Mišel Turnije, Zlatna kapljica

Toliko si takav kakav izgledaš
da uopšte ne čujem šta govoriš

Tomas Džeferson





S kišom kamenja, uzbijenu, mirnu masu ovaca stuštio se leteći odred kozâ, uvek radih da se sjure niz odron. Idris je svoje malo stado sada odveo bliže crvenkastoj liniji dinâ nego što je to učinio prethodnog dana ili dva dana ranije. Prethodne nedelje osigurao je sebi – s tim da im se, kad za to dođe red, oduži – društvo Babino i Mabrukovo, i dani su prolazili kao u snu. Potom su, međutim, njegovi drugovi prebačeni u baštu, da pomognu njihovom ocu, jer trebalo je kanale za navodnjavanje očistiti od peska. Sa svojih petnaest leta, Idris više nije bio u godinama kad bi tek tako priznao da samoća u njemu izaziva teskobu, da ga ne drži mesto i da nikako ne može da se skrasi u senci divlje planike i tamo provede sate i sate, kao što je to činio kad su sa njim bili i njegovi drugovi. Znao je on, bez sumnje, da vetrovi koji duvaju s oboda pustinje nisu dženuni što odnose nesmotrenu i neposlušnu
decu, kako mu je svojevremeno baka pripovedala držeći se, bez sumnje, usmenog predanja
što seže u vreme kad su nomadi vršili prepade na seoski živalj oazâ. Pa ipak je ta legenda ostavila traga u njegovom srcu, i varljivi odsjaj prvih sunčevih zraka na šat-el-Ksobu, pomaman beg velikog varana kog su u njegovoj postelji od peska prenule bose noge Idrisove, blistav let sove zabludele u carstvo jutarnje svetlosti – sve ga je to nagonilo da pod hitno potraži ljudsko društvo. Zamisao mu je bila da se, goneći stoku na istok, ponovo sretne sa Ibrahimom ben Larbijem, jednim od čobana iz polunomadskih plemena Čamba koji su taborovali duž pustinje Er-raui i za nadoknadu čuvali krdo kamila iz oaze, zadovoljavajući se svim mlekom koje uspeju da izmuzu i polovinom priploda.


Idris je znao da svog druga neće naći u njegovoj naseobini, čiji su niski, crni šatori zauzimali
oblast punu bunara, Ogla Meluan; većinom ti bunari behu presušili, ali vode je bilo sasvim dovoljno za ljudske potrebe. Životinje su pasle u krugu prečnika dvadesetak kilometara, podeljene u krda od po tuce odraslih i isto toliko mladih kamila, o kojima su računa vodili dečaci, svaki zadužen za po jedan bunar. Idris se sad zaputio više na sever, u pravcu kamenitog klanca, iza kojeg je počinjala Ibrahimova teritorija. Bio je to bezvodan, kameniti predeo, tu i tamo prošaran kiselim korovom i mlečikom, gde je vetar za sobom ostavio duge tragove fino oblikovanog riđeg peska. Nije više morao da tera životinje da bi išle napred. Sama blizina bunara u Hasi Uritu – Ibrahimovog bunara – delovala je na ovce poput nevidljivog magneta, jer one su sad hitale ubrzanim korakom, dok su se koze vukle
za njima. Nije se još moglo razabrati ništa sem iskrzanih kontura malobrojnih mrtvih stabala
ili oskudnog žbunja abeskija na koje se jarići odmah baciše. Ali spram sive litice Idris ubrzo ugleda senku akacije koja se, nalik suncobranu, nadnosila nad bunar Urit. Do tog mesta delila su ga još dva kilometra kad naiđe na kamilu koja je klečala na šljunku. Dok ju je podizao, videlo se da životinji nije dobro. Bolno mumlajući, ona produži kasom, šepajući, ispred stada. Idrisu je bilo drago što će se pred Čambom pojaviti vodeći drugu kamilu koju je ovaj, možda, u međuvremenu izgubio.


Odnosi između dvojice momčića bili su jednostavni i skladni; kod Idrisa to beše jedno pomalo bojažljivo divljenje, dok se s Ibrahimove strane moglo govoriti o jednom zaštitničkom, snishodljivom prijateljstvu. Jer on je bio nomad, prepušten samome sebi, kamilar, i zato je prema žiteljima oaze gajio jedan, istina popustljiv, prezir, koji nimalo nije ublažavalo saznanje da radi za njih i da upravo njima duguje uhlebljenje. Bilo je u njegovom držanju kao nekakvog sećanja na dičnu prošlost, kada su oaze i robovi koji su ih održavali bili svi, bez razlike, vlasništvo nomada-gospodara. A taj dečak, koji je pomalo i s uma skrenuo što od sunca, što od samoće, nije se bojao ni Boga ni đavola, i umeo je da izvuče nešto čak i iz te jalove pustinje. Jedino njegovo oko – levo, pošto mu je desno ostalo na trnju jednog kaučukovca na koji se bacila kamila koju je jahao – sa rastojanja od dva kilometra moglo je da ugleda gazelu u trku, ili da tačno odredi kojem plemenu pripada neki mazgar. Njegove mišićave, suve noge mogle su da ga nose i po dvadeset četiri časa, bez predaha, a da pritom ne okusi ni vode ni urmi. Umeo je besprekorno da se orijentiše i po noći, i u peščanoj oluji. Umeo je da proceni pravac vetra tako što bi na iglu natakao svetog skarabeja pa ga okrenuo u željenom smeru, a onda insekt zamlatara nožicama u vazduhu. Ugledao bi mrava, pratio njegovu putanju, pa tako došao do mravinjaka, srušio ga jednim udarcem noge, i domogao se sočnog obeda harajući sadržaj spratova, ne hajući za to što su ove zverčice bile strah i trepet u Tabelbali, zato što su, samim tim što žive pod zemljom, dovođene u vezu sa dženunima. Njegova bezbožnost ponekad bi preplašila Idrisa. Ibrahim je pio s nogu, držeći čanak samo jednom rukom, iako čovek, kad pije, mora bar jednim kolenom da se osloni o zemlju, a posudu da drži obema rukama. Otvoreno je pričao o vatri, drsko prizivajući pakao, dok su žitelji oaze, obazrivi kakvi jesu, koristili izraze poput „starčić koji pucketa“ ili „onaj što pravi pepeo“. Nije bio s raskida čak ni da ugasi vatru u ognjištu tako što bi prosuo vodu, što je smatrano bogohuljenjem. Idris ga je jednom ranije video kako se gosti ovčijim mozgom, koji u Tabelbali, inače zakopavaju u zemlju, jer onaj koji to pojede izgubiće razum isto tako neminovno kao i da je pojeo svoj vlastiti mozak.

Kad je stigao do hladovine akacije, slédeći i dalje onu šepesavu kamilu, on primeti da Ibrahima nema. Njegove životinje tiskale su se oko malog bazena kružnog oblika koji se punio preko odvodnog kanala u kojem je, uz naslage peska, bilo sad i ustajale vode. Mogle su kamile da izdrže bez vode i do večeri, ali ovaj bazen ih je privlačio, što je bilo dobro, jer se tako neće raštrkati na sve strane.

Kud li se denuo Ibrahim? Nije bilo nikakve sumnje da je poveo svoje kamile ka nekom dalekom pašnjaku, koji je posle oluje ozeleneo u roku od nekoliko sati. Idris je tražio Ibrahimov trag oko drveta, ali zemlja je bila sva izrešetana belezima, među kojima su se mešali tragovi velikih kamiljih papaka sa malim rupicama od kozjih i ovčijih čaponjaka. Onda opisa polukrug, udaljavajući se od bunara, ne bi li možda otkrio bilo kakav pokazatelj pravca u kojem je Čamba otišao. U prolazu je ugledao nepravilnu putanju koju je za sobom ostavio neki varan, majušne zvezdice što odaju skakutanje skočimiševo, kao i trouglaste, prilično stare tragove pustinjske lisice u punom trku. Obiđe potom jednu bazaltnu stenu čije je crnilo dramatično odudaralo od peska, sve svetlijeg kako se sunce dizalo na obzorju. A tada ugleda trag tako zanimljiv da mu se u svesti najednom stvori vakuum. Nije više mislio ni na Ibrahima ni na njegove kamile, pa ni na svoje vlastito stado. Za njega su u tom
času postojale samo te dve trake, fino izreckane, koje su ostavljale jedva vidne brazdice na belom tlu, protežući se dokle pogled seže. Jedna kola, automobil neki, o kojem se do tada ni reč nije mogla čuti u oazi, pojavi se u noći natovaren bogatom tvari i misterijom ljudskog roda! Idris, gušeći se od uzbuđenja, jurnu tragom vozila koje je hitalo ka zapadu.

Sunce je plamtelo na nebu kad Idris, u drhtavoj jari što je titrala nad pregrejanom zemljom, ugleda glomaznu siluetu lend rovera, koji je upravo promicao kroz šumarak tamariske. Vozilo se nije kretalo velikom brzinom, ali nisu postojali nikakvi izgledi da ga Idris sustigne. Njemu to, uostalom, nije ni bilo na pameti. Prikovan za mesto što čuđenjem, što bojažljivošću svojom, on stade kao ukopan, i ubrzo ga okružiše njegove ovce i koze. Lend rover, koji je napredovao ka severu, izbio je sad na put za Beni Abes. Kroz pet minuta, nestaće iz vidokruga. Ne. Kola počeše da usporavaju. Vozač izvede polukružno skretanje. A zatim stade da ubrzava, krećući se pravo ka Idrisu. Dve osobe sedele su u kolima, muškarac za volanom i, pored njega, žena od koje Idris u prvi mah vide samo plavu kosu i velike crne naočare. Automobil stade. Žena skide naočare i skoči na zemlju. Kosa joj je padala na izbledeo komad platna koji beše prebacila preko ramenâ. Na sebi je nosila tesnu košulju kaki boje, sa velikim dekolteom, i nečuveno kratke pantalonice. Idris primeti i zlatne baletanke koje je žena nosila na nogama, i pomisli da u njima svakako neće daleko stići po ovom kamenjaru.
Mahala je fotografskim aparatom.
– Ej, mali! Nemoj da mi se pomeraš, sad ću da te fotografišem.
– Mogla bi bar da ga pitaš da li pristaje – progunđa na to onaj čovek. – Ima ih koji ne
vole to.
– Vi ćete da mi kažete! – primeti žena.
Idris načulji uši, prizivajući ono malo francuskog što je znao ne bi li razumeo o čemu pričaju. Očigledno je bilo da je on predmet rasprave između muškarca i žene, ali više od toga uznemiravala ga je svest o tome da se žena zanima za njega.
– Nemoj živeti u iluziji – ironično će muškarac – dečko više gleda u kola nego u tebe!
I zaista, veličanstvena su bila ta kola, tako velika i bela od prašine, načičkana rezervoarima, rezervnim točkovima, ručnim dizalicama, aparatima za gašenje požara, sajlama za vuču, lopatama, limovima za zaštitu od peska. Idris se, upravo kao dobar poznavalac pustinje, divio ovom vozilu koje je zacelo moralo biti u nekom dalekom srodstvu sa osedlanom kamilom. A ljudi koji raspolažu jednim tako moćnim sredstvom ne mogu biti ništa drugo do gospoda.
– Ne živim ja u iluziji – reče žena – nego mislim da za njega tu nema nikakve razlike. Za njega i auto i mi pripadamo jednom tuđem svetu. I vi ste, kao i ja, u njegovim očima samo nešto što je izašlo iz lend rovera.
Ona je već u više navrata bila škljocnula, i sad je opet kroz objektiv gledala Idrisa i njegove ovce. A onda mu se nasmeši, i tek se sada, kad je sklonila foto-aparat, činilo da ga normalno vidi.
– Daj mi fotografiju
Bile su to prve reči koje je izgovorio Idris.
– On hoće sliku, normalna stvar, zar ne? – na to će onaj. – Vidiš, uvek treba sa sobom nositi jedan polaroid. Jadničak će se razočarati.
Žena je već bila vratila aparat u auto. Iz uređaja je izvukla karticu umotanu u celofan. A onda priđe Idrisu.
– Neizvodljivo, dečko. Treba prvo razviti film i uzeti negative. Poslaćemo ti mi tvoju sliku. Gledaj. Tu smo sad, vidiš: Tabelbala. Ova zelena tačka, to je tvoja oaza. Sutra – Beni Abes. Posle Bešar. Onda Oran. Odatle trajektom. Dvadeset pet sati preko mora. Marsej. Osamsto kilometara auto-putem. Pariz. E, odande ti šaljemo sliku. Kako se zoveš?

Kad je lend rover iščezao, ostavivši za sobom oblak prašine, Idris više nije bio onaj stari. U Tabelbali je u tom trenutku postojala samo jedna jedina fotografija. Pre svega zato što su stanovnici oaze bili previše siromašni da bi se za fotografiju uopšte zanimali. Potom i stoga što se ti Berberi muslimanske veroispovesti i inače plaše slike. Oni joj pripisuju izvesnu zlu moć; smatraju da ona, na izvestan način, predstavlja ovaploćenje zlog oka. A opet, ta jedna jedina fotografija znatno je doprinela ugledu desetara Mogadema ben Abderahmana, Indrisovog strica, koji je iz vojnog pohoda u Italiji doneo zahvalnicu i ratni krst. Zahvalnica, ratni krst i fotografija visili su na zidu njegove kolibe, a na ispucaloj, pomalo mutnoj slici, video se on kako sav sija od mladosti i žara, u društvu dvojice drugova koji se nešto kesere. Do sada je, razmišljao je Idris, u Tabelbali postojala samo jedna fotografija, a odsad će postojati još jedna, moja.

Tabanao je po belom pesku u pravcu velike akacije u Hasi Uritu. Za njega je sad postojala samo ta pustolovina koju je upravo proživeo, i on se unapred radovao što će imati čime da se pohvali pred Ibrahimom. Da se pohvali, ali zaista? I kojim će dokazom da potkrepi to što ima da kaže? E, da su mu samo dali tu njegovu fotografiju! Ali ne, njegova slika vozila se sada ka Beni Abesu, zatvorena u kućištu fotografskog aparata, u unutrašnjosti lend rovera. I samo to vozilo, što se više udaljavalo, postajalo je sve nestvarnije. Još samo malo, i Idris će napustiti kolotrag. A onda se više ni po čemu neće videti da je tog susreta, koji se malo pre toga odigrao, uopšte i bilo.

Kad je stigao do Urita, Ibrahim ga dočeka kao po običaju, kišom kamenicâ. Ni to žitelji oaze jedni drugima nikada nisu priređivali. Već podići jedan kamen sa zemlje predstavlja neprijateljski čin, pretnju koju nam, srećom, nije ni na kraj pameti da sprovedemo u delo. Ibrahim se, međutim, zabavljao tom dijaboličnom veštinom koju je u bacanju kamenova bio stekao još u najranijem detinjstvu. Nepogrešivo bi pogodio gavrana u letu, pustinjsku lisicu u punom trku. Ovoga puta, videvši svog druga kako se približava, on ga, umesto dobrodošlicom, dočeka hicima od kojih bi samo šiknuo pesak, čas desno, čas levo, ispred njega, pa između nogu Idrisovih, ne toliko u nadi da će ovoga zastrašiti – Idris je, naime, odavno znao da mu nikakva opasnost ne preti – već, jednostavno, da iskaže radost što ga ponovo vidi, čineći to na način u kojem su se stapale njegova urođena agresivnost i sve ono čime ga je darivala priroda. Prestao je da gađa kad je razdaljina između Idrisa i njega postala već premala da bi mu cela ta igra bila još zanimljiva.
– Dođi ovamo! – povika Ibrahim. – Ima nešto novo!
Eto! Takav je Ibrahim! Idris je upravo doživeo jedan neverovatan susret. Našao se na iskušenju, fotografisala ga je, štaviše, jedna plavuša, tako da je on sad, neočekivano sasvim, postao neko ko se mogao porediti s desetarom Mogademom, kad eto ti ga – dva sata kasnije nije on taj koji ima da saopšti novost Ibrahimu, već ovaj ima nešto novo da kaže njemu!
– Imam jednu kamilu koja će svaki čas da mi se oždrebi kod bunara u Hasi el Hori. Sat jedan ima do tamo. Bunar nije čist, ali ona mora nešto da popije. Otići ćemo tamo, pone- ćemo ovo mleko.

Berberski je govorio isprekidanim rečenicama koje su ličile na naredbe iskazane lavežom. U isto vreme, u njegovom jedinom oku titrao je ironični sjaj, jer Idris je ipak bio samo jedna ništarija iz oaze, jedan „sitnokuran“, pokoran, blag, neznatan gotovo u poređenju s jednim čambanskim kamilarom. Jedan stari mužjak se uto prope i ispali mlaz mokraće na pesak. Ibrahim iskoristi priliku da propere ruke, jer jedan Čamba nikada ništa ne radi prljavih ruku. A onda okrenu jednu ženku da je namesti u dobar položaj, pa poče da odvezuje nit kojim su joj bile sputane sise, krijući ih pritom od mladunaca iz stada. Naposletku poče da ih cima, stojeći na jednoj nozi, levim stopalom oslonjen na desno koleno, dok mu je glinena posuda stajala na levoj butini.

Idris je posmatrao dva mlaza kako, čas jedan, čas drugi, pune onu posudu. Budući u stanju stalne pothranjenosti, Idris je žudno posmatrao belu tečnost, toplu i punu života, kadru da utoli i žeđ i glad istovremeno. Tad se kamili ispraviše one male uši kao u medvedice, da bi joj se časak kasnije otvorio čmar, iz kojeg pokulja zeleni proliv, koji se rasu po unutrašnjoj strani njenih butina, što je u isti mah znak poverenja i opuštenosti, a to pospešuje mužu.

Ibrahim prestade da muze kad je procenio da se nakupilo dovoljno za jednu od njegovih suvih tikvi s poklopcem, koje se kače kamili o bok, u mrežu od palmovih vlakana. Priđe potom starom mužjaku i, čak ga i ne dodirnuvši, jednim jedinim grlenim povikom natera da klekne. A onda se pope na hrbat kamile, leđima oslonjen o grbu, pa posadi Idrisa ispred sebe. Životinja ustade uz nevoljan meket, pa ne časeći časa pohita u pravcu severa. Pošto su prošli predeo crvenkaste zemlje prošarane oskudnim žbunjem, stupiše u korito pustinjske reke koje su pratili, tako, nekoliko kilometara. Izvajano vodom – vodom koja, bar na osnovu onoga što se moglo videti, nije tekla već godinama – tlo je bilo sazdano od ogromnih glatkih, očvrslih ploča koje su naglo pucale pod velikim kamiljim papcima. U više navrata malo je nedostajalo da dvojica jahača završe na zemlji. Životinja je brundala od gneva.
Trebalo je usporiti korak. Ona zastade u podnožju jedne bazaltne stene pod kojom je nanjušila pustinjsko jezero. Ibrahim je pusti da se napije sive vode čiju su površinu šestarili insekti. Kamila podiže glavu, tužna i nadmena, protrese njušku s koje se slivala voda, pa podrignu – oko nje se sad širio zadah, sladak i sumporast. A onda se njihovo putešestvije nastavi. Kako su se približavali Hasi el Hori, Idris je bivao sve svesniji zebnje i nestrpljenja koji su obuzimali njegovog sadruga. Nesreća se osećala u vazduhu, i nepogrešiv instinkt opominjao je Čambu na to.

Samo jedan mali uspon – otvrdnuo šut zaostao od nekog, koznakadašnjeg kopanja – ukazivao je na blizinu bunara. Ni jezerceta ni zidića ni ograde – beše tu samo jedna okrugla rupa, opasno razjapljena, u samom tlu. Trošna čatrlja od isprepletanih palmovih grana stajala je, ipak, kao dokaz da čobani znaju za to pojilište, i da tu dolaze ponekad da se sklone od sunca, pošto prethodno napoje životinje. U tom trenutku, mesto je bilo pusto. Ali još iz velike daljine ono jedno Ibrahimovo oko razabralo je tananu, rićkastu priliku novorođene kamile, koja je stajala sad, napuštena, između bunara i zaklona. Potvrdiše se najgore Ibrahimove slutnje.

Skočio je sa kamile i odmah potrčao prema bunaru. Idris vide kad se ovaj dohvatio najpristupačnije
grede u oplati koja je držala zemlju da ne zatrpa bunar, a onda Ibrahim leže na zemlju, kako bi bolje osmotrio dno jame. Nikakvoj sumnji tu više nije bilo mesta. Ožednela posle porođaja, kamila je bila prišla ivici bunara i strmeknula se. U tom trenutku njeno mâlo riknu žalostivo, i majka mu odozdo uzvrati; iz utrobe bunara na površinu zemlje uspe se vapaj, pojačan kao da je prošao kroz neku džinovsku cev od orgulja. Sad se i Idris nagnu nad otvor. U prvi mah video je samo isprepletane grede koje drže oplatu. Onoga časa, međutim, kad su se njegove oči privikle na pomrčinu, on poče da raspoznaje svetle odsjaje i odbleske, i tako konačno ugleda crnu priliku što leži na boku, dopola potopljenu u vodu i, nalik kakvom majušnom šilu na samom obodu te zloslutne slike – odraz vlastite
glave, pozorne i žive spram duboke nebeske plaveti.
Ibrahim je opet bio na nogama, trčao je prema onoj čatrlji. Vratio se potom odande sa
debelim kožnim užetom.
– Idem ja dole da vidim da li se životinja povredila – objasni on Idrisu. – Ako nije, pokušaćemo da je izvučemo, pozvaćemo u pomoć ostale čobane. Ako je slomila nogu, moraćemo da je ubijemo.
A onda, pošto je privezao jedan kraj užeta oko obližnjeg ovećeg kamena, on polako poče da se spušta u bunar. Nastade tišina. Uskoro njegov glas dopre, nalik pećinskom odjeku.
– Slomila je nogu. Sad ću da je zakoljem i raskomadam. Ti ćeš da izvlačiš delove. Šaljem
prvo svoju odeću.
Idris izvuče lagani smotuljak s poderanim Ibrahimovim dronjcima. A onda je tako čekao, i ne pokušavajući da vidi na kakav se to užasan posao bacio Čamba dole, u kaljavoj vodi, na dvadeset metara ispod nivoa tla.

    U međuvremenu, mladunčetu je bila prišla velika kamila, mužjak, i pošto ga je dugo njušio, počeo nežno da ga liže. Idris je sa zanimanjem posmatrao taj prizor. Slaba je verovatnoća bila da se stari mužjak iznebuha raznežio i odazvao očinskom zovu. Pre će biti da ga je na drhtavom i vlažnom telu malenoga privukao jak miris mladunčetove majke. Što se tiče maloga, izbezumljenog od usamljenosti, on se privio uz svog nenadanog zaštitnika, a potom, nagonom ponet, počeo njuškicom da traži njegove genitalije, sluteći instinktivno da će tu naići na sise.

   Zapovedni usklik trgnu Idrisa iz zamišljenosti. On poče da vuče kožno uže, ovoga puta dobro opterećeno. Ubrzo je izvukao jedan but i jednu celu nogu, još mlake od života. Potom odnese iskasapljeno meso u senku čatrlje. Toga časa ponovo se razleže kamilarov glas.

– Izvuci kofu vode, sipaj u nju ono mleko što smo ga doneli, pa daj malom da pije.

I tako Ibrahim, premda u jeku iznurujućeg posla kojim je trenutno bio zaokupljen, nije zaboravljao ni mladunče kamile, za koje je bio spreman da žrtvuje i jedinu hranu koja mu beše preostala. Idris ga posluša mimo volje, i ne uzimajući pritom u obzir mogućnost da se ogluši o njegov nalog tako što bi, na primer, jedan deo mleka sâm popio. Povinovao se nadljudskoj hrabrosti svoga druga. Mladunče nije umelo sámo da pije. Idris je morao za njega da napravi improvizovanu flašicu tako što je uzeo neku bocu, razbio joj dno i tako načinio neku vrstu levka. Tek što je bio počeo da ga hrani, kad mu sa dna bunara stiže novi čerek kamiljeg mesa. Kad je sunce doseglo vrhunac svoje putanje, on začu Ibrahima kako
kliče od zahvalnosti zbog svetla koje mu je sada dopiralo pravo odozgo. Koliba se u međuvremenu
bila pretvorila u gomilu nabacanih komadeški mesa s kojih bi, u mahnitom zûju, uzletali rojevi plavih muva, čim bi ih neko uznemirio. Ono što je, međutim, Idrisa posebno uznemiravalo bila je činjenica da se nebo, do pre još svega sat vremena potpuno pusto, sada punilo crnim krstićima koji su pristizali odnekud, prvo sasvim nepomični naoko, da bi potom, ne mašući krilima, nastavili da klize svodom. Lešinari su sve bili videli, i sad su se spremali da slete. A opet, manje su oni pobuđivali straha nego gavranovi, smeli i agresivni, koji ne uzmiču ni pred čim. Zamišljao je sad Idris povratak s mladunčetom kamile, jedva kadrim da hoda, dok veliki mužjak na leđima nosi piramidu svežeg mesa, a sve vreme ih slêdi crna, bučna pratnja gavranova.

    Iznenadio se ugledavši nenadano Ibrahima, koji se bio ispeo na poprečnu gredu na otvoru bunara. Izgledao je kao živa skulptura izvajana iz nekog stuba s kojeg se slivala krv. Zasenjen jakom svetlošću, pokrio je lice šakama pa podigao glavu prema nebu. Onda mu ruke skliznuše, i Idris ugleda ugrušak krvi u njegovoj praznoj duplji, kao da mu je oko neko maločas iskopao. Čamba je bio omamljen od napetosti, zamora i podnevnog ushita. On podiže ruke pa ispusti krik trijumfa i prkosa. A onda poče da lupa nogama i skakuće po onoj gredi. U ruci je držao ud, pokazujući ga Idrisu.
– Ej, sitnokuranu! Gledaj! Ja sam ga baš dobro zašiljio!

    I još je tako skakao po deblu nagrizenom crvotočinom. Uto se začu krckanje, i Čambe nestade, kao da je propao u trap. Idris ubrzo začu novo krckanje, i na osnovu toga zaključi da je telo njegovog drugara udarilo u noseću gredu, koja je sad i sama popustila pod njegovim teretom. Toga časa shvati da je počeo zemljotres. Tlo se pomeralo. Koliba se sruči na kamilje čereke. Oblak prašine šiknu iz bunara ka nebu, i Idris ugleda bezbroj slepih miševa, koji su se za obdanice sklanjali u unutrašnjost bunara, kako pomamno lete na sve strane. Pucanje dveju greda prouzrokovalo je urušavanje celokupne oplate koja je držala zidove jame. Bunar je, dok dlanom o dlan, zatrpan. Do koje dubine? Gde li je Ibrahim?

Idris priđe ivici. Na manje od dva metra dubine jasno se razaznavao pesak pomešan s komadima izlomljenog drveta. On pozva svoga druga. Krhki njegov glas razleže se u grobnoj tišini koju je dodatno naglašavao kraljevski sjaj sunca u punom zenitu. A onda ga panika obuze. On zaurla od straha i potrča koliko ga noge nose. Dugo je tako trčao. Sve dok se nije sapleo na jedan panj i pao na pesak; celo telo treslo mu se od jecaja. Ali odmah je ustao, rukama zapušivši uši. Kad je priljubio obraz uz tlo, učinilo mu se da čuje kako se iz dubinâ diže smeh njegovog druga, živog zakopanog.



* * *
– Fotografisao te je? A fotografija, gde je?

Još jednom se njegova majka vratila na tu priču o fotografiji, dok joj je komšinica, babica Kuka, pomagala da se počešlja i našminka. Nije Idris mogao da zadrži za sebe taj susret s Francuzima iz lend rovera, kao i obećanje koje mu je dato: da će mu poslati njegovu fotografiju. Trebalo je da ta fotografija stigne s ono malo pošte, s namirnicama, alatom i odećom koje je u oazu svake nedelje kamionom dopremao Salah Brahim, zahvaljujući....


nastavak teksta PDF 

Edgar Alan Po, Zlatni skarabej

Nekada davno bio sam blizak s gospodinom Williamom Legrandom. On je izdanak hugenotske porodice. Nekad je bio imućan, ali ga je niz nesreća odveo u bedu. Kako bi izbegao poniženje, napustio je New Orleans, grad svojih predaka i skrasio se na Sullivanovom ostrvu blizu Charlstona u Južnoj Karolini.

Ostrvo je posebno. Na njemu je malo toga osim peska. Dugačak je oko 5 kilometara i ni na jednom mestu nije širi od pola kilometra. Od kopna je odvojen jedva uočljivim potokom koji je probio put kroz divljinu trske i mulja, omiljeno utočište barskih ptica. Vegetacija je na njemu, kao što možete i pretpostaviti, vrlo oskudna i patuljasta. Nemoguće je videti makar i najmanje drvo. Jedino blizu zapadnog ruba ostrva, tamo gde je utvrda Moultrie i gde su neki ubogi kućerci koje leti nastanjuju oni koji pobegnu od charlestonske prašine i vrućine, mogu se naći male bodljikave palme, ali čitavo je ostrvo, izuzev ove zapadne tačke i bele plaže na morskoj obali, pokriven gustom šikarom slatke mirte koju toliko hvale engleski vrtlari. Grmlje ovje obično doseže visinu od četiri do šest metara i čini gotovo neprohodnim šumarak koji puni zrak svojim miomirisima.

U skrovitom uglu ovog šumarka, nedaleko od istočnog, udaljenijeg kraja ostrva, Legrand je izgradio malu kolibu u kojoj je živeo kad sam ga, posve slučajno, upoznao. Taj je susret ubrzo prerastao u prijateljstvo, budući da sam u tom samotnjaku našao mnogo toga što izaziva zanimanje i divljenje. Bio je dobro obrazovan, vrlo domišljat, ali mizantrop sklon brzoj promeni raspoloženja - od oduševljenja do melanholije. Imao je dosta knjiga, ali ih je retko čitao. Uglavnom je lovio i ribario, te lutao po plaži i kroz mirtu u potrazi za školjkama i retkim insektima - na čijoj bi mu kolekciji zavideo i Swammerdamm. Na tim izletima obično ga je pratio stari crnac Jupiter, kojega je porodica još davno oslobodila, ali kojega ni pretnje ni obećanja nisu mogla odvratiti od onoga što je smatrao svojim pravom, a to je da se brine o mladom gosponu Willu. Nije posve isključeno ni da je Legrandova porodica, smatrajući Legranda pomalo intelektualno nesređenim, prebacila na Jupitera obavezu da nadgleda i štiti ovog lutalicu.

Zime su na geografskoj  širini ostrva Sullivan retko kad oštre, pa je prava retkost zapaliti vatru već u jesen. Ipak, sredinom septrembra  godine 18.. dan je bio izuzetno hladan. Nešto pre zalaska sunca, probio sam se kroz zimzelenu šumu do kolibe svog prijatelja kojega već nekoliko nedelja nisam posetio - u to sam vreme bio smešten u Charlestonu, kojih devet milja od ostrva, a prevozna sredstava u to su vreme daleko zaostajala za današnjima. Stigavši do kolibe, pokucao sam, već po običaju, ali kako nije bilo odgovora, potražio sam ključ tamo gde sam znao da je skriven, otključao vrata i ušao. Gorela je vatra, što mi je dobro došlo. Skinuo sam ogrtač, privukao naslonjač do kamina i strpljivo čekao dolazak domaćina.

Stigli su odmah nakon smrknuća i pozdravili me iznimno srdačno. Jupiter se, žureći pripremiti divlju patku za večeru, smešio od uha do uha. Legrand je bio u transu - kako drukčije da to nazovem - od oduševljenja. Pronašao je nepoznatu školjku koja je pripadala posve novoj vrsti, a povrh toga ulovio je i spremio, uz Jupiterovu pomoć, skarabeja za kojega je verovao da je potpuno novi primerak i kojega mi je sutra želeo pokazati i čuti moj sud.

"Zašto ne večeras?", upitao sam trljajući ruke nad vatrom i šaljući k vragu svu tu priču sa skarabejem.
"O, da sam znao da ste tu!", rekao je Legrand, "Ali tako sam vas davno video; kako sam mogao predvideti da ćete me, od svih večeri, posetiti baš ove? Kad sam se vraćao kući, susreo sam poručnika G. iz tvrđave, i, vrlo ludo, posudio mu kukca; stoga je nemoguće da ga vidite pre jutra. Prenoćite ovde, a ja ću Jupa poslati po kukca u sam izlazak sunca. O, najlepše li stvari na svetu!"
"Šta - izlazak sunca?"

"Glupost! Ne! Kukac. Boje je sjajnog zlata, veličine hikori oraha, ima dve crne tačke blizu stražnjih nogu, te jednu malo dužu kod prednjih. Antene su..."

"Nema kositra na njih, gos'n Will, stalno vam ponavljati" upao je Jupiter, "buba je zlato-buba, čvrst, svaki komadić njega, unutra i sve to, videli krila - nikad držati upola teška buba u moj život."

"Da, pretpostavljam da je tako, Jup" odgovorio je Legrand nekako, barem se meni tako činilo, iskrenije nego je to situacija zahtevala, "ali je li to dovoljan razlog da dopustiš da ptice izgore? Boja mu je", sad se okrenuo meni, " gotovo takva da potvrđuje Jupiterovu ideju. Nikada niste videli bleštaviji metalni sjaj od sjaja njegovog oklopa - ali o tome nećete moći suditi sve do sutra. Do tada ću vam pokušati opisati kako izgleda." Rekavši to, seo je za maleni stol na kojemu su bili pero i tinta, ali nije bilo papira. Potražio ga je u ladici, ali ni tamo ga nije našao.

" Nije važno", promrmljao je, "i ovo će poslužiti." i iz džepa na jakni izvukao je, kako se meni činilo, prljavi arak papira i počeo perom brzo crtati. Nastavio je crtati, a ja sam se vratio mojemu mestu kraj vatre jer mi je još uvek bilo hladno. Kad je završio, dodao mi je crtež ne dižući se. Dok sam ga primao, začulo se glasno režanje i grebanje po vratima. Jupiter ih je otvorio, a veliki Legrandov newfoundlander utrčao je u sobu, skočio mi na ramena i stao me lizati jer sam ga za mojih prijašnjih poseta obasuo pažnjom. Nakon što je njegovo skakanje prestalo, pogledao sam u papir i, moram priznati, ostao iznenađen onim što je moj prijatelj nacrtao.

"Pa", rekao sam nakon par minuta ćutnje, "ovo je, moram priznati, doista neobičan skarabej; meni potpuno nov; nikad nisam video nešto takvo - osim ako to nije lubanja ili mrtvačka glava, na što me ovo podseća više nego na bilo šta drugo."

"Mrtvačka glava!", ponovio je Legrand, "Da, ima nešto što podseća na mrtvačku glavu ovako kad je na papiru. Dve gornje tamne točke izgledaju poput očiju, je l’? Duža na dnu je poput usta - pa i oblik je ovalan!"

"Možda je tako", rekao sam, "ali, Legrande, rekao bih da vi niste neki umetnik. Ipak ću morati pričekati dalično vidim kukca da bih znao kako zaista izgleda."

"Pa, baš i ne znam", rekao je pomalo iznervirano, "crtam sasvim podnošljivo, trebao bih barem, imao sam dobrog učitelja i laskam sebi da nisam neki tupoglavac."

"Ali, dragi moj prijatelju, onda se šalite.", rekao sam, "Ovo je vrlo dobra lubanja, doista, mogao bih čak reći, vodeći se njenim opisom koji daju psiholozi, da je izvrsna lubanja, ali vaš skarabej mora biti najčudniji skarabej na svetu ako podseća na nju. Eto, na osnovu ovoga možemo steći uzbuđujuću predrasudu. Pretpostavljam da ćete ga nazvati scarabeus caput hominis , ili već tako nekako - ima mnogo sličnih naziva u prirodnim naukama. Ali, gde su antene o kojima ste govorili?"
"Antene?", rekao je Legrand koji se ponovo zagrejavao za problem. "Uveren sam da morate videti antene. Napravio sam ih toliko uočljive kao što doista i jesu da ih ne možete neprimetiti."
"Hm, hm", rekao sam, "možda i jeste, ali ja ih ipak ne vidim" i pružio sam mu papir bez dodatnog komentara, ne želeći izazivati njegovu narav. Sled događaja me iznenadio; njegovo loše raspoloženje me zbunjivalo - a što se tiče crteža kukca, na njemu se definitivno nije dalo uočiti nikakvih antena i doista je podsećao na mrtvačku glavu.

Sav iznerviran uzeo je papir i gotovo ga je zgnečio i bacio u vatru, kad je usputan pogled na crtež odjednom privukao njegovu pažnju. Za tili čas lice mu je postalo žarkocrveno - a onda izuzetno bledo. Nekoliko minuta proučavao je crtež sedeći. Potom je ustao, uzeo sveću sa stola, pa seo na kovčeg u najudaljenijem uglu sobe. Tamo je ponovo zabrinuto pregledavao papir okrećući ga u svim smerovima. Nije ništa rekao i njegovo me ponašanje uvelike zbunjivalo, ali opreza radi nisam želeo izazvati njegovu ćud bilo kakvim komentarom. Tada je ustao, izvadio novčanik  iz džepa, pažljivo u nju stavio papir, a onda sve to spremio u pisaći stol zaključavši ga. Ponašanje mu je postalo sređenije, ali je njegovo početno oduševljenje nestalo. Ipak, izgledao je manje nervozno, a više odsutno. Kako je veče odmicala, postajao je sve zamišljeniji i ni jedna moja upadica nije dopirala do njega. Moja je prvotna namera bila da provedem noć u kolibi, kao što sam više puta pre toga činio, ali videvši domaćina u takvom raspoloženju, smatrao sam da je najbolje otići. Nije me nagovarao da ostanem, ali kada sam odlazio, stisnuo mi je ruku s više srdačnosti nego inače.

Od toga je prošlo gotovo mesec dana (u međuvremenu Legranda nisam video), kad me u Charlestonu posetio Jupiter. Nikada pre toga nisam vidio dobrog starog crnca tako obeshrabljenog, pa sam se uplašio da je neka ozbiljna nesreća snašla moga prijatelja.
"Dakle, Jup", rekao sam”,šta ima? Kako je tvoj gospodar?"
"Da kažem istina, gospodar nije tako dobro kako moći biti."
"E, pa doista mi je žao to čuti. Na šta se žali?"
"Eto, to je to - on nikada ne žaliti se ništa - ali on jako bolestan i sve to!"
"Vrlo bolestan! Pa zašto nisi to odmah rekao?Je li vezan za krevet?"
"Ne, nije to! Nije svezan za ništa - tako izgledati. Moje su misli vrlo teške, o, siroti gos'n Will."
"Jupiter! Voleo bih razumeti šta to govoriš. Rekao si da ti je gospodar bolestan. Je li ti rekao što ga muči?"
"Ma, gospodar, niti jedna reč o stvari, gos'n Will ništa kazati šta događati, ali što činiti njega da ići okolo i izgledati takav - glava dole, ramena gore i beo ko guska? I drži cevčicu celo vreme..."
"Drži što, Jupiter?"
"Drži cevčicu sa sličica okolo - najviše čudne slike ja ikada videti. Ja imati strah, kazati tebi. Držati jako čvrsto oči na gospodar. Jedan dan otići pre sunce i ne doći za celi boga dan. Ja čuvati veliki štap da dati dobar batina kad doći - ali videti takva budala kad vratiti se i ja ne imati srce - tako on biti vrlo slab."
"Eh, da, dašto, nakon svega mislim da je bolje ne biti previše strog s njim - nemoj ga tući, Jupiter, ne bi to on mogao dobro podneti. Ali, imaš li ikakvu ideju šta je izazvalo tu njegovu bolest, ili bolje, promenu ponašanja? Je li se bilo što neugodno dogodilo otkako sam ga video?
"Ne, gospodar, ništa neugodno od taj dan - to taj dan ti biti tamo."
"Kako? Što misliš?"
"Pa, buba mislim."
"Šta?"
"Buba - ja biti siguran jako gos'n Will ugristi negde taj zlato-buba.”
"Zbog čega to misliš?"
"Kandže dovoljan, usta isto. Ja nikad videti takav vražji buba - on udariti i gristi svaki stvar doći do njega. Gos'n Will uloviti s panika, ali morati da moći uloviti brzo. Kazati tebi - tada biti vreme buba ugristi. Ja ne voli kako usta od buba izgledati i ja ne držati s moji prsti, ja držati s komad papira ja naći. Ja omotati s papir i staviti komad papir u usta - to je kako trebati."
"I ti doista misliš da je kukac ugrizao gospodara i da je zbog toga bolestan?"
"Ja o tome ništa misliti - ja mirisati. Što njega činiti sanjati zlato tako puno, ako ne njega zlato-buba ugristi? Ne čuti pre o zlato-buba."
"Kako znaš da on sanja o zlatu?
"Kako znati? Kako - on pričati dok spavati - eto kako znati!"
"E, Jup, možda si u pravu. A kojim sretnim okolnostima imam zahvaliti za tvoj današnji posjet?
"Što biti, gospodar?"
"Jesi li donio kakvu poruku od gospodina Legranda?"
"Ne, gospon, ja donijeti ovo". I tad mi je Jupiter dao poruku koja je glasila ovako:
Dragi...
Zašto vas nisam vidio tako dugo? Nadam se da se niste uvredili zbog neke moje nepodopštine - to bi bilo nemoguće.

Otkako smo se videli imao sam velikog razloga za zabrinutost. Imam vam nešto reći, ali jedva da znam kako i da li uopšte da vam kažem.
Zadnjih dana nisam bio posve dobro, i jadni me stari Jup gotovo neizdržljivo gnjavio svojom pažnjom. Možete li verovati? Pripremio je jednog dana veliku šibu kako bi me kaznio jer sam ga ostavio i u brdima proveo čitav dan. Čvrsto verujem da me samo moj bolesni izgled spasio od batina.
Nisam menjao svoju sobu otkako smo se videli.

Ako možete, na bilo koji način, dođite s Jupiterom. Dođite. Želeo bih vas noćas videti zbog važnog posla. Uveravam vas da je od najveće važnosti. Vaš

WILLIAM LEGRAND

U tonu toga pisma bilo je nečega što me uznemiravalo. Stil se potpuno razlikovao od Legrandovog. O čemu li je on to sanjao? Koji li je novi hir obuzeo njegov lako uznemiriv um? Koji bi to "posao od najveće važnosti" on mogao obaviti? Način na koji ga je Jupiter prikazao nije obećavao ništa dobra. Plašio sam se da je stalni pritisak nesreće prilično poremetio um mojega prijatelja. Ne čekajući ni časa, spremio sam se pratiti crnca.

Stigavši do pristaništa, uočio sam kosu i tri lopate, sve očito novo, kako leže na dnu broda kojim smo trebali otploviti.
"Šta to sve znači, Jup?", upitao sam.
"Kosa, gospodaru, i lopate."
"Dakako; ali što to ovde radi?"
"To kosa i lopate gos'n Will tražiti, ja kupiti u grad, i vrag puno navac ja dati za to."
"Ali, tako mi svih misterija, šta će tvoj gospodin Will raditi s kosom i lopatama?"
"To ja ne znati, vrag odneti mene ako on znati isto. Sve to doći od buba."

Videvši da ništa zadovoljavajuće ne mogu doznati od Jupa čije je celo biće bilo opsednuto bubom, ušao sam u brod s kojim smo odjedrili. Uz dobar i jak vetar ubrzo smo stigli do malog zaliva severno od Fort Moultrie i nakon šetnje od otprilike dve milje, došli do kolibe. Bilo je oko tri poslepodne. Legrand nas je nestrpljivo čekao. Nervozno mi je stisnuo ruku, što me upozorilo i pojačalo već postojeće sumnje. Bio je blijed, gotovo kao duh, a duboke su mu oči sjajile neprirodnim sjajem. Nakon nekoliko pitanja o zdravlju, pitao sam, ne znajući kako to drukčije reći, je li dobio skarabeja od poručnika G.

"O, da", odgovorio je promenivši boju glasa, "dobio sam ga već sledećeg jutra. Ništa me ne bi moglo naterati da se odvojim od tog skarabeja. Znate li da je Jupiter prilično u pravu o njemu?"
"U kojem smislu?" pitao sam s tugom u srcu.
"Pretpostavivši da je od pravog zlata", rekao je jako ozbiljno, što me potpuno šokiralo.
"Taj će me kukac obogatiti", nastavio je trijumfalno se smešeći "vratiti mi položaj u porodici. Je li čudo da sam to dobio? Kako je sreća smatrala ispravnim da mi se nasmeši, jedino što mi preostaje jest da je upotrebim pravilno, pa ću doći do bogatstva čiji je ovo znak. Jupiter, donesi mi tog skarabeja!"

'Šta! Bubu, gospodar? Ja ne ići za nevolja; gospodar morati ići sam po buba". Nakon toga, Legrand je uz ozbiljan i uzvišen uzdah ustao i doneo mi kukca iz staklene kutije u kojoj je bio zatvoren. Bio je to prelepi skarabej, do tada nepoznat prirodonaučnicima - doista veliko priznanje sa naučnog stajališta. Imao je dve okrugle tačke blizu stražnjih nogu i jednu malo dužu blizu prednjih. Krila su mu bila izuzetno tvrda i sjajna, poput zlata. Njegova je težina bila neverovatna i, uzevši sve to u obzir, teško sam mogao kriviti Jupitera zbog njegovog mišljenja o insektu. Ali, što učiniti s Legrandovim slaganjem s tim mišljenjem, doista nisam znao.

"Poslao sam po vas", rekao je veličanstvenim glasom nakon što sam pregledao kukca, "poslao sam po vas jer bih možda trebao vaš savet i pomoć u buduće zbog sudbine i kukca..."
"Moj dragi Legrand”, povikao sam prekidajući ga, "vi očito niste dobro i trebalo bi poduzeti neke mere. Morali biste u krevet! Ostaću par dana, sve dok to ne prebrodite. Imate temperaturu i..."
"Pipnite me", rekao je.

Popipao sam ga i moram priznati da nisam osetio niti najmanji nagoveštaj temperature.
"Ali moguće je biti bolestan i ne imati temperaturu. Dopustite mi jednom da odredim što vam treba. Najpre trebate otići u krevet. Potom..."
"U krivu ste", prekinuo me, "Dobro sam onoliko koliko se može očekivati da budem zbog uzbuđenja. Ako mi doista želite dobro, pomoći ćete mi da se lakše nosim s tim uzbuđenjem."
"Kako?"
"Jednostavno. Jupiter i ja idemo na ekspediciju u brda na kopnu, i na tom bismo putovanju trebali pomoć osobe u koju možemo imati poverenja. Vi ste jedina osoba kojoj možemo verovati. Bez obzira hoćemo li uspeti ili ne, uzbuđenje kojemu ste svedokom smanjiće se podjednako."
"Strah me je slediti vas na bilo koji način”, odgovorio sam, "ali govorite li to da taj strašni kukac ima ikakve veze s ekspedicijom u brda?"
"Ima."
"Tada, Legrand, ja ne mogu biti član nečega tako apsurdnog."
"Žao mi je, jako žao, jer tada ćemo morati pokušati sami."
"Pokušati sami! Vi ste očito ludi! Ali stanite! Koliko mislite biti odsutni?"
"Verovatno celu noć. Treba krenuti odmah, a vratićemo se, u svakom slučaju, pre izlaska sunca."
"I obećajete mi svojom čašću, kad taj vaš hir bude gotov i posao s kukcem (o, dobri Bože!) završi na vaše zadovoljstvo, da ćete se vratiti kući i slediti moje savete kao savete svojeg lekara."
"Da, obećajem; a sad krenimo jer nemamo vremena za gubljenje."

Teška srca sledio sam prijatelja. Pošli smo oko četiri sata: Legrand, Jupiter, pas i ja. Jupiter je nosio kosu i lopate - na čemu je insistirao - rekao bih više iz straha da alatke budu njegovu gospodaru nadohvat ruke, nego zbog velike brige i poslušnosti. Ponašao se tvdroglavo da krajnjih granica i jedino što je za celo vreme putovanja prelazilo preko njegovih usana bilo je "taj vražja buba". Što se mog udela tiče, ja sam se naprtio s par svetiljki, dok se Legrand zadovoljio sa skarabejem kojega je nosio pričvršćenog na uzici i kojega je poput magičara vrtio tamo-amo. Kad sam uočio ovaj poslednji jasan dokaz o poremećaju uma mojega prijetelja, jedva sam zadržao suze. Mislio sam da je najbolje, barem za sada, da s veseljem prihvatim njegovo ponašanje dok ne smislim nešto što bi moglo uspeti. U međuvremenu sam uzalud pokušavao otkriti svrhu ove ekspedicije. Nakon što me je uspeo nagovoriti da ga pratim, nije želeo razgovarati niti o jednoj temi, nego je na sva moja pitanja odgovarao jedino "Videćemo!".

Čamcem smo prešli potok na vrhu ostrvai nastavili se penjati po uzvisinama na kopnu, napredujući u severo-zapadnom smeru, delom koji je bio posebno divlji i napuštenm i gde se nisu mogli videti ljudski tragovi. Legrand je vodio odlučno, zastajući s vremena na vreme da bi potražio neke oznake koje je postavio u prijašnjem obilasku.

Tako smo putovali oko dva sata, i sunce je upravo zalazilo kad smo stigli u područje izoliranjie od bilo kojega do tada viđenog. Bio je to zaravanak blizu vrha gotovo nedostupnog brda, gusto obraslog šumom od dna do vrha, koji su presecale litice za koje se činilo da se slabo drže tla i da ih jedino šuma sprečava da se uruše u dolinu. Duboke provalije upotpunjavale su hladnu ozbiljnost prizora.
Prirodna zaravan na koju smo se popeli bila je gusto obrasla kupinama, i kroz nju je, kao što smo uskoro otkrili, bilo nemoguće proći osim uz pomoć kose. Zato nam je Jupiter, prema uputi svojega gospodara, krčio put prema podnožju ogromne magnolije koja je, uz desetak hrastova stajala na uzvisini nadmašujući njih kao a i svako drugo drvo koje sam do tada video, lepotom svojeg lišća i oblika, širinom krošnje i veličanstvenošću pojave. Kad smo stigli do drva, Legland se okrenuo Jupiteru i upitao ga bi li se mogao popeti. Starac je izgledao iznenađen ovim pitanjem, pa nekoliko trenutaka nije odgovorio. Zatim se približio deblu, polako ga obišao i pregledao. Kad je završio pregled, samo je rekao:

"Da, gospodar, Jup popeti svaki drvo ikad videti u svoj život."
"Onda gore, što je moguće pre, jer će uskoro biti premračno da bismo videli ono što trebamo videti."

"Kako visoko ići, gospodar?", upitao je Jupiter.
"Popni se uz glavno deblo, a onda ću ti reći gde trebaš ići i – evo - stani! Uzmi kukca sa sobom."
"Bubu, gos'n Will! zlato-buba!", povikao je crnac povlačeći se od straha, "zašto buba morati ići u drvo ako ja morati?
"Ako je tako velikog i jakog crnca poput tebe, Jup, strah nositi bezopasnog malog mrtvog kukca, zašto ga ne bi nosio držeći ovu uzicu? Ako ga, ipak, ne poneseš gore, biću prisiljen razbiti ti glavu ovom lopatom."
"Šta sad stvar, gospodar”, rekao je Jup, očito posramljen ovim obratom, “uvek hteti praviti galama sa stari crnac. Samo šala. Ja biti strah od buba! Šta ja briga o buba?" Pažljivo je uzeo sami kraj uzice i držeći, koliko su to okolnosti dopuštale, kukca što dalje od sebe, spremao se popeti uz drvo.

Dok je mlada, magnolija, Liriodendron Tulipiferum, najveličanstvenija među drvima američkih šuma, ima deblo osobito glatko i raste vrlo visoko, bez poprečnih grana; posle joj kora postaje izbrazdana i neravna, a na deblu se pojavljuju mnoge kratke grane. Tako je u ovom slučaju problem penjanja bio više prividan nego stvaran. Obujmivši rukama i kolenima veliko deblo što je više mogao, hvatajući rukama grane i oslanjajući svoja bosa stopala na druge, Jupiter je, izbegavši nekoliko mogućih padova, dosegnuo prve rašlje i stao kao da je cela stvar okončana. Opasnost poduhvata doista je minula, mada je penjač bio kojih šezdeset, sedamdeset stopa nad zemljom.
"Koji put sada ići gos'n Will?", pitao je.

"Drži se najveće grane - one na ovoj strani", rekao je Legrand. Crnac ga je istog trena poslušao. Bez imalo poteškoća penjao se sve više i više, sve dok nije potpuno nestao u gustoj krošnji. Njegov smo glas čuli poput jeke.
"Koliko još trebati ići gore?"
"Koliko si visoko?", pitao je Legrand.
"Zasad moći videti nebo kroz vrh drvo."
"Zaboravi nebo i slušaj šta ti govorim. Pogledaj dole i prebroj koliko je grana ispod tebe na ovoj strani. Koliko si grana prošao?"
"Jedan, dva tri, četri, pet - ja proći pet grana s ova strana, gospodar."
"Onda se popni još za jednu granu."

Za par minuta ponovo smo čuli glas koji je objavio da je sedma grana dosegnuta.

"Sada, Jup”, vikao je Legrand očigledno uzbuđen, “želim da hodaš po toj grani što dalje možeš. Ako vidiš bilo što neobično, reci mi"

Ovaj put ono malo vere u prijateljev zdrav razum potpuno je nestalo. Nije bilo druge mogućnosti nego zaključiti da ga je obuzelo ludilo, pa sam postao zabrinut želeći ga vratiti kući. Dok sam vagao šta je najbolje učiniti, začuo se Jupiterov glas.

"Jako opasan ići po ovaj grana daleko, ovaj grana mrtav celi."
"Jesi li rekao da je grana mrtva, Jupiter?", vikao je Legrand drhtavim glasom.
"Da, gospodar, ono mrtav kao mrtav, siguran život otići iz ono."
"O, nebesa mi, šta da napravim?", pitao se Legrand očito u velikoj nevolji.
"Šta napraviti?", rekao sam veseo zbog prilike da kažem koju reč, ”A zašto ne otići kući i leći u krevet? Idemo odmah - to je izvrsna ideja! Već je kasno, a i sećate se svog obećanja."
"Jupiter", zavikao je ne slušajući me niti malo, "čuješ li me?"
"Da, gos'n Will, čuti tebe skroz jasan!"
"Isprobaj drvo svojim nožem i vidi je li jako trulo."
"On trulo, gospodar, zasiguran", odgovorio je crnac nakon par minuta, "ali ne biti tako trulo kako moglo biti. Može mali put po grana ja sam, to istina."
"Ti sam! Što misliš pod tim?"
"Šta?! Misliti o buba! Ovo vrlo težak buba. Možda ispustiti buba u gužva i grana ne pući pod težina jedan crnac."
"Ti, jedan prevarantu!", uzviknuo je Legrand očito olakšano, "šta želiš reći govoreći mi gluposti poput ove? Ako ispustiš kukca, sigurno ću ti zavrnuti vratom. Onda, Jup, čuješ li me?"
"Da, gospodar, ne treba tako vikat na jadan crnac."
"Dobro, slušaj sada! Ako riskiraš hodajući po grani koliko misliš da je sigurno i ne ispustiš kukca, darovat ću ti srebreni dolar čim se spustiš."
"Evo, gos'n Will, jesam, gotovo na kraj grana", smesta je odgovorio crnac.
"Na kraju grane", gotovo je vrisnuo Legrand, " kažeš li to da si došao gotovo do kraja grane?"
"Skoro biti, gospodar, o-o-o-oh! Bože spasiti! Šta ovo biti na kraj grana?"
"Dakle!" uzviknuo je Legrand oduševljeno, "Šta je to?"
"Eto ništa samo lubanja - neko ostaviti svoja glava na drvo, i vrana iskljucala svaki deo od meso!"
"Lubanja, kažeš, izvrsno! Kako je zavezana za drvo, šta je drži?"
"Dobro, gospodar, mora videti. Ovo sve vrlo čudan, na moja reč - ovde biti veliki čaval u lubanja, i držati za drvo!
"Dobro, a sada, Jupitere, napravi točno šta ti kažem, čuješ li me?"
"Da, gospodar.”
"Pazi, nađi levo oko lubanje."
"Hm! Huu! To dobar! Zašto nemati nijedan oko ostati?"
"Prokleti glupane! Razlikuješ li ti svoju desnu ruku od leve?"
"Da, znati, znati sve o to, moj leva ruka ja seći šuma."
"Tačno, ti si levoruk; tvoje je levo oko na istoj strani kao i leva ruka. Sada valjda možeš naći levo oko lubanje ili mesto gde je levo oko bilo. Jesi li našao?"
Usledila je duga pauza. Potom je crnac pitao:

"Je li levo oko od lubanje na ista strana gde leva ruka? Jer lubanja nemati ni mali komad od ruka – ali nije važan! Ja naći levo oko - ovde levo oko! Šta raditi sad?"
"Neka kukac prođe kroz njega sve dok uzica dopusti - ali budi oprezan i nemoj dopustiti da ti ispadne iz ruke!"

"Sve to biti gotov, gos'n Will: jako laka stvar staviti buba ići kroz oko - gledati za njega ispod!"

Za vreme ovoga razgovora Jupiter se nije mogao videti, ali kukac, kojega je spustio, zasjao je na kraju uzice, blistajući kao kugla gorećeg zlata na poslednjim zrakama zalazećeg sunca, koje su bledo osvjetljivale mjsto na kojemu smo stajali. Skarabej je visio slobodno, daleko od grana, i kada bi ga se pustilo da padne - pao bi ispred naših nogu. Legrand je smesta uzeo lopatu i s njom raščistio kružni prostor, tri-četiri jarda u promeru, točno ispod insekta, pa, završivši to, rekao Jupiteru da pusti uzicu i da siđe s drveta.

Pomno označivši tačno mesto na zemlji gde je kukac pao, moj je prijatelj izvadio iz džepa metar. Vežući jedan kraj metra za ono mesto na deblu koje je bilo najbliže oznaci, odmotavao ga je dok nije stigao do oznake, a zatim dalje u istom smeru, ukupno pedeset stopa, stigavši do mesta koje je Jupiter otkosio u kupinama. U tako dobivenoj tački postavio je drugu oznaku i oko nje kao oko središta grubo je opisao kružnicu promera približno četiri stope. Zatim je uzeo lopatu, a Jupiteru i meni dodao druge dve, moleći nas da počnemo kopati što je pre moguće.

Moram priznati da nikad nisam bio poseban  ljubitelj takve zabave i da bih toga trena najrađe odbio kopati jer se spuštala noć i jer sam bio iscrpljen dotadašnjim aktivnostima. Nisam video načina da to izbegnem, niti sam odbijanjem želeo uznemiriti svojega prijatelja. Da sam mogao računati na Jupiterovu pomoć, ne bih čekao ni trenutka da luđaka silom odvedem kući, ali bio sam odviše svestan položaja starog crnca da bih se nadao da će mi pod bilo kojim uslovima pomoći u sukobu s njegovim gospodarom. Nisam niti sumnjao da je na poslednje događaje delovala i neka od bezbrojnih južnjačkih predrasuda o zakopanom blagu. Legrandova se mašta razbujala zbog pronalaska skarabeja, ili možda zbog Jupiterovog tvrdoglavog insistiranja da je "buba od pravo zlato". Luđakov um lako je voditi takvim sugestijama - posebno kad idu u prilog već začetim idejama - i tada sam se setio njegovog govora kako je kukac "znak bogatstva". Zbog svega sam toga bio tužno uznemiren i zbunjen, ali sam konačno odlučio učiniti ono što je bilo nužno - kopati s dobrom voljom i tako očiglednim rezultatom što pre uveriti vizionara u netačnost misli koje su ga obuzele. Upalili smo svetiljke i prionuli poslu predanošću dostojnom realnijih ciljeva; kad je svetlost obasjala naše pojave i alate nisam mogao ne misliti kako je naša družina slikovito sačinjena i kako bi neobičan i sumnjiv morao naš rad izgledati bilo kojemu strancu koji bi tu nabasao.

Predano smo kopali dva sata. Malo je toga bilo rečeno, jedino nas je ometalo lajanje psa u kojemu je naš rad izazvao veliku radoznalost. Na koncu je postao tako bučan da smo se bojali da bi mogao privući neku skitnicu koja nedaleko odavde prolazi, ili bolje reći, to je bila Legrandova bojazan; jer što se mene tiče - ja bih bio presretan bilo kojim prekidom koji bi mi omogućio da lutalicu vratim kući. Galamu je, na koncu, vrlo delotvorno zaustavio Jupiter koji je, izašavši iz rupe, psu zavezao usta jednom od svojih naramenica, a potom se, uz ozbiljan smešak, vratio svojemu poslu.
Kad je spomenuto vreme prošlo, dosegli smo dubinu od pet stopa, a još uvek se nije pokazao znak nikakvoga zlata. Usledila je pauza pa sam se počeo nadati da je farsa pri kraju. Legrand je, iako očito zbunjen, pomno obrisao čelo te nastavio. Iskopali smo celi krug promera četiri stope, malo proširili područje i nastavili još dve stope u dubinu. Još uvek se ništa nije pojavilo. Tragač zlata, kojeg sam iskreno žalio, konačno je izašao iz jame s gorkim razočarenjem utisnutim u celoj svojoj osobi i polako i nevoljko počeo oblačiti kaput. Nisam ništa rekao. Jupiter je, na gospodarov znak počeo skupljati alate. Nakon toga i nakon što je pas bio odvezan, okrenuli smo se u dubokoj tišini i krenuli prema kući.

Učinili smo jedva desetak koraka u tom pravcu kad je, uz glasan uzvik, Legrand udario Jupitera i primio ga za ovratnik. Iznenađeni crnac širom je otvorio oči i usta, ispustio lopate i pao na kolena.
"Ti varalice!", uzviknuo je Legrand brujeći svaki konsonant kroz stisnute zube, "Ti vražji crni divljače! Govori, kažem ti, odgovori istog trena ne lažući! Koje je? Koje je tvoje levo oko?"
"O, moj bog, gos'n Will! Je li biti ovo moj levo oko za sigurno?", uzviknuo je Jupiter, stavljajući ruku preko svojeg desnog organa vida i držeći je tamo s očajničkom odlučnošću kao da je u neposrednoj opasnosti da mu ga gospodar iskopa.

"I mislio sam! Znao sam! Hura!", uzviknuo je Legrand puštajući crnca i izvodeći niz izvijanja na veliko iznenađenje njegovoga sluge koji je, dižući se s kolena, gledao nemo od svoga gospodara prema meni i od mene prema njemu.
"Dođite! Moramo natrag, igra još nije gotova", i ponovo nas je poveo prema magnoliji.
"Jupiter”, rekao je kad smo stigli u podnožje drva, “dođi! Je li lubanja bila pribijena za granu s licem prema napred ili prema grani?"
"Lice biti napred, pa vrana moći iskopati oči bez i jedan problem."
" Pa, onda, jesi li kroz ovo ili ovo oko?", dodirivao je Legrand svako od Jupiterovih očiju.
"Ovaj oko, gospodar - levo oko - kako ti meni kazati", i tu je crnac pokazao na svoje desno oko.
"To mi je dovoljno - moramo pokušati ponovo."

Sada je moj prijatelj, u čijoj sam ludosti video, ili sam umišljao da vidim, određenu metodu, premjestio oznaku s mesta na koji je insekt pao na mesto oko tri inča zapadnije. Uzimajući metar, počeo je meriti kao i pre, od tačke na deblu najbliže oznaci prema samoj oznaci, a zatim je, produživši po pravcu ukupno pedeset stopa, označio mesto udaljeno nekoliko jardi od mesta gde smo kopali ranije.

Oko novog mesta napravio je kružnicu, nešto veću nego prošli put, pa smo ponovo počeli kopati. Bio sam mrtav umoran i jedva sam razabirao šta je promenilo moje razmišljanje, ali više nisam osećao odbojnost prema ovome poslu. Postao sam neusporedivo zainteresovaniji - čak uzbuđen! Valjda je, povrh svega, bilo nešto u Legrandovom ponašanju -neki osećaj olakšanja ili oslobođenja, koji me se dojmio. Poletno sam kopao i ponekad bih se ulovio kako doista tražim, na način vrlo sličan očekivanju, izmišljeno blago čiju je sliku izgradio moj nesretni prijatelj. U vreme kad su me obuzele takve misli i kad smo radili otprilike sat i po, ponovo nas je prekinulo pasje režanje. Njegov je nemir prošli put bio rezultat zaigranosti i šale, ali sad je bio gorak i zabrinut. Jupiterovom ponovnom pokušaju da ga zaveže ljuto se odupro, skočio u rupu i počeo šapama kopati po prašini. U nekoliko časaka otkrio je hrpu ljudskih kostiju koje su činile dva cela kostura pomešana s nekoliko metalnih gumba i nešto nalik prašini od raspadnute vune. Par udaraca lopatom otkrilo je oštricu španskog noža i, kako smo kopali dalje, tri ili četiri komada zlatnih i srebrenih novčića.
Videvši ih, Jupiter je veselje jedva mogao kontrolisati, ali je ponašanje njegovog gospodara pokazivalo krajnje razočarenje. Požurivao nas je da nastavimo iskapanje i jedva da smo progovorili ijednu reč kad sam se spotaknuo i pao, udarivši u veliku gvozdenu alku koja je ležala poluzakopana u zemlji.

Nastavili smo predano raditi. Nikada do tada nisam punih deset minuta tako intenzivno osećao uzbuđenje. Za to vreme poprilično smo otkopali pravougaoni drveni kovčeg koji je, zahvaljujući svojoj savršenoj zaštiti i izuzetnoj čvrstoći, bio tek nagrižen nekim mineralizirajućim procesom, možda živinog biklorida. Kovčeg je bio tri i po stope dugačak, tri stope širok i dve i po stope dubok. Bio je čvrsto osiguran gvozdenim šipkama koje su bile pričvršćene za njega i koje su tvorile mrežu. Na bočnim stranama kovčega, blizu vrha, bile su po tri gvozdene alke, ukupno njih šest, pomoću kojih ga je šest osoba moglo čvrsto držati. Naš je zajednički pokušaj podizanja doveo do toga da se kovčeg tek malo pomaknuo u ležištu. Ubrzo smo shvatili da je nemoguće pomaknuti toliku težinu. Srećom, poklopac je bio pričvršćen s dva zasuna. Njih smo, tresući se i teško dišući, uspeli izvaditi. Iznenada, blago neprocjenjive vrednosti ležalo je sjajeći se pred nama! Kad smo svetiljkom osvetlili iskop, sjaj hrpe zlata i dragulja potpuno nas je zaslepio.
Neću niti pokušati opisati osećaj s kojim sam zurio, čudeći se, dakako. Legrand je izgledao posve iscrpljen od uzbuđenja i progovorio je tek par reči. Jupiter je na trenutak izgledao kao mrtva senka. Izgledao je glupo iznenađen. Potom je na kolenima pao u jamu, zaronio ruke do lakata u zlato i tako ih držao, uživajući u ugodnosti kupke. Zatim je, duboko uzdahnuvši, izjavio kao u monologu:
"I to sve doći od zlato-buba! Od liepa zlato-buba! Siroti mali zlato-buba, ja divljak vikati buba! Ne biti tebe sram, crnac? Reći meni ti!"

Postalo je nužno da upozorim i gospodara i slugu na poželjnost odnošnenja blaga. Bilo je kasno i trebalo je puno raditi kako bismo sve spremili pre danjeg svetla. Nismo znali što sada učiniti. Dosta smo vremena potrošili na iskopavanje, pa smo bili zbunjeni. Konačno smo olakšali kovčeg izvadivši dve trećine njegova sadržaja, i tek tada smo ga uspeli izvaditi iz rupe. Izvađene smo stvari sakrili u kupine i ostavili psa da ih čuva, a Jupiter mu je strogo naredio da se ni pod kojim uslovima ne miče s mesta i da ne otvara usta do našeg povratka. Tada smo s kovčegom požurili kući, stigavši sigurno u kolibu tek oko jedan posle pola noći. Nije u ljudskoj prirodi da ovako iscrpljen odmah nastavi dalje. Odmarali smo se do dva, zatim jeli i nastavili prema brdima noseći tri čvrste vreće koje su, uz dobru sreću, trebale poslužiti svrsi. Nešto pre četiri stigli smo do iskopine, podelili ostatak blaga što smo pravednije mogli i, ostavljajući praznu rupu, ponovo krenuli prema kolibi u koju smo po drugi put odložili zlatni teret tačno u času kad su se prve zrake sunca probijale s istoka.

Bili smo potpuno slomljeni, ali uzbuđenje nam nije dopuštalo da se opustimo. Nakon nemirnog spavanja od nekih tri-četiri sata, ustali smo, kao da smo se dogovorili, da bismo mogli pregledati naše blago.

Kovčeg je bio pun do vrha, pa smo proveli celi dan i najveći deo sledeće noći pregledavajući njegov sadržaj. Ništa u njemu nije bilo sređeno. Sve je bilo potpuno zbrčkano. Pažljivo sortirajući shvatili smo da posedujemo daleko veće blago nego što smo to u prvi mah pretpostavljali. Vrednost kovanog novca bila je veća od četiri stotine i pedeset hiljada dolara - pri čemu smo vrednost procenjivali što smo tačnije mogli prema tada važećim odnosima. Nije bilo niti komadića srebra. Sve su bili stari zlatnici različitog porekla - francuski, španski i nemački, nekoliko engleskih guineja, te zlatnici koje nikada pre nismo videli. Bilo je i nekoliko velikih i teških kovanica, ali tako izlizanih da ih nismo mogli prepoznati. Američkog novca nije bilo. Vrednost nakita bilo je mnogo teže proceniti. U kovčegu se našlo ukupno stotinu i deset dijamanata. Neki od njih bili su iznimno veliki i lepi. Tu je bilo i osamnaest rubina posebnog sjaja, tristo deset vrlo lepih emeralda, te dvadeset i jedan safir s opalom. Sva su ta kamenja bila izvađena iz nakita i pobacana u kovčeg. Ogrlice, koje smo izdvojili od ostalog zlatnog nakita, izgledale su izudarane čekićem kao da se želelo sprečiti njihovo prepoznavanje. Osim rečenoga, tamo se nalazila i ogromna količina zlatnih ukrasa: gotovo dve stotine masivnih prstena i naušnica; debeli lanci – trideset, ako se dobro sećam, trideset i tri vrlo velika i teška krsta, pet zlatnih kadila velike vrednosti, ogroman zlatni vrč za punč ukrašen izrezbarenim listovima vinove loze i bakanalijskim figurama, dve vešto izrezbarene drške s mača, kao i mnogi drugi manji predmeti kojih se više i ne sećam. Težina ovih vrednosti prelazila je tri stotine i pedeset funti, a u to nisam uključio stotinu devedeset i sedam prekrasnih zlatnih satova, među kojima su tri posebno lepa bila vredna svaki barem pet stotina dolara. Većina ih je bila vrlo stara i bezvredna za merenje vremena; korodirao je mehanizam manje-više svih, ali su zato bili bogato ukrašeni draguljima velike vrednosti. Te smo noći procenili vrednost sadržaja kovčega na milion i po dolara, a prema naknadnim procenama bižuterije i dragulja (par smo zadržali za sebe) pokazalo se da smo vrednost blaga jako podcenili.

Kada smo završili pregled i kada se uzbuđenje donekle smirilo, Legrand, koji je video da umirem od nestrpljenja da doznam rešenje ove izvanredne zagonetke, počeo je iscrpno opisivati sve detalje.

"Sećate se”, rekao je”, noći kad sam vam dao skicu skarabeja koju sam napravio. Sigurno pamtite i da sam postao vrlo uznemiren zbog vašeg ustrajavanja da moja skica podseća na mrtvačku glavu. Kad ste to prvi put spomenuli, mislio sam da se šalite, ali sam se posle setio tih posebnih tačkica na leđima insekta pa sam dopustio da vaša upadica može biti zasnovana na činjenicama. Uprkos tomu, izrugivanje mojim crtačkim sposobnostima jako me iritiralo jer sam se smatrao dobrim umetnikom. I kad ste mi vratili komadić pergamenta, bio sam ga spreman zgužvati i ljutitio baciti u vatru."
" Komad papira, mislite”, rekao sam.

"Ne; izgledalo je kao papir i najprije sam i ja to mislio, ali kad sam počeo crtati, otkrio sam da je to nekad bio komadić vrlo tankog pergamenta. Bio je prljav, sećate se. Dakle, kad sam ga već počeo gužvati, pogled mi je pao na skicu koju ste gledali i možete zamisliti moje iznenađenje kad sam uočio mrtvačku glavu tačno na mestu, bar je tako izgledalo, gde sam nacrtao kukca. Za trenutak sam bio tako zbunjen da nisam mogao pravilno razmišljati. Znao sam da je moj crtež u detaljima potpuno različit od ovoga, iako mu je po obliku pomalo bio nalik. Zatim sam uzeo sveću i smestio se u drugom kraju sobe kako bi što detaljnije proučio pergament. Nakon što sam ga okrenuo, s druge sam strane spazio moj crtež onako kako sam ga nacrtao. Bio sam iznenađen sličnosti oblika i jedinstvene podudarnosti sadržane u činjenici, meni nepoznatoj, da je lubanja na drugoj strani pergamenta, točno ispod slike skarabeja, te da ta lubanja ne samo oblikom nego i veličinom podseća na moj crtež. U tom me času neverojatnost te podudarnosti potpuno zaglupila. To je uobičajena posledica takvih koincidencija. Pamet se bori da pronađe vezu - niz uzroka i posledica - i u nemogućnosti da to učini počinje trpeti od vrste privremene paralize. Ali kad sam se oporavio od obamrlosti, postupno je osvanulo nešto što me zaprepastilo daleko više od te podudarnosti. Polako ali sigurno, počeo sam se prisećati da na pergamentu nije bilo nikakvog crteža kad sam napravio skicu skarabeja. Postao sam toga savršeno svestan jer sam se prisetio da sam okretao papir s jedne strane na drugu tražeći najčišće mesto. Da je lubanja bila tamo, sigurno je ne bih propustio uočiti. Pojavila se misterija za koju sam mislio da ju je nemoguće objasniti, ali čak i u tim početnim trenutcima izgleda da je blesnuo, bledo poput crva, iz najskrivenijeg i najudaljenijeg ugla mojega uma, zametak ideje koju je prošlonoćna avantura tako veličanstveno dokazala. Ustao sam i stavio pergament na sigurno, odbijajući daljnje razmišljanje dok ne ostanem sam.

Kad ste otišli i kad je Jupiter čvrsto zaspao, metodički sam pristupio problemu. Prvo sam se podsetio načina na koji je pergament dospeo do mene. Mesto na kojemu sam našao skarabeja je na obali kopna, oko milju istočno od otoka, nešto iznad razine plime. Nakon što sam ga ulovio, snažno me ugrizao pa sam ga ispustio. Jupiter je, s uobičajenom opreznošću, pre nego što ga je uhvatio kad je poleteo prema njemu, potražio list ili nešto takvo, kako bi ga s tim primio. Toga je trena njegov, a i moj, pogled pao na komadić pergamenta za koji sam pretpostavio da je papir. Ležao je poluzakopan u pesku, s jednim krajem koji je virio. Blizu mesta na kojemu smo ga pronašli uočio sam ostatke trupa nečega što je sličilo na brod. Izgledalo je da je olupina tamo već jako dugo jer su se brodske grede jedva razaznavale.

Dakle, Jupiter je uzeo pergament, zamotao kukca u njega i dodao mi ga. Uskoro nakon toga krenuli smo kući i na povratku susreli poručnika G. Pokazali smo mu insekta, a on me zamolio da mu dopustim da ga odnese u tvrđavu. Nakon što sam pristao, smestio ga je u džep ogrtača, bez pergamenta u kojemu je bio zamotan i u kojemu sam ga držao dok smo ga gledali. Možda se uplašio da bih mogao promeniti mišljenje, pa je smatrao najboljim da smesta osigura nagradu - znate kako je oduševljen svime vezanim s prirodnim naukama. U isto vreme, potpuno nesvesno, mora da sam pergament stavio u džep.

Sećate se da, kad sam seo za stol kako bih nacrtao kukca, nisam našao papir na mestu na kojemu sam ga obično držao. Pogledao sam u ladicu, ali ni tamo ništa nisam našao. Posegnuo sam u džep nadajući se da ću tamo naći neko staro pismo, a ruka mi je napipala pergament. Tako sam detaljno ponovio sve okolnosti pod kojima je stigao do mene i to me se jako dojmilo.

Bez sumnje, smatraćete me sitničavim, ali već sam utvrdio neku vezu. Dve sam karike povezao u veliki lanac. Brod je bio na morskoj obali, a nedaleko od njega pergament, a ne papir, s nacrtanom lubanjom. Pitat ćete se - gde je veza? A ja vam mogu reći da je lubanja, ili mrtvačka glava, poznati znak gusara. Zastava s mrtvačkom glavom nalazi se na svim njihovim ugovorima.
Rekao sam da je komad bio od pergamenta, a ne od papira. Pergament je izdržljiv -gotovo večan. Stvari od male važnosti retko su beležene na pergamentu jer uobičajenim potrebama crtanja i pisanja ni približno nije prilagođen kao papir. Stoga bi trebalo postojati nešto vrlo važno u toj mrtvačkoj glavi. Također mi nije promakao niti oblik pergamenta. Iako mu je jedan ugao uništen, može se uočiti da mu je originalni oblik duguljast. To je oblik kakav bi mogao biti izabran za memorandum - kako bi se zapisalo nešto što treba dugo pamtiti i pomno čuvati."

"Ali", prekinuo sam, "ali rekli ste da lubanja nije bila na pergamentu kad ste nacrtali kukca. Kako onda možete slediti bilo kakvu vezu između broda i lubanje ako je ona, prema vašem priznanju, nastala (Bog zna kako i od koga) nakon što ste nacrtali skarabeja?"

"Ah, tu se skriva cela misterija - iako do tog časa nepoznata, ipak nisam imao puno problema da je rešim. Moji su koraci bili sigurni i nisu dopuštali ništa do jedinstvenog rešenja. Razmišljao sam ovako: kad sam nacrtao skarabeja na pergamentu, lubanja nije bila vidljiva. Kad sam završio crtanje, dao sam crtež vama i pomno vas promatrao dok mi ga niste vratili. Vi, dakle, niste mogli nacrtati lubanju, a niko drugi ko bi to mogao učiniti nije bio prisutan. Zato ona nije nastala ljudskom intervencijom. Ali ipak bila je tu.

U toj fazi razmišljanja pokušavao sam se setiti, i setio sam se do najsitnijih detalja, svega što se događalo u spomenutom periodu. Vreme je bilo hladno (o, retke li i sretne okolnosti!) i tinjala je vatra. Zagrejavao sam se izvodeći razne pokrete i seo blizu stola. Vi ste privukli stolicu blizu kamina. Točno u trenu kad sam vam pružio pergament i kad ste ga trebali pogledati, Wolf, newfoundler, utrčao je i skočio vam na ramena. Levom ste ga rukom pogladili i dražali na udaljenosti, dok je vaša desna ruka u kojoj ste držali pergament, oslonjena na kolena bila vrlo blizu vatre. U jednom sam trenutku pomislio da će plamen dotaći pergament i hteo sam vas upozoriti, ali pre nego sam uspeo progovoriti, povukli ste ruku i počeli gledati skicu. Razmotrio sam sve te pojedinosti i zaključio da je toplina bila ta koja je na pergamentu otkrila lubanju. Potpuno ste svesni da hemijski procesi postoje od pamtiveka, i da je pomoću njih je moguće pisati na papiru ili pergamentu tako da znaci postanu vidljivi tek nakon što se izlože delovanju topline. Za to se ponekad upotrebaljava i zafra pomešana sa zlatotopom i razređena četverostrukom masom vode, pa tako dobijemo zelenu tintu. Taljevina kobalta, otopljena u dušičnok kiselini, daje crvenu boju. Nakon što se materijal na kojemu je pisano ohladi, ove boje iščeznu, ali ponovo postanu vidljive nakon izlaganja toplini.

Tada sam pomnije proučio mrtvačku glavu. Njeni su vanjski rubovi - rubovi crteža najbliži kraju pergamenta - bili daleko jasniji od drugih. Bilo je očito da uticaj grijanja nije bio savršen ni jednolik. Istog sam časa upalio vatru i svaki dio pergamenta izložio toplini. Isprva je jedini rezultat bio isticanje bledih crta lubanje, ali nastavljajući eksperiment, u uglu dijagonalno suprotnom onome u kojemu je bila mrtvačka glava, postajao je vidljiv lik za koji sam u početku pomislo da je koza. Promotrivši bolje, sa zadovoljstvom sam ustvrdio da je njezino mlado."

"Ha, ha!", rekao sam, "jasno da vam se nemam prava smejati - milion i po dolara je preozbiljno za igru - ali niste u mogućnosti uspostaviti treću kariku u vašemu lancu - nećete naći nikakvu ozbiljnu vezu između gusara i koze-gusara. Kao što znate, gusari nemaju ništa s kozama; one pripadaju farmerima."
"Ali upravo sam rekao da lik nije lik koze."
"Pa, mlado, gotovo ista stvar."
"Gotovo isto, ali ne i potpuno isto", rekao je Legrand. "Možda ste čuli za Kapetana Kidda . Na lik životinje odmah sam gledao kao na igru rečima ili na potpis crtežom? Kažem potpis jer položaj lika na papirusu to sugeriše. Na isti način mrtvačka glava u nasuprotnom uglu stoji na mestu marke ili pečata. Ali, iritirao me nedostatak ostaloga - tela zamišljenog dokumenta - teksta u kojemu je sadržaj."
"Pretpostavljam da ste očekivali da ćete naći pismo između marke i potpisa."
"Nešto tako. Doista, osećao sam se posve impresionisan predosećajem ogromnog bogatstva. Teško to mogu obrazložiti. Možda je ipak to više bila želja nego stvarna vera, ali su Jupiterova luckasta uverenja da je kukac od čistog zlata imale velikog uticaja na moja razmišljanja. Niz novih događaja i podudarnosti doista su bili iznimno neobični. Uočavate li kolika je slučajnost da se sva ta zbivanja dogode baš toga od svih dana u godini, da je bilo dovoljno hladno za vatru, i da bez vatre, ili bez psa koji se pojavio baš u tom momentu, nikada ne bih postao svestan mrtvačke glave i nikada ne bih došao u posed blaga."
"Nastavite - nestrpljiv sam."

"Dakle, sigurno ste čuli, jer ima mnogo priča i hiljadu glasina o tome kako su negde na Atlanskoj obali Kidd i njegova družina zakopali blago. Te su glasine morale imati neku osnovu u činjenicama. A kako glasine još nisu zamrle, mislio sam da je to zbog činjenice da je blago još uvek zakopano. Da je Kidd sklonio opljačkane stvari na neko vreme i posle ih opet uzeo, teško da bi do naših dana stigle tako jedinstvene glasine. Možete uočiti da su sve priče o tragačima zlata, ali ne i o njegovim pronalazačima. Da je gusar uzeo svoje blago, priče bi prestale. Činilo mi se da ga je neki slučaj, recimo gubitak memoranduma koji pokazuje lokaciju blaga, sprečio da do njega ponovo dođe i da je s tim slučajem bila upoznata njegova pratnja koja u protivnome ne bi niti znala da je blago skriveno, i koja se, budući da je bila besposlena jer više nisu imali vođstva, pokušavala domoći blaga, pa je tako započela priča. Jeste li ikada čuli da je neko važno blago otkopano duž obale?"
"Nikad."
"Ali Kiddovo blago je bilo ogromno, to je dobro poznato. Tako sam uzeo za sigurno da je blago još pod zemljom. Nećete biti iznenađeni kad vam kažem da sam gajio nadu, šta više – da sam gotovo bio siguran da je tako neobično pronađeni pergament povezan s podatkom o mestu na kojemu se nalazi blago."
"Ali kako ste nastavili?"
"Ponovo sam držao pergament na vatri, nakon što sam pojačao toplinu, ali se ništa nije pojavilo. Pomislio sam da sloj prljavštine ima veze s neuspehom pa sam pažljivo oprao pergament polivši ga toplom vodom. Nakon što sam to učinio, stavio sam ga u malu činiju okrenuvši ga tako da lubanja bude okrenuta prema dole, a zatim stavio činiju na aktivni ugljen. Nakon par minuta, kad je činija bila dobro zagrijana, podigao sam pergament i na moju neizmernu radost, uočio nekoliko tačkica poredanih kao da tvore redove. Ponovno sam ga vratio na vatru i držao još jednu minutu. Nakon što sam je skinuo, pergament je izgledao upravo ovako kako ga sada vidite."
Tad mi je Legrand pružio pergament da ga pogledam. Crnom tintom, između mrtvačke glave i koze, bili su zapisani sledeći znakovi:

5 3 ‡ ‡ † 3 0 5 ) ) 6 * ; 4 8 2 6 ) 4 ‡ . ) 4 ‡ ) ; 8 0 6 * ; 4 8 † 8 ¶ 6 0 ) ) 8 5 ;1 ‡ ( ; : ‡ * 8 †8 3 ( 8 8 ) 5 * † ; 4 6 ( ; 8 8 * 9 6 * ? ; 8 ) * ‡ ( ; 4 8 5 ) ; 5 * † 2 : * ‡ ( ; 4 9 5 6 * 2 ( 5 * - 4 ) 8 ¶ 8 * ; 4 0 6 9 2 8 5 ) ; ) 6 † 8 ) 4 ‡ ‡ ; 1 ( ‡ 9 ; 4 8 0 8 1 ; 8 : 8 ‡ 1 ; 4 8 † 8 5 ; 4 ) 4 8 5 †5 2 8 8 0 6 * 8 1 ( ‡ 9 ; 4 8 ; ( 8 8 ; 4 ( ‡ ? 3 4 ; 4 8 ) 4 ‡ ; 16 1 ; : 1 8 8 ; ‡ ? ;

"Ali”, rekao sam vraćajući mu pismo, "ja sam još uvek u mraku. Kad bi svi Golcondini dragulji bili moji ukoliko bi rešio ovu enigmu, siguran sam da ih ne bih zaslužio."

"A ipak”, rekao je Legrand, rešenje nije ni približno tako teško kako ste pomislili nakon što ste na brzinu pogledali znakove. Ovi znakovi, kao što bi svatko smesta pretpostavio, tvore šifru - što znači da kriju značenje; ali iz onoga što je poznato o Kiddu, nisam mogao zamisliti da je on bio kadar izmisliti nešto složeno. Tako sam od početka pretpostavio da je šifra vrlo jednostavna - onakva kakvu može smisliti grubi mornarski um, lako rešiva i bez ključa."

"I doista ste je rešili?"
"Smesta; rešavao sam ja i druge, deset hiljada puta apstraktnije od ove. Okolnosti, a i sklonost moga uma odvele su me do rešavanja takvih zagonetaka i doista sumnjam da bi ljudska genijalnost mogla izmisliti enigmu takve vrste da je pravilno primenjen ljudski um ne bi mogao rešiti. Doista, kad jednom otkrijem značaj simbola, nije mi teško povezati ih.

U ovom slučaju - kao i u svim slučajevima tajnog pisma - prvo se postavlja pitanje jezika šifre jer u početku osnovni principi rešenja, pogotovo kad su u pitanju jednostavne šifre, zavise o mogućnosti dotičnog jezika. Uopšte, nema druge mogućnosti do eksperimentisanja (koje zavisi o verovatnosti) sa svim jezicima poznatim onome koji pokušava rešiti zagonetku, sve dok se ne dođe do pravog rešenja. Ali, sa šifrom koja je pred nama sve su teškoće otklonjene potpisom. Igra reči "Kidd" razumljiva je jedino u engleskom. Inače bi trebalo pokušati sa španskim i francuskim kao jezicima na kojima bi gusari, najčešće Španci, najverovatnije napisali tajne ove vrste. Tako sam pretpostavio da je kriptografija napisana na engleskom.

Uočavate da nema razmaka među rečima. Kad bi postojao, dešifrovanje bi bilo znatno olakšano. U tome bih slučaju pokušao uspoređivati i analizirati kraće reči i ukoliko bi se pojavile reči s jednim slovom, a vrlo je verovatno da bi (a ili i primerice), smatrao bih rešenje već gotovim. Ali kako ovde nije bilo razmaka među rečima, moj je prvi zadatak bio da utvrdim najčešće, kao i one najmanje korištene znakove. Prebrojivši sve, napravio sam ovu tablicu:

Oznaka 8 ima 33
; ima 26
4 ima 19
‡ ) ima 16
* ima 13
5 ima 12
6 ima 11
† 1 ima 8
0 ima 6
9 2 ima 5
: 3 ima 4
? ima 3
¶ ima 2
_ . ima 1
U engleskom se najčešće pojavljuje slovo e. Nakon toga slede redom: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, g, l, m, w, b, k, p, q, x, z. E toliko prevladava da je gotovo nemoguće naći rečenicu bilo koje dužine u kojoj e nije najčešći znak.

Na samom početku odgonetanja to može biti više od obične pretpostavke. Uopšte, upotreba tablice je očita - ali u ovom slučaju ćemo je trebati samo delomično. Prevladavajući je znak 8, pa ćemo pretpostaviti da zamenjuje slovo e. Kako bismo proverili pretpostavku, pogledaćemo pojavljuje li se 8 u parovima - jer u engleskom se e vrlo često pojavljuje dvostruko - takve su reči primerice: meet, fleet, speed, seen, been, agree , itd. U ovom je tekstu čak pet takvih parova, mada je zapis vrlo sažet.

Zato ćemo pretpostaviti da 8 doista znači e. Sledeće, od svih reči u engleskom najčešća je reč the. Pogledat ponavljaju li se neka tri znaka u istom poretku, tako da je 8 poslednji. Ako otkrijemo takvo ponavljanje, tada ti znakovi najverovatnije predočavaju reč the. Predgledavši tekst, dolazimo do čak sedam takvih kombinacija, a slova su ;48. Stoga možemo pretpostaviti da ; predstavlja t, 4 predstavlja h, dok 8 predstavlja e - što potvrđuje našu pretpostavku. Tim je učinjen velik korak.

Kako smo pronašli jednu reč, sad smo u mogućnosti postaviti još nešto iznimno važno - početke i završetke nekih reči. Pogledajmo, primerice, predzadnji slučaj u kojemu se kombinacija ;48 pojavljuje nedaleko od kraja šifre. Znamo da the znači da počinje reč, s od šest znakova koji slede ovaj the, mi znamo čak pet. Ispišimo te znakove tako da zamenimo što je poznato, ostavljajući prostor za nepoznato  t eeth

Ovo nam omogućava da odmah odbacimo mogućnost th kao dela reči koja započinje s t jer ako isprobamo čitavu abecedu, nećemo uočiti niti jednu reč čiji deo može biti th. Stoga mogućnosti sužavamo na t ee i, razmatrajući ponovo celu abecedu, ukoliko nam je to potrebno, dolazimo do reči tree, kao jedine mogućnosti. Tako smo dobili još jedno slovo, r, koje je predočeno s ( i, reč the tree' na svome mestu.
Pogledamo li dalje, ponovo vidimo kombinaciju ;48 i primenimo li je na navedeni način dobićemo ovu grupu:
the tree ;4(‡?34 the.
Zamenimo li poznate znakove, dobijamo:
the tree thr‡?3h the
Sad, ako nepoznata slova ostavimo prazna ili stavimo tačkice, dobijuamo:
the tree thr...h the
pa nam postaje očito da je sledeća reč through . Ovo otkriće daje tri nova slova: o, u i g, koja su predočena s ‡, ? i 3.
Tražeći po tekstu kombinaciju poznatih slova, nalazimo, nedaleko od početka, ovo:
83(88,
što predstavlja egree, a to nas vodi do zaključka da je tu reč degree' i daje nam još jedno slovo, d, koje je predočeno znakom †.
Četiri slova nakon reči degree, uočavamo kombinaciju
;46(;88
Zamenjujući poznato, a nepoznato predstavljajući tačkicama, dolazimo do:
th.rtee
što sugeriše reč thirteen' , pa tako dobijamo još dva slova i i n koja su predočena sa 6 i *.
Vraćajući se na početak kriptografa, vidimo kombinaciju
53‡‡†.
Prevodeći kao pre, dobijamo
.good
što znači da je prvo slovo A, pa su prve dve reči A good .
Sad je vreme da rešenja, onoliko koliko smo otkrili, napišemo u tablici, kako bismo izbegli zabunu. Dakle:
5 predočava a
† predočava d
8 predočava e
3 predočava g
4 predočava h
6 predočava i
* predočava n
‡ predočava o
( predočava r
; predočava t
? predočava u

Evo, tako smo otkrili jedanaest najvažnijih slova i više nije nužno da nastavljam s detaljima rešenja. Rekao sam dovoljno da vas uverim da su ovakve šifre lako rešive i da vam pokažem način njihovog razbijanja. Budite uvereni da je primer koji je pred nama doista vrlo jednostavan. Preostaje mi još jedino da vam dam prevod teksta nakon što sam ga dešifrirao. Evo:

Dobro staklo u biskupovom hostelu u vražjem sedalu četrdeset jedan stepen i trinaest minuta severoistočno i prema severu glavna grana sedmi ogranak istočna strana gađaj iz levog oka mrtvačke glave ravno od drveta kroz pogodak pedeset stopa dalje."

“Ali", rekao sam, "enigma izgleda jednako loše kao i pre. Kako je moguće bilo što razumeti iz žargona o 'vražjem sedalu', 'mrtvačkoj glavi' i 'biskupovom hostelu'?"

"Priznajem”, rekao je Legrand, "da stvar izgeda ozbiljno ako se gleda površno. Moja je prva namera bili podeliti rečenicu u prirodne celine kako je to kriptograf nameravao."
"Mislite, staviti rečenične znakove?"
"Tako nekako."
"Ali kako to može pomoći?"
"Uočio sam da je piščev cilj pisati sve reči skupa, ne deleći ih, kako bi otežao rešenje. Ne baš bistar čovek, sledeći tu nakanu, gotovo će sigurno preterati. Kad sastavljajući tekst dođe do prekida koji bi prirodno zahtevao pauzu ili tačku, on će sledeći znak staviti bliže nego što je to uobičajeno. Ako uočite MS., u ovom slučaju, lako ćete videti pet slučajeva neprirodne gužve. Postupajući po tome, podelio sam tekst na ovaj način:
"Dobro staklo u biskupovom hostelu u vražjem sedalu - četrdeset jedan stepen i trinaest minuta - severoistočno i prema severu - glavna grana sedmi ogranak istočna strana - gađaj iz levog oka mrtvačke glave - ravno od drveta kroz pogodak pedeset stopa dalje."
"Čak me i ta podela", rekao sam, "ostavlja u mraku."

"I mene je ostavila u mraku”, rekao je Legrand, "na nekoliko dana koliko mi je trebalo da u okolici Sullivanovog otoka potražim neku građevinu koju su zvali "Biskupov hotel", jer sam, naravno, zamenio zastareli izraz hostel. Kako nisam našao takav objekt, nameravao sam proširiti područje istraživanja i nastaviti mnogo sistematičnije, ali sam se jednog jutra, posve iznenada, dosetio da bi "Biskupov hostel" mogao govoriti o staroj obitelji imenom Bessop koja je nekada davno posedovala feudalnu kuću, otprilike četiri milje severnije od ostrva. Stoga sam otišao na plantažu i proveo ispitivanja među starijim crncima. Konačno, jedna je od najstarijih žena rekla da je čula o mestu Bessopov dvorac, da misli da bi me mogla tamo odvesti, ali da to nije niti dvorac, niti gostionica, već visoka stena.

Ponudio sam da ću joj platiti za trud, pa je nakon malog ustručavanja pristala da me otprati do mesta. Pronašli smo ga bez ikakvih problema, a kad sam je otpravio, nastavio sam istraživati sam. "Dvorac" se sastojao od nepravilnih klisura i stena - jedna od poslednje spomenutih doista je bila posebna, kako zbog svoje visine, tako i zbog svog grubog i neobičnog izgleda. Popeo sam se na njezin vrh, a onda se osetio izgubljenim ne znajući šta sledeće treba učiniti.

Dok sam bio zaokupljen razmišljanjem, pogled mi je pao na usku izbočinu na istočnoj strani stene, otprilike jard ispod vrha na kojemu sam stajao. Ta se izbočine protezala oko osamnaest inča i bila je jedva stopu široka, dok je udubina iznad nje podsećala na stolac bez naslona kakve su imali naši pretci. Nisam sumnjo da je to vražji stolac na koji asocira MS, pa mi se činilo da sam zagonetku potpuno shvatio.

'Dobro staklo', znao sam, moglo se odnositi jedino na dvogled, jer reč 'staklo' mornar retko rabi u drugom smislu. Stoga je, shvatio sam, trebalo upotrebiti dvogled s položaja koji je bio tačno određen. Također nisam sumnjao da su izrazi 'četrdeset jedan stepen i trinaest minuta' i 'severoistočno i prema severu' tačne odrednice kako postaviti dvogled. Jako uzbuđen otkrićem, požurio sam kući, nabavio dvogled i vratio se na stenu.

Spustio sam se na izbočinu i shvatio da je nemoguće sediti na sedalici osim u jednom položaju. Ta je činjenica potvrdila ono što sam već pretpostavljao. Uzeo sam dvogled. Jasno, 'četrdeset jedan stupanj i trinaest minuta' moglo se odnositi jedino na ugao iznad vidljivog horizonta jer je smer horizonta bio potpuno određen rečima 'severoistočno i prema severu' . Ovaj sam smer smesta odredio koristeći se džepnim kompasom, a tad sam, namestivši dvogled što sam bolje mogao na ugao od približno četrdeset jedan stupanj i trinaest minuta, pažljivo ga pokretao gore-dole dok mi u daljini pažnju nije privukao kružni procep, otvor u krošnji velikog drva koje je nadvisilo svo susedno drveće. U središtu toga procepa uočio sam belu tačku, ali isprva nisam mogao razabrati šta je. Namestivši fokus dvogleda, pogledao sam ponovno i prepoznao da je to ljudska lubanja.
"Otkrivši to, smatrao sam zagonetku rešenom jer se izraz 'glavna grana sedmi ogranak istočna strana' odnosio na položaj glave na drvetu, dok se 'gađaj iz levog oka mrtvačke glave' moglo tumačiti u vezi s potragom za zakopanim blagom. Pretpostavio sam da je zamišljeno da se tane baci kroz levo oko lubanje pa da se ravno povuče pravac od mesta na deblu najbližeg pogotku (dakle, položaju gde je tane palo) prema samom pogotku, a zatim da se produži pedeset stopa i tako dođe do konačne tačke - a ispod te tačke, smatrao sam, leži neizmerna vrednost, nadao sam se, još uvek skrivena.”

"Sve je to" , rekao sam, "mada domišljato, ipak vrlo jasno i izravno. Nakon što ste otišli s Biskupova hotela, što ste učinili?"

"Nakon što sam pažljivo izmerio položaj drveta, otišao sam kući. Onog trena kada sam napustio 'vražje sedalo', kružni je procep nestao i nisam ga mogao videti ni posle kad god bih se okrenuo. U svemu ovomu mislim da je najgenijalnija činjenica (jer me ponavljanje eksperimenta uverilo da to jest činjenica) da je spomenuti kružni procep vidljiv jedino s uske izbočine na steni.

Prilikom poseta "Biskupovom hotelu' pratio me Jupiter koji je, bez sumnje, već pre nekoliko nedelja uočio odsutnost u mome ponašanju i koji se posebno  trudio da me ne ostavi samoga. Ali, jednog od tih dana, probudivši se vrlo rano, uspeo sam mu umaći i otići u potragu za drvetom. Nakon dosta muke, uspeo sam ga naći. Kad sam se te noći vratio kući, moj me sluga hteo išibati. S ostatkom događaja upoznati ste jednako kao i ja."

"Pretpostavljam", rekao sam, "da ste u prvom pokušaju kopanja pogrešili položaj zbog Jupiterove ludosti da pusti kukca kroz desno, umesto lijevog oka na lubanji."

"Tačno. Greška čini razliku od dva i po inča od 'pogotka' -odnosno od položaja oznake najbliže drvetu. Da je blago bilo ispod 'pogotka', greška bi bila nevažna, ali 'pogodak' i najbliža tačka na drvetu služe tek za određivanje smera. Tako greška, koliko god neznatna bila na početku, postaje sve veća kako se udaljavamo po pravcu, a na udaljenosti od pedeste stopa odvodi nas vrlo daleko od položaja. I uz moje duboko uverenje da je blago doista tu negde zakopano, mogli smo raditi uzalud."

"A vaša pompoznost i ponašanje dok ste vrtili kukca bilo je doista neobično! Bio sam siguran da ste ludi. A zbog čega ste želeli da se kroz lubanju ispusti kukac, a ne tane?"

"Zašto? Da budem iskren, bio sam ponešto iznerviran vašom očitom sumnjom u moje mentalno zdravlje, pa sam vas odlučio, na svoj način, kazniti s malo mistifikacije. Zato sam onako vrtio kukca i posle ga dao baciti s drveta. Način na koji ste to primili potvrdio je već rečeno."

"A tako. Sad me zbunjuje još samo jedna stvar. Zašto smo u rupi našli kosture?"

"To je pitanje na koje mogu odgovoriti podjednako kao i vi. Izgleda, dakako, da postoji samo jedan prihvatljiv način da se obrazloži - a ipak je strašno verovati da se dogodio takav zločin koji naslućujem. Jasno je da je Kidd - ako je on taj koji je sakrio blago, u što i ne sumnjam, morao imati pomoćnike. Ali kad je posao bio završen, možda je pomislio da bi bilo pametno maknuti sve sudionike tajne. Možda je par udaraca krampom, dok su njegovi pomoćnici još bili u jami bilo dovoljno; a možda ih je trebalo nekoliko - ko to može reći?"

• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Izvor i klatno 

Anton Pavlovič Čehov,novele (izbor)

Kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća s njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovihknjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi – odao je priznanje jedan veliki (koliko god različit) ruski pisac, drugom. 

 Maksim Gorki

Čehov nije samo opisivao život već ga je i menjao. Požurivao je izgradnju prvog moskovskog javnog doma (s bibliotekom, čitaonicom, salom i pozorištem), brinuo da Moskva dobije kliniku za kožne bolesti, uz pomoć slikara Ilje Rjepina osnovao je Muzej slikarstva i lepih umetnosti u Taganrogu, pokrenuo je izgradnju prve stanice za biološka istraživanja na Krimu, skupljao knjige za škole na Sahalinu, izgradio tri škole za seljačku decu blizu Moskve, podigao zvonik i vatrogasnu stanicu za seljake…

Na neki način, Čehov je bio fasciniran gradnjom. Po njegovom mišljenju svaka gradnja uvećavala je sumu ljudskesreće. I još nešto: kao lekar, za vreme epidemije kolere na Krimu, sam je brinuo o ljudima u 25 sela!
Vladimir Nabokov

Da se zaustavim negde daleko-daleko u polju, stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice, pod širokim nebom, i da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec, da zaboravim, da zaboravim...O, kako bih volio da se ničega ne sećam!

KAMELEON

Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.
- A ti ‘oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! – začu odjednom Očumelov. – Držte ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno. Držte ga! Uaa!
Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrčući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Držte ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.
- Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!... – reče policajac.
Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
„ Platićeš ti meni, huljo!“ – a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala – beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.
- Šta je to ovde? – upita Očumelov upadajući u gomilu. – Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?... Ko je vikao?
- Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram... – počinje Hrjukin, iskašljavajući se u psenicu – zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik... Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem... Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada... Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu...
- Hm!... Dobro, de... – veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. – Dobro... Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine – obrati se nadzornik policajcu – odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno... Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
- To je, izgleda, generala Žigalova – reče neko iz gomile.
- Generala Žigalova? Hm... skini mi, Jeldirine, šinjel... Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede? – obraća se Očumelov Hrjukinu. – Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
- On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst... Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
- Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, šta onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti... On ima u zakonu napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u žandarmeriji... ako želite da znate.
- Bez priče!
- Ne, ovo nije generalovo... – reče mudro policajac. – Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare...
- Znaš li sigurno?
- Sigurno, vaše blagorodstvo...
- I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... đavo bi ga znao šta je! Nit mu je dlaka lepa, nit njuška... jednom rečju ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno... kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš... Treba ih naučiti pameti! Vreme je...
- A možda je generalovo... – glasno razmišlja policajac. – Na ćelu mu ništa ne piše... Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
- Pa naravno da je generalsko! – reče glas iz gomile.
- Hm!... Ogrni mi, brate Jeldirline šinjel... Nešto je zahladnelo... Ježim se... Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao... I reci da ga ne pušta na ulicu... Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno... A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ... taj svoj glupački prst! Sam si kriv!...
- Evo, ide generalov kuvar, njega ćemo pitati... Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto... Je li vaše?
- Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
- Ama ne treba ni pitati – reče Očumelov. – To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča... Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti, i tačka!
- To nije naše – nastavlja Prohor – nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli...
- A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? – pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. – Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
- U goste...
- Vidi ti, molim te... Zaželeli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo... Uzmi ga... Lepo psetance... Živahno... Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha... De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr... Rrr... ljuti se, obešenjak... kuca mala...
- Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Hrjukinu.
- Pašćeš ti meni šaka! – preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.

/preveo Milosav Babović/


Kad je neko srećan



Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase „za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe.
Tišina.
Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i Žilvernove korespondente.
Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra sedišta.
- Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – Đavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno! Ne, nije onaj!
Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uyvikuje:
- Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to?
Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši ga, veselo pljesnu rukama.
- Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.
- Pa jeste li mi živo-zdravo?
- Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne mogu nikako da ga nađem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!
Dugajlija Ivan Aleksejevič klati se i kikoće se.
- Dešava se to često! – nastavlja on. – Maločas sam, posle drugog zvona, bio izašao da popijem jedan konjak. Naravno – popijem. E, mislim ja, pošto je iduća stanica još daleko, kako bi bilo da popijem još jednu. I dok sam ja tako pio i mislio, a ono i treće zvono... Ja, kao lud, potrčim i uskočim u prv vagon koji sam video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?
- Ama vi ste baš sasvim... veseli – govori Petar Petrovič. – Sedajte! Izvol’te sesti!
- Jok, jok!... Idem, brate, da tražim svoj vagon! Zbogom!
- Ama vi ćete se, kako je mrak, još i omaći sa platforme. Sedite, brate, a kad dođemo na stanicu, vi ćete naći svoj vagon. Sedite!
Ivan Aleksejevič uzdiše i neodlučno seda prema Petru Petroviču. Vidi se da je uzbuđen, pa se kreće kao po iglama.
- Kuda putujete? – pita Petar Petrovič.
- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem. Polsužila me sreće, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, rođeni moj, videli kadgod srećne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsrećniji čovek na ovome svetu! Da! I vi ništa ne vidite na mome licu?
- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...
- Mora biti da mi je lice užasno glupo! Eh, baš mi je krivo što nema ogledala, da pogledam svoju njuškolizaciju! Osećam, brate, da postajem idiot. Časna reč! Ha-ha... ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?
- Vi? Pa zar ste se oženili?
- Danas, sokole moj! Venčao se, pa pravo na stanicu!
Počinju čestitanja i obična pitanja.
- Pazi ti njega!... – smeje se Petar Petrovič. – A zato li ste se vi tako fino nagizdali!
- Da-a... Radi potpune iluzije sam se čak i naparfimisao. Sasvim sam vam se zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno osećanje, nečega onako... đavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodušnosti, ili tako nešto. Otkako sam se rodio, još se nisam tako sjajno osećao!
Tu Ivan Aleksejevič zatvara oči i klima glavom.
- Strašno sam srećan – govori on. – Eto, i vi sami razmislite. Sad ću vam otići u svoj vagon. Tamo na divančiću, kraj prozora, sedi stvor božiji koji vam je, tako reći, svim svojim bićem predan. Znate li, blondina sa nosićem... s prstićima... Dušica moja! Anđele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampiončić! Filoksero duše moje! A nožica! Gospode! Njena nožica nije kao što su naše nožurde, nego nešto minijaturno, čarobno... alegorično! Prosto da uzmeš i pojedeš tu nožicu! Eh, ama vi ništa ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni bećari i ništa više! Evo, kad se oćenite, onda ćete se setiti! Gde li je sad, reći ćete, Ivan Aleksejevič? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me već s nestrpljenjem čeka... sa osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstića, za podvaljčić...
Ivan Aleksejevič klima glavom i klati se od srećnog smeha.
- Pa onda nasloniš svoju tikvu na njeno ramence i hvataš je oko struka. A unaokolo, znate li, tišina... poetičan polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio. Petre Petroviču, dopustite da vas zagrlim!
- Drage volje.
Prijatelji se uz opšti smeh putnika grle, i srećan novobračnik nastavlja:
- A radi većeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi veće iluzije, odeš do bifea da iskapiš dve-tri čašice. Ovde u glavi i u grudima dešava mi se nešto što ni u bajkama nećeš naći. Ja sam čovek sitan, ništavan, a čini mi se da sam najednom postao bezgraničan... Ceo svet sobom obuhvatam!
Putnici, gledajući na napitog, srećnog mladoženju, i sami se zaraze njegovom veselošću, pa već i ne osećaju dremež. Mesto jednog slušaoca, oko Ivana Aleksejeviča se očas pojaviše petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvačkom oko sebe, maše rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.
- Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama... Ako ti se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije... Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!
Kroz vagon prolazi kondukter.
- Dragi moj prijatelju – obraća mu se mladoženja – kad budete prolazili kroz vagon br. 209, a vi nađite tamo damu u sivom šeširu sa belom pticom, pa joj recite da sam ja ovde!
- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!
- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: muž vam je zdrav i čitav!
Ivan Aleksejevič najednom se hvata za glavu i ječi:
- Muž... Dama... Je li to odavno? Muž... Ha-ha... Tebe treba tući, a ti muž! Ah, idiotčino! A ona! Juče je još bila devojčica... pupoljak... Prosto ne mogu da verujem!
- Danas je čak nekako čudnovato videti srećnog čoveka – govori jedan putnik. Pre ćeš videti belu vranu.
- Da, a ko je kriv? – govori Ivan Aleksejevič tegleći svoje duge noge sa vrlo šiljastim kapnama. – Ako vi niste srećni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi mislili? Čovek je sam kovač svoje sreće. Zaželite samo, pa ćete biti srećni, ali vi nećete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sreće.
- Eto sad! Kako to?
- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da čovek u izvesno vreme svoga života voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne sluašte prirodu, sve nešto čekate. Dalje... U zakonu je rečeno da normalni individuum mora da stupi u brak... Bez braka nema sreće. Ako je došlo pravo i zgodno vreme, a ti se ženi, ne odugovlaći... Ali vi se ne ženite, nego mudrujete i sve nešto čekate! Zatim je u Svetom pismu rečeno da vino veseli srce čovečije... Ako ti je dobro, pa hoćeš da ti bude još bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij nešto. Glavno je da ne mudruješ, nego udari u šablon! Jer šablon vam je velika stvar!
- Vi kažete da je čovek kovač svoje sreće. Kakav je on, dovraga, majčin kovač kad je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tašta, pa da mu sva njegova sreća strmoglavce poleti? Sve zavisi od slučaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...
- Koješta - protestvuje mladoženja. – Katastrofe se dešavaju samo jedanput u godini. Ne bojim se ja nikakvih slučajeva, stoga što ti slučajevi nemaju razloga da se događaju. Retki slučajevi! Nek idu oni do đavola! Prosto neću o njima ni da govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, već prilazimo nekoj postaji.
- A kuda vi putujete? – pita Petar Petrovič. – U Moskvu, ili nekud južnije?
- Ala potrefiste? Kako ću ja to, putujući na sever, dospeti nekuda južnije?
- Pa Moskva nije na severu?
- Znam, samo što mi sad putujemo u Petrograd! – govori Ivan Aleksejevič.
- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!
- To jest, kako to u Moskvu? ’ čudi se mladoženja.
- Čudnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?
- Za Petrograd.
- Onda vam čestitam! Vi ste pogrešili voz.
Prolazi pola minuta ćutanja. Mladoženja se diže i tupo prelazi očima društvo.
- Da, da – objašnjava Petar Petrovič. – U „Balagom“ ste uskočili u drugi voz... Vi ste, znate, posle konjaka uplai u kontra voz.
Ivan Aleksejevič bledi, hvata se za glavu i počinje brzo da korača po vagonu.
- Ah, što sam idiotčina! – planu on kao otrovan. – Ah, neka me, nitkova, đavoli požderu! No pa šta sad da radim? Pa u onom vozu mi je žena! Ona je tamo sama, čeka, muči se.
Mladoženja pade na divan i ježi se, kao da mu je neko na žulj stao.
- Ja sam nesrećan čovek! – ječi on. – Pa šta da radim? Šta?
- No, no... – teše ga putnici. Nije to ništa... Telegrafišite vašoj ženi, a sami sedite u brzi voz. Pa ćete je tako stići.
- Brzi voz – plače mladoženja, „kovač svoje sreće“. – A gde su mi pare za brzi voz? Sve su mi pare kod žene!
Prošaptavši nešto između sebe, smejući se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju srećnog čoveka potrebnom sumom...

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.
- Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.
A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
- Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svakičas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?
- Hm!... To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči... A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
- Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
- Pa pesme vam i ja mogu pisati, akoželite.
- A o čemu vi možete pisati?
- O ljubavi... o osećanjima... o vašim očima... Pamet da vam se pomeri kad pročitate... Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, ondaćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?
- Vrlo važno!... Možete ako ćete i sad da poljubite.
Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.
- Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
- Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.
- Deco... – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo ćmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja... Živite... plodite se... množite se...
- I... i ja vas blagosiljam... – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je...
Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
- Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“
- Bla... blagosiljam... – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje... stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna...
Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.
- Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
- Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?
Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.
Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu...


Debeli i mršavi

Na stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav. Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i fler d’oranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona – sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade – njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka – njegov sin.
- Porfirije! – viknu debeli kad ugleda mršavog. – Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, čoveče, nismo videli!
- Gospode! – začudi se mršavi. – Miša! Druže moj! Otkud ti?
Prijatelji se triput poljubiše i pogledaše jedan drugog očima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenađeni.
- Dragi moj! – poče mršavi posle poljubaca. – Ko bi se tome nadao! E baš si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao što si i pre bio! Isti onaj kicoš i mirišljavko! Ah, bože moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oženio? Ja sam već oženjen, kao što vidiš... Ovo je moja žna. Lujza, rođena Vancenbah... luteranka... A ovo mi je sin, Natanailo, đak trećeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstava! Zajedno smo učili gimnaziju.
Natanailo malo promisli pa skide kapu.
- Gimnaziju smo zajedno učili! – nastavi mršavi. – Sećaš se kako su te zadirkivali? Zvali su te Herostrat zato što si đačku knjižicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, što sam voleo da spletkarim. Ho... ho. Šta ćeš, deca! Ne boj se, Natanja! Priđi mu bliže... A ovo je moja žena, rođena Vancenbah... luteranka.
Natanailo malo promisli pa se sakri iza očevih leđa.
- Pa kako mi živiš, prijatelju? – zapita debeli, ushićeno gledajući druga. – Gde služiš, dokle si dogurao?
- Služim, dragi moj! Već dve godine sam u osmoj grupi i imam orden „Satnislava“. Plata slaba... ali šta se može. Žena daje časove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odlične tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako neko uzme deset i više, njemu, naravno i jevtinije. Živi se nekako. Služio sam, znaš, u ministrastvu, a sad sam ovamo premešten za šefa odseka u istom odeljenju... Ovde ću služiti. A kako ti? Možda si već i državni savetnik? A?
- Ne, dragi moj, teraj još više – reče debeli – ja sam dogurao već do tajnog... Dve zvezde imam.
Mršavi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u širok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i očiju vrcaju iskre. On se zgrči, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zavežljaji i kutije se takođe zgrčiše... Dugačka ženina brada još više se izduži. Natanailo stade „mirno“ i zakopča dugmad svog šinjela...
- Ja, vaše prevashodstvo... Vrlo mi je drago! Drug, može se reći, iz detinjstva, i najednom postali takva veličina! Hi-hi-hi...
- Ta okani se! – namršti se debeli. – Čemu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstava... i čemu titulisanje!
- Ali, zaboga... Šta vi to... – poče se kikotati mršavi, i još se više zgrči... Milostiva pažnja vašeg prevashodstva... kao neka životvorna voda... Evo, ovo je, vaše prevashodstvo, moj sin Natanailo... žena Lujza, luteranka, donekle...
Debeli htede nešto da odgovori, da oponira, ali na licu mršavog bilo je toliko strahopoštovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smuči... On okrenu glavu od mršavog i pruži mu ruku.
Mršavi steže tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: „Hi-hi-hi“. Žena se nasmeši. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.
Sve troje su bili prijatno zaprepašćeni.


Skupoceni pas

Poručnik Dubov, ne više tako mlad ratnik i dobrovoljac* Knaps sede i piju.
- Prekrasan pas! – veli Dubov pokazujući Knapsu svoju kerušu Milku. – Iz-van-redno pseto! Pogledajte joj samo njušku! Pa sama njuška koliko vredi! Kad bi se čovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njušku dao dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ništa ne razumete...
- Razumem, ali..
- Pa to je seter, čistokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljujući, a pronicljivost... njuh! Bože, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je još bila štene? Sto rubalja! Divno pseto! Ne-valjalice! Milka! Glu-pačo, Milka! Dođi ovamo, dođi ovamo... psetance, psiću moj...
Dubov privuče sebi Milku i poljubi je među uši. Na oči mu navreše suze.
- Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojniče nijedan. Pa ti me voliš, zar ne, Milka? Voliš? Ne, marš napolje – viknu najednom poručnik. – Prljavim šapama pa pravo meni na mundir hoćeš! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za štene! Pa, valjda, imao sam i za šta! Šteta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Baš zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga života ćete mi biti zahvalni! No ako baš niste pri novcu, izvolite, daću vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Pljačkajte!
- Ne, golubiću... – uzdahnu Knaps. – Da je vaša Milka muškog pola, onda bih je možda i kupio, a ovako...
- Milka nije muškog pola? – zaprepasti se poručnik. – Knapse, ta šta vam je? Milka nije muškog... pola? Ha-ha! Pa onda šta je ona po vašem mišljenju? Kuja? Ha-ha! E, dečko i po! On još ne razlikuje kera od kuje!
- Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... – nađe se uvređen Knaps. – Naravno da je kuja!
- Možda ćete reći još da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A još ste, eto, i tehnički završili! Ne, dušo moja, to je pravi, čistokrvni ker! Osim toga, takav će svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije muškog pola! Ha-ha!
- Oprostite, Mihaile Ivanoviču, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To čak i vređa...
- No, ne treba, đavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama čovek ne može dokazati! Još malo pa ćete reći da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!
Posilni donese još konjaka. Prijatelji nasuše po jednu čašu i zamisliše se. Prođe tako pola sata u ćutanju.
- Pa neka je i ženskog pola... – prekinu poručnik ćutanje, mrko gledajući u bocu. – Čudna mi čuda! Pa to je za vas i bolje! Doneće vam štenad, a svako štene – to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako će rado od vas kupiti. Ne znam šta vam se toliko sviđaju kerovi! Keruše su hiljadu puta bolje. Ženski pol je i zahvalniji i privrženiji... No kad se već toliko bojite ženskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset pet.
- Ne, golubiću... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni novca.
- Mogli ste mi to i ranije reći. Milka, gubi se odavde!
Posilni donese kajganu. Prijatelji se latiše jela i ćutke očistiše tanjir.
- Valjan ste vi momak, Knapse, pošten... – reče poručnik brišući usne. – Žeo mi je da vas tako pustim, neka ga đavo nosi... Znate šta? Uzmite psa zabadava!
- Pa kud ću s njim, golubiću? – reče Knaps i uzdahnu. – I ko će kod mene oko njega da se bakće?
- No, ako ne treba – ne treba... đavo nek vas nosi! Ako nećete, i ne treba... Kuda ćete? Sedite!
Protežući se, Knaps ustade i dohvati kapu.
- Vreme je, zbogom... – reče zevajući.
- Pa pričekajte, otrpatiću vas.
Dubov i Knaps se obukoše i izađoše napolje. Prvih sto koraka išli su ćuteći.
- Ne znate li kome bih mogao dati pseto? – reče poručnik. – Nemate li, možda, takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije potrebno!
- Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?
Sve do Knapsovog stana prijatelji više ne progovoriše ni reči. Tek kad Knaps stisnu poručniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se nakašlja i nekako neodlučno progovori:
- Ne znate, primaju li ovdašnji strvoderi pse ili ne?
- Biće da primaju... Ne mogu pouzdano reći.
- Poslaću sutra po Vahramejevu... Neka ide do đavola! Neka joj kožu oderu... Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo što je sebe zagadila, nego je juče u kuhinji i sve meso poždrala, g-g-gadura... pa da je još neka dobra pasmina, a ovako, đavo bi ga znao šta je, mešavina džukele i svinje. Laku noć!
- Zbogom! – reče Knaps.
Kapija se zalupi, i poručnik ostade sam.


Konjsko prezime

Penzionisanog generalmajora Buldjejeva zaboleo je zub. Ispirao general usta votkom i konjakom, stavljao na bolestan zub zift od duvana, opijum, trepentin i petrolej, utrljavao u obraz jod, stavljao u uši vatu natopljenu alkoholom, ali je sve bilo uzalud, i povrh toga izazivalo je gađenje. Došao je doktor. pročačkao po zubu, prepisao kinin, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde. General, opet, nije pristao da vadi zub. Svi ukućani, žene, deca, posluga, čak i pomoćni kuvar Pećka, imali su svoje predloge šta treba raditi. Nadzornik imanja generala Buldjejeva, Ivan Jevsejič, stigao je s predlogom da se pristupi lečenju pomoću vračanja.
- Ovde, u našem srezu, Vaše blagorodstvo – reče – pre deset godina služio je trošarinac Jakov Vasiljič. On je lečio zube vračanjem, i to prvoklasno. Ponekad se samo okrene prema prozoru, promrmlja nešto, zapljune i bol nestane kao rukom odnesen! Imao je magičnu moć...
- I gde je on sada?
- E pa, posle su ga otpustili sa trošarine, sad živi kod tašte u Saratovu. Samo od zuba i živi. Kad god nekog zaboli zub, taj odlazi kod njega da se leči. Meštanima iz Saratova pomaže kod svoje kuće, a ako je bolesnik iz druge varoši, onda pomaže i telegrafski. Uputite mu depešu, Vaše blagorodstvo, kažete samo, takva i takva stvar, raba Božjeg Alekseja zaboleo zub, molim da mu pomognete. A pare za lečenje pošaljite mu poštom.
- To su gluposti! Koješta!
- A vi pokušajte, Vaše blagorodstvo! Ne može se reći da ne voli rakiju, ne živi sa ženom, nego sa nekom Švabicom, nevaljalac jedan, ali se može reći da je pravi čudotv orac!
- Pošalji, Aljoša – poče da ga moli generalica. – Ti ne veruješ u vradžbine, ali ja imam iskustva s tim. Čak i ako ne veruješ, što da ne pošalješ? Ne možeš ništa da izubiš.
- Dobro, hajde – pristade Buldjejev. – Sada bih poslao telegram i crnom đavolu, a nekmoli nekom trošarincu... Uh! Jedva stojim! Gde ti taj tvoj trošarinac stanuje? Kome da pišemo?
General sede za sto i lati se pera.
- Njega u Saratovu svako pašče zna – reče nadzornik. – Izvolite napisati, Vaše blagorodstvo, dakle, ovako: u varoš Saratov, njenom blagorodstvu gospodinu Jakovu Vasiljiču... Vasiljiču...
- Da?
- Vasiljiču... Jakovu Vasiljiču... uh, kako mu ono beše prezime!... Vasiljiču... Dođavola!... na vrh mi jezika... A malopre kad sam dolazio ovamo, znao sam... Dozvolite...
Ivan Jevsejič se zagleda u tavanicu i poče da mrda usnama. Buldjejev i generalica su nestrpljivo očekivali.
- Šta bi? Misli malo brže!
- Ždrebnjikov?
- Nije ni to. Čekajte... Kobiletin... Bedevijan... Kulencev...
- To je pseće prezime, a ne konjsko. Ždrepčik?
- Ne, nije Ždrepčik... Konjskoj... Konjevič... Ždrebin... Ama nije!
- Pa kako misliš da mu pišem? Seti se, zaboga!
- Odmah. Atov... Kobilkin... Kulašev...
- Kulašnjikov? – zapita generalica.
-Ne, nije ni to. Upregin... Nije, nije. Zaboravih!
- Pa što si dolazio da predlažeš, đavo te odneo, kad si zaboravio! – naljuti se general. – Napolje odavde!
Ivan Jevsejič izađe, a general se uhvati za obraz i poče hodati kroz sobe.
- Oh, Bože moj! – jaukao je. – Aoj, majko mila! Uh, ništa pod milim Bogom ne vidim!
Nadzornik izađe u baštu, zagleda se u nebo i poče da pretura po glavi trošarinčevo prezime:
- Ždrebjakov... Ždrepkovski... Ždrebenko... Ne, ne, nije! Kljusev... Konjevod... Ragin... Kobiljanski...
Malo kasnije pozvaše ga da uđe.
- Seti li se, za ime sveta? – upita general.
- Nikako ne mogu, Vaše blagorodstvo.
- Možda je Konjavski? Da nije Jašin?
Svi ukućani odreda počeše da pogađaju prezime. Pominjali su sve uzraste, rase i vrste konja, nisu izostavili ni grivu, ni kopite, ni amove... Po kući, bašti, dečjoj sobi i kuhinji špartali su ljudi uzduž i popreko, češkali se po glavi i dosećali se prezimena.
Nadzornika su svako malo zvali u kuću.
- Ergelin? – pitali su. – Kopitar? Ajgirski?
- Ne, nije ni to – odgovorio bi Ivan Jevsejič, pogledao uvis i nastavio glasno da misli. – Arumov... Pastuhin... Zelenkov... Kobilj...
- Tata! – povikaše iz dečje sobe. – Trojkin! Uzdečki!
Celo imanje se uznemirilo. Nestrpljiv i napaćen, general obeća pet rubalja onome ko se seti prezimena, tako da je uskoro Ivana Jevsejiča u stopu pratila čitava bulumenta.
- Alatov! – govorili su. – Galopin! Konjušarski!
Već se bilo smrklo, ali prezime nikako da pogode. Najposle legnu da spavaju, a da nisu poslali depešu.
General nije oka sklopio celu noć, hodao je s kraja na kraj sobe i huktao. Kad je izbilo dva po ponoći, izašao je iz kuće i pokucao nadzorniku na prozor:
- Da nije Paripovič? – zapita plačnim glasom.
- Ne, nije Paripovič, gospodine generale – odgovori Ivan Jevsejič i uzdahnu kao krivac.
- Pa onda mora da prezime i nije konjsko, nego neko drukčije!
- Časna reč, Vaše blagorodstvo, konjsko prezime... To bar dobro pamtim.
- Pa kako si, majkoviću, tako zaboravan... Meni je, čini mi se, to prezime sada važnije od svega na svetu. Koliko se samo namučih!
Ujutru general ponovo posla po lekara.
- Neka ga vadi! – odlučio je. –Više ne mogu da izdržim...
Stigao je doktor i izuvadio bolestan zub. Bol smesta uminu i general se smiri. KAd je po završenom poslu bio isplaćen, doktor sede u kočije i pođe kući. Iza kapije, u polju, susrete Ivana Jevsejiča. Nadzornik je stajao kraj puta, piljio u svoje noge i o nečemu duboko razmišljao. Sudeći po nabranom čelu i izrazu očiju, nešto je napregnuto i tegobno preturao po glavi.
- Riđanov... Vranski... – mrmljao je sebi u bradu. – Mamuzin...
- Ivane Jevsejiču! – doviknu mu lekar. – Hoćeš li da mi prodaš, sokole, pet vreća zobi? Nude mi i moji seljaci zob, ali je previše rđava...
Ivan Jevsejič tupo pogleda doktora, nekako se divljački osmehnu i, ne odgovorivši ni reči, pljesnu rukama, pa jurnu na imanje kao da ga je pojurio besan pas.
- Setio sam se, gospodine generale! – povika radosno nekim tuđim glasom dok je utrčavao u generalov kabinet. – Setio sam se, Bog dao zdravlja doktoru! Zobov! Zobov! Zobov je prezime trošarinca! Zobov, gospodine generale! Pošaljite depešu Zobovu!
- Evo ti na! – reče general prezrivo i poturi mu pod nos dva šipka. – Ne treba mi više tvoje konjsko prezime! Evo ti na!

Knjiga žalbi Leži ta knjiga u specijalno za nju napravljenom pultu na železničkoj stanici. Ključ od pulta «nalazi se kod staničnog žandarma», ali u stvari, nikakav ključ i nije potreban, jer je pult uvek otvoren. Otvorite samo knjigu pa čitajte: «Poštovani gospodine! Probao sam perce!» Ispod toga nacrtana nekakva njuška dugačkog nosa i s rogovima. Ispod njuške je neko napisao: «Ti si slika – ja- portre, Ti si stoka, a ja – ne, Ja sam – tvoja njuška.» A dole: «Približavajući se ovoj stanici i posmatrajući prirodu kroz prozor, odleteo mi je šešir. I. Jarmonkin!» «Ko je piseo, ne znam, A ja, budala, čitam!» «Ostavio spomen načelnik nadleštva za uvrede Kolovrojev.» «Podnosim upravi stanice svoju žalbu na konduktera Kučkina zbog njegove grubosti odnosno moje žene. Moja žena uopšte nije larmala, nego je, naprotiv, nastojala da sve bude mirno. A isto i odnosno žandarma Kljatvina koji me grubo dohvatio za rame. Živim na imanju Andreja Ivanoviča Iščejeva, koji zna moje vladanje. Pisar Somolučšev.» «Nikandrov, socijalist.» «Nalazeći se pod svežim utiskom nedopustivog postupka... (precrtano). Prolazeći kroz ovu stanicu, bio sam uvređen do dna duše sledećim... (porecrtano). Na moje oči se desio sledeći odvratan događaj koji grubim bojama slika naše železničarske prilike... (dalje je sve precrtano, osim potpisa). Učenik 7-og razreda kurske gimnazije Aleksej Zudjev.» «U očekivanju polaska voza posmatrao sam fizionomiju šefa ove stanice i ona mi se uopšte nije svidela... Javljam o tome svima. Veseli izletnik.» «Ja znam ko je to pisao. To je pisao M. D.» «Gospodo! Teljcovski je kockar.» «Žandaruša se juče izvezla s kelnerom Kostom preko reke. Želimo joj sve najbolje» Ne tuguj, žaco!» «Prolazeći, i budući gladan, u razmišljanju šta bih jeo, na ovoj stanici nisam mogao dobiti posna jela. Đakon Duhov.» «Krkaj, more, šta dobiješ!» «Ko nađe kožnu kutiju za cigarete, neka je preda na kasi Andreji Jegoriču.» «Pošto su me isterali iz službe što sam se, tobože, propio, izjavljujem da ste svi vi hulje i lopovi. Telegrafist Kuzmodemjanski.» «Neka vas vrlina krasi!» «Katinka, ja vas ludo volim!» «Molim da se u knjigu žalbi ne pišu stvari koje se ne tiču saobraćaja. Za šefa stanice Ivanov 7-mi.» «Ako si i sedmi, budala si!» /Preveo Milosav Babović/ Činovnikova smrt Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je. Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako stračić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja. „Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“ Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo: - Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam... - Molim, molim... - Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo. - Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam! Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah, promrmljao: - Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice... - Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine. „Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“ Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se. - Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu! - U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor. Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova. - Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin... - Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu. „Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“ Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja: - Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati! General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom. - Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata. „Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“ Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar. - Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo... - Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa. - Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa. - Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.

Čovek u futroli

Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se da prenoće okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivanič i gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvojno prezime – Čamša Himalajski, koje mu uopšte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali jednostavno po imenu i očevu imenu; on je živeo nedelako od grada, u ergeli, i došao je sada u lov kako bi se nadisao čista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se već davno odomaćio.
Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok suvonjav starac dugih brkovca, sedeo je napolju kod ulaza i pušio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je ležao unutra na senu i nije se mogao videti u tami.
Pričali su razne dogodovštine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova supruga, žena zdrava i prilično razborita, celoga života nije nikad makla iz svog rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni železničku prugu, a poslednjih deset godina stalno je sedela u zapećku i samo je noću izlazila na ulicu.
Pa šta je u tome čudno! – reče Burkin. – Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili puž, nastoje da se sklone u svoju ljušturu. Možda se u tome ispoljava atavizam, vraćanje u doba kada čovekov predak još nije bio društvena životinja i živeo je usamljen u svojoj jazbini, a možda je to, jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se dotičem takvih pitanja; samo hoću da kažem kako ljudi kao Mavra nisu retka pojava. Pa eto, ne treba ga tražiti daleko: pre dva meseca umro je u našm gradu neki Belikov, nastavnik grčkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, čuli. Mogao se zapaziti po tome što je uvek, čak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u kaljačama i sa kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu je bio u navlaci, i časovnik u navlaci od sive jelenske kože, pa kad je vadio perorez da bi zašiljio pisaljku – i nož mu je bio u navlačici; i lice mu je, činilo se, takođe bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je tamne naočare, džemper, uši je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker, naređivao je da se podigne krov. Jednom rečju, kod toga čoveka opažala se stalna i nesavladiva težnja da se okruži omotačem, da stvori sebi, takoreći, futrolu, koja bi ga odvojila, koja bi ga zaštitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je dražila, plašila, činila stalno uznemirenim, pa je, možda zato da bi opravdao tu svoju bojažljivost, svoju odvratnost prema sadašnjosti – uvek hvalio prošlost i ono čega nikad nije bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljače i kišobrani koji su ga skrivali od stvarnog života.
«O, kako je zvučan, kako je divan grčki jezik!» govorio je sa razneženim izrazom lica, pa bi, kao da dokazuje svoje reči, začkiljio i, podigavši prst, izgovarao: «Antropos!»
I svoju misao Belikov je takođe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni samo oikružnice i novinski članci kojima se nešto branilo. Kad se okružnicom branilo učenicima da izlaze na ulicu posle deset časova uveče ili se u nekom članku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, određeno; zabranjeno je – pa kraj. U dozvoli i dopuštenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, nešto nedorečeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili čitaonicu, ili čajdđinicu, on je klimao glavom i govorio tiho:
Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da štogod ne ispadne.
Svako narušavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu potištenost, mada, reklo bi se, šta se to njega tiče. Ako bi neki kolega zakasnio na molitvu, ili bi se čulo za neki nestašluk gimnazista, ili ako je neko video vaspitačicu kasno uveče sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da štogod ne ispadne. a na sednicama nastavničkog veća prosto nas je kinjio svojom opreznošću, nepoverljivošću i svojim čisto futrolnim razmišljanjima povodom toga što se, eto, recimo, u muškoj i ženskoj gimnaziji mladež rđavo ponaša, mnogo galami u učionicama – ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da štogod ne ispadne – a šta ako bismo iz drugog razreda isključili Petrova, a iz četvrtog Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim tamnim naočarima na bledom sitnom licu – znate, sitnom kao u tvora – sve nas je kinjio, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, zatvarali ih i, na kraju krajeva, isključivali i Petrova i Jegorova. Imao je čudan običaj – da dolazi u naše stanove. Dođe nastavniku, sedne i ćuti, i kao da nešto osmatra. Posedi tako ćutke čas-dva i ode. To je on nazivao «održavati dobre odnose sa kolegama», a, očevidno, bilo mu je teško da dolazi k nama i sedi, i posećivao nas je samo zato što je to smatrao svojom kolegijalnom dužnošću. Mi, nastavnici, bojali smo ga se. Čak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici su svet koji misli, vrlo čestit, vaspitan na Turgenjevu i Ščedrinu, pa ipak je ovaj čovek, koji je uvek išao u kaljačama i sa kišobranom, držao u rukama celu gimnaziju čitavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Naše dame subotom nisu priređivale domaće zabave. Bojale su se da on ne sazna. I sveštenstvo se ustručavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih ljudi kao što je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u našem gradu počeli su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da šalju pisma, da se upoznaju, da čitaju knjige, da se boje da pomažu sirotinji, da je uče pismenosti...
Želeći nešto da kaže, Ivan Ivanič se nakašlja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u mesec, a zatim reče odmereno:
Da. Ljudi koji misle, čestiti, čitaju i Ščedrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono.
Belikov je živeo u istoj kući gde i ja – produži Burkin – na istom spratu, vrata prema vratima. Često smo se sretali i ja sam poznavao njegov domaći život. I kod kuće ista priča: kućna haljina, kapa, kapci, zasuni, čitav niz svadbenih zabrana, ograničenja, i – ah, samo da štogod ne ispadne! Jesti ponosno je štetno, a mrsno se ne sme jer će možda reći da se Belikov ne drži postova, i on je jeo smuđa na kraljevom loju – hranu koja nije posna, ali se ne može reći ni da je mrsna. Žensku poslugu nije držao iz straha da o njemu ne misle loše, nego je držao kuvara Afanasija, šezdesetogodišnjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad služio kao posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obično je stajao kraj vrata, prekrstivši ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom:
Zaista, mnogo se njih sadekana namnožilo! – Belikovljeva spavaća soba bila je malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Ležući da spava, pokrivao se preko glave. Bilo je toplo, zagušljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u peći je hučalo; čuli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni...
I on se bojao pod pokrivačem. Bojao se da štogod ne ispadne, da ga ne zakolje Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noći sanjao nemirne snove, a ujutro, dok bismo zajedno išli u gimnaziju, bio je čemeran, bled, i videlo se da je gimnazija u koju je išao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom njegovom biću, i da je njemu, čoveku po prirodi usamljenom, bilo mučno da ide pored mene.
Mnogo galame kod nas u učionicama – govorio je, kao da se trudi da pronađe objašnjenje svog mučnog osećanja. – To ne liči ni na šta.
I taj nastavnik grčkog jezika, taj čovek u futroli, možete li da zamislite, umalo se nije oženio.
Ivan Ivanič se brzo osvrnu prema staji i reče:
Palite se?
Da, umalo se nije oženio, ma kako da je to čudno. Postavili su nam novog nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Saviča, Ukrajinca. On nije došao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On – mlad, visok, crnpurast, golemih ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista – glas kao iz bureta: bu-bu-bu... A ona – više ne tako mlada, tridesetih godina, ali takođe visoka, vitka, crnih obrva, rumenih obraza, jednom rečju – ne devojka, nego marmelada, i tako živahna, bučna, samo peva maloruske romanse i kikoće se. Za svaku sitnicu spopadne je zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim, sećam se, na direktorovom imendanu. Među strogim, do zla boga dosadnim pedagozima, koji i na imendane idu po dužnosti, odjednom vidimo – nova Afrodita preporodila se iz pena: korača podbočena, kikoće se, peva, igra... Ona je otpevala osećajno «Urlaju vetrovi», zatim još jednu romansu, pa još jednu, i sve nas je opčinila, sve, čak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujući:
Maloruski jezik svojom nežnošću i prijatnom zvučnošću podseća na starogrčki.
Njoj je to polaskalo i ona je počela da mu priča osećajno i usrdno kako u gadjačkom srezu ima salaš, a na salašu živi mamica, i tamo su takve kruške, takve dinje, takve bundeve! Ukrajinci bundevu zovu kabak**, a krčme – mehanama, i kuvaju boršč sa rotkvama i sa cveklama, «tako ukusan, tako ukusan da je to prosto strašno!»
Slušali smo, slušali i odjednom nam je svima sinula ista misao.
Baš bi bilo dobro da se uzmu – tiho je rekla direktorovica.
Svi smo se odnekud setili da naš Belikov nije oženjen i sada nam se činilo da dosad nekako nismo zapažali, da smo potpuno ispustili iz vida tako važnu pojedinost u njegovom životu. Kako se on uopšte ophodi sa ženom, kako rešava to nasušno pitanje? Ranije nas to uopšte nije zanimalo; možda nismo dopuštali čak ni pomisao da čovek po svakom vremenu ide u kaljačama i spava pod zavesom može da voli.
- On je već odavno prešao četrdesetu, a ona ima trideset... – objasni svoju misao direktorovica. – Meni se čini da bi ona pošla za njega.
Šta se sve ne radi kod nas u unutrašnjosti od čamotinje, koliko nepotrebnog, besmislenog! I to stoga što se uopšte ne radi ono što je neophodno. Pa eto, zašto nam je odjednom zatrebalo da ženimo toga Belikova, koji se nije mogao čak ni zamisliti oženjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitačice iz naše gimnazije oživele su, čak su se i prolepšale, kao da su odjednom ugledale životni cilj. Direktrovica uzima u pozorištu ložu i vidimo – u njenoj loži sedi Varenjka, sa lepezom, blistava, srećna, a kraj nje Belikov, malen, zgrčen, baš kao da su ga iz kuće izvukli kleštima. Ja priređujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom rečju, proradila je mašina. Pokazalo se da Varenjka nema ništa protiv toga da se uda. Njen život kod brata nije bio osobito veseo. Ko šta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svađali. Evo vam scene: ide Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj košulji, čuperak ispod kačketa pada mu na čelo; u jednoj ruci drži svežanj knjiga, a u drugoj debelu čvornovatu močugu. Za njim ide sestra, takođe sa knjigama.
- Pa ti, Mihajlik, to nisi čitao! – prepire se ona gromoglasno. – Ja ti velim, kunem se, nisi ti to uopšte čitao!
- A ja tebi velim da sam čitao! – viče Kovalenko, lupajući močugom po trotoaru.
- Ah, pa, zaboga, Miničik! Zašto se ljutiš, pa mi razgovaramo načelno.
- A ja ti velim da sam čitao! – viče još glasnije Kovalenko.
A kod kuće, kako dođe neko sa strane, tako počne nova prepirka. Takav život joj je, verovatno, dodijao, zaželela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; više nema vremena da se bira, poći ćeš za bilo koga, čak i za nastavnika grčkog jezika. I doista, za većinu naših gospođica važno je da pođu ma za koga, samo da se udaju. Kako bilo da bilo, Varenjka je počela da ispoljava očevidnu blagonaklonost prema Belikovu.
A Belikov? On je i Kovalenka posećivao kao i nas. Dođe k njemu, sedne i ćuti. On ćuti, a Varenjka mu peva „Urlaju vetrovi“, ili ga posmatra zamišljeno svojim tamnim očima, ili odjednom je spopadne:
- Ha-ha-ha!
U ljubavnim stvarima, a naročito kad je reč o ženidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi – i kolege i vaspitačice – počeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oženi, kako mu ništa više ne preostaje u životu nego da se oženi; svi smo mu čestitali, govorili s važnim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak; uz to, Varenjka je bila privlačna, zanimljiva, bila je kći državnog savetnika i imala je salaš, a što je glavno, ona je bila prva žena koja se prema njemu držala ljubazno, srdačna – u glavi mu se zvartelo i on je zaključio da stvarno treba da se oženi.
- Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljače i kišobran – progovori Ivan Ivanič.
- Zamislite, ispalo je da je to nemogućno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret i stalno je dolazio k meni i govorio o Varenjki, o porodičnom životu, o tome kako je brak ozbiljan korak, često je posećivao Kovalenkove, ali način života nije niukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oženi čak je delovala na njega nekako bolesno: smršao je, pobledeo i, činilo se, još dublje se zavukao u svoju futrolu.
- Varvara Savišna mi se dopada – govorio mi je sa slabašnim kiselim osmejkom – i ja znam da svaki čovek treba da se oženi, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako odjednom... Treba razmisliti.
- Šta tu treba razmišljati? – velim mu ja. – Oženite se, pa kraj.
- Ne, ženidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dužnosti koje predstoje, odgovornost... kako posle ne bi nešto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po čitavu noć ne spavam. I, priznajem, bojim se: način mišljenja njen i njenog brata je nekako čudan, rasuđuju oni nekako, znate li, čudno, i karaktera su vrlo živahnog. Oženiš se, a posle te, ne daj bože, snađe kakva nevolja.
I  on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih naših vaspitačica; stalno je odmeravao dužnosti i odgovornost koji mu predstoje, a međutim, skoro svakog dana je šetao s Varenjkom, možda misleći da tako treba da bude u njegovom položaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodičnom životu. I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih nepotrebnih, glupih brakova kakavi se kod nas od čamotinje i dokolice sklapaju na hiljade, da se iznenada nije dogodio [italic]kolossalische Scandal*[/italic]. Treba reći da je Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga trpeo.
- Ne shvatam – govorio nam je, sležući ramenima – ne shvatam kako podnosite to tužakalo, tu odvratnu njušku. Eh, gospodo, kako možete ovde da živite! Aqtmosfera je kod nas zagušljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za činove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u policijskoj stražarnici. Ne, bracani, poživeću s vama još malo, pa ću otići na svoj salaš i tamo ću loviti rakove i poučavati ukrajinsku decu. Otići ću, a vi ostanite tu sa svojim Judom, crkao dabogda.
Ili se kikotao, kikotao do suza, čas basom, čas tankim pištavim glasom, i pitao me, šireći ruke:
- Što on kod mene sedeti? Što njemu trebati? Sedeti i posmatrati.
Čak je nadenuo Belikovu i nadimak „krvopija oli pauk“. I, razume se, mi smo izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da pođe za „oli pauka“. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti njegovu sestru sa tako solidnim čovekom koga svi poštuju, kao što je Belikov, on se namrštio i promumlao:
- To nije moja stvar. Neka pođe, ako hoće, i za guju, ali ja ne volim da se uplićem u tuđe stvari.
Sada slušajte šta je dalje bilo. Neki nestaško je nacrtao karikaturu: ide Belikov u kaljačama, s podvijenim pantalonama, ispod kišobrana, a s njim pod ruku Varenjka; ispod toga piše: „Zaljubljeni antropos“. Izraz lica je uhvaćen, razumete li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu noć, jer su svi nastavnici muške i ženske gimnazije, nastavnici bogoslovije, činovnici – svi su dobili po primerak. Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo mučan utisak.
Izlazimo zajedno iz kuće – baš je bio prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i uatim zajedno odemo pešice van grada u šumicu – izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka.
- Kako ima rđavih, zlih ljudi! – prozbori on, a usne mu zadrhtaše.
Beše mi ga čak žao. Idemo, kad odjednom, možete li da zamislite, vozi se na biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takođe na biciklu, rumena, iznurena, ali vesela, radosna.
- A mi – viče ona – idemo napred! Vreme je već toliko lepo, toliko lepo da je prosto strašno!
I oboje se izgubiše. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se ukoči. Stao i gleda u mene.
- Dozvolite, šta je ovo? – zapita on. – Ili me, možda, varaju oči? Zar nastavnicima gimnazije i ženama priliči da se voze biciklom?“ – Šta je tu neprilično? – rekoh. – Neka se voze, budi im prijatno!
- Pa, kako možete! – uzviknu on, zaprepašćen zbog moje mirnoće. – Šta govorite!?
I beše toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kući.
Sledećeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu da se loše oseća. I nastavu je napustio, što mu se dogodilo prvi put u životu. Nije ni ručao. A pred veče se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kuće, zatekao je samo brata.
- Sedite, molim lepo – izusti Kovalenko hladno i namršti se. Lice mu je bilo pospano, upravo se odmarao posle ručka i bio je vrlo loše raspoložen.
Belikov je ćutke posedeo deset minuta i počeo:
- Došao sam k vama da bih olakšao dušu. Vrlo, vrlo mi je teško. Neki paskvilant je nacrtao u smešnom položaju mene i još jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram svojom dužnošću da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve vreme sam se vladao kao potpuno častan čovek.
Kovalenko je sedeo, ljutit, i ćutao. Belikov počeka malo i nastavi tiho, žalosnim glasom:
- I još ponešto hoću da vam kažem. Ja sam odavno u službi, a vi tek počinjete, pa smatram dužnošću da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava je sasvim neprilična za vaspitača omladine.
- A zašto? – zapita Kovalenko u basu.
- Pa, zar tu treba jošobjašnjavati, Mihailo Saviču, zar to nije jasno? Ako nastavnik vozi bicikl, šta, onda, preostaje učenicima? Njima preostaje samo da hodaju naglavce! Pošto to nije dozvoljeno okružnicom, znači da je zabranjeno. Juče sam se zaprepastio! Kad sam ugledao vašu sestricu, smrklo mi se pred očima. Žena ili devojka na biciklu – to je užasno!
- A šta Vi, zapravo, želite?
- Želim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviču. Vi ste mlad čovek, pred vama je budućnost, treba se ponašati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh, kako ste nemarni! Idete u vezenoj košulji, stalno ste na ulici sa nekakvim knjigama, a sada još i taj bicikl. O tome da se vi i vaša sestrica vozite biciklom doznaće direktor, zatim će dopreti do školskog nadzornika... Pa posle?
- To što se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tiče? – reče Kovalenko i zacrvene se. – A ko se bude uplitao u moj lični život i porodične stvari, toga ću poslati u vražju mater.
Belikov poblede i ustade.
- Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim – reče on. – I molim Vas da se nikad tako ne izražavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi ste dužni da se s poštovanjem odnosite prema vlastima.
- A zar sam ja nešto loše govorio o vlastima? – zapita Kovalenko, gledajući ga jetko. – Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam pošten čovek i s takvim gospodinom kao što ste Vi ne želim da razgovaram. Ja ne volim dostavljače.
Belikov se nervozno uzmuva i poče brzo da se oblaći sa izrazom užasnutosti na licu. Jer on je prvi put u životu slušao takve grubosti.
- Možete da govorite što god želite – reče on, izlazeći iz predsoblja na odmorište stepeništa. – Moram samo da vas upozorim: možda nas je neko slušao, pa kako ne bi neko krivo protumačio naš razgovor te da štogod ne ispadne, moraću da izvestim gospodina direktora o sadržini našeg razgovora... u glavnim crtama. Ja sam dužan da to učinim.
- Da izvestiš? Odlazi i izveštavaj!
Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza stepenice, kloparajući svojim kaljačama. Stepenište je bilo visoko, strmo, ali on se srećno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu čitave naočari? Ali baš u vreme kad se on kotrljao stepeništem, uđe Varenjka i s njom dve vaspitačice; one su stajale dole i gledale – i Belikovu je to bilo najstrašnije. Bolje bi bilo, činilo mu se, da je slomio vrat, obe noge, nego što je postao predmet podsmeha: jer sada će saznati ceo grad, dopreće do direktora, školskog nadzornika – ah, samo da štogod ne ispadne! – nacrtaće novu karikaturu i sve će se završiti time što će mu narediti da podnese ostavku...Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajući njegovo smešno lice, izgužvani kaput, kaljače, ne shvatajući u čemu je stvar, misleći da je slučajno pao, ne izdrža i zakikota se da je cela kuća odjekivala:
- Ha-ha-ha!
I tim bučnim isprekidanim „ha-ha-ha“ završilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo zemaljsko bitisanje. On više nije čuo šta govori Varenjka i ništa nije video. Pošto se vratio svojoj kući, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i više nije ustajao.
Kroz tri dana dođe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se, veli, sa gospodinom nešto zbiva. Otidoh Belikovu. Ležao je iza zavese, pokriven ćebetom, i ćutao: pitaš ga nešto, a on samo „da“ ili „ne“ – i više ni glaska. Leži, a oko njega tumara Afanasije, mračan, mrgodan, i duboko uzdiše; a bazdi na votku, kao bačva.
Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i bogoslovija. Sada, kad je ležao u mrtvačkom sanduku, izraz lica mu je bio krotak, prijatan, čak veseo, kao da se radovao što su ga, najzad, položili u futrolu iz koje više nikad neće izaći. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu čast, tokom cele sahrane bilo je tmurno, kišovito, i svi smo bili u kaljačama i sa kišobranima. Varenjka je, takođe, bila na sahrani i, dok su sanduk spuštali u raku, malo je poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plaču ili se kikoću; srednjeg duševnog stanja kod njih nema.
Priznajem, sahranjivati takve ljude kao što je bio Belikov – pravo je zadovoljstvo. Dok smo se vraćali sa groblja, imali smo smerne snuždene fizionomije; niko nije hteo da ispolji to osećanje zadovoljstva – osećanje nalik na ono koje smo doživljavali nekad davno, još u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kuće, a mi smo trčali po vrtu sat-dva, naslađujući se potpunom slobodom. Ah, sloboda, sloboda! Čak i nagoveštaj, čak i slabašna nada u njenu mogućnost okrilaćuje dušu, zar ne?
Vratili smo se sa groblja dobro raspoloženi. Ali nije prošlo više od sedmice, a život je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, život koji nije zabranjen okružnicom, ali nije sasvim ni dopušten. Ne beše bolje. I doista, Belikova smo sahranili, a koliko je još takvih ljudi u futroli ostalo, koliko će ih još biti!
- Eto, to je ono! – reče Ivan Ivanič i zapali lulu.
- Koliko će ih još biti! – ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izađe iz staje. Bio je to čovek malena rasta, pun, potpuno ćelav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i s njim izađoše dva psa.
- Mesec, gle mesec! – reče on, gledajući naviše.
Bila je već ponoć. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teško je čak i poverovati da u prirodi može da bude tako tiho. Kad u noć obasjanu mesečinom vidiš seosku ulicu sa njenim drvenim kućama, stogovima, usnulim vrbama, duša se smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena noćnim senama od muka, briga i jada, ona je krotka, tužna, divna, pa se čini da je i zvezde posmatraju nežno i ganuto, i da nema više zla na svetu i da je sve srećno. Levo od ivice sela počinjalo je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na čitavom tom polju, oblivenom mesečinom – takođe ni pokreta, ni zvuka.
- Eto, to je ono – ponovi Ivan Ivanič. – A zar to što živimo u zagušljivosti, teskobi, ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to što provodimo ceo život među besposličarima, parničarima, glupim, dokonim ženama, govorimo i slušamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako želite, ispričaću vam o jednom vrlo poučnom slučaju.
- Ne, već je vreme za spavanje – reče Burkin. – Do sutra!
Obojica pođoše u staju i legoše na seno. I već su se obojica zatitkala i zadremala, kad se najednom začuše laki koraci: tup, tup... Neko je koračao blizu staje: prođe malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zarežaše.
- To ide Mavra – reče Burkin. Koraci se utišaše.
- Videti i slušati kako lažu – izgovori Ivan Ivanič, okrećući se na drugu stranu – a tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, ne smeti da otvoreno izjaviš da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smeškati se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog položaja koji ne vredi ni pet para – ne, više se tako ne može živeti!
- E pa, vi to već drugu pesmu, Ivane Ivaniču – reče nastavnik. – Hajde da spavamo.
I posle deset minuta Burkin je već spavao. A Ivan Ivanič se stalno prevrtao s jedne strane na drugu i uzdisao, a zatim ustade, opet izađe napolje i, sednuvši kraj vrata, zapali lulu.

/Preveo Jovan Janićijević/



"Najlepše priče Antona Čehova", Prosveta 2003, izbor i predgovor Dejan Mihailović.
izvor