GLAVA deveta
I on se pribra i uđe u kuću, ovaj put ne pokraj zida, već sredinom, kroza sneg, na tremu susretne gostioničara, koji ga nemo pozdravi i pokaza rukom na krčmu; on pođe tamo kamo mu bi pokazano, jer mu je bilo hladno, a hteo je i videti ljude, ali oseti veliko razočaranje kad za jednim stolićem, koji je svakako posebno bio tu stavljen jer obično se sedilo samo na buradi, opazi mladog gospodina kako sedi dok je pred njim stajala—prizor nimalo ugodan za K. — gostioničarka iz gostionice Kod mosta. Pepi, ponosna, zabačene glave, uvk s istim osmehom, nepobitno svesna svoje važnosti, tresući kikom pri svakom pokretu, trčkarala je amo-tamo, donela pivo, a zatim tintu i pero, jer je gospodin raširio pred sebe spise, sređivao podatke, koje je nalazio čas u nekom predmetu pred sobom, a čas u nekom na sasvim drugom kraju stola, i sada je hteo pisati. Gostioničarka, onako stojeći, s visine je promatrala mirno i gospodina i papire, malo napućenih usta, kao da se odmara i kao da je već rekla sve što treba i sve je bilo dobro primljeno. »Gospodin geometar, napokon«, reče gospodin kad K. uđe, bacivši jedan kratak pogled na njega, a onda se opet zadubi u svoje papire. I gostioničarka ga premeri jednim ravnodušnim pogledom, nimalo iznenađena. Pepi, opet, kao da primeti K. tek kad je prišao stolu za posluživanje pića i naručio konjak.
K. se tu nasloni i pritisnu rukom oči, ne vodeći računa ni o čemu. Onda srknu konjak i odgurnu ga jer je bio loš. »Piju ga sva gospoda«, reče Pepi kratko, prolije ostatak, opra čašicu i stavi je na policu. »Gospoda imaju i bolje«, reče K. »Možda«, uzvrati Pepi, »ali ja ne.« Time je s njim završila i opet se stavila na raspolaganje gospodinu, kojem nije bila potrebna i oko kojeg se vrtila, pokušavajući s puno uvažavanja preko njegovih ramena baciti pogled na papire. To je bila samo pusta radoznalost i razmetanje, što gostioničarka osudi nabiranjem obrva.
Najednom, gostioničarka osluhne i napregnuto se zagleda u prazninu. K. se osvrne, on nije čuo ništa posebno, ni ostali kao da nisu ništa čuli, ali gostioničarka, krupnim koracima i na prstima, pritrča stražnjim vratima koja vode u dvorište i proviri kroz ključanicu, a onda se okrene drugima, raširenih očiju i zažarena lica, i pozva ih prstom; i onda su virili naizmenično, istina, gostioničarka najdulje, ali je i Pepi stalno dolazila na red, dok je gospodin bio razmerno najravnodušniji. Pepi i gospodin ubrzo se vratiše, a gostioničarka je i dalje napeto virila, duboko pognuta, gotovo klečeći; imao se maltene dojam kao da sada još samo preklinje ključanicu da je propusti jer se već odavno više ništa nije moglo videti. A kad se ona ipak podiže, prevuče ruke preko lica, uredi kosu, duboko udahnu, kao prisiljena ponovno navikavati oči na sobu i na ljude, što ona nerado čini, K. je upita, ne kako bi dobio potvrdu nečega što je znao, nego da bi preduhitrio napad kojeg se unapred plašio, toliko sada beše postao osetljiv: »Dakle, Klamm se već odvezao?« Gostioničarka prođe nemo pokraj njega, ali gospodin reče sedeći za svojim stolićem: »Da, naravno. Budući da ste vi napustili svoje stražarsko mesto, Klamm se mogao odvesti. Ali je divno čudo kako je gospodin osetljiv. jeste li primetili, gazdarice, kako se Klamm uznemireno osvrtao oko sebe?« Gostioničarka, čini se, nije to opazila, ali gospodin nastavi: »Na sreću, ništa se više nije primećivalo, kočijaš je izravnao čak i tragove stopa u snegu.« »Gazdarica nije ništa primetila«, reče K., ali ne u nekoj nadi, već samo uvređen gospodinovim tvrđenjem koje je zvučalo kao konačno i neoborivo. »Možda baš tada nisam bila kod ključanice«, reče gostioničarka, pre svega da bi gospodina uzela u zaštitu, a onda se htede odužiti Klammu i doda: »Uostalom, ne verujem u neku veliku osetljivost Klammovu. Mi se, istina, plašimo za njega, trudimo se zaštititi ga i pritom pretpostavljamo da je u krajnjoj meri osetljiv. To je dobro tako, a svakako je to i Klammova volja.
Međutim, mi ne znamo kako se on drži u stvarnosti. Svakako, ako Klamm ne želi razgovarati s nekim, onda on nikad s njim neće razgovarati ma koliko se trudio i nepodnošljivo nametao, ali činjenica da Klamm nikad s njim neće razgovarati, da ga nikad neće pustiti pred oči, već je sama dovoljna—zašto onda ne bi bio u stanju u stvarnosti podneti nečiji pogled? U svakom slučaju, to se ne može dokazati, jer nikad neće ni biti izvršen takav ogled.« Gospodin živahno potvrdi glavom. »U osnovi, naravno, to je i moje mišljenje«, reče on, »samo sam se malo drukčije izrazio, i to zato da bi gospodinu geometru u bilo jasnije. Međutim, tačno je da se Klamm, kad je izašao iz kuće više puta osvrnuo.« »Možda je mene tražio«, reče K. »Možda«, reče gospodin, »to mi nije palo na pamet.« Svi se nasmejaše, najglasnije Pepi, koja od svega jedva da je nešto razumela.
»Budući da smo se sada tako lepo iskupili«, reče zatim, lepo ću vas zamoliti, gospodine geometre, da mi dopunite moje spise s nekoliko podataka.« »Ovde se mnogo piše«, primeti K., gledajući izdaleka na spise. »Da, loša navika«, reče gospodin i opet se nasmejs, »ali možda vi još i ne znate ko sam ja. Ja sam Momus, Klammov seoski sekretar. posle tih reči u sobi se svi uozbiljiše. Iako su, naravno, gostioničarka i Pepi poznavale gospodina, i one su obje bile kao pogođene izgovaranjem imena i dostojanstva. Čak i sam gospodin kao da je izgovorio nešto što je i za njega previše, i kao da u najmanju ruku želi izbeći sve naknadne počasti koje sadrže njegove reči, zadubi se u spise i počne pisati, tako da se u sobi čulo samo njegovo pero. »Šta je to: seoski sekretar?«, upita K. posle kratke ljutnje. Umesto Momusa, koji, nakon što se predstavio, nije više smatrao umesnim licno davati takva objašnjenja, odgovori gostioničarka: »Gospodin Momus je Klammov sekretar kao i svi drugi Klammovi sekretari, ali njegovo službeno sedište i, ako se ne varam, njegova službena delatnost« — Momus, pišući i dalje, samo zavrtje živo glavom i gostioničarka se ispravi — »dakle, selo je samo njegovo službeno sedište, ali njegova službena nadležnost nije ograničena samo na selo. Gospodin Momus obavlja za Klamma pismene radove koji se u selu pokažu potrebnima i prima, kao prvi, sve one iz sela koji hoće Klammu.« Kako je K., još nedovoljno dirnut tim stvarima, i dalje ravnodušno gledao gostioničarku, ona doda pomalo neodlučno: »To je uređeno tako da sva gospoda imaju svoje seoske sekretare.« Momus, koji je slušao znatno pažljivije nego K., dopuni gostioničarku: »Seoski sekretari uglavnom služe samo jednom šefu, ali ja dvojici, Klammu i Vallabeneu.« »Da«, reče gostioničar, prisećajući se također, »gospodin Momus služi dvama šefovima, Klammu i Vallabeneu, dakle dvostruki je seoski sekretar.« »Dvostruki, šta više«, reče K., i Momusu, koji ga je sad, gotovo nagnut preko stola, gledao ravno u oči, kimnu glavom kao što se to čini detetu koje je baš tog trenutka bilo pohvaljeno. Ako je u tome bilo izvesnog prezira, onda taj prezir ili nije bio primećen ili je bio posebno tražen. Baš pred K., koji nije bio dovoljno dostojan čak ni da ga Klamm slučajno pogleda, isticale su se u svim pojedinostima zasluge čoveka iz najbliže Klammove okoline, s očitom namerom da ga nateraju na priznanje i pohvale. Pa ipak, K. nije imao smisla za to. On, koji se svim snagama trudio uhvatiti jedan Klammov pogled, nije, na primer, visoko ocenio položaj jednog Momusa, koji je smeo da živi pred samim očima Klammovim; i divljenje i zavist bili su daleko od njega, jer ono čemu je on težio nije bila Klammova blizina sama po sebi, nego to da on, K., on i niko drugi, može prići Klammu sa svojim željama, svojim i ničijim drugim, i to prići mu ne kako bi kod njega ostao, nego kako bi pokraj njega prošao dalje, u dvorac.
I on pogleda na svoj sat i reče: »A sad moram ići kući.« Odnos se odmah promeni u korist Momusa. »Da, svakako«, reče ovaj, »dužnosti školskog poslužitelja zovu. Ali, ipak, morate mi posvetiti koji trenutak. Samo nekoliko kratkih pitanja.« »Nisam raspoložen za to«, reče K. i htjede poći prema vratima. Momus lupi o stol jednim spisom i ustade: »U ime Klamma, ja vam nalažem da odgovorite na moja pitanja.« »U ime Klamma!«, ponovi K. »Zar njega zanimaju moje stvari?« »O tome«, reče Momus, »ja ne mogu suditi, a vi, uostalom, još mnogo manje, i zato prepustimo obojica to mirne duše njemu. Ali u svojstvu koje imam od Klamma, nalažem vam da ostanete i odgovarate na moja pitanja.« »Gospodine geometre«, umeša se gostioničarka, »ja vas ne mislim i dalje savetovati, vi ste na nečuveni način odbacili sve moje dosadašnje savete, najdobronamernije koji postoje, i došla sam gospodinu sekretaru — nemam šta kriti — samo da bih po dužnosti upozorila nadležne na vaše ponašanje i naše namere , i kako bih se za sva vremena sačuvala da slučajno opet ne budete upućeni meni na stanovanje; tako stoje stvari među nama i tu se zaista više nema što menjati, i zato, ako iznosim svoje mišljenje, to nije zato da vama pomognem, nego da gospodinu seketaru malo olakšam težak zadatak koji se sastoji u tome što ima posla s takvim čovekom kao što ste vi. Međutim, baš zbog moje potpune otvorenosti — s vama se ne može razgovarati drukčije nego otvoreno, a i to činim protiv volje — vi biste mogli, kad biste hteli, iz mojih reči izvući koristi i za sebe. U ovom slučaju, dakle, upozoravam vas da jedini put do Klamma koji za vas postoji vodi ovuda, kroz zapisnik gospodina sekretara. Ali neću preterivati, možda taj put ne vodi čak do Klamma, možda prestaje daleko od njega, o tome odlučuje gospodin sekretar prema vlastitom nahođenju. I vi se odričete tog jednog puta, ni zbog čega drugog do prkosa?« »Gazdarice«, reče K., »niti je to jedini put do Klamma, niti on vredi više nego drugi. A vi, gospodine sekretare, odlučujete hoće li to što ću ja ovde reći smeti dospeti do Klamma ili ne?« »Svakako«, odgovori Momus i oborenih očiju ponosno pogleda levo i desno, gde ništa nije bilo za gledanje, »zašto bih inače bio sekretar?« »Dakle, vidite, gazdarice, nije mi potreban put do Klamma, već najpre do gospodina sekretara.« »Taj sam vam put htela otvoriti«, reče gostioničarka, »zar vam nisam jutros ponudila da vašu molbu provedem Klammu? To bi se obavilo preko gospodina sekretara. Vi ste to odbili, pa ipak ništa vam drugo ne preostaje osim tog puta. Istina, izgledi za uspeh još su manji posle vaših današnjih ispada i posle pokušaja prepada na Klamma. Ali ova poslednja majušna nada, koja sve više iščezava, koja ustvari uopste ne postoji, ipak je vaša jedina nada.« »Otkud to, gazdarice, da ste vi prvotno toliko nastojali odvratiti me od toga da doprem do Klamma, a sada opet tako ozbiljno uzimate moju molbu i smatrate me, čini se, u izvesnoj meri izgubljenim zbog neuspeha mojih planova? Ako ste mi jednom sa svom iskrenošću savetovali da se ne namećem Klammu, kako je onda moguće da me sada, naizgled s podjednakom iskrenošću, upravo gurate napred putem koji vodi Klammu, iako, pretpostavimo, on ne vodi baš do njega?« »Zar vas ja guram napred?« upita gostioničarka. »Znači li to da vas guram napred kad vam kažem da su vaši pokušaji beznadni? Bila bi zaista drskost preko svake mere kad biste vi hteli na takav način odgovornost prebaciti sa sebe na mene. Da vam možda prisutnost gospodina sekretara ne otvara volju za to? Ne, gospodine geometre, ni na šta vas ja ne potičem. Jedno samo moram priznati: malo sam vas precenila kad sam vas prvi put videla. Uplašila me vaša brza pobeda nad Friedom, nisam znala šta ste još sve u stanju učiniti, htela sam sprečiti daljnju nesreću, i verovala sam da ću to najbolje postići ako vas pokolebam molbama i pretnjama. U međuvremenu naučila sam mirnije o svemu misliti. Radite vi šta hoćete. Vaša dela će možda vani, u snegu dvorišta, ostaviti duboke tragove, ali ništa više.« »Proturečnost nije potpuno objašnjena, rekao bih«, reče K., »pa ipak sam zadovoljan što sam skrenuo paznju na nju. A sada bih vas molio, gospodine sekretare, da mi kažete je li ispravno mišljenje gostioničarke da će zapisnik, koji biste hteli sa mnom sastaviti, zaista učiniti da se smem pojaviti pred Klammom. Ako je to slučaj, ja sam odmah spreman na sve što se toga tiče.« »Ne«, reče Momus, »ne postoji takva uzročna veza. Potrebno je samo toliko da Klammov seoski arhiv dobije tačan prikaz današnjeg popodneva. Prikaz je već gotov, trebaju još samo biti popunjene dve ili tri praznine, reda radi. Drugu svrhu zapisnik nema i ne može imati.« K. pogleda gostioničarku cuteći. »Jesam li vam ja nešto drugo rekla? Takav je on uvek, gospodine sekretare, uvek je takav. Najpre izvrne informacije koja mu date, a onda tvrdi da ih je dobio pogrešne. Uvek sam mu govorila, danas kao i dosad, kako nema ni najmanje izgleda da ga Kiamm primi; dakle, ako sad nema nikakvih izgleda, ne može ih imati ni posle ovog zapisnika. Ima li šta jasnije od toga? Zatim sam rekla da je ovaj zapisnik jedina stvarna službena veza koju on može imati s Klammom; i to nije ništa manje jasno i nesumnjivo. Ako on meni ipak ne veruje i neprekidno se nada—ne znam zašto i na osnovu čega — da će moći dopreti do Klamma, onda mu u tome, ako ostanemo pri njegovoj logici, može pomoći samo jedina stvarna službena veza koju ima s Klammom, to jest ovaj zapisnik. Samo to sam rekla, i ko tvrdi nešto drugo, izvrće zlonamerno reči.« »Ako je tako«, reče K. »onda vas molim za izvinjenje, jer sam vas krivo razumeo; naime, meni se činilo — pogrešno, kao što se sad pokazalo — slušajući vaše prijašnje reči, da za mene ipak postoji neka, makar i najmanja nada.« »Naravno«, reče gostioničarka, to je bar moje mišljenje. Ali opet izvrćete moje reči, samo sad u obratnom smislu. Takva nada postoji za vas po mome mišljenju, i ona se zasniva samo na ovom zapisniku. Ali s tim ne stoji tako da vi naprosto možete navaliti na gospodina se,retara pitanjem: ‘Smem li otići Klammu ako odgovorim na pitanja?’ Kad to pita dete, njemu se smeju, ali kad to čini odrastao čovek, onda je to uvreda vlasti, što je gospodin sekretar samo finoćom svog odgovora milostivo prikrio. Međutim, nada na koju ja mislim u tome je što vi ovim zapisnikom dobivate s Klammom neku vrstu veze, ili to barem može biti svojevrsna veza. Zar to nije dovoljna nada? Kad bi vas pitali za zasluge koje vas čine dostojnim darova jedne takve nade, biste li išta mogli izneti? Istina, nešto konkretnije o toj nadi ne može se reći, a posebno gospodin sekretar u svom službenom svojstvu nikad o tome neće moći dati ni najmanji nagoveštaj. Za njega je to, kao što je rekao, samo prikaz današnjeg popodneva, reda radi. On vam ništa više neće reći, pa čak i ako ga sad odmah pitate u vezi s ovim mojim rečima.« »Hoće li, gospodine sekretare, Klamm čitati ovaj zapisnik?«, upita K. »Ne«, odgovori on, »a zašto i bi? Klamm ne može čitati sve zapisnike, što više, on ne čita ni jedan, ‘Bežite s tim svojim zapisnicima!’ običava reći.« »Gospodine geometre«, požali se gostioničarka, »vi me zamarate takvim pitanjima. Je li uopste potrebno ili, šta više, poželjno da Klamm čita ovakav zapisnik i doslovno se upoznaje s ništavnosti vašeg života? Zar ne bi bilo bolje kad biste ponizno molili da se zapisnik sakrije od Klamma; besmislena molba, uostalom, kao i prijašnje molbe — jer ko može nešto skriti od Klamma? — ali koja bi imala simpatičniji karakter. I je li to potrebno u interesu onoga što vi nazivate svojom nadom? Zar niste sami izjavili da biste bili zadovoljni kad biste imali priliku da Klammu govorite makar vas on i ne gledao i ne slušao to što mu govorite? A zar onim zapisnikom ne postižete bar to, ako ne i mnogo više!« »Mnogo više«, upita K, »na koji način?« »Kad ne biste samo uvek tražili da vam se sve odmah pruži udrobljeno, kao malo dete!«, uzviknu gostioničarka. »Ko može dati odgovor na takva pitanja? Zapisnik dolazi u Klammovu seosku arhivu, to ste već čuli, ništa više određeno ne može se o tome reći. Ali je li vam već jasna sva važnost zapisnika gospodina se,retara, seoske arhive? Znate li šta to znači kad vas gospodin sekretar sasluša? Možda, čak i verovatno, ni on sam to ne zna. On sedi ovde mirno i obavlja svoju dužnost reda radi, kao što je rekao. Ali imajte u vidu da ga je Klamm postavio da radi u njegovo ime, da to što napravi, iako nikad ne dospe do Klamma, već unapred ima Klammovo odobrenje? Ne mislim ni najmanje na ovako prostački način laskati gospodinu sekretaruu, on bi se jako protivio, ali ja ne govorim o njegovoj ličnosti kao takvoj, već o tome što je on kad ima Klammovo odobrenje, kao ovo sad: on je onda samo oruđe na kojem leži Klammova ruka, i teško svakom ko mu se ne pokori.«
Gostioničarkine pretnje nisu plašile K., nade kojima ga je pokušavala uhvatiti zamarale su ga. Klamm je bio daleko. Gostioničarka je jednom usporedila Klamma s orlom i to je onda njemu izgledalo smešno, ali sad više ne. Mislio je na Klamma, koji je uvek udaljen, na njegov neosvojivi stan, na njegovu cutnju, prekidanu valjda samo uzvicima koje K. još nikad nije čuo, na njegov prodorni pogled koji može značiti sve i ne obavezivati ni na što, na njegove, iz dubine u kojoj se K. nalazio samo na trenutak vidljive, neraskidive krugove koje je tamo gore povlačio prema nekim neshvatljivim zakonima; sve je to bilo zajedničko i Klammu i orlu. Naravno, sve to nije imalo nikakve veze s ovim zapisnikom nad kojim je baš sada Momus lomio jedan slani perec, koji je grickao uz pivo, tako da su svi papiri bili zasuti solju i mrvicama.
»Laku noć«, reče K., »ja mrzim sva saslušanja«, i on zaista pođe vratima. »Ipak ide«, reče Momus gostioničarki, gotovo uplašen. »Neće se usuditi«, reče ona. K. nije više ništa čuo, jer je već bio na tremu. Bilo je hladno i duvao je jak vetar. Iz jednih susednih vrata izađe gostioničar, on je, izgleda, kroz neku rupu na vratima držao trem pod prismotrom. Krajeve svog kaputa morao je pritisnuti uz telo, toliko su lepršali na vetru, čak i ovde na tremu. »Idete već, gospodine geometre?« reče on. »Čudite se tome?«, upita K. »Da«, reče gostioničar. »Zar nećete biti saslušani?« »Ne«, odgovori K. »Ne želim da me saslušavaju.« »Zašto ne?«, upita gostioničar. »Ne znam zašto bih dopuštao da me saslušavaju«, reče K., »zašto da im činim zadovoljstvo ili se pokoravam birokratskoj ćudi. Možda bih neki drugi put to i učinio, isto tako iz šale i ćudi, ali ne danas.« »Pa da, naravno«, reče gostioničar, ali to je bilo povlađivanje više iz pristojnosti nego iz uverenja. »Sad moram poslugu pustiti u krčmu«, reče on zatim, »već je odavno njihovo vreme. Nisam hteo ometati saslušanje.« »Smatrali ste ga toliko važnim?«, upita K. »Da«, odgovori gostioničar. »Nisam ga, dakle, trebao odbiti?« reče K. »Ne«, reče gostioničar. Budući da je K. cutao, on doda da ga uteši ili da što pre ode: »Ali, naravno, neće zbog toga gromovi pucati.« »Ne«, reče K., »vreme ne izgleda kao da će oluja.« I oni se rastadoše smejući se.
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар