Čezare Paveze, Kukuruzište

 

 

 

 

 

Kukuruzište
(Il campo di granturco)

Toga dana, kada sam se zaustavio u podnožju jednog kukuruzišta i slušao šuštanje dugih suhih stabljika koje su se njihale na vetru, setih se nečega što sam već dugo vremena bio zaboravio. Iza polja, koje se nalazilo na uzbrdici, visilo je prazno nebo. "Ovo je mesto kamo se čovek mora vratiti", rekoh i gotovo odmah utekoh na dvokolici, kao da moram odneti vest nekome ko je bio daleko. Ja sam bio taj koji se nalazio daleko, daleko od svih kukuruzišta i svih praznih neba. Onoga dana bilo je jedno polje; mogla je biti jedna stena nagnuta nad cestom, jedno osamljeno stablo na sedlu nekog brežuljka, jedan čokot loze na rubu neke strmine. Neki daleki razgovori u vremenu se zgušnjavaju i ostvaruju se u prirodnim oblicima. Ove oblike ne izabirem ja: oni znaju izroniti, naći se na mojemu putu u pravom trenutku, kada najmanje na to mislim. Ne postoji ni jedna meni poznata osoba tako smerna kao oni.

Ono što mi kukuruzište kaže u kratkim trenucima dok ga se usudim promatrati, je to što kaže onaj ko je pustio da ga se čeka, a bez koga se nije moglo učiniti ništa. “Evo me”, jednostavno kaže onaj koji je pustio da ga se čeka, no niko ga ne lišava prkosna pogleda koji mu se dobacuje kao nekom gospodaru. Naprotiv, usred niskih stabljika kradom bacam pogled prema nebu, kao neko ko gleda preko objekta, gotovo očekujući da se sam od sebe otkrije, dobro znajući da se tu ne može ničemu nadati što ono već ne sadrži, i da bi jedan prenagli pokret mogao učiniti da svaka stvar zlo završi. Ništa mi ne duguje ono polje, kako bih mogao činiti drugo osim čutnje i pustiti ga da uđe u mene samog. A polje, i suhe stabljike, malo-pomalo mi šušte i zaustavljaju mi se u srcu. Među nama nisu potrebne reči. Reči su se izrekle pre mnogo godina.

Doista, kada? Ne znam. Doista ne znam što su jedno drugom mogli reći jedno kukuruzište i jedan dečak. Ali jednoga dana sam se zaustavio – kao što se samnom vreme zaustavilo – i potom dan posle, pa još jedan dan, kroz jedno čitavo godišnje doba i kroz jedan život sam se zaustavio pred jednim sličnim poljem; a ono je bilo granica, porodično obzorje preko kojega su se pokazivali brežuljci, niski koliko su bili daleko, poput lica na kakvom prozoru. Svaki put kada sam se odvažio zakoraknuti unutar žute šume, polje me moralo prihvatiti svojim pucketajućim i osunačanim glasom; a moji odgovori behu oprezni pokreti, ponekad nagli, kojima sam uklanjao oštre listove, saginjao se ispod slaka, a preko visokih stabljika upirao sam pogled u nebesku prazninu. U tomu šuštanju beše neke smrtne tišine zatvorenog i pustog mesta koje je u udaljenom nebu zatvaralo obećanje života; nepoznatog, zavodljivog i zamršenog poput brežuljaka.

Da se tada vreme zaustavilo, to znam jer ga još danas ponovno pronalazim netaknutog ispred polja. To je jedno nepokretno šuštanje. Shvatam da pred sobom imam jednu stalnost, kao da sam dotakao dno nekog jezera koje me čekalo večno jednako. Jedina je razlika što sam se onda usuđivao činiti nagle pokrete, probijao sam se kroz polje ispuštajući krik prema prijateljskim, prisnim brežuljcima koji su me, kako mi se činilo, čekali. Onda bijah dete, i sve je sada mrtvo od onoga deteta osim ovoga krika.

Godišnje doba onog polja je jesen, kada se iza redova kukuruza sve ponovno budi. Čuju se glasovi, berba je, noću se pale vatre. Nepokretnost polja sadrži i ove stvari, ali kao na određenoj udaljenosti, kao obećanja koja se naziru među suhim kukuruzovim granama. Sušenje lišća otvara uvek veće delove neba, pokazuje još ogoljenije udaljene brežuljke. Mislimo i na ono što je iza, na noćna priviđenja na rubu šume. Ponekada u sećanju izvire šuškanje žutoga lišća, što zadaje strah poput topota nepoznatog i strašnog koraka, poput izvijanja telâ u borbi. Sada su u daljini jedina stvar noćni kresovi na obroncima brežuljaka i suton među ljupkim stabljikama u polju. Umiruje samo pomisao da onaj ko se bacio na tlo - krijući se - je dečak, a da sa stabljika vise veliki klipovi koje će sutra seljaci doći obrati. A sutra dečaka više neće biti.

Ove se stvari događaju svaki put kada se zaustavim is­pred polja koje me čeka. To je kao da govorim s njim, premda se razgovor dogodio pre mnogo godina i čak su se i reči toga razgovora izgubile. Meni je dostatan onaj skrivećki pogled, kako sam već rekao, a prazno nebo se ispunjava brežuljcima i priviđenjima.

Preveo Jusuf Ali Hećimović

izvor