Fransoa Mari Arue- Volter

“Ja se ne slažem ni sa jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.”

_____________________________

Candidea

Dokazano je, govorio je Panglos, da ništa ne može biti drukčije nego što je. Jer, budući da je sve stvoreno sa izvesnom svrhom, sve mora neminovno imati najbolju svrhu. Imajte na umu da su nosevi stvoreni da nose naočare, i zato mi imamo naočare. Noge su nam očevidno date da nose čakšire, i mi imamo čakšire. Kamenje je načinjeno da bude tesano i da se od njega prave zamkovi; zato gospodar ima vrlo lep zamak: najveći baron u oblasti treba da sedi u najlepšem stanu. I kako su svinje stvorene da se jedu, jedemo svinjetinu preko cele godine. Sledstveno, oni koji su tvrdili da je sve dobro rekli su glupost: trebalo je reći da je sve ne može biti bolje. (...)

Martin dođe do zaključka da je čovek rođen da živi u nemirnim trzajima ili u dosadnoj obamrlosti. Kandid se s tim nije slagao, ali sam nije imao nikakvog mišljenja. Panglos je priznao da je uvek užasno patio; ali pošto je jedanput tvrdio da sve ide "da ne može bolje biti", on je to tvrdio i dalje i dalje, a nije verovao ni reči. (...)

Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu.(...) Radimo i ne raspravljamo, reče Martin. Samo tako možemo učiniti život snošljivim. Celo se malo društvo složi sa ovom pohvalnom namerom. Svako poče raditi što ume i taj mali komad zemlje davao je veliki prinos. Kunigunda je, istina, bila veoma ružna, ali je izvrsno pekla kolače. Paketa je vezla; starica se brinula o rublju. Svi su redom bili od neke koristi, pa i sam brat Žirofle: on se izmetnu u vrlo dobrog stolara, pa postade čak i pošten čovek. Panglos bi ponekad rekao Kandidu: "Svi su događaji povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogućem svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema Kuningundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli barona mačem, da niste izgubili sve svoje ovnove iz lepe zemlje Eldorada, ne biste sad ovde jeli ušećereni kedrat i morske lešnike." - Dobro je to rečeno, odgovori Kandid, ali ipak treba da obrađujemo svoj vrt.

Molitva Bogu,

Ne obraćam se stoga više ljudima; obraćam se tebi, Bože svih bića, svih svetova i svih vremena: ako je slabašnim stvorenjima, izgubljenim u beskraju, i nevidljivima za ostale u svemiru, dopušteno da od tebe nešto zatraže, od tebe koji si dao sve, od tebe čije su odluke postojane i večne, udostoji se milostivo suditi o greškama što pripadaju našoj prirodi; neka te greške ne budu naša pokora.

Nisi nam dao srce da se mrzimo i ruke da se ubijamo; učini da pomognemo jedni drugima podnositi teret mučnog i prolaznog života; neka neznatne razlike u odeći kojom pokrivamo naša slaba tela, među svim našim nedostatnim jezicima, među svim našim smešnim običajima, među svim našim nesavršenim zakonima, među svim našim bezumnim shvatanjima, među svim našim prilikama tako ujednačenim u našim očima i tako jednakim pred tobom; neka sve te sitne nijanse po kojima se razlikuju atomi nazvani ljudima ne budu povodi za mržnju i za progone; neka oni koji pale voštanice usred bela dana da bi te slavili podnose one kojima je dovoljna svetlost tvog sunca; neka oni koji svoje haljine prekrivaju belom tkaninom da bi iskazali ljubav prema tebi ne preziru one koji kazuju to isto pod mantijom od crne vune; neka bude svejedno obraća li ti se neko rečima nekog starog jezika ili na nekom novijem narečju; neka oni čija je odeća obojena crveno i ljubičasto, koji vladaju na malom komadiću jedne male gomile blata na ovom svetu, i koji poseduju nekoliko zaobljenih komadića izvesne kovine, bez oholosti uživaju u onome što nazivaju veličinom i bogatstvom, i neka ih ostali gledaju bez zavisti: jer ti znaš da u tim ispraznostima nema ničeg na čemu bi trebalo zavideti i ničega zbog čega bi se trebalo dičiti.

Kad bi se svi ljudi mogli prisetiti da su braća! Neka zamrze tiraniju nad dušama kao što se gnušaju pljačke koja silom otima plodove rada i mirne umešnosti! Ako su nevolje rata neizbežne, ne mrzimo se, ne razdirimo se barem u miru, i koristimo trenutak svog postojanja da blagoslovimo, na hiljadu  različitih jezika istovremeno, od Sijama do Kalifornije, tvoju dobrotu koja nam je darovala taj trenutak.

 

_____________________________________

Večera

Setok, koji se nije mogao odvojiti od toga čoveka, u kome je stanovala mudrost, odveo ga je na veliki sajam u Balzoru, gde su imali doći najveći trgovci nastanjene zemlje. Za Zadiga je bila osjtljiva uteha da vidi toliko ljudi iz raznih krajeva okupljenih na istom mestu. Činilo mu se da je svet velika porodica, koja se sakuplja u Balzori. Već drugi dan našao se za stolom s jednim Egipćaninom, s jednim Indijcem, s jednim stanovnikom Kataja, s jednim Grkom, s jednim Keltom i s više drugih stranaca, koji, na svojim čestim putovanjima prema Arapskom zalivu, behu naučili toliko arapski da su se mogli razumeti. Egipćanin je izgledao vrlo ljut.

- Kakvo li je grozno mesto ta Balzora! – govorio je on. – Neće da mi dadu hiljadu unca zlata na najsigurniji zalog na svetu.

- Zar je moguće!? – zapita Setok. – A na koji su vam zalog odbili dati tu svotu?

- Na telo moje tetke – odgovori Egipćanin. – To je bila najčestitija žena u Egiptu; ona me uvek pratila; umrla je na putu, i ja sam načinio najlepšu mumiju koja postoji; u mojoj zemlji dobio bih što bih god hteo, kad bih je dao u zalog. Zaista je čudno da mi ovde neće dati ni hiljadu unca zlata za jedan tako dobar zalog.

I sve tako ljuteći se, on htede da se najede izvrsne kuvane kokoši, kad Indijac, hvatajući ga za ruku, bolno uzviknu:

- Ah! Šta ste hteli da učinite?

- Da jedem   kokoš – odgovori čovek s mumijom.

- Nemojte to nikako učiniti – reče Indijac. – Moglo bi se desiti da je duša preminule prešla u telo te kokoši, a vi se ne biste hteli izložiti opasnosti da pojedete svoju tetku. Peći kokoš znači očito vređati prirodu.

- Šta vi hoćete s vašom prirodom i vašim kokošima? – upita razdražljivi Egipćanin. – Mi obožavamo vola, pa ga i ne jedemo.

- Vi obožavate vola! Je li to moguće? – reče čovek sa Gangesa.

- To je itekako moguće – nastavi Egipćanin. – Mi to činimo već sto trideset i pet hiljada godina, i niko među nama nema ništa protiv toga.

- Ah, sto trideset i pet hiljada godina malo je preterano – reče Indijac. – Ima samo osamdeset hiljada godina, otkako je Indija naseljena, a mi smo sigurno vaši preci; nama je Brahma zabranio da jedemo volove pre nego ste se vi i setili da ih stavite na oltare i na ražanj.

- Vaš Brahma je smešan glupan, kad se poredi s Apisom! – reče Egipćanin. – Što je vaš Brahma učinio tako lepo?

Brahmanac odgovori:

- On je naučio ljude da čitaju i da pišu, i čitav svet mu duguje igru šaha.

- Vi se varate – reče neki Kaldejac, koji je bio do njega – to je izmislila riba Oanes, kojoj dugujemo tako velika dobročinstva, i pravo je da samo njoj zahvaljujemo. Svako će vam reći da je to bilo božansko biće, da je imalo pozlaćen rep i lepu ljudsku glavu; izlazilo je iz vode da propoveda na zemlji tri sata dnevno. Imalo je više dece, koja su bila kraljevi, kao što to svako zna. Imam kod kuće njegovu sliku, koju obožavam kao što to dolikuje. Može se jesti govedine koliko se hoće, ali je sigurno vrlo velik greh peći ribu; uostalom, vi ste obojica malo plemeniti skorojevići da bi ste mogli ma o čemu sa mnom raspravljati. Egipatska nacija računa samo sto trideset i pet hiljada godina unatrag, a Indijci se hvale sa osamdeset hiljada, dok mi imamo kalendar od četiri hiljade vekova. Verujte mi, manite se svojih ludorija, i ja ću svakom od vas dati po jednu sliku Oanesa.

To progovori čovek iz Kambalua.

- Ja veoma poštujem Egipćane, Kaldejce, Grke, Kelte, Brahmu, vola Apisa i lepu ribu Oanes, ali možda Li ili Tien, zovite ga kako hoćete, vredi koliko volovi i ribe. Neću ništa da kažem o svojoj domovini; velika je koliko Egipat, Kaldeja i Indija zajedno. Neću raspravljati o davnini, jer je dovoljno da je čovek sretan, a vrlo malo znači je li starog porekla; ali, ako bi trebalo govoriti o kalendarima, rekao bih da čitava Azija uzima naše i da smo mi imali veoma dobrih pre no što je Kaldeja poznavala aritmetiku.

- Svi ste vi velike neznalice, koliko god vas ima – uzvikne Grk. – Zar ne znate da je haos otac svega i da su forma i materija stavile svet u stanje u kome se nalaze.

Grk je dugo govorio, ali ga je konačno prekinuo Kelt, koji poverova, pošto je mnogo pio dok se raspravljalo, da je učeniji od svih ostalih te reče, kuneći, da jedino Teutat i hrastova imela zaslužuju da se o njima govori i da on imelu nosi uvek u svom džepu; i da su Skiti, njegovi preci, bili jedini čestiti ljudi koji su ikad na svetu postojali. Istina, katkad su jeli ljude, ali zbog toga njegov narod ipak ne zaslužuje ništa manje poštovanja; i da bi on konačno naučio pameti svakoga onoga ko bi se usudio loše govoriti o Teutatu. Tada se prepirka rasplamsala, i Setok je očekivao trenutak kad će oko stolo leći krv. Zadig, koji ćutao za sve vreme prepirke, konačno ustade te se prvo obrati Keltu kao najpomamnijem; reče mu da ima pravo, i zamoli ga za malo imele; on pohvali Grka zbog njegove rečitosti i ublaži sve raspaljene duhove. Vrlo malo je rekao čoveku iz Kataja, jer je bio najrazumniji od svih. Zatim im reče svima:

- Prijatelji, hteli ste se svađati ni za što, jer vi ste svi istog mišljenja.

Na te reči svi su protestovali.

- Zar nije istina – reče on Keltu – da vi ne obožavate tu imelu, nego onoga koji je stvorio i imelu i hrast?

- Sigurno – odgovorio Kelt.

- A vi, gospodine Egipćanine, vi po svoj prilici poštujete u nekom izvesnom volu onoga, koji vam je dao goveda.

- Da – reče Egipćanin.

- Riba Oanes – nastavio on – mora ustuknuti pred onim, koji je stvorio more i ribe.

- Slažem se – reče Kaldejac.

- Indijac i Katajac – dodaje on – priznaju, kao i vi, jedan glavni princip. Ja nisam dobro razumio divne stvari koje je Grk izrekao, ali sam siguran da i on priznaje jedno Više Biće, od koga zavise oblik i materija.

Grk, kome su se divili, reče da je Zadig vrlo dobro shvatio njegovu misao.

- Vi ste, dakle, svi istog mišljenja – odgovori Zadig – i tu nema razloga za prepirku.

Svi su ga zagrlili. Setok, pošto je vrlo skupo prodao svoju robu, odvede ponovo Zadiga u svoje pleme. Po dolasku Zadig je saznao da su ga u njegovu odsustvu osudili da ga polako umore na lomači.

 

 Zadiga

_________________________________


Kratki citati

D
O ADVOKATIMA:
 "Dva puta u životu gotovo nijesam propao: pri put kad sam izgubio jednu parnicu, a drugi put kada sam je dobio. "
“Duhovita izreka ne dokazuje ništa.”

I

“Iluzija je prva od svih zadovoljstava!”
“Idealna lepota za žapca je žaba.”

K

“Kad Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti.”
“Koristi, ali ne zloupotrebljavaj, ni preterivanje, kao ni apstinencija, ne čine čoveka srećnim.”
L

“Laž je retko kada skromna. Korov raste bujno.”

M
“Mnogi ugledni i slavni ljudi liče na jaje: spolja je ljuska bela i čista, a iznutra – mućak.”
 "Mili Bože, spasi me od prijatelja, s neprijateljem ću već sam završiti!
N
“Nijedna se pahuljica u lavini  ne oseća odgovornom.”

R
“Rad nas spašava od tri velika zla: dosade, poroka i siromaštva.”
S
“Sve ono što je preglupo da bi bilo izrečeno, peva se.”
"Svaki čovek je kriv za sve dobro koje nije napravio." “Sumnja nije prijatno stanje, ali izvesnost je besmislena.”

"Sto puta htedoh da se ubijem, ali mi se jos milelo živeti.To je smešna slabost, možda jedna od najkobnijih naših prirodnih sklonosti; jer ima li čega glupljeg nego neprestano sa sobom vuči teret koji bismo stalno želeli da odbacimo? Groziti se svog života i držati do tog života. Jednom reči, hraniti u nedrima zmiju koja nas ujeda, sve dok i samo srce ne ugrize."

T
“Tajna kako da budete dosadni jeste u tome da kažete sve.”

Z
sredstvo protiv spletkarenja:
"Znam ga. Idite u svako društvo, ali dolazite uvek prvi i odlazite poslednji. "

 

William Shakespeare,citati

HAMLET: A, frule! - Dajte da vidim jednu. - Vi želite da budem sa vama malo nasamo. Što vi neprestano obletate oko mene, da mi nanjušite trag, kao da hoćete da me naterate u klopku?

GILDENSTERN: O, gospodaru, ako je moja revnost odveć drska, onda je i moja ljubav suviše nepristojna.

HAMLET: Ja to ne razumem dobro. Hoćete li da svirate na ovoj fruli?

GILDENSTERN: Ne umem, kneže.

HAMLET: Ja vas molim.

GILDENSTERN: Verujte mi, ne umem.

HAMLET: Preklinjem vas.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem ni da je držim, kneže.

HAMLET: To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove rupe, ustima duvajte u nju i ona će dati od sebe najrečitiju muziku. Evo, vidite, ovo su rupe.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to.

HAMLET: Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene. Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj ključ; hoćete da mi iz srca isčupate tajnu; hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da govori! Do sto đavola, mislite li vi da se na meni može lakše svirati nego na jednoj fruli? Nazovite me kojim hoćete instrumentom, ali ne možete svirati na meni.



(Hamlet, danski kraljevic - cin III, scena druga


______________________________________

 A

* "Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovek."
* "Ako ti u pamćenju ne prebiva ni najmanja ludost na koju te navela ljubav, nikad nisi voleo."
B

  * "Budimo skromniji posle dela nego među njegovim stvaranjem."

C,Ć,Č

    * "Čovek može da se osmehuje... osmehuje... i da bude hulja."
D

    * "Dečiji je plač oštriji od zmijina zuba."
* "Dobro otvori oči kad se ženiš, a posle ih zatvori !"
*  "Dve najlepše na nebu zvezde, nekim poslom sprečene, zamolile su oči njene da umesto njih svetlucaju malo, u sferama njenim, dok se ne vrate.”

G


    * "Gde seješ ljubav, izraste veselje."
* "Govornici nisu dobri radnici."

I


    * "I vrag može citirati Sveto pismo za svoje potrebe."
* "Ime nije ništa; ono što nazivamo ružom, slatko bi mirisalo i s drugim imenom"
* "Izrazi svoju bol rečju! Bol koja ne govori, guši puno srce dok ne pukne."

J


    * "Jednako su bolesni oni koji odviše u sebe trpaju kao i oni koji u oskudici gladuju."

K


    * "Kad imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek kad nemaš ništa."
* "Kada dolazi tuga - dolazi u mnoštvu."
* "Kako su strogi oni koji nemaju strpljenja."
* "Ko silno ljubi, silan strah ga mori, a strah kad raste, jače ljubav gori."
* "Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda."
* "Koliko bi očiju trebao imati čovek da opazi sreću koja ga okružuje?"
* "Kratkoća je duša duhovitosti."

LJ

    * "Ljubav ne gleda očima, već dušom; zato je krilati Amor na slikama slep."
* "Ljubav se rađa, živi i umire u očima."
* "Ljudsko je telo park u kojem je volja glavni vrtlar."
* " Ljubav nije ljubav koja se menja kad naiđe na promenu ili odlazi sa onim koji odlazi. O, ne! To je večni putokaz, snažan i ničim uzdrman. To je zvezda vodilja svakoj izgubljenoj barci čija je vrednost nepoznata, ali ne i veličina. Ljubav nije igračka vremena, mada rujne usne i obrazi pod zamah njegova srpa dolaze. Ljubav se ne menja sa njegovim kratkim časovima, nedeljama, ona traje večno, do samog sudnjeg časa. Ako je ovo greška, dokaži mi ili ja nikada pisao nisam, a čovek voleo nije.”


M


    * "Muzika je hrana ljubavi."

N


    * "Najiskrenije su one suze koje lijemo sami nad sobom."
* "Ne pokazuj sve što imaš, niti govori sve što znaš."
* "Ništa nije samo po sebi ni dobro ni loše: zavisi samo šta o njemu mislimo."
* "Novac je krupna stvar koja ljude čini sitnim."

O
* "Od našeg rastanka oko mi je tobom zaneto i više ne upravlja hodom, ne vrši dužnost i ne vlada sobom…”

P


    * "Poslušaj svoju mudrost, a ne gnev."
* "Prijatelj bi morao nositi prijateljeve slabosti."
R

* "Ratnik slavan zbog ratničke strasti, posle hiljadu pobeda, već s jednim porazom biva brisan sa liste časti i podvizi mu postaju bezvredni. Voljen sam, volim – to su sreće slavne, takvom ljubavlju da joj nema ravne."

S

   * "Slabosti, ime ti je žena."
* "Slava je poput krugova na vodi; snaga im se smanjuje sve dok se ne izgube."
* "Smem sve ono što dolikuje čoveku; ko sme više od toga, nije čovek."
* "Svet je onoliko zanimljiv koliko smo mi radoznali."
* "Svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu."


U
    * "Uzdisati nad prošlim jadom najsigurniji je način da se privuče novi."
* "U ljubavi pravoj nikada ništa nije teklo glatko."
V
* "Vruća krv rađa vruće misli, vruće misli daju vruća dela, a vruća dela su ljubav."
    * "Više volim ludost koja me veseli, nego iskustvo koje me žalosti."
* "Vera u radost gotovo je ista kao i sama radost."

Z

* "Zaljubljeni uvek jedno drugom žure, k’o đaci iz škole na koju se dure. Dragi se od drage rastaje u brizi, k’o sumoran đačić kad se vraća knjizi."

* "Znamo što jesmo, ali ne znamo što bismo mogli biti."

Ž

    * "Ženidba je prva glupost koju čovek učini kada postane zreo i razuman."

Chaplinova knjiga Footlights

 

Jedino prozno delo Charli Chaplina, mračna, nostalgična novela, koja je poslužila kao predložak filma Svetla pozornice, i koja je šezdeset godina ostala neobjavljena, prvi je put predstavljena javnosti.

Footlights prati priču filma o ostarelom klovnu Calveru, koga u filmu tumači sam Chaplin, i plesačici, koju igra Claire Bloom, a koju Calvero spašava od samoubistva. Svetla pozornice bio je poslednji Chaplinov američki film, pre nego što je napustio zemlju zbog optužbi da gaji simpatije prema komunistima.

Novela, koju je napisao 1948, pre scenarija za film, priču priča šire i dublje, dajući uvid u autorove poglede u to doba. Rukopis je decenijamaa ležao u Chaplinovu arhivu, a sada ga je uredio njegov biograf David Robinson. Objavio ga je talijanski institut Cineteca di Bologna, koji već duže radi na digitalizaciji Chaplinove arhive.

 

 

 

Svetla velegrada (engleski City Lights) je  komedija koju mnogi  svrstavaju u najbolj filmove kinematografije.  Američki filmski institute ga je stavio na 76. mesto,  na 100 godina AFI-ja... bio je uvršten u 100 filmova, itd.  Reč je o jednostavnoj fabuli ; sudbini jedne skitnice velegrada koji je upoznao siromašnu slepu devojku i u koju se zaljuubio.  Zvuk raskošne limunzine koju je devojka pri upoznavanju naveo ju je na misao da je on milioner.  Skitnica otkriva da joj treba velika svota novca za operaciju uz pomoč koje bi opet mogla progledati, pa odlučuje da joj nekako pomogne.

 

 

Slučajno jedne noći  spasi život pijanog milionera koji je hteo skočiti u reku.  Skitnica ga  zabavlja ne bi li ga spasio, što mu i uspeva. Kada se ujutro otreznio  on ga više ne prepoznaje te ga izbacuje iz svoje kuće.

 

 

Slede njegovi pokušaji da dođe do novca preko sitnih honorarnih poslova,   ali uvek dobija otkaz. U silnoj želji jednom se prijavio na partiju boks kako bi osvojio glavnu novčanu nagradu. Uprkos hrabroj borbi, on naravno gubi. Ponovni susret sa milionerom  bio je uspešniji, ali  zbog nesporazuma biva optužen za krađu, uhvaćen  i stavljen u zatvor. Srećom uspeva doturiti devojci  novac za operaciju.

 

 Nakon nekoliko godina, skitnica biva pušten iz zatvora. Hoda ulicama bez cilja sve dok slučajno ponovno ne sretne devojku, koja je progledala nakon operacije. Pošto ga nikada nije videla, ona ga ne prepoznaje sve dok ga nije dodirnula  i čula glas.  Tada shvata da on nije bogataš nego obična skitnica.

 

 

 

Iako je Holivud vršio velik pritisak da film snimi kao zvučni , Chaplin je ipak odlučio snimiti ga kao nemi film. Svoj prvi zvučni film snimiće tek 1940. – to je „Veliki diktator“.

 

 

Na svojoj listi velikih filmova, Roger Ebert je ovo zapisao o filmu;

 

„Ako bi se mogao sačuvati samo jedan Chaplinov film, „Svetla velegrada“ bi se najviše približila do te tačke u kojoj predstavlja najrazličitije varijacije njegovog genija. Film sadrži slapstick, patos, pantomimu, savršenu fizičku koordinaciju, melodramu, dostojanstvo te naravno skitnicu – lik koji je verovatno najpoznatija osoba na svetu...U „Svetlima velegrada“ jedini prijatelji skitnice su oni ljudi koji ga ne vide ili ne mogu videti ispravno; pijani milioner koji ga ne prepoznaje kada se otrezni, te slepa devojka. Njegov otrcani izgled ga odvaja te čini da ga ljudi izbegavaju i stavljaju u stereotip; skitnica nije jedan od nas.

Za razliku od likova Keatona, koji imaju poslove te učestvuju u društvenom životu, skitnica je izoliran otuđenik i usamljena osoba...Pošto sam nedavno ponovno pogledao „Svetla velegrada“ i „Moderna vremena“, još uvek sam očaran njihovim čarima. Chaplinov talent je zaista bio čaroban“.

 

Dimitrije Bašičević Mangelos ,Manifest

manifest manifestah


 dragi prijatelji
 dragi neprijatelji
 ovde se ne manifestira iskaz
 da je dugogodišnje eksperimentiranje uspelo
 jer nije
 već da je uočen drugi pravac kretanja.
 umesto po liniji smisla
 proces mišljenja se kreće
 po liniji funkcionisanja
 adekvatno ostalim organskim procesima.
 u tom okviru se kreće i materija manifestof.
 svet ne samo što se menja već se izmenio.
 nalazimo se u drugom veku
 druge po redu civilizacije. strojne.
 društvenom upotrebom stroja
 završena je civilizacija ručnog rada
 a s njom i svi društveni fenomeni
 čija je pretpostavka bio ručni rad.
 izmenivši karakter rada
 svet menja način mišljenja.
 revolucija mišljenja ima karakter
 dugogodišnje evolucije.
 u toku tog procesa dojakošnje naivno mišljenje
 ušlo je u proces namene s drugim mišljenjem
 koje se osniva na principima mehanizovanog rada.
 praktično se druga civilizacija profilira
 kao kulturna organizacija međuplanetarnog tipa
 s jednoobraznom mašinskom proizvodnjom
 i superstrukturama na principima
 društvene funkcionalnosti.
 umesto emotivno strukturisane jedinke
 formira se tip društvene jedinke
 strukturisane funkcionalno.
  
  
  

manifest
 o psihičkom životu picassa
 i pretpostavljenog panthe altamirskog
uporedi li se picassova »guernica«
koja važi kao jedan od vrhunskih dometa
 ovekove misli
 s produktom njegovog slikarskog pretka iz altamire
 kojega nedostatak signature dozvoljava
 da ga se hipotetski nazove pretpostavljeni pantha
 zaključci su sliedeći.
oba »španca« proizvodili su
 tehnologijom ručnog rada
 upotrebljavajući identični »psihički« instrumentarij
 u tridesetom veku
 neće biti sasma jasno
 koji je od tih produkata iz dvadesetog
 a koji iz minus hiljaditog veka.
 picasso i pretpostavljeni panta
 pripadaju istom evolucijskom segmentu
 iste civilizacije. ručnoradne.
 iz predloženih slika nemoguće je zaključiti
da bi »psihički život« pretpostavljenog pantha
 bio bogatiji od picassovog.
 ali ni siromašniji.
 razlike nema.
 
  
  

manifest
 o memoriji
 memorija je starija od mišljenja.
 hronološki. i od čoveka.
 to je replikativno svojstvo
 reproduktivne energije.
 
  
  

manifest
 o fotografiji no. 9
 fotografija nije fenomen umetnosti.
 ni fenomen civilizacije ručnog rada.
 fotografija ne funkcioniše kao umetnička slika
 niti objektiv funkcioniše kao oko umetnika.
 umetnička slika i fotografija
 su dva različita fenomena
 dve različite civilizacije.
 i dva različitih načina mišljenja.
 naivnog i funkcionalnog.
 
  
  

manifest
 o estetici
 estetski osećaji prvobitno nisu bili
 ni relevantni a kamoli odlučujući
 pri proizvodnji umetničkih radova.
 relevantni bijahu primarni osećaji.
 stoga je estetički pristup umetnosti
 samo jedan od mogućih pogrešnih pristupa.
 
  
  

manifest
 o evoluciji no. 9
 poznato je da u toku evolucije
 emocije odumiru u obrnutom srazmeru
 prema razvitku moždanih vijuga.
 manje je poznato da u tom procesu
 treba tražiti razloge odumiranja umetnosti.
 ako se zna da je berlioz tražio materiju kod webera
 offenbach kod beethowena ravell kod musorgskog
 rachmanjinoff kod paganinia itd -
 tada je blizak zaključak
 da izvori umetničke inspiracije presušuju.
 
  
  

manifest
 o jazu no. 2
 počam od devetnaestog veka
muzika i slika
 gube postepeno emocije. kao sirovinu.
 nadoknađuju taj gubitak idejama
 koje ne moraju funkcionisati
 ni kao ideje ni kao emocije.
 
  
  

manifest
 o jazu no. 3
 marx je gledajući iz 19. svek još video
 umetnost u društvu.
 u dvadesetom se još vidi jaz među njima.
 iz dvadesetiprvog vidi se društvo
 ali ne i umetnost.
 
  
  

 manifest
šidski
često se citiraju »dva« manca »tri« vangogha
»više« picassa itd.
 time se ukazuje na znatne razlike
 između ranih i kasnih faza autora.
 stavovi ranih prema kasnim fazama
 mnogo se razlikuju, do suprotnosti.
 kao da potiču od različitih jedinki.
 objašnjenje te pojave je jednostavno.
 radi se o sasma različitim subjektima
 u istoj pravnoj osobi.
 materijalna pretpostavka diferenciranja
 je totalna promena ćelija u organizmu.
 ćelije se izmenjuju svakih sedam godina.
 ukoliko su informacije o fiziologiji
 koje sam pokupio u šidskoj školi - pouzdane
 bilo bi devetipol mangelosa.

Dragoceni memoari berberina kneza Miloša

Dragan BOGUTOVIĆ

BUDUĆI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne na um, čujući Karađorđa da vojuje i s Turcima se bije, da i ja pređem štogod rodu i otečestvu starom od pomoći biti; i tako baš i sama može biti sudbina hotjela je sa mnom tako učiniti. 1807. pređem u Višnjicu uveče i sutradan iz Višnjice dođem u Beograd". Tako započinje svoje memoare "Žizniopisanija moja" Nićifor Ninković (1788 - posle 1850), berberin i lekar kneza Miloša. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i Drugom srpskom ustanku i najviđenijim ljudima tog doba, nađen u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije, decenijama je smatran nevažnim. Objavljen je tek 1972. a sada je ponovo pred čitaocima u izdanju "Službenog glasnika".

Rođen u Sremu, u Dobrinjcima, mlađani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovića, zatim kod starovalaškog kneza Jovana Raškovića kojom prilikom je učestvovao u bici za Novu Varoš, a zatim je 1809. bio u službi kneza Maksima Raškovića, gde su i počele njegove prve nevolje. Knez od koga je morao da pobegne, jer ga nije plaćao, optužio ga je za pljačku. Od izvesnog pogubljenja spasao ga je već ostareli Dositej Obradović, koji se ovako obratio članovima Sovjeta:
"Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za život svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doći; a i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimate? Tako se ne drži zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ćete bez nji ostati... A nikakva zemlja s rabošom niti se držala niti se držati mogla!"

Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi učestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa - Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem 1811. napustio Srbiju. Sledećih osam godina proveo je u Krajovi, Bukureštu i Carigradu gde je izučio berberski zanat i savladao turski, grčki i vlaški jezik. Još jednom je boravio u Bukureštu 1816, u kome je lečeći se od neke venerične bolesti izučio i neku svoju "doktoriju".
Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se oženio Hristinom sa kojom je imao tri ćerke. Najdramatičniji i najpresudniji period u njegovom životu nastao je kada je 1822. otišao u Kragujevac gde je pune četiri godine bio lični berberin i lekar kneza Miloša. Već od početka njihov odnos je bio protivrečan, u stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom čoveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se živ jeo što se s njim, lekarom, pisarom i znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u zaptu, Nićifor mu, međutim, nije ostajao dužan. Već prilikom prvog susreta došlo je do žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očito veoma loše, knez mu je prebacio:
- A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:
Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: "Pa kako ti smeš mene tako govoriti?"
"Zato", odgovori mu Nićifor, "što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja".

Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
- Ama more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poživeo u miru. Osioni Miloš mu je uzvratio:
- Eto ti moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem".
Kneževa obest postala je vremenom sve veća, pa je jednom prilikom, praktično bez pravog razloga naredio da se nesrećnom berberinu udari 30 štapova. O tome je Nićifor zabeležio: "Miloša vidim više moje glave na podrumu, u bašti sedeća i čibuk puši. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado’ vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."
Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina žena kod kuće upitala kako je bilo, odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"!
Znajući kako u svakom trenutku može da izvede iz takta svog posilnog, Miloš mu je jednom prilikom zamerio što mu žena ne ide u crkvu. Nićifor se izgovorio da je to zbog toga što "žaljina nema", na šta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadži-agi: "Oću da načinimo mobu na njegovu ženu. Jedan dan oću da pošljem 40 delija moji’, sve žešći od žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kažemo kako se žena buli i u crkvu ne ide".
I sam prgav na jeziku, nesrećni Nićifor vrebao je priliku da knezu skreše u brk šta misli o njegovom načinu vladavine:

Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam đavo oduzeti ne može... Ali ako tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na tebe, pa će biti gorša poslednjaja pervih... Čoveče, kud si se ti deo? Dođi k sebe i umekšaj sudstvo, s božje te strane molim.
Iz Miloševe službe Nićifor je otpušten posle silnih poniženja gotovo potpuno slomljen, nastavljajući sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlaške. U Smirni je počeo da piše memoare u kojima će zabeležiti i ove opominjuće reči izvesnog ćir Ante, "gazde od kafane".
- Evo, braćo moja, ispuni se proročestvo i reči gospodina Dositeja Obradovića, koji nam je u basnoslovijama svojim i naravoučenija ostavio govoreći: "Ako Serbiji ne uzbudu pružiti mudrosti i nauke, to će oni sami sebe biti Turci i mučitelji." I da ćemo vikati: "Mi smo govorili da su nas Turci mučili i tiranili, a danas braća naša nas gore muče i tirane." I sve mi dočekasmo. I nama sve ono na glavu dođe.
I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!

_____________________________________________________________________


SVEDOK I ŽRTVA

NIĆIFOR Ninković je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji, uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog, sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski način, lascivan prema obrascu svoje uže sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi članovi njegovog esnafa, zanimljiv sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane žrtva opakih silnika. On je postao značajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne svakidašnjice u kojoj su i znatne istorijske ličnosti osuđene da se pojavljuju i deluju kao obični ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardžić, veliki istoričar i pisac istorijskih romana.

____________________________________________________________________

Pisac svakodnevnog jezika

PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi, Ninković je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov jezik je "umiven", "domaćinski", sav iznikao iz narodne priče i pesme, a Ninkovićev je "iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako može da se kaže, argou tog doba. - Pri tom on je, sigurno, naš prvi pisac koji je napisao knjigu o tragičnom udesu običnog čoveka u žrvnju totalitarnog despotskog društva, o njegovom obezličavanju i svođenju na biće koje ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.

Nikola Tesla, Pismo majci

 

 

 

 

 

Sreda,18.novembar:

 

 

 

Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra.

Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.
Četvrtak, 19.novembar:

Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.
Petak, 20.novembar:

Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet.

Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.
Subota, 21.novembar:

Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.
Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.
Nedelja, 22.novembar:

Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje.

Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.

Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.

Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.