Pablo Neruda
U Borhesovom rezimeu, sam Alef, priča o kabalističkom fetišu ili talismanu, predstavlja prostorni ekvivalent večnosti, gde ,,svo svreme, prošlost, sadašnjost i budućnost – postoje istovremeno. U Alefu se ukupnost prostornog univerzuma može otkriti u malenoj, svetlucavoj sferi koja se nalazi samo jedan inč iznad nas.“ U odnosu na Vlati trave i Sveopšti spev, ovo je dobar opis onoga što se dešava na petnaest stranica priče ,,Alef“ koja, između ostalog, predstavlja kritiku poetske rastegnutosti. Smatram da Borhes, u intelektualnom i formalnom smislu, ima mnogo više zajedničkog sa Emersonom nego sa Vitmenom.
Za Nerudu je Vitmen bio idealizovani otac koji je zamenio njegovog stvarnog oca, železničara Hose del Karmen Rejesa. ,,Pablo Neruda“ je bilo njegovo umetničko ime, stvoreno drastičnijim putem od skraćivanja imena Volter Vitmen mlađi u ,,Volt Vitmen.“ Kao što Vitmen nije mogao početi da piše Vlati trave dok nije saznao da njegov otac, alkoholičar, kvekerski stolar Volter Vitmen stariji, umire, tako ni Neruda nije mogao početi da piše Sveopšti spev dok se nije otarasio svog ,,jadnog oca… muževnog u društvu, s punom čašom.“ Idealizovani otac se najčešće pogrešno doživljava od strane jednog pesnika i Neruda je možda razumevao Vitmena čak i više nego što je potrebno. Nerudina kreativna pogrešna tumačenja Vitmena bila su, u velikoj meri, namerna i svesna, kako primećuje Doris Somer kada kaže da je Neruda pokušavao da uništi svog učitelja oživljavanjem starijih modela, koji nikada nisu stvarali kod čitaoca osećaj jednakosti, i koje je Vitmen odbacio u predgovoru svojih pesama.“ To bi moglo da bude, u najboljem slučaju, Nerudino direktno poređenje sa Vitmenom.
Opšte je mišljenje da je najbolji deo Sveopšteg speva drugi deo, veličanstvena sekvenca od dvanaest pevanja, ,,Visine Maču Pikčua.“ Osamdeset milja od Kuzkoa u Peruu, koji je bio prestonica carstva Inka, leži napušteni grad na vrletima Maču Pikčua, vrha na Andima. Vraćajući se u Čile, u jesen 1943. godine, posle tri godine koje je proveo kao čileanski konzul u Meksiko Sitiju, Neruda se zaustavio u Peruu i popeo se na ove vrhove. Dve godine nakon toga nastala je ,,Visine Maču Pikčua.“ Džon Felstiner je izvanredno preveo ovo delo na engleski jezik i ono danas verovatno predstavlja najbolji uvod u Nerudino stvaralaštvo za čitaoce kojima je potrebna pomoć prilikom čitanja poezije napisane na španskom jeziku.
Felstiner primećuje da Vitmen čini vrhunac Nerudinog glasa u ovoj pesmi: ,,suštinskog ljudskog saosećanja, pozdravljanja materijalnosti i čulnosti, svesti o životima i radu običnih ljudi, otvorenosti prema ljudskom napretku, pesnika svojevoljnog oslobodioca.“ Smatram ovu poslednju sliku najznačajnijom, iako je ona za Nerudu bila najviše problematična, jer je vitmenovsko-emersonska gnostika veoma različita od Nerudinog manihejskog komunizma. Direktna jukstapozicija završnog dela ,,Visina Maču Pikčua“ i Pesme o meni predstavljaju ono najbolje kod oba pesnika što ne ide u prilog Nerudinom političkom stavu:
( reci mi sve, niz po niz
vez po vez, korak po korak,
naoštri noževe koje držiš uz sebe,
zabodi ih u moje srce i ruke
poput reke razdiruće žute svetlosti,
poput reke gde leže pokopani jaguari
i pusti me da plačem, satima, danima, godinama,
slepim epohama, zvezdanim vekovima.
Daj mi tišinu, vodu, nadu.
Daj mi borbu, gvožđe, vulkane.
Pripoji svoje telo uz mene poput magneta.
Požuri u moje vene, u moja usta.
Govori mojim rečima i krvlju mojom.)
Odlazim kao vazduh… tresem svoje bele uvojke na zalazećem suncu,
Rasipam svoje meso u vrtlozima i vučem ga mrežastim izbočinama.
Prepuštam se prljavštini koja će iznići iz trave koju volim,
Ako me opet poželiš, potraži me pod đonovima čizama svojih.
Teško da ćeš znati ko sam i šta sam,
Al’ ću ipak tvom zdravlju biti od koristi,
I izbistriću i pročistiću tvoju krv.
Ako me ne uhvatiš odmah, ne odustaj,
Ako me nema na jednom mestu, traži me na drugom,
Negde sam zastao čekajući tebe.
Oba pesnika se obraćaju običnim ljudima, a Nerudine metafore grade mešavinu baroknog Kveveda i magičnog realizma ili nadrealizma: reke razdiruće žute svetlosti, pokopanih jaguara i ,,borbe, gvožđa, vulkana” koji oživljavaju mrtve radnike koji, zauzvrat, čine neodoljivo privlačnim Nerudin jezik i njegovu želju. To je jedan uverljivi patos, intenzivan i istrajan, ali manje ubedljiv od suptilne moći Vitmenovih stihova koji su tako čudesno izdržljivi i prijemčivi. Kod Nerude postoji strepnja od zakašnjelosti, čak i kada plemenito poziva mrtve radnike da govore kroz njegove reči i njegovu krv. intenzivan i istrajan, iako on čeka na nas. Neruda je na drugom mestu naučio Vitmenovu lekciju, u završnim stihovima svoje pesme ,,Ljudi” koja izvanredano dopunjava dva završna terceta Pesme o meni:
(I nek se niko ne brine kada
možda izgleda da sam sâm, a ja nisam sâm;
Nsam bez društva i govorim u ime svih.
Neko me čuje a da i ne zna to,
ali oni o kojima pevam, oni koji znaju,
se rađaju sve češće i preplaviće svet.)
Taj Neruda koji je preveo Vitmena, bez sumnje, u ovim stihovima aludira na njega i ovo spajanje oca i sina je gotovo potpuno, makar u datom trenutku. Neruda se izgleda slaže sa meksičkim pesnikom i kritičarem, Oktavijom Pazom, koji je prkosio Borhesu i nastojao da sjedini javnog i privatnog Vitmena, u dodatku na kraju njegove knjige Luk i lira (1956):
" Volt Vitmen je jedini veliki moderni pesnik koji se ne oseća nelagodno u svom svetu. Čak se ne oseća usamljen; njegov monolog je jedan hor brojnih glasova. Bez sumnje, u njemu postoje makar dve osobe; javni pesnik i privatno biće koje skriva svoje stvarne erotske sklonosti. Međutim, njegova maska – pesnika demokratije – je nešto više od maske: to je njegovo stvarno lice. Uprkos nekim novijim tumačenjima, poetski i istorijski san se u njemu potpuno podudaraju. Nema raskoraka između njegovih uverenja i društvene realnosti. I ta činjenica je uzvišenija – mislim šira i značajnija – od bilo kakve psihološke okolnosti. Osobenost Vitmenove poezije u modernom svetu može se objasniti samo u svetlu jedne druge, još veće osobenosti koja je obuhvata: osobenosti Amerike."
Ovde Paz i te kako greši. Ovakva izjava pokazuje veliko nerazumevanje Borhesa (,,neka novija tumačenja”) i potcenjivanje Vitmenove poetske kompleksnosti. ,,Stvarne erotske sklonosti” i ,,psihološka okolnost” nisu diskutabilne; ono što je bitno jeste sama Vitmenova mapa uma, kartografija u koju on postavlja dve suprotstavljene vlastite ličnosti i dušu koja se razlikuje od obe ličnosti. Pravo Vitmenovo lice nije ni demokratsko ni elitističko; ono je hermetičko, kako ga je i Neruda, uprkos svemu, uspeo protumačiti. Možda je hispanskog Vitmena toliko teško prihvatiti jer ni jedna od ključnih ličnosti – Borhes, Neruda, Paz, Valjeho – nije uspela da protumači Pesmu o meni niti elegije Strujanja mora kako treba.
Kao primer suprotnosti latinoameričkim pesnicima navešću izvanrednog portugalskog pesnika, Fernarda Pesou (1888-1935), koji po svojoj fantastičnoj domišljatosti prevazilazi svako Borhesovo delo. Pesoa je rođen u Lisabonu i, sa očeve strane, potiče od pokrštenih Jevreja, obrazovan je u Južnoj Africi pa je, kao i Borhes, odrastao govoreći dva jezika. Dok nije napunio dvadeset i jednu godinu, Pesoa je pisao svoju poeziju na engleskom jeziku. Po svom poetskom značaju Pesoa se može ravnati sa Hart Krejnom, kojemu mnogo sliči, naročito u Mensagemu (,,poruka” ili ,,poziv”), zbirci poezije o portugalskoj istoriji koja je slična Krejnovom Mostu. Međutim, koliko god da je jaka Pesoina lirika, ona čini samo deo njegovog dela; on je, isto tako, stvorio čitav niz alternativnih pesnika – između ostalih, Alberta Kaejra, Alvaro de Kampuša i Rikarda Reiša – i pisao čitave zbirke poezije u njihovo ime, ili tačnije, pod njihovim imenima. Dvojica od njih – Kaejro i Kampuš – su veliki pesnici, potpuno različiti jedan od drugog, kao i od samog Pesoe, dok je Reiš interesantan pesnik manjeg značaja.
Fernando Pesoa
Pesoa nije bio ni lud niti je bio samo sarkastičan: on je otjelovljenje Vitmena, ali onog Vitmena koji različito imenuje ,,mene”, ,,stvarnog mene” ili ,,mene samog” i ,,moju dušu”, i piše predivne knjige pesama za svu trojicu kao i posebnu zbirku pod imenom Volt Vitmen. Ove sličnosti su toliko bliske da se ne mogu nazvati slučajnim, naročito zato što je pronalazak ,,heteronima” (Pesoin termin u značenju ,,pseudonim”) usledio nakon pažljivog proučavanja Vlati trave. Volt Vitmen, jedan od sirovih, Amerikanac, ,,ja” iz Pesme o meni, postaje Alvaro Kampuš, portugalsko-jevrejski brodski inženjer. ,,Stvarni ja” ili ,,ja sam” postaje ,,čuvar stada ovaca”, pastoralni Alberto Kaejro, dok se vitmenovska duša pretvara u Rikarda Reiša, epikurejskog materijalistu koji piše horacijevske ode.
Pesoa je dao svoj trojici biografske podatke i fizionomiju i dozvolio da svaki od njih bude nezavisan od njega u toj meri da se pridružio Kampušu i Reišu koji su Kaejra proglasili za svog ,,gospodara” ili poetskog pretka. Pesoa, Kampuš i Reiš su bili pod Kaejrovim, a ne pod Vitmenovim uticajem, a Kaejro nije bio ni pod čijim uticajem, bio je ,,čist” odnosno prirodan pesnik, gotovo bez obrazovanja, koji je umro u doba poznog romantizma, u dvadeset i šestoj godini. Oktavio Pas, jedan od Pesoinih pobornika, opisuje njegovog četvorostrukog pesnika vrlo sažeto: ,,Kaejro je sunce u čijoj se orbiti okreću Reiš, Kampuš i Pesoa. U svakom od njih postoje čestice negacije ili nerealnog. Reiš veruje u formu, Kampuš u čulni svet, Pesoa u simbole. Kaejro ne veruje ni u šta. On prosto postoji.”
Portugalska naučnica Maria Irene Ramalho de Sousa Santos, koja se javila kao Pesoin kanonski kritičar, tumači ove heteronime kao ,,tumačenje Vitmena kao učestvovanje sa njim ali i gađenje ne samo prema Vitmenovoj poeziji, već i njegovoj seksualnosti i politici.“ Pesoin jedva suzdržavani homoerotizam javlja se u Kampušovom silovitom mazohizmu koji nije svojstven Vitmenu; demokratska ideologija Vlati trave bila je neprihvatljiva za portugalskog vizionarskog monarhistu.
Iako Ramalho de Sousa Santos nastoji da izbegne Pesoin strah od zaprljanosti u pogledu Vitmenovog uticaja, strepnje od ovog uticaja nisu za potcenjivanje. Kao D. H. Lorens u Studijama o klasičnoj američkoj književnosti, Pesoa-Kampuš manifestuje ogromnu ambivalentnost prema Vitmenovom ambicioznom obuhvatanju kosmosa i svih ljudi u njemu; pa ipak, Pesoa izgleda zna, mnogo bolje od njegovih idealizujućih kritičara, koliko je bilo nemoguće odvojiti njegovo poetsko biće od Vitmenovog, uprkos izvanrednom izmišljanju ovih heteronima. Čak se i Ramalho de Sousa Santos, nakon pokušaja feminističkog izbegavanja opterećenja koje donosi uticaj, na izuzetan način vraća surovoj realnosti porekla pjesničke porodične romanse:
"Od implicitnog dijaloga između ,,mene“ i ,,mene samog“ kod Vitmena, Pesoa je isklesao dve izrazito različite slike glasa. Vitmen je ranije, uz pomoć objedinjujuće, organske svesti, bio u stanju da ispreplete takva dva glasa u jednu dinamičnu celinu. Pesoa se javlja pola veka kasnije, zadubljen u savremenu misao i, pošto je dobro poznavao Ničea, Marinetija i posebno Pejtera, koje je delimično prevodio, morao je da otkrije novu strategiju izražavanja svog Ja na vitmenovski način, i u tehničkom i u filozofskom smislu. Otkrivši dva potencijalno suprotstavljena bića u Vlatima trave, naročito u Pesmi o meni, Pesoa pronalazi način za poetsko zapisivanje večnog toka jedne svesti koja preskače napred-nazad između dva osnovna stava prema Postojanju. Kaejro i Kampuš zajednički iznova pevaju Pesmu o meni u duetu, glasom solo pevača zauvek zasenjenog nedodirljivim prisustvom ovog drugog. Tumačenje jedne ličnosti kao suštinskog dela one druge pruža drugačije tumačenje heteronima."
Prema ovom shvatanju, sa kojim sam i ja saglasan, Pesoa prihvata svoju ulogu u drami poetskog uticaja ali uzdiže tumačenje Vitmena na jedan viši nivo svesti tako što prikazuje psihičku kartografiju svog prethodnika u vidu interakcije između dva izmišljena pesnika. Najpre želim da primenim ovo tumačenje na Kaejrove i Kampušove pesme, a onda da se opet vratim Nerudi čija je poetska raznovrsnost izazvala toliko kritičkih komentara. Kada je Rikardo Neftali Rejes počeo da upotrebljava pseudonim Pablo Neruda i usvojio za oca Volta Vitmena, on je napravio svoj prvi korak ka Pesoinom heteronimskom principu. Bez obzira da li je Sveopšti spev vremenom prihvaćen kao jedinstvena pesma Amerike, zamenjujući u tom pogledu Vlati trave, kako su predviđali neki Nerudini ljubitelji, treba pomenuti i ogromno Nerudino pesničko delo koje se razlikuje od ove enciklopedijske epopeje. Odnos između njegovih zbirki poezije i faza njegove vrlo raznovrsne karijere je u velikoj meri vitmenovski jer se vrlo različita Nerudina bića manifestuju u tim pesmama, kao što su i Kaejro i Kampuš veoma različita, a opet vitmenovska bića. Kaejro je, poput Vitmenovog ,,stvarnog ja“, istovremeno prisutan i odsutan iz igre koju posmatra i o kojoj razmišlja:
Na ovaj il’ onaj način,
U zavisnosti od trenutka,
Mogu, s vremena na vreme, da iskažem šta mislim,
A nekad je sve to jadno i zbrkano,
Ja i dalje pišem pesme, iako ne želim to,
Kao da pisanje nije nešto što zavisi od pokreta
Kao da je pisanje nešto što mi se desilo
Kao sunce što napolju po meni sija.
Pokušavam da kažem šta osećam
A da pri tom ne mislim o onome što osećam.
Pokušavam da reči prilagodim ideji
A da pri tom ne siđem niz hodnik
Misli da pronađem reči.
Ne uspem uvek da osetim ono što znam da bi trebalo.
Moja misao plovi rekom dosta sporo,
Opterećena ruhom koje joj nametnuše ljudi.
Pokušavam da se oslobodim onoga što sam naučio,
Pokušavam da zaboravim način na koji su me naučili da pamtim,
I izbrišem mastilo kojim su crtali moja čula,
Da otkrijem svoje prave emocije,
Da se odmotam, i da budem ja, ne Alberto Kaejro,
Već životinja ljudska koju Priroda stvori.
Vitmenovo ,,stvarno ja“ nije napisalo Vlati trave niti se podsmevalo sirovom Voltu koji je u jednoj od pesama[2] pretrpio masturbacijsko silovanje. Pesoa je, podučen svojom intuicijom, znao kakve bi pesme vitmenovsko ,,ja sâm“ moglo pisati: nevoljne izraze ljudske životinje ili prirodnog čoveka, sa znanjem, sećanjima, ranijim predstavama o čulima koje odbacuje. Može li takav pesnik postojati? Očigledno ne može, a Pesoa to svakako zna, ali Kaejrove pesme predstavljaju fascinantan pokušaj da se napiše ono što se ne može napisati. Na drugoj granici izraza – rapsodiji kojom slavi samog sebe kao demonskog, sirovog Volta – Pesoa postavlja neobuzdanog Kampuša, kao u svojoj pesmi ,,Pozdrav Voltu Vitmenu“:
" Portugal – Beskraj, jedanaestog jula hiljadu devetsto petnaeste…
Hej-la-a-a-a-a-a-a!"
Odavde iz Portugala, sa svim razdobljima u svom mozgu,
Pozdravljam te, Volte, pozdravljam te brate moj u Svemiru,
Ja, sa monoklom i u sakou preterano izrezanim u struku,
Nisam nedostojan tebe, Volte, to dobro znaš,
Nisam nedostojan tebe, jer dovoljno je da te pozdravim pa da ne budem nedostojan…
Ja tako sklon mrtvilu, ja tako lako podložan dosadi,
Jedan sam od tvojih, to dobro znaš, i razumem te i volim,
Premda te nisam upoznao, rođen u godini tvoje smrti,
Znam da si i ti mene voleo, da si me poznavao i objasnio,
Znam da sam upravo takav, bilo na Bruklin Feriju deset godina pre svog rođenja
Ili sad, dok hodam Zlatnom ulicom, tamo-amo, razmišljajući o svemu što nije Zlatna ulica,
I onako kao što si ti osetio sve, osećam sve, i evo nas, s rukom u ruci,
S rukom u ruci gde plešemo čitav svemir u mojoj duši.
O, ti, svagda moderni i večni, pevaču apsolutnih zbilja,
Vatrena milosnice rasutog svemira,
Veliki pederastu što se tareš o raznolikost stvari,
S polnim obeležjima kamenja, drveća, ljudi, zanimanja,
Pohotljiv za prolascima, slučajnim susretima, prostim opažanjima,
Dragi moj zanesenjaku što se zanosiš svekolikom sadržinom svega,
Moj vrli junaku što srljaš u Smrt poskakujući,
I urlicima, cikom i vriskom, Boga pozdravljaš!
Pevaču sveopšteg bratimljenja, krvožednog i nežnog,
Veliki demokrato, što demokratiju nosiš pod kožom, blizak svemu, i dušom i telom,
Karnevalu svih akcija, bahanalu svih namera,
Brate-blizanče svih čerečenja,
Žan-Žak Rusou sveta predodređenog da proizvodi mašine,
Homeru neuhvatljivosti telesne lelujavosti,
Šekspiru opažaja koji rade na paru,
Miltone-Šeli obzora budućeg Elektriciteta!
Zao duše svih pokreta,
Grču unutar svih predmeta-sila,
Svodniče cele Vaseljene,
Bludnice svih sunčevih sistema…
(Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković)
Ova fantazija iz 1915., koja se prostire na više od dvesto stihova, praćena je dvema dužim vitmenovskim fantastičnim muzičkim kompozicijama, ,,Odom” i Pomorskom Odom napisanom na trideset strana, Kampušovim remek-delom i jednom od najvećih pesama ovog veka. Osim najboljih delova Nerudinog Boravka na zemlji i Sveopšteg speva, ni jedno delo napisano u spomen Vitmenu ne može se porediti sa Pomorskom odom po svojoj izvanrednosti. ,,Pozdrav Voltu Vitmenu”, sa svojom prefinjenom ambivalentnošću koja prevazilazi onu kod D. H. Lorensa u pogledu reakcije na Vitmena (,,Bludnice svih sunčevih sistema”), završava blagosiljanjem Vitmena kao ,,nemoćnog i vatrenog ljubavnika devet muza i gracija.”
Pozdravljajući Vitmena petnaest godina kasnije (1930. godine, kada je objavljen Most Harta Krejna), Federiko Garsija Lorka piše ,,Odu Voltu Vitmenu” u svom nadrealističkom delu Pesnik u Njujorku koje se teško može porediti sa Kampušovim stihovima; međutim, Lorka je, za razliku od Pesoe, poznavao Vitmena samo iz druge ruke i zamišljao ga kao ,,simpatičnog starca” sa ,,bradom punom leptira.” Pesoa-Kampuš, zadubljen u Vitmena i pobuđen njime, bori se za svoj poetski život, delimično borheovskom strategijom (pre samog Borhesa) postajanja Volta Vitmena, dok Borhesov Pjer Menar postaje Servantes da bi preuzeo autorsko pravo nad Don Kihotom.
Neruda je razumeo, makar u svojim vitmenovskim pesmama, da je pesnik Vlati trave bio višesmislen, stidljiv, povučen i postojano metaforičan. Kako kaže Frenk Menčaka, ,,Neruda je sigurno razumeo da se biće koje je navodno svuda dostupno u Vitmenovoj poeziji ne može nigde pronaći.” Smrt je možda deo toga ,,nigde” i kod Vitmena i kod Nerude, ali je ona jedna od tema Nerudinih dela u kojima se oseća prisustvo Vitmena, bolničara. Boravak na zemlji, koji predstavlja vrhunac njegove ranije poezije, prikazuje Nerudu kako se suprotstavlja očaju u vidu elegijske Vitmenove kontemplacije o sebi kao delu morskog strujanja. Neruda kaže da je to ,,poezija bez izlaza”, i ističe da je on isplivao iz očaja samo svojim aktivnostima na strani osuđenih republikanaca u Španskom građanskom ratu. Leo Špicer, jedan od malobrojnih modernih kritičara koji se bave ovim pitanjem, opisao je Boravak na zemlji kao ,,haotično nabrajanje” koje može da predstavlja mračnijeg Vitmena koji nije mogao da se kontroliše, vitmenovski kreativni proces sveden na ono što Špicer naziva ,,radnjama raspadanja” ili Vitmena koji otiče sa okeanom života.
U smislu Pesoinih heteronima, pesme Boravka na zemlji napisao je onaj deo Kaejra zatvorenog u Kampušu, Vitmena zarobljenog u sebi samom. Možda je ovaj trenutak najbolje predstavljen na završetku sledeće pesme:
Zato se ponedjeljak pali ko petrolej
kad vidi kako stižem sa zatvoreničkim izrazom na licu,
i zavija prolazeć kraj mene ko polomljen točak,
i hodi korakom krvavim u noć.
I gura me u neke ćoškove, u neke vlažne kuće,
u bolnice odakle kosti vire sa prozora,
u neke obućarske radnje što zaudaraju na sirće,
u ulice užasne ko pukotine.
Tamo su ptice boje sumpora, i grozne utrobe
koje vise sa vrata kuća koje mrzim,
zaboravljena zubna proteza na kuvalu za kafu,
tamo su ogledala
koja bi trebalo da plaču od sramote i užasa,
tamo su razbacani kišobrani, i otrovi, i pupkovi.
Koračam s mirom, s očima, s cipelama,
s bijesom, sa zaboravom,
Prolazim kraj kancelarija i radnji sa ortopedskom opremom,
i dvorišta sa odjećom obješenom na žici:
vešom, peškirima, košuljama koje liju
spore, prljave suze.
Sveopšti spev, u svom najboljem delu, predstavlja krajnji lek za samoubilačku verziju vitmenijanizma kod Nerude. Roberto Gonzales Ečevaria naziva Sveopšti spev ,,poezijom izdaje” koja na mračan način predviđa užase Nerudine smrti 23. septembra 1973. godine, dvanaest dana nakon masakra koji je započeo ubistvom njegovog prijatelja, predsednika Salvadora Aljende, kojeg je ubila čileanska vojska. Izdaja je samo sporedna tema kod Vitmena čija je politička angažovanost prilično preuveličana u lošem periodu književne kritike kada je sve politizovano. Međutim, vojna izdaja, bilo španske republike ili Čilea, označila je poetsko oslobođenje za Nerudu, emancipujući ga od mračne strane koju je delio sa Vitmenom, lišenog natprirodne vitmenovske sposobnosti da zrači, sada i uvek, svetlost iz samoga sebe. Pouka koja se može izvesti iz Vitmenovog uticaja – na Borhesa, Nerudu, Paza i mnoge druge – jeste da samo originalnost, poput Pesoine, može da sadržava jedan takav uticaj bez opasnosti po poetsko biće ili bića.
Ovaj tekst objavljen je u knjizi Harolda Bluma The Western Canon: The Books and Schools of the Ages, Riverhead Books, New York 1994.
I deo
Нема коментара:
Постави коментар