Franc Kafka, Dvorac, Glava dvadeseta (kraj...

263

https://www.hrlektire.com/wp-content/uploads/2018/09/kafka_dvorac.pdf

Kad se K. probudi, njemu se učini kao da nije spavao: soba je bila isto onako prazna i topla, svi zidovi ovijeni tamom, lampa nad pivskim slavinama ugašena, mrak i pred prozorima. Ali čim se opruzi, jastučić pade, daska i bačvice zaškripaše, odmah se pojavi Pepi, i on doznade da je već veče i da je spavao više od dvanaest sati. U toku dana, gazdarica se nekoliko puta raspitivala za njega, a jednom je dolazio i Gerstacker, koji je tog jutra, kad je K. govorio s gostioničarkom, sedeo tu u mraku i čekao pivo, ali se više nije usuđivao smetati K.; napokon izgleda da je dolazila i Frieda i za trenutak stajala pored K., ali nije dolazila zbog njega, već je trebala pripremiti razne stvari, jer je te večeri trebala opet stupiti na dužnost. »Ona sigurno više ne mari za tebe?« upita Pepi dok je donosila kavu i kolače. Ali ona nije više pitala onako pakosno kao što je pre imala običaj, već žalosno, kao da je u međuvremenu upoznala svu pakost sveta, prema kojoj njena vlastita postaje beznačajna i besmislena. Govorila je s K. kao sa sapatnikom, i kad on stade srkati kafu i njoj se učini da mu nije dovoljno slatka, ona otrča i donese punu posudicu šećera. Istina, to što je bila žalosna nije joj smetalo da se danas još više nalicka nego poslednji put: mašni i vrpca upletenih u kosu bilo je u izobilju, duž čela i sa strane kosa je bila brižljivo nakovrčana, a oko vrata je imala lančić koji se spuštao u duboki izrez bluze. Kad K., zadovoljan što se napokon naspavao i što može popiti dobru kafu, uhvati rukom jednu vrpcu i htede je odrešiti, Pepi reče umorno: »Ah, ostavi me!« i sede pored njega na jednu bačvu. K. se uopste nije morao raspitivati šta je muči, ona je sama počela odmah pričati, ukočeno gledajući u vrč s kafom, kao da joj je potrebna neka razbibriga čak i dok priča, kao da se ne može sasvim predati čak ni svojim jadima kojima je obuzeta, jer to premašuje njenu snagu. Kao prvo, K. doznade da je upravo on kriv za Pepinu nesreću, ali da mu ona to ne uzima za zlo. I ona je odlučno kimala glavom dok je to pričala, da ne bi dopustila K. da joj protureči. On je najpre Friedu odvukao iz krčme i tako njoj, Pepi, omogućio unapređenje. Inače se ništa drugo ne bi moglo zamisliti što bi bilo u stanju navesti Friedu da napusti svoje mesto, jer ona je sedela u krčmi kao pauk u mreži, svuda je prela svoje konce koji su samo njoj bili poznati; udaljiti je protiv njene volje bilo bi potpuno nemoguće, samo ljubav prema nečem što je ispod nje, što se ne slaže s njenim položajem, mogla ju je oterati s njena mesta. A ona, Pepi? Je li ona ikad očekivala dobiti to mesto? Ona je bila samo sobarica, imala je beznačajno mesto bez velikih izgleda na bolje; istina, kao svaka devojka i ona je imala snove o velikoj budućnosti, snovi se ne mogu zabraniti, ali na neku blistavu budućnost nije ozbiljno mislila; bila se zadovoljila onim što je postigla. A onda je Frieda neočekivano iščezla iz krčme, to je došlo tako iznenada da gostioničar nije imao pogodnu zamenu pri ruci, osvrtao se unaokolo i pogled mu je pao na nju, Pepi, a ona je, naravno, sve učinila da bude primećena. U to vreme ona je zavolela K. kao što nikoga dotad nije volela. Ona je mesecima sedela dole u svojoj majušnoj mračnoj sobici i bila pomirena s tim da će tamo ostati godinama, a u nepovoljnom slučaju da neprimetno provede i celi život, i onda se najednom pojavio on, K., junak koji oslobađa devojke i njoj otvorio slobodan put naviše. Istina, on o njoj nije ništa znao, sve to nije činio zbog nje, ali to ne umanjuje njenu zahvalnost, i u noći koja je prethodila njenom postavljenju — postavljenje nije još bilo svršeno, ali je ipak smatrano vrlo verovatnim — ona je satima provela govoreći s njim i šapćući mu u uho svoju zahvalnost. A što je to bila baš Frieda koju je on uzeo sebi na teret; bilo je u tome nečeg neshvatljivo nesebičnog što je on, njegov podvig još više je porastao u njenim očima time samo da bi njoj, Pepi, pomogao, uzeo za ljubavnicu Friedu, Friedu, tu nelepu, postariju mršavu devojku s kratkom retkom kosom,jednu, uostalom, podmuklu devojku, koja uvek ima neke tajne, što verovatno stoji u vezi s njenim izgledom; budući da u licu i telu tako jadno izgleda, mora biti da ima neke druge tajne koje se ne mogu videti i proveriti, kao na primer njena tobožnja veza s Klammom. A njoj, Pepi, dolazile su tada čak i ovakve misli: je li moguće da K. zaista voli Friedu, da on ne vara sebe ili možda vara samo Friedu, i možda će jedina posledica svega toga biti njen uspon, a onda će K. primetiti svoju zabludu ili je više neće kriti i neće uopste gledati više Friedu, već samo nju, Pepi, što ne mora biti njeno suludo umišljanje, jer, kao devojka s devojkom, ona bi se mogla vrlo dobro poneti s Friedom, to niko ne može poreći, a ono što je trenutno zasenilo K., to je bio Friedin položaj i sjaj koji mu je Frieda umela dati. I tako je ona sanjala kako će, kad bude imala to mesto, K. doći njoj moliti je, i ona će onda moći birati, ili će uslišiti molbu K. i izgubiti mesto, ili će odbiti K. pa dalje graditi karijeru. I ona se zarekla da će se svega odreći zbog njega i da će ga naučiti kako se istinski voli, što on nije imao prilike naučiti kod Friede, i da prava ljubav ne zavisi o svim počasnih položajima na svetu. Ali onda je sve drukčije ispalo. A čija je to krivica? Kriv je tome pre svega K., a zatim, istina, i Friedina prepredenost. Ali pre svega K., jer što on hoće, kakav je on čudan čovek? Sta on želi postići, kakve su to važne stvari kojima se on posvećuje i koje čine da zaboravlja ono što mu je najbliže, najdraže i najlepše? Žrtva toga je ona, Pepi, i sve je ispalo glupo i sve je izgubljeno; i onaj koji bi bio u stanju celi Gospodski konak zapaliti da izgori, ali do temelja, da mu ne ostane nikakav trag, da sav izgori kao u peći — taj bi bio njen izabranik. Dakle, ona, Pepi, došla je u krčmu pre četiri dana, baš pred ručak. Posao ovde nije lak, to je posao koji gotovo ubija čoveka, ali nije malo ni ono što se može postići. Ona ni pre nije besposličarila, i iako ni u svojim najsmelijim snovima nije sebi prisvajala to mesto, ona je ipak imala dovoljno iskustva, znala je šta to mesto iziskuje, sasvim nepripremljena nije ga preuzela. Nepripremljena ga ne bi mogla ni držati, i izgubila bi ga već u početku. Naročito kad bi se ponašala kao što se ponašaju sobarice. Sobarica se s vremenom potpuno izgubi i zaboravi; to je posao kao u kakvom rudniku, bar kad je u pitanju sekretarski hodnik, jer osim ono malo dnevnih posetilaca koji se tu i tamo promuvaju i ne smeju se ni pogledati, danima se ne vidi čovek, osim dve ili tri druge sobarice koje su isto tako ogorčene. Ujutro se ne sme uopste izlaziti iz sobe, jer sekretari tada žele biti sami među sobom, jelo im iz kuhinje donose sluge, to obično nije stvar sobarica, a i dok sekretari jedu, one se ne smeju pokazivati u hodniku. Samo kad gospoda rade, sobarice smeju raspremati sobe, ali naravno ne one zauzete, samo one koje su tog trenutka prazne, i posao se mora obavljati sasvim tiho da se gospodi ne bi smetalo pri radu. Ali kako je moguće raspremati tiho, kad gospoda ostaju u sobama po nekoliko dana, a uz to još po njima švrljaju i sluge, ta prljava bagra, i soba, kad sobarica napokon sme ući u nju, nalazi se u takvom stanju da je čak ni potop ne bi oprao. Istina, to su visoka gospoda, ali za raspremanje sobe za njima treba imati snage, da bi se svladalo gađenje. Sobarice, uglavnom, nemaju preterano mnogo posla, ali on nije zavidan. I nikad lepa reč, samo pokude, naročito one do kojih najčešće dolazi i koje su najmučnije: da su se pri raspremanju izgubili spisi. Stvarno, ništa se ne izgubi, svaki papirić se predaje gostioničaru; svakako spisi se gube, ali ne krivicom sobarica. A onda dolaze komisije i devojke moraju napuštati svoju sobu, komisije premeću krevete, devojke nemaju gotovo ništa svoje, ono malo njihovih stvari nalazi se u jednoj košari, ali komisije satima pretražuju. Naravno, ne nađu ništa, otkud bi tamo bili spisi? Sta će spisi devojkama? I rezultat su samo preko gostioničara ponovljene pokude i pretnje od razočarane komisije. I tako nikad mira, ni danju ni noću. Galama do pola noći, galama čim svane. Samo kad se tamo ne bi moralo spavati, ali se mora, jer dužnost je sobarica, naročito noću, donositi iz kuhinje malenkosti koje im se u međuvremenu naručuju. Tek svaki čas, iznenada, udarac šakom o vrata devojačke sobe, priopstavanje narudžbe, trčanje dole u kuhinju, drmusanje zaspalih kuhinjskih momaka, stavljanje poslužavnika s naručenim stvarima ispred sobaričinih vrata, odakle će ga sluge odneti, kako je sve to žalosno. Ali ipak, ni to nije ono najgore. Najgore je naprotiv kad nema narudžbi, kad se u poodmakloj noći, kad svi već trebaju spavati, i kad napokon mahom svi i spavaju, pokatkad neko počne šuljati oko vrata devojačke sobe. Onda devojke ustaju iz kreveta—kreveti su jedan iznad drugog, prostora je tamo uopste vrlo malo, cela devojačka soba je u stvari jedan ormar s tri pregrade — osluškuju na vratima, kleče i drže se zagrljene od straha. I stalno se čuje kako se neko šulja oko vrata. Svima bi laknulo kad bi već ušao, ali se ništa ne događa, niko ne ulazi. A mora se reći da ne mora tu neizostavno pretiti neka opasnost, možda je to samo neko koji se amo-tamo šeta pred vratima i razmišlja bi li nešto naručio i nikako se ne može odlučiti. Možda je samo to, a možda i nešto drugo. Uistinu devojke i ne poznaju gospodu, jedva da su ih očima videle. Bilo kako bilo, tek u sobi devojke su mrtve od straha, i kad se sve stiša, one se naslone na zid i nemaju snage opet se popeti u krevet. Takav život ponovno očekuje nju, Pepi, i ona još večeras treba opet zauzeti svoje mesto u devojačkoj sobi. A zašto? Zbog K. i zbog Friede. Opet natrag u taj život od kojeg tek što je pobegla, pobegla istina zahvaljujući K., ali ujedno ulažući sa svoje strane najveće napore. Jer u onoj službi tamo devojke se zapuste, čak i one najurednije. Za koga da se uređuju? Niko ih ne gleda, u najboljem slučaju samo kuhinjska služinčad; kojoj je devojci to dovoljno, ona neka se uređuje. Inače se celo vreme provodi u svojoj sobici ili u sobama gospode, koje su takve da predstavlja lakomislenost i rasipništvo makar samo kročiti nogom u njih u čistim haljinama. I živeti stalno pri električnoj svetlosti i u zagušljivom zraku — jer se neprekidno loži — i u stvari biti uvek umoran. Jer ono jedno slobodno popodne u nedelji provede se najbolje ako se prespava mirno i bez straha u nekom ograđenom kutku kuhinje. Zbog čega se onda doterivati? Nema čovek volje naprosto ni za oblačenje. A onda je ona, Pepi, iznenada premeštena u krčmu, gde je bilo potrebno, pod pretpostavkom da se želi održati na tom mestu, postupati obratno; gde je ona stalno pred očima ljudi, a među njima ima i vrlo razmažene gospode, koja sve primećuju, i zbog čega je uvek morala izgledati što je moguće finije i dopadljivije. Dakle, to je bio čitav preokret. I ona, Pepi, može za sebe reći da ništa nije propustila učiniti. Kako će se to kasnije razvijati, to nju nije brinulo. Znala je da ona ima sposobnosti koje ovo mesto iziskuje, toga je ona potpuno svesna i to uverenje ona još ima i niko joj ga ne može oduzeti, čak ni danas, na dan njena poraza. Teškoća je za nju bila samo u tome kako će se pokazati u prvim danima, dok je još samo bedna sobarica, bez haljina i ukrasa, i zato što gospoda nemaju strpljenja čekati kako će se ona razvijati, već hoće odmah bez čekanja imati krčmaricu kakva ona treba biti, inače okreću glavu od nje. Reklo bi se da njihovi prohtevi nisu naročito veliki, kad ih je Frieda ipak mogla zadovoljiti. Ali to nije tačno. Ona, Pepi, često je o tome razmišljala, često se sastajala s Friedom, a jedno vreme čak je zajedno s njom i spavala. Friedi nije lako pohvatati tragove, i ko se dobro ne pazi — a koja se gospoda dobro paze? — odmah ga ona zavede. Frieda sama najbolje zna kako jadno izgleda, na primer, videti je prvi put s raspletenom kosom, ruke se sklope od sažaljenja; jedna takva devojka, po pravilu, ne bi smela biti čak ni sobarica. Ona to i sama zna i ponekad je noću plakala zbog toga, pribijala se uz nju, Pepi, i njenu kosu obavijala oko svoje glave. Ali kad je u službi, onda sve sumnje kod nje iščeznu, ona sebe smatra najlepšom i zna pravi put i način da svakog u to uveri. Ona poznaje ljude, i to je njena velika veština. A ume lagati i varati na brzinu, kako ljudi ne bi imali vremena to podrobnije proveriti. Naravno, to ne može trajati stalno, ljudi ipak imaju oči i na kraju uvide istinu. Međutim, čim primieti takvu opasnost, ona već ima spremno drugo sredstvo, u poslednje vreme, na primer, to je njena veza s Klammom. Njena veza s Klammom! Ako u to ne veruješ, idi i proveri; pitaj Klammom. Lukavo, zar ne, vrlo lukavo. Ali ako ti se ne ide Klammu raspitivati se zbog takve stvari, jer verovatno ne možeš do njega doći ni kad su u pitanju beskrajno važnije stvari, i Klamm ti je potpuno nepristupačan — naravno samo tebi i tebi sličnima, jer, na primer, Frieda skakuće k njemu kad god hoće — ali iako je to tako, stvar ipak može biti proverena, treba samo čekati. Klamm ipak neće dugo da trpi takve lažne glasove; njega sigurno vrlo mnogo zanima što se o njemu priča u krčmi i gostinskim sobama, sve to ima za njega veliku važnost, i sve što je netačno, on će to odmah ispraviti. Ali on ništa ne ispravlja, i kako se nema što ispravljati, onda je to gola istina. U stvari, ono što se vidi samo je to da Frieda nosi pivo u Klammovu sobu i vraća se s naplaćenim računom; međutim, ono što se ne vidi, to priča Frieda i mora joj se verovati. Uistinu, ona ništa ne priča, ona ne razglašava takve tajne, ne, tajne se same od sebe razglašavaju oko nje, a ona, budući da su već razglašene, mora i sama govoriti o njima, ali skromno, ne tvrdeći sama ništa, i jedino se poziva na ono što je i inače već opste poznato. Ali ipak ne priča sve, na primer da Klamm, otkad je ona u krčmi, manje pije pivo nego pre, ne mnogo manje ali ipak primetno manje; o tome ona ne govori, jer to može imati razne uzroke, da je, na primer, došlo vreme kad Klammu pivo manje prija ili da on zbog Friede zaboravlja čak i piti pivo. U svakom slučaju, dakle, Frieda je Klammova ljubavnica, ma koliko to bilo čudno. A kako da kod drugih ne izaziva divljenje ono što je za Klamma dovoljno dobro? I tako je Frieda, dok se okreneš, postala velika lepota i devojka sasvim onakva kakva je krčmi potrebna, gotovo još i lepša, vrednija, jedva da je krčma dovoljna za nju. I zaista — mnogi se ljudi čude što je ona još u krčmi. Biti krčmarica, to je mnogo, imati vezu s Klammom, u tom svojstvu, izgleda vrlo verovatno, ali kad krčmarica jednom postane Klammova ljubavnica, zašto je on onda ostavlja u krčmi, i to tako dugo? Zašto je ne uzdigne još više? Možete hiljadu puta reći ljudima da tu nema proturečnosti, da Klamm ima određene razloge što tako postupa, ili da će Frieda biti unapređena u najkraćem vremenu i da će to biti iznenada, najedanput, sve to ne vredi mnogo; ljudi imaju i određena shvatanja, i nikakva veština nije u stanju navesti ih da ih se trajno odreknu. Niko više u to nije sumnjao da je Frieda Klammova ljubavnica, čak i onima koji su očigledno znali bolje bilo je već dosta sumnjati u to. »Neka, do đavola, bude Klammova ljubavnica«, mislili su oni, »ali kad je već to, onda hoćemo videti i kako se ona uzdiže.« Međutim, od toga nema ništa, Frieda je ostala u krčmi kao i dotle, i potajno je bila vrlo radosna što je to tako. Ali, istina, kod ljudi je izgubila od ugleda, to je naravno ona dobro primetila; ona obično primeti stvari i pre nego što se dogode. Jedna zaista lepa, ljupka devojka, kad se uživi u krčmarski poziv, ne mora se služiti trikovima: dok je lepa, biće i krčmarica, osim ako se ne dogodi neki izuzetno nesretan slučaj. Međutim, devojka kao Frieda mora se stalno plašiti za svoje mesto, naravno ona to iz razumljivih razloga neće pokazati, pre se žali na mesto da ga drugi ne bi poželeli. Međutim, potajno, stalno motri kakvo je raspoloženje kod ljudi. I tako je uvidela kako su ljudi postali ravnodušni, kako se za njih ne isplati ni oči podići kad se ona pojavi, da joj čak ni sluge više ne poklanjaju pažnju, da se više drže Olge i sličnih devojaka, što je razumljivo; primetila je i po gostioničarevi! ponašanju da je ona sve manje nezamenljiva, iznalaziti stalno nove priče o Klammu nije moguće, sve ima svoje granice, i tako se dobra Frieda odlučila na nešto novo. Ko bi samo bio u stanju odmah to prozreti! Ona, Pepi, slutila je, ali prozrela jasno, na žalost, nije. Frieda se odlučila napraviti skandal, da se ona, Klammova ljubavnica, baci u naručje bilo kome drugom, po mogućnosti nekom ko je najniži po rangu. To će uzvitlati prašinu, o tome će se dugo govoriti i napokon, napokon će se svet ponovno setiti šta to znači biti Klammova ljubavnica i šta znači tu čast baciti pod noge u zanosu jedne nove ljubavi. Teško je bilo samo naći odgovarajućeg čoveka s kojim će odigrati ovu mudru igru. To nije smio biti neki Friedin poznanik, čak ni neki sluga, on bi je sigurno pogledao razrogačenih očiju i otišao dalje, a pre svega on ne bi izgledao dovoljno ozbiljan, niti bi sva govorljivost bila u stanju stvoriti uverenje da je on Friedu napastovao, da se ona nije mogla braniti i da mu se podala u trenucima bezumnosti. Jer iako je to trebao biti neko sasvim s dna, on je ipak morao biti takav da se može verovati da se on pored svih svojih zatucanih prostačkih navika ni u koju drugu nije zaljubio nego baš u Friedu, i da nema nikakvu veću želju nego—Gospode Bože! — oženiti se Friedom. I to je morao biti čovjek, iako priprost — po mogućnosti priprostiji od sluge, mnogo priprostiji od sluge — ipak čovek zbog kojeg neće svaka devojka biti ismejana, neko u kome i druge razumne devojke mogu videti nešto privlačno. Gde naći takvog čoveka? Druga devojka bi ga možda uzalud tražila celog života. Ali Friedina sreća dovodi joj geometra ravno u krčmu, i možda baš one večeri kad joj je taj plan prvi put prošao kroz glavu. Geometar! Da, što on, K., uopste misli? Kakve to neobične stvari on ima u glavi? Hoće li on postići nešto naročito? Dobiti dobro mesto, odlikovanje? Teži li on za tim? Ako je tako, onda je on od samog početka morao drukčije postupiti. Pa on je niko i ništa, žalosno je čoveku pogledati njegov položaj. On je geometar, to je možda nešto, znači da je nešto naučio, ali ako s tim ne može ništa preduzeti, onda ipak znači da nije ništa. Uz to on još ima prohteve, nema uopste nikakvu podršku a postavlja zahteve, istina ne neposredno, ali se primećuje da postavlja nekakve zahteve, i to ipak ljuti. Zna li on da čak i jednoj sobarici šteti ako s njim duže razgovara? I sa svim tim naročitim prohtevima on još prve večeri uleće u najjednostavniju klopku! Zar ga nije stid? Čime ga je to Frieda privukla? Sada bi ipak mogao to priznati. Je li mu se zaista moglo svideti to mršavo žutičavo stvorenje? Ah ne, pa on nju nije ni pogledao, ona mu je samo rekla da je Klammova ljubavnica, za njega je to onda bila novost, i bio je izgubljen. Sada se Frieda morala iseliti, jer naravno njoj nije bilo više mesta u Gospodskom konaku. Ona, Pepi, videla je Friedu još onog jutra kad se selila, celokupno osoblje bilo se iskupilo, svako je bio radoznao da vidi taj prizor. A njena moć bila je tolika da su je svi sažalevali, svi, čak i njeni neprijatelji. Tako se od početka njen račun pokazao tačan: podati se jednom takvom čoveku izgledalo je svima neshvatjivo i kao neka zla kob, a male kuhinjske devojke, koje naravno obožavaju krčmaricu, nisu se mogle utešiti. Čak i ona, Pepi, bila je dirnuta, ni ona se nije mogla potpuno obraniti, iako je njenu pažnju privuklo nešto drugo. Naime, primetila je kako je Frieda u stvari vrlo malo ožalošćena. To je napokon ipak bila užasna nesreća, ta koja je nju zadesila; ona se istina pravila kao da je vrlo nesretna, ali ipak ne dovoljno, i njeno pretvaranje nije moglo prevariti nju, Pepi. Sto joj je, dakle, ulevalo nadu? Da nije valjda sreća nove ljubavi? Ta mogućnost otpada. Šta onda? Šta joj je davalo snagu da čak i prema njoj, Pepi, koja je već tada važila za njenu naslednicu, ostane onako odmereno prijateljski raspoložena kao što je uvek bila? Ona, Pepi, tada nije imala dovoljno vremena o tome razmišljati, imala je toliko mnogo posla spremajući se za novu službu. Mogla je svakog trena stupiti na novo mesto, a još nije imala ni lepu frizuru, ni elegantnu haljinu, ni fino rublje, ni upotrebljive cipele. Sve je to moralo biti stvoreno za nekoliko sati; jer ako se ne može opremiti kako treba, onda je bolje da se odrekne mesta, jer će ga ionako izgubiti za pola sata, to je sasvim sigurno. Delomično je ipak uspela. Što se tiče češljanja, ona je tu naročito darovita, čak je nju i gostioničarka jednom zvala sebi da je izfrizira; to je stvar njene naročito lake ruke, a uostalom i njena bujna kosa je takva da može raditi s njom šta hoće. A pomogla se i haljinom. Njene obe kolegice ostale su joj verne: to je u izvesnom pogledu i za njih bila čast da jedna devojka iz njihove grupe postane krčmarica, a zatim će im ona, Pepi, kasnije,kad bude na vlasti, moći činiti razne usluge. Jedna devojka je imala već odavno skupocenu tkaninu koja je bila njeno blago, često ju je pokazivala drugima da bi joj se divili, sanjala je o tome kako će je jednom zanosno nositi i — to je bilo vrlo lepo od nje — budući da je sad bila potrebna, njoj, Pepi, ona ju je žrtvovala. I obe su joj pomagale pri šivenju; ne bi se više zalagale ni da su za sebe šile. Šta više, rad je tekao u dobrom raspoloženju i sreći. Sedele su svaka na svom krevetu, jedna iznad druge, šile i pevale i dodavale, čas gore čas dole, jedna drugoj gotove delove i pribor. Kad ona, Pepi, misli na to, njoj je još teže na srcu što je sve to bilo uzalud i što se ona sada praznih ruku vraća svojim prijateljicama! Kolika je to nesreća i kako je lakomisleno izazvana, pre svega od njega, K.! Kako su se onda sve radovale zbog haljine; haljina je izgledala kao garancija uspeha i kad je ona, Pepi, naknadno pronašla još i mesto za vrpčicu, nestalo je i poslednje strepnje. A zar haljina zaista nije lepa? Sad je već izgužvana i malo umrljana, ali ona nema nikakvu drugu haljinu, ovu je morala nositi i danju i noću, ali se još vidi kako je lepa — ni one proklete Barnabasove ne bi bile u stanju napraviti bolju. A to, da se haljina po volji može zategnuti i opet popustiti, gore kao i dole, da je to doduše jedna haljina, ali vrlo promenljiva — to je najveća prednost koju haljina ima, ona se ne želi time hvaliti, mladoj zdravoj devojci sve lepo stoji.

Mnogo je teže bilo nabaviti rublje i obuću, i tu je upravo počelo s neuspesima. Prijateljice su joj i tu pomagale koliko su mogle, ali nisu mogle mnogo. Bilo je to ipak vrlo jednostavno rublje koje su one sakupile i iskrpile, a umesto cipelica s visokim potpeticama morala je ostati pri papučama, koje je bolje sakriti nego pokazivati. Tešili su je: ni Frieda nije bila naročito lepo obučena, a ponekad je izgledala tako neuredna da su gosti više voleli da ih služe drumski momci nego ona. Tako je zaista i bilo, ali Frieda je to mogla, ona je več bila u milosti i uživala ugled. Kad se jedna dama pokaže jednom prljava i neuredno obučena, to je utoliko primamljivije, ali kod početnice kao što je ona? Uostalom, Frieda i nije imala ni trunke ukusa. Ako neko već ima žutičavu kožu, onda mora to trpeti, ali ne mora uz to još, kao što radi Frieda, navući izrezanu bluzu krem boje, tako da ti se od žutila mora smučiti. A čak i kad toga ne bi bilo, ona je bila preškrta da bi se dobro oblačila; sve što je zarađivala sklanjala je na stranu, niko ne zna zašto. Novac joj u službi nije bio potreban, Frieda je prolazila s lažima i trikovima; ona, Pepi, nije se htela ugledati na nju, i zato je opravdano što se toliko doterivala da bi potpuno došla do izražaja, naročito na početku. Da je raspolagala jačim sredstvima, ona bi ostala pobednica usprkos svom lukavstvu Friede i ludosti K. Ono malo umešnosti i znanja što je bilo potrebno, ona je već pre naučila. Čim je stupila na posao, odmah se uživela. Niko na poslu nije primećivao da Frieda nije tu. Tek drugog dana neki gosti su se raspitivali gde je Frieda. Nije napravljena nijedna greška, gostioničar je bio zadovoljan; iz straha da se nešto ne dogodi, prvog dana nije izlazio iz krčme, posle je dolazio samo s vremena na vreme i na kraju, budući da je blagajna bila u redu — prihodi su šta više prosečno bili veći nego u Friedino vreme — gostioničar je sve prepustio njoj, Pepi. Ona je uvela novine. Frieda je volela sve nadgledati, ali ne iz marljivosti, već iz škrtosti, iz vlastohleplja, iz straha da nekome ne ustupi nešto od svojih prava; nadgledala je i sluge, bar delomično i naročito kad je neko promatra; međutim, ona, Pepi, prepustila je taj posao potpuno podrumskim momcima, koji su za taj posao i bili mnogo pogodniji. Na taj način imala je više vremena za gostinske sobe i goste je brže posluživala; pa ipak stizala je sa svakim progovoriti po nekoliko reči, a ne kao Frieda, koja se tobože potpuno čuvala za Klamma i na svaku reč i svaki pokušaj približavanja nekog drugog gledala kao na vređanje Klamma. To je uostalom bilo pametno, jer kad bi ipak nekog pustila da joj se približi, to je značilo ukazati nekome nečuvenu milost. Ona, Pepi, mrzila je, međutim, takve trikove, a u početku joj ne bi ni koristili. Ona je bila ljubazna prema svakom i svaki joj je uzvraćao ljubaznost ljubaznošću. Svi su bili vidno zadovoljni nastalom promenom. Kad poslom zamorena gospoda napokon sednu na trenutak da popiju pivo, onda ih jedna reč, jedan pogled, jedno sleganje ramenima može doslovno preporoditi. Sve ruke su se tako rado zavlačile u njene uvojke da se ona morala i po deset puta dnevno češljati, tim se uvojcima i ne može niko odupreti, čak ni on, K., inače toliko rasteresen. Tako su proticali uzbudljivi dani, istina puni napora, ali i puni uspeha. Da nisu samo tako brzo protekli, da ih je samo bilo malo više! Četiri dana je previše malo, ma koliko da se nije žalilo napora; peti dan možda bi već bio dovoljan, ali četiri dana bilo je vrlo malo. Doduše ona, Pepi, već za ta četiri dana stvorila je sebi pokrovitelje i prijatelje, i kad bi samo smela verovati svim pogledima koji su je pratili, ona je takoreći plivala u moru prijateljskih osećaja; jedan pisar, Bartmeier po imenu, zaljubio se u nju, darovao joj je jedan lančić s medaljonom, a u medaljonu je bila njegova slika, što je istina bila drskost; to i mnogošto drugo se dogodilo, ali to su ipak bila samo četiri dana, a za ta četiri dana kad se ona, Pepi, za to založi, Frieda je mogla biti prilično zaboravljena, iako ne potpuno. Međutim, Frieda bi ipak bila zaboravljena, možda još i pre, da se nije pobrinula da zbog njenoga velikog skandala ljudi pričaju o njoj; ona je time za ljude postala nešto novo, i samo iz radoznalosti oni bi je hteli opet rado videti. Ono što im je bilo nezanimljivo do dosade, dobilo je za njih ponovno izvesnu draž zaslugom inače potpuno ravnodušnog K.; istina oni se ne bi odrekli nje, Pepi, dok god bi ona tu stajala i delovala svojom prisustnošću, ali to su mahom starija gospoda, s ustaljenim navikama, dok se naviknu na novu krčmaricu, ma koliko to bila promena na bolje, to ipak traje nekoliko dana, traje nekoliko dana i protiv volje same gospode, možda traje samo pet dana, ali četiri dana nije dovoljno, i zato, usprkos svemu, ona, Pepi, važila je još kao samo privremena. A onda ono što je možda najveća nesreća: za ta četiri dana Klamm, iako je bio u selu prva dva dana, nije dolazio u gostinsku sobu. Da je došao, ona, Pepi, bila bi stavljena na sudbonosni ispit, na ispit kojeg se ona, uostalom, nije bojala, kojem se pre radovala. Ona, istina, ne bi — u takve stvari najbolje je uopste ne zadirati — postala Klammova ljubavnica, i ne bi se laganjem uzdizala do toga, ali bi znala bar isto onako koketno kao Frieda staviti čašu piva na stol, bez one Friedine nametljivosti ljupko pozdraviti i ljupko zahvaliti i, ako Klamm uopste nešto traži u očima jedne devojke, onda bi toga u njenim, Pepinim, očima mogao sigurno naći koliko god želi. Ali zašto nije došao? Slučajno? I ona je onda u to verovala. Oba ta dana očekivala ga je svakog trenutka, čekala ga je i noću. »Sad će Klamm doći«, stalno je mislila i trčala gore-dole bez ikakvog razloga, ponesena nemirom očekivanja i u želji da ga vidi odmah, prva, čim uđe. To neprekidno razočaranje jako ju je izmorilo; možda zbog toga nije dala od sebe onoliko koliko bi ona inače mogla dati. Kad bi dobila malo vremena, ona bi se ušuljala gore u hodnik, u koji je pristup osoblju bio strogo zabranjen, zavukla bi se u jedno udubljenje u zidu i čekala. »Kad bi samo Klamm sada naišao«, mislila je, »kad bih ga samo uzela iz njegove sobe i na svojim rukama odnela dole u gostinsku sobu. Pod takvim teretom ja se ne bih srušila, ma koliko da je on inače velik.« Ali on nije došao. U tom hodniku gore tako je sve mirno da to ne može sebi predočiti onaj koji nije bio tamo. Toliko mirno da se tamo ne može dugo izdržati, ona mirnoća tera. Pa ipak, deset puta isterana, deset puta se ona ponovno penjala tamo. Bilo je to, naravno, besmisleno. Ako je Klamm hteo doći, on bi došao, ako nije hteo doći, ona, Pepi, ne bi ga namamila da dođe pa makar se tamo u udubljenju i ugušila od silnog lupanja srca. Smisla to nije imalo; ali, ne dođe li Klamm, onda je sve bilo bez smisla. A on nije došao. Ona, Pepi, zna danas zašto Klamm nije onda došao. Frieda bi imala divnu zabavu da je mogla videti nju, Pepi, gore u hodniku, u udubljenju, s obema rukama pritisnutim na srce. Klamm nije sišao, jer Frieda to nije dopustila. Ona je to postigla ne svojim molbama, jer njene molbe ne dolaze do Klamma. Ali ona je pauk, ona ima veze za koje niko ne zna. Kad ona, Pepi, kaže nešto nekom gostu, ona to kaže otvoreno, i susedni sto može to čuti. Frieda ništa ne govori, ostavi pivo na stolu i ode: samo njena svilena donja suknja, jedino na što troši novac, šušti. Međutim, kad jednom nešto kaže, ona to ne kaže glasno, već gostu šapuće, naginje se prema njemu, tako da za susednim stolom svi ćule uši. To što kaže verovatno nema nikakve važnosti, ali ipak ne uvek; veze ona ima, održava jednu pomoću druge, i ako u većini veze ne pomažu — ko bi se stalno brinuo za Friedu? — ipak tu i tamo drži jednu čvrsto u ruci. Te veze počela je sada iskorištavati. On, K., omogućio joj je to, jer umesto da sedi pokraj nje i da je čuva, on se nije gotovo ni zadržavao kod kuće; lutao je unaokolo, vodio razgovore tu i tamo, za sve je imao vremena samo ne za Friedu i, da bi joj dao još više slobode, on se napokon iz gostionice Kod mosta preselio u praznu školu. Sve je to predstavljalo lep početak medenog meseca. Ona, Pepi, sigurno je poslednja koja će prekoravati K. što nije izdržao pokraj Friede; izdržati pokraj nje i nije moguće.
Ali zašto je nije onda sasvim napustio, zašto se stalno vraćao njoj, zašto je svojim lutanjima stvarao utisak da se bori za nju? Izgledalo je zbog toga kao da je on tek u dodiru s Friedom otkrio svoju stvarnu ništavnost, da se želi pokazati dostojnim Friede, nekako se progurati napred i zato se privremeno odriče zadovoljstva da bude pokraj nje, da bi posle smeo neometano nadoknaditi to odricanje. U međuvremenu Frieda nije sedela prekrstenih ruku: ona je u školi, gde je verovatno nagovorila K. da dođu, motri odatle Gospodski konak i motri na K. Pri ruci ima odlične izvestitelje: njegove pomoćnike, koje je K. — što je teško shvatiti, što je teško shvatiti čak i kad se zna kakav je K. — potpuno prepustio njoj, Friedi. Ona ih šalje svojim starim prijateljima, podseća ih na sebe, žali se kako je pala u ruke jednog čoveka kao što je K., huška ih protiv nje, Pepi, nagoveštava svoj skori dolazak, moli za pomoć, preklinje ih da ništa ne odaju Klammu, pravi se kao da joj je stalo da poštedi Klamma i da zato treba po svaku cenu sprečiti da on silazi ovamo. Ono što jednima objašnjava kao šteđenje Klamma, prikazuje gostioničaru kao svoj uspeh, skreće mu pažnju na to da Klamm više ne dolazi. Kako bi on i mogao doći, kad tamo dole poslužuje samo neka Pepi! Istina, gostioničar nije kriv, ova Pepi je ipak najbolja zamena koja se mogla naći, ali nije dovoljna zamena za nju, Friedu, čak ni za nekoliko dana. O celokupnoj toj Friedinoj aktivnosti on, K., ništa ne zna, jer kad ne luta naokolo, on, ne sluteći ništa, sedi pokraj njenih nogu, dok ona broji sate koji je još odvajaju od krčme. Ali pomoćnici ne obavljaju samo ovu kurirsku službu, oni služe i zato da njega, K., prave ljubomornim, da se ne ohladi. Frieda poznaje pomoćnike još od svoga detinjstva, sigurno je da oni nemaju više nikakve tajne među sobom, ali u čast njemu, K., počinju čeznuti jedno za drugim, i on se plaši da se iz toga ne rodi neka velika ljubav. I za ljubav Friedi on, K., čini sve, i ono najproturečnije, dopušta pomoćnicima da ga prave ljubomornim, ali ipak trpi da sve troje ostaju zajedno dok on sam odlazi na svoja putovanja. Izgleda gotovo kao da je on Friedin treći pomoćnik. I napokon, na temelju svojih zapažanja, Frieda se odlučuje na veliki potez: odlučila se vratiti. Zaista, krajnje je vreme i naprosto je za divljenje kako je Frieda, ta lukava žena, umela to osetiti i iskoristiti, tu sposobnost da uoči i odluči se u pravom trenutku, nju ima samo Frieda; kad bi tu sposobnost imala ona, Pepi, kako bi njen život drukčije izgledao! Da je Frieda ostala u školi samo dan ili dva duze, ona, Pepi, ne bi više mogla biti oterana; konačno bi postala krčmarica, održala bi se, bila bi omiljena kod svih, zaradila dovoljno novca da svoju sjajnu garderobu upotpuni; samo još dan-dva, i Klamma nikakve smicalice više ne mogu zadržati od gostinske sobe, on dolazi, pije, oseća se ugodno i, pod pretpostavkom da uopste primeti Friedinu odsutnost, zadovoljan je promenom u najvećoj meri; samo još dan-dva i Frieda s njenim skandalom, s njenim vezama, s pomoćnicima, sa svim tim i usprkos svemu tome potpuno je zaboravljena i nikad više ne može doći do izražaja. Ona bi se možda mogla čvršće uhvatiti za K. i mogla bi naučiti istinski ga voleti, pod pretpostavkom da je ona to uopste u stanju. Ali ne, nije ni to. Jer ni njemu nije potrebno više od jednog dana da mu ona dosadi, da uvidi kako ga beskrajno vara sa svim i svačim, svojom tobožnjom lepotom, svojom tobožnjom vernošću, a najviše tobožnjom Klammovom ljubavlju, i njemu je potreban samo jedan dan, ne više, da i nju i celu tu pomoćničku bagru istera iz kuće; zamislite samo, čak ni njemu, K., nije potrebno više! I tu, između te dve opasnosti, kad se grobnica počinje već doslovno zatvarati nad njom — K. u svojoj naivnosti ipak još drži otvoren poslednji mogući izlaz — Frieda se izvlači. Iznenada — niko to više nije mogao očekivati, to je u suprotnosti s prirodom — iznenada ona je ta koja otera njega, K., njega koji je i dalje voli, koji i dalje juri za njom, i, posredstvom prijatelja i pomoćnika, prikazuje se gostioničaru kao spasiteljica, zahvaljujući svom skandalu još primamljivija nego pre, željena od najnižih do najviših, ali tom najnižem podana samo trenutno da bi ga ubrzo odgurnula, kao što je red, i opet i za njega i za sve druge postala nedostižna kao ranije, samo što se pre u sve to s pravom sumnjalo, a sada se opet pokazalo tačno. I tako se ona vraća, gostioničar se koleba, gleda iskosa na nju, Pepi — da li da je žrtvuje, nju koja se tako dobro pokazala? — ali brzo je nagovoren, mnogo što govori u prilog Friedi, a pre svega to da će ona opet pridobiti Klamma za gostinsku sobu. I tako mi sad čekamo, ona, Pepi, neće čekati da Frieda dođe pred veče i u trijumfu preuzme mesto. Novac je već predala gostioničarki i može ići. Posteljna pregrada u devojačkoj sobi već je spremna; otići će tamo, dočekaće je uplakane prijateljice, skinut će haljinu s tela i vrpce s kose, sve će to nabiti u neki zapećak, gde će biti dobro skriveno da je bez potrebe ne podseća na vremena koja treba predati zaboravu. Onda će uzeti veliku kantu i metlu, stisnuti zube i dati se na posao. Zasada još, međutim, morala je sve to ispričati njemu, K., koji bez njene pomoći ni sada ništa ne bi znao, da bi uvideo jednom kako se ružno poneo prema njoj, Pepi, i koliko ju je unesrećio. Istina, i on je sam pritom bio zloupotrijebljen.

Pepi je završila. Odahnuvši, ona obrisa nekoliko suza u očima i na licu i gledaše K. kimajući glavom, kao da je htela reći da u osnovi uopste nije u pitanju njena nesreća; ona će je znati podneti i zato joj nije potrebna ničija ni pomoć ni uteha, a najmanje njegova, jer usprkos svojoj mladosti ona poznaje život i njena nesreća je samo potvrda njena iskustva, ali je reč o K.; njemu je ona htela otvoriti oči i smatrala je da je to potrebno učiniti i sada kad su se srušile sve njene nade.

»Neobuzdanu maštu imaš, Pepi«, reče K. »Uopste nije istina da si ti tek sada otkrila te stvari; to su sve samo snovi i zone vaše mračne, uske devojačke sobe dole, i tamo su oni na svome mestu, ali ovde, u slobodnoj krčmi, oni čudno odudaraju. S takvim shvatanjima ti se ne bi mogla ovde održati, to je sasvim jasno. Već i tvoja haljina i tvoja frizura, kojima se ti toliko hvališ, samo su ružan proizvod onog mraka i onih kreveta u vašoj sobi, tamo svakako izgledaju vrlo lepo, ali ovde se svako zbog toga smeje, bilo pritajeno ili javno. I što ti tu još pričaš? Dakle, zloupotrebljen sam i prevaren? Ne, draga Pepi, ja sam isto tako malo zloupotrebljen i prevaren kao i ti. Tačno je da me je Frieda zasad napustila, odnosno da je, kako si se ti izrazila, pobegla s jednim pomoćnikom, neki tračak istine ti vidiš, isto tako je zaista vrlo malo verovatno da će ona još postati moja žena, ali je potpuna neistina da je ona meni dosadila ili da sam je ja, šta više, oterao već prvog idućeg dana, ili da je ona mene varala u onom smislu u kojem inače žena obično vara čoveka. Vi sobarice naučile ste viriti kroz ključanice i vaš način razmišljanja je takav da po jednoj sitnici koju zaista vidite isto tako lako, kao i pogrešno sudite o svemu. Posledica je toga, na primer, da ja o celoj ovoj stvari mnogo manje znam nego ti. Ja ne mogu objasniti ni približno tako tačno kao ti zbog čega je mene Frieda napustila. Meni se čini da je najverovatnije objašnjenje, koje si i ti dodirnula ali nisi iskoristila, to da sam je ja zanemarivao. To je na žalost istina, ja sam je zanemarivao, ali to ima posebne razloge koji ne spadaju ovde; ja bih bio sretan kad bi se ona vratila, ali bih je opet odmah počeo zanemarivati. Tako je to. Dok je bila kod mene, ja sam stalno bio na tim toliko ismejavanim putovanjima, pošto je sad otišla, ja sam gotovo nezaposlen, umoran sam, imam sve veću želju da se uopste ničeg ne prihvatim. Možeš li mi ti, Pepi, dati neki savet?« »Naravno«, reče Pepi, oživi najedanput i uhvati K. za ramena: »Mi smo oboje prevareni, budimo zajedno. Dođi dole k nama, devojkama.« »Dokle god se žališ na to kako smo prevareni«, reče K., »ja se ne mogu složiti s tobom. Ti stalno hoćeš biti prevarena, jer ti to godi i dira te. Istina je, međutim, u tome da ti nisi stvorena za ovo mesto. Koliko je to tačno, kad to uviđam čak i ja, koji sam, po tvom mišljenju, najveća neznalica! Ti si, Pepi, dobra devojka, ali doći do tog saznanja nije baš lako; ja sam te, na primer, u početku smatrao surovom i oholom, ali ti to nisi, samo ti je ovo mesto zavrtelo glavom, jer mu ti ne odgovaraš. Neću reći da je mesto previše visoko za tebe; to ako hoćeš, nije neko izuzetno mesto, malo je cenjenije od tvog prijašnjeg, ali uopste uzevši razlika nije velika, pre su oba toliko slična da ih čovek može pomešati; gotovo bi se još moglo tvrditi i to da je položaj sobarice bolji od položaja krčmarice, jer tamo si stalno među sekretarima, dok ovde, iako istina u gostinskim sobama služiš i nadglednike sekretara, ipak se moraš upuštati i s potpuno priprostim svetom, kao što sam, na primer, ja; eto, po pravilu ja se smem zadržavati samo ovde, u krčmi, a zar ta mogućnost druženja sa mnom treba značiti neku izuzetno veliku čast? Lepo, tebi se to možda tako čini i ti verovatno imaš svoje razloge. Ali baš zbog toga nisi za ovo mesto. To je mesto kao i svako drugo, ali za tebe je to nebesko carstvo, i zato u svemu preteruješ, lickaš se, kao što se po tvom mišljenju lickaju anđeli — u stvari, oni drukčije izgledaju — drhtiš za mesto, osećaš se stalno proganjana, pokušavaš prevelikom ljubaznošću pridobiti sve za koje misliš da te mogu podržati, ali im baš time smetaš i odbijaš ih od sebe, jer oni žele u krčmi imati mir, a ne uz svoje brige još i brige krčmarice. Sasvim je moguće da Friedin odlazak niko od visokih gostiju nije stvarno primetio, ali sad svi znaju za taj događaj i svi zaista čeznu za Friedom, jer Frieda je ipak sve vodila sasvim drukčije. Ma kakva ona inače bila i ma koliko umela iskoristiti svoje mesto, ona je u službi bila iskusna, hladna i pouzdana, ti i sama to ističeš, ali iz toga nisi izvukla nikakvu pouku. Jesi li ikad pratila njen pogled? To više nije bio pogled devojke za šankom, to je bio skoro pogled gazdarice. Sve je videla najedanput i pritom svakog posebno, a pogled koji joj je ostajao za pojedinca bio je dovoljno jak da ovoga podčini. Sto to smeta što je ona možda malo mršava, malo postarija, što se može zamisliti i kosa čišća od njene, sve je to sitnica kad se usporedi s onim što ona stvarno ima, a oni kojima ti nedostaci smetaju pokazuju samo da im nedostaje smisao za nešto veće. Klammu se to svakako ne može predbaciti, i to je samo usled pogrešnog gledanja jedne mlade, neiskusne devojke što ti sumnjaš u Klammovu ljubav prema Friedi. Tebi se čini — i s pravom — da je Klamm nedostižan, i zbog toga veruješ da ni Frieda nije mogla dopreti do njega. Varaš se. Ja bih, što se toga tiče, verovao svakoj Friedinoj reči, čak i kad ne bih imao nepobitne dokaze o tome. Ma koliko to tebi izgledalo neverovatno i ma koliko se to ne slagalo s tvojim pojmovima o svetu, o činovnicima, o otmenosti i delovanju ženske lepote, ipak je istina, kao što mi ovde jedno pokraj drugoga sedimo i ja uzimam tvoju ruku u svoje, da su Klamm i Frieda sedeli jedno uz drugo kao da je to najprirodnija stvar na svetu, i da je on dobrovoljno silazio ovamo, šta više žurio sići, niti ga je ko vrebao u hodniku zanemarujući drugi posao, već se Klamm morao sam potruditi da siđe, i njemu uopste nisu smetali nedostaci na Friedinoj haljini, zbog kojih si se ti užasavala. Ti joj ne želiš verovati! A i ne slutiš koliko se time sama otkrivaš, koliku naivnost time pokazuješ! Čak i neko ko ništa ne bi znao o vezi s Klammom, morao bi po njenu biću zaključiti da je njega izgradio neko ko je nešto više nego ti i ja i sav ovaj svet u selu, i da njeni razgovori premašuju šale koje su uobičajene između gostiju i konobarica, a koje su, izgleda, cilj tvog života. Ali ja nisam pravedan prema tebi. Ti i sama dobro uviđaš Friedine prednosti, vidiš njenu sposobnost zapažanja, njenu odlučnost, njen uticaj na ljude, samo, istina, sve to pogrešno tumačiš, veruješ da ona iz sebičnosti sve to upotrebljava u svoju korist i radi zla, ili čak kao oružje protiv tebe. Ne, Pepi, čak kad bi ona i imala takve strele, ne bi ih mogla odapinjati na tako kratkoj udaljenosti. A što se tiče samoživosti, pre bi se moglo reći, kad se usporedi ono što je ona imala i žrtvovala s onim što je imala pravo očekivati, da je ona nama oboma pružila prilike da se ogledamo na višim položajima, ali da smo je mi oboje razočarali i takoreći prisilili da se ovamo vrati. Ne znam je li to tako, ni meni baš nije sasvim jasna moja krivica, ali kad sebe usporedim s tobom, meni tako nešto sine u glavi kao da smo se mi previše trudili, previše glasno, previše detinjasto, s premalo iskustva da postignemo nešto što bi se, na primer, lako i neprimetno postiglo s Friedinom mirnoćom, s Friedinom smišljenošću, da to nešto dobijemo plačem, grebanjem, natezanjem — kao što dete vuče stolnjak, ali time ne dobija ništa, već naprotiv sve te sjajne stvari koje ga privlače sruši na zemlju i tako ih zauvek učini nedostižnim — ne znam je li to baš tako, ali daje pre tako nego kako ti pričaš, to znam sigurno.« »Pa da«, reče Pepi, »ti si zaljubljen u Friedu jer je pobegla od tebe; lako je biti u nju zaljubljen kad nije tu. Međutim, neka je tako kako ti hoćeš, neka ti u svemu imaš pravo, čak i u tome kad me ismevaš, ali šta ćeš sad raditi? Frieda te je napustila i po mome mišljenju i po tvome, nemaš nade da će ti se ona vratiti, pa čak i kad bi se vratila, ti bi morao negde provesti to vreme do njenog povratka; hladno je, ti nemaš ni posla ni postelje, hodi k nama, moje prijateljice će ti se dopasti, ti ćeš se osećati udobno, pomagaćeš nam na poslu, koji je zaista suviše težak samo za devojke; mi devojke nećemo biti upućene same na sebe i noću se bojati. Dođi k nama! I moje prijateljice poznaju Friedu, one će ti pričati priče o njoj dok ti ne dosadi. Dođi! Imamo i Friedine slike i pokazaćemo ti ih. Onda je Frieda izgledala još gore nego danas, jedva ćeš je moći prepoznati, osim po očima koje su i onda imale vrebajući pogled. Dakle, doći ćeš?« »Zar je to dopušteno? Juče je nastao veliki skandal zato što su me zatekli tamo u vašem hodniku.« »Zato što su te zatekli, ali kad budeš kod nas, niko te neće zateći. Niko neće znati za tebe, osim nas tri. Ah, biće veselo. Već mi život tamo izgleda mnogo podnošljiviji nego pre nekoliko trenutaka. Možda uopste i ne gubim mnogo što sad moram ići odavde.

Slušaj, ni mi tri nismo osećale dosadu; treba zasladiti ovaj gorki život, on nam je zagorčan još u mladosti, ali eto, nas tri držimo se zajedno, živimo lepo, ako je to tamo moguće; tebi će se naročito svideti Henrietta, ali Emilie isto tako, ja sam im već o tebi pričala, takve priče zvuče tamo neuverljivo, kao da se izvan soba ne može ništa dogoditi; tamo je toplo i teskobno, stisnućemo se još više jedno uz drugo; ne, iako smo upućene jedna na drugu, mi ipak nismo postale dosadne jedna drugoj, naprotiv, kad mislim na prijateljice, gotovo sam zadovoljna što se vraćam; zašto da ja stignem dalje od njih? To je baš ono što nas je zadržalo, da je za nas sve tri budućnost na isti način bila zatvorena, a eto, ja sam se ipak progurala i odvojila od njih. Istina, ja ih nisam zaboravila i moja prva briga bila je što bih mogla za njih učiniti. Moj vlastiti položaj bio je još nesiguran — koliko nesiguran to ni sama nisam zala — a već sam gostioničaru govorila o Henrietti i Emilie. Sto se tiče Henriette, gostioničar nije bio sasvim nepopustljiv, ali u pogledu Emilie, koja je mnogo starija od nas, ona je otprilike Friedinih godina, nije mi davao nade. Ali zamisli samo, one uopste ne žele ići na neko drugo mesto, one znaju da je bedan život taj koji tamo vode, ali su se već pomirile s tim, dobre dušice; ja verujem da su suze prilikom rastanka potekle najpre iz žalosti što napuštam zajedničku sobu i odlazim u hladno — nama se tamo čini da je hladno svuda izvan soba — u velike tuđe prostorije, moram se boriti s velikim tuđim ljudima, što sam dotad uspevala i u zajedničkom kućanstvu s njima. One se verovatno uopste neće čuditi kad se vratim i, samo da bi meni ugodile, proliće koju suzu i oplakivaće moju sudbinu. Ali onda će videti tebe i primetiće da je ipak bilo bolje što sam otišla. To što sad imam jednog čoveka kao pomoć i zaštitu, to će ih činiti sretnim i posebno će biti oduševljene time što sve to mora ostati tajna i što ćemo se zbog te tajne zbližiti još više nego dosad. Dođi, molim te, dođi samo k nama! Ti ne primaš na sebe nikakve obaveze, ti nećeš stalno biti vezan za našu sobu, kao što smo vezane mi. Kad grane proleće i ti nađeš neko drugo sklonište i kod nas ti se više ne sviđa, možeš ići; istina, i ti isto tako moraš čuvati tajnu i ne smeš nas izdati, jer onda bi nam odzvonilo u Gospodskom konaku, a i inače moraćeš, dok si kod nas, biti obazriv, nigde se ne pokazuj gde mi smatramo da nije bez svake opasnosti i uopste slušaj naše savete; to je jedino što tebe obavezuje, a to je isto toliko u tvom interesu koliko i u našem, ali inače si potpuno slobodan, posao koji ćemo ti dodeliti neće biti težak, toga se ne trebaš bojati. Dakle, dolaziš?« »Koliko imamo još do proleća?« upita K. »Do proleća?« ponovi Pepi. »Kod nas je zima duga, vrlo duga i jednolična. Ali mi dole ne žalimo se na to, mi smo protiv zime osigurane. Naravno, jednom dođe i proleće, i leto, sve u svoje vreme; ali sada, u sećanju, proleće i leto izgledaju kratki toliko kao da ne traju mnogo duze od dva dana, pa čak i u tim danima, čak i po najlepšem danu još poneki put pada sneg.«

Tada se otvoriše vrata. Pepi se trže, ona je u mislima sasvim zaboravila krčmu, ali to nije bila Frieda, bila je gostioničarka. Ona se kao začudi što je K. još tu. On se ispriča rekavši da je čekao gostioničarku, i ujedno se zahvali što mu je bilo dopušteno da ovdje prenoći. Gostioničarka nije razumela zašto je K. čekao nju. K. reče da je imao utisak da gostioničarka hoće s njim nešto razgovarati i moli za oprost ako je bio u zabludi; uostalom on sad neizostavno mora otići, predugo je ostavio samu školu u kojoj je poslužitelj, svemu je tome kriv jučerašnji poziv, on još nema dovoljno iskustva u tim stvarima, svakako se neće opet dogoditi da on gospođi gostioničarki priređuje takve neugodnosti kao što je bilo juče. I on se pokloni, spreman da pođe. Gostioničarka ga je gledala takvim pogledom kao da sanja. Taj pogled zadrža K. duz nego što je hteo. Sada se malo i smeškala, i tek je začuđeno lice K. nekako razbudi. Izgledalo je kao da je očekivala neki odgovor na svoje smeškanje, i kako odgovor nije dolazio, ona se razbudila. »Ti si, čini mi se, juče bio drzak i nešto kazao o mojoj haljini.« K. se nije mogao setiti. »Ne sećaš se? Prvo drskost, a onda kukavičluk.« K. se ispričavao svojim jučerašnjim umorom, sasvim je moguće da je juče nešto izbrbljao, ali sada se toga više ne može setiti. A što je i mogao reći o haljinama gospođe gostioničarke? Da su lepše od svih koje je dosad video. U svakom slučaju on još nikad nije video ni jednu gostioničarku u takvim haljinama, kad radi. »Dosta s tim primedbama«, reče brzo gostioničarka. »Neću više ništa kazati o mojim haljinama. Moje haljine nisu tvoja briga. Zabranjujem ti to za svagda.« K. se još jednom pokloni i pođe vratima. »A što treba značiti to«,viknu gostioničarka za njim, »da nijednu gostioničarku nisi video pri radu u takvim haljinama? Sto znače te besmislene primedbe? Pa to je potpuna besmislica. Sta hoćeš time kazati? K. se okrene i zamoli gostioničarku da se ne uzbuđuje. On se uopste ne razume u haljine. U njegovom položaju, svaka neiskrpljena i čista haljina izgleda mu skupocena. On je samo bio iznenađen što tamo u hodniku, u noći, među ljudima gotovo neobučenim, vidi kako se pojavljuje gospođa gostioničarka u tako lepoj večernjoj haljini, to je i ništa drugo. »Dakle,«, reče gostioničarka, »napokon izgleda da si se ipak setio svoje jučerašnje primedbe. I još je nadopunjuješ daljnjim besmislicama. Da se ti ništa u haljine ne razumeš, to je tačno. Zbog toga i prestani — ja sam te to ozbiljno molila — ocenjivati koje su haljine skupocene ili koje večernje haljine odgovaraju kojoj prilici i tome slično... Uopste...«, u tom trenutku izgledalo je kao da je podilazi jeza, »nemoj se petljati oko mojih haljina, jesi li razumeo?« I kad se K., cuteći, opet okrene, ona upita: »Otkuda tebi to znanje o haljinama?« K. sleže ramenima, on nema nikakvo znanje. »Nemaš«, reče gostioničarka. »Ali onda se ne trebaš pretvarati da ga imaš. Dođi tamo u poslovnicu, pokazaću ti nešto što će te, nadam se, zauvek izlečiti od drskosti.« Ona prva izađe na vrata. Praveći se kao da hoće naplatiti piće, Pepi pritrča K. i oni se brzo sporazumeše; to je bilo lako, jer K. je poznavao dvorište čija vrata vode na sporednu ulicu; uz vrata su jedna vratašca, iza njih će Pepi stajati za jedan sat i otvoriti ih kad K. triput zakuca.

Poslovnica se nalazila do krčme, trebalo je samo proći kroz hodnik, gostioničarka se već nalazila u osvetljenoj sobi i nestrpljivo očekivala K. Bila je još jedna smetnja. Gerstacker je čekao u hodniku i hteo razgovarati s K., nije ga se bilo lako osloboditi, pomagala je i gostioničarka i grdila Gerstackera zbog nasrtljivosti. »A gde da čekam? Gde?« čulo se kako Gerstacker gunđa i kako su vrata već bila zatvorena, njegove reči su se mešale s neugodnim stenjanjem i kašljanjem.

To je bila jedna mala pregrejana soba. Uz uske poprečne zidove stajali su jedan sto i jedna gvozdena blagajna, a kraj uzdužnih zidova ormar i divan. Najviše prostora zauzimao je ormar; ne samo da je zaklanjao sav uzdužni zid, već je suzio celu sobu, bila su mu potrebna troja vrata da bi mogao biti otvoren.Gostioničarka pokaza rukom na divan da K. tamo sedne, a ona sama sede za sto na jednu stolicu koja se može okretati. »Jesi li ti nekad učio krojenje?« upita gostioničarka. »Ne, nikad«, odgovori K. »Pa šta si ti zapravo?« K. reče: »Geometar«. »A šta je to?« K. objasni; objašnjenje ne ostavi nikakav utisak na nju. »Ti ne govoriš istinu. Zašto ne kažeš istinu?« »Ni ti je ne kažeš.« »Ja? Opet postaješ drzak? A ako je i nisam rekla, moram li se praviti pred tobom? I po čemu to ja ne kažem istinu?« »Ti nisi samo gostioničarka, kao što se praviš.« »Pazi molim te! Ti si pun otkrića. Sta sam ja onda još? Tvojoj drskosti zaista nema kraja.« »Ja ne znam šta si ti još. Vidim samo da si gostioničarka, a nosiš haljine koje ne priliče jednoj gostioničarki i koje, koliko ja znam, niko u selu ne nosi.« »Lepo, sad smo dakle došli na stvar. Ti to, naravno, nisi mogao precutati, možda uopste nisi drzak, ti si samo kao dete koje zna neku glupost i ništa ga ne može naterati da je precuti. Govori, dakle! Sta je to posebno na ovim haljinama.« » Ti ćeš se ljutiti kad ti to kažem.« »Neću, samo ću se smejati, to je samo detinjasto brbljanje. Kakve su, dakle, moje haljine?« »Želiš to znati. One su od dobrog, skupog materijala, ali staromodne, prenatrpane, mahom s previše ukrasa, iznošene i ne priliče ni tvojim godinama, ni tvom stasu, ni tvom pozivu. One su mi odmah upale u oči kad sam te video prvi put, bilo je to pre nedelju dana otprilike, ovde, u hodniku.« »To je, dakle! One su zastarele, prenatrpane, i šta još sve? 1 otkud ti sve to znaš?« »Vidim, za to nije potrebno nikakvo znanje.« »Ti to vidiš odmah, bez daljnjeg. Nije potrebno raspitivati se, odmah znaš šta moda traži. Ti ćeš zbog toga biti meni neophodan, jer lepe haljine su moja slabost. I što ćeš reći na to što je ovaj ormar pun haljina?« Ona otvori sva vrata, i u ormaru su se videle haljine zbijeno poredane jedna do druge celom širinom i dubinom ormara; bilo je tu zagasitih, sivih, mrkih i crnih haljina, sve pažljivo obešene i sređene. »To su moje haljine, sve staromodne, sve prenatrpane, kao što kažeš. Ali to su samo haljine za koje nemam mesta gore u svojoj sobi; tamo imam još dva ormara, dva, oba velika gotovo kao i ovaj. Čudiš se?« »Ne čudim se, ja sam i očekivao nešto takvo, pa rekao sam ti već, ti nisi samo gostioničarka, ti imaš neki drugi cilj.« »Jedini moj cilj je da se lepo oblačim, a ti si ili budala, ili dete, ili vrlo zao i opasan čovek. Idi, idi već jednom!« K. je već bio vani u hodniku, i Gerstacker ga je opet čvrsto držao za rukav, kad mu gostioničarka doviknu: »Sutra dobijam novu haljinu, možda ću te zvati...«

Gerstacker, ljuti to odmahujući rukom, kao da time želi izdaleka ucutkati gostioničarku koja mu smeta, pozva K. da pođe s njim. Nije mu hteo odmah pobliže objasniti zbog čega. Na prigovor K. da sad mora ići u školu nije gotovo ni obratio pažnju. Tek kad se K. usprotivio da ide s njim, reče mu Gerstacker da ne brine, kod njega će imati sve što mu je potrebno, mesto školskog poslužitelja može napustiti, samo nek napokon krene s njim, ta on njega čeka već celi dan, a ni majka ne zna kamo je otišao. K. upita, popuštajući malo, zašto mu želi dati stan i hranu. Gerstacker odgovori, s pola glasa, da mu je K. potreban kao ispomoć oko konja, on sad ima drugih poslova, ali neka se K. prestane već jednom odupirati i činiti mu nepotrebne teškoće. Ako hoće platu — i to će dobiti. Ali sad se K. zaustavio, iako ga je Gerstacker vukao. Pa on ne zna ništa o konjima. »Pa to nije ni potrebno«, reče Gerstacker nestrpljivo i ljutito sklopi ruke da bi naveo K. da pođe s njim. »Znam zašto me hoćeš povesti«, reče K. napokon. Gerstackeru je bilo svejedno što to K. zna. »Jer veruješ da mogu nešto postići za tebe kod Erlangera.« »Svakako«, reče Gerstacker, zašto bi mi ti inače bio potreban.« K. se nasmeja, uze Gerstackera pod ruku i dopusti mu da ga vodi kroz mrak.

Sobu u Gerstackerovoj kolibi slabo su osvetljavali vatra na ognjištu i batrljak sveće, pokraj koje je, skutren u kutu ispod isturenih gredica krova, neko čitao knjigu. Bila je to Gerstackerova mati. Pružila je K. drhtavu ruku i rekla mu da sedne pokraj nje; teško je govorila, pa je bilo teško razumeti je, ali ono što je rekla,.....

(Ovdje se rukopis prekida)

Franc Kafka, Dvorac (Glava sedamnaesta )

t U pomrčini pred Gospodskim konakom stajala je jedna mala grupa ljudi, od kojih su dvojica-trojica držali fenjere u ruci, tako da su se mogla razaznati neka lica. K. nađe samo jednog poznanika, kočijaša Gerstackera, koji ga pozdravi pitanjem: »Ti si još u selu?« »Da«, odgovori K., »ja sam ovamo došao za stalno.« »Mene se to ne tiče«, reče Gerstacker, zakašlja se snažno i okrene se drugima.

Pokaza se da su svi čekali Erlangera. Međutim, Erlanger je već bio stigao, ali pre nego što će početi primati stranke, vodio je poslovne razgovore s Momusom. Među onima koji su čekali razgovor se vodio uglavnom o tome zašto se nije smelo čekati u kući, nego se moralo stajati ovde, vani, u snegu. Istina, jako hladno nije bilo, ali ipak je bilo bezobzirno ostaviti stranke da možda i satima čekaju u noći pred kućom. To svakako nije bila krivica Erlangera, koji je, šta više, bio vrlo susretljiv, verovatno za ovo nije niti znao i svakako bi se jako ljutio kad bi mu to bilo dojavljeno. To je bila krivica gazdarice Gospodskog konaka, koja u svojoj već bolesnoj težnji za finoćom nije mogla trpeti da mnogo molitelja najednom dođe u Gospodski konak. »Ako već tako mora biti da dolaze«, imala je ona običaj reći, »onda, za ime Boga, samo jedan za drugim.« I postigla je da su stranke, koje su prvo čekale u hodniku, zatim na stubištu, onda na tremu, napokon u krčmi, bile izgurane na ulicu. A ni to joj nije bilo dovoljno. Nije mogla podnositi da je u vlastitoj kući »stalno opsednuta«, kako se izražavala. Nije uopste mogla razumeti čemu je potreban taj promet sa strankama. »Kako bi zagadili stubište«, rekao je jednom jedan činovnik, svakako u ljutnji, odgovarajući na njeno pitanje. Međutim, to je za nju vrlo jasno objašnjenje i ona je taj izraz često ponavljala. Njena je težnja bila, a to se uostalom slagalo i sa željama onih koji su morali čekati, da se prekoputa Gospodskog konaka podigne jedna zgrada koja bi služila kao čekaonica. Njoj bi bilo najmilije kad bi i prijem stranaka i saslušanja bili obavljeni izvan Gospodskog konaka, ali tome su se protivili činovnici, a kad se činovnici ozbiljno usprotive, onda, naravno, ni gostioničarka nije mogla prodreti, premda je u sporednim pitanjima provodila neku vrstu male tiranije, zahvaljujući neumornoj i pritom ženski nežnoj upornosti. Gostioničarka će verovatno i dalje morati trpeti prijeme i saslušanja u Gospodskom konaku, jer su gospoda u dvorcu bila protiv toga da pri obavljanju službenih poslova u selu napuštaju Gospodski konak. Oni su uvek žurili, dolazili su u selo uvek protiv svoje volje i nimalo nisu bili voljni zadržavati se duze nego što je bilo nužno niti se od njih moglo tražiti da, samo radi mira i reda u Gospodskom konaku, povremeno sa svim svojim aktima prelaze preko ulice u neku drugu kuću i tako gube vreme. Svoje službene poslove činovnici su najradije obavljali u krčmi ili u svojim sobama, po mogućnosti dok bi jeli, ili iz kreveta pre nego što će zaspati, ili ujutro kad su umorni za ustajanje i još se malo mogu ispružiti u krevetu. Nasuprot tome, činilo se da se podizanje čekaonice bliži povoljnom rešenju, istina, za gostioničarku to je predstavljalo osetnu kaznu — bilo je malo i smejanja oko toga — da je baš pitanje te čekaonice uslovilo mnoge posete i razgovore, tako da su hodnici gostionice retko bili prazni.

O svim tim stvarima vodio se poluglasan razgovor dok se čekalo. K. je uočio da, iako je bilo prilično nezadovoljstva, niko nije imao ništa navesti protiv toga da Erlanger poziva stranke usred noći. K. je postavio pitanje u tom smislu i dobio obavest da bi, šta više, zbog toga trebali biti vrlo zahvalni Erlangeru. Jedino što ga navodi da uopste dolazi u selo, to je samo njegova dobra volja i visoko shvaćanje dužnosti. On bi morao, kad bi hteo — i to bi možda još i bolje odgovaralo propisima — u selo poslati nekog nižeg sekretara da prima i saslušava stranke. Međutim, on je to mahom izbegavao činiti, morao je žrtvovati svoje noći, jer u njegovom službenom planu nije bilo predviđeno vreme za putovanje u selo. K. na to primeti da i Klamm preko dana dolazi u selo, pa čak i po nekoliko dana ovde ostaje; zar je onda Erlanger, koji je ipak samo sekretar, tamo gore potrebniji od Klamma? Neki su se dobroćudno smejali, drugi su, osećajući se pogođeni cutali; ovi poslednji dobiše prevagu i na pitanja K. nije više gotovo ni bilo odgovora. Samo jedan s ustručavanjem reče da je, naravno, Klamm potreban u dvorcu, kao i u selu.

Onda se otvoriše vrata na gostionici i na njima se pojavi Momus, s dva poslužitelja koji su nosili fenjere. »Prvi koji će biti primljeni kod gospodina sekretara Erlangera«, reče on, »jesu Gerstacker i K. Jesu li obojica ovde?« Oni se obojica javiše, ali još pre njih uvuče se Jeremias, dobacivši: »Ja sam ovde sobni konobar«, na što ga Momus, smeškajući se, pozdravi i potapša po ramenu. »Moraću više paziti na Jeremiasa«, reče K. u sebi, premda je pritom bio svestan da je Jeremias svakako mnogo bezopasniji od Artura, koji je u dvorcu rovario protiv njega. Možda je ipak bilo bolje trpeti da ga oni gnjave kao pomoćnici nego pustiti ih da ovako lunjaju bez nadzora i da spletkare, za što su, čini se, imali osobitu sklonost.

Kad K. prođe pokraj Momusa, ovaj se napravi kao da je tek sad shvatio da je on geometar . »Gle, gospodin geometar, koji se tako nerado izlaže saslušanju«, reče Momus, »gura se sada da bude saslušan! Kod mene bi to išlo mnogo jednostavnije. Istina, nije lako izabrati najpogodnija saslušanja.« Budući da je ovako oslovljen, K. se htede zaustaviti, ali Momus reče: »Idite, idite! Onda su mi bili potrebni vaši odgovori, sad nisu.« Ipak pogođen ovakvim ponašanjem Momusa, K. reče: »Vi mislite samo na sebe. Samo za ljubav puste službene procedure neću odgovarati, nisam hteo onda, neću ni sad.« Momus reče: »A na koga inače trebamo misliti? Koga ima još ovde? Idite!« Na tremu ih dočeka jedan poslužitelj i povede ih putem preko dvorišta, koji je K. već bio poznat, a onda kroz ulazna vrata u nizak, malo kos hodnik. Viši činovnici stanovali su očigledno na gornjim spratovima, dok su sekretari stanovali u tom hodniku, pa i sam Erlanger, iako je on bio jedan od najviših sekretara, Poslužitelj ugasi svoj fenjer, jer ovde je bilo električno osvetljenje. Sve je bilo majušno, ali lepo građeno. Prostor je bio iskorišten do poslednjih mogućnosti. Hodnik je bio jedva toliko visok da se moglo uspravno hodati po njemu. Na obema stranama redala su se vrata, gotovo jedna do drugih. Bočni zidovi nisu stizali do tavanice, to je valjda bilo zbog ventilacije, jer sobice u ovom niskom i dubokom, gotovo podrumskom hodniku nisu imale prozore. Nezgodna strana tih zidova koji nisu dosezali do tavana bila je u tome što se čula graja u hodniku i, na isti način, u sobama. Činilo se da su mnoge sobe već bile zauzete i da se u većini njih nije spavalo; čuli su se glasovi, lupa čekića, zveckanje čaša. Međutim, nije se sticao utisak da vlada neko posebno veselje. Glasovi su bili prigušeni, jedva se tu i tamo mogla razumeti koja reč, nije se činilo ni da se razgovara, verovatno je samo neko nekome nešto diktirao ili čitao nešto naglas; baš iz soba iz kojih se čuo zveket čaša i tanjira nije dopirala ni jedna reč, a lupa čekića podseti K. na to da su mu nekad pričali kako se neki činovnici, da bi se odmorili od stalnog duhovnog napora, s vremena na vreme bave stolarstvom, preciznom mehanikom i tome slično. Sam hodnik bio je prazan, samo je pred jednim vratima sedeo jedan bledi, suhonjavi visoki gospodin u kožuhu pod kojim je provirivala noćna košulja. Verovatno mu je u sobi bilo zagušljivo, pa je izišao i seo pred vrata čitati novine, ali to nije činio pažljivo, često bi zevajući prekidao čitanje, naginjao se i gledao kroz hodnik; verovatno je očekivao stranku koju je pozvao, a koja se još nije pojavljivala. Kad su prolazili pokraj njega, poslužitelj, pokazujući na gospodina, reče Gerstackeru: »Eno Pinzgayera!« Gerstacker kimnu glavom. »Već odavno nije bio dole«, reče on. »Da, već vrlo dugo«, odgovori poslužitelj.

Napokon dođoše do jednih vrata koja su bila ista kao i sva druga, a iza kojih se ipak nalazio baš Erlanger, kao što je poslužitelj rekao. Poslužitelj, kojeg K. podiže na ramena, pogleda u sobu kroz slobodan otvor povrh zida. »On leži u krevetu«, reče poslužitelj silazeći, »istina, odjeven je, ali ja bih ipak rekao da drema. Ponekad ga tako ovde u selu svlada umor zbog promenjenog načina života. Moraćemo čekati. Kad se probudi, on će zvoniti. Istina, događalo se već da prespava celi svoj boravak u selu i da se mora odmah vratiti u dvorac čim se probudi. To je dobrovoljan rad koji on ovde obavlja.« »Samo kad bi sad celo vreme prespavao«, reče Gerstacker, »jer budući da mu ostaje malo vremena za rad kad se probudi, onda je neobično zadovoljan zbog toga što je spavao, pa sve hoće na brzinu svršiti i gotovo je nemoguće s njim razgovarati.« »Vi dolazite zbog iznajmljivanja kola za građevinu?« upita poslužitelj. Gerstacker potvrdi glavom, povuče poslužitelja u stranu i govoraše mu nešto tiho, ali poslužitelj gotovo i nije slušao, gledao je preko Gerstackera, od kojeg je bio viši za čitavu glavu, i pritom je ozbiljno i polako gladio kosu.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Olgini planovi

 

Olgini planovi »Sad je trebalo opet naći ocu neko zanimanje za koje je on još bio sposoban, nešto što bi ga bar održavalo u uverenju da on nastoji skinuti krivicu s porodice. Tako nešto naći nije bilo teško, jer ma šta bilo, moralo je u osnovi imati smisla bar kao i sedenje pred Bertuchovim povrtnjakom, ali ja sam pronašla ipak nešto što je čak i u meni probudilo izvesne nade. Kad god bi se gore kod nadležnih ili kod pisara ili ma gde na drugom mestu poveo razgovor o našoj krivici, uvek bi se spominjala samo uvreda nanesena Sortinijevom kuriru, niko se nije usuđivao zadirati dalje. Dobro, rekla sam sebi, kad opste mišljenje, makar i prividno, ima u vidu samo uvredu kurira, onda je moguće, makar opet samo prividno, sve popraviti mireći se s kurirom. Kao što su rekli, nikakva dostava protiv nas nije bila podnesena, nikakvo službeno mesto nije još stvar uzelo u svoje ruke i, prema tome, kurir slobodno može oprostiti u svoje vlastito ime, a nešto više se i ne traži. Sve to, naravno, nije moglo imati neku presudnu važnost, bilo je samo varka i ništa drugo nije moglo ni biti, ali to bi oca razveselilo i moglo bi možda, na njegovo zadovoljstvo, priterati malo uza zid njegove mnogobrojne obaveštače koji su ga toliko mučili. Istina, trebalo je pre svega pronaći kurira. Kad sam ispričala ocu svoj plan, on se prvo jako ljutio, jer je bio postao vrlo tvrdoglav, -delom je verovao — to mu je došlo u glavu dok je bio bolestan da ga uvek mi sprečavamo da postigne krajnji uspeh: najpre je prestajanjem s pribavljanjem novca, sada zadržavanjem u krevetu; a delom više uopste nije bio sposoban shvatiti tuđe misli. Još nisam do kraja ni ispričala svoj plan, a on ga je već odbacivao. Njegovo je mišljenje bilo da treba i dalje čekati pred Bertuchovim povrtnjakom, i kako naravno nije više u stanju svakodnevno sam tamo odlaziti, mi bismo ga trebali u ručnim kolicima onamo voziti. Međutim, ja nisam popuštala i postupno se on pomirio s tom mišlju, smetalo mu je samo to što je u toj stvari potpuno zavisan o meni, jer samo sam ja onda videla tog kurira, on ga nije znao. Istina, jedan poslužitelj je sličan drugome, i ja nisam bila sasvim sigurna da ću onog prepoznati. Onda smo počeli odlaziti u Gospodski konak i tražiti ga među slugama koji su tamo dolazili. Doduše, to je bio Sortinijev sluga, a Sortini nije više dolazio u selo, ali gospoda često menjaju poslužitelje, verovatno se on može naći u grupi nekog drugog gospodina, a ako i ne bude licno pronađen, možda će drugi poslužitelj moći dati obavest o njemu. Naravno, zbog toga je trebalo biti svake večeri u Gospodskom konaku, a nas nigde nisu rado gledali, pa kako tek na ovom mestu; osim toga, mi se tamo nismo mogli ubrajati u goste koji troše. Međutim, pokaza se da nas ipak mogu upotrebiti: ti sam dobro znaš kakve je muke Frieda imala sa slugama, to su u osnovi mahom mirni ljudi koje je laka služba malo razmazila i otromila. ‘Daj Bože, da ti bude dobro kao jednom sluzi’, glasi jedna uzrečica činovnika, i zaista, što se tiče blagovanja, poslužitelji su stvarna gospoda u dvorcu, oni to znaju i ceniti, i u dvorcu, gde se ravnaju prema zakonima koji tamo važe, oni su mirni i dostojanstveni — s više strana mi je to potvrđeno — tragovi toga ponašanja nalaze se među slugama čak i ovdje, ali samo ostaci, inače oni se sasvim promijene s obzirom na to da zakoni dvorca ne važe za njih u potpunosti ovde u selu: to je divlji i nepristojan svet koji, umesto da se drži zakona, rukovodi se jedino svojim nezasitnim nagonima. Njihova drskost nema granica i sreća je za selo da samo po naredbi smeju napuštati Gospodski konak, ali u njemu samom mora se s njima izlaziti na kraj kako se može. Friedi je to padalo vrlo teško i zato je njoj dobro došlo što je mogla mene upotreiti za to da umirujem sluge. Već više od dve godine, bar dvaput svake nedelje, provodim ja noć sa slugama u staji. Ranije, dok je otac još mogao ići u Gospodski konak, on je spavao negde u sobi za šankom i čekao vesti koje ja ujutro rano trebam doneti. Vesti su bile oskudne. Traženog kurira ni do danas nismo pronašli, on mora biti još u službi kod Sortinija, koji ga visoko ceni, i morao je otići s njim kad se Sortini povukao u udaljenije kancelarije. Ostale sluge mahom ga nisu viđale isto onako dugo kao i mi, i kad neko tvrdi da ga je u međuvremenu ipak video, to se onda pokaže kao zabluda. Tako je, dakle, moj plan stvarno pretrpeo neuspeh, pa ipak ne potpuno, kurira nismo pronašli, ali ocu je odlaženje u Gospodski konak i noćenje tamo, a možda i sažaljenje prema meni, ako je on za to još bio u stanju, dokrajčilo njegovo zdravlje, i otada je on u ovom stanju u kojem si ga i ti video, pa ipak njemu je možda i bolje nego majci, čiji kraj svakog dana očekujemo, a koji se odgađa zahvaljujući samo.Amalijinim preteranim naporima. Ali ono što sam postigla u Gospodskom konaku, to je izvesna veza s dvorcem. Nemoj me prezirati kad ti kažem da se ja ne kajem zbog onog što sam činila. Kakva li velika veza s dvorcem može to biti? — pomislićeš ti možda. I bićeš u pravu, velika veza to nije. Doduše, ja sad poznajem poslužitelje, poznajem poslužitelje gotovo sve gospode koja su poslednjih godina dolazila u selo, i ako jednom dospem u dvorac, neću tamo biti nepoznata. Istina, to su samo poslužitelji koje poznajem u selu, u dvorcu oni su sasvim drukčiji, tamo nikog više ne poznaju, naročito ne onog s kojim su bili u selu, iako su se u staji stotinu puta zaklinjali da će se radovati ponovnom viđenju u dvorcu. Uostalom, ja sam već iskusila koliko malo znače sva ta obećanja. Ali to nije ono najvažnije. Vezu s dvorcem nisam uspostavila samo preko poslužitelja, već možda i još i tako što će neko odozgo ko promatra mene i ono što radim — a upravljanje velikim poslužiteljskim osobljem predstavlja za vlast nesumnjivo jedan izvanredno važan i vrlo ozbiljan deo posla — što će taj neko ko me promatra stvoriti o meni bolje mišljenje nego drugi, da će možda uvideti da se ja, istina na jedan žalostan način, ali ipak borim i za našu porodicu i da nastavljam očeve napore u tom pogledu. Kad se tako gleda, onda će mi se možda i oprostiti što od slugu primam novac i upotrebljavam ga za našu porodicu. I još nešto sam postigla, nešto što mi, istina, i ti pripisuješ kao keivicu.Ja sam od slugu doznala ponešto o tome kako se u službu dvorca može dospeti okolišnim putem, bez tegobnog i dugogodišnjeg javnog službenog postupka; doduše, ni tada se ne postaje javni službenik, već samo pritajeni, upola primljen, bez dužnosti i bez prava, naročito je zlo nemati dužnosti, ali se ipak postiže da čovek bude u blizini svega: mogu se uočiti i iskoristiti zgodne prilike, istina nisi službenik ali slučajno može iskrsnuti neki rad, odgovarajući službenik nije pri ruci, jedan poziv samo, pritrči se, i ono što se do tog trenutka nije bilo, postaje se: službenik. Istina, kad se javlja jedna takva prilika?

Neki put odmah, tek što si došao, tek što si se osvrnuo oko sebe, prilika je već tu, ne može svako imati dovoljnu prisutnost duha da je kao početnik odmah shvati, ali drugi put opet traje godinama, duze nego što bi trajao javni službeni postupak, a jedan tako upola primljeni ne može više biti primljen u službu javno, po propisima. Premišljanju ima, dakle, ovde mesta dovoljno; ali to još nije ništa kad se pomisli da je izbor pri javnom primanju vrlo strog i da je unapred odbačen neko ko je član kakve izvikane porodice; neko takav, na primer, podvrgne se tom postupku, godinama drhti kakav će biti ishod, sa svih strana, još od prvog dana, začuđeno ga pitaju kako se mogao usuditi na nešto tako bezizgledno, a on se ipak nada, jer kako bi inače živeo; međutim posle mnogo godina, možda je već i starac postao, on dozna da je odbijen, dozna da je sve izgubljeno i da je njegov život bio uzaludan. Istina, i ovde ima izuzetaka, i baš zato se čovek i namami tako lako. Događa se da na kraju budu primljeni baš izvikani ljudi, ima činovnika koji i protiv svoje volje miris takve divljači na prijemnom ispitu njuškaju u zraku, razvlače usta, okreću oči, takav jedan čovek, reklo bi se, neverovatno izaziva njihov apetit i oni se moraju čvrsto hvatati za zakonike da bi mu se oduprli. Neki put, istina, to ne pomogne tom čoveku da bude primljen, već doprinese samo beskrajnom oduženju službenog postupka, koji se onda uopste ne završi, već se naprosto prekine posle smrti tog čoveka. I zato je, kako zakonito primanje u službu tako i ono drugo, puno otvorenih i skrivenih teškoća, i vrlo je uputno sve dobro oceniti pre nego što se neko upusti u tako šta. Naravno, mi nismo propustili to učiniti. Barnabas i ja. Uvek kad bih se vratila iz Gospodskog konaka, mi bismo zajedno seli, ja bih pričala najnovije što sam doznala, danima smo to pretresali, i posao je ostajao u Barnabasovim rukama duze nego što je to bilo dobro. Tu možda leži moja krivica u onom tvom smislu. Ja sam ipak znala da se ne može mnogo polagati na pričanja slugu. Znala sam da mi nikad nisu bili voljni pričati o dvorcu, uvek su prebacivali razgovor na drugo, za svaku sam reč morala moljakati, a onda, kad bi uzeli maha, zapeli bi brbljati koješta, razmetali se, nadmašivali jedan drugog u izmišljanjima, tako da se u onom neprekidnom vikanju u kojem su jedan drugog smenjivali jedva mogao dokučiti pokoji mršavi nagoveštaj istine u onoj mračnoj staji. Međutim, ja sam Barnabasu pričala sve kako sam zapazila, a on koji još nije bio u stanju praviti razliku između istine i laži, i koji je zbog položaja naše porodive prosto žeđao za takvim stvarima, sve je upijao u sebe i gorio od želje da još dozna. I zaista, moj novi plan počivao je na Barnabasu. Kod slugu se ništa više nije moglo postići. Sortinijev kurir nije bio nađen i nikada neće niti moći biti pronađen. Sortini se, izgleda, a s njim zajedno i njegov sluga, sve više povlačio, njihova imena i njihov izgled sve više su padali u zaborav i ja sam ih često morala nadugačko opisivati, ne postižući time ništa osim da ih se drugi s mukom prisete, ali da osim toga ništa o njima ne mogu reći. A što se tiče mog života sa slugama, nije zavisilo o meni kako će se o tome suditi, mogla sam se samo nadati da će to biti shvaćeno onako kako je i bilo, i time je s naše porodice skinut jedan mali deo krivice, ali vanjske znakove toga ja nisam dobila. Ipak sam ostala pri tom životu jer nisam videla nikakvu drugu mogućnost da u dvorcu isposlujem nešto za nas. Međutim, za Barnabasa sam takvu jednu mogućnost videla. Iz pričanja slugu mogla sam zaključiti, ako sam bila tome sklona, a još kako sam bila, da neko ko je primljen u službu dvorca može vrlo mnogo učiniti za svoju porodicu. Istina, koliko je trebalo verovati tim pričanjima? To je bilo nemoguće utvrditi, ali da je verovatnog bilo vrlo malo, to je bilo jasno. Kad, na primer, meni neki sluga, kojeg ja više nikad neću videti ili kojeg ću jedva poznati ako ga ikad ponovno vidim, svečano obeća da će pomoći mome bratu da dobije nameštenje u dorcu, ili da će mu barem biti na usluzi, ako Barnabas na neki način dospe u dvorac, na primer da ga osveži — jer prema pričanju slugu događa se da se kandidati za nameštenje onesveste od dugog čekanja ili toliko ošamute da su propali ako se prijatelji za njih ne pobrinu — kad mi to i mnogo što drugo pričaju, onda su to možda opravdane opomene, ali obećanja davana uz to bila su potpuno prazna. Ne za Barnabasa; istina, ja sam ga opominjala da im ne veruje, ali već to što sam mu o tome pričala bilo je dovoljno da on bude pridobiven za moje planove. Moje primedbe nisu mnogo vredile, za njega je bilo glavno ono što sluge pričaju. I tako sam, zapravo, bila upućena na samu sebe, s roditeljima se osim Amalije niko nije mogao sporazumeti, a što sam ja više na svoj način počela provoditi očeve stare planove, to se više Amalija ograđivala od mene,ona sa mnom razgovara pred tobom i pred drugima, ali nikad više kad smo same, za sluge u Gospodskom konaku ja sam opet samo igračka za koju se besno naprežu da je razbiju, u dve godine ni jednu jedinu poverljivu reč nisam ni s jednim od njih izmenila, samo smicalice, laži i ludosti; ostao mi je, dakle, samo Barnabas, a Barnabas je bio još vrlo mlad. Kad sam tokom razgovora primetila u njegovim očima onaj sjaj koji one otada stalno imaju, uplašila sam se, pa ipak nisam prestala jer mi se činilo da je mnogo u pitanju. Istina, nisam imala velike premda iluzorne planove svoga oca, nisam imala onu odlučnost muškarca, zadržala sam se samo na pružanju isprike kuriru za nanesenu uvredu, i još sam htela da mi tu skromnost upisuju u zaslugu. Ali ono što sama nisam bila u stanju uspeti htela sam sada ostvariti preko Barnabasa, na drugi način i sigurno. Mi smo uvredili jednog jedinog kurira i oterali ga iz prednjih kancelarija, što smo mogli učiniti pametnije nego u osobi Barnabasa pružiti novog kurira koji će obavljati posao onog uvređenog i tako mu omogućiti da ostane u pozadini koliko god hoće, koliko mu je potrebno da zaboravi nanesenu uvredu? Istina, ja sam odmah zapazila da se uza svu skromnost ovog plana u njemu krije i razmetljivost i da se može stvoriti utisak kao da mi hoćemo diktirati vlasti kako treba uređivati pitanja osoblja, ili kao da mi sumnjamo u sposobnost vlasti da uredi onako kako je najbolje za nju, ili da već odavno nije to uredila pre nego što smo mi uopste mogli doći na pomisao da tu treba nešto učiniti. Pa ipak sam verovala da je nemoguće da me vlast toliko loše razume ili, ako bi to baš htela, onda da to namerno učini, to jest da unapred, bez bližeg ispitivanja, odbaci sve što ja činim. Tako ja nisam odustala, a Barnabasova ambicija učinila je svoje. U to vreme pripremanja Barnabas se bio toliko osilio da je njemu, budućem službeniku dvorca, obućarski posao izgledao odviše prljav, da se, šta više, usuđivao Amaliji proturečiti, i to principijelno kad mu ona kaže koju reč, što se, istina, događalo retko. Ja sam mu rado dopuštala to kratko zadovoljstvo, jer kao što se moglo predvideti, sa zadovoljstvom i zanosom bilo je svršeno još prvog dana kad je otišao u dvorac. Tada je počela ona tobožnja služba o kojoj sam ti već pričala. Začuđujuće je kako je Barnabas bez teškoća stupio prvi put u dvorac ili, tačnije, u onu kancelariju koji će, takoreći, postati njegova radna prostorija. Taj uspeh me je gotovo izbezumio i kad mi je to Barnabas uvečer, po povratku kući, šapatom priopćio, ja sam otrčala Amaliji, zgrabila je, pritisnula je u jedan kutak i ljubila je i grizla tako zubima da je ona od bola i straha plakala. Od uzbuđenja nisam mogla ništa reći, a i inače mi već odavno nismo razgovarale jedna s drugom, i sve sam odgodila za idući dan. Međutim, već idućeg dana ništa se više nije imalo reći. Sve je ostalo na tome što je postignuto tako na brzinu. Dve godine Barnabas je vodio taj jednolični život koji steže srce. Sluge nisu učinili ništa, ja sam Barnabasu dala jedno malo pismo u kojem sam ga preporučila pažnji slugu, podsećajući ih na dana obećanja, i Barnabas bi, kad god bi video nekog slugu, vadio pismo i pokazivao mu ga i, premda je Barnabas pokoji put nailazio i na sluge koji nisu mene poznavali i iako je takve to nemo podnošenje pisma — jer on se tamo gore nije usuđivao govoriti — moglo ljutiti, ipak je sramota da mu niko nije pomogao i predstavljalo je pravo olakšanje, koje smo mi, istina, već odavno mogli sami sebi pribaviti, kad je jedan sluga zgužvao i bacio u košaru za otpatke pismo koje mu je valjda već više puta poturano pod nos. Nešto mi pade na pamet da nam je pritom mogao i reći: ‘Vi imate običaj na sličan način postupati s pismima’. Ma koliko da je celo to vreme proteklo uprazno, ono je ipak bilo povoljno za Barnabasa, ako se tako može reći, jer je on pre vremena sazreo, pre vremena postao čovek, u ponečemu čak i preko mere ozbiljan i uviđavan. Mene često vrlo žalosti kad ga gledam i uspoređujem s mladićem koji je bio još pre dve godine. A pritom ja uopste nemam onu utehu i podršku koju bi mi on kao čovek možda mogao dati. Bez mene on svakako ne bi dospeo u dvorac, ali otkad je tamo, on je nezavisan o meni. Ja sam svakako jedina osoba prema kojoj je on poverljiv, ali i meni priča samo delić od onog što mu na srcu leži. Mnogo mi priča o dvorcu, ali iz njegovog pričanja, iz svih tih malih činjenica koje on prenosi ne može se ni izdaleka razumeti kako ga je sve to moglo toliko promeniti. Osobito se ne može razumeti zašto je on sada, kao čovek, tamo gore potpuno izgubio onu srčanost koju je kao dečko imao u tolikoj meri da nas je sve dovodio do očajanja. Istina, to besciljno stajanje i čekanje iz dana u dan i uvek iznova i bez ikakvih izgleda za promenu, to naravno mrvi čoveka i tera ga da sumnja, dok napokon ni za što drugo nije sposoban osim za to očajničko stajanje. Ali zašto ni pre nije pokazivao nikakav otpor? Osobito kad je ubrzo uvideo da sam ja bila u pravu i da tamo taštini nema mesta, ali da se zato ipak možda može popraviti položaj naše porodice. Jer tamo je sve — osim ćudljivosti poslužitelja — skromno, taština nalazi podmirenje u radu, i kako pritom sama stvar odnosi prevagu, taština se sasvim gubi, detinjastim željama tamo nema mesta. Istina, Barnabas je verovao, kao što mi je pričao, da jasno vidi koliko su veliki moć i znanje čak i ovih vrlo sumnjivih činovnika u čijoj se sobi smio zadržavati. Kako su oni diktirali brzo, poluzatvorenih očiju, kratkim pokretima ruku, kako su samo jednim pokretom prsta bez ijedne reči davali naloge poslužiteljima, koji su se u takvim trenucima, dišući teško, sretno smeškali, ili kako su pronalazili neko važno mesto u njihovim knjigama, a onda ih širom otvarali i kako su drugi pritrčavali, koliko je to u onoj teskobi moguće, i izvijali vratove da bi videli pronađeno. To i slično tome učinilo je da Barnabas dobije sjajno mišljenje o tim ljudima i on je imao dojam da bi se za našu porodicu moglo beskrajno mnogo postići kad bi oni skrenuli paznjj na njega te bi on s njima mogao progovoriti koju reč— ne kao neznanac, već kao kolega, iako podređene vrste. Ali, eto, tako daleko još se nije došlo i Barnabas se ne usuđuje poduzeti nešto što bi ga moglo tome približiti, premda on već točno zna da je sticajem nesretnih okolnosti u našoj porodici i pored svoje mladosti, izguran na odgovoran položaj staratelja porodice. A sada još da priznam i ovo poslednje: ti si došao pre nedelju dana. Čula sam kako je to neko spomenuo u Gospodskom konaku, ali nisam se za to zanimala; došao je jedan geometar, nisam čak ni znala šta je to. Ali iduće večeri Barnabas se vrati kući ranije nego obično — j a sam imala običaj u određeno vreme izaći mu u susret jedan delić puta — vide da je Amalija u sobi i zazva me zato na ulicu, pritisnu lice na moje rame i dugo plakaše. Postao je opet mali dečak od pre. Dogodilo mu se nešto čemu on nije bio dorastao. Kao da se iznenada pred njim otvorio celi jedan novi svet, a on nije u stanju podneti sreću i brige svega toga novog. A ništa mu se drugo nije dogodilo, osim što je dobio jedno pismo da ga tebi dostavi. Istina je, međutim, da je to bilo prvo pismo, prvi posao koji je on uopste dobio.«

Olga ucuti. Bila je tišina, osim što se s vremena na vreme čulo teško krkljavo disanje roditelja. K. reče onako uzgred, kao u dopunu Olgina pričanja: »Ja sam vas sebi pogrešno predstavio. Barnabas mi je predao pismo kao kakav stari, jako zaposleni kurir, a ti, isto kao i Amalija koja je tom prilikom bila složna s vama, ponašale ste se kao da su kurirska služba i pisma nešto samo onako uzgredno.« »Ti trebaš praviti razliku između nas«, reče Olga. »Zbog ta dva pisma Barnabas je ponovno postao sretno dete, uza sve sumnje koje ima u svoj poziv. Tu sumnju on zadržava za sebe i za mene, pred tobom, međutim, on smatra pitanjem časti da istupa kao pravi kurir, onako kako u njegovoj zamisli istinski kuriri postupaju. Tako sam mu, na primer, morala, iako je sad porasla njegova nada za dobivanje službenog odela, u roku od dva sata prepraviti hlače da barem koliko-toliko sliče na uske hlače službenog odela pa da se tako pojavi pred tobom koji se, naravno, u tom pogledu još lako možeš varati. Takav je Barnabas. Amalija, međutim, zaista omalovažava kurirsku službu i sada, budući da se čini kako je on postigao izvestan uspeh u njoj, kao što ona to može lako zaključiti po Barnabasu i meni, po našem zajedničkom sedenju i šaputanju, sad je ona još više omalovažava nego pre. Ona, dakle, govori istinu i uvek ćeš se varati ako u to sumnjaš. A ako sam ja, K., ponekad omalovažavala kurirsku službu, to nije bilo s namerom da tebe prevarim, već iz straha. Ta dva pisma koja su dosad prošla kroz Barnabasove ruke, to su prvi, iako još prilično sumnjivi znaci milosti koje je naša porodica dobila u poslednje tri godine. Taj preokret — ako je to preokret a ne varka, varke su češće od preokreta — stoji u vezi s tvojim dolaskom, naša sudbina je došla u izvesnu ovisnost o tebi, možda su ona dva pisma samo početak, Barnabasova delatnost možda će se razviti preko kurirske službe koja se odnosi na tebe — želimo se tome nadati dok god možemo; ali zasad se sve okreće samo oko tebe. Međutim, dok tamo gore moramo biti zadovoljni onim što nam dodele, ovde dole ipak valjda možemo sami nešto učiniti, što će reći: osigurati sebi tvoju blagonaklonost ili barem se sačuvati tvoje nenaklonosti ili, što je najvažnije, čuvati te koliko znamo i možemo da ne izgubiš vezu s dvorcem, od koje ćemo mi možda moći živeti. Kako najbolje sve to urediti? Da ti ne počneš sumnjati u nas kad ti se približimo, jer ti si ovdje stran i zbog toga prema svemu pun nepoverenja, pun opravdanog nepoverenja. Osim toga, nas naravno preziru i ti si pod uticajem mnijenja, posebno preko tvoje zaručnice. Kako da ti priđemo, a da, na primer, iako nam to nije namera, ne istupimo protiv tvoje zaručnice i time te ozlojedimo? A poruke, koje sam ja pomno čitala pre nego što si ih ti dobio — Barnabas ih nije čitao, to njemu kao kuriru nije dopušteno — na prvi pogled ne izgledaju jako važne, zastarele su, same umanjuju sebi važnost upućujući te na opstinskog načelnika. Kako se u tom pogledu trebamo držati prema tebi? Ako naglašavamo njihovu važnost, možemo sebe dovesti u sumnju da precenjujemo nešto što je očigledno nevažno i da, ističući ih, kao njihovi prenosioci, provodimo svoje ciljeve a ne tvoje, čime bismo mogli postići da same poruke u tvojim očima izgube na vrednosti i time te zavaramo, sasvim protiv naše volje. Međutim, ako pismima ne pridajemo dovoljnu važnost, isto tako možemo protiv sebe izazvati sumnju, jer zašto se onda toliko trudimo oko dostavljanja tih nevažnih pisama, zašto naše postupanje i naše reči protureče jedno drugom, zašto mi na taj način varamo ne samo tebe kojem su upućena, već i onog koji ih upućuje, jer on nam ih sigurno nije dao zato da ih mi omalovažavamo kod onog kojem su upućene! A između tih krajnosti držati sredinu, to jest pisma pravilno oceniti, nije uopste moguće; ona sama neprestano menjaju svoju vrednost, daju povoda bezbrojnim prosuđivanjima i na čemu će se čovek zadržati zavisi samo o slučaju, dakle i mišljenje je samo slučajno. A kad se u to još umeša i bojazan za tebe, onda se napravi opsta zbrka — pa ne trebaš suviše strogo uzimati moje reči. Kad, na primer, kao što se jednom već dogodilo, Barnabas dođe s vešću da si ti nezadovoljan njegovom kurirskom službom i pod utiskom prvog zaprepaštenja, a na žalost takođe i iz kurirske osetljivosti, ponudi da će napustiti tu službu, onda sam ja, naravno, da bih popravila pogrešku, u stanju varati, lagati, podvaljivati, činiti sve najgore, samo ako to pomaže. Ali to onda činim, barem ja u to verujem, isto onoliko zbog tebe koliko zbog nas.«

Neko zakuca. Olga pritrča vratima i otključa ih. Jedan tračak svetlosti iz fenjera dopre u pomrčinu. Kasni posetilac postavljao je pitanja šapatom i šapatom dobivao odgovore, ali nije se hteo zadovoljiti njima, već je nastojao ugurati se u sobu. Olga ga zasigurno nije više mogla zadržavati i zato pozva Amaliju, od koje je očigledno očekivala da će, kako se roditelji ne bi probudili, sve učiniti da ga otera. Zaista, Amalija odmah pritrča, gurnu Olgu u stranu, iziđe na ulicu i zatvori vrata za sobom. Ne prođe ni trenutak, a ona se već vrati, tako brzo je postigla ono što je Olgi bilo nemoguće.

K. onda doznade od Olge da je poseta bio namenjena njemu: to je bio jedan od pomoćnika koji ga je tražio po Friedinu nalogu. Olga ga je htela sakriti od pomoćnika, on može, ako hoće, posle priznati Friedi da je bio ovde, ali pomoćnik ga nije trebao pronaći. K. se složi s tim. Međutim, on dobi Olginu ponudu da tu provede noć i dočeka Barnabasa. Samu ponudu on bi možda već i prihvatio, jer noć je već bila poodmakla, a i činilo mu se da je on sada, hteo ili ne hteo, već toliko povezan s ovom porodicom da je prenoćište ovde, iako možda neugodno iz drugih razloga, s obzirom na tu povezanost najprirodnije koje u selu može naći; pa ipak on odbi jer ga je uplašila pomoćnikova poseta, nije mu bilo jasno kako su se to Frieda, koja je ipak znala što on hoće a što neće, i pomoćnici, koji su ga se naučili bojati, opet toliko zbližili da se Frieda nije ustručavala po njega poslati pomoćnika, uostalom samo jednog, dok je drugi svakako ostao kod nje. On upita Olgu ima li bič; ona to nije imala, ali je imala dobar štap od trske, on ga uze, a onda upita postoji li još jedan izlaz iz kuće; takav izlaz je postojao kroz dvorište, istina, moralo se preskočiti preko ograde susednog vrta i proći kroz taj vrt, dok se ne dođe na ulicu. K. je bio spreman na to. Dok ga je Olga vodila kroz dvorište prema ogradi, K. ju je pokušao na brzinu umiriti zbog njenih briga i rekao joj je da se on zbog njenih trikova kojima se služila pri pričanju nimalo ne ljuti, naprotiv, da je dobro razume i da joj zahvaljuje na poverenju koje ima u njega i koje je pokazala ovim pričanjem, i naloži joj da Barnabasa odmah pošalje u školu čim se vrati kući, pa makar još bila noć. Istina, poruke koje očekuje preko Barnabasa nisu njegova jedina nada, inače bi s njim loše stajalo, ali ipak ih se nikako ne želi odreći, on želi s njima računati, pritom ne misli zaboraviti ni na Olgu, jer sama Olga njemu je možda sad još važnija od Barnabasovih poruka, važna mu je njena srčanost, njena uviđavnost, njena bistrina i njeno žrtvovanje za porodicu. Kad bi trebao birati između Olge i Amalije, ne bi trošio mnogo vremena na razmišljanje. I on joj s puno srdačnosti stegne ruku dok se prebacivao preko ograde susednog vrta.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Moljakanja

 

Moljakanja 

»Međutim, što smo mi učinili? U stvari ono što je najgore, nešto zbog čega bi s mnogo više prava trebali biti prezirani nego što smo uistinu bili: mi smo izneverili Amaliju, odbacili smo poslušnost njenoj nemoj zapovesti, nismo mogli više tako živeti, nismo mogli živeti lišeni svake nade, i mi smo počeli svako na svoj način moljakati dvorac ili ga opsedati, da bi nam on oprostio. Istina, mi smo znali da nismo u stanju išta popraviti, znali smo takođe da je jedina naša veza s dvorcem koja nam je mogla pružiti nadu, veza sa Sortinijem, činovnikom koji je bio naklonjen našem ocu, ali da je baš ta veza sticajem okolnosti postala nepristupačna, pa ipak smo se dali na posao. Počeo je otac, počela su ona njegova besmislena potucanja, njegove besmislene posete načelniku, tajnicima, advokatima, pisarima; oni ga obično nisu primali, a kad je lukavstvom ili slučajem uspevao biti primljen — mi smo klicali od radosti na takvu vest i trljali ruke — ispraćali su ga što je moguće brže i nikad ga više nisu primali. A i bilo je lako odgovoriti mu, dvorcu je uvek sve lako. Sta hoće on zapravo? Sta mu se dogodilo? Sta hoće da mu se oprosti? Ko je i kad je neko iz dvorca njega makar i prstom dirnuo? Istina, on je osiromašio, izgubio mušterije, ali to su pojave svakodnevnog života, stvar prilika u zanatstvu, može li se dvorac brinuti za sve to? U stvari, dvorac se i brine za sve, ali on ne može tako grubo istupati protiv razvoja stvari, i to ni u kom drugom cilju već jedino da bi zaštitio interese jednog pojedinca. Treba li dvorac slati svoje činovnike, pa da oni trče za očevim mušterijama i silom ih vraćaju? Ali, uzvraćao je otac na to — mi smo kod kuće do sitnica pretresali te stvari i pre i posle, zbijeni u ugao kao da se krijemo od Amalije koja je, istina, sve primećivala ali nam nije smetala — ali, uzvraćao je otac na to, on se ne žali zbog osiromašenja, lako će on sve to nadoknaditi, sve je to sporedno, samo kad bi mu se oprostilo. Ali što mu se treba oprostiti? Odgovarali bi mu,nikakva dostava protiv njega ne postoji, bar još nije zavedena u protokolima, bar u onim protokolima koji su pristupačni advokatima. Prema tome, koliko se da utvrditi, protiv njega niti je išta preduzeto niti se sprema da se preduzme. Može li on navesti ikakav službeni akt usmeren protiv njega? To otac nije mogao. Ili je neki službeni organ izvršio neki prestup? O tome otac nije znao ništa. Prema tome, budući da ništa ne zna i ništa se nije dogodilo, šta onda hoće? Sto da mu se oprosti? U najboljem slučaju to što sada bez ikakvog razloga dosađuje službenim mestima, ali baš to je neoprostivo. Ali otac nije popuštao, on je tada još bio krepak, a onako po nevolji besposlen imao je dovoljno vremena na raspolaganju. ‘Ja ću oprati Amalijinu čast, neće još dugo trajati’, govorio je meni i Barnabasu po nekoliko puta dnevno, ali sasvim tiho, jer Amalija nije smela čuti; pa ipak to je govorio samo tako da Amalija čuje, jer u stvarnosti on uopste nije mislio na neko pranje časti, već samo na dobivanje oproštenja. Međutim, da bi dobio oproštaj morao je prvo ustanoviti krivnju, a službena mesta su mu baš krivicu poricala. Tako mu padne na pamet misao — i to je ipak govorilo da je duhovno već bio popustio — da od njega kriju krivicu zato što ne plaća dobro, naime do tada je plaćao samo propisanu taksu koja je bila, istina, bar za naše prilike, prilično visoka. Sad mu se činilo da treba više plaćati, što je sigurno bilo pogrešno, jer iako naša službena mesta, jednostavnosti radi i da bi se izbegla nepotrebna objašnjenja, primaju mito, time se ipak ništa ne može postići. Ali kako je to bila očeva nada, nismo ga hteli od toga odvraćati. Prodali smo što god smo imali — bile su to mahom sve neophodne stvari — samo da bismo ocu stvorili sredstva za njegova istraživanja, i dugo vremena imali smo svakog jutra to zadovoljstvo da je otac mogao zveckati s nekoliko novčića u džepu, kad je ujutro kretao od kuće. Istina, preko dana smo gladovali kod kuće i jedino što smo pribavljanjem novca postigli, to je da oca održavamo u nadi. Ali to nije bila nikakva dobit. Njega su ova moljakanja mučila, i ono što bi bez novca brzo dobilo zasluženi kraj, time se produžavalo. Budući da se podmićivanjem ništa izuzetno nije moglo učiniti, pokatkad bi neki pisar pokušao učiniti nešto bar prividno, obećavao bi da će stvar ispitati, negoveštao da su nađeni neki tragovi koji će dalje biti istraživani, istina ne po dužnosti već samo za ljubav ocu; otac, umesto da postane oprezniji, sve više je verovao. On bi se vratio kući s jednim takvim očigledno besmislenim obećanjem, kao da u kuću opet donosi blagostanje i sreću, i bilo je mučno gledati ga kako se iza Amalijinih leđa ceri i razrogačenim očima pokazuje na nju da bi nam stavio do znanja kako, zahvaljujući njegovim nastojanjima, neposredno predstoji spasenje Amalije, koje će najviše nju samu iznenaditi, ali da je sve to još tajna i da je trebamo dobro čuvati. To bi verovatno trajalo još vrlo dugo, da mi na kraju apsolutno nismo više bili u mogućnosti ocu pribavljati novac. Istina, u međuvremenu Brunswick je posle mnogih molbi primio Barnabasa da mu pomaže, ali samo pod uslovom da uveče po mraku dolazi po narudžbe i da završen posao opet po mraku vraća — treba priznati da je Brunswick time, što se tiče njegovog posla, zbog nas primio na sebe izvestan rizik, ali zato je plaćao Barnabasa vrlo malo — a Barnabas sve napravi bez greške — ipak Barnabasova nadnica jedva je dostizala da nas sačuva potpune gladi. Vrlo obazrivo i posle dugih priprema, rekli smo ocu da ga ne možemo više pomagati novčano, ali on to primi mirno. Nije više bio sposoban umom shvatiti bezizglednost svojih pothvata, ali su ga neprekidna razočaranja ipak umorila. Doduše, rekao je — više nije govorio onako jasno kao ranije, ranije se vrlo jasno izražavao — potrebno mu je još samo vrlo malo novca, danas ili sutra sve bi uspeo doznati, a eto, sad je sve propalo, nije uspeo samo zbog novca, i tako dalje, ali ton kojim je govorio pokazivao je da u sve to ni sam ne veruje. I odmah je napravio nove planove. Budući da nije uspeo dokazati krivicu i zbog toga službenim putem nije mogao ništa postići, morao se sada baciti isključivo na moljakanja i činovnicima se licno obraćati. Među njima je verovatno bilo i takvih s dobrim, milostivim srcem, koji, istina, u službenoj dužnosti nisu smeli činiti ustupke, ali zato će to učiniti izvan službe, kad ih čovek iznenadi u pogodnom trenutku.«

K., koji je sve dotle predano slušao Olgu, prekide njeno pričanje pitanjem: »A ti nisi smatrala da je to tako?« Istina, daljnje pričanje dalo bi mu odgovor, ali on je hteo to odmah doznati.

»Ne«, odgovori Olga. »O nekoj samilosti činovnika ili čemu sličnom ne može biti ni govora. Ma koliko da smo bili mladi i neiskusni, to smo ipak znali, znao je naravno i otac, ali on je to zaboravio, to kao i skoro sve drugo. On je smislio plan da se postavi na drum u blizini dvorca, tamo gde prolaze kočije s činovnicima, i da činovnicima kako bilo dostavi svoju molbu za oproštaj. Plan, iskreno govoreći, nimalo razuman, čak i kad bi se dogodilo ono nemoguće i možda doprla do ušiju nekog činovnika. Može li činovnik pojedinačno opraštati? To bi u najboljem slučaju mogla biti stvar celokupne vlasti, ali ni ona ne može opraštati, već samo suditi. Ali bi li uopste jedan činovnik, čak i kad bi sišao s kola i pozabavio se tom stvari, mogao dobiti pravu sliku o njoj na temelju toga što mrmlja otac, jedan bedan, umoran, ostareli čovek? Činovnici su vrlo učeni, ali ipak samo jednostrano, u svojoj struci činovnik po jednoj reči prozre celi smisao, ali u stvarima koje spadaju u nadležnost drugih odeljenja, satima mu možete objašnjavati, on će možda učeno kimati glavom, ali ni jednu reč neće razumeti. Sve je to, naravno, shvatljivo; treba pokušati samo jednu malu službenu stvar za koju ste zainteresovani, majušnu stvarčicu koju jedan činovnik završi dok okom trepne, treba samo pokušati temeljno proučiti jednu takvu stvar, pa će to biti posao za celi život i nikad neće biti završen. Međutim, da je otac i došao do nekog nadležnog činovnika, ovaj ipak bez prethodnog poznavanja akata ne bi mogao ništa završiti, naročito ne na drumu, jer njegovo nije da oprašta već samo da službeno završava stvari, i zbog toga, mogao ga je jedino uputiti na službeni put, a baš na tome putu otac nije uspeo apsolutno ništa postići. Kako je to već stajalo s ocem, kad je on hteo prodreti s ovakvim novim planom! Kad bi postojala ma kakva, makar i najbljeđa mogućnost te vrste, onda bi tamo na drumu vrvilo od molitelja, ali kako je to predstavljalo nemogućnost koja je morala biti jasna svakome s najosnovnijim školskim obrazovanjem, tamo je, naravno, bilo pusto. Međutim, možda je baš to jačalo nadu kod oca, jer on je tu nadu pothranjivao svim i svačim. U ovom slučaju to je i bilo vrlo potrebno; zdrav razum ne bi se uopste upuštao u takva duboka razmišljanja, on bi već na prvi pogled jasno shvatio da je to nemoguće. Kad se činovnici voze u selo ili iz sela u dvorac, to nisu vožnje iz zadovoljstva, njih čeka posao i u selu i u dvorcu, i oni se voze najbržim tempom. Njima ne pada na pamet gledati kroz prozor i vani tražiti one koji na njih čekaju s molbama, već su kola prepuna akata koje činovnici proučavaju.

Ali ja sam«, primeti K., »video iznutra jedne činovničke saonice u kojima nije bilo nikakvih akata.« Olgino pričanje otvorilo je pred njim jedan tako veliki, skoro nepojmljiv svet, da on nije mogao propustiti da ga ne dodirne svojim sitnim doživljajima, i da se tako što više uveri kako u postojanje tog sveta, tako i u svoj vlastiti.

To je moguće«, reče Olga, »ali onda utoliko gore, jer se onda činovnik bavi tako važnim predmetima da su akta odviše dragocena ili možda odviše obimna da bi ih nosili u kolima, a baš takvi činovnici voze se u galopu. U svakom slučaju niko od njih nema napretek vremena za oca. A pored toga, ima više prilaza u dvorac. Neko vreme je jedan u modi, onda obično svi voze tamo, neko vreme drugi, i sve se gura tamo. Po kojem pravilu se obavlja to smenjivanje, još nije utvrđeno. Neki put u osam sati ujutro svi se voze jednim putem, pola sata kasnije opet svi drugim, posle deset minuta trećim, pola sata zatim opet možda onim prvim i pri njemu ostanu celoga dana, ali promena je ipak moguća svakog trenutka. Istina, svi sporedni putevi koji vode iz dvorca spajaju se u blizini sela, ali tu već sva kola jure pomamnom brzinom, dok je u blizini dvorca tempo nešto umereniji.« Ali isto onako kao što je red vožnje neujednačen i ne može se predvideti, tako je i s brojem kola. Često ima dana kad se nijedna kola ne mogu videti, a zatim opet prolaze čitave povorke. E sad zamisli našeg oca u takvim okolnostima. U svom najboljem odelu — uskoro je ono postalo njegovo jedino — on svakog jutra odlazi od kuće, praćen našim blagoslovima. Malu vatrogasnu značku, koju on u stvari bespravno drži, ponese sa sobom da je prikači izvan sela, u samom selu se plaši da je nosi, iako je ona toliko mala da se jedva vidi s dva koraka daljine, ali ipak, po očevom mišljenju, ona je kao stvorena da na njega privuče pažnju činovnika. Nedaleko od prilaza dvorcu nalazi se jedan povrtnjak, on pripada nekom Bertuchu koji dvorcu isporučuje povrće; tamo, na uskom kamenom postolju željezne ograde, izabrao je otac sebi mesto. Bertuch je to trpeo, jer je ranije bio prijatelj s ocem i ubrajao se u njegove najvernije mušterije, on naime ima jednu malo sakatu nogu i verovao je da je jedino otac u stanju napraviti udobnu cipelu za njegovu nogu. Tamo je otac sedeo iz dana u dan, bila je to turobna kišovita jesen, ali otac je bio potpuno ravnodušan prema vremenu. Svako jutro u određeni sat, on bi bio na vratima i pozdravio bi nas pri polasku, uveče bi se vraćao — izgledalo je kao da je svakog dana postajao sve zgureniji — sav prokisao i bacio bi se u neki ugao. U prvo vreme nam je pričao svoje male doživljaje, na primer da mu je Bertuch iz sažaljenja i starog prijateljstva dobacio na ogradu jednu deku, ili da mu se činilo da je u kolima koja su prolazila poznao ovog ili onog činovnika, ili da ga je tu i tamo poznao poneki kočijaš i od šale ga zakačio bičem. Kasnije je prestao pričati takve stvari, očigledno se nije više nadao da će tamo išta moći postići, ali je ipak smatrao za svoju dužnost, za svoj pusti poziv da ide i tamo provede dan. Tada su počeli njegovi reumatični bolovi, zima se približavala, došli su prvi snegovi, kod nas zima rano počinje; i tako je on sedeo tamo prvo na kamenu mokrom od kiša, a zatim na snegu. Noću je stenjao od bolova, ujutro je ponekad bio nesiguran treba li ići, a onda bi se ipak svladao i išao. Mati bi se uhvatila za njega i nije ga puštala; on, valjda, postavši strašljiv zbog nogu koje više nisu bile poslušne, dopustio je majci da ga prati, i tako su i nju spopali bolovi. Mi smo često išli k njima, nosili im jelo, ili ih samo posećivali ili nastojali nagovoriti da se vrate kući; često smo ih zaticali tamo klonule, pribijene jedno uz drugo, na njihovu uzanom sedištu, zgurene pod jednim tankim pokrivačem koji je jedva bio dovoljan za dvoje, unaokolo samo siva magla i sneg, a nadaleko danima nigde jednog čoveka ili kola — kakav prizor, K., kakav prizor! I to sve tako dok jednog jutra otac nije više bio u stanju dići iz kreveta svoje ukočene noge, bio je očajan, i u lakom grozničavom bunilu činilo mu se da vidi kako su se baš tada gore kod Bertucha zaustavila kola, iz njih izašao jedan činovnik, prošao oko ograde tražeći oca i, ljut, vratio se u kola. Pritom je otac tako strahovito vikao da je izgledalo kao da hoće odavde činovniku tamo gore skrenuti pažnju na sebe i objasniti mu kako on nije kriv što je odsutan. A ta odsutnost je dugo trajala, on se tamo uopste više nije vraćao, nedeljama je morao ležati u krevetu. Amalija je uzela na sebe da ih oboje služi, neguje, sprema, preuzela sve, i tako je to s malim prekidima ostalo u stvari do danas. Ona poznaje lekovite trave koje stišavaju bolove, njoj spavanje gotovo nije ni potrebno, ona se nikad ne uplaši, ničeg se ne boji, uvek je strpljiva, ona obavlja sav posao za roditelje; dok smo se mi uznemireno šuljali unaokolo, ona je ostajala hladna i prisebna. A kad je najgore prošlo i otac se opet mogao izvući iz kreveta, s leve i desne strane obazrivo pridržavan, Amalija se odmah povukla i njega prepustila nama.«

Nastavak: Romani u nastavcima