Raspeće Julija Asanža

Politički zatvorenik u srcu tzv. demokratskog Zapada,  novinar na kog bi se zapadni mediji TREBALI ugledati pre nego što drže predavanje drugim zemljama o slobodi govora i slobodi medija...

Tekst je napisan pre jutrošnjeg sramnog hapšenja.

Chris Hedges
( zabeleška o autoru na dnu teksta )

Utočište Juliana Assangea u ekvadorskoj ambasadi u Londonu pretvoreno je u malu trgovinu užasa. U poslednjih sedam meseci bio je uglavnom odsečen od komunikacije s vanjskim svetom. Njegovo ekvadorsko državljanstvo, koje mu je dodeljeno kao tražitelju azila, u postupku je opoziva. Njegovo zdravlje je narušeno. Uskraćena mu je medicinska pomoć. Njegovi napori za pravnu naknadu paralizovani su obuzdavajućim odredbama, uključujući ekvadorske naredbe da ne može javno objaviti svoje stanje unutar ambasade u borbi protiv ukidanja njegovog ekvadorskog državljanstva.

Australski premijer Scott Morrison odbio je posredovati u ime Assangea, australijskog državljanina, iako nova vlada u Ekvadoru, koju vodi Lenín Moreno - koji naziva Assangea "nasleđenim problemom" i preprekom za bolje odnose s Washingtonom, čini život osnivača WikiLeaksa u ambasadi nepodnošljivim. Gotovo svakodnevno, ambasada uvodi oštrije mere za Assangea, uključujući i to ga da teraju da plaća medicinske račune, postavljajući nejasna pravila o tome kako se treba brinuti za svoju mačku i zahtevajući da izvršava niz ponižavajućih kućnih poslova.

Ekvadorci, neskloni tome da izbace ​​Assangea nakon što su mu dodelili politički azil i državljanstvo, nameravaju učiniti njegovu egzisteniciju tako neugodnom da on pristane da napusti veleposlanstva i bude uhapšen od Britanaca i izručen Sjedinjenim Državama. Bivši predsednik Ekvadora, Rafael Correa, čija je vlada odobrila izdavanje političkog azila, opisuje trenutne životne uslove Assangea kao "mučenje".

Njegova majka, Christine Assange, izjavila je u nedavnoj video pritužbi:

Uprkos tome što je Julian višestruko nagrađivani novinar, mnogo voljen i cenjen zbog hrabrih otkrića o ozbiljnim, visokim zločinima i korupciji u ime javnog interesa, on je sada sam, bolestan, bolno ušutkan u samici, odsečen od svakog kontakta i muče ga  u u srcu Londona. Moderni kavez političkih zatvorenika više nije Londonski toranj, već ekvadorska ambasada.
"Evo činjenica, Julian je pritvoren skoro osam godina bez optužbe. Tako je, bez optužbe. U proteklih šest godina vlada Ujedinjenog Kraljevstva odbilo je njegov zahtev za pristup osnovnim zdravstvenim potrebama, svežem zraku, vežbanju, suncu za vitamin D i pristup pravilnoj stomatološkoj i medicinskoj nezi, zbog čega mu se zdravlje ozbiljno pogoršalo. Njegovi doktori nakon pregleda upozorili su da su njegovi uslovi pritvora opasni po život. Sporo i okrutno ubistvose događa pred našim očima u ambasadi  u Londonu".

Godine 2016., nakon temeljite istrage, Ujedinjeni narodi su odlučili da su Julianova zakonska i ljudska prava povređena u više navrata", rekla je ona.


Ilegalno je pritvoren od 2010. godine. I oni su naredili njegovo trenutačno puštanje na slobodu, siguran prelaz i naknadu. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva odbila se povinovati odluci UN-a. Američka vlada je odredila Julianovo hapšenje prioritetnim. Žele zaobići njegovi zaštitu u SAD-u u skladu s Prvim amandmanom optužujući ga za špijunažu. Ništa ih neće zaustaviti da to učine.

"Kao rezultat američkog pritiska na Ekvador njegov azil je sada pod direktnom pretnjom. Američki pritisak na novog predsednika Ekvadora rezultovao je da je Julian postavljen u strogu i tešku izolaciju u poslednjih sedam meseci, lišen bilo kakvog kontakta sa svojom porodicom  i prijateljima. Samo su ga njegovi advokati  mogli videti. Pre dve nedelje stvari su se znatno pogoršale. Bivši predsednik Ekvadora, Rafael Correa, koji je s pravom dao politički azil Julianu zbog američkih pretnji njegovom životu i slobodi, javno je upozorio kada je američki podpredsednik Mike Pence nedavno posetio Ekvador da je dogovoreno da se Julian preda SAD-u. On je izjavio da je zbog političkih troškova proterivanja Juliana iz njihove ambasade bio previsok, plan bio da ga  mentalno slome. Novi, nemogući, nečovečni protokol proveden je u ambasadi da ga muče do one tačke gde će se slomiti i biti prisiljen da ode".

Assange je nekad bio slavljen i tražen od nekih najvećih medijskih organizacija na svetu, uključujući The New York Times i The Guardian, zbog informacija koje je imao. No, jednom kada je otkrio materijal koji dokumentuje američke ratne zločine, od kojih je većinu pružila Chelsea Manning ,i kad su ga ti mediji objavili, on je bio gurnut u stranu i demonizovan. Procureli dokument Pentagona koje je pripremio Cyber ​​Counter Intelligence Assessment Branch od 8.januara 2008,otkrio je crnu propagandnu kampanju kako bi diskreditovali WikiLeakes i Assangea. U dokumentu se kaže da bi klevetnička kampanja trebala uništiti "osećaj poverenja" koji je "centar gravitacije" WikiLeaksa i ocrniti reputaciju Assangea. Uglavnom je to delovalo. Assange je posebno oklevetan zbog objavljivanja 70.000 hakovanih e-mailova koje pripadaju Demokratskom nacionalnom odboru (DNC)i višim demokratskim službenicima. Demokrati i bivši direktor FBI-a James Comeyizjavili su da su e-mailovi kopirani s računa Johna Podeste,šefa kampanje demokratske kandidatkinje Hillary Clinton od strane ruskih vladinih hakera. Comey je izjavio da su poruke verovatno dostavljene WikiLeaksu putem posrednika. Assange je izjavio da e-mailove nisu dostavili "državni akteri".

Demokratska stranka - pokušavajući prebaciti krivicu svog poraza u izborima na rusko "mešanje" umesto groteskne nejednakosti prihoda, izdaje radničke klase, gubitka građanskih sloboda, deindustrijalizacije i korporativnog državnog udara koji je stranka pomogla orkestrirati - napada Assangea kao izdajnika, iako nije državljanin SAD-a. Niti je on špijun. Nije vezan nikakvim zakonom s kojim sam upoznat da bi čuvao tajne američke vlade. Nije počinio zločin. Sada su priče u novinama koje su nekad objavljivale materijale iz WikiLeaksa usredotočene na njegovo navodno nemarno ponašanje - što se ne vidi tokom mojih poseta njemu - i kako je on, prema rečima The Guardiana, "nepoželjan gost" u ambasadi. Bitno pitanje prava izdavača i slobodnih medija je zanemarena u korist lažnog atentata na karakter.

Assange je dobio azil u ambasadi 2012. kako bi izbegao izručenje Švedskoj kako bi odgovorio na pitanja o navodima za seksualni prekršaj koji su na kraju odbačeni. Assange se bojao da će, nakon što bude u švedskom pritvoru, biti izručen Sjedinjenim Državama. Britanska vlada je rekla da, iako više nije tražen za ispitivanje u Švedskoj, Assange će biti uhapšeni zatvoren zbog prekršaja uslova jamstva ako napusti ambasadu. ,

WikiLeaks i Assange su više učinili kako bi otkrili tamne mahinacije i zločine američkog carstva od bilo koje druge novinske organizacije Assange je osim razotkrivanja zverstava i zločina počinjenih od strane vojske Sjedinjenih Država u našim beskrajnim ratovima i otkrivanja unutrašnjeg delovanja kampanje Hillary Clinton, javno objavio hakerske alate koje koriste CIA i Agencija za nacionalnu sigurnost, njihove programe nadzora, njihovo uplitanje u strane izbore, uključujući i u francuske izbore. On je objavio zaveru protiv britanskog laburističkog vođeJeremy Corbyna od strane laburističkih članova parlamenta. I WikiLeaks je radio brzo kako bi spasio
Edwarda Snowdena koji je otkrio opsežni nadzor američke javnosti od strane vlade, od izručenja u Sjedinjene Države pomažući mu da pobegne iz Hong Konga u Moskvu. Snowdenova otkrića također su pokazala da je Assange bio na američkom "popisu ciljeva za poteru".

Ono što se događa Assangeu trebalo biprestraviti medije. Pa ipak, njegova se situacija susreće s ravnodušnošću i podrugljivim prezirom. Jednom kad ga izguraju iz ambasade , biće mu suđeno u Sjedinjenim Državama zbog onoga što je objavio. Ovo će postaviti novi i opasan zakonski presedan koji će Trumpova administracija i buduće administracije upotrebiti protiv drugih izdavača, uključujući one koji su deo rulje koja pokušava linčovati Assangea. Ćutnja o tretmanu Assangea nije samo izdaja njega nego iizdaja same slobode medija Skupo ćemo platiti za ovo saučesništvo.

Čak i da su Rusi obezbedili Podestine e-mailove Assangeu, trebao ih je objaviti. Ja bih. Izložili su praksu političke mašine Hillary Clinton koje su ona i demokratsko vodstvo nastojali sakriti. Tokom dve decenije kad sam radio u inostranstvu kaodopisnik, rutinski su mi donosili ukradene dokumente organizacija i vlada. Moja jedina briga bila je jesu li dokumenti krivotvoreni ili pravi. Ako su važeći, objavljivao sam ih. Oni koji su mi dostavljali tajni materijal, uključivali su pobunjenike Farabundo Marti National Liberation Front (FMLN); salvadorska vojska, koja mi je nekoć davala FMLN dokumente s krvavim mrljama pronađene nakon zaseda; sandinistička vlada Nikaragve; izraelska obaveštajna služba Mossad; Savezni istražni ured; Središnja obaveštajna agencija; pobunjenička skupina Kurdistanske radničke stranke (PKK); Organizacija za oslobađanje Palestine (PLO); francuska obaveštajna služba, Opšta uprava za vanjsku sigurnost ili DGSE i srbijanska vlada Slobodana Miloševića, kojem je kasnije suđeno kao ratnom zločincu.

Doznali smo iz e-mailova koje je objavio WikiLeaks da je Zaklada Clinton primila milione dolara od Saudijske Arabije i Katara, dva najveća financijera Islamske države. Kao državni sekretar,Hillary Clinton je vratila svojim donatorima odobravanjem 80 milijardi dolara prodaje oružja Saudijskoj Arabiji, omogućujući kraljevstvu da provede razarajući rat u Jemenu koji je pokrenuo humanitarnu krizu, uključujući rasprostranjenu nestašicu hrane i epidemiju kolere i ostavljajući blizu 60.000 mrtvih. Doznali smo da je Clintonova dobila 675.000 dolara za govor u Goldman Sachsu, što je tako veliki iznos koji se može opisati samo kao mito. Doznali smo da je Clintonova rekla financijskim elitama u svojim unosnim govorima da želi "otvorenu trgovinu i otvorene granice" i verovala je da su čelnici Wall Streeta bili najbolje pozicionirani za upravljanje gospodarstvom, izjava koja je izravno proturečila njezinim obećanjima u kampanji. Doznali smo da je Clintonova kampanja radila na uticanju na republikanske preliminarne izbore kako bi se osigurala da Donald Trump ne bude republikanski kandidat. Doznali smo da je Clintonova unapred dobila informacije o pitanjima preliminarne debate. Doznali smo, jer je 1.700 od 33.000 e-mailova došlo od Hillary Clinton da je ona bila glavni arhitekt rata u Libiji. Doznali smo da je verovala da će rušenjem Moammara Gadhafija ispolirati svoje kvalifikacije kao kandidata za predsednika. Rat koji je zahtevala ostavio je Libiju u haosu, uočen je uspon moći radikalnih džihadista u onome što je sada propala država, uzrokovan je masivni egzodus migranata u Euvropu, doznali smo da su libijske zalihe oružja zaplenjene od pokvarenih milicija i islamskih radikala širom regije, a rezultat je 40.000 mrtvih. Da li su ove informacije trebale ostati skrivene od američke javnosti? Možete se protiviti, ali ne možete sebe onda zvati novinarom.

Oni nameštaju mom sinu kako bi dobili izgovor da ga predaju SAD-u, gde bi se suočio s veštačkim  suđenjem", upozorila je Christine Assange.


U proteklih osam godina, on nije imao pravilan pravni postupak. Bilo je nepošteno u svakom pojedinom krugu s mnogo iskrivljavanja pravde. Nema razloga za misliti da će se to promeniti u budućnosti. Američka velika porota za WikiLeaks, koja donosi nalog za izručenje,održana je u tajnost i od strane četiri tužitelja, ali bez odbrane i bez suca. Pogodba o izručenju Velike Britanije - SAD-a omogućava Velikoj Britaniji da izruči Juliana u SAD bez odgovarajućeg osnovnog slučaja. Jednom kad je u SAD-u, Zakon o autorizaciji nacionalne obrane omogućava neograničen pritvor bez suđenja. Julian se vrlo lako može držati u zalivu Guantanamo i mučiti, osuditi na 45 godina zatvora maksimalne sigurnosti ili se suočiti sa smrtnom kaznom. Moj sin je u kritičnoj opasnosti zbog brutalnog, političkog progona od strane nasilnika na vlasti čije je zločine i korupciju on hrabro otkrio kada je bio glavni urednik WikiLeaksa".

Assange je sam. Svaki dan mu je sve teže. To je po planu. Na nama je da prosedujemo. Mi smo njegova poslednja nada, i posljednja nada, bojim se, za slobodu medija.

"Moramo prosedovati protiv ove zaglušujuće brutalnosti", rekla je njegova majka.

Pozivam sve vas novinare da sada ustanete jer je on vaš kolega, a vi ste sledeći. Pozivam sve vas političare koji kažete da ste ušli u politiku kako biste služili ljudima da ustanete sada. Pozivam sve vas aktiviste koji podržavate ljudska prava, izbeglice, okoliš i protivite se ratu, ustanite sada jer je WikiLeaks služio cilju za koji ste  zagovarali, a Julian sada pati zbog istog tog pored vas. Pozivam sve građane koji cene slobodu, demokraciju i pošten pravni proces, odbacite vaše političke razlike i ujedinite se, ustanite sada. Većina od nas nemaju hrabrosti naših zviždača ili novinara poput Juliana Assangea koji ih objavljuju kako bismo bili upoznati i upozoreni na zlouporabe vlasti".

________________________________

O autoru

Chris Hedges je kolumnista Truthdiga, novinar koji je dobitnik Pulitzerove nagrade, najprodavaniji pisac New York Timesa, profesor na kolegijskom studiju koji je ponuđen državnim zatvorenicima u New Jerseyju od Univerziteta Rutgers i zaređenog prezbiterijanskog sveštenika. Napisao je 12 knjiga, uključujući New York Timesov bestseler Days of Destruction, Days of Revolt (2012), u kojoj je koautor karikaturistom Joeom Saccom. Njegove druge knjige uključuju Wages of Rebellion: The Moral Imperative of Revolt, (2015) Death of the Liberal Class (2010), Empire of Illusion: The End of Literacy and the Triumph of Spectacle (2009), I Don't Believe in Atheists (2008) i bestseler American Fascists: The Christian Right and the War on America (2008).
izvor 

Kler Holingvort

Kada su prve bombe 1939. u Poljskoj počele da padaju, ona je bila prvi novinar koji je preneo vest o početku Drugog svetskog rata. Ne samo to, Kler Holinvort (104) je i nedelju dana ranije, dok je ceo svet bio u uverenju da rata neće biti, primetila da se Nemci spremaju na napad...
Mlada novinarka ne samo da je bila prva koja je otrkila da nacisti gomilaju tenkove na poljskoj granici 29. avgusta 1939. godine, već je i telefonirala na samom početku rata, obavljajući svoje novinarske dužnosti, uprkos bombama.
Bio je to početak jedne bogate karijere u kojoj su je nacisti jurili preko pustinje, mešala se sa sovjetskim špijunima i suočavala sa otmičarima tokom alžirske talačke krize.
Žena koju mnogi novinari navode kao ispiraciju danas slavi svoj 104. rođendan u Hong Kongu u dopisničkom klubu u koji je dolazila svakoga dana skoro 30 godina, okružena porodicom, prijateljima i šampanjcem.

Svaka Klerina priča dostojna je holivudskog blokbastera: ona je ženski Indijana Džouns koja je tokom rata nosila pištolj sa bisernom drškom i rado odlazila bilo gde noseći samo četikcu za zube i pisaću mašinu.

Njene priče obiluju ludačkom hrabrošću. Holinvortova sama priznaje i danas da bi radije bila u borbenom avionu nego gledala fudbalsku utakmicu.

- Nemojte da mislite da sam preterano hrabra. Ja se prestravim kada se zaglavim u liftu - kaže Kler.

Najpoznatija od svih priča svakako je ona kako je Kler slučajno upoznala urednika “Telegrafa” u Londonu koji je angažovao samo nedelju dana pred početak rata, a ona mu donela eksluzivu.

Početak Drugog svetskog rata gledala iz "prvog reda"

Sudbina je možda umešala prste da se baš ona nađe na putu na kojem su nacisti tih dana gomilali vojsku. Stigla je u Poljsku i odsela u Katovicama sa britanskim konzulom-generalom, koji je, što je najvažnije, imao diplomatsko vozilo. Nemci su zatvorili put preko granice za sva vozila osim za ona koja su imala zastavicu i Kler je to znala. Stoga je odmah upitala da pozajmi vozilo i pođe u misiju utvrđivanja činjenica u Nemačku i pokupi neke potrepštine kao što su “aspirin” i belo vino, tada nedostupni u Poljskoj.
Tada se i dogodila prekretnica u njenoj karijeri kada se vraćala nazad u Poljsku. Pogledala je u daljinu i videla ako ne is stotine tenkova ispred nje.

- Hiljadu tenkova složeno je na granici i spremno za nalet - uzvikivala je svom uredniku u Varšavi.
Tri dana kasnije, probudili su je zvuci rafala: Bio je 1. septembar, počeo je rat i Kler je pozvala Robina Henkeja, drugog sekretara Brinaske ambasade u Varšavi.

- Rekla sam mu, Robine, rat je počeo. On mi je odgovorio: gluposti, i dalje pregovaraju. Pomerila sam slušalicu prema prozoru kako bi mogao da čuje pucnje. Nisam se uplašila, bila sam vrlo mlada kada sam odradila tu priču - seća se Kler i nastavlja.

- Otišla sam tamo da potražim izbeglice, slepe, gluve... Dok sam stajala, rat je odjednom počeo - kaže ona.

Bežala od Nemaca i Rumuna

To jutro bilo je daleko od jedine prilike kada je bila blizu smrti. Holinvort je provela dobar deo rata u severnoj Africi. Jednom, dok je spavala u pustinji, čula je nemačke glasove.

- Toliko sam se uplašila da me oblio znoj i sav pesak mi se zalepio za telo - kaže.

Srećom, čovek je prošao ne primetivši je.
Pa ipak, nisu je samo Nemci jurili tih ratnih dana. Ni Rumuni nisu bili preveliki ljubitelji njenog rada tokom ratnih godina. Priznala je da je jedino tada koristila žensku taktiku kako bi izbegla hapšenje. Shvativši da su pred vratima, kako je upravo izašla iz kade, skinula je svu odeću sa sebe znajući da je neće isterati iz zgrade golu. Kako je uvek bila blizu dešavanja, primećivala je i sumnjičave poglede. 

Optužena da pomaže komunistima

Posleratna poljska tajna služba verovala je da je tokom tridesetih radila u zemlji kao agent MI6. Sa druge strane, bila je i predmet istrage britanske službe bezbednosti poznate kao MI5 koja je verovala da pomaže komunistima.
Dok je živela u Kairu, baš nakon Drugog svetskog rata, živela je pored dvostrukog agenta Donalda Meklina i njegove supruge Melinde. Takođe je poznavala Kima Filbija kojeg su tokom tridesetih zvali “Treći čovek”. Iako je kasnije ispričala kako nije gajila preteranu naklonost prema njemu, ispostavilo se da se zadesila na večeri u Bejrutu 1963. godine, na kojoj je i on trebalo da prisustvuje. Filbi nikada nije došao: bila je to noć kada je pobegao u Rusiju tako što je zamenio karte za Odesu sa jednim pijanim mornarom. Više nikada nije viđen, a nije bilo ni nagoveštaja gde je otišao dok Holinvort nije listajući magazine naišla na fotografiju ruskog broda koji je te noći kada je Filbi nestao isplovljavao iz Libana.
To je bilo dovoljno da napiše još jednu izvanrednu priču, ali je “Gardijan”, za koji je tada radila odbio da je objavi da bi je kasnije pustio ali na vrlo malom prostoru.
To je, međutim, izazvalo buru, i novinar veteran Vilijam Ever je napisao: “Prvi put u istorji Dejli Ekspres vodi sa onim što je Gardijan juče pustio.”
Vlada je konačno priznala da je Filbi prebegao u julu. Ironično, i sam Filbi bio je jedan od onih koji su istraživali njenu povezansot sa komunistima.

Opasan zadatak u Alžiru

Kler nije bila briljantna samo zbog svojih kontakata već i zbog spremnosti da uvek ode tamo gde drugi neće. Šezdesetih godina jedina je pristala da ide u Alžir gde se odigravao otpor protiv Francuske. Njen biograf napisao je kako se nije plašila da prelazi opasna područja na koja se niko drugi ne bi usudio da zagazi i u ulice u kojima su redovno ubijani ljudi. U martu 1962. je Džon Volis, novinar “Dejli telegrafa” bio otet od strane alžirskih pobunjenika koji su zarobili hotel u kojem su mediji bili smešteni. Njegova otmica značila je skoro sigurnu smrt, ali Kler nije dozvolila da se to dogodi.

- Okrenula se kao Jovanka Orleanka prema nama i podigla ruke: “Hajde, idemo i mi, neće ubiti sve svetske novinare.” Tako sa smo svi ustali i počeli da se penjemo po džipovima” - priča kolega.
Pobunjenici su ubrzo shvatili da su uzeli prevelik zalogaj. Njen plan je uspeo i svi su pušteni nepovređeni.


Posvećena karijeri

U toku cele karijere, Kler je samo jednom je tražila slobodne dane - kada se njen voljeni muž razboleo dok je bila na zadatku u Vijetnamu. Tada je osetila da mora da bude uz njega, a on je ubrzo i preminuo. Čim je sahrana prošla, urednik je vratio u Alžir da izveštava.
Bila je udata za svoj posao: Deca nikada nisu bila opcija za nju jer se plašila da bi je otrgla od pisanja. Takođe nikada nije želela ni da se penzioniše, iako je zvanično spustila pero 1981. Kada joj je bilo skoro 90 godina, priznala je da i dalje nekad spava na podu da bude sigurna da nije omekšala uprkos tome što je oslepela. 
Danas, 20 godina otkako je iznenada izgubila vid, ne ide predaleko od kuće u Hong Kongu gde se preselila ranih osamdesetih. Svoj poslednji radni zadatak poslala je “Nedeljnom Telegrafu” kada je imala 70 godina. Dopisnički klub i dalje čuva sto za nju u vreme ručka i zovu je svako jutro da provere hoće li doći na čašu vina i da sluša vesti Bi-Bi-Sija.