Pesnik tela i duše:Vlati trave Volta Vitmana

 

 

 

Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti [1], Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj![2] Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman [3] prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova  Pesme o meni:

  

I am the poet of slaves and of masters of slaves… […]I am the poet of the body and I am the     

   poet of the soul. I go with the slaves of the earth equally with the masters. And I will stand  

   between the master of the slaves, enetring into both so that both will understand me  

   alike…[5]

 
U julu 1855. godine na policama knjižara širom Njujorka, pojavljuje se zbirka pesama neobičnog izgleda i sadržaja: imala je 95 strana, od kojih je samo predgovor imao 10, sadržala je 12 neimenovanih pesama, od kojih su prvih šest nosile naziv Vlati trave, dok ostalih šest nisu imale naziv uopšte; koštala je dva dolara, a zlatnim slovima na koricama knjige pisalo je: Vlati trave. Ime autora bilo je napisano samo u odeljku o autorskim pravima i bilo je spomenuto u nekoj od 12 pesama; umesto imena stajala je slika „običnog“ čoveka u pantalonama i košulji, sa rukama na kukovima i šeširom na glavi zamišljenog pogleda…

Postoji fantastičan audio kurs dostupan onlajn pod nazivom Volt Vitman i rađanje moderne američke poezije (u originalu: Walt Whitman and the Birth of Modern American Poetry, 2009)[6]  u kome autorka, objašnjavajući neobičan dizajn korica i naslovne strane prvog izdanja zbirke pesama Vlati trave, ističe i kako su pesnici pre Vitmana na naslovnim stranama svojih knjiga izgledali strožije i formalnije, npr. u pozadinama njihovih portreta stajale bi univerzitetske diplome i oni bi nosili crna, skupa odela, smatra Karbiner, i dodaje: Vitman je raskopčan; Emerson je bio zakopčan. U  nastavku autorka ističe kako Vitman nije želeo da bude kao ostali pesnici i da mu zato nije bilo važno ime na koricama knjige, već delo (Vlati trave). Ceo svoj život on je bio tipičan Amerikanac, a ne tipičan pesnik, smatra Karbiner…

 

 

Vlati trave- zašto je Vitman izabrao baš taj naziv? Radeljković ističe da je trava za njega “jednolični hijeroglif” koji raste svuda, ne bira sebi društvo, ne postavlja uslove, ne traži njegu: jednom ričju demokratska biljka koja svedoči o nepobedivosti i neuništivosti života.[7] Vitman je, dakle, želeo univerzalan simbol koji je će biti razumljiv i dostupan masama; želeo je da njegova poezija bude lišena dubokoumne filozofije. On je: Walt Whitman, a kosmos, of Manhattan the son,/ Turbulent, fleshy, sensual, eating, drinking and breeding. […] I will accept nothing which all cannot have their counterpart of on the same terms.[8] Radeljković navodi da su na Vitmana uticali Biblija, Osijan, Šekspir, Blejk, Karlajl,  Emerson i dr.[9]  U članku pod nazivom Vlati trave, knjiga pesama, upravo objavljena u časopisu Bruklin Dejli Tajms 1855. godine Vitman je napisao prvu kritiku o zbirci pesama Vlati trave, u kojoj opisuje sebe (u trećem licu) kao pesnika koji će jednom delu publike biti đavolski a drugom božanski…“[10]Veliki uticaj na Vitmanovu odluku da napiše Vlati trave imaloje Emersonovo predavanje održano 1842. godine, o eseju Pesnik, kome je Vitman prisustvovao u Njujorku. U tom svom eseju Emerson je predvideo dolazak novog američkog Homera, čija poezija neće dolaziti iz intelekta, već iz iskustva, iz intimnog kontakta sa svetom dodira.[11] Emerson je smatrao da će novi američki pesnik biti „običan“ čovek, koji će pevati u ime svih ljudi, i obrazovanih i neobrazovanih; u varvarizmu i materijalizmu vremena.[12] Nakon 12 godina taj novi američki pesnik će mu poslati zbirku pesama Vlati trave, a Emerson će mu odgovoriti čuvenim pismom u kome kaže:

 Nisam slep pred vrednošću čudesnog poklona Vlati trave. Mislim da je to najneobičniji iskaz  duha i mudrosti do sada nastao u Americi. … Tu nalazim neuporedive stvari rečene  neuporedivo dobro, kako i treba. Nalazim hrabrost obrade koja nas toliko oduševljava i koju samo može nadahnuti velika snaga zapažanja. Pozdravljam Vas na početku velike karijere...[13]
U članku pod nazivom Sećanje na Volta Vitmana, objavljenom u časopisu Atlantic Monthly 1902. godine, Vitmanov dugogodišnji poznanik Džon Troubridž piše da mu je Vitman priznao Emersonov uticaj: Ja sam se krčkao, i krčkao, ali Emerson me je doveo do ključanja, rekao je Vitman…[14]   Gotovo celog leta 1855. Vitman je nosio čuveno Emersonovo pismo u džepu, a na poleđini drugog izdanja zbirke pesama Vlati trave iz 1856. pisalo je: Pozdravljam vas na početku velike karijere, R.W. Emerson. Kritičari smatraju da Vitman nije imao Emersonovu dozvolu da objavi pomenuto pismo, a kao dokaz Emersonove uvređenosti ističu da od tada on nikada više nije napisao niti dobru niti lošu reč o Vitmanu; niti ga je uključio u antologiju američke poezije iz 1874… Godine 1854. Vitman je honorarno radio kao stolar a na posao je redovno donosio kanticu hrane i knjigu koju bi čitao u pauzi, sedeći na gomili daska, objašnjava Troubriž u pomenutom članku, bio je pesnik maskiran u stolara, i […] sasvim se slučajno zadesilo da jedna od tih knjiga bude Emersonova „Priroda”[15]; nakon toga nije uzimao drugog pisca u ruke.[16] Upravo tu, u Emersonovoj Prirodi, pronalazimo neke od osnovnih ideja Vitmanove u suštini romantičarske filozofije u Vlatima trave:
Pravi ljubitelj prirode je onaj čija su unutrašnja i spoljašnja čula još uvek u međusobnom skladu; onaj koji je zadržao duh detinjstva čak i u dobu pune zrelosti. Njegovo opštenje sa nebom i zemljom postaje deo njegove hrane svakidašnje. […] U šumama, isto tako, čovek skida breme godina, kao zmija košuljicu, i koje god da je životne dobi, uvek ponovo biva dete. U šumama je večita mladost. […] U šumi vraćamo se razumi i veri… (Prevela Milica Mint)

 

 

 Kada su Vitmana pitali šta za njega predstavljaju Vlati Trave, rekao je :
 Pokušaj… naivne muževne, odane, kontemplativne, čulne, zapovedničke ličnosti da unese u  literaturu ne samo sopstvenu čvrstinu i osionost, nego i sebe samog- sopstveno telo i oblik-  razotkrivenog, nehajnog prema uzorima, bezobzornog prema uzdržljivosti i prema zakonu, i neobaveštenog, kako to na prvi pogled izgleda, o svemu što je izvan njegovog, neobuzdano voljenog zavičaja… […] Vlati Trave… bile su uglavnom… pokušaj.. da se jedna LIČNOST, ljudsko biće (ja glavom, u drugoj polovini devtenaestog veka u Americi) slobodno, potpuno i iskreno opiše. Ne bih mogao da pronađem nijedan sličan opis ličnosti koji bi me zadovoljio u današnjoj literaturi…[17]
Vitmanove zasluge u stvaranju moderne američke poezije su ogoromne: prvi je američki pesnik koji je uveo eksperimentalni stih i prestao sa praksom ugledanja na engleske uzore. O Voltu Vitmanu napisane su brojne knjige i studije i služio je kao inspiracija raznim pesnicima i umetnicima širom sveta, od Alena Ginzberga i njegove pesme The Howl do lika gospodina Kitinga u filmu Društvo mrtvih pesnika. Ezra Paund je jednom rekao: On jeste Amerika. Njegova sirovost strahovito zaudara, ali to jeste Amerika. On je šupljina u steni iz koje se čuje odjek njenog vremena… [18]
Godine 1892. Vitman umire, i sahranjen je na porodičnom groblju u Kamdenu, u Nju Džerziju.

 
***


Njegov  jedinstveni stil uticao je na mnoge američke pisce i pesnike od Vilijamsa Karlosa Vilijamsa, Henrija Milera i Lengstona Hjuza do Ezre Paunda, Ginzberga, i drugih. Kada je prvi put objavio Vlati trave (1855) zbirka nije doživela očekivano interesovanje kod domaće publike. Tako je bilo do Vitmanove smrti. Do kraja života Vitman je objavio devet izdanja zbirke: godine 1855. zbirka je sadržala 12 pesama, a 1891. skoro 400. Vlati trave bile su zabranjivane širom Amerike, njenim izdavačima se sudilo i bile su predmet opšteg podsmeha. Mali broj američke publike je razumeo suštinu Vitmanove vizije i njegove atletske demokratije.[19]   
Jedan od osnovnih Vitmanovih ciljeva u pisanju ove zbirke bila je želja za raskidom sa engleskom pesničkom tradicijom, kao i da stvori originalan, izvorno američki ep. Možda ironično, ali zbirka Vlati trave je za Vitmanovog života imala znatno veću popularnost u Engleskoj. Kako navodi Karbiner, u Engleskoj je postojao boemski klub pesnika koji je u Vitmanu prepoznao revolucionara i prvog pesnika homosekslualne orijentacije, a pesnik Vilijam Roseti, godine 1868. sastavio je antologiju Vitmanovih izabranih pesama, veoma popularnu u to vreme. Tu antologiju čitali su bardovi engleske književnosti: Alfred Tenison, Robert Luis Stivenson, i Čarls Svinburn, koji je čak i napisao pesmu o Vitmanu  1871. godine, pod nazivom Voltu Vitmanu u Americi. Edvin Arlington Robinson, sunarodnik i Vitmanov kolega pesnik, piše u pesmi Volt Vitman:

Last night it was the song that was the man
But now it is the man that is the song
We do not hear him very much to-day
His piercing and eternal cadence rings
Too pure for us — too powerfully pure
Too lovingly triumphant, and too large
But there are some that hear him, and they know
That he shall sing to-morrow for all men
And that all time shall listen. 

Mihajlo Ravić
izvor


[1] Spiller, Throp, Johnson i Canby;  Istorija književnosti Sjedinjenih Američkih Država. Preveli: R. Dragojlović, N. Marković, R. Kuić, D. Pervaz, I. Tipsarević, S. Miladinović i N. Stefanović. (Obod- CETINJE, 1962) str. 381
[2] isto, str. 381
[3] American expreience: Walt Whitman, http://www.pbs.org/wgbh/amex/whitman/   7.6. 2012
[4] V. isto
[5] http://www.pbs.org/wgbh/amex/whitman/program/intro.html
[6] Vidi: http://www.learnoutloud.com/Audio-Books/Literature/Literary-History-and-Criticism/Walt-Whitman-and-the-Birth-of-Modern-American-Poetry/30856
[7] Radeljković, Zvonimir. Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 3. http://ponude.biz/knjige/w/Walt%20Whitman%20-%20Vlati%20trave.pdf  8.6.2012
[8] Vitman, Volt. Pesma o meni (24. odeljak). Preveo  Purešić  Dragan.
[9] Radeljković, Zvonimir. Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 4. http://ponude.biz/knjige/w/Walt%20Whitman%20-%20Vlati%20trave.pdf   8.6.2012
[10] The Brooklyn Daily Times. LEAVES OF GRASS. A volume of Poems, just published http://whitmanarchive.org/published/LG/1856/poems/36 10.6.2012.
[11] Pacić, Brankica. The big ten major 19th century American writers. (Niš: DIGP Prosveta, 1991) str. 177
[12] isto, str. 177 
[13] Radeljković, Zvonimir.  Sveobuhvatne Vlati trave. Preveli Ujević Tin i Lalić Ivan, strana 3
[14] Trowbridge, John. Reminiscences of Walt Whitman. The Atlantic Monthly, volume 89, No. 2 (February 1902):  pages 163-175. http://www.theatlantic.com/past/docs/unbound/poetry/whitman/walt.htm  15.6.2012.
[16] Isto.
[17] Spiller, Throp, Johnson i Canby.  Istorija književnosti Sjedinjenih Američkih Država. Preveli: R. Dragojlović, N. Marković, R. Kuić, D. Pervaz, I. Tipsarević, S. Miladinović i N. Stefanović (Obod- CETINJE, 1962):  strana 382
[18] Pound, Ezra. What I feel about Walt Whitman. http://www.poets.org/viewmedia.php/prmMID/21581 10.10.2012
[19] I HEARD that you ask’d for something to prove this puzzle the New World,/ And to define America, her athletic Democracy,/ Therefore I send you my poems that you behold in them what you wanted. Whalt Whitman, To Foreign Lands.
 

Walt Whitman

Kad su čuvenog engleskog logičara i filozofa Alfreda Norta Vatheda (Alfred  North Whitehead) upitali da li postoji nešto originalno i specifično američko on je odgovorio samo jednom rečju:"Vitmen".
No to se dogodilo trideset godina nakon pesnikove smrti, a i originalnost nije osobina koja je ikada bila poricana u ovom slučaju. Ono što je poeziji Volta Vitmena (Walt Whitman, 1819-1892)nedostajalo, po mišljenju nekih od kritičara njegove збирке Vlati trave (Leavesoj Grass, 1855), bile su primese umetnosti. Tako, na primer, jedan londonski časopis te iste godine tvrdi da је "Volt Vitmen isto toliko upoznat s umetnošću koliko svinja s matematikom."
Šta je, dakle, sadržavala prva Vitmenova zbirka od dvanaest pesama, koja na koricama nije čak imala ni ime autora već samo njegovu sliku, da izazove ovakvu ocenu? Šta je omogućilo da se nešto što je smatrano bizarnim, barbarskim i neukim pretvori, po gotovo opštem mišljenju, u jedan od najviših uzleta američke poezije?

Iako je zbirka Vlati траве doživela od Vitmenove smrti osam izdanja kroz koje je rasla, proširivala se i menjala, osnovne osobine poezije, što se tiče forme kao i sadržaja, ostajale su iste i podjednako neobične, posebno za devetnaesti vek. Vitmen, naime, uvodi u poeziju slobodni stih koji ne sadrži ni rimu, ni fiksiran metar ni druga uobičajena versifikacijska sredstva. Ona su zamenjena kolokvijalnim tomom i stihovima nepravilne dužine, otvorenom formom koja pesnički ritam dobija iz nešematizovane smene naglašenih i nenaglašenih slogova, Vitmenov slobodni stih, iako ne originalan, jer se pojavljuje na engleskom jeziku već početkom 17. veka  u prevodu Biblije, jeste krajnje ostvarenje romantičarske zamisli organske forme, oblika koji treba da potiče iz samog dela I da izražava  njegovu posebnost.


Pesme o samom sebi

 ("Song of Myself")

Ja svetkujem samog sebe i pevam samog sebe,
a što ja sebi dopuštam morate i vi sebi dopustiti,

da bi se u dvadesetčetvrtoj strofi predstavio u natprirodnoj veličini:
Walt Whitman, taj kozmos, sin Manhattana,
nemirnjak, mesan, čulan, izjelac, ispilac i porodilac,
nisam sentimentalan, ne stojim povrh ljudi i žena ni
postrance od njih

i nisam više skroman nego neskroman.

Ko god ponižava drugog ponižava mene,
a što god se učini ili kaže, vraća se konačno k meni.

.............

Sam, daleko u planinskoj pustoši lovim lov,
lutam i čudim se vlastitoj lakoći i veselju,
tek kasno popodne tražim sigurno mesto za noćenje,
palim vatru i pečem tek ubijenu divljač,
a onda padam u san na hrpi lišća
sa mojim psom i puškom uza me.

............
Ti more! I tebi se ja predajem, ja pogađam šta ti
hoćeš,
opažam s obale tvoje iskrivljene prste koji pozivaju,
verujem da si odlučilo da se ne povučeš dok me ne
za nekoga hrabroga protivnika despota, smeloga buntovnika;
ali uviđam da ono što sam čuvao pripada vama kao i ma komu drugom.

............

Kuće i sobe su pune miomirisa, police su ispunjene mirisima,
ja sam udišem taj mirluh i poznajem ga i volim ga,
isparivanje bi me moglo također opiti, ali ja to ne dopuštam,
toga se čuvam.
Atmosfera nije miomiris, nema ukus ishlapljivanja, ona ne
govori njuhu,
ona je za moja usta zanavek; ja sam u nju zaljubljen.
Poći ću na hum uz šumu, svući se potpuno go,
ludujem za tim da dođem s njome u dodir.
Dim mog vlastitoga disanja, jeke, žubori, zujav šapat,
ljubavni koren, svileni konac, čvor stabla, loza, moje
disanje i udisanje, kucanje mog srca, prelaženje
krvi i zraka kroz moja pluća,
vonj zelenoga lišća i žutoga lišća, i obale i tamnih morskih
hridi, i sena u staji,
zvuk izušćenih reči koje je moj glas predao vrtlozima
vetra, nekoliko laganih celova, malo zagrljaja,
dohvatanje u naručaj,
igra sunca i sene na stablima, dok se gipke grančice tresu,
naslada samoće ili naslada gužve ulica ili uzduž polja i
pristranaka brda,
osećaj zdravlja, ćurlik u puno podne, pesma mene koji
se ustajem s kreveta i sačekujem sunce.
Jesi li smatrao da je 500 akra mnogo? Jesi li zemlju
smatrao prevelikom?
Jesi li se tako dugo mučio da se naučiš čitati?
Jesi li se tako uznio što prodireš u smisao pesama?
Ostani danas i noćas kod mene i ti ćeš posedovati poreklo
svih pesama, posedovaćeš dobro zemlje i sunca
(milioni drugih sunaca još preostaju),
odsada nećeš uzimati stvari iz druge ili iz treće ruke, niti
ćeš gledati kroz oči mrtvaca, niti ćeš se hraniti utvarama
iz knjiga, ni na moje oči ne smeš gledati, niti uzimati
stvari od mene, ti moraš osluškivati na sve strane i bistriti
ih iz sebe sama.
Vlati trave (pesma o meni, 2)


Sedim i gledam napolje

Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.



Neustrašiv jesam


Jesam neustrašiv i lagodno u prirodi stojim
kao gospodar ili gospodarica svega, čvrsto osovijen usred nerazumnih stvari,
prožet životom kao one, strpljiv, prijemljiv i kao one nem.
Te nalazim da su moja zanimanja siromaštvo, slava, slaboće, zločini manje
važni nego sam mislio.
Ja prema Meksičkom zalivu ili u Mannahatti ili u Tennesseu ili daleko na
severu ili u unutrašnjosti,
rečanin ili zagorac ili bilo kakav ratar ovih država na obali ili s obale ili s
kanadskih jezera,
ja, gde god da provodio život; o da budem u ravnoteži pred slučajnostima;
da se mogu odupreti noći, olujama, gladi, smešnosti, nedaćama, porazima
onako kako to čine stabla i životinje.


Spoznaja


Tamo, kanio gledam, vidim da se pod natiskom nužde povlači i u se stiska svaki
uspeh i slava,
tamo satovi, meseci, godine – tamo poslovni promet, ugovori, ustanove, i sve
ono najmanje,
tamo svakodnevni život, govori, mete, politika, osobe, imanje;
tamo također i mi, ja s mojim vernim i udivljenim lišćem i pesmama,
poput oca koji ide svom ocu,
te uzima svoju decu sa sobom.


Čujem pesmu Amerike

Čujem pesmu Amerike, čujem raznolike himne.
Pesmu strojara: svaki peva svoju da bude sretna i jaka;
pesmu tesara, dok mjri svoju dasku ili gredu,
pesmu zidara, dok se sprema na rad ili ga ostavlja, prekida,
pesmu lađara o svojoj sreći na svojoj ljusci,
pesmu mornara na parnome čamcu, p
ostolar peva sedeći na svojoj klupi, klobučar s nogu,
pesmu drvodelca, pesmu orača na svom polasku ujutro, na podnevnom
odmoru ili na zalasku sunca,
prekrasno pevanje majke ili mlade žene za poslom, ili devojke pri pranju ili
šivanju;
svako peva o onome čim se on sam bavi isključivo;
po danu što pripada danu – a po noći društva momaka, krepko, prijateljski,
s otvorenim ustima pevaju svoje snažne melodične pesme.



Put u Indiju



Ali, dušo, veruj, davna namera ostaje, i ostvariće se.
Možda je upravo sada prispelo vreme za to.
Kad mora budu presećena sva (izgleda da se to i zbilo),
Kad veliki kapetani i inženjeri učine sve,
Posle vrsnih pronalazača, naučnika, hemičara, geologa, etnologa,
Konačno dolazi i pesnik koji je dostojan tog imena,
Dolazi sin Gospoda, pevajući svoje pesme.
Jer ne treba samo svoje postupke da opravdavate, o, putnici,
naučnici, pronalazači,
Nego treba smiriti već i ovo grozničavo dete,
Na svaku sklonost dobrodušno odgovoriti treba i tajnu treba reći,
Svaku razliku i provaliju treba već ukloniti, premostiti, povezati,
Ovu sasvim hladnu, ravnodušnu, nemu zemlju potpuno treba overiti,
Božansko trojstvo treba dovrhnuti i treba da ga overi pesnik,
istinski sin Boga,
(On tek istinski treba da preseče tesnace i da osvoji planine,
Da oplovi oko Rta Dobre Nade, kako bi postigao svoj cilj!)
Priroda i čovek više da se ne odvajaju, razdvajaju,
Istinski sin Boga konačno neka ih u jedno spoji.
Godina kojoj moja pesma otvara vrata!
Ti godino ostvarenih snova!
Godino braka kontinenata, podneblja i okeana!
(Ne venčava se samo venecijanski Dužd sa Jadranom.)
O, godino, u tebi vidim Zemljinu Kuglu u kojoj su predana mora i kopna,
Evropu priključenu Aziji i Africi, i sve njih Novom Svetu,
Države, mape igraju pred tobom noseći svečani venac,
Zaručnice i zaručnici, ruka u ruci!
Putuj, dušo, nazad ka drevnoj misli,
Ne samo kontinentima, morima: sopstvenoj svežini,
Nežnoj zrelosti semena cveta,
U postojbinu napupelih biblija.
Leti, dušo, slobodno, ja s tobom i ti sa mnom,
Započnimo da plovimo oko zemlje,
Njenog čoveka - i okret njegovog uma,
U drevni raj smisla,
Nazad, nazad ka rađanju mudrosti,bezazlenim slutnjama,
Ka lepoj zori svemira.
Više ne možemo čekati,
Ukrcajmo se na brod, o, dušo, i mi,
I srećno zaplovimo besputnim vodama,
Kako bismo oduševljeno leteli prema nepoznatom predelu,
Terani krilom vetra (ti ćeš se priviti uza me, a ja uza te, dušo)
Veselo pevajući pesmu našega Boga,
Gromku pesmu srecnog otkrića.
Kikoćući se, između mnoštva poljubaca
(Ostavi drugima ogovarane, jadikovane zbog grehova, grižu, ulagivanje.)
Dušo, dopadaš mi se i ja tebi.
I bolje od popova verujmo u našeg Boga,
Ali ne smemo da zadirkujemo misteriju Boga.


_______________________________________

*vidi zbirku
* Ne zatvarajte vrata preda mnom, gorde biblioteke


 ________________________________________


O KAPETANE! MOJ KAPETANE!


O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovde ležiš
Mrtav i ledan.
Usne su mu blede, mirne, kapetan samo ćuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- setan i biedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan.