Alea: Isak Baševis Singer, Kome treba književnost?

S vremena na vreme se zapitam: kome treba književnost? Zašto izmišljati stvari kada nam priroda i život pružaju tolike čudne događaje? Pored toga što naša mašta nikada nije u stanju da isprati činjenična i psihološka iznenađenja stvarnosti — čak ni pero najvećeg majstora ne može biti tako dosledno i precizno kao istorijske činjenice navedene u dokumentima ili one koje izlaze na videlo tokom sudskih procesa. Kao što su se nebo i zemlja urotili da ne postoji savršeno ubistvo, tako nikada ne može postojati savršen roman. Čak i Ana Karenjina i Gospođa Bovari imaju svoje mane, poznate nedoslednosti koje se pojavljuju u svakom proznom delu. I sam sam došao do toga da me novinski izveštaj ili „istorija slučaja” u knjizi zanimaju više od samog književnog dela. Čemu sva psihološka objašnjenja kada ne pojašnjavaju ništa u vezi sa emocijama? Zašto se truditi da dokažeš laž kada za istinu nije potreban uvod?

Ponekad se plašim da će čitavo čovečanstvo pre ili kasnije doći do mog zaključka: čitanje proze je gubljenje vremena.

Ali zašto bih se plašio? Samo zato što bih ja lično bio jedna od žrtava?

Ne, nije samo to. Iako sada možemo helikopterom da sletimo na Mont Everest, bila bi šteta da više ne pokušamo da se popnemo na taj vrh. Vrednost književnosti ne predstavlja samo njen kapacitet da zabavi čitaoce i nečemu ih nauči, već kao i u sportu – to je intelektualni izazov. Čak i kada bismo mogli da izmislimo mašinu koja bi nam podnosila precizne izveštaje o onome što su Raskoljnikov, gospođa Bovari i Ana Karenjina iskusili, ipak bi bilo zanimljivo znati da li se to može uraditi olovkom na papiru.

Ovakav pristup književnosti i dalje nije u potpunosti relevantan zbog jednostavne činjenice da takva mašina još uvek ne postoji. Ali mnoge snage rade na stvaranju te mašine. Savremeni čitaoci znaju sve više stvari o psihologiji i objašnjenja pisaca im se često čine bespotrebnim, lažnim ili staromodnim. Čitaju mnogo i nijedna tema nije dovoljno šokantna da ih iznenadi. Činjenice dobijaju iz novina, časopisa, radija, televizije ili filmova. Povezani su sa svim krajevima sveta – i ništa što je izmislio um ne može da se uporedi sa onim što se dešava u stvarnosti. Još uvek postoji šansa da će za našeg života – ili vašeg – čovečanstvo stići na mesec ili neku drugu planetu. U poređenju sa fotografijama odatle, sve maštarije takozvane „naučne fantastike” će izbledeti.

Kada se ovako postave stvari, izgleda da bi književnost mogla i dalje da opstaje kao intelektualni sport. Ali to bi bio sport koji interesuje samo ljude koji se bave tim sportom, kao i nekolicinu amatera. Čovek koji peške stigne do Kalifornije mogao bi da izazove naše divljenje, ali njegova šetnja ne bi se shvatila ozbiljno kao sredstvo komunikacije. Iz tog razloga, plašim se dana kada će književnost postati sport. Često mi se da smo već stigli dotle. To se zapravo već dogodilo sa poezijom, uključujući i onu našu pisanu na jidišu. Reč pesnika sada čitaju gotovo isključivo pesnici. U tako velikoj i bogatoj zemlji kao što su Sjedinjene Države, pesnička dela se često objavljuju u 500 primeraka, a dobar deo njih autori podele svojim prijateljima. Drama još nije dospela u taj tužni položaj poezije, ali ide u istom pravcu.

Što se tiče proze, često nam se čini da joj dobro ide. Prozne knjige se i dalje kupuju u stotinama hiljada primeraka. Ali kada pogledamo malo dublje tu stvar, vidimo da ono što danas zovemo “književnom prozom” često je daleko od “književne proze” (u originalu literary fiction, prim. prev.) Dela se često prodaju pod oznakom „roman“ a u stvari su tri četvrtine ili 100 odsto žurnalistika.

Ni u jednom drugom vremenu granica između novinarstva i književnosti nije bila tako tanka i tako zamagljena kao u našem. Često mi se čini da savremeni kritičari pate od amnezije. Zaboravili su elementarna pravila igre koja se zove književnost. Nije podvig ostvariti velike pobede u partiji šaha ako, od samog početka, jedan igrač dobije više figura od drugog, ili ako se pravila igre menjaju u svakoj novoj partiji.

Svaka amnezija ima svoju skrivenu svrhu, a književna amnezija našeg vremena nije samo neka vrsta slučajne bolesti. Ima svoje tendencije, svoje ciljeve. Veliki izdavači, velike štamparije, mase čitalaca koje su pojavile zahvaljujući iskorenjivanju nepismenosti — njih više ne može opsluživati mali broj pravih talenata rođenih u jednoj generaciji. Pored toga, pravi talenti više nemaju moć ili sredstva da utiču na čitaoce kao što su imali pre jednu ili dve generacije. Umesto da priznaju da je književnost u krizi i da novinarstvo mora da uskoči za književnost, književni kritičari, izdavači, a često i sami pisci, svesno, a češće nesvesno, menjali su koncept, tobože ga širili, ali u stvarnost su ga jednostavno pobrkali i zaboravili. Kao da su ljudi koji se bave nekim sportom odjednom odlučili da učesnik trke može da vozi bicikl. To je revolucija koja, umesto da obogati određeno polje, siromaši ga i uništava.

Upravo u našem vremenu velike specijalizacije — kada je svaka nauka podeljena na različite podoblasti iz prostog razloga što svaka zahteva punu pažnju naučnika — književnost je doživela da se sve njene snage stope. Nastala je mešavina i zbrka metoda i medija koja ima jednu vrednost: obmanu. Nismo proširili koncept umetničke proze, samo smo ga rastegli i osakatili. Savremeno književno delo često sadrži amaterske eseje o psihologiji i psihoanalizi; mnogo žurnalističkih informacija koje lako možemo pronaći u novinama, časopisima ili enciklopedijama; svakakve pop i pseudonaučne teorije i činjenice; često čak i kritičke članke; šale i mudrolije književnih satiričara; politička mišljenja i poruke; činjenice iz seksologije; i tako dalje i tako dalje. Ni pisci ni kritičari nemaju pojma šta književnost jeste, a šta nije; šta je stvoreno, a što je preuzeto; kada pisci svojom snagom koračaju napred, a kada uskoče u tuđa kola. Kakva je razlika da li trkač trči ili vozi bicikl? Jedino što je važno je da dođe do cilja brže od ostalih. Savremeni kritičar ima samo jednu meru: efekat, komešanje koje književno delo izaziva kod nerazboritih čitalaca i efekat koji to isto delo može imati kada se adaptira u televizijsku emisiju ili film.

Pokušajte da zamislite pisca koji uzima istu temu kao Flober, kako piše neku vrstu nove gospođe Bovari, ali koja se događa za vreme II svetskog rata. Roman će nam pružiti, pored priče o nevernim ženama, i priču o hitlerizmu, Staljinovim čistkama, istrebljivanju šest miliona Jevreja, atomskim bombama bačenim na Hirošimu i Nagasaki, abdikaciji kralja Edvarda zbog gospođe Volis Simpson, revolucija u Kini, i ko zna šta još. Ne moram da vam pričam o tome kako bi se lako mogao napisati takav roman. Moderna madam Bovari ne mora da sedi u nekom malom gradu. Ona može da leti avionom. Osim toga, može da bude sovjetski špijun, ili dvostruki ili trostruki agent. Sposoban pisac može čak i da ukomponuje sve ovo tako da ima smisla – da sve ove činjenice budu povezane. Izlišno je reći da bi takvo delo verovatno mnogo više oduševilo čitaoce od neke tamo priče o tome kako je neka žena iz provincije prevarila svog muža. Istini za volju, II svetski rat i sve druge strahote i divljaštva su već opisana, i pisac ovome ništa ne može da doda. Ali ni čitaoca ni savremenog kritičara ne zanimaju pravila igre, ne zanima definicija književnosti. Kritičari često za ovakva dela govore „Probdeo sam celu noć i nisam mogao da sklopim knjigu“, „Uzbuđujuće“, „Nikada to neću zaboraviti“ i tako dalje. Ne preterujem kada kažem da broj ovakvih radova ne prestaje da raste. Takva dela dobijaju nagrade. Takvi pisci se nazivaju književnim genijima.

Za one koji su istinski zainteresovani za književnost i njena dostignuća, ovakva dela su znak tragične propasti, bolesti koju ljudi pokušavaju da prikriju hvalisanjem, lažnim lekovima, štetnim injekcijama i lekovima. Toliko smo raširili definicije i tako deformisali pravila da bilo ko može da se takmiči i bilo ko može da pobedi. Svako ko razume koliko se retko rađa pravi talenat i kako je izuzetno teško biti originalan — naći nešto svoje u umetnosti pisanja — jasno vidi da se ne radi o napretku već nazadovanju, svojevrsnoj književnoj anarhiji. To je dobro samo za velike izdavače i njihove štamparije, za televiziju i Holivud.

Po pravilu, paraziti najbolje rastu i razvijaju se u telu koje je bolesno. Umesto da krivimo parazita, trebalo bi da pitamo zašto je bolesno telo izgubilo svoju zaštitu.

Zašto je poezija dospela u svoje sadašnje stanje? Šta je sa dramom? I kako to da proza mora da pređe preko svojih prirodnih granica i postane zbrka od stilova i činjenica ne bi li se dopala čitaocima?

Razlog je u tome da čitaoci povodom onoga što je suština književnosti — portretisanje likova, opisivanje individualnosti — nikada nisu bili mnogo entuzijastični. I u najboljim vremenima književni čitaoci tražili su — i nalazili — ne ono što je glavno, već one elemente koji su bili drugorazredni. Ljudi koji posećuju muzej ne da bi videli slike, već zato što osećaju da to treba, ili zato što hoće da tamo sretnu nekoga, uvek su u većini. U davna vremena, kada nije bilo velikih novina, nije bilo časopisa, kada su čak i istorijske knjige bile retke i loše pisane, književni čitaoci su u njima nalazili mnogo više od onoga ka čemu je pisac stremio, crpeći podatke o najrazličitijim oblastima iz književnih dela. Rat i mir je, na primer, za ovakve čitaoce bio istorijsko delo o Napoleonovim ratovima, koje je opisivalo ruske vojnike i aristokrate, putopis. Vrlo često su čitaoci učili bonton iz romana, kako se ljudi vole, kako provode vreme, kako se oblače i tako dalje. Nekada su književna dela bila jedino sredstvo pomoću kojeg su se čitaoci mogli susresti sa psihologijom i, u mnogim slučajevima, psihoanalizom. Mnogi čitaoci su jednostavno koristili književne tekstove da bi naučili sintaksu i gramatiku. A sve je to još više bio slučaj sa pozorišnim gledaocima.

Novo doba je u izvesnom smislu donelo radikalne promene. Čitaoci dobijaju neograničene informacije sa radija, iz filma, štampe, sa televizije. Slušaju predavanja iz psihologije i psihoanalize. Gledaju emisije o putovanjima, a i sami često putuju i upoznaju svet. Ako bi književnost i pozorište nastavili da igraju svoju staru ulogu, bila bi im potrebna publika koja je jako zainteresovana za ljudski karakter i individualnost, nezavisno od svih ovih drugih nusproizvoda i spoljnih briga. Ali broj takvih poznavalaca je mali. Pravi i potpuni poznavaoci umetnosti su retki kao pravi i potpuni umetnici.

Upravo zato što su ljudi danas okruženi morem informacija iz najrazličitijih oblasti, pravi moderni umetnici moraju da pruže sve više umetničke čistoće, više suštine, da budu fokusiraniji na portretisanje karaktera i individualnost. Ali za ovo treba imati izuzetne darove. Jednostavno rečeno, više nego ikada je teško na nove načine biti originalan i kreativan.

______________________________

Pogovor prevodioca:[1]

Singer nam se često čini poznatim – pa ipak nikad ne prestaje da nas iznenađuje. Kao što se kaže u ovom pratećem eseju, on je poznat kao pripovedač i memoarist, ali samo donekle kao književni kritičar. Ipak, objavio je desetine, ako ne i stotine, članaka o umetnosti i književnosti, uključujući kritike knjiga i drama, a pod nekoliko pseudonima, ponekad i anonimno. Kao što svako ko je proveo neko vreme sa Singerom zna, uvek postoji nešto novo za otkriti. U tom duhu otkrića, Los Angeles Review of Books objavljuje Singerov esej „Kome treba književnost?“ na današnji dan – kao omaž onome što se čini kao najzad rešena misterija: Singerov datum rođenja.

Datum Singerovog rođenja dugo je bio predmet spora među naučnicima, a navodi 14. jul 1904, dan koji je Singer slavio za života, a drugi koriste datum koji je nedavno predložio nemački naučnik Stiven Tri (Stephen Tree), novembar 21, 1902. Ali istorijska istraživanja sugerišu da je pitanje znatno komplikovanije. Pri ulasku u Sjedinjene Države 1. maja 1935. godine, prijavljeno je da je imao 30 godina; pri ulasku u Sjedinjene Države iz Kanade 2. juna 1937. za svoje godine je stavio 32; na popisu stanovništva Sjedinjenih Država, zabeleženom 13. aprila 1940. godine, naveo je da mu je poslednji rođendan bio 35. Sam Singer, kada bi navodio svoj datum rođenja, uvek je stavljao 1904. godinu, ali ne uvek isti datum. U podacima o autorima koje je sastavio za “Knopf” iz 1950, naveo je da mu je rođendan 27. jul 1904. U Indeksu javnih podataka SAD, 1950–1993, javlja se njegov najpoznatiji datum rođenja, 14. jul 1904. Ništa od ovoga ne nudi razjašnjenje – iako je u skladu sa najčešće citiranim izvorima.

Drugi izvori, međutim, komplikuju stvar. U memoarima njegovog brate Izraela Džošue O svetu kojeg više nema (1946), pominje se da je Singer već bio u kolevci tokom jevrejske 5665. godine, što odgovara 1904–1905, i, što je još važnije, takođe se opisuje kako je bio beba pre nego što je umro Teodor Hercl — što se dogodilo 3. jula 1904. Singer je i sam bio svestan kontradiktornosti, rekavši Paulu Krešu da ima dva rođendana, jedan u julu, koji zvanično koristi, i jedan u novembru, za koji je rekao da odgovara hebrejskom mesecu hešvan. Devora Teluškin (Devorah Telusshkin) takođe navodi da je njen rođendan u novembru, a u Njujork tajmsu kaže rabinu Vilijamu Berkovicu (William Berkowitz) da je njegov „pravi rođendan u češvanu, u sredu tokom treće nedelje“ („New York Day by Day”, 3. septembra, 1984). Stiven Tri sugeriše da je Singer rođen 1902. jer te godine 21. hešvan pada na 21. novembar po gregorijanskom kalendaru — ali u to vreme Poljska je bila deo ruskog carstva, koja je koristilo julijanski kalendar, što bi značilo da je datum 8. novembar. Takođe, datum koji je Tri predložio pada na petak, u subotnje veče, a ne na sredu, kako Singer navodi.

Jedina druga opcija je ona koja još nije razmatrana — 1903. — koja odgovara jevrejskoj 5664. godini. Treća sreda hešvana te godine pada 11. novembra, što je u skladu sa opisivanjem Singera kao bebe od strane njegovog brata u julu 1904. i u kolevci 1904–1905. Najverovatnije je, dakle, da je njegov datum rođenja zaista 11. novembar 1903. – plus minus nedelju dana.

Izvor: lareviewofbooks.org

Prevod na srpski: Danilo Lučić