Kler Holingvort

Kada su prve bombe 1939. u Poljskoj počele da padaju, ona je bila prvi novinar koji je preneo vest o početku Drugog svetskog rata. Ne samo to, Kler Holinvort (104) je i nedelju dana ranije, dok je ceo svet bio u uverenju da rata neće biti, primetila da se Nemci spremaju na napad...
Mlada novinarka ne samo da je bila prva koja je otrkila da nacisti gomilaju tenkove na poljskoj granici 29. avgusta 1939. godine, već je i telefonirala na samom početku rata, obavljajući svoje novinarske dužnosti, uprkos bombama.
Bio je to početak jedne bogate karijere u kojoj su je nacisti jurili preko pustinje, mešala se sa sovjetskim špijunima i suočavala sa otmičarima tokom alžirske talačke krize.
Žena koju mnogi novinari navode kao ispiraciju danas slavi svoj 104. rođendan u Hong Kongu u dopisničkom klubu u koji je dolazila svakoga dana skoro 30 godina, okružena porodicom, prijateljima i šampanjcem.

Svaka Klerina priča dostojna je holivudskog blokbastera: ona je ženski Indijana Džouns koja je tokom rata nosila pištolj sa bisernom drškom i rado odlazila bilo gde noseći samo četikcu za zube i pisaću mašinu.

Njene priče obiluju ludačkom hrabrošću. Holinvortova sama priznaje i danas da bi radije bila u borbenom avionu nego gledala fudbalsku utakmicu.

- Nemojte da mislite da sam preterano hrabra. Ja se prestravim kada se zaglavim u liftu - kaže Kler.

Najpoznatija od svih priča svakako je ona kako je Kler slučajno upoznala urednika “Telegrafa” u Londonu koji je angažovao samo nedelju dana pred početak rata, a ona mu donela eksluzivu.

Početak Drugog svetskog rata gledala iz "prvog reda"

Sudbina je možda umešala prste da se baš ona nađe na putu na kojem su nacisti tih dana gomilali vojsku. Stigla je u Poljsku i odsela u Katovicama sa britanskim konzulom-generalom, koji je, što je najvažnije, imao diplomatsko vozilo. Nemci su zatvorili put preko granice za sva vozila osim za ona koja su imala zastavicu i Kler je to znala. Stoga je odmah upitala da pozajmi vozilo i pođe u misiju utvrđivanja činjenica u Nemačku i pokupi neke potrepštine kao što su “aspirin” i belo vino, tada nedostupni u Poljskoj.
Tada se i dogodila prekretnica u njenoj karijeri kada se vraćala nazad u Poljsku. Pogledala je u daljinu i videla ako ne is stotine tenkova ispred nje.

- Hiljadu tenkova složeno je na granici i spremno za nalet - uzvikivala je svom uredniku u Varšavi.
Tri dana kasnije, probudili su je zvuci rafala: Bio je 1. septembar, počeo je rat i Kler je pozvala Robina Henkeja, drugog sekretara Brinaske ambasade u Varšavi.

- Rekla sam mu, Robine, rat je počeo. On mi je odgovorio: gluposti, i dalje pregovaraju. Pomerila sam slušalicu prema prozoru kako bi mogao da čuje pucnje. Nisam se uplašila, bila sam vrlo mlada kada sam odradila tu priču - seća se Kler i nastavlja.

- Otišla sam tamo da potražim izbeglice, slepe, gluve... Dok sam stajala, rat je odjednom počeo - kaže ona.

Bežala od Nemaca i Rumuna

To jutro bilo je daleko od jedine prilike kada je bila blizu smrti. Holinvort je provela dobar deo rata u severnoj Africi. Jednom, dok je spavala u pustinji, čula je nemačke glasove.

- Toliko sam se uplašila da me oblio znoj i sav pesak mi se zalepio za telo - kaže.

Srećom, čovek je prošao ne primetivši je.
Pa ipak, nisu je samo Nemci jurili tih ratnih dana. Ni Rumuni nisu bili preveliki ljubitelji njenog rada tokom ratnih godina. Priznala je da je jedino tada koristila žensku taktiku kako bi izbegla hapšenje. Shvativši da su pred vratima, kako je upravo izašla iz kade, skinula je svu odeću sa sebe znajući da je neće isterati iz zgrade golu. Kako je uvek bila blizu dešavanja, primećivala je i sumnjičave poglede. 

Optužena da pomaže komunistima

Posleratna poljska tajna služba verovala je da je tokom tridesetih radila u zemlji kao agent MI6. Sa druge strane, bila je i predmet istrage britanske službe bezbednosti poznate kao MI5 koja je verovala da pomaže komunistima.
Dok je živela u Kairu, baš nakon Drugog svetskog rata, živela je pored dvostrukog agenta Donalda Meklina i njegove supruge Melinde. Takođe je poznavala Kima Filbija kojeg su tokom tridesetih zvali “Treći čovek”. Iako je kasnije ispričala kako nije gajila preteranu naklonost prema njemu, ispostavilo se da se zadesila na večeri u Bejrutu 1963. godine, na kojoj je i on trebalo da prisustvuje. Filbi nikada nije došao: bila je to noć kada je pobegao u Rusiju tako što je zamenio karte za Odesu sa jednim pijanim mornarom. Više nikada nije viđen, a nije bilo ni nagoveštaja gde je otišao dok Holinvort nije listajući magazine naišla na fotografiju ruskog broda koji je te noći kada je Filbi nestao isplovljavao iz Libana.
To je bilo dovoljno da napiše još jednu izvanrednu priču, ali je “Gardijan”, za koji je tada radila odbio da je objavi da bi je kasnije pustio ali na vrlo malom prostoru.
To je, međutim, izazvalo buru, i novinar veteran Vilijam Ever je napisao: “Prvi put u istorji Dejli Ekspres vodi sa onim što je Gardijan juče pustio.”
Vlada je konačno priznala da je Filbi prebegao u julu. Ironično, i sam Filbi bio je jedan od onih koji su istraživali njenu povezansot sa komunistima.

Opasan zadatak u Alžiru

Kler nije bila briljantna samo zbog svojih kontakata već i zbog spremnosti da uvek ode tamo gde drugi neće. Šezdesetih godina jedina je pristala da ide u Alžir gde se odigravao otpor protiv Francuske. Njen biograf napisao je kako se nije plašila da prelazi opasna područja na koja se niko drugi ne bi usudio da zagazi i u ulice u kojima su redovno ubijani ljudi. U martu 1962. je Džon Volis, novinar “Dejli telegrafa” bio otet od strane alžirskih pobunjenika koji su zarobili hotel u kojem su mediji bili smešteni. Njegova otmica značila je skoro sigurnu smrt, ali Kler nije dozvolila da se to dogodi.

- Okrenula se kao Jovanka Orleanka prema nama i podigla ruke: “Hajde, idemo i mi, neće ubiti sve svetske novinare.” Tako sa smo svi ustali i počeli da se penjemo po džipovima” - priča kolega.
Pobunjenici su ubrzo shvatili da su uzeli prevelik zalogaj. Njen plan je uspeo i svi su pušteni nepovređeni.


Posvećena karijeri

U toku cele karijere, Kler je samo jednom je tražila slobodne dane - kada se njen voljeni muž razboleo dok je bila na zadatku u Vijetnamu. Tada je osetila da mora da bude uz njega, a on je ubrzo i preminuo. Čim je sahrana prošla, urednik je vratio u Alžir da izveštava.
Bila je udata za svoj posao: Deca nikada nisu bila opcija za nju jer se plašila da bi je otrgla od pisanja. Takođe nikada nije želela ni da se penzioniše, iako je zvanično spustila pero 1981. Kada joj je bilo skoro 90 godina, priznala je da i dalje nekad spava na podu da bude sigurna da nije omekšala uprkos tome što je oslepela. 
Danas, 20 godina otkako je iznenada izgubila vid, ne ide predaleko od kuće u Hong Kongu gde se preselila ranih osamdesetih. Svoj poslednji radni zadatak poslala je “Nedeljnom Telegrafu” kada je imala 70 godina. Dopisnički klub i dalje čuva sto za nju u vreme ručka i zovu je svako jutro da provere hoće li doći na čašu vina i da sluša vesti Bi-Bi-Sija.