DUGO ČEKANJE
Bilo je vraški hladno. Dogovorio sam sastanak u sedam i petnaest na raskrsnici ulica Venustiano Carranza i San Juan de Letrán. Nisam baš od onih apsurdnih ljudi koji obožavaju sat držeći do njega kao do nekog neizostavnog božanstva. Jasno mi je da je vreme elastično – kad se nekom kaže u sedam i petnaest, svejedno je ako to bude i u sedam i trideset. Imam određeno razumevanje kad je reč o takvim stvarima. Uvek sam bio tolerantan čovek: liberal iz dobre škole. No, postoje stvari koje se ne mogu podneti ma koliko god čovek bio liberal. To što sam ja točan kad se dogovorim druge samo donekle obavezuje; složićete se sa mnom da je to tako do određene tačke.
Već sam naglasio da je bilo strašno hladno. A prokleto raskršće otvoreno za sve vetrove. Sedam i trideset. Sedam i četrdeset. Sedam i pedeset. Osam. Sasvim je normalno zapitate li se zašto nisam odustao. Stvar je vrlo jednostavna: čovek sam koji poštuje datu reč i, ako baš želite, pomalo sam i staromodan, kad nešto obećam toga se i pridržavam. Hectór se složio da će doći u sedam i petnaest, stoga mi nije išlo u glavu zašto ne poštuje dogovor. Osam i petnaest. Osam i dvadeset. Osam i dvadeset pet. Osam i trideset. Smrznuo sam se: bolele su me noge, bolele su me ruke, bolela me je kosa. Istina, da sam obukao smeđi kaput ništa se ne bi dogodilo. To je bio, uvjeravam vas, prst sudbine: u tri poslepodne, kad sam izišao iz kuće, niko nije mogao niti pretpostaviti da će se dići takav vetar. Osam i trideset pet. Osam i četrdeset. Osam i četrdesetpet. Iznuren sam, plav od hladnoće.
Stigao je u osam i pedeset: miran, nasmiejan i zadovoljan. U svom debelom sivom kaputu i s podstavljenim rukavicama.
– Zdravo, stari!
Tek tako! Nije mu bilo spasa. Gurnuo sam ga pod voz koji je upravo prolazio.
BOLNIČKI KARTON 342
Ime i prezime bolesnika: Luisa Agrasot
Godine: 24 godine.
Mesto rođenja: Veracruz
Dijagnoza: Kožni osip polibacilarnog porekla
Lečenje: Dva miliona jedinica penicilina
Rezultat: Nikakav
Opservacije: Jedinstven slučaj. Tvrdokoran. Bez presedana.
Slučaj me zamarao od petnaestog dana. Dijagnoza je bila jasna. Bez i najmanje sumnje. Nakon neuspeha s penicilinom, pokušavao sam očajnički s mnogim drugim lekovima: nisam znao kako se iz toga izvući. Mozgao sam danju i noću, nedeljama i nedeljama, sve dok joj nisam dao dozu cijankalija. Svako strpljenje ima – makar se radilo i o pacijentu! – svoje granice.
GOVORILA JE, I GOVORILA...
Govorila je, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila, i govorila. I opet govorila. Ja sam gazdarica u svojoj kući. A ona debela sluškinja, ona nije radila ništa drugo osim što je govorila, i govorila, i govorila. Gde god sam se zatekla, ona je govorila, i govorila. Govorila je o svemu i svačemu, bilo joj je svejedno. Otpustiti je zbog toga? U tom bi joj slučaju morala isplatiti naknadu za tri meseca. Osim toga, bila je u stanju baciti urok na mene. Govorila je čak i u kupaonici: daj o ovom, daj o onom, pitaj dragog Boga o čemu sve. Kako bi je ućutkala, strpala sam joj ručnik u usta. Nije umrla od toga već od nemogućnosti da govori: reči su joj se raspuknule u utrobi.
MRAV KOJI JE MRZEO LAVA
Taj je mrav mrzeo lava. Trebalo mu je deset hiljada godina, ali pojeo ga je celoga. Malo pomalo, tako da on to nije ni primetio.
SAMO JOŠ MALO
– Samo još malo...
Nisam mogao reći ne. A ne podnosim rižu.
– Ako ne uzmete još malo, pomisliću da vam se ne dopada.
Nisam imao nikakvo poverenje prema toj kući. A želeo sam ga steći. To mi je skoro pošlo za rukom. Ali, ta riža...
– Još malo...
– Samo malčice.
Bilo mi je mučno. Osetio sam da ću povratiti. Zatim nisam imao izbora, morao sam to učiniti. Sirota gospođa ostala je otvorenih očiju. Zauvek.
VI NISTE...
Jasno, vi niste žena i, osim toga, ne vozite se autobusom po nekim prometnicama, pogotovo ne po Circunvalación, ili po onom žutom svinjcu Circuito Colonias, za vreme najveće gužve kad se ljudi vraćaju s posla. I ne znate kako je to kad vam stave ruku. Kad svako može pokušati iskoristiti gužvu i očešati se o vaša bedra i stražnjicu praveći se pri tom nezainteresovan, gledajući na drugu stranu poput nedužna detešca. Prostaci! Žena tada nastoji izbeći gužvu gurajući se prema suprotnoj strani. A kad tamo, druga je svinja, s rukama u džepovima, pipka. Odvratno!
No, onaj je tip prešao sve granice: dva dana zaredom stajao je prilepljen uz mene. Nisam htela svraćati pažnju jer tada ljudi počnu gnjaviti, čak su u stanju rugati se ženi. Stoga sam, u slučaju da se ponovno sretnemo, ponela nož, oštar nož. Htela sam ga samo malčice bocnuti. Međutim, ušao je kao da se radi o salu, o svinjskom salu. No, bilo je nešto drugo što je zaslužilo nož, kao da je ono prvo.
TA GOSPOĐA
Ta je gospođa svako jutro i svaku veče izvodila svog psa u šetnju, uvek u isto vreme. Bila je stara i ružna žena, naočigled zla. Videlo se to odmah na prvi pogled. Ja nemam bog zna šta da radim i sviđa mi se jedna klupa. Ta klupa i nijedna druga. Bilo je očigledno da to čini namerno: onaj jadni psić bio je najužasnija beštija koja se mogla zamisliti. Izdužen, s dlakama na sve strane. Njušio bi me i iskušavao svakog dana. Zatim bi se uneredio meni ispred nosa. Stara bi ga dozivala svim mogućim deminutivima: dušicom, dečkićem, kraljevićem, anđelčićem...
Razmišljao sam pola minute. Životinja, na koncu konca, nije bila kriva. Nekoliko koraka dalje od nas gradili su kuću i ostavili, nadohvat ruke, komad gvožđa. Odalamio sam staru svom snagom. Da se nisam spotaknuo i pao prelazeći ulicu, niko me ne bi sustignuo.
BIO JE INTELIGENTNIJI
Bio je inteligentniji od mene, bogatiji od mene, velikodušniji od mene; bio je viši od mene, zgodniji od mene, okretniji od mene; bolje se odevao, bolje govorio. Ukoliko vi smatrate da to nisu olakšavajuće okolnosti, onda ste vi naivni.
Uvek sam razmišljao o načinu kako ga se rešiti. Loše sam postupio kad sam ga otrovao: previše je patio. To mi je žao. Želeo sam da naglo umre.
OKO TRI GODINE
Oko tri godine sanjam o ovome: obući to odelo prvi put! Svetlo odelo kakvo oduvek priželjkujem. Štedeo sam, pesos po pesos, i napokon sam ga imao. S novim reverima, s dobro ispeglanim hlačama, s podstavljenim rubovima iz kojih ne vise končići... A onom ogromnom, debelom i odvratnom liku pao je čik pa mi ga je zapalio: nastala je strašna crna rupa s rubom boje kave.
Nabio sam ga vilicom. Trebalo mu je dosta vremena da umre.
REKAO MI JE
Rekao mi je da će je objaviti u maju, nakon toga u junu, zatim u oktobru. Prošla je zima, u proleće mi je krv zakuvala, bila je to moja druga knjiga. Presudna. Žao mi je, no biće presudna i mladom izdavaču. Mnogi će mi biti zahvalni, a slučaj će, verovatno, izazvati pažnju i poslužiti kao dobra reklama za moju novu knjigu...*
Sa španskog prevela: Marija Roščić Paro
Нема коментара:
Постави коментар