Džek Kenfild, Snovi

Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namenjene ugroženoj omladini.

Kad sam poslednji put bio onde ovako nam se obratio:

Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.

Sve je počelo sa pričom o dečaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvežbavajući konje. Usled toga dečakovo se školovanje stalno prekidalo.

Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želeo biti i raditi kad odraste.

Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.

Detaljno je opisao svoju nameru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze. 

Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Uneo se u taj zadatak svim srcem i sledećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.

Nakon dva dana nastavnik je podelio učenicima ocenjene radove.

Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: «Pričekaj me posle časa».

Dečak sa snom došao je kod nastavnika posle časa i upitao ga: – Zašto sam dobio jedinicu?

Nastavnik je rekao: 
-To nije realan san za dečaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahteva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.

Potom je nastavnik dodao:
– Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promeniću ti ocenu.

Dečak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome. Pitao je oca za savet.Otac mu je rekao:


– Slušaj sine, tu odluku moraš doneti sam. -Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.

Naposletku, nakon sedam dana razmišljanja, dečak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmena.Samo mu je ovo rekao: 
-Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.

Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: Pričam vam ovu priču, jer sedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara. Još uvek imam onaj sastav uokviren iznad kamina. 

Dodao je:
– A najbolje u celoj toj priči je to što je pre dve godine isti onaj nastavnik doveo tridesetoro dece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju. Kad je nastavnik odlazio, rekao je:


– Slušaj Monti, sad ti to mogu reći. Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova. 

Godinama sam krao dečije snove. Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.

Ne dajte nikome da vam krade snove. Sledite svoje srce bez obzira na sve.

Džek Kenfild

Kako je Mark Tven postao Tven

Doživljaji Toma Sojera" bila je jedna od prvih "debelih" knjiga koju smo čitali u osnovnoj školi. Priča o dečaku koji je ostao bez roditelja, živi sa tetkom i ne voli da ide u školu jer mora rano da ustaje i da se češlja, nastala je 1876. iz pera Marka Tvena.
Na drugom putovanju broda Ajaks na Havaje, u martu 1866, jedan od putnika bio je Samjuel Lenghorn Klemens - kasnije poznat kao Mark Tven. On je ubedio urednika prestižnog časopisa Sakramento Junion, za koji je radio, da mu plati da napiše priču sa ostrva. Put je bio u zgodno vreme po njega jer mu se smučila Kalifornija i siromašni život. Uprkos uspehu njegove priče o žabi, i dalje je bio siromašni honorarac.
"Umoran sam prosjačenja, od okova prokle, beskućničke pustinje", pisao je Tven svom bratu. Nadao se da će na Havajima otkriti novi svet za istraživanje i šansu da iskoristi svoj nedavni uspeh.
Tokom četvoromesečnog boravka na Havajima napisao je 24 izveštaja za Junion, posmatrao erupciju vulkana, gledao tradicionalno kupanje golih domorotkinja u moru, jeo tropsko voće u ogromnim količinama, pokušao da surfuje, ali bezuspešno. Kontrast u odnosu na San Francisko ga je ushićivao: ovde je hodao po koralima, ne kaldrmom, mirisao jasmin i oleander umesto otpada i kanalizacije. Pronašao je melem za dušu, prelepo mesto za duboko opuštanje. Tih pet sedmica su mu bili prekopotrebni odmor.
"Nisam napisao ni red, ni u jednom trenutku pomislio na posao ili brigu, ljudsku muku, nevolju, žalost ili umor", napisao je svojoj sestri.
Ali boravak na Havajima nije bio samo odmor, već i neprocenjiva obuka za pisanje putopisa, žanra njegove prve velike knjige "The Innocents Abroad". Ponudio je čitaocima svog lista turu kraljevstvom jezivih običaja i kostima, kraljevstvom koje obiluje šećerom i kitovima, zaraženog britanskim, francuskim i američkim uljezima, kojim upravlja poslednji od velikih havajskih kraljeva, Kamehameha V.
Usred toga došao je Tvenov prvi veliki zalogaj. Tanker američke mornarice USS Hornet potonuo je u blizini obale Južne Amerike na putu za San Francisko 3. maja 1866. Petnaestoro preživelih isplivalo je na kopno havajskog Velikog ostrva 15. juna. Oni su proveli poslednja 43 dana na dugom čamcu, živeći na sve siromašnijim porcijama usoljene slanine, morskom keksu i mesu delfina koje su povremeno lovili. U to vreme Tven se oporavljao od rana koje mu je napravilo loše sedlo. Ali kada je jedanaest mornara došlo u bolnicu u Honoluluu, on je zamolio prijatelja da ga na nosilima prebaci do njih kako bi ih intervjuisao.

Napravio je napetu priču o njihovom preživljavanju koju je Junion objavio 19. juna. Prvi izveštaj o nesreći u američkoj štampi izazvao je senzaciju. Manje od godinu dana nakon knjige o žabi koja je nasmejala naciju, Tven se oprobao u drugačijoj formi, drami, i postigao još jedan pun pogodak.
Uspeo je i znao je to. Čim se vratio u San Francisko avgusta 1866, odlučio je da iskoristi sve što je vredelo iz priče o ovom brodu. Otišao je u Sakramento u redaikciju Juniona da traži 300 dolara honorara, a nakon toga je proširio priču u duži članak koji je prodao časopisu Harper Monthly.
Najznačajniji ishod havajske avanture bio je njegov debitanski javni nastup, odluka koja je više nego bilo šta drugo zapečatila uspon ka tituli nacionalne zvezde.
Njegov motiv, kao i uvek, bio je novac. Podsetio je na Artemusa Vorda koji je u svom debiju u San Francisku 1863. uzeo s vrata 1.000 dolara. Vord je iskoristio svoju popularnost pisca za unosnu karijeru predavača, a sada je Tven pokušao isto. Njegovi nastupi su neredovno isplaćivani. Želeo je da svoja pisma za Junion pretvori u knjigu, ali bi to iziskivalo dodatne troškove. Počeo je da piše predavanja o svojoj najnovijoj oblasti istraživanja, o Havajima.
Jedne kišne večeri Tven je stao kod svoje stare redakcije lista Morning Kol da pita za savet.
"Ušao je nekako nespretno, u svom tankom, crnom ogrtaču, jedinoj zaštiti od oluje", podsetio je Džordž Barns, njegov bivši šef.
Stavio je rukopis na sto urednika i tražio njegovo mišljenje.
"Bio sam u Hartu i Stodardu i kod ostalih i rekli su mi da ne radim to, da će to uništiti moj književni ugled", rekao je Tven.
Urednik je pročitao tekst dok je Tven sušio svoju mokru odeću.
"Mark, šta ti najviše želiš trenutno, novac ili književni ugled?", urednik je upitao nakon nekoliko trenutaka.
"Novac!", odgovorio je Tven.
"Onda idi u Maguir, u Muzičku akademiju i tamo održi predavanje. S uspehom koji su doživela tvoja pisma sa Havaja, napunićeš dvoranu."
Srećom, poslušao je savet. Rezervisao je najveću gradsku dvoranu za veče 2. oktobar 1866. i pokrenuo marketinšku kampanju upotpunjenu lecima i novinskim reklamama, što je doprinelo da se ulaznice rasprodaju."Nema sumnje da će dvorana biti krcata", glasio je poziv. "Oni koji žele da zausmu svoja mesta trebalo bi da dođu ranije, predviđaju se velike gužve", pisalo je u Biltenu.
Glasine su se širile ogromnom brzinom: "Tven će govoriti o sirenama ili izvoditi domorodački ples". Niko nije želeo da propusti najveću premijeru na pozornici San Franciska.
Nekoliko godina kasnije, Tven se prisećao straha koji je osećao kako se noć približavala. Nije mogao da spava. Nije mogao da jede. Bio je najuznemirenije i najuplašenije stvorenje na obali Pacifika. Ipak, već se obavezao da će napraviti uspešnu predstavu. Sve što je ostalo bilo je da to i uradi.
Te večeri, 2. oktobra 1866. dvorana Muzičke akademije bila je ispunjena do poslednjeg mesta.
"Srećom, kralj nije stigao u dogledno vreme da bi mogao da uđe, jer bi verovatno morao da se okrene", pisale su novine.
Čak i redovni posetioci opere nisu mogli da nađu mesto. U publici je sedela i supruga guvernera Kalifornije. Čak je i Hart došao da pruži podršku. Ljudi su stajali jedni preko drugih.

Kada se Tven pojavio na pozornici, dočekao ga je gromoglasni aplauz.
"Bio sam na sredini pozornice, posmatrao more lica, zbunjen jakim odsjajem svetala, svaki deo tela mi je drhtao, izgledalo je kao da mi publika oduzima život", prisećao se kasnije Tven.
Za nekoliko trenutaka stajao je nemo, a onda je predstava počela. Za tih sedamdeset pet minuta, publika se smejala, aplaudirala, klicala...
"Brilijantni uspeh", objavio je sledećeg dana Večernji bilten. Tven je ispunio zahteve "ozbiljnog" predavanja obuhvateći ekonomiju, politiku i istoriju Havaja i predstavio sve to na komičan način sa dozom tenzije, držeći publiku na osetljivom obaraču, spremnu da opali svakog trenutka.
Otkad je počeo da piše, Tven je pokušao da tekstove oživi. Crtice, ukošena slova, fonetski dijalekt - sve u cilju da čitaoci čuju posebne vibracije govornika... Na bini to je mogao da radi direktno, slamajući ograničenja koja ima pisani govor. Mogao je da se stopi s publikom, da oseti njen ritam. Za razliku od spiritualista, sifražetkinja i lažnih naučnika koji su nastupali širom zemlje, on to nije radio na uobičajen, autoritativan način. Koristio je prisniji ton. Želeo je da se poveže sa publikom. Zurio im je u lica. Igrao se kosom, uplitao dlanove. Delovao je nervozno, u nemarno odabranoj garderobi, i u tome je bio njegov šarm. Nije se odvajao od publike, govorio je otvoreno, nepretenciozno. Šalio se s ljudima, kao da je bio jedan od njih.
Čak je i Hart bio impresioniran. On je upozorio svoje prijatelje da se ne ponižavaju "popularnom zabavom" i pogrešio je, a to je i priznao. U pregledu za jedne ugledne novine, Hart je rekao da je Tven u potpunosti opčinio publiku. On nije mogao da odoli, a da ne da i nekoliko kritika na račun predavačeve grubosti i jednostavnosti govora. Ali je takođe i uvideo dublju vrednosti nastupa. Objasnio je da Tvenov humor potiče iz zapadnjačkog karaktera preterivanja i drskih izjava.
Te noći u Muzičkoj akademiji on se predstavio kao ličnost koja će do kraja veka biti deo nacionalnog karaktera. To je bilo posebno pogodno za modernu naciju koja je nastala nakon građanskog rata: ljudi pogodni za citiranje, fotogenični, beskrajno samouvereni. Takvi su procvetali u prvim godinama masovnih medija. Tven je napravio prve korake u tome.
"Mislim da prepoznajem novu zvezdu u usponu na ovom zapadnom horizontu", priznao je Hart, pomalo zavidno.
Ukupna zarada te večeri nakon izmirenja svih obaveza iznosila je 400 dolara. Nije loše za noćni rad, ali je Tven očekivao više, pa je brzo organizovao turneju po Kaliforniji i Nevadi. Projurio je Sakramentom, a zatim je osvojio niz zaselaka, nekadašnjih gradića kojima nedostaje pozorišna kultura. Tven je ispunjavao visoka očekivanja. U svakom gradu je ostvarivao dobar odnos sa publikom i ljudima iza scene, što ga je ojačavalo. Novine su pisale da je ispijao galone piva, da se pripremao za nastup uz džin, a da se opuštao uz viski, cigarete i priče do zore.
Vrhunac je doživeo u Virdžiniji, gde je organizovao slavan povratak kući. U dvorani opere, mestu gde je gledao predstavu Artemusa Vorda nekoliko godina ranije, Tven je 31. oktobra 1866. nastupio pred oko 8.000 ljudi.
"Čim se podigla zavesa, usledio je gromoglasan aplauz", prisećao se Stiv Gils, koji je došao da pruži podršku svom bivšem cimeru. List Teritorijal Enterprajz, na čijim stranama je Tven otpočeo svoju karijeru, to je i naglasio, poželevši da preuzme zasluge za njegov veliki uspeh. Prijatelji su se ponosili, a neprijatelji mu oprostili te večeri. Tokom boravka u Viktoriji dobio je poziv da govori na skupu u obližnjem Karsonu. Poziv je potpisalo više od stotinu vodećih porodica. Srdačno je prihvatio poziv i izvinio se zbog svoje pakosne prošlosti.
Vratio se u San Francisko 13. novembra popularniji nego ikada, ali siromašan. Želeo je da ode na istok ali nije mogao da priušti to sebi. Njegovi sponzori su zahtevali većinu profita sa turneje i kada je nastupao u muzičkoj dvorani Plat, sud je zahtevao deo prihoda za otplatu starog duga, kaucije koju je potpisao za Stiva Gilsa dve godine ranije. Isfrustriran, u drugom turnusu nastupa doživao je neuspeh. Koristio je nove termine koji su prevazili granice pristojnosti i vulgarne šale da nasmeje publiku. Na taj način je svoju reputaciju doveo u pitanje, smatrao je Hart.
Srećom, ubrzo je pronašao rešenje za svoje finansijske problem. Iako nije bio brilijantan biznismen, bio je talentovan pregovarač. Kao što je urednike iz Sakramento Juniona ranije ubedio da ga pošalju na Havaje, sada je od drugog velikog lista, Alta Kalifornija, tražio još širi zadatak. Tražio je da postane njihov putujući dopisnik iz Evrope, Azije i šire. Putovao bi parobrodom za Njujork, poslao svoju knjigu na objavljivanje na Havajima, proširo svoju popularnost po istočnim gradovima i otputovao oko sveta. Ali najpre bi se oprostio od San Franciska.
Tven je poslednje predavanje održao 10. decembra. Ovog puta je ponovio svoj prvobitni nastup i govor iz oktobra, što je propraćeno odobravanjem. Nakon pet godina provedenih na Dalekom zapadu, priznao je da se plaši povratka na Istok. Zemlja koju je nekad znao postala je nepoznata, uništena ratom, proširena grobnicama.
Vreme nikada ne stoji, pa to nije ni slučaj u Kaliforniji. Tven je očekivao da će država nastaviti da napreduje u njegovom odsustvu. Koristeći retoriku Tomasa Harta Bentona, Tven je lirskim tonom predstavio perspektivu zemlje.
"Ona stoji u centru velikog uspona nacije, na polovini puta između Starog i Novog sveta i oba moraju da plate svoj danak", zapisao je.
Transkontinentalana pruga ujedinila je Istok i Zapad, povezala evropske trgovce sa sirovim bogatsvom Azije, a Kaliforniji podarila neograničen prosperitet i stanovništvo, smatrao je Tven.
"Ima li bilo koja druga zemlja bolju budućnost? Ima li bilo koji drugi grad budućnost kao San Francisko?"
Nakon pet dana, otputovao je u Njujork na svoje putovanje parobrodom po Americi. Zemlja se kretala. Građanski rat ju je odvojio od prošlosti; u godinama koje su usledile, rastuća industrijska ekonomija je donela zapanjujuću budućnost. Usred toga došao je autsajder sa zapada da pomogne Americi da pronađe svoje uporište, neverovatno talentovan i originalan umetnik koji je, prema rečima Vilijama Dina Hauelsa, postao Linkoln američke književnosti.

Katarina Stevanović

Biblija o vinu

Biblija ili Sveto pismo uz sve poznate atribute, od kojih je temeljni onaj da je u njoj sadržana reč božja, svojevrstan je dokument koji govori i o vinogradarstvu i vinarstvu, lozi i vinu.
U 39 biblijskih knjiga Staroga zaveta (od ukupno 46) i u 10 knjiga Novoga zaveta (od 27 uvrštenih u Bibliju) reč vino javlja se oko 235 puta, reč vinograd 145, loza 45, grožđe 44, grozd (kao cvat koji nije nužno uvek cvat vinove loze) 18, a vinogradar 10 puta.

Kazali smo da se reč vino spominje oko 235 puta zbog toga što se, zavisno od prevodioca i još više od jezika na koji je Biblija prevedena, pojedine reči menjaju. Tako se npr. mešina ili meh može prevesti i kao vinska posuda iz kozje kože ili, pak, od kože izrađena posuda za vino i sl. pa to menja broj spominjanja reči vino
.
Najčešće se reč vino spominje u doslovnom značenju. To je slučaj kada se o vinu govori u obredu žrtvovanja (Knjiga Izlaska 29;40, Levitski zakonik 23;12, Knjiga Brojeva 15;5,7,10, 28;7,14, Druga knjiga o Samuelu 16;1 i dr.), ili kao piću koje se daruje i s kojim se časti gosta (Prva knjiga o Samuelu 1;24, 10;3, 16;20, 25;18,). Vino se opisuje kao piće za okrepu umornih (Druga knjiga o Samuelu 16;2, Prva knjiga Letopisa 12;41), ali i kao uzročnik pijanstva (Knjiga Postanka i dr.).

Uz zabelešku kada se valja suzdržavati od vina (Levitski zakonik 10;9, Knjiga Brojeva 6;3, Suci 13;4,7,14 i dr.) ili kada ga je dopušteno piti (Knjiga brojeva 6;20 i dr.), reč vino se spominje i kada se govori o brizi za njegovo čuvanje (Letopis I 9;29) i u mnogim drugim primerima, npr. prilikom očeva blagoslova sinu (Knjiga Postanka 27;28) uz molitvu da Bog bude milostiv i da pošalje rosu s neba od koje zavisi obilje hleba, vina i ulja.

U svim navedenim i drugim primerima Biblija odvraća ljude od zlouporabe vina, jer pijanstvo isključuje iz Kraljevstva Božjega. Ta Sveta knjiga obiluje savetima za treznost i onda kada to izričito ne navodi, osuđujući pijanstvo, preporučujući vino samo ako se uzima s punom treznošću. Tada ono služi i za lečenje (Luka, 10;34) i tada se ono preporučuje kao zamena za vodu (Pavle Timoteju; "Ubuduće ne pij samo vode, već uzimaj pomalo vina, zbog želudca i svojih čestih slabosti!" Timotej 5;23).
Biblija je i svojevrstan zbornik različitih književnih vrsta pa je valja i sa te, literarne strane, vrednovati i posmatrati. Uz naglašen pesnički izraz spomenimo i još jedan književni oblik - basnu. U Jotamovoj basni, priči s moralnom poukom (razne biljke među kojima i) loza postaje simbolom ljudskih vrlina. Taj deo što se odnosi na lozu glasi: "Tad rekoše stabla lozi: Budi nam kraljem! Odgovori im loza: Zar da se odreknem vina što veseli bogove i ljude da bih vladala nad drugim drvećem"(9;13).

  Zajedništvo je utelovljena potreba čoveka, a vino je jedno od uslova takvog okupljanja. I Isus je njegovao zajedništvo i pio je vino što je bio povod da od svojih protivnika bude osuđivan. Zato im Hrist odgovara "Dođe Ivan Krstitelj: niti jede hleba, niti pije vina, a vi velite: "Ima zlog duha!" Dođe Sin Čovečji: jede i pije, a vi velite: "Gle izelice i pijanice, prijatelja carinika" (Luka, 7;33, 10;34). Iz apostolskih evanđelja (dobrih vesti) saznajemo za Hristova čudesa, od kojih su upravo najveća u vezi s vinom. Prvo je ono kada je u Kani galilejskoj pretvorio vodu u vino (Evanđelje po Ivanu, 2;3,9,10, 4;46).
Najdrastičniji trenuci  Hristova života opisuju se u druženju s učenicima kada izriče poruku "Uzmite i jedite, ovo je telo moje... Uzmite i pijte, ovo je krv moja... Ovo činite na moju uspomenu (Luka, 22;20). Taj se "spomen-čin" Hristova otkupiteljskog dela kao element Novog saveza između Boga i ljudi sklopljenog na brdu Kalvarija, a "potvrđenog" Hristovom krvlju (nasuprot Starom savezu sklopljenom preko Mojsija na brdu Sinaj i "potvrđenog" krvlju obrednih životinja) simbolički obnavlja kod euharistije. Prilikom tog najsvečanijeg čina hrišćanskog kulta (prinošenja žrtve zahvalnice što se zove misa), voda koja se ulieva u vino, označava Hristovu ljudsku narav, a vino njegovo božanstvo.

  Reč vino, kao pojam u doslovnom smislu, pisci biblijskih knjiga upotrebljavaju i u mnogim drugim prigodama. Tako se u spisima Nehemijinim (Druga knjiga o Makabejcima) govori ovako: "...ja ću ovim završiti svoju istoriju. Ako sam je dobro i vešto sastavio, ispunila mi se želja. Ako li slabo i osrednje, učinio sam što sam mogao. Jer kao što je štetno piti samo vino ili samu vodu, dok je vino pomešano s vodom tečnije, tako se i pravilno raspoređen prikaz sviđa ušima onih koji knjigu slušaju".
 
Uz tek nekoliko navedenih primera spominjanja reči vina u doslovnom smislu, kažimo da se ono vrlo često spominje i u prenesenom značenju kako bi se lepotom poetskog iskaza upečatljivije naglasile pojedine poruke i događaji. Kao primer neka nam posluže ovi citati:

"Ne idi stazom opakih i ne stupaj putem zlikovca...jer jedu hleb opačine i piju vino nasilja" (Mudre izreke, 4;17), zatim

"Pade veliki Babilon koji vinom srdžbe i vinom svoga bluda napoji sve narode" (NZ, Otkrivenje, 14;8), ili

"On gazi tesak vina uskipelog gneva" (Otk. 19;15).

  Pisci biblijskih knjiga osim vina, za svoje simbolično izražavanje koriste i druge pojmove, pa se npr. Izrael poistovećuje s trsom i vinogradom koji je Bog zasadio i od kojeg se očekuje plod što će "bogovima i ljudima" donositi radost (Suci, 9;13) s tim da plod vinograda donosi radost čovekovu srcu, a plod čoveka-vinograda radost Bogu.

 

Dragoceni memoari berberina kneza Miloša

Dragan BOGUTOVIĆ

BUDUĆI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne na um, čujući Karađorđa da vojuje i s Turcima se bije, da i ja pređem štogod rodu i otečestvu starom od pomoći biti; i tako baš i sama može biti sudbina hotjela je sa mnom tako učiniti. 1807. pređem u Višnjicu uveče i sutradan iz Višnjice dođem u Beograd". Tako započinje svoje memoare "Žizniopisanija moja" Nićifor Ninković (1788 - posle 1850), berberin i lekar kneza Miloša. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i Drugom srpskom ustanku i najviđenijim ljudima tog doba, nađen u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije, decenijama je smatran nevažnim. Objavljen je tek 1972. a sada je ponovo pred čitaocima u izdanju "Službenog glasnika".

Rođen u Sremu, u Dobrinjcima, mlađani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovića, zatim kod starovalaškog kneza Jovana Raškovića kojom prilikom je učestvovao u bici za Novu Varoš, a zatim je 1809. bio u službi kneza Maksima Raškovića, gde su i počele njegove prve nevolje. Knez od koga je morao da pobegne, jer ga nije plaćao, optužio ga je za pljačku. Od izvesnog pogubljenja spasao ga je već ostareli Dositej Obradović, koji se ovako obratio članovima Sovjeta:
"Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za život svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doći; a i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimate? Tako se ne drži zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ćete bez nji ostati... A nikakva zemlja s rabošom niti se držala niti se držati mogla!"

Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi učestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa - Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem 1811. napustio Srbiju. Sledećih osam godina proveo je u Krajovi, Bukureštu i Carigradu gde je izučio berberski zanat i savladao turski, grčki i vlaški jezik. Još jednom je boravio u Bukureštu 1816, u kome je lečeći se od neke venerične bolesti izučio i neku svoju "doktoriju".
Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se oženio Hristinom sa kojom je imao tri ćerke. Najdramatičniji i najpresudniji period u njegovom životu nastao je kada je 1822. otišao u Kragujevac gde je pune četiri godine bio lični berberin i lekar kneza Miloša. Već od početka njihov odnos je bio protivrečan, u stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom čoveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se živ jeo što se s njim, lekarom, pisarom i znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u zaptu, Nićifor mu, međutim, nije ostajao dužan. Već prilikom prvog susreta došlo je do žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očito veoma loše, knez mu je prebacio:
- A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:
Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: "Pa kako ti smeš mene tako govoriti?"
"Zato", odgovori mu Nićifor, "što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja".

Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
- Ama more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poživeo u miru. Osioni Miloš mu je uzvratio:
- Eto ti moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem".
Kneževa obest postala je vremenom sve veća, pa je jednom prilikom, praktično bez pravog razloga naredio da se nesrećnom berberinu udari 30 štapova. O tome je Nićifor zabeležio: "Miloša vidim više moje glave na podrumu, u bašti sedeća i čibuk puši. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado’ vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."
Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina žena kod kuće upitala kako je bilo, odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"!
Znajući kako u svakom trenutku može da izvede iz takta svog posilnog, Miloš mu je jednom prilikom zamerio što mu žena ne ide u crkvu. Nićifor se izgovorio da je to zbog toga što "žaljina nema", na šta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadži-agi: "Oću da načinimo mobu na njegovu ženu. Jedan dan oću da pošljem 40 delija moji’, sve žešći od žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kažemo kako se žena buli i u crkvu ne ide".
I sam prgav na jeziku, nesrećni Nićifor vrebao je priliku da knezu skreše u brk šta misli o njegovom načinu vladavine:

Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam đavo oduzeti ne može... Ali ako tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na tebe, pa će biti gorša poslednjaja pervih... Čoveče, kud si se ti deo? Dođi k sebe i umekšaj sudstvo, s božje te strane molim.
Iz Miloševe službe Nićifor je otpušten posle silnih poniženja gotovo potpuno slomljen, nastavljajući sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlaške. U Smirni je počeo da piše memoare u kojima će zabeležiti i ove opominjuće reči izvesnog ćir Ante, "gazde od kafane".
- Evo, braćo moja, ispuni se proročestvo i reči gospodina Dositeja Obradovića, koji nam je u basnoslovijama svojim i naravoučenija ostavio govoreći: "Ako Serbiji ne uzbudu pružiti mudrosti i nauke, to će oni sami sebe biti Turci i mučitelji." I da ćemo vikati: "Mi smo govorili da su nas Turci mučili i tiranili, a danas braća naša nas gore muče i tirane." I sve mi dočekasmo. I nama sve ono na glavu dođe.
I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!

_____________________________________________________________________


SVEDOK I ŽRTVA

NIĆIFOR Ninković je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji, uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog, sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski način, lascivan prema obrascu svoje uže sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi članovi njegovog esnafa, zanimljiv sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane žrtva opakih silnika. On je postao značajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne svakidašnjice u kojoj su i znatne istorijske ličnosti osuđene da se pojavljuju i deluju kao obični ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardžić, veliki istoričar i pisac istorijskih romana.

____________________________________________________________________

Pisac svakodnevnog jezika

PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi, Ninković je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov jezik je "umiven", "domaćinski", sav iznikao iz narodne priče i pesme, a Ninkovićev je "iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako može da se kaže, argou tog doba. - Pri tom on je, sigurno, naš prvi pisac koji je napisao knjigu o tragičnom udesu običnog čoveka u žrvnju totalitarnog despotskog društva, o njegovom obezličavanju i svođenju na biće koje ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.

Praško pivo ,

 

Prag je grad piva u ostalom kao i cela Česka Republika. Možda će nekome prvo pasti na pamet Masarik, Čapek, Vaclac Havel, Švejk, Smetana, Hašek, Praško proleće, Plišana revolucija, Kafka, Hrabal, Mezel. Pivo će uvek biti negde tu uz svakog od njih kao neizbežni deo lične i društvene istorije. Možda baš kao neophodno vezivo između lične slobode i društvene kohezije. Pojedincu koji stremi ličnom napredku i samoostvarenju, da olakša muke utapanja u gravitacionu silu društva a samom društvu jedan od kohezionih elemenata i katalizatora jer mnoge važne stvari su se desile ovde “uz pivo”, “sa pivom”, “u pivnici”, “posle par piva”,“kada smo krenuli na pivo”.

Negde sam pročitao da je Kafka svojpripovetku “Preobražaj” prvi put čitao u jednoj od praških pivnica. Čitao ju je naglas svojim prijateljima često prekidan burnim smehom i bukom sudaranja krigli prilikom nazdravljanja u čast velikog pisca i njegove pripovetke. Prekidao čitanje ne samo zbog smeha slušaoca već bi i sam morao zastati usled sopstvenog napada smeha. Pripovetka je zaista zabavna i puna humora ali ne zaboravimo da za dobru atmosferu prisutni su verovatno jednim delom nesumnjivo bili zahvalni i tečnosti boje ćilibara. Kafka u jednom od svojih poslednjih pisama iz bolničkog kreveta piše roditeljima: “Uzgred, tokom napada visokih temperatura uvek se setim kako smo otac i ja redovno pili pivo kada me je vodio na gradski bazen. ” Ostala je pivnica kao nemi svedok nečega što deluje kao nadrealistički san. Ali o pivnicama će mo kasnije. Bohumil Hrabal je svakodnevno posećivao jednu čuvenu (ako ne i najčuveniju pivnicu u Pragu).

I dan danas, kao i za nejgovog života, iznad mesta gde je stalno sedeo, stoji njegov portret. I nije on bio jedini. Mnogi slavni posetioci imaju svoje slike i specijalne krigle iz kojih su pili što deluje kao scena iz Bunjuelovih filmova. Zamislimo samo scenu gde nekoliko ljudi dolazi u pivnicu, sedaju svako na a svoje mesto gde im za par sekundi kelner donosi pivo. Kamera se polako udaljuje i iznad svake glave se pomalja crno bela forografija portreta svakog od njih. Hrabalovi roditelji su se upoznali u pivari Nymburk gde su i radili. U svim njegovim biografijama piše da je prve godine života proveo u pivari a on te dane opisuje u jednom od svojih romana.

 Vaclav Havel, dok je bio predsednik, obično bi državnike koji su dolazili u posetu vodio u neku od pivnica. Bio je poznat po svom nekonvencionalnom shvatanju diplomatskih protokola što je do ludila dovodilo ljude koji su se starali o bezbednosti diplomata i državnika. Naravno te pivnice su morale bit ispražnjene kao i njihova bliža okolina kako bi dva čoveka mogla popiti pivo. Havelu nisu trebali nikavi telohranitelji i verovatno je najviše želeo otići na pivo sam sa svojim gostom ali protokli o bezbednosti nisu to omogućavali. Na dan njegove sahrane mnogo građana česke republike je otišlo u svoju omiljenu kafanu i ispilo jedno pivo nazdravljajući bivšem predsedniku koji ih je tolko naučio o slobodi. Često je vodio goste u istu pivnicu u kojoj je Hrabal bio redovan gost. O tome kruži urbani mit da je pri poseti jednog američkog predsednika Hrabal odbio da napusti pivnicu. Ali o pivnicama će mo kasnije.

Bedrih Smetana je kao i Hrabal rođen u pivari. Kada kažem u pivari treba imati na umu da je to nekada bio kompleks koji se sastojao ne samo od dela gde se pivo proizvodilo ali i od zgrada gde su živeli zaposleni. Njegov otac je bio pivar. Mirisi i utisci detinjstva su se kasnije često pokazivali u njegovim delima kao u operi “Prodana nevesta“ gde se često pojavljuje pivo i kafana kao središno mesto događanja gde se sklapaju svi poslovi, pa i taj gde je deo trgovačke transkcije nevesta. Po njemu je pivo dar sa neba prepleten sa ljubalju i srećom kao i sa domovinom i narodom pa je kao takvo bilo deo njegove inspiracije.

Pivnice ili kafane o kojima ću reći par reči toče po meni najbolje svetlo pivo na svetu a to je Plzen (Pilsner Urquell). Mnogo restorana, kafana i barova prodaje ovo isto pivo ali nigde nije tako kvalitetno i dobro kao u ovih par koje ću nabrojati. Nije mi namera da rekalmiram ove kafane jer to njima nije ni potrebno već kao mali vodič za one koji dođu u Prag a žele probati dobro pivo. Naravno ove kafane nisu jedine u kojima se toči dobro pivo.

Siguran sam da postoji još mesta gde se može popiti pivo jednke kvalitete ali nisam imao prilike da ih posetim. U Češkoj republici ima ogroman broj vrsta piva a ovde je reč samo o jednoj vrsti. Nemam nikavu teoriju o tome kako prepoznati dobro pivo osim da se prepustim sopstvenim čulima i specifičnom osećanju dok zlatna tečnost curi niz grlo tako da na momenat pomislim kako provirirujem u tajne odaje bogova.

Kafana ili pivnica “Kod Zlatnog tigra” (“U Zlatého tygra”) se nalazi u samom centru Praga u staroj dvodspratnoj zgradi. Istorija kafane seže do početka devetnestog veka i bila je mesto gde su se okupljali mnogi intelektualci. Ovo je i kafana u kojoj je jedan od stalnih gostiju bio i Bohumil Hrabal koji je zapravo i njen simbol. Ako ste nekada bili u Pragu verovatno ste prošli ulicom u kojoj se nalazi jer ona vodi na Karlov most, koji je ne izbežna turistička destinacija. Niste je primetili jer spoljašnost pivnice je prilično ne napadna. Nećete ispred naći čoveka koji deli reklamne listiće i poziva vas unutra niti blještave svetleće reklame koje trebaju da vam privuku pažnju. Najveća reklama je pivo koje toči kao i jedini potreban opis ovog mesta. Mogao bi vam pisati o atmosferi ili o interijeru ali to je sve prilično ne bitno. Kada uđete i sednete (ukoliko budete imali sreće pa nađete slobodno mesto) kelner će vam bez reči doneti pivo kao i svako sledeće sve dok tamo sedite. Zatim će te podići kriglu osmotriti pivsku penu koja će vas podsetiti na čvrsto ulupani šlag pa će te se možda zapitati zašto vam kelner nije uz pivo doneo i nož kako bi se probili do božanske tečnosti. Nakon toga podićiće te kriglu u visini očiju i poledati kroz prozirnost zlatnog mora u kome plivaju muze. Kada završite sa ovim prineće te kriglu ustima i malo zastati da uživate u mirisu nakon čega će te popiti prvi gutljaj kada će se desti čudo sa već gore pomenutim tajnim odajama bogova. Ostanite u njima i nemojte žuriti popijte još koje u slavu Bahusa i ne zaboravite poručiti i čuveni pivni sir koji, kada se pomeša sa pivskom penom i nanese na hleb, čini da vas ovaj nestašni Bog ne obuzme potpuno.

Dođite u ovu pivnicu kada nikuda ne žurite; kada imate vremena da nakon zatvaranja laganim hodom prošetate po gradu i posmatrate iste ulice, mesec i zvezde koje su gledali Kafka, Havel, Smetana, Hrabal …; kada želite predahnuti u nekom kutku gde vreme ima drugačiji tok od onog svakodnevnog fasifikata života; kada želite sanjati otvorenih očiju; kada želite popiti pivo u ime slučajnosti kojoj dugujemo postojanje; kada želite zamisliti nad postojanjem i pritom računati svoje vreme minimalno četiri hiljade godina unazad; kada želite čuti Kafkin smeh dok čita svoju pripovetku i Hrabalov hrapavi glas koji odjekuje u svakom sudaru krigli; kada želite da vas voli onako kako nikada nije voleo(la); kada ste sretni …

Sledeće mesto sa izvrsnim plzenom se nalazi sa druge strane mosta takođe na ne upadljivom mestu i pomalo sakrivena i ako se nalazi preko puta parlamenta. Njeno ime je “ Kod Nilskog Konja ” (“U Hrocha”). I ovuda ste verovatno, ako ste bili u Pragu, prolazili ali sa još manje šanse da je primetite nego prethodnu kafanu. Kada uđete ovde nebojte se da ste spali sa tigra na nilskog konja jer pivo je ovde jednakog kvaliteta. Iznenadiće te sa sa malim prostorom kojim pivnica raspolaže ali popijte ovde pivo u predahu razgledanja Male strane. Biće te sigurno oduševljeni pivom i samim sobom jer do vas neće dopirati reči turističkog vodiča koje bi i onako ubrzo zaboravili. Jedino što će vam ostati u sećanju iz ovog dela grada je pivo koje ste popili i izgled male kafane koja nosi ime životinje koja potiče iz krajeva gde se pravilo prvo pivo.

Kada se ponovo vratite u centar a Kod Tigra je gužva onda pokušajte u pivnici “U Jelinku” koja na vas dolazak čeka još od svog osnivanja 1928. Ime je dobila po prezimenu porodice koja je otovrila pivnicu koja i danas postoji. Nedajte se smesti strahom da ste sa četvoronožaca spali na običnog dvonošca jer pivo ovde ne zaostaje za kvalitetom piva u prve dve pivnice. Prostor je mali i često je ovde gužva pa će te možda morati popiti za pultom gde se pivo toči.

Dovoljno je da proturite ruku između mora ljudi koji se stiskaju oko, zgrabite svoju kriglu i ostavite dovoljno sitnine za pivo. Tu vaša avantura neće završiti jer zbog gužve nećete imati gde da položite svoje pivo osim da držite iznad glave i povremeno spuštate da popijete gutljaj. Sve ove peripetije postaju isplative i beznačajne već sa prvim gutljajem.

Poslednje mesto koje ću nabrojati ovde zove se “ Kod Dzelata ” (“U Kata“). Mnogi se poznavaoci neće sa mnom složiti što pominjem ovo mesto uz prva tri ali pivo je ovde izvrsnog kvaliteta. Ovde je počekom sedamnetog veka ordinovao praški dzelat Jan Midlarž (Jan Mydlář) pa otud i ime pivnice. Nesretni Jan je zapravo bio doktor ali je spletom okolnosti postao dzelat. I ova pivnica je pomalo sakrivena i ako se nalazi u samom centru starog dela grada. Biće da su sve dobre stari pomalo sakrivene pa se treba potruditi kako bi ih pronašli. To je mesto gde najčešće idem već trinest ili četrnest godina. I sada dok pišem ovaj tekst sedim u ovde dovršavam prvu kriglu sa ovom rečenicom. Dugo sam razmišljao o prvom tekstu na blogu a onda sam sa prvi gutljajem čuo šapat muza iz piva i sve je bilo lako.

Blog Bob lebovski
Slobodan Vladuša,
   

 

Kako pisci vređaju pisce?

30. Gistav Flober o Žorž Sand“Velika krava puna mastila”

29. Robert Luis Stivenson o Voltu Vitmenu
“..kao veliki čupavi pas, koji upravo pušten sa lanca, njuška sve strane ovog sveta i laje na mesec”

28. Fridrih Niče o Dante Aligeriju
“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”

27. Harold Blum o Džoani Roling (2000)
“Kako čitati Harija Potera i čarobnjakov kamen? Pa, veoma brzo od početka i možda ćete tako stići do kraja. A zašto čitati? Verovatno zato ako ne navedete sebe da pročitate nešto bolje, onda će Roulingova uraditi to”
26. Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom
“Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje”
25. Gertruda Štajn o Ezri Poundu
“Tumač sela. Odličan ako ste bili na selu. Ako niste bili, nije”
24. Virdžinija Vulf o Oldosu Haksliju
“ Sve sirovo, nekuvano i u znak protesta”
23. Herbert Džordž Vels o Džordžu Bernardu Šou
“Dete-idiot koje vrišti u bolnici”

22. Džozef Konrad o Dejvidu Herbertu Lorensu
“Obično đubre i ništa drugo osim nepristojnosti”

21. Lord Bajron o Džonu Kitsu (1820)
“Evo, Džon Kits piša krevetsku poeziju i tri novele a sam Bog zna kome…Dosta više sa Kitsom…ja vas molim, oderite ga živog; ako neko od vas to neće onda ću to uraditi ja lično, ne postoji razlog trpeti to idiotsko balavljenje”
20. Vladimir Nabokov o Džozefu Konradu
“Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova i ogrlica od ljuski romantičnih klišea“
19. Dilen Tomas o Radjardu Kiplingu
“Gospodin Kipling stoji pred svima u svom nemoralnom svetu za koji bih želeo da je drugačiji”
18. Ralf Emerson o Džejn Ostin
“Romani gospođice Ostin…čine mi se vulgarnim u nijansama, sterilnim u umetničkoj invenciji , zatočeni u bednim konvencijama engleskog društva, bez genijalnosti, duhovitosti i bez ikakvog su saznanja o svetu. Nigde život nije tako stegnut i uzak. Jedini problem u umu pisca je – kako se udati”“
17. Martin Ejmis o Miguelu Servantesu
“Čitanje Don Kihota može se uporediti sa neodređenom posetom sa strane najneočekivanijeg starijeg rođaka sa svim njegovim šegačenjima, prljavim navikama, nezaustavljivim sećanjima i užasnim saradnicima. Kada se doživljaj završi i stari dečak proveri sve (na strani 846 – priča se čvrsto zakiva bez prostora za dijalog) vi ćete proliti suze; ne suze žaljenja ili olakšanja već suze ponosa. Uspeli ste uprkos svemu što Don Kihot predstavlja”16.Šarl Bodler o Volteru (1864)
“Moja dosada je rasla u Francuskoj – a glavni razlog je što ovde svi liče na Voltera …kralja budalaština, princa površnosti, anti umetnika i zastupnika ženske posluge”
15. Vilijam Fokner o Ernestu Heningveju
“On nikad nije upotrebio reč koja bi čitaoca prisilila da posegne za rečnikom”

14. Ernest Hemingvej o Vilijamu Fokneru
“Jadni Fokner… Zar on stvarno misli da veliki osećaji proizlaze iz velikih reči?“

13. Gor Vidal o Trumanu Kapoteu
“On je punokrvna domaćica iz Kanzasa sa svim svojim predrasudama”

12. Oskar Vajld o Aleksandru Poupu
“Postoje dva razloga zašto ne voleti poeziju. Prvi je – ne voleti je, a drugi je čitati Aleksandra Poupa”“
11. Vladimir Nabokov o Ernestu Hemingveju (1972)
“Što se tiče Hemingveja, po prvi put sam ga čitao ranih četrdesetih… nešto o zvonima, loptama i bikovima…gnušao sam se”
10. Henri Džejms o Edgaru Alanu Pou (1876)
“Entuzijazam za delima Poa je znak primitivne etape razmišljenja”

9. Truman Kapote o Džeku Keroaku
“On ne piše, on samo kuca na pisaćoj mašini”

8. Elizabeta Bišop o Džeromu Dejvidu Selindžeru
“Mrzela sam „Lovca u raži“. Trebali su mi dani da prođem kroz knjigu, obazrivo, stranu po stranu i crvenela od sramote zbog svake njegove smešne rečenice. Kako su ga pustili da to uradi?”
7. Dejvid Herbert Lorens o Hermanu Melvilu (1923)
“Niko ne može biti više nalik na klovna, trapaviji i misaoniji u lošem ukusu nego Herman Melvil čak i u velikom romanu kao što je “Mobi Dik”…Iscrpljivanje jedne velike teme. Postoji nešto lažno u svemu tome. I to je Melvil. O dragi moj, kada svečano dupe njače, njače, njače…”
6. Visten Hju Oden o Robertu Brauingu
“Ne mislim da je Robert Brauing bio dobar u krevetu. Njegova žena verovatno nije mnogo brinula o njemu. On je hrkao i imao fantazije o dvanaestogodišnjim devojčicama”
5. Artur Evelin Vogh o Marselu Prustu (1948)
„Čitam Prusta po prvi put. Veoma siromašna stvar. Mislim da je mentalno defektan.“
4. Mark Tven o Džejn Ostin (1898)
“Nemam nikakvo pravo da kritikujem knjige, osim kada ih mrzim. Često želim da kritikujem Džejn Ostin, ali me njene knjige tako izluđuju da ja ne mogu sakriti sav svoj bes od čitaoca; I zato moram da se zaustavim uvek kada počnem. Svaki put kada sam pročitao “Gordost i predrasudu” poželeo sam da je iskopam i da udaram njenu lobanju njenim sopstvenim kostima”.
3. Virdžinija Vulf o Džemsu Džojsu
“Uliks je delo gadljivog studenta koji istiska svoje bubuljice”
2. Vilijam Fokner o Marku Tvenu (1922)
“Piskaralo koje se ne bi smatralo ni četvororazrednim u Evropi, koje je prevarilo nekoliko dokazano starih književnih skeleta, dovoljno lokalno obojenim, površnim i lenjim, intrigama”

1. Dejvid Herbert Lorens o Džemsu Džojsu (1928)
“Bože moj, koje je Džems Džojs oličenje nespretne zbrke misli! Ništa osim starih pedera i kupusišta citata iz Biblije a ostatak je dinstan u sosu od namernog, novinarsko prljavog jednoumlja”
Izvor: Delfi knjižare

Alberto Moravia, Ko je bila Daisy Miller?

Godine 1935. prvi put sam putovao u Sjedinjene Države. Bilo je to parobrodom Rex, u turističkom razredu radi štednje; no u prtljagi sam nosio tridesetak pisama, preporuke za mene, ljudima manje ili više bogatim i moćnim, koje su napisali moji prijatelji Amerikanci s boravkom u Evropi. Pismo-preporuka zahteva čitav jedan obred, prilično dosadan: apsolutno se ne sme zvati telefonom i reći: «Dragi gospodine, imam uz sbe jedno pismo-preporuku za vas, od jednog vašeg prijatelja»; to je neuglađeno, jer telefon ne dopušta promišljanje i zauzimanja odmaka. Treba, naprotiv, napisati jedno pismo-preporuku pisma-preporuke, s time da se uključi ovo poslednje, i nakon toga čekati odgovor.
Gotovo uvek odgovor stiže u obliku poziva na večeru ili ručak, na nekoj vrsti boljeg papira s natpisom u kurzivu i s obavesti da će uzvanici moći sresti tu ili neku drugu slavnu osobu. Pozivi se šalju, dakako, znatno pre: mogu vas pozvati i dva meseca pre toga ručka ili večere. Može se dogoditi, kao što se dogodilo meni, da zaboravim na poziv i da provedem savim sâm jednu ispraznu večer, uz utisak da postoji nešto što trebam učiniti i što mi, tako reći, stoji na vrhu jezika. No to je jedna druga priča.
Tada nisam iskoristio svoja mnoga pisma-preporuke. To je bila godina etiopskog rata i nisam mogao izbeći da predvidim, iza fasade fašističkog trijumfa nad abesinskim plemenima, nesreću nepri-sebnosti i nesvesnosti onoga što je moralo slediti koju godinu kasnije, u Drugom svetskom ratu. Od toga predosećaja spopadala me je neka uporna i troma melankolija, koja mi je trajala za vreme čitavog mog boravka u Americi. Nisam dakle slao pisma i počeo sam živeti od dana do dana, bez preporuka, najviše što sam činio bili su posete obližnjem Columbia University.
Povremeno mi se događalo da maštam o imenima nepoznatih osoba, napisanih na omotnicama pisama, pomalo kao Čičikov, besmrtni protagonist Gogoljevih Mrtvih duša, koji je kupovao imena umrlih seljaka od vlasnika zemlje da bi izveo svoju prevaru. Razmišljao sam, na primer, «Brown! Tko si ti, Browne? Izgleda da imaš vrlo uobičajno ime, ili pak imaš čitavu svoju priču. Tvoj pradeda je imao malu pivovaru u New Englandu, dobro pivo, svetlo i tamno; tvoj deda je proširio proizvodnju i otvorio druge dve pivovare; tvoj je otac, zahvaljujući prilježnom radu, postao jedan od dva najveća proizvođača piva na Istočnoj obali; ti si vrlo bogat, stidiš se što potičeš iz jedne obitelji pivara, podupireš umetnike, imaš kolekciju ekspresionističkih slika.»
«A ti, Steingolde, iz kojeg litvanskog ili poljskog sela je stigao tvoj otac u New York? Nalikovao je na Šagallovog letećeg rabina, s polucilindrom, zulufima i kaftanom; ali ti, ti si školovan na Harvardu, ti si istančan i otmen menjač novca, revan posetitelj konjskih trka, također i financijer jednog avangardnog književnog časopisa, kojeg uređuje tvoj sin Natan. A ti, Vanderberge? Pripadaš staroj holandskoj porodici, stanuješ u jednoj staroj kući na Washington Squareu, živiš od rente zahvaljujući i te kako dionicama rudnika kositra u Boliviji, ti si običan neosetljivi snob, osoran i čistunac, pišeš istoriju građanskog rata, oženio si svoju rođakinju s kojom nisi imao dece.»
«A što se tiče tebe, Daisy Miller…». Na ovo ime u glavi sam napravio salto. Daisy Miller je doista ime jednog čuvenog lika pisca Henryja Jamesa, među najtipičnijim i najuspelijim: prostodušna i pustolovna Amerikanka koja se sudara s korumpiranim evropskim društvom i na kraju u Rimu umire od malarije kojom se zarazila u nezdravom delu Rima u blizini Koloseja. Daisy Miller! Šta radi među tolikim nepoznatim, ona tako poznata, premda je papirnata? Napokon, je li moguće da ona doista postoji?
Nisam oklevao i, ponešen književnim ushićenjem, umesto da pišem uključujući pismo predstavljanja, izravno sam telefonirao. Daisy Miller je na telefonu imala suh i izbegavajući glas. Pomalo kiselo sam primetio, kao što sam uostalom i predvidio, da bih joj trebao pisati, jer ju je telefon zatekao nepripremljenu; ali nakon što je zavirila u svoj rokovnik, pozvala me je na večeru da bih mogao sresti gospodina O'Connora, poznatog i sjajnog salonskog govornika. Tolika hladnoća navela me na pomisao da Daisy Miller mora biti jedna ružna i zrela kućanica, formalist i neprijazna osoba, i pokajao sam se što sam joj telefonirao.
Stanovala je na dobrom mestu, u jednoj ulici koja je izlazila na East River; mesto stanovanja mi je potvrdilo ideju da se radi o bogatoj i zreloj matroni, upravo suprotno od čarobnog Jamesovog lika. Kada sam konačno prekoračio prag otmene kuće s pročeljem od belih emajliranih cigli, čekalo me je prilično zbunjujuće iznenađenje: Daisy Miller bila je upravo Daisy Miller, to jest ni više ni manje nego pravi pravcati Jamesov lik, s onim istim svežim i sjajnim licem, s onim velikim očima plave sanjalačke boje, s istim onim prkošljivim ustima koja su mi se smešila s blistavim zubima s anglo-paladijevskim salonom u pozadini, već ispunjenim s dvadesetak uzvanika, muških i ženskih, prvi u smokinzima a druge u večernjim haljinama. Gospođa Miller mi je predstavila gospodina Millera, vrlo visokog i mršavog muškarca ćelave prednje strane glave i mrtvačkog izgleda, također skupinu gospode i gospođa među kojima, ipak, nisam uspio razabrati O'Connora, posebnog uzvanika i s kojim bih se teoretski trebao susresti. Gotovo odmah smo pošli za stol; sedeo sam nalevo od domaćice.
Bila je to večera istovremeno predvidljiva i istančana, s biranim jelom posluženim u pravim trenutcima; sto je sa srebrnim priborom, kristalnim čašama i biranim porculanima odavao tu istu očekivanu i već viđenu finoću. Nisam gubio vreme, odmah sam obavestio svoju dražesnu susedu da svoje nesmotreno telefoniranje dugujem stanovitoj književnoj znatiželji: ona je nosila ime jednog slavnog romanesknog lika. Odgovorila je sa stanovitom senom trpljenja, jer joj svi čine istu takvu primedbu i uvek se čude što ima tako slavno ime; ali ona tu ne može učiniti ništa, kao devojka zvala se Griffith; jedan čudan i neprijatan slučaj je učinio da se uda za čoveka koji se zove Miller. Rekao sam joj u šali da u Italiji postoji poslovica koja kaže da su brakovi i biskupije predodređeni s neba i da se, očevidno i u njezinom slučaju, nebo htelo nadahnuti Henryjem Jamesom; no nije mi izgledalo da ju je to previše zabavilo. Motrila me je izrazom lica između melankolije i zamišljenosti; u jednom trenutku me je zapitala verujem li u Boga.
I sada, čuti pitanje verujem li u Boga na jednoj večeri sasvim neobveznoj, na Manhattnu, i to od domaćice koja je potpuno nalik na jedan čuveni književni lik, to je stvar koja čoveka nagoni da se, ili nasmeje ili da razmisli. Ja sam dao prednost razmišljanju i odmah sam rekao sam sebi da je sada sličnost bila potpuna: gospođa Daisy Miller bila je upravo jedna od onih nestašnih, ali dobrih puritanskih korena, pionira koje je Henry James u svom romanu hteo izložiti uticaju dekadentnog rimskog sveta.
Ali trebalo je odgovoriti: gospođa je čekala da govorim, piljeći u mene svojim plavim očima, punim bezazlenog poverenja, kao da mi kaže: »Ti si čovek književnosti, intelektualac, Evropljanin, samo ti možeš razbistriti moje sumnje.» Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam biti iskren i istovremeno dvosmislen. Rekao sam da nikada nisam sam sebi ozbiljno postavio to pitanje; to jest, hteo sam reći da u Boga nisam verovao; no u isto vreme, nadodao sam, to je svedočilo mnogo meni, ali ništa o Bogu.
Slušala me je s velikom ozbiljnošću; na kraju je naglo izgubila zanimanje za mene, okrenula se svojem susedu s desna i započela s njim živ razgovor. Večera se završila a da nisam ponovo mogao razgovarati s njom; zatim smo se digli, gospođe su iz blagovaonice prešle u salon dok su se muškarci zadržali oko stola, na engleski način. Nakon desetak smušenih minuta koje smo morali, prema tradiciji, posvetiti pušenju cigara, ispijanju likera i brbljanju, i mi muškarci smo prešli u salon, samo zato da nam najave domaćini kako su svima uzvanicima kupili ulaznice za Ibsenove Duhove. Imali smo jedva vremena da obučemo kapute i pojurimo u pozorište. Sada sam osećao ni sam ne znam kakvu razdražljivost zbog apsurdnog pitanja domaćice. Obavestio sam društvo da sam, nažalost, dan pre već gledao Duhove i na brzinu sam se oprostio.
Ko bi rekao da ću Daisy Miller, istovremeno živu ženu i književni lik, posle nekoliko godina ponovno sresti? Ipak se dogodilo upravo tako: četiri godine kasnije, evo me u Ateni kako jedno proletno popodne švrljam avenijom nazvanom imenom kraljice Amelije, ugodna šetnja u seni bujnih krošnji stabala. Išao sam polako od stabla do stabla; najednom, čuo sam da me jedan zvonak i veseo glas s jakim anglosaksonskim naglaskom zove imenom: «Alberto!».
Okrenuo sam se i našao upravo naspram nje, Daisy Miller. Više nego ikada mlada, dapače detinjasta s onim razrogačenim očima i malim ljupkim ustima. Nosila je dugu belu tuniku, grčkog klasičnog kroja, na način Isidore Duncan, i nije krila izbočinu početnog materinstva. Čarobno se smejala i dodala: «Ne prepoznajete me?»
Odgovorio sam uz ponešto ironije: «Dakako da vas prepoznajem. Osim toga, u poslednje vreme sam ponovno čitao roman Henryja Jamesa koji nosi vaše ime.»
Odmah je zavikala, sva vesela i nestrpljiva: «Ne zovem se više Miller. Ostavila sam svoga muža i svoje dvoje dece. Zovem se Papas.»
«Kako to?»
Sada je bila tako zagrijana da nije pronalazila reči: «Ponovno sam se udala, za jednog grčkog brodovlasnika. Uskoro ću roditi dete: nazvat ću ga Alberto!»
Neodoljivo se smejala, na gotovo srceparajući način zbog svoje bezazlenosti. Iznenada je dodala: «Sve ovo dugujem vama!»
«Meni?»
«Sećate li se one večeri u mojoj kući, kada sam vas pitala verujete li u Boga? Vi ste mi dali odgovor koji mi je izazvao mnoge misli. Nakon toga razmišljanja, rastala sam se od Millera i udala se za Anastasia.»
«Papas.»
«Da, Papas.»
«Od srca čestitam.»Uzviknula je razdragana lica: «Sretna sam, sretna, tako sretna, ja sam najsretnija žena na svetu!»
Njezin glas je ponavljao reč «happy» s posebnom pohlepom, kao da je sama reč opojni liker čiji se snažni miris penje od usta do mozga. Ponovno sam joj čestitao, s još većim žarom i gotovo s ljubavlju. Konačno, imala je pravo: promenio sam joj život, a da nisam to hteo.
Nisam je više nikada vidio. Posle nekoliko meseci izbio je Drugi svetski rat. Žurno sam se vratio u Italiju.

Preveo Jusuf Hećimović
iz Corriere della Sera