1. 12. 2023.

Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Prvi deo,12- 15)





12


Standardna mera »Oni koji si tokom revolucionarnih razdoblja s tako čudnom ohološću
pripisuju lako stečenu zaslužnost za raspaljivanje anarhističkih strasti kod
svojih savremenika, ne primećuju da jad svoje prividne pobede mogu
zahvaliti spontano nastalim uslovima, određenim ukupnošću
odgovarajuće društvene situacije.«
  (Auguste Comte - Tečaj pozitivne filozofije, Lekcija 48)

Sredinu sedamdesetih godina u Francuskoj obeležio je zapanjujući uspeh koji su postigli Phantom ofthe Paradise, Paklena naranča i Plesačice valcera: tri izrazito različita filma, čiji će združeni učinak potvrditi komercijalnu vrednost »kulture mladih«, utemeljene uglavnom na seksu i nasilju, koja će tokom sledećih desetljeća neprekidno osvajati sve veći deo tržišta. Tridesetogodišnjaci koji su se obogatili tokom šezdesetih, pak, pronašli su sve što im je trebalo u Emmanuelle, prvi put prikazanoj 1974: nudeći svoj način zabave, egzotična mesta i fantazije, film Justa Jaeckina je usred te, još uvek duboko židovsko-hrišćanske kulturne zajednice, delovao poput manifesta koji je pozivao na priključenje novoj civilizaciji uživanja u slobodnom vremenu.

U širem smislu, pokret je zagovaranja slobodoumnog ponašanja 1974. postigao značajne uspehe. U Parizu je 20. marta otvoren prvi klub »Vitatop«, koji će odigrati pionirsku ulogu na području telesne kondicije i kulta tela. Na dan 5. jula donesen je zakon kojim se punoletnost pomiče na osamnaest godina, 11. istog meseca onaj o sporazumnom raskidu braka- preljub je nestao iz kaznenog zakona. Naposletku, 28. novembra, zahvaljujući podršci levice, nakon burne je rasprave usvojen zakon gde Veil kojim je dopušten pobačaj — većina ga je promatrača nazvala istorijskm. Hrišćanska antropologija, dugo prevladavajuća u zapadnjačkim zemljama, zaista je pripisivala neograničenu važnost svakom ljudskom životu, od začeća do smrti; tu važnost treba povezati s činjenicom da su hrišćani verovali kako unutar ljudskog tela postoji duša — po svojem načelu besmrtna i obećana konačnom sjedinjenju s Bogom. Poduprta napretkom biologije, u XIX. i XX. veku malo-pomalo će se razviti materijalistička antropologija, u radikalnom odmaku od vlastitih izvora, i mnogo skromnijih etičkih principa. S jedne strane, fetusu kao sićušnoj nakupini stanica u stanju progresivnog razdvajanja, nezavisnu je pojedinačnu egzistenciju pridavala samo pod uslovom da objedini faktore određenog društvenog konsenzusa (odsutnost genetski nasledivih poremećaja, pristanak roditelja). Istovremeno, star čovek kao nakupina organa u stanju trajnog raspadanja, mogao se s pokrićem pozivati na svoje pravo na život jedino ako je zadovoljavajuće vladao svojim organskim funkcijama — uveden je koncept ljudskog dostojanstva. Etički problemi koje su tako postavile krajnje životne dobi (pobačaj; potom, nekoliko decenija kasnije, eutanazija) postaće faktor nepomirljive opreke između dva svetonazora, dve u biti radikalno antagonistične antropologije.
Načelni agnosticizam Francuske Republike olakšat će postupnu, licemernu, čak i pomalo podmuklu prevlast materijalističke antropologije. Premda nikad otvoreno iskazani, problemi vrednosti ljudskog života nastavili su izjedati duhove; nesumnjivo se može utvrditi da su tokom sledećih decenija zapadnjačke civilizacije, medu ostalim, pridoneli širenju klime opste depresije, čak i mazohizma.

Za Brunu, koji je tek navršio osamnaest godina, leto 1974. bilo je važno, ključno razdoblje. Kako je godinama kasnije počeo pohađati psihijatra, tog će se razdoblja mnogo puta prisetiti, preinačujući ovu ili onu pojedinost - psihijatru se, izgleda, priča posebno dopala. Evo je u Bruninoj kanonskoj verziji:

»To se dogodilo pretkraj jula. Otišao sam na nedelju dana kod majke na Ažurnu obalu. Uvek je neko bio kod nje, mnogi su bili u prolazu. Tog je leta vodila ljubav s nekim Kanađaninom - mladim, nabijenim tipom, građenim kao drvoseča. Na dan mog povratka, probudio sam se vrlo rano. Sunce je već pržilo. Ušao sam u njihovu sobu, oboje su spavali. Oklevao sam nekoliko sekundi, potom raskrio plahtu. Moja se majka pomaknula, na tren sam pomislio da će otvoriti oči; bedra su joj se se lagano razmaknula. Kleknuo sam pred njezinom sudnicom. Primaknuo sam ruku na nekoliko centimetara, no nisam je se usudio dodirnuti. Izišao sam da se izdrkam. Ona je udomljivala brojne mačke, manje-više divlje. Prišao sam jednoj maloj crnoj mački koja se grejala na kamenu. Tlo je oko kuće bilo od šljunka, vrlo belog, neumoljive beline. Mačka me pogledala više puta dok sam drkao, ali zatvorila je oči pre no što sam ejakulirao. Sagnuo sam se, pokupio jedan veliki kamen. Mačkina se lubanja rasprsnula, malo je mozga štrcnulo uokolo. Truplo sam pokrio kamenjem, potom se vratio u kuću; još se niko nije probudio. Kasnije tog jutra majka me odvezla ocu, pedesetak kilometara dalje. U autu mi je po prvi put pričala o Di Meoli. I on se odselio iz Kalifornije, četiri godine ranije; kupio je veliki posed pokraj Avignona, na obroncima Ventouxa. Leti je ugošćavao mlade koji su dolazili iz svih evropskih zemalja, kao i Severne Amerike. Mislila je da bih i ja mogao tamo otići jednog leta, da bi mi to proširilo vidike.« Di Meolino se učenje temeljilo uglavnom na brahmanskoj tradiciji, ali po njezinom mišljenju, nije bilo ni fanatično ni isključivo. Uvažavao je takođe i postignuća kibernetike, NLP- a2 i tehnike deprogramiranja usavršene u Esale-nu. Cilj je pre svega bio oslobađanje pojedinca, njegovog dubinskog kreativnog potencijala. »Koristimo samo 10% svojih neurona.«

»Uz to«, dodala je Jane (u tom su trenu prolazili borovom šumom), »tamo ćeš moći upoznati mlade svog godista. Za tvog boravka kod nas, svi smo dobili utisak da imaš poteškoća na seksualnom planu. Zapadnjački doživljaj seksualnosti«, dodala je, »potpuno je izopačen i nastran.« U mnogim primitivnim društvima inicijacija se prirodno obavljala na početku mladenačkog doba, pod nadzorom odraslih članova plemena. »Ja sam ti majka«, još je istaknula. Suzdržala se da ne doda kako je sama inicirala Davida, Di Meolinog sina, 1963. godine. Davidu je tada bilo trinaest. Prvog se poslepodneva skinula pred njim te ga potakla da masturbira. Drugog ga je poslepodneva zadovoljila vlastitom rukom i ustima. Naposletku, trećeg mu je dana dopustila da ude u nju. Ta je uspomena Jane bila vrlo draga; dečakov je kurac bio čvrst i u svojoj se čvrstoći izgledao neograničeno raspoloživim, čak i nakon nekoliko ejakulacija; nesumnjivo se upravo otada trajno okrenula mladim muškarcima. »No inicijacija se uvek obavlja izvan neposrednog porodicnog kruga. To je neophodno za otvaranje prema svetu.« Bruno se trgnuo, upitao se nije li se ona zapravo probudila tog jutra u trenu kada joj se zagledao u stidnicu. No u zapažanju njegove majke nije bilo ničega posebno iznenađujućeg; zabrana incesta ustanovljena je kod sivih gusaka i majmuna mandrila.


»Stigavši ocu«, nastavio bi Bruno, »primetio sam da nije baš dobro. Tog je leta uspeo uzeti samo dve nedelje odmora. Tada nisam bio toga svestan, no imao je poteškoća s novcem, poslovi su mu po prvi put loše krenuli. Kasnije mi je sve ispričao. Potpuno mu je izmaklo novonastalo tržište silikonskih grudi. Smatrao je da se radi o prolaznoj modi, koja neće prerasti okvire američkog tržišta. Dakako da je to bila glupost. Ne postoji nijedan primer mode nastale u Sjedinjenim Državama koja nije uspela preplaviti zapadnu Evropu nekoliko godina kasnije; baš nijedan. Jedan je od njegovih mladih saradnika ugrabio priliku, pokrenuo vlastiti posao i oduzeo mu velik deo klijentele posluživši se silikonskim grudima kao reklamnim proizvodom.«

U vreme te ispovesti Brunin je otac imao sedamdeset godina i uskoro će podleći napadu ciroze. »Istorija se ponavlja«, tmurno bi dodavao zveckajući kockicama leda u svojoj čaši. »Taj kreten Poncet«, (radilo se o ambicioznom mladom hirurgu koji ga je upropastio dvadeset godina ranije), »taj kreten Poncet odbio je uložiti u produžavanje kuraca. Njemu je to kobasičarenje, ne veruje da će se muško tržište proširiti na Evropu. Kreten. Jednaki kreten kao ja u ono vreme. Da mi je danas trideset godina, o da, ja bih se prihvatio produživanja kuraca!« Odaslavši tu poruku, potonuo je u maglovito sanjarenje, na rubu dremeža. Razgovor je prilično zapinjao, razumljivo za to životno godiste.

Tog jula 1974. Brunin je otac bio tek na početku svojeg propadanja. Poslepodne bi se zatvorio u svoju sobu s hrpom San-Antoniovih knjiga i bocom burbona. Izlazio bi oko sedam sati, drhtavom rukom pristavio neko gotovo jelo. Nije sasvim odustao od razgovora sa sinom, ali nije išlo, zaista mu nije išlo. Nakon dva dana, više se uopste nije dalo disati. Bruno je počeo izlaziti, napolju provoditi čitava poslepodneva; naprosto bi se odvukao do plaže.


Psihijatru se manje dopadao sledeći deo priče, ali Bruno je mnogo držao do njega, nije ga ni najmanje želeo da precuti. Napokon, taj seronja je tu da sluša, za to je plaćen, ne? Bila je sama«, stoga bi nastavio Bruno, »svako je poslepodne bila sama na plaži. Mala bogataška sirotica, kao i ja; imala je sedamnaest godina. Bila je zbilja debeljuca, hrpica sala sa sramežljivim licem, prebelom kožom i prištevima. Četvrtog poslepodneva, upravo dan uoči mog odlaska, uzeo sam ručnik i seo kraj nje. Bila je ispružena na trbuhu, otkopčala je gornji deo kostima. Jedine reči kojih sam se setio bile su: 'Tu si na praznicima?' Podigla je oči: zasigurno nije očekivala nekakvu genijalnost, ali verovatno niti baš toliku glupost. Potom smo razmenili imena, njezino je bilo Annick. Došao je trenutak da se pridigne, i ja sam se upitao: Hoće li pokušati zakopčati grudnjak na leđima? Ili će se, naprotiv, uspraviti i pokazati mi grudi? Odabrala je srednje rešenje: okrenula se ovlaš pridržavajući krajeve grudnjaka. Košarice su završile popreko, samo su je delomično pokrivale. Imala je zaista goleme grudi, već pomalo mlohave, što se kasnije, nema sumnje strahovito pogoršalo. Rekoh sebi da je vrlo hrabra. Primaknuo sam ruku i zavukao je u košaricu, postupno razotkrivajući sisu. Nije se pomaknula ali malo se ukočila, zatvorila oči. Nastavio sam uvlačiti ruku, bradavice su joj bile tvrde. Taj je tren ostao jednim od najlepših u mojem životu.

Ono kasnije išlo je teže. Odveo sam je sebi, otišli smo ravno u moju sobu. Bojao sam se da je ne vidi moj otac; on je ipak u životu imao vrlo lepih žena. No spavao je, tog je poslepodneva ustvari bio potpuno pijan, probudio se tek u deset uveče. Začudo, nije dopustila da joj skinem gaćice. Nije to još nikad radila, rekla mi je; tačnije, nije uopste nikad bila s momkom. No bez oklevanja mi je stala drkati, s mnogo entuzijazma; sećam se da se smešila. Zatim sam prineo kurac njezinim ustima; malo je posisala, ali nije joj se baš sviđalo. Nisam navaljivao, objahao sam je. Kada sam joj ud uglavio medu grudi, osetio sam da je istinski sretna, ispustila je tih jecaj. To me strašno uzbudilo, pridigao sam se i spustio joj gaćice. Ovaj se pm nije opirala, čak je podigla noge da mi pomogne. To zaista nije bila zgodna cura, no pića joj je bila privlačna, podjednako privlačna kao u bilo koje žene. Zatvorila je oči.

Kada sam joj zavukao ruke pod guzove, potpuno je raširila bedra. To me se toliko impresioniralo da sam istog trena svršio, pre nego što sam uspeo ući u nju. Na stidnim dlakama bilo je malo sperme. Bilo mi je strašno žao, ali ona mi je rekla da nema veze, da joj je drago.

Nismo imali baš puno vremena za razgovor, već je bilo osam sati, morala se odmah vratiti roditeljima. Rekla mi je, bogzna zašto, da je jedinica. Izgledala je tako sretnom, tako ponosnom što ima razlog za kašnjenje, da sam se gotovo rasplakao. Dugo smo se ljubili u vrtu pred kućom. Sutradan ujutro, otputovao sam natrag u Pariz.«

Dovršivši tu mini priču, Bruno bi zamuknuo. Terapeut bi se diskretno protegnuo, i najčešće rekao: »Dobro.« Zavisno od potrošenog vremena nekim bi rečima ponovno potaknuo razgovor ili pak samo dodao: »Da tu stanemo za danas?« izgovorivši finale svoje misli lagano uzlaznom intonacijom da unese upitnu nijansu. Osmeh bi mu pritom bio krajnje profinjeno lepršav.

13.

Tog leta 1974, Annabelle se dala poljubiti jednom momku u diskoteci mesta Saint-Palais. U Stephanie je pročitala dossier o prijateljstvu između momka i cure. Otvorivši pitanje prijatelja iz detinjstva, časopis je postavio naročito gnusnu tezu: posebno je redak slučaj da se prijatelj iz detinjstva pretvori u momka; on je prirodno sklon da postane dobar prijatelj, veran prijatelj; sta vise, često će poslužiti kao osoba za poveravanje i za podršku kada prvi flertovi donesu nemir.

Onih sekundi koje su usledile nakon tog prvog poljupca, uprkos tvrdnjama časopisa, Annabelle se osetila užasno tužnom. Nešto bolno i nepoznato brzo joj se širilo grudima. Izišla je iz Kathmandoua, ne dopustivši momku da je prati. Skidajući lanac sa svog mopeda, lagano je drhtala. Te je večeri obukla najlepšu haljinu. Kuća njenog brata bila je udaljena samo kilometar, tek je prošlo jedanaest kada je stigla, u dnevnoj je sobi još gorelo svetlo; opazivši svetlost, zaplakala je. To su okolnosti u kojima je, jedne julske noći 1974, Annabelle stekla bolnu i konačnu spoznaju o svojem postojanju. Dok se životinjama ono ukazuje u vidu telesne boli, u ljudskim zajednicama postojanje postiže punu samosvest tek posredstvom laži, s kojom se ono u praksi može stopiti. Do svoje šesnaeste godine, Annabelle pred roditeljima nije imala tajni; nije ih imala - a to je bilo, sada je shvatala, nešto retko i dragoceno - niti pred Michelom. Toekom nekoliko sati te noći Annabelle je spoznala kako je ljudski život neprekidan niz laži. Istom je prigodom spoznala i svoju lepotu.
Licno postojanje i osećaj slobode koji iz njega proističe tvore prirodne temelje demokracije. U demokratskom sistemu, odnosi medu pojedincima u klasičnom su slučaju uređeni na ugovorni način. Svaki ugovor koji krši prirodna prava jedne od ugovornih strana, ili u kojem ni su jasno navedeni uslovi njegovog raskidanja, samim se tim smatra ništavnim.

Dok je o svojem letu 1974. govorio rado i podrobno, Bruno je teže spominjao školsku godinu koja je usledila; istini za volju, u sećanju mu je ostavila samo rastuću nelagodu. Vremenski deo neodređenog trajanja, ali prevladavajuće sumornih tonova. I dalje je često viđao Annabelle i Michela, u načelu su bili vrlo bliski; no predstojala im je matura, kraj će ih školske godine neizbežno razdvojiti. Michel se promenio: slušao je Jimija Hendrbca i valjao se po podu, to je bilo vrlo intenzivno; mnogo kasnije od svih ostalih, počeo je pokazivati znakove adolescencije. Između Annabelle i njega kao da se uvukla nelagoda, nisu se više tako lako uzimali za ruku. Ukratko, kao što je Bruno to jednom prilikom sažeto izrekao svojem psihijatru, »sve je odlazilo u kurac«.

Od svoje zgode s Annick, koju je bio sklon ulepšavati u sećanju (uostalom, mudro se suzdržao od ideje da je nazove), Bruno je osećao nešto više samopouzdanja. Na taj prvi zavodnički uspeh, međutim, nisu se nadovezali drugi, i doživeo je grubo odbijanje kada je pokušao poljubiti Svlvie, zgodnu i vrlo napaljivu brinetu iz Annabelli-nog razreda. No jedna ga je cura htela, mogle su doći i druge; ujedno se u njemu javio neki neodređeni zaštitnič-ki osećaj prema Michelu. Naposletku, on mu je bio brat, i to dve godine mladi. »Moraš nešto učiniti s Annabelle«, uporno mu je govorio; »ona to jedva čeka, zaljubljena je u tebe a najlepša je u čitavoj gimnaziji.« Michel bi se vrpoljio na stolcu, odgovarao: »Da.« Prolazile su nedelje. Očigledno se kolebao na pragu odraslosti. Poljubiti Annabelle za njih bi dvoje značilo jedini način da se izađe iz tog tesnaca; no on toga nije bio svestan; uljuljkao se u lažan osećaj večnosti. U aprilu je razbesneo svoje nastavnike ne ispunivši obrasce za upis na predavanja pripreme za studij. A bilo je primetno da ima vrlo dobre izglede, bolje od svih ostalih, da bude primljen na neki od najpoznatijih fakulteta. Do mature je bilo mesec i po, a sve je više ostavljao utisak da se prepustio. Kroz rešetke učioničkih prozora promatrao je oblake, stabla u školskom dvorištu, druge đake; reklo bi se da ga nikakva ljudska događanja više nisu bila kadra zaista dirnuti.

Bruno se, pak, odlučio upisati na književnost: polako mu se napunio kofer Tavlor-Maclaurinovim tezama, i još važnije, na faksovima književnosti ima cura, puno cura. Njegov otac nije imao nikakvu primedbu. Kao i svi stari razvratnici, u kasnijim je godinama postao sentimentalan, i gorko je sebi predbacivao da je sinu upropastio život svojim egoizmom; to, uostalom, nije bilo potpuno netačno. Početkom maja se razišao s Julie, svojom poslednjom ljubavnicom, premda je ta žena bila prekrasna; zvala se Julie Lamour, no za estradu se preimenovala u Julie Love. Glumila je u prvim francuskim pornićima, danas zaboravljenim filmovima Burda Tranbareea ili Francisa Leroia. Izgledala je pomalo poput Janine, no mnogo gluplje. »Proklet sam... Proklet sam...«, ponavljao je Brunin otac postavši svestan sličnosti, kada mu je pod ruku došla fotografija iz mladosti njegove bivše žene. Za jedne večere kod Benazerafa njegova je ljubavnica srela Deleuzea, i otada se rado upuštala u intelektualna opravdavanja pornografije, to se više nije dalo podneti. Povrh toga, skupo ga je koštala, na snimanjima se navikla na iznajmljene rollsove, na bunde, na sve te erotske tričarije koje su mu, u poodmaklim godinama, postajale sve mučnije. Krajem '74, morao je prodati kuću u Sainte-Maxime. Nekoliko meseci kasnije, sinu je kupio garsonjeru pored parka Observatoire: vrlo lepu garsonjeru, svetlu, tihu, bez zgrade preko puta koja bi joj zaklanjala pogled. Pokazujući je Bruni, nije nimalo imao utisak da mu daruje nešto posebno, već da pokušava popraviti štetu, koliko je to moguće; u svakom slučaju, kupnja je očigledno bila dobar posao. Prošetavši pogled stanom, ipak je malo živnuo. »Moći ćeš pozivati devojke!« uzviknuo je nepažljivo. Ugledavši izraz lica svog sina, odmah je požalio.

Michel se naposletku upisao na Fakultet Orsay, Odsek matematike i fizike; zavela ga je pre svega blizina studentskog grada: eto kako je razmišljao. Obojica su, prema očekivanju, lako maturirala. Annabelle je pošla s njima na dan objave rezultata, ozbiljnog lica, u godinu je dana postala mnogo zrelijom. Neznatno mršavija, s osmehom koji je sada dolazio više iznutra, nažalost je bila još lepša. Bruno tada odluči nešto preduzeti: više nije bilo letnjikovca u Sainte- Maxime, ali mogao je otići na Di Meolin posed, kako mu je predložila majka; pozvao je njih dvoje da mu se pridruže. Krenuše mesec kasnije, krajem meseca.

14. 

Leto '75.

»Ne daju im dela njihova da se Bogu svome vrate, jer je duh bluda
medu njima; oni Jahve ne poznaju.«
(Hošea, 5, 4)

Čovek koji ih je dočekao na autobusnoj stanici u Car-pentrasu bio je onemoćao, bolestan. Sin italijanskog arhitekta koji je dvadesetih godina emigrirao u Sjedinjene Države, Francesco di Meola je bez ikakve sumnje uspeo u životu, dakako u financijskom smislu. Kao i Serge Clement, mladi je Italijan po završetku Drugoga svetskog rata shvatio da se nalazi na pragu jednog savim drugačijeg sveta, i da će delatnosti koje su dugo smatrane elitističkim ili marginalnim sada zadobiti znatnu važnost. Dok je Brunin otac ulagao u estetsku hirurgiju, Di Meola se upustio u proizvodnju ploča; neki su, nema sumnje, zaradili mnogo više novca od njega, ali ipak je uspeo prigrabiti solidan komad kolača. Oko svoje četrdesete, poput mnogih je stanovnika Kalifornije naslutio pojavu jednog novog vala, mnogo dalekosežnijeg od običnih modnih previranja, kojem je bilo suđeno da isprevrne čitavu zapadnjačku civilizaciju; zahvaljujući tome, imao je priliku u svojoj vili na Big Suru razgovarati s Allanom Wattsom, Paulom Tillichem, Carlosom Castanedom, Abrahamom Maslovvom i Carlom Rogersom. Nešto kasnije čak je imao sreću da upozna Aldousa Huxleya, istinskog duhovnog oca tog pokreta. Ostario i gotovo slep, Huxley je tek delomično obratio paznju na njega; no taj će mu susret ipak ostaviti odlučan utisak.

Motivi koji su ga 1970. nagnali da napusti Kaliforniju i kupi posed u Gornjoj Provansi ni samom mu nisu bili potpuno jasni. Kasnije, pred kraj života, došao je do zaključka kako je zbog teško dokučivih razloga poželeo da umre u Evropi; no tada su mu do svesti dopirali samo površniji motivi. Pokret začet u julu '68. impresionirao ga je, i u trenu kada je hippie-val počeo preplavljivati Kaliforniju rekao je sebi da bi se možda moglo nešto učiniti s evropskom mladeži. Jane ga je u tome poticala. Francuska je mladež bila naročito zaostala, gušila se pod paternalističkim okovima degolizma; ali ona je tvrdila kako je dovoljna jedna iskra da sve plane. Poslednjih je godina Francescu najveće zadovoljstvo pričinjalo pušiti marihuanu s vrlo mladim devojkama, privučenim duhovnom aurom pokreta; a zatim ih ševiti, usred mandala i mirisa tamjana. Devojke koje su zalazile na Big Sur uglavnom su bile glupe protestanske balavice; barem polovina od njih device. Pred kraj šezdesetih, izvor samo što nije presahnuo. On je tada sebi rekao da je možda došlo vreme za povratak u Evropu; i samom mu se cinilo čudnim da razmišlja na takav način, s obzirom da je iz Italije otišao s jedva pet godina. Otac mu je bio ne samo militantni revolucionar nego i kultivisan čovek, zaljubljenik u lepo izražavanje, esteta. To je verovatno u njemu ostavilo trag. U biti je Amerikance na neki način uvek smatrao idiotima.

Bio je još uvek vrlo naočit, kao isklesana lica, zagasite puti, duge sede kose, guste i kovrčave; no u unutrašnjosti njegovog tela celije su se stale razmnožati bez reda, uništavati genetski kod susednih celija, lučiti toksine. Specijalisti kojima se obratio imali su suprotna mišljenja o brojnim stvarima, osim o jednoj, onoj bitnoj: uskoro će umreti. Njegov se rak nije moglo operisati, neizbežno će nastaviti razvijati svoje metastaze. Većina je lekara preporučala lagano umiranje, a uz nešto lekova čak bi se izbegla telesna bol; činjenica je da dosad nije osećao ništa više od opste klonulosti. No nije pristao; nije uspeo čak ni zamisliti pristanak. Savremenom zapadnjaku, čak i ako je dobrog zdravlja, misao na smrt je nešto poput pozadinskog šuma, koji mu preplavi mozak čim splasnu žudnje i projekti. S godinama taj šum postaje sve nametljivijim; može ga se uporediti s muklim hrkanjem, katkad popraćenim škrgutom. U nekim je drugim epohama pozadinski šum činilo očekivanje Kraljevstva Božjeg; danas ga čini očekivanje smrti. Tako stoje stvari.
Huxley se, toga će se uvek sećati, cinio ravnodušnim prema približavanju vlastite smrti; no možda je jednostavno otupeo, ili bio drogiran. Di Meola je čitao Platona, Bhagavad-Gitu i Tao- te-Kinga; nijedna od tih knjiga nije ga ni najmanje umirila. Tek je navršio šezdesetu, a umirao je, svi su simptomi to govorili, nije moglo biti pogreške. Čak ga je prestajao zanimati seks, Annabellinu je lepotu zapazio tek nekako rastreseno. Njih dvojicu, pak, nije ni pogledao. Već je dugo živeo okružen mladima, i možda se iz navike pokazao donekle znatiželjnim da upozna Janine sinove; zapravo je bilo sasvim očigledno da ga za to boli dupe. Ostavio ih je usred svog poseda, s uputstvom da šator postave bilo gde; želeo je leći, ako je moguće bez ikoga u blizini. U telesnom smislu, još je bio zadivljujuć primerak inteligentnog i senzualnog muškarca, britko ironičnog, pa i mudrog pogleda; neke naročito blesave devojke čak su mu lice smatrale blistavim i dobrodušnim. Nije u sebi osećao nikakvu dobrodušnost, šta više, činilo mu se da je osrednji glumac: kako li su svi tako naseli? Nema sumnje, katkad je sebi govorio pomalo tužno, ti mladi što tragaju za novim duhovnim vrednostima stvarno su idioti.

Samo koju sekundu nakon što su izišli iz jeepa, Bruno je shvatio da je pogrešio. Posed se blago i valovito spuštao prema jugu, videlo se grmlje i cveće. Jedan je slap uranjao u vestacko jezerce, zeleno i mirne površine; tik do njega, jedna žena, gola i ispružena na plosnatom kamenu, sušila se na suncu, dok se druga sapunjala pre kupanja. Bliže njima, klečeći na prostirci od rogožine, neki je visoki bradonja meditirao ili spavao. I on je bio go, i vrlo preplanuo; dugačka svetloplava kosa vrlo mu je impresivno odskakala od tamnosmede kože; pomalo je podsećao na Krisa Kristoffersona. Bruno se obeshrabrio; istini za volju, što je drugo mogao očekivati? Možda još nije prekasno otići, pod uslovom da to bude odmah? Bacio je pogled na svoje društvo: Annabelle je, iznenađujuće smirena, počela rasprostirati svoj šator; Michel je sedeo na panju i poigravao se uzicom svog ruksaka; izgledao je potpuno odsutan.

Voda otiče najlakšim putem. Predodređeno u načelu i u gotovo svakom činu, ljudsko ponašanje dopušta tek malobrojne stranputice, i čovek će tek retkima od njih zaista krenuti. Godine 1950. Francescu di Meoli jedna je italijanska glumica rodila sina; drugorazredna glumica koja se nikada neće izdići s nivoa uloge egipatske robinje, što joj je donela - to je bio vrhunac njezine karijere -dvevreplike u Quo vadiš? Sinu su dali ime David. S petnaest godina, David je sanjao da postane rock-star. Nije bio jedini. Premda mnogo bogatiji od direktora i bankara, rock-starovi su zadržavali buntovnički imidž. Mladi, lepi, slavni, objekti žudnje svih žena i zavisti svih muškaraca, rock-starovi su bili apsolutni vrhunac društvene hijerarhije. Ništa se u ljudskoj istoriji, od divinizacije faraona u drevnom Egiptu, nije moglo usporediti s kultom rock-starova koji je stvorila evropska i američka mladež. U telesnom pogledu, David je imao sve potrebno da ostvari svoj cilj: apsolutnu lepotu, animalnu koliko i dijaboličnu; muževno lice, no posebno pravilnih crta; dugu i vrlo gustu crnu kosu, lagano kovrčavu; velike, duboko plave oči.

Zahvaljujući očevim vezama, David je dobio priliku da snimi prvi singl sa samo sedamnaest godina; bio je to potpuni neuspeh. Treba reći da je izašao iste godine kada i Sergeant Pepper, Days of Future Passed i mnogi drugi. Jimi Hendrbc, Rolling Stonesi, Doorsi bili su na vrhuncu; Neil Young je počeo snimati, i još se mnogo očekivalo od Briana Wilsona. Tih godina nije bilo mesta za pristojnog, ali ne posebno inventivnog basistu. David je ustrajao, promenio je četiri grupe, iskušao različite stilove; tri godine nakon očevog odlaska, odlučio je okušati sreću u Evropi. Lako je pronašao gazu u nekom klubu na Ažurnoj obali, to nije bio problem; komadi su ga svake večeri čekali u njegovoj sobi iza pozornice, ni to nije bio problem. Ali niko, ni u jednoj izdavačkoj kući, nije obratio ni najmanju paznju na njegove demo snimke.

Kada je David upoznao Annabelle, već je bio imao više od pet stotina žena; no nije pamtio takvo savršenstvo oblika. Annabelle je pak osetila privlačnost prema njemu kao što su osećale sve druge. Odolevala je nekoliko dana, i popustila tek nedelju dana po dolasku. Oko tridesetero ih je plesalo iza kuće, noć je bila zvezdana i blaga. Annabelle je bila odevena u belu suknju i kratku majicu s nacrtanim suncem. David je plesao tik uz nju, katkad bi je zavrtio u rock-figuri. Plesali su neumorno, već duze od sata, čas u brzom, čas u sporom ritmu, praćeni tamburi-nom. Bruno je nepomično stajao naslonjen na stablo, stisnuta srca, budno i napeto promatrajući. Michel bi se na tren pojavio na rubu svetlog kruga, pa opet nestao u noći. Najednom se stvorio pred njim, na jedva pet metara. Bruno je video Annabelle kako ostavlja plesače i prilazi mu, jasno ju je čuo kako pita: »Ne plešeš?«; lice joj je pritom bilo vrlo tužno. Michel je poziv otklonio neverovatno sporom gestom, kakvu bi učinila netom oživela pretistorijska životinja. Annabelle je ostala nepomično stajati pred njim pet do deset sekundi, pa se okrenula i priključila skupini. David ju je obgrlio oko struka i snažno privukao k sebi. Ona mu je položila ruku na rame. Bruno je ponovno pogledao Michela; imao je utisak da mu na licu lebdi osmeh; oborio je oči. Kada ih je pridigao, Michela više nije bilo. Annabelle je bila u Davidovom zagrljaju; usne su im bile blizu.

Ispružen u svom šatoru, Michel je čekao zoru. Pred kraj noći izbila je silovita oluja, iznenadila ga je spoznaja da se malo prestrašio. Nebo se potom stišalo, stala je padati ravnomerna spora kiša. Kapi su muklo udarale o šatorsko platno, na nekoliko centimetara od njegovog lica, no bio je zaklonjen od njihovog dodira. Najednom ga je pohodila slutnja da će mu čitav život nalikovati tom trenu. Susretaće ljudske osećaje, katkad će im čak biti vrlo blizu; drugi će doživljavati sreću, ili očaj; ništa od toga neće ga se nikada moći sasvim ticati niti će ga pogađati. Više puta tokom večeri, Annabelle je plešući bacila pogled u njegovom smeru. Želeo se pomaknuti, ali nije mogao; imao je vrlo jasan osećaj da uranja u ledenu vodu. Sve je, međutim, bilo i preterano mirno. Osećao se razdvojenim od sveta prazninom od nekoliko centimetara, koja je oko njega tvorila nešto poput ljušture ili oklopa.

15. 

 Sutradan ujutro, Michelov je šator bio prazan. Sve su mu stvari nestale, no ostavio je ceduljicu na kojoj je pisalo samo: »NE BRINITE.«
Bruno je otputovao nedelju kasnije. Ulazeći u voz shvatio je da se za čitavog boravka nije ni pokušao nikome nabacivati, niti je, sve u svemu, s ijednom osobom razgovarao.
Pred kraj abgusta Annabelle je primetila da joj kasni mesečnica. Rekla je sebi da je tako i bolje. Nije bilo problema: Davidov je otac znao jednog lekara, militantnog pobornika porodicnog planiranja, s praksom u Marseilleu. Tip je bio entuzijasta od tridesetak godina, s riđim brčićima, i zvao se Laurent. Bilo mu je posebno stalo da ga zove imenom: Laurent. Pokazao joj je različite instrumente, objasnio joj postupak usisavanja i kiretaže. Bilo mu je stalo da uspostavi demokratski dijalog s klijenticama, s kojima se ophodio kao s prijateljicama. Od početka je podržavao ženski pokret, i smatrao da još preostaje mnogo za učiniti. Operacija je zakazana za sledeći dan; troškove će podmiriti Porodicno planiranje.
Annabelle se vratila u svoju hotelsku sobu na rubu živčanog sloma. Sutradan će pobaciti, još jednu noć provesti u hotelu, potom se vratiti kući; tako je odlučila. Tokom protekle tri nedelje, svake je noći dolazila u Davidov šator. Prvi ju je put malo bolelo, no potom je doživela užitak, mnogo užitka; nije ni slutila da bi seksualni užitak mogao biti tako snažan. No prema tom tipu nije imala nikakvih ljubavnih osećaja; znala je da će je vrlo brzo zameniti, čak je verovatno to već i činio.
Te večeri, za stolom s prijateljima, Laurent je s oduševljenjem spomenuo Annabellin slučaj. Borili su se upravo zbog devojaka kao što je ona, reče; kako bi sprečili da jedva sedamnaestogodišnjoj devojci (»i uz to zgodnoj«, umalo je dodao) život upropasti letnja avantura.
Annabelle je duboko strepila od povratka u Crecy-en--Brie, no zapravo se ništa nije dogodilo. Bio je 4. septembar; roditelji su pohvalili njezinu preplanulost. Rekli su joj da je Michel otputovao, da već stanuje u svojoj sobi u studentskom naselju u Bures-sur-Yvetteu; očito nisu ništa slutili. Uputila se Michelovoj baki. Stara se gospoda cinila umornom, no lepo ju je primila, i bez ikakvog joj protivljenja dala adresu svog unuka. Da, smatrala je pomalo čudnim što se Michel vratio pre ostalih, smatrala je čudnim i to što je otputovao da se smesti u svoju sobu mesec dana pre početka studijske godine; no Michel jest čudan mladic.

        Usred sveopsteg divljaštva prirode, ljudska su bića katkad (retko) uspevala stvoriti malene oaze topline ozračene ljubavlju. Malene, zatvorene, samo odabranima dostupne prostore, u kojima je vladalo uzajamno poštivanje i ljubav. 
         Dve je sledeće nedelje Annabelle posvetila pisanju Michelu. Bilo je teško, mnogo je puta morala precrtati i počinjati iznova. Dovršeno, pismo je brojilo četrdeset stranica; po prvi put, to je zaista bilo ljubavno pismo. Poslala ga je 17. septembra, na dan početka nastave u gimnaziji; zatim je čekala.

Fakultet Orsay - Pariš XI. jedina je visoka škola u pariškoj regiji izgrađena tačno prema američkom modelu campusa. Nekoliko zgrada razbacanih parkom nude smeštaj studentima od prve godine do magisterija. Orsay nije samo učilište, već i mesto gde se vrše vrhunska istraživanja na polju fizike elementarnih čestica. Michelova je soba bila na uglu, na četvrtom i najvišem spratu zgrade 233; odmah se počeo u njoj osećati vrlo ugodno. Imala je mali krevet, radni stol, police za njegove knjige. Prozor je gledao na travnjak koji se spuštao sve do reke; malo se nagnuvši, sasvim desno je mogao da nazre betonske blokove akceleratora čestica. U ovo vreme, mesec dana pre početka nastave, zgrada je bila gotovo prazna; tu je bilo samo nekoliko studenata iz Afrike - kojima je najveći problem bio smeštaj u avgustu, kada su se zgrade potpuno zatvarale. Michel bi povremeno izmenio koju reč s paziteljicom; preko dana bi hodao uz reku. Još nije ni slutio da će u toj zgradi ostati više od osam godina.
Jednog prepodneva, oko jedanaest sati, legao je u travu, medu ravnodušna stabla. Čudilo ga je što toliko pati. Krajnje udaljena od hrišćanskih pojmova otkupljenja i milosti, strana i samoj ideji slobode i oprosta, njegova vizija sveta sadržavala je nešto mehaničko i neumoljivo. S obzirom na zadane početne okolnosti, mislio je, s obzirom da su mreži početnih interakcija utvrđeni parametri, događaji se odvijaju u ohlađenom i praznom prostoru; determinizam je neizbežan. Ono što se dogodilo moralo se dogoditi, nije moglo biti drugačije; niko se nije mogao smatrati odgovornim. Michel bi noću sanjao apstraktne prostore, prekrivene snegom; njegovo telo, umotano u zavoje, tumaralo je pod niskim nebom, medu željezarama. Danju bi katkad susreo jednog od Afrikanaca, sitnog Malijca sive kože; jedan bi drugome kimnuli glavom. Studentska kantina još nije bila otvorena; kupio bi konzervu tunjevine u samoposluzi Continent u Courcelles-sur--Yvette, pa se vratio u dom. Spustila bi se večer. Hodao bi praznim hodnicima.
Oko sredine oktobra Annabelle mu je napisala još jedno pismo, kraće od prethodnog. U međuvremenu je telefonirala Bruni, koji ni sam nije imao nikakvih vesti: znao je samo da Michel redovno telefonira baki, ali da je verovatno neće posetiti pre Božića. Jedne studenačke večeri, nakon seminara iz analize, Michel je pronašao poruku u svom pretincu u domu. Na papiriću je pisalo: »Nazovi svoju tetu Marie-Therese. HITNO.« Već dve godine gotovo da nije video tetu Marie--Therese, niti sestričnu Brigitte. Odmah je nazvao. Baka mu je imala još jedan udar, morali su je zadržati u bolnici u Meauxu.
Prehodao je Meaux, prošao kraj gimnazije; bilo je oko deset sati. U tom trenu, u jednoj od učionica, Annabelle je proučavala neki tekst koji je napisao Epikur — mislilac poznat kao lucidan, umeren, grčki, i istinu govoreći, dosadan kao proliv. Nebo je bilo tamno, vode Marne uskomešane i prljave. Bez poteškoća je pronašao bolnički kompleks Saint-Antoine — ultramodernu zgradu, svu od stakla i čelika, otvorenu prethodne godine. Teta Marie-Therese i sestrična Brigitte čekale su ga na odmorištu; jasno se videlo da su plakale. »Ne znam je li dobro da je vidiš...«, reče Marie-Therese. Nije se obazirao. Ono što se mora proživeti, proživeće.
U sobi za intenzivnu negu baka je bila sama. Ispod plahte, posebni bele, provirivale su ruke i ramena; bilo mu je teško pogled odvojiti od te razgolićene, izborane, bledunjave, strahovito ostarele puti. Ruke, u koje je primala infuziju, bile su remenima pričvršćene za rub kreveta. Jedna joj je žlebasta cevčica bila uvučena u grlo. Ispod plahte su prolazile žice spojene na uređaje koji su nešto beležili.
Skinuli su joj spavaćicu; nisu je pustili da uredi pundju, kao što je godinama činila svakog jutra. S tom raspuštenom kosom, dugom i sivom, to više nije u potpunosti bila njegova baka; to je bilo nekakvo jadno stvorenje od mesa, ujedno vrlo mlado i vrlo staro, sad prepušteno rukama medicine. Michel joj uze ruku; jedino je ruku uspevao zaista prepoznati. Cesto ju je uzimao za ruku, čak i još sasvim nedavno, i nakon što je navršio sedamnaestu. Oči joj se nisu otvorile; no možda je, uprkos svemu, prepoznala njegov dodir. Nije snažno stisnuo, samo joj je ruku uzeo u svoju, kao što je ranije činio; živo se nadao da će mu prepoznati dodir.
Ta je žena proživela okrutno detinjstvo radeći na farmi od sedme godine, okružena poludivljacima, alkoholičarima. Mladenačko joj je doba bilo prekratko da bi ga se mogla uistinu sećati. Nakon muževe smrti radila je u tvornici istovremeno podižući svoje četvero dece; usred zime, morala je u dvorište odlaziti po vodu za higijenske potrebe porodice. S više od šezdeset godina, odskora penzionisana, pristala je ponovno se brinuti za malo dete - sina svog sina. Ni njemu nije ničega nedostajalo — ni čiste odeće, ni slasnih nedeljnih ručkova, ni ljubavi. Sve je to u njegovom životu ona obezbedila. Svako istraživanje čovečanstva koje i najmanje teži iscrpnosti mora uzeti u obzir tu vrstu pojava. Takva su bića postojala kao idtorijske činjenice. Ljudska bića koja su radila čitav život, koja su naporno radila, isključivo zbog odanosti i zbog ljubavi; koja su doslovno davala svoj život za druge u ime odanosti i ljubavi; koja uprkos tome nisu ni najmanje imala utisak da se žrtvuju; koja zapravo nisu ni pomišljala da žive drugačije nego tako da svoj život daju drugima u ime odanosti i ljubavi. U praksi, ta su ljudska bića bila uglavnom žene.
Michel ostade u toj prostoriji oko četvrt sata, držeći bakinu ruku u svojoj; tada ga je neki internista upozorio da bi uskoro mogao smetati. Možda se može nešto učiniti; ne operacija, to je nemoguće; ali možda ipak nešto, bitno je da još ništa nije izgubljeno.

Put natrag je prošao bez reči; Marie-Therese je mehanički vozila renault 16. Jeli su takođe ne govoreći mnogo, s vremena na vreme se prisećajući kakvog događaja. Marie-Therese ih je dvorila, imala je potrebu za kretanjem; povremeno bi zastala, malo plakala, pa se vratila šporetu.
Annabelle je posmatrala odlazak hitne pomoći, potom i povratak renaulta 16. Oko jedan ujutro je ustala i obukla se, roditelji su joj već spavali; otišla je do dvorišnih vrata Michelove kuće. Sva su svetla bila upaljena, verovatno su bili u dnevnoj sobi; no kroz zavese se ništa nije dalo razabrati. U tom je trenu padala sitna kišica. Prošlo je oko deset minuta. Annabelle je znala da može pozvoniti i videti Michela; a isto je tako mogla, na kraju, ne učiniti ništa. Nije bila potpuno svesna da proživljava konkretan doživljaj slobode; u svakom slučaju osećala se užasno, i nakon tih deset minuta više nikada neće biti što je bila.
Mnogo godina kasnije, Michel će izneti kratku teoriju ljudske slobode utemeljenu na analogiji s ponašanjem su-prafluidnog helija. Neupadljive pojave u atomima, razmene elektrona medu neuronima i sinapse u unutrašnjosti mozga, u načelu podležu kvantnoj nepredvidljivosti; no statističkim poništavanjem elementarnih razlika zbog velikog broja neurona, ljudsko je ponašanje — kako u osnovnim crtama tako i u pojedinostima - jednako strogo određeno kao i ponašanje bilo kojeg drugog prirodnog sistema. No u nekim, posebno retkim okolnostima — hrišćani su se služili pojmom dela Božje milosti — pojavljuje se i unutrašnjošću mozga širi jedan val drugačije gradje; nastaje novi oblik ponašanja, privremen ili trajan, kojim upravlja potpuno drugačiji sistem harmonijskih oscilatora; tada se može opaziti ono što se obično naziva slobodnim činom.
Ništa se takvog nije dogodilo te noći, i Annabelle se vratila očevoj kući. Osećala se znatno starijom. Proći će gotovo dvadeset pet godina do njezinog sledećeg susreta s Michelom.

Telefon je zazvonio oko tri sata; medicinska je sestra zvučala iskreno ožalošćena. Učinili su zaista sve što je bilo moguće; ali u biti se gotovo ništa nije moglo učiniti. Srce je bilo prestaro, eto tako je. Barem nije patila, to se mirne duše može reći. No, i to treba jasno reći, gotovo je.
Michel je pošao prema svojoj sobi, čineći sasvim male korake, ne veće od dvadeset centimetara. Brigitte htede ustati, Marie-Therese je zaustavi pokretom ruke. Prošlo je oko dve minute, a tada se iz sobe začulo nešto između mijaukanja i urlika. Ovaj je put Brigitte jurnula. Michel je bio sklupčan u podnožju kreveta. Oči su mu bile malo iskolačene. Na licu mu se nije videlo ništa nalik patnji, niti kojem drugom ljudskom osećaju. Lice mu je isijavalo odvratan životinjski strah.

Нема коментара:

Постави коментар