William Shakespeare, Soneti

 Shakespear je napisao 154 soneta. Kao i ostali deo njegovog opusa i soneti su bili predmet bezbrojnih analiza.

Likovi Šekspirovih soneta.

 Čovek, mladić i žena -vreme

" Soneti se mogu čitati kao drama. Imaju radnju i junake. Radnja se sastoji iz lirskih sekvenci, iz kojih polako raste tragedija. Junaka ima troje: čovek, mladić i žena. Ta tri lica iscrpljuju sve oblike ljubavi i proći ce kroz sve njene stepene. Iscrpljuju sve oblike izdaje i sve njene vidove. Sve moguće odnose: ljubavi, prijateljstva, ljubomore. Prolaze kroz nebo i pakao. Poetika Soneta nije ipak petrarkinska, i bolja je druga odredba. Junaci Soneta prolaze kroz Eden i Sodomu.

Četvrto lice te drame jeste vreme. Vreme koje sve uništava i poražava. Proždrljivo vreme, upoređivano s velikim raljama. Ono proždire čovekova dela i proždire njega samoga.

O, vreme, koje brzo uništavaš stvorene stvari! Koliko si kraljeva, koliko si naroda uništilo! Koliko je država i raznih zbivanja prošlo redom od trenutka kad je ovde propao čudnovati oblik one ribe, koja pobeđena od vremena strpljivo leži u skrivenosti; golim kostima ono je dalo kostur i oslonac planini koja se nad njom uzdiže.

Taj šekspirovski citat uzet je iz mladalačkih spisa Leonardovih. ''Vreme, kvaritelj svega'' vraća se kao neprestani refren u pesništvu pozne renesanse i baroka, ali za Leonarda, slično kao i za Šekspira uništavateljsko delovanje vremena nije samo stilistički trop, čak ne ni samo opsesija. Vreme je prvi glumac svake tragedije." izvor 

Muškarci i žene 

I...." prema rečima profesorke sa Univerziteta u Džordžtaunu Leni Orlin, Šekspir je sonete pisao i za muškarce i za žene, piše National Geographic.

„Šekspirov veliki talenat se između ostalog ogledao i u tome što je umeo svojom maštom da oživi različite likove, što je radio i u svojim sonetima“, objašnjava Orlinova koja dodaje da soneti nisu ljubavna pisma koje je neko pronašao na tavanu već pesme koje je on objavljivao. Neki elementi ukazuju da se neke pesme baziraju na njegovom ličnom životu, ali nije utvrđeno da je Šekspir crpeo ideje pišući pesme isključivo iz svog privatnog života.

„Šekspir je voleo ponekad da upućuje pesme mladim muškarcima, a nekad mladim ženama. No, iako je teško ustanoviti ko su ti ljudi kojima se Šekspir obraćao, nema razloga da se veruje da su oni zaista i postojali“, kaže Orlin. (izvor )



SONET 1

Od najlepših bića želimo mladine
Da lepote rua s njom ne umre nikad,
Nego, kad zreliji s vremenom premine,
Nežan baštinik da njemu bude dika.
Ali ti, za svoje sjajne oči veren,
Svojim uljem hraniš svoje sveće plam,
Tvoreć pravu glad gde obilje se stere,
Sam svoj dušman, grozan milom sebi sam.
Ti koji si sada svetu ures sveži
I jedini glasnik gizdavu proleću,
Rasipan u tvrdičenju, škrče nežni,
U pupoljku svom pokapaš svoju sreću.
Sažali se na svet, ili budi lakom:
Svetu dug da gutaš, i sobom i rakom.

SONET 2

Kad ti čelo stegne četrdeset zima,
I poljem lepote prokopa ti jarke,
Gorda odora te mladosti, sad divna,
Biće dronjak podrt bez vrednosti svake.
Tad, upitan gde se sve lepote kriju,
Gde su ti sva blaga krepkih dana stala,
Reči, u nutrini upalih očiju,
Sramotna je grižnja i zaludna hvala.
Koliku bi hvalu lepota ti zbrala
Da možeš odvratit: »Krasno čedo moje
Račun će namiriti i pravdat me stara« —
Jamčeć da mu lepost nasledstvo je tvoje!
Kad si star, to znači biti snova sazdan,
Videt vrelu krv kad ćutiš da je mrazna.

SONET 3


U ogledalo zirni i licu što gledaš
Reci sad je čas da drugo lice poda;
Ako iznova mu sad svežinu ne daš,
Varaš svet, i nekoj majci kratiš ploda.
Gde je neorano lepotice krilo
Da prezire tvoga gospodarstva ralo?
Ko je tako lud da bi mu grobom bilo
Samoljublje, i potomstvu na put stalo?
Ogledalo si majci, i u tebi ona
Priziva svoj ljupki april dobi cvatne;
Ti ćeš tako videti kroz staračka okna,
Borama usprkos, ove ure zlatne.
Ali živiš li da spomena ti nije,
Umri sam, i tvoja slika s tobom mre.

SONET 4

Rasipna ljupkosti, zašto na se sama
Trošiš što lepote baština ti preda?
Od prirode zapis nije dar već zajam,
A podašan zajmi onom ko je štedar.
Pa, prelepi škrče, zašto li zlorabiš
Pusto blago dano tebi da ga dadeš?
Zelenaću bez dobiti, zašto rabiš
Tako silnu svotu, a živet ne znadeš?
Jer, dok poslovanje sam sa sobom vodiš,
Ti za dražest svoju varaš sama sebe.
Kako će, kad narav zovne te da hodiš,
Ostati prihvatljiv račun iza tebe?
Nerabljena lepost s tobom u grob grede,
Rabljena živi da volju ti provede.

SONET 5

One ure što su s blagim marom tkale
Ljupki zor do kojeg svako oko plovi,
Biće prema njemu nasilnice jalne
I poružnit ono što krasotom slovi;
Neumorno vreme vodi leto prema
Grozomornoj zimi da onde nastrada:
Mraz stinuo sok, već bujna lišća nema,
Lepota pod snegom i pustoš svud vlada.
Kad ni jedna letna ne ostane kap,
Žitka sužnjica u zidima od stakla,
A s lepotom otet i lepote slap —
Ni nje, ni spomena da je išta takla.
Al tiješteno cveće, premda zimu sreta,
Gubi samo privid; bit mu vazda cveta.

SONET 6

Ne daj gruboj ruci zime da ti kvari
To leto u tebi, sok iscedi pre:
Neki sud osladi, neki kut obdari
Blagom te lepote, dok se ne ubije.
Nije zabranjena lihva zajam koji
Usrećuje one što plaćaju redno;
To jest kad ti biće drugo biće goji,
Il, desetkrat bolje, deset njih za jedno.
Sretniji bi tada bio deset krati,
Deset tvojih tobom desetkrat da biva;
Što bi tada smrt, da moraš putovati,
Kad ostavljaš sebe u potomstvu živa?
Ne budi tvrdoglav, previše si divan
Da plen smrti budeš, od crvi uživan.

SONET 7

Gle, na istoku kad milovidno svetlo
Diže plamnu glavu, svako oko zemno
Pogledima služi veličanstvo sveto,
Ogranulo lice štujući mu spremno;
I kad već na strmen breg nebeski kroči,
Slično snažnu momku u doba mu cvatno,
Ipak mu lepotu dvore smrtne oči
Pozorno mu prateć hodočašće zlatno;
Ali kad s vrhunca, s kočijom umornom,
Kao starac slab niz obdanicu srne,
Drugud gleda oko, dotada pokorno,
S njegove se niske staze sada svrne.
Tako ti, kad mineš s podnevnih visina,
Negledan češ mreti ne začneš li sina.


SONET 8

Muziko zvonka, zašto muziku slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište;
Zašto voliš ono što ne primaš harno,
Il s užitkom primaš stvari što te tište?
Ako ugođenih zvukova ti kolo,
Venčanih u vernoj slozi, uho grebe,
Oni samo blago kore te što solo
Kvariš deonice skladane za tebe.
Jedna žica, gle, ko blag muž drugu sretne,
Svaka svaku dirne uzjamnim redom,
Poput oca, jeteta i majke sretne
Jedan mio zvuk svi poju kao jedno;
Njihov nemi poj, mnogostruk, regbi jedan,
Tebi peva: »Samcem postat ćeš nijedan«.


SONET 9

Zar od straha kopniš samačkim životom
što ćeš oko nekoj udovici zalit?
Ah, bezdetan ako možda umreš potom,
Ko žena bez muža svet će tebe žalit.
Svet će biti tvoja udova i žalno
Plakaće što sebi slike ne ostavi,
Kad udova svaka može čuvat stalno
Po dečijim očima mužev lik u glavi.
Dok rasipnik troši po svetu imetak,
Premešta ga tek, jer svet i dalje dvori;
Al lepota ima na svetu svršetak,
Ko je ne porabi, tako je razori.
Ljubavi za druge u grudima nema
Ko sam sebi to ubistvo sramno sprema.

SONET 10

Od sramote ne reci da ti voliš koga,
Ti što sebe tako lakoumno gubiš;
Tvrdi, ako hoćeš, da te voli mnoga,
Ali ti nijednu č~ito ne ljubiš;
Jer te ubilačka mržnja tako slepi
Da se protiv sebe rotiš pogibeljno,
Tražeći da rušiš onaj krov prelepi
Što bi valjalo da obnavljaš ga željno.
Oh, promeni naum, da promenim mnenje!
Zar će mržnja lepše nego ljubav stati?
Budi blag i ljubak, kakvo si stvorenje,
Ili barem sebi usrdnost uzvrati.
Daj, meni za ljubav, drugog sebe sebi,
Da lepota živi u tvom il u tebi.

SONET 11

Kako brzo veneš, tako brzo rašćeš
U jednom od svojih, iz tog što ostavljaš,
I tu svežu krv što mlađahno je daješ
Možeš svojom zvati kad mladost otpravljaš.
Tu se procvat, mudrost i lepota stane,
Bez tog propast hladna, starost i ludilo;
I vreme bi stalo da to svi nakane,
Za šezdeset leta ne bi sveta bilo.
Koga narav nije za potomstvo tkala,
Ružan, prost i grub, nek jalov se zatare;
Ko je nadaren, još više mu je dala,
I ti štedro neguj svoje štedre dare:
Za svoj žig te reza, misleći da njime
Trebaš štampat još, da uzorak ne zgine.

SONET 12

Kad brecaje brojim što kazuju vreme,
Videć blistav dan u groznoj tonut noći;
Kad promatram kako ljubica jur vene
I crni se prami srebre u sedoći;
Kad vidim bez lišća stabla uznosita,
Stadima na žezi doskorašnji osen,
A sva letna zelen na nosila zbita,
Svezana u snoplje, s belim krtim osem;
Tad me o lepoti tvojoj muče dvojbe
Da ćeš s onim minuti što vreme smiče,
Jer se milja i lepote sami drobe
I mru čim vide kako drugo niče;
Ništa ne odoli vremenitoj kosi
Već porod, da njoj u grabežu prkosi.


SONET 13


Oh, da jesi svoj! Al nećeš duže biti
Svoj, ljubavi, nego sam dok ovde traješ;
Pripremaj se protiv svršetka što hiti
Da obličje slatko nekom drugom daješ.
Tako ta lepota, uzeta u najam,
Ne bi našla konca; ti bi tada bio
Opet to što jesi, posle svoga kraja,
Kad tvoj mili porod nosi lik ti mio.
Ko zapušta lepu kuću da propane,
Kad je časno mogu držat marni ljudi
Spram olujnih vihora u zimske dane
I jalova gneva večne smrtne studi?
Oh, tek rasipnici! Ljubljeni, ti znade
Oca svog, i sin tvoj neka ga imade.


SONET 14

Po zvezdama svom se ne domišljam sudu,
Premda mislim da sam znalac zvezdoslovlja —
Ne da dobru sreću kažem ili hudu,
Kuge, nerodice, il narav razdoblja;
Niti mogu kob časaka kratkih reči,
Pridajući svakom vetar, grom i kišu,
Nit hoće li knezovima poć po sreći,
Ičim što naslutim da nebesa pišu.
Već znanje iz tvojih očiju odgonetam,
Čitam u tim stalnim zvezdama umeće:
Da će istina s lepotom skupa cvetat
Ako se od sebe k potomstvu okrećeš.
Inaće ti naveštam da tvoja smrt
Istinu će skončat i lepotu strt.

SONET 15

Kad promatram kako sve što nikne klicom
Samo kratak čas u savršenstvu traje,
Da na igre ovom velom pozornicom
Zvezde liju svoje tajne uticaje;
Kad vidim da ljudi rastu poput bilja,
Dok ih isto nebo i bodri i drobi,
Kipte mladim sokom, klonu sred obilja,
I odnose spomen o junačkoj dobi;
Tad mi pojam ove nestalnosti stavlja
U vidokrug tebe, tvoju mladost bujnu,
Gde zatorno vreme s rasulom raspravlja
Da mlađahni dan u noć ti menja nujnu;
Pa za tvoju ljubav boj s vremenom bijem,
Dok te ono trga, ja te snova sijem.



izvor 
___________________________

SONET 16

Ali zašto s jačom ne zavojštiš strasti
Na tog krvožedna silnika, na vreme?
I ne utvrdiš se u svojoj propasti
Boljim sredstvima od jalove mi pesme?
Sad stojiš na vršku trenutaka sreće,
Mnoge devičanske bašče nesađene
S krotkom bi ti željom dale živo cveće,
Puno sličnije od slike patvorene.
Životne su crte obnova života;
Kroz vremena kist i đačko pero moje
Ni skrita ti vrednost ni vanjska lepota
U očima ljudskim žive ne opstoje.
Razdaješ li sebe, sebe čuvaš smrtan;
Moraš živeti, umećem svojim crtan.

_________________________________

SONET 17

Ko će mojoj pesmi u buduće doba
Verovati, da hvale najviše ti lije?
Premda nebo zna da još je poput groba —
Ne kaže te pola, a život ti krije.
Da opisati mogu očiju ti dražest,n
Novim nizom nizati svu tvoju milinu,
Buduće bi vreme reklo: »Pesnik laže,
Takav rajski dodir zemnika ne dirnu.«
Tako, žut od leta, moj će ovaj listak
Biti prezren ko šuplje staračko hvastanje,
Tvoje će se pravo zvati pesnički vrisak
I nategnut metar pesme nekadanje.
Al' da ti je tada koje dete živo,
Živeo bi dvaput: s njim i s mojim stihom.

____________________________

SONET 18 

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il’ udes čari joj razriva.

Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

_________________________

SONET 20 

O Gospodaru - gospo moje žudi,
Imaš lik slikan rukama prirode
I žensko, nežno srce, al' bez ćudi
Žena, koje se na varljivost svode;
I sjajno oko od ženskog vernije
Koje pozlati sve što takne žena;
Muškog si tela, al pun čarolije,
Te ti se dive i čovek i žena.
Najpre si stvaran da si nalik ženi,
Al priroda je s željom da te slije
Zadremala i otela se meni,
Davši ti nešto što za mene nije.
Za uživanje stvorila te ženi,
Daj njoj grljenje, ali ljubav meni.


________________________

SONET 29

Odbačen kad se od sreće i ljudi
Oplačem, ravan kukavelju sinjem.
Kad gluhom nebu, zalud tuže grudi,
Kad sebe gledam i sudbu proklinjem,

Kad želim da mi k’o i drugim sinu
Budućnost, nada, prijateljstva mila.
Da imam njinu zgodu i veštinu,
Što nemam, a što radost bi mi bila,

Tad me sretna mis’o na te greje.
I s crne zemlje, ja crna udesa.
Ko ševa što se zorom k suncu vije,
Pevam ti himne na vratima nebesa:

Tvoja je ljubav nad svim bogatstvima,
- Odbijam da se menjam s kraljevima.

___________________________________

SONET 43 

Što više žmurim, oči bolje vide,
jer ceo dan ne vide što gledaju;
Al kad ih sklopim, tvoj lik u njih ide,
zatvorene te jasno osećaju.

Kad i sen tvoja tamu svetlom čini,
te u mom oku sklopljenom sja čilo,
kakav bi prizor na dnevnoj vedrini,
divan i blistav - tvoje biće bilo.

Kako blaženo oči bi mi sjale
po živom danu da te smotre zene,
kad i u mrtvoj noći su sen znale
tvoju da vide, u snu, zaklopljene.

Svi dani su noći – dok te ne ugledam,
sve noći dani – kad te budan snevam.

____________________________

SONET 54

О ,još lepša lepota lepoga
Zbog svih ukrasa što joj vernost daje
Ruža je lepa,al je lepša stoga
Što u njoj slatki miris dugo traje..
I divlja ruža lepu boju ima
Kao i ruža što miris stvara,
I nju,na tranju,radost obuzima
Kad joj dah letnji pupoljke otvara.
U izgledu je njena sva čar samo,
Te nevoljena svene,beskorisna.
A smrću ruže kojoj miris znamo
Tek stvaraju se čar i bit mirisna.
Kad ti lepota svene i posivi
Tvoja će vernost kroz moj stih da živi.

___________________________

SONET 55

Ni mermer, a ni ploča što se zlati
Kneževska – stih moj neće nadživeti;
Ti ćeš u njemu još svetlije sjati
No grobni kamen koji vreme šteti.
Kad rat strašni sruši kip sred blata
I bune spale dvor sred pepelišta,
Ni Marsa mač, ni brzi oganj rata –
Spomenu tvome neće moći ništa.
Uprkos smrti, zaboravu leta,
U sećanje ćeš svih što dođu stati;
Sva će potomstva sve do kraja sveta
Za slavospeve ove moje znati.
Do strašno suda živećeš u stihu,
U svakom srcu što zna ljubav tihu.

(Prepev: Stevan Raičković)

Ni mramor, ni kneški spomenici zlatni,
Nadživjeti ne će ovaj redak stamen;
Ali ti ćeš svjetlije u njemu sjati
Nego nepran, prljav od vremena kamen.
Kada sverazorni rat kipove svali,
I zidarsko djelo bune iskorijene,
Ni mač Marsov ne će ni brz oganj spalit
Živo svjedočanstvo tvoje uspomene.
Protiv smrti i dušmanskog zaborava
Ti ćeš kročit: oči sviju potomaka
Još će za stanište naći tvoja slava,
I kad svijet isprate do konačnog smaka.
Tako, sve dok strašni sud te ne uskrisi,
Ljuven–oči su ti stan, a život stisi.

(Prevod: Mate Maras)

_________________________________________

SONET 66

Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što bogato se kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi,
I zlatna odličja o pogrešnom vratu
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predate razvratu
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati.
Od nje me tek ljubav može sačuvati.

Prepevao Stevan Raičković po proznom prevodu Živojina Simića

______________________________

SONET 83

Da te ulepšavam - to za tebe nije,
te ja ne podizah lepotu tvog lika;
Da prevazilaziš, znao sam ranije,
sve ponude prazne pesnika dužnika;

Presta hvala moja da te zapljuskuje,
da ti bićem svojim pokažeš načisto
koliko sad novo pero podbacuje
kada o vrednosti tvojoj peva isto.

Ti ćutanje moje primaš ko greh dugi,
a ono je moja slava, jer kad ćutim
ne škodim lepoti tvojoj, dokle drugi,
život bi da slave grobom zamrznutim.

U jednom tvom oku ja vidim čar višu
no u hvali što je ti pisnici pišu


__________________________

SONET 90
Pa mrzi, kad hoćeš, i to sad,
kad čitav svet mi kani kidat žitak,
sudbini priđi i ubrzaj pad,
a nemoj bit tek naknadni gubitak:

Ah! Nemoj, kada ode patnja, doći
i svladanoj već boli na kraj dopast,
i ne daj kišno jutro burnoj noći,
da odgovdiš već namerenu propast.

Jer ako ideš, nemoj zadnja ići
kad sitne boli već me izmore,
no budi prva: tako će me stići
već na početku patnje najgore,

i druge boli, što me sada pale,
u usporedbi s tim će biti male.

_____________________________

SONET 109

Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.

Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.

Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;
O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu.

____________________________________ 

 
SONET 113 

Oči te duše - odkad te ostavih-
Posvuda vide, al vid što me vodi
Na pola slep je bez funkcija pravih,
On tobož vidi, al ko slepac hodi:

U mojoj duši vid ne oblikuje
Ni pticu ni cvet, nit prikuplja slike,
U pogledu mi um ne sudeluje,
Tome što gleda ne čuva oblike.

Gleda li pitom vidik il divljinu,
Prekrasno biće il neku grdobu,
Gavrana - grle, more il planinu,
Dan - noć od sveg ti gradi prispodobu.

Ne može duša, da mi drugo stvara.
Već ljubeć tebe - moje oči vara.

___________________________________
SONET 116 

Ljubavnoj sprezi dva srodna stvorenja
prepreke nema. Ljubav ljubav nije
ako sa svakom promenom se menja
i ako se pred svakom silom krije.
Ne! Čvrst je ona svetionik: grudi
oluji pruža al' se ne pokrenu;
svakoj je lađi zvezda, kojoj ljudi
visinu znaju, al' ne vrednost njenu.
Ne smuti Vreme ljubav, mada krivi
srp njegov kosi mladosti miline;
kroz kratke dane ona ista živi
i traje sve do oštrice sudbine.
Ako je, pak, to varka što me sludi,
tad nit' ja pisah, nit voljahu ljudi...

__________________________________

SONET 138

Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,

Taštinu mi hrani što me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.

Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
i iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.

Jedno s drugim tako ležimo u laži,
dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.

_______________________________________

SONET 141

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.

Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.

Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula

I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o.

_______________________________________ 

 
SONET 164

dve su ljubavi sad u mojoj volji,
duh zla i dobra ratuju u meni;
plavook mladić-anđeo je bolji,
a gori - žena sa mrakom u ženi.
da me otera u ad - svojoj tami
odvukla mi je anđela boljega
i lepotom ga sada na greh mami
da u đavola pretvori i njega.

____________________________


SONET 169 

Mozes li, kruta, reč da te ne ljubim,
Kada se s tobom borim protiv sebe?
I zar ne mislim na te, kad izgubim
Smisao za sebe, tiranko,rad tebe?

Ko tebe mrzi, zar mi dušman nije?
Zar sam mu prisan, kog ne gledaš rada?
Zar kad me tvoje poniženje bije
Ne izgrizam se od tuge i jada?

Zar ista vredna imade u meni
Što podvorenje voljko ti ne dava?
Moja je duša rob u tvojoj zeni
Jer ćak i tvoje mane obožava.

Mrzi me, znam ti misli, čežnjo lepa
Ti ljubiš zdrave, a ne mene slepa.


_____________________________


SONET 167 

Moja je ljubav groznica i žudi
Za onim što bolest joj produžuje;
Hrani se onim što bolestan budi
Apetit i tim bolest pogoduje.

Moj razbor, liječnik te moje ljubavi,
Srdit me, što se ne držim propisa,
Napusti: zdvojan sad znam razlog pravi,
Da moja želja smrti me zapisa.

Um presta brigom, a ja prestah negom,
Ludost i nemir sve gore me more,
Misli i reči mahnitim belegom,
Za stvarnost slepe, bulazneci zbore.

Snih da si bela, zakleh se zamamna.....
Ko pak'o crna, ko noc si tamna.

_____________________________

SONET ? 

Kad od Fortune prezren i od ljudi,
Tuzi izgnanstva posve sam se predam,
I gluhi svod mi muči krik iz grudi,
I kunem sudbu i sam sebe gledam
-
Kao taj želeć bogat bit, pun nade,
Lep kao onaj, s krugom prijatelja,
Da vešt sam i da znam što drugi znade,
Bez svega što je radost mi i želja,

Ipak se tebe, prezirući žiće,
Setim, i tad mi zanos što me hvata,
Ko ševa koja s mrkog tla dok sviće
Diže se, himnom slavi rajska vrata:

Jer tvoja ljubav takvo mi je zlato,
Da s kraljem ne bih menjao se zato.

_______________________

O, Gospo Moja

O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pevat' znam.
Ne idi dalje, zastani rađe:
Putu je kraj kad se ljubav nađe –
To svaki pametan čovek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška mu daj –
Budućnost ne znaš, šta kome sprema.
Ne odgađaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga veka mladost nam nema.

________________________


Za one dane koji možda slede
kad namrštiš se radi mojih mana
kad tvoja ljubav zadnji račun svede
razlikom našom na to izazvana,

Za dan - kad neznan proći ćeš kraj mene,
i jedva me tim suncem obasjati
tim tvojim okom; kad ljubav što vene,
pronađe razlog, hladno me shvati,

Za taj dan ću se znanjem opkopati
da nedostojan ja sam, i po strani,
dignutom rukom zakleću se, znati,

Razlozi tvoji da su opravdani.
S pravom ćeš jadnog mene da ogoliš,
jer ne znam razlog zašto da me voliš
___________________________

Ti se ne boj više

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimnačari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

_____________________________

Da te ne volim,
kako možeš reći,
Kad sam na tvojoj strani protiv sebe?
I zar nisam
na tvoju misleći
Zaboravio svoju bit zbog tebe?
Ko tebe mrzi, zar
mi mrzak nije?
Na kog se mrštiš, smešim li se njemu?
Kad me
pogledas mrko, najradije
Padam tog trena u tugu golemu.
Koju
vrlinu ja poštujem svoju,
A da je odveć gorda da ti služi?
Duša mi
voli svaku manu tvoju
I pod pogledom tvojim ko rob tuži.
Mrzi me,
znam da voliš one, mila
Što vide; a ja prepun sam slepila.

____________________________

Što ti je imaš, nije sve zlo moje,
Premda je vrlo voleh, mogu reći;
Što ona ima tebe bol mi to je,
Gubitak što će najdublje me peći.

Prekršitelji, pravdam prestup vama: —
Voliš je jer znaš da je volim i ja,
I zbog mene te ona tera sama
Da snubiš je, to zbog mene joj prija.

Izgubim li te, sva je ljubav njena,
Izgubim nju li, s njom ćeš i nju steći:
Ja sam sam, skupa vi, i tog mi trena,
Zbog mene, krst taj stavljate na pleći.

Ali gle: jedno nas smo dva, to znamo.
- Ah! ona dakle ljubi mene samo!
_______________________________

Ko će verovati mom stihu u vremenu što dolazi
Ako bude popunjen s tvojim najvišim odlikama?
Ali josš, nebesa znaju, ko grobnica da je
Što skrivaju tvoj život i pokazuju ni pola tvoga bića.
Kad bih mogao napisati lepotu očiju tvojih
I brojevima vrlim nabrojati tvoje vrline.
Godine što dolaze bi rekle "Ovaj pesnik laže!
Tako nadnebeski dodir ne tače zemaljsko lice."
Trebaju li onda moji papiri žutu poprimiti boju,
Biti ko starac prezren sa manje istine no jezik.

I tvoja prava istinom dat, gnev pesnika biti.
I protegnut metar antičke pesme neke.
Ali živi li tada neko dete tvoje,
Živećeš dvaput,
Kroz njeg i kroz rime moje."

______________________________

Vladislava Gordić Petković, Šekspirove senke

Zastarevanje kritičkog mišljenja Izučavanje Šekspira na našem tlu kao da je sudbinski obeleženo nedostatkom strasti koja bi bila očekivana manifestacija duboke odanosti jednom fascinantnom opusu;  većina kod nas prisutnih knjiga o delu velikog engleskog dramatičara bavi se nepotrebnim biografsko-recepcijskim sintezama ili pak  neinspirativnim sumiranjima dubioznih činjenica i kritičkih dogmi. Utisak je da nismo stvorili svoju šekspirologiju –šekspirologiju koja bi se zasnivala najpre na osluškivanju teksta, potom na prepoznavanju aktuelnog i provokativnog  u njemu, te konačno i  na uzglobljivanju Šekspira i šekspirovskog u našu kulturnoistorijsku matricu.   Kritičko mišljenje neminovno zastareva – menjaju se postavke i pristupi, ishodi i ciljevi –  ali zašto onda opstaju nekreativne sinteze i hodanje po tuđim tragovima? Kako to da se tvrdoglavo uvrežuju apriorne tematizacije, koje, recimo, Hamleta vide ili kao romantičnog heroja  ili kao obavezno univerzalnog junaka koji baš u svemu korespondira sa takozvanim modernim čovekom? Otkud tolika potreba da se mrtvo mišljenje kači na živo tkivo teksta? Knjiga Nikole Koljevića Šekspir tragičar, objavljena u izdanju sarajevske »Svjetlosti« godine 1981, svojim impresionističkim konceptom služi kao primer zastarevanja kritičkog mišljenja upravo zbog referentnog okvira koji nasilnu aktualizaciju i zadatu univerzalnost dovodi u paradoksalnu vezu. Tragajući za suštinom tragedije u registru koji je podrazumevao ideju o nostalgiji za tragedijom kao izrazitom obeležju dvadesetog veka, ova studija je pokušala da uspostavi veze između književnosti dvadesetog veka i Šekspira, zaboravljajući da se modernost ne dokazuje uvek identifikacijom sa sadašnjim.   »Kako ono beše? Šekspir. Đavolski dobro. Da vidim mogu li da se setim. Oh, đavolski dobro. Nekad sam imao običaj da to navodim. Da vidimo: 'Vere mi, ne tiče me se; čovek umire samo jednom; Bogu smo dužni smrt, pa bilo kako bilo, onaj ko umre ove godine, ne duguje ništa sledeće.'«  Ovo je citat iz Hemingvejeve priče Kratak srećan život Francisa Makombera kojim Koljević počinje esej o Kralju Liru, ne potkrepljujući nijednom na ovaj način nagoveštenu vezu između priče i tragedije, izuzev implikacijom da Šekspirov i Hemingvejev naslovni junak dele isto načelo stoicizma. Jedan citat ne obavezuje na paralelu. Šekspir i Hemingvej se, dakako, obojica bave smrću. Za jednog je ona  tek nužnost tragične radnje ili istorijske kauzalnosti, za drugog neskriveno lična opsesija i tu se paralela tvrdoglavo samoukida. Nema pravog dokaza da junaci (safari lovac i engleski kralj) i autori (Amerikanac i elizabetinac) govore o istom.   Zastarelo, međutim, ne možemo automatski poistovetiti sa jalovim. Šekspir tragičar svojom anahronom univerzalnošću i te kako može postati okidač novih značenja. U citatu koji je Nikola Koljević odabrao danas nije više zanimljiv slučajan susret dvojice pisaca, nego metafora odnosa našeg vremena i naše kulturne matrice prema Šekspiru. Kritika i dalje dosadno istrajava na dokazivanju da je Šekspir genije; masovna kultura pristupa mu sa svešću da je on đavolski dobar. Pokušavajući da taj dijabolički kvalitet analizira poetički i politički, Svetislav Jovanov 2003. nastoji da svojom studijom Šekspir, Kot i ja pročita Šekspira na prividno zaobilazan i prividno interaktivan način: njegova knjiga je dijalog sa Janom Kotom  i vremenom sadašnjim više nego sa Vilijamom Šekspirom i njegovom erom, makar samo i zbog toga što Jovanov u ledi Magbet prepoznaje »princezu opranog novca« sa domaćeg tla 1, što pominje argentinsku huntu, Bosnu, Ugandu i Kosovo, »elsinorske lavirinte savremenih berzi« i »virtemberške slušaonice Interneta«. Model je nesumnjivo provokativan i produktivan, jer proishodi iz distorzije i perverzije koju je šekspirologija kao nauka prošla. Naime, danas se Šekspir posvuda ponajviše i čita kao zadati dijalog. Dijalog medija (najčešće knjige i filma), ili dijalog kritičara, ili dijalog metoda. Jovanov razgovara o Šekspiru kako sa Kotom,  Deridom, Terijem Igltonom, tako i sa JUL-om i RTV Pink. Ja iz naslova njegove knjige nije samo Šekspirov čitalac i sagovornik: ono je alegorija medijskog poprišta sačinjenog od rata, seksa i industrije zabave na kome se silikonske dive i psi rata prepoznaju kao Šekspirove senke.     Više ne postoje nevina čitanja Šekspira, svaki pogled je pogled iskosa, reakcije su suzdržane i odmerene jer je iz čitanja iščilela svaka neposrednost. Došlo je vreme u kome o Hamletu, Magbetu i Romeu i Juliji više ne možemo govoriti iz perspektive privatnog čitanja, jer čak i takvo čitanje ima jasno omeđen referentni okvir – A. S. Bredlija, Frojda, Lorensa Olivijea, Pitera Bruka, Akire Kurosave, Baza Lurmana. Šekspira više ni ne čitamo, mi ga dopisujemo. Šekspir je postao ne samo ishodište naših privatnih igara s njegovim tekstom, ne samo igračka teorije i kritike, nego i rudnik tema porno industrije – ne samo zato što je  najzahvalnije podsmehnuti se zajedničkom imenitelju nacionalne kulture i svetske baštine, nego i stoga što je došao trenutak da, umesto da sebe prispodobljujemo njemu (kako to čini većina starostavnih čitača) mi njega prispodobljujemo sebi (onako kako to samo potrošiva masovna kultura ume i može). Jovanovljeva knjiga razbija iluziju o nevinosti čitanja na način na koji prethodna srpska tumačenja Šekspira, sa svojim večito podgrevanim nadama u nekakvu originalnost pristupa, uglavnom nisu uspevala: »Radnja Šekspirove tragedije izniče, ponajpre, iz praznine privida i najzad, iznova, iščezava u prividu praznine. Za nas se ova operacija podrazumeva, njeno naglašavanje je suvišno. Jer, naš prelaz u novi milenijum odigrao se na ivici praznine: u trpljenju između dva ropstva, u očajanju između dva terora – na razmeđi civilizacija, u krizi (po)etika, u relativnosti znanja i zbrci filozofija.« Umesto predmetom stvaranja nove kritičke dogme, Šekspir je danas postao poligon za veselu manipulaciju seksom i politikom – naročito ovim prvim. Pošto se i sam bard sa Avona neumorno poigravao promenama pola i identiteta, njegovim parodičarima je omiljena zabava izvrtanje seksualnih uloga. Tako u filmu Lojda Kaufmana Tromeo i Julija umesto dvoje zaljubljenih srećemo njih dve – ljubavnice iz Verone, a to su ni manje ni više nego Julija i njena dadilja. U Prosperovim knjigama Pitera Grineveja čudovište Kaliban nije samo rob čarobnjaka Prospera, nego i njegova seksualna igračka. Šekspir se stalno iznova citira u američkom filmu, od  komedija i akcionih filmova do crtanih serija, postajući time strategija da američka kultura sebe učini legitimnom, makar i tako što će Hamleta odenuti u kožu Pobesnelog Maksa. Drske parafraze Šekspirovih motiva nisu  rezervisane samo za film: naizgled veran izvorima Hamleta, Džon Apdajk će u romanu Gertruda i Klaudije (2000) do u tančine opisati rađanje rodoskrvne ljubavi koja će Hamletovog oca koštati života i krune; nedužna Ofelija će u romanu Keti Aker Moja smrt, moj život izgovoriti ravno sedamnaest sinonima za reč “prostitutka” pred svojim ocem Polonijem koji je zavisnik od “džonija vokera”, lakih droga i seksa sa služavkama.            Šekspirologija je na vreme shvatila nužnost bavljenja svim off manipulacijama i malverzacijama kojima se delo barda sa Avona podvrgava. Deo suvoparne tradicije može biti sasvim in u internet civilizaciji i elektronskoj eri čije se “biti ili ne biti” sada formuliše kao TO E OR NOT TO E… A tako nastaje...   ...Virtuelni Šekspir Virtuelnu pozorišnu družinu “Hamnet” osnovao je 1993. Stjuart Haris, Englez  nastanjen u Kaliforniji, bivši glumac i stručnjak za kompjutere. Njegovo pređašnje iskustvo i spoj različitih talenata  pomogli su mu da otkrije  dramski potencijal ćaskanja na internetu: »Pošto svako od ćaskača može da izabere nadimak po želji, i pošto na IRC (Internet Relay Chat) kanalu može biti više ljudi koji su samo posmatrači, tu se stiču svi elementi pozorišta.« Haris je svoj poduhvat nazivao “internet pozorištem”, “umetničkim forumom participatornog performansa”, “dramom virtuelne realnosti”, pa čak i  “travestijom” i “burleskom”. Koji god termin upotrebili, Harisove predstave i tekstualni predlošci bili su suštinski postmoderni u svom nehajnom pastišiziranju, a ipak su iza poigravanja Šekspirovim tekstom stajale ozbiljne težnje da se tehnologija IRC-a upotrebi na nov i kreativan način. IRC predstave se prikazuju u realnom vremenu sa živim glumcima i publikom, sa svim nepredviđenim improvizacijama i smetnjama koje internet kao medij povlači za sobom: tako je premijeru predstave Hamnet (rađene po predlošku  Hamleta) prekinula oluja koja je  producenta sprečila da se konektuje na Mrežu. Samo ime trupe i predstave, “Hamnet”, mnogoznačno je, i da se tumačiti na različite načine. Poznavaocima Šekspira prva asocijacija je ime piščevog sina, koji je preminuo u jedanaestoj godini. Naziv ima i autoironičan efekat: “ham” na engleskom označava lošeg glumca ili diletanta, tako da bi se ime trupe moglo protumačiti i kao “glumatanje po Mreži”. U ovom virtuelnom pozorištu postoje sve komponente koje vezujemo za konvencionalno pozorište - uloge, “scena”, zaplet, režija i izvođenje. Na premijeri predstave PCbeth (tj. Magbet na personalnom računaru) u aprilu 1994, Haris i Gejl Kider (autorka teksta i grafike) nosili su kostime iz elizabetanskog doba, a premijera je upličena za Šekspirov četiristotinetrideseti rođendan. Družina je proslavila događaj “pijenjem” virtuelnog šampanjca. Uvođenje Šekspira u nov medij nije ih sprečilo da insistiraju na konvencionalnoj promociji.   Poput klasične farse, tekstovi PCbetha i Hamneta ukidaju psihološku dubinu radnje i karakterizacije: zaplet i junaci iskasapljeni su do neprepoznatljivosti, a Šekspirov predložak postao je predmet parodije i satire, povremeno otvorenog ruganja. Tragedije o danskom princu i škotskom uzurpatoru pretvorene su u  urnebesne komedije sa dosta duhovitih obrta, lascivnih opaski i tehnoloških aluzija. S druge strane, dosledan jezik internet ćaskanja u koji je upakovan kostur Šekspirovog originala navodi i na zaključak da su Hamnet i PCbeth satiričan osvrt na nove vidove komunikacije, njihovu šturost, ekonomičnost i prividnu obestrašćenost. Dakle, ne samo da moderna tehnologija parodira Šekspira, nego Šekspir parodira modernu tehnologiju.   Tekstualni predlošci Harisovih IRC predstava ujedinjuju nespojivo – Šekspirov zaplet i arhaičan jezik sa novom komunikacionom tehnologijom i slengizmima iz savremene popularne i kompjuterske kulture. Najočitiji kontrast je ipak onaj između renesansnog jezika originala i kolokvijalnog registra savremenog američkog engleskog. Samo dva od osamdeset stihova Hamneta verno prenose Šekspirove reči, a sve ostalo je na “IRC-ovskom jeziku”. Umesto da izgovori ono sudbonosno “idi u manastir, zašto da rađaš grešnike”, Hamlet Ofeliji predlaže da se priključi na IRC kanal nazvan manastir: : Oph, suggest u /JOIN nunnery. Tekst ovog dramskog predloška vešta je  mešavina govornih, pisanih i digitalnih odlika onlajn pisma devedesetih, kao što se vidi u tri kratka stiha: 2b or not 2b... Hmmm.... : - (Bummer... Kolokvijalno “bummer” (bestraga) i  ekonomično brzo pisanje (“2b or 2b” je “to be or not to be”, “biti ili ne biti”) ovde zamenjuju ceo Hamletov monolog!   Vizuelni Šekspir Sad kad već neko vreme živi u opasnoj koegzistenciji sa informacionim tehnologijama, reč više ne može da poruku prenese efikasno i nedvosmisleno kao nekad. Zato literaturi u pomoć dolaze novi posrednici njenih poruka: telefonske sekretarice, faks mašine, video, lap-top. Ono što je u klasičnoj književnosti i drevnim zapletima verbalno, pretače se u modernim medijima u vizuelno i kinetičko. Umetnik koji želi da već dobro poznatu priču ponovo ispripoveda upotrebiće novu tehnologiju i novi medij čak bez apriorne svesti o tome da je ono što čini eksperiment, šok ili, jednostavno, bizarnost. Prevođenje na jezik nove civilizacije  jeste tranzicija i preobražaj, ali  nije i prekrajanje. Reditelj prevodi priču u novi medijum kako bi se vratio njenim ključnim temama. Tu dolazimo do prividnog paradoksa:  pripovedanje se menja kako bi  se priča u potpunosti sačuvala. Šekspira osavremenjujemo kako bismo ga prikazali u svetlu njegove univerzalnosti. To što u novim filmskim verzijama njegovih tragedija zamak Elsinor postaje luksuzni hotel, »trula Danska« korporacija locirana na Menhetnu, a zavađene porodice Monteki i Kapuleti  rivalske ulične bande samo su neophodni ustupci novom tehnološkom mizanscenu. Oni ne pojednostavljuju dramsku radnju, nego je izoštravaju. Otud film na ako ne najbolji,  a ono bar na najdirektniji način posreduje odlučujući trenutak u kome se kod Šekspira otelotovoruju ljubav i nasilje. Prenošenje poruka više ne zahteva glasnika, nego se one posreduju tehnologijom, a okruženje se prezentuje kao moderni megalopolis koji mora da funkcioniše na principu brzine. Jer, u njemu je brzina sudbina, baš kao u fatalnoj priči o ljubavnicima iz Verone. U filmskoj verziji Romea i Julije koju je pre nekoliko godina režirao australijski reditelj Baz Lurman sačuvan je važan element ove priče: Šekspirova tragedija o ukletim ljubavnicima ne govori samo o zavađenim porodicama nego je i tragedija okolnosti – ljubavnici su stradali zato što su poruke putovale presporo. Veza između brzine i sudbine tako je jedan od temeljnih motiva priče o ljubavnicima iz Verone. I tu brzinu i njenu uzaludnost na najbolji način manifestuju moderne rediteljske poetike. Svet Lurmanovih junaka je hiperaktivan, inventivan i predstavlja interaktivnu improvizaciju Šekspirovog sveta. Količina kiča i kempa koji reditelj koristi u građenju novog dekora za staru priču ukazuje na potrebu da se preformuliše govor o emociji, da se ona liši svoje eventualne anahronosti: priča o sudbinskoj predodređenosti dvoje ljudi prazna je i sumnjiva, sve dok se ne suočimo sa ljubavlju koja se u svojoj najčistijoj i najsvetijoj inkarnaciji dešava u svetu vrednosne dezorijentacije, informatičke predoziranosti, katoličkog kiča, problematičnih seksualnih identiteta i  maloletničkog kriminala. *** Šekspir je nedavno postao i inspiracija za delo Brada sa Avona, satiričnu komediju iz pera Amerikanke Ejmi Frid. U njemu je bard predstavljen kao biseksualni seoski đilkoš čije je ime samo paravan za plejadu istorijskih ličnosti poput Frensisa Bejkona i Elizabete Prve, pravih autora kanonskih dela koja su pripisana njemu. Enigma identiteta postala je tako i sama predmet podsmeha. Čitanje Šekspira danas mora biti nešto između ritualne izjave ljubavi i surovog ruganja: na to nas sili ne samo balast interpretacija iz vremena prošlog, nego i senke vremena sadašnjeg koje padaju na dramski tekst. Kao što se u Snu letnje noći komad o tragičnoj ljubavi Pirama i Tizbe koji nevešto igra  nekolicina zanatlija usled upadica iz publike i pod teretom komentara i reakcija raspada ni u šta, tako se i vladavina kritičarskog razuma na kraju ipak svede na  potvrdu čitalačke ljubavi. Prividno se rugajući Šekspiru, i virtenberške slušaonice interneta i jeftine porno prevare iskazuju mu duboku ljubav. Poštovanje masovne kulture prema Šekspiru proizlazi iz činjenice da se, suprotno komadu o Piramu i Tizbi, njegovo delo nije urušilo pod teretom banalnih komentara, pakosnih upadica, niti raspalo u serijskom nizu mengeleovskih obdukcija. izvor 1 »Post-socijalistička ledi Magbet na paradoksalan način ispunjava šekspirovski nalog 'unsex me here', pevajući jezovito, avetinjski bespolno, usred krvavih košmara, o prolećnom jutru, majskom cveću i slavujima. Virtuelna Hekata – u vidu princeze opranog novca, levičarke s maskom japijevskog diktatora ili medijske silikonske boginje/kiborga – i dalje vreba na medijskim, virtuelnim (dakle, nestvarnim) raskršćima...« Šekspir, Kot i ja, str. 12.