Može se reći da hispanoamerička književnost dvadesetog veka, možda i bogatija od severnoameričke, ima tri osnivača: argentinskog pripovedača Horhe Luis Borhesa (1899-1986); čileanskog pesnika Pabla Nerudu (1904-1973); i kubanskog romanopisca Aleha Karpentiera (1904-1980). Iz njihovog okrilja izašlo je mnoštvo velikih pisaca: romanopisci poput Hulia Kortasara, Gabrijela Garsije Markesa, Maria Vargas Ljose i Karlosa Fuentesa; pesnici od međunarodnog značaja kao što su Sesar Valjeho, Oktavio Pas i Nikolas Giljen. Ja ću se koncentrisati na Borhesa i Nerudu iako će vreme možda dokazati Karpentierovu superiornost u odnosu na sve ostale latinoameričke pisce ovog vremena. Međutim, Karpentier se nalazi među brojnim piscima koje je Borhes zadužio svojim delima, kao što je Neruda začetnik poezije koja je bila predmet Borhesove fiktivne i kritičke proze, pa ću ovde govoriti o njima kao o književnim utemeljivačima i reprezentativnim piscima.
Horhe Luis Borhes
Borhesova pripovetka koju sam najviše voleo pre trideset godina i koja mi je i dalje najdraža jeste ,,Smrt i busola.” Kao i većina njegovih dela i ova je priča izrazito književnog karaktera: ona spoznaje i izražava svoju zakašnjelost i neizvesnost koja preovladava u odnosu sa ranijom književnošću. Borhesova baka po ocu je bila Engleskinja; njegov otac je imao veliku biblioteku koja se sastojala, u najvećoj meri, od djela engleskih pisaca. Kod Borhesa je prisutna izvesna anomalija hispanskog pisca koji je najpre pročitao Don Kihota u prevodu na engleski jezik i čija je književna kultura, iako univerzalnog karaktera, po svom dubljem senzibilitetu, ostala engleska i severnoamerička. Iako je Borhes bio usredsređen na književnu karijeru, on je isto tako bio zaokupljen vojničkom slavom koja je dominirala prošlošću njegovog oca i majke. Nasledivši slab vid koji je sprečio njegovog oca da postane oficir, Borhes je izgleda nasledio i očevu sklonost ka begu u biblioteku kao u skrovište u kojemu je sanjarenje moglo nadomestiti akciju koju mu je život uskratio. Ono što je Elman rekao za Džojsa opsednutog Šekspirom, da je težio samo da upije što više različitih uticaja, čini se još tačnije u Borhesovom slučaju, jer on otvoreno apsorbuje, a zatim svesno odražava celokupnu kanonsku tradiciju. Da li je ovakvo otvoreno prihvatanje svojih prethodnika na kraju negativno uticalo na Borhesov književni uspeh predstavlja teško pitanje na koje ću, nadam se, pokušati da dam odgovor nešto kasnije u ovom poglavlju.
Kao gospodar lavirinta i ogledala, Borhes je temeljno izučavao književni uticaj, i budući da je bio skeptik koji je više voleo imaginativnu književnost nego religiju i filozofiju, on nas je učio da tumačimo religijske i filozofske pretpostavke prvenstveno u smislu njihove estetske vrednosti. Njegova neobična sudbina, kao pisca i začetnika moderne latinoameričke književnosti, ne može se razdvojiti od njegove estetske univerzalnosti, niti od onoga što smatram da se mora nazvati njegovom estetskom agresivnošću. Čitajući njegova dela danas, ja sam ujedno očaran i veseo, čak i u većoj meri nego što sam bio pre trideset godina, jer njegov politički anarhizam (blaže vrste, tipičan za njegovog oca) deluje tako osvežavajuće u vremenu u kojem je izučavanje književnosti postalo u potpunosti politizovano i kada se plašimo sve veće politizacije same književnosti.
,Smrt i busola” predstavlja ono što je najvrednije i najtajanstvenije kod Borhesa. Priča od dvanaest stranica govori o posledicama krvne osvete između detektiva Erika Lonrota i gangsterskog vođe Reda Šarlaha Dendija u vizionarskom Buenos Ajresu koji je često središte Borhesove karakteristične fantazmagorije. Smrtni neprijatelji, Lonrot i Red Šarlah su očigledni iako suprotstavljeni dvojnici, na šta ukazuje i crvena boja u njihovim imenima. Borhes, žestoki pobornik Jevreja, koji se ponekad šalio sa tim da je i sâm jevrejskog porekla (za šta su ga optuživali fašistički sledbenici njegovog neprijatelja, diktatora Perona), piše jevrejsku gangstersku priču koja bi se sigurno dopala Isaku Babelju, piscu izvanrednog dela Odeske priče, a koja govori o legendarnom mafijašu Benija Kriku, kao Redu Šarlahu, velikom dendiju. Borhes je napisao članak o Babeljevom životu čija su ga dela (pa i samo njegovo ime) fascinirali, pa tako čak i kratak rezime ,,Smrti i busole” podseća na Babelja.
Rabinski učenjak dr Marsel Jarmolinski ubijen je u Hotelu du Nord. Na njegovom lešu sa rasporenim grudima nalazi se sledeća poruka: ,,Prvo slovo Imena je izrečeno.” Lonrot, čovek briljantnog uma, poput Poovog Augusta Dupina, zaključuje da se poruka odnosi na Tetragrammaton, tajno ime JHVH-a, boga Yahveha. Nakon toga, pronađeno je i drugo telo sa drugim slovom Imena. Ova ubistva, zaključuje Lonrot, predstavljaju mistični obred žrtvovanja jedne poremećene jevrejske sekte. Dešava se, navodno, i treće ubistvo ali leš nije pronađen, i malo po malo, postaje jasno da Lonrot upada u Šarlahovu zamku. Ovaj krug se zatvara u napuštenoj vili Triste-le-Roy, u predgrađu. Red Šarlah objašnjava svoju složenu zamisao i govori o tri stvari kojima se poslužio da namami Lonrota: ogledalima, kompasu i lavirintu u kojem je detektiv uhvaćen. Na nišanu Šarlahovog pištolja, Lonrot saoseća sa bezličnom tugom ovog gangstera i hladno govori o tome kako lavirint ima neke bespotrebne krivine i traži od njega da ga, u sledećem životu, ubije u lavirintu koji bi bio zamišljen na elegantniji način. Priča se završava tako što Šarlah ubija Lonrota izgovarajući sledeće reči: ,,Kada te ubijem sledećeg puta, obećavam ti da će se lavirint sastojati od samo jedne nevidljive, besprekidne linije.” To je simbol Zenona iz Eleje, a za Borhesa, ovo je simbol Lonrotovog kvazi-samoubistva.
Horhe Luis Borhes
Borhes je o svojoj priči ,,Pjer Menar, pisac Kihota”, koja obeležava njegov istinski književni početak, rekao da ispunjava osećajem zamora i skepticizma, da govori o ,,završetku jednog jako dugog književnog perioda.” U tome je ironija ili alegorija ,,Smrti i busole” u kojoj Lonrot i Šarlah pletu svoj ubistveni lavirint književnosti kao kombinaciju Poa, Kafke i mnogih drugih dvojnika koji se sukobljavaju u ovom dvoboju skrivenih saučesnika. Kao i mnoge druge Borhesove priče, priča o Lonrotu i Šarlahu je alegorija koja potvrđuje činjenicu da tumačenje dela uvek podrazumijeva vrstu novog pisanja. Šarlah suptilno kontroliše način na koji Lonrot tumači tragove koje mu ovaj gangster ostavlja i tako predviđa detektivove različite interpretacije.
Pripovetku ,,Tion, Uqbar, Orbis Tertius”, još jednu svoju čuvenu priču, Borhes započinje sledećom otvorenom izjavom: ,,Svoje otkriće Uqbara dugujem vezi između jednog ogledala i jedne enciklopedije.” U imaginarnoj zemlji Uqbar možete pronaći sve likove, mesta i predmete Borhesovih dela; u svakom njegovom delu javljaju se zajedno ogledalo i enciklopedija jer je, za Borhesa, svaka enciklopedija, postojeća ili pretpostavljena, istovremeno i lavirint i kompas. Čak i da Borhes nije osnivač hispanoameričke književnosti (kao što jeste), čak i da njegove pripovetke nemaju autentičnu estetsku vrednost (kao što imaju), on bi i dalje bio jedan od kanonskih pisaca Haotične epohe, jer je on, više od bilo kog drugog pisca, osim Kafke kog svesno oponaša, književni metafizičar svog vremena. Njegov kosmopolitski stav je naizgled haotičan; on je imaginativno naizgled gnostik iako je intelektualno i moralno skeptični humanista. Za Borhesa su antički grčki heretici, naročito Vasilid iz Aleksandrije, njegovi pravi preci. Kratki esej ,,Odbrana Vasilida Lažnog” završava izvanrednom odbranom samog gnosticizma:
"Tokom prvih vekova naše ere, gnostici su se sukobljavali sa hrišćanima. Oni jesu uništeni ali mi možemo da zamislimo njihovu pobedu. Da je Aleksandrija pobedila umesto Rima, ekstravagantne i zamršene priče o kojima sam ovde govorio bile bi povezane, divne i savršeno obične. Izjave poput Novalisove da je ,,život bolest duha” ili ona očajničke Remboove, ,,Pravi život ne postoji; mi nismo u svetu”, pobožne laboratorije bi verovatno uslovno odobravale. U svakom slučaju, čemu se boljem možemo nadati od toga da budemo nevažni? Nema veće slave za jednog boga nego da bude oslobođen sveta?"
Za Borhesa, kao i za gnostike, Stvaranje i Pad kosmosa i čovečanstva su jedno te isto. Primitivna realnost je bila Pleroma ili punoća božanskog, koju su Jevreji, pobožni hrišćani i muslimani zvali Haos, a koju su gnostici poštovali kao pramajku ili praoca. Borhes se, svojim maštanjima, vraća tom poštovanju. Da li ga on i deli sa njima? Borhes je, kao i Beket, čitao Šopenhauera sa velikim nadahnućem ali ga je Borhes tumačio kao da je ovaj govorio da ,,smo mi delovi boga koji je, na početku vremena, uništio samog sebe zbog svoje želje za nepostojanjem.” Mrtav ili iščezli bog, ili, u gnosticizmu, otuđeni bog, okrenut od lažnog stvaranja, predstavlja jedini trag teizma kod Borhesa. Njegova metafizika, kada se ne bavi idealizmom, takođe prati Šopenhauera i gnostike. Živimo u fantazmagoriji, iskrivljenom odrazu Večnosti, koju je Borhes prenosio sa velikim uživanjem. ,,Niži red je ogledalo višeg reda; svetovni aspekti odgovaraju nebeskim; mrlje kože predstavljaju mapu nepromjenljivih sazvežđa; Juda, na neki način, odražava Hrista”, piše on u ,,Tri verzije Jude”, gde izopšteni danski teolog Runeberg izlaže svoju teoriju da je Juda, a ne Isus, bio otelovljeni bog dodajući tako ,,ideji Sina, koja je izgleda iscrpljena… svu kompleksnost zla i nesreće.”
Dok su Valentinci propovedali doktrinu božanskog propadanja, Borhes je bio skloniji gnosticizmu, iako možda u drastičnijem obliku od bilo kog gnostika od vremena Ofita koji su slavili zmiju u priči o Padu. Borhesovo savršenstvo na ovom planu dolazi do izražaja u priči ,,Teolozi“ u kojoj dva učena doktora rane crkve, Aurelijan od Akvilerije i Džon od Panonije (obojica Borhesovi izmišljeni likovi), predstavljaju suparnike u pogledu shvatanja o odbacivanju ezoteričnih jeresa. Borhes, na izuzetan način, sumira njihovo nadmetanje, naglašavajući da je Aurelijan, kao manje nadaren i tako ogorčeniji protivnik, opsednut Džonom: ,,Obojica su služila istoj vojsci, priželjkivala istu nagradu za svoja dela, ratovali protiv zajedničkog neprijatelja ali Aurelijan nije napisao ni reč a da njome potajno nije nastojao da nekako prevaziđe Džona.” Na kraju priče, Aurelijan osuđuje Džona na spaljivanje na lomači pod optužbom za jeres, a onda umire i sam, na potpuno isti način, u irskoj šumi zapaljenoj udarom groma. U zagrobnom životu Aurelijan otkriva da su, za boga, on i Džon ,,jedna ista osoba“, kao što Lonrot i Šarlah predstavljaju jednog čoveka. Borhes je bolno dosledan: u lavirintu njegovog univerzuma svi se sukobljavamo sa svojim odrazima u ogledalu prirode i našeg vlastitog bića.
Kako svi kritičari opažaju, lavirint je centralna Borhesova slika, spoj svih njegovih opsesija i košmara. Njegovi književni prethodnici, od Poa do Kafke, grade ovaj simbol haosa jer Borhes skoro sve može pretvoriti u lavirint: kuće, gradove, pejzaže, pustinje, reke, i iznad svega, ideje i biblioteke. Najveći lavirint bila je palata koju je osmislio slavni graditelj Dedal, da bi ujedno zaštitio i zatvorio Minotaura, polu-bika i polu-čoveka. Nikada nisam potpuno razumeo zašto je Džojs uzeo drugo ime za sebe iz mlađih dana; istina, Dablin je jedan lavirint, Uliks je drugi, a i ciklično Fineganovo benje je takođe lavirint, ali Džojs je bio isuviše komičan i isuviše naturalističan da bi veličao haos, za razliku od Kafke, Borhesa i Beketa. Džojs je imao maniheističke težnje ali se nije prepustio uticaju Šopenhauera ili gnosticizma niti je razvijao vlastitu gnostičku viziju.
Iako, kod Borhesa, lavirint u suštini predstavlja šaljivu sliku, njegov dublji smisao je isto toliko mračan kao kod Kafke. Ako je celi kosmos jedan lavirint, onda je Borhesova osnovna koncepcija vezana za smrt, ili, ako posmatramo život iz Frojdovog ugla, mit o nagonu za smrću. Tako se susrećemo sa ironijom; dva moderna pisca koja je Frojd najviše iritirao bili su upravo Nabokov i Borhes. Obojica su bila razdražljiva i neprijatna kada se radilo o Frojdovim idejama. U ovom odlomku je Borhes, u najmanju ruku, impresivan:
"Mislim o njemu kao o nekakvom ludaku, ne? Čoveku koji je obuzet seksualnom opsesijom. Pa, možda on to nije primio k srcu. Možda se on samo igrao. Pokušao sam da čitam njegove radove i smatrao sam ga, na neki način, šarlatanom ili ludakom. Na kraju krajeva, svet je isuviše komplikovan da bi se objasnio na tako prost način. Ali kada je u pitanju Jung, kojeg sam naravno čitao mnogo više nego Frojda, kod njega se oseća širok i otvoren um. Kod Frojda se sve svodi na nekoliko neprijatnih činjenica."
Tih nekoliko neprijatnih činjenica, u Borhesovom slučaju, uključuju njegov prvi i jedini brak u šezdeset i osmoj godini, koji se završio razvodom nakon tri godine, i njegovu neuobičajenu bliskost sa majkom, koja je umrla 1975. u devedeset i devetoj godini života. Ni ove činjenice ni Borhesov prezir prema Frojdu nisu od naročite koristi čitaocima osim što, možda, rasvetljavaju njegov stav prema književnoj tradiciji i praktičnoj prirodi njegove umetnosti. Naročito zadovoljstvo koje književnost donosi Borhesu jeste preusmeravanje starijih uticaja kao u slučaju analize Kafkinog uticaja na Brauninga u eseju ,,Kafka i njegovi prethodnici“:
Kafkina osobenost prisutna je, u manjoj ili većoj meri, u svakom od tih djla, ali da Kafka nije pisao, mi to ne bismo mogli uočiti, odnosno, ona ne bi postojala. Brauningova pesma ,,Strahovi i skrupule“ nagoveštava Kafkine priče, ali čitanjem Kafke značajno se oplemenjuje i menja tumačenje ove pesme. Brauning nije tumačio na način na koji mi tumačimo. Reč ,,prethodnik“ je neophodna u kritičkom vokabularu ali bi trebalo nastojati da se ona oslobodi svake povezanosti sa raspravom ili nadmetanjem. Činjenica je da svaki pisac stvara svoje prethodnike.
Borhes ne bi dozvolio da takva rasprava ili nadmetanje upravljaju stvaralaštvom prethodnika. U zbirci Tvorac on kaže da je njegov glavni prethodnik među argentinskim piscima bio pesnik Leopoldo Lugones, koji je izvršio samoubistvo 1938. godine. Posveta koju je napisao Lugonesu u ovoj zbirci na konvencionalan način zaboravlja ambivalentnost prema uticaju starijeg pesnika koji je manifestovao Borhes i njegova generacija, iako je Borhes bio na svoj način ambivalentan u pogledu svoje ambivalentnosti. Kako je stario, Borhes je bio sve skloniji mišljenju da standardna književnost predstavlja nešto više od konstantnosti, da je ona jedna ogromna poema i priča koju su vekovima gradile brojne ruke. Do šezdesetih godina, kada je Borhes postao, preme rečima njegovog biografa, Emira Rodrigeza, ,,stari guru“, ovakav njegov književni idealizam je postao potpun i nadvladao je skeptičnije verzije zajedničkih obeležja koje je Borhes pronašao kod Šelija i Valerija.
Jedna neobična vrsta panteizma, koju je primenjivao prvenstveno prema piscima, postala je dominantna kod Borhesa: ne samo Šekspir već i svi drugi pisci bili su istovremeno svako i niko, jedan živući lavirint književnosti. Poput Lonrota i Reda Šarlaha, poput teologa Aurelijana i Džona, Homer, Šekspir i Borhes su se sjedinili u jednog pisca. Razmišljajući o ovom nihilističkom idealizmu, sećam se sjajne rečenice o Borhesu koju je napisala Ana Marija Barenečea: ,,Borhes je izuzetan pisac koji se zakleo da će uništiti realnost i pretvoriti čoveka u senku.“ Da se Šekspir obavezao ostvarenju jednog takvog izvanrednog plana bilo bi to izvan njegovih mogućnosti. Borhes vas je mogao povrediti ali uvek na isti način, pa se tako dolazi do njegovog najvećeg nedostatka: njegovim najboljim delima nedostaje raznovrsnost, iako se pozivaju na celokupni zapadni kanon, pa i šire. Možda je, osećajući to, Borhes pokušao da se vrati naturalističkom realizmu kasnih šezdesetih godina ali je rezultat tog pokušaja bila još jedna fantazmagorija, Izveštaj doktora Brodija (1970).
Šta čini središte Borhesovog lavirinta? Priče koje on priča liče na fragmente romansi ali ipak Borhes, za razliku od Hotorna kojeg je veoma poštovao, ne piše romanse koje zavise od draži i ograničenog znanja. Borhes je skeptičan, veoma vešt i namerno odbacuje ekstravaganciju romanse i njeno lutanje van granica. Njegova umetnost je pažljivo kontrolisana i ponekad prilično nejasna. Ni Borhes, a ni njegov čitalac, ne može da se pogubi u pričama u kojima je sve proračunato. Strah od onoga što Frojd naziva porodičnom romansom i što bi se moglo nazvati porodičnom romansom u književnosti osuđuje Borhesa na ponavljanje i preterano idealizovanje odnosa između pisca i čitaoca. Možda je upravo zbog toga postao idealni začetnik moderne hispanoameričke književnosti – zbog svoje beskrajne sugestivnosti i distanciranosti od kulturnih veza. Ipak bi, u modernoj književnosti, njegov značaj mogao biti manji, tj. bio bi i dalje kanonski ali ne i centralni. Poređenje njegovih priča i alegorija sa Kafkinim, ako ih čitamo uporedo, dovodi do ne baš laskavog zaključka o Borhesovom delu ali je takvo čitanje neizbežno, delimično zato što Borhes toliko podseća na Kafku, i otvoreno i implicitno. Beket, sa kojim je Borhes podelio međunarodnu nagradu za književnost 1961., zahteva intenzivno iščitavanje za razliku od Borhesa. Borhesova veština je izuzetna ali ne podržava Šopenhauerovu viziju tako moćno kao što to čini Beket.
Uprkos svemu, Borhesov će položaj u Zapadnom kanonu, ukoliko se održi, biti isto toliko siguran kao i Kafkin i Beketov. On je najuniverzalniji od svih latinoameričkih pisaca dvadesetog veka. Ako izuzmemo najjače moderne pisce – Frojda, Prusta i Džojsa – Borhes ima mnogo veću moć uticaja na čitaoca od bilo kog drugog pisca. Ako često i pažljivo čitate Borhesa postaćete neka vrsta borhesijanca, jer se čitanjem njegovih dela aktivira jedna posebna svest o književnosti u pogledu čijeg razvoja je Borhes otišao dalje od bilo koga.
Ovu svest, istovremeno vizionarsku i ironičnu, teško je opisati jer ona ruši diskurzivne suprotnosti između privatnog i javnog. Ona je povezana sa shvatanjem da je sva književnost, u nekom stupnju, plagijaristička, što predstavlja ideju koju je Borhes preuzeo od Tomasa De Kvinsija, engleskog esejiste iz doba romantizma, izuzetno samosvesnog plagijariste koji je možda i najznačajniji Borhesov prethodnik. De Kvinsi je pisao neoromantičarsku prozu, skoro baroknu u svom kompleksnom emocionalnom intenzitetu i rapsodijskom, često magičnom impulsu. Borhesov prozni stil je skoro reakcija na De Kvinsijev, ali su Borhesovi postupci i opsesije veoma slične onima koje je imao autor Ispovesti uživaoca opijuma i nedovršenog dela Suspiria de Profundis. De Kvinsi je najoriginalniji i najsuptilniji kao tumač vlastitih snova od kojih je Borhes neke preneo u svoje priče. Jedna od njih, ,,Besmrtnik”, predstavlja jedno od naboljih Borhesovih dela i sažetak gotovo svih njegovih kreativnih opsesija na četrnaest strana. Ona je jedan od malobrojnih veličanstvenih primera fantastične književnosti ovog veka.
Veći deo ,,Besmrtnika” priča u prvom licu Flaminije Ruf, poslanik rimske legije koja se nalazila u Egiptu, za vreme vladavine cara Dioklecijana. Njegov identitet predstavlja, već na samom početku, iznenađenje; rukopis otkriven 1929. godine u Londonu bio je skriven u poslednjem tomu Ilijade Aleksandra Poupa (1720) koja se sastoji od šest tomova. Napisana na engleskom jeziku, u drugoj deceniji XX veka, verovatno je delo antikvara Džozefa Kartafilusa iz Smirne, ,,oronulog i bledog čoveka, sivih očiju i sede brade, izrazito neupadljiva lica”, koji je govorio francuski, engleski i ,,čudnu mešavinu španskog iz Soluna i portugalskog iz Makaa.” Pretpostavljamo, na kraju priče, da izrazito neupadljivo lice pripada Besmrtniku, samom pesniku Homeru, koji se stapa sa rimskom legijom i, na kraju, (pretpostavljam) i sa samim Borhesom, dok priča ,,Besmrtnik” sjedinjuje Borhesa sa njegovim prethodnicima: De Kvinsijem, Poom, Kafkom, Šoom, Čestertonom, Konradom i još nekolicinom.
,,Besmrtnik” bi se mogao zvati i ,,Homer i lavirint” jer ta dva entiteta, pisac i porušeni lavirintski Grad Besmrtnika čine ovu priču. Poslanik Ruf, koji kreće u pohod da pronađe Grad Besmrtnika, vidi svog dvojnika u zastrašujućoj prilici za koju se ispostavlja da predstavlja Homera, prvog besmrtnika među pesnicima. Ronald Dž. Krajst (kakvo borheovsko ime!) u studiji o Borhesovoj umetnosti iluzije, tumači ovu priču kao konradsko-eliotsko putovanje u simboličko Srce tame. Ovo poređenje je korisno, ako ne računamo moralni element kod Konrada kojeg nema u ,,Besmrtniku” i koji je retko od centralnog značaja kod Borhesa čija je veličina spojena sa njegovom herojskom estetikom koja odbacuje konvencionalne moralne i društvene obzire, pa se čak i poigrava tako što potcenjuje Homera kao da je njegova epska umetnost trivijalna.
Homer je, kao i Šekspir, za Borhesa, Stvaralac ili arhetipski pesnik, ali i arhetipski čovek, poput Blejkovog Albiona ili Džojsovog Irvikera (Here Comes Everyone) što je verovatno razlog zbog kog je Borhes, sa određenom ironijom, rekao da ,,Besmrtnik” predstavlja ,,kratak pregled etike za besmrtnike.” Ispostavlja se da je ova etika samo uobičajeno Borhesovo izbegavanje porodične romanse u književnosti, njegovo idealizovanje odnosa uticaja. Svi pisci su jednaki; originalnosti nema. Homer i Šekspir, koji predstavljaju svakog drugog, čine individualnost nemogućom, pa je ličnost prevaziđeni mit. Svako od nas živi večno, pa će biti vremena da čitamo svakog pisca i svako delo, kao u Šoovom Povratku u Metuzalem, koji je jedan od glavnih izvora ,,Besmrtnika.”
Ovakav bi književni idealizam, kad ne bi bio prožet grubom ironijom, učinio Borhesa neinteresantnim, a ,,Besmrtnika” nekom vrstom parodije i nagovještaja jednog multikulturalnog manifesta. Međutim, nema potrebe za takvim strahovanjima: ova priča je Borhesov najmračniji i najjeziviji košmar, a idealizacija književnosti je ublažena sviftovskom ironijom nihilističkog pesimizma u kojoj se besmrtnost smatra najvećim košmarom, arhitekturom sna koji može biti isključivo lavirint. Među svim Borhesovim fantazmagorijama Grad Besmrtnih je najočajniji. Ruf, rimski poslanik, koji istražuje grad, smatra da je ,,toliko užasan da samo njegovo postojanje… utiče na prošlost i budućnost pa, na neki način, ugrožava i same zvezde na nebu.”
Ključna reč ovde je ,,utiče”, a dominantni osećaj kod ,,Besmrtnika” je upravo užas koji donosi uticanje. Kada se prvi put pojavi, Homer predstavlja nemog, bednog primitivca koji se hrani zmijama, a dugo tražena Reka besmrtnosti izgleda kao peščani potočić. Kao i drugi Besmrtnici, Homer je skoro uništen životom ,,čistog razmišljanja.” Ako Hamlet ne misli predugo već premudro, onda Borhesov Homer (koji je isto tako i Šekspir) ne misli preterano dobro već suviše dugo. Ovde je delimično zastupljena satira Povratka u Metuzalem ali Borhes žestoko napada i vlastiti književni idealizam. Bez rivalstva i rasprave među Besmrtnicima, paradoksalno, nema ni života i književnost umire. Za Borhesa je celokupna teologija oblast fantastične književnosti. U ,,Besmrtnicima”, sa izvanrednom ironijom, on opaža da, uprkos proklamovanju verovanja u besmrtnost, Jevreji, hrišćani i muslimani poštuju samo zemaljski svet jer jedino u njega iskreno veruju, a svoj položaj na onom svetu posmatraju kao nagradu ili kaznu za svoj život na zemlji. U jednoj belešci iz 1966. godine, Borhes sjajno komentariše položaj ontoteologije i spekulativne metafizike:
"Jednom sam napravio antologiju fantastične književnosti. Moram reći da je takva knjiga jedna od retkih koju neki novi Noje treba da sačuva od nekog novog potopa, ali osuđujem propust glavnih i neočekivanih majstora ovog žanra: Parmenida, Platona, Džona Skot Erigena, Alberta Magnusa, Spinoze, Lajbnica, Kanta, Fransisa Bredlija. U stvari, šta čini genijalnost Velsa ili Edgar Alan Poa – cvet koji nam dolazi iz budućnosti, telo podvrgnuto hipnozi – sukobljeno sa božijom tvorevinom, sa komplikovanom teorijom o biću koje može biti trojstvo i koje usamljeno trpi uvek bez vremena? Šta je bezoar u poređenju sa pojmom prethodno uspostavljene harmonije? Šta je jednorog naspram Trojstva? Ko je Lucijus Apulej spram budističke Mahajane (velikog vozila)? Šta su sve arapske noći jedne Šeherezade u poređenju sa Berklijevim argumentima? Poštujem postepeno otkrivanje boga; kao i Raja i Pakla (besmrtnu nagradu i besmrtnu kaznu). Oni su divni i čudesni proizvodi ljudske mašte".
Ključni pojmovi, ironični i precizni, su ,,poštovan” i, često ponavljani, ,,besmrtan.” Bog, otkrivan postepeno, predstavlja najveće delo fantastične književnosti. Jahvisti nijesu izmislili Jahvu već je bog kojeg slave Jevreji, hrišćani i muslimani u stvari književni lik Jahva kojeg su Jahvisti stvorili; i ko god da je napisao Jevanđelje po Marku stvorio je književni lik Isusa kojeg slave svi hrišćani. ,,Besmrtna nagrada” u raju obuhvata ove književne likove kao deo naplate za takvu nagradu i to nas vraća na ,,Besmrtnika” gde nas Borhes ostavlja nasamo sa rečima. Slike, čak i slike gospoda, blede u sećanju; reči ostaju a to su uvek ,,tuđe reči”, jer niko od nas ne može da ima vlastite reči.
Ukoliko je ,,Besmrtnik”, kao što ja mislim da jeste, oblik samokažnjavanja za preterani književni idealizam, šta nam on i ostatak Borhesovih dela pruža? Da li je to jedno estetsko ispunjenje koje je dovoljno živo da nadvlada vlastiti nihilizam? Borhes sebe vidi kao pisca koji slavi stvari u njihovoj završnici; njegova kasnija poezija i priče često opisuju iskustvo u kojem se nešto dešava poslednji put, u kojem se oprašta od neke osobe ili mesta. Kreativni naglasak na gubitku je karakterističan za Borhesa: čovek može izgubiti samo ono što nikada nije imao – ovo je refren koji se ponavlja u mnogim njegovim delima.
Niko u zapadnoj književnoj tradiciji nije tako silovito potkopavao ideju o besmrtnosti književnosti. On vraća čitaoce na svoj početni motiv za građenje metafore, za željom da bude drugačiji i da se pronađe na nekom drugom mestu, za izborom da postane pisac. Nesuđena karijera u vojsci zamenjena je književnim pozivom, pa ipak, Borhes, kao argentinski džentlmen, nije mogao da se pokori ni jednoj od suprotstavljenih teorija o prirodi poetske samostalnosti i originalnosti. Osobenost i individualnost su se mogle ispoljiti vojničkim upravljanjem i heroizmom, naročito kada su u pitanju njegovi preci, od kojih je nekolicina izgubila život uzalud. Hrabrost je bila bitna za njegovog dedu po majci, Isidora de Asevedo Laprida, koji se u mladosti borio u argentinskim građanskim ratovima, doživeo duboku starost i umro u iluziji vizionarske odbrane svog naroda: ,,okupio je armiju duhova Buenos Ajresa / da bi poginuo u borbi.”
Postoje i borheovske pesme posvećene drugoj dvojici predaka, od kojih su jednog ubili pobunjenici u ranijem građanskom ratu, dok je drugi bio među pobednicma u bici kod Junina, tokom argentinskog rata za nezavisnost. U poređenju sa ovim ratnicima iz njegove porodice, Homer i Šekspir su nejasno prikazani kod Borhesa. Za njega je njihova osnovna duhovna karakteristika nejasnost: zamagljene crte njihovog identiteta delimično odražavaju naše nedovoljno poznavanje njihovih života, ali, uglavnom, one proističu iz Borhesove potrebe da ih vrati u književnost. Borhes prema njima oseća veliku ljubav, a tu je i njegova strast prema Danteu, Servantesu, Vitmenu, Kafki i drugima; a isto tako i velika ambivalentnost prema njima. Osećaj zakašnjelosti, koji je učinio da Borhes oseti veću sličnost sa Pjerom Menarom nego sa Servantesom, prenosio je na sve druge pisce, uključujući Homera i Šekspira. ,,Želim da se vrieme pretvori u trg”, setno kaže jedna njegova pesma. Vrhunac Borhesovog umeća dolazi do izražaja u priči ,,Sve i ništa” gde je tumačio Šekspirovo povlačenje u Stratford kao iscrpljenost ,,onog kontrolisanog priviđenja”, njegove sposobnosti da stvara ,,prezasićenost i užas” mnoštva njegovih likova. Takav Šekspir je iscrpljeni Besmrtnik, kao i Borhesov Homer. Borhesova nagrada jeste u tome što je i sam započeo i završio kao još jedan iscrpljeni Besmrtnik i zasnovao svoju estetsku uzvišenost na ambivalentnom ulasku u lavirint kanonske književnosti.
Volt Vitmen, koji je u manjoj meri bio severnoamerički Homer (po svojim književnim aspiracijama), a u većoj veliki originalni pesnik, odbacuje Borhesovu lavirintsku viziju književnosti zbog zamagljivanja piščevog identiteta, iako je i sam Vitmen često isticao svoju želju da apsorbuje sve druge uticaje u svoju mesijansku širinu, svoju sposobnost da obuhvati mnoštvo različitih uticaja. To je, kako nam otkriva poglavlje o Vitmenu, proglašavanje ,,Volta Vitmena, Amerikanca, jednog od onih sirovih”, a ne najautentičnijeg Vitmena, ,,stvarnog mene” ili ,,mene samog.” Iako je Vitmen bio raznovrstan u pogledu svoje poezije, može se reći da je bio još raznovrsniji u pogledu svojih uticaja na druge pisce, bilo one severnoameričkog porekla ili one hispanskog. Njegov najvažniji uticaj na sledbenike bio je gotovo uvek prigušen, kao u poeziji T.S. Eliota ili V. Stivensa. Koliko god da je njegov uticaj na ove pesnike bio od ključnog značaja, kao i na Ezru Paunda (uprkos njihovom opiranju) i na Harta Krejna (koji ga je prihvatao svojevoljno), može se reći da je Vitmen imao najživlji uticaj na hispanoameričke pisce: Borhesa, Nerudu, Valjeha i Pasa.
Borhes, koji je počeo kao vitmenovac, odvojio se od ovog ranog uticaja i razvio zrelije i suptilnije razumevanje Vitmena koje se najbolje očitava u njegovom prevodu pesama iz zbirke Vlati trave, 1969. godine. Tokom dvadesetih godina prošlog veka Borhes je napadao latinoameričke vitmenovce zbog toga što su svog junaka postavljali u centar kulta ličnosti; takođe je kritikovao autora Pesme o meni zbog njegovog navodnog verovanja da je imenovanje stvari dovoljno da ih učini originalnim, što je mišljenje koje se oslanja na Emersonovu ,,prepreku koja predstavlja iznenađenje.” Međutim, 1929. godine Borhes se pokajao, doduše samo tako što je pretvorio Vitmena u bezličnog Borhesa, još jednog lakonskog modernistu. Suviše inteligentan da bi opstao u ovakvoj verziji Vitmena, Borhes je dao njegovu drugu i bolju predstavu u ,,Beleškama o Voltu Vitmenu”, koja je sada deo zbirke Druga istraživanja. Ovde Borhes pravi razliku između persone ili maske, Volta Vitmena, i ličnosti ili pisca, Voltera Vitmena mlađeg; ,,ovaj drugi je bio častan, povučen i pomalo ćutljiv, a prvi nezasit i razbludan… mnogo je važnije da znamo da jedna obična, bezbrižna lutalica koja je predstavljena u stihovima Vlati trave ne bi bila u stanju da ih napiše.”
Međutim, najveća počast koju je Borhes odao Vitmenu nalazi se u onome što je rekao u jednom intervjuu iz 1968. godine:
"Vitmen je jedan od pesnika koji me je najviše u životu impresionirao. Mislim da ljudi često mešaju Voltera Vitmena, autora Vlati trave sa Voltom Vitmenom, glavnim junakom Vlati trave, i da nam Volt Vitmen ne pruža toliko predstavu koliko vrstu uveličavanja pesnika. U Vlatima trave, Volter Vitmen je pisao vrstu epike čiji je junak Volt Vitmen – ne čovek koji je pisao već onaj koji je pisac želeo da bude. Naravno, ovo nije kritika na račun Vitmena; njegovog dela ne teba čitati kao ispovesti čoveka iz devetnaestog veka već kao epsku poeziju koja govori o izmišljenom liku, utopijskom liku, koji predstavlja neku vrstu uveličanja i projekcije samog pisca kao i njegovih čitalaca. Znate da se u Vlatima trave pisac često sjedinjuje sa čitaocem, i to naravno, izražava njegovu teoriju o demokratiji, ideju da jedan jedinstveni lik može da predstavlja čitavu epohu. Vitmenov značaj ne može se prenaglasiti. Čak i ako uzmemo u obzir biblijski ili Blejkov kratak stih, možemo kazati da je Vitmen izmislio slobodan stih. Možemo ga posmatrati na dva načina: tu je njegova građanska strana ličnosti – činjenica da je čovek svestan gužve, velikih gradova i Amerike – a postoji i jedan intimni element, iako ne možemo biti sigurni da li je istinit ili nije. Lik koji je stvorio Vitmen je jedan od najdopadljivijih i najtrajnijih u celokupnoj književnosti. On je lik poput Don Kihota ili Hamleta, ali, iako ne manje složen, možda dopadljiviji nego bilo koji od njih."
Poređenje Volta Vitmena, junaka Vlati trave, sa Don Kihotom ili Hamletom je vrlo precizno i vrlo uzbudljivo; Vitmen je zbilja njegov najveći (i jedini) književni lik, njegovo veliko ostvarenje. Hamlet baš nije mnogo dopadljiv iako je harizmatičan; ali Don Kihot jeste, a tako i Volt Vitmen. Ova stvar je još složenija nego što je Borhes predstavlja: ko je muškarac koji je tako nesebično, besplatno negovao ranjene i umiruće u gradu Vašingtonu za vreme Građanskog rata? Zar se nisu i Volt Vitmen, poetski junak, i Volter Vitmen mlađi, sjedinili u toj sredini? Slika Volta Vitmena koji previja rane je isto toliko snažna kao slika mučeništva Abrahama Linkolna, a možda i dopadljivija od ove druge. Elegičar koji je napisao ,,Poslednji put kada je jorgovan cvetao u dvorištu” stekao je pravo da oplakuje Linkolna svojom službom u ratu i u književnosti. Postoji nešto izvanredno i potresno u Vitmenovim najboljim pesmama ali i u slici Amerike, očito i severne i južne, kao što pokazaju hispanoamerički pesnici.
Prema opštem mišljenju, Pablo Neruda je najuniverzalniji od pomenutih pesnika i može se smatrati najvernijim Vitmenovim naslednikom. Pesnik Sveopšteg speva je vredniji od svih drugih potomaka Vlati trave, što je meni, kao ljubitelju H. Krejna i V. Stivensa, teško priznati. Nsam siguran da li je Neruda, uprkos svoj svojoj raznovrsnosti i intenzitetu, zaista ravan Vitmenu ili Emili Dikinson, ali se ni jedan pesnik zapadne hemisfere u dvadesetom veku ne može potpuno izjednačiti sa njim. Njegov staljinizam je nažalost često štrčao na tekstovima njegovih pesama, ali, osim na nekoliko mesta, on ne kvari vrednost Sveopšteg speva. Neruda je u pogledu svog odnosa sa Vitmenom sledio Borhesov primer: u početku je bio njegov učenik, zatim ga je odbacio i na kraju nanovo tumačio Vitmenova poznija dela na vrlo kompleksan način. U intervjuu koji je dao 1966. godine Robertu Blaju, Neruda razlikuje poeziju Hispanoamerikanaca (svoju i Sesara Valjehe) od poezije modernih španskih pesnika, od kojih su mnogi bili njegovi prijatelji: Lorka, Hernandez, Alberti, Sernuda, Aleksandre, Maćado. U Zlatnom dobu Španije, njihovi prethodnici iz doba baroka bili su Kalderon, Kvevado, Gongora, koji su imenovali sve što je vredelo. Vitmenova draž je u tome što je učio kako treba posmatrati i imenovati ono što ranije nije viđeno i što nije imalo imena:
" Poezija Južne Amerike je potpuno drugačija. Znate, u našoj zemlji postoje reke bez imena, drveće koje niko ne poznaje i ptice koje još niko nije opisao. Nama je lakše da budemo nadrealni jer je sve što poznajemo novo. Naša je dužnost, u tom slučaju, da opišemo ono za šta se ranije nije znalo. U Evropi je sve naslikano, sve ispevano. Ali, ne i u Americi. U tom smislu, Vitmen je bio naš veliki učitelj. Jer, šta je Vitmen? On nije samo bio izuzetno svestan već je držao oči širom otvorene! On je imao izvanredne oči kojima je mogao da vidi sve – on nas je i naučio da vidimo. On je bio naš pesnik."
Ovo liči više na Nerudinu idealizaciju samog Nerude nego na prikladan opis istančanog i složenog Vitmena. Ipak, Neruda dalje kaže da ,,on nije tako jednostavan – Vitmen – je komplikovan čovek, a najbolji je onda kada je najkomplikovaniji.” Vitmenove kompleksnosti su beskrajne; Nerudine možda nisu. Borhes i Neruda se nisu voleli; humanista Borhes nije želeo da prihvati staljinizam, a komunista Neruda se podrugivao kako Borhes ne živi u stvarnom svetu koji se sastoji od radnika, seljaka, Moa i Staljina. Borhes je žestoko osuđivao Nerudu, a Borhes je bio čovek sa kojim se niko nije želeo upustiti u verbalnu raspravu:
" Mislim da je on veoma zao čovjek… napisao je knjigu o tiranima iz Južne Amerike, a zatim i nekoliko strofa protiv SAD. On dobro zna da to nije istina. A nije rekao ni reči protiv Perona. To je zato što se protiv njega vodi sudski postupak u Buenos Ajresu, što sam doznao kasnije, pa nije želeo da rizikuje. I tako, kada je trebalo da piše najsnažnije, ispunjen najuzvišenijim prezirom, on nije imao šta da kaže protiv Perona. A bio je oženjen argentinskom damom i znao je da su mnogi njegovi prijatelji zatvoreni. Znao je sve o stanju u zemlji ali nije rekao ni reči protiv njega."
Zbirka Sveopšti spev pojavila se 1950. godine; Borhes je rekao ovo 1967. godine, i možda je tada lukavo mislio na ono što Enriko Mario Santi smatra njegovom proročkom satirom koja je usmerena protiv Nerude u Borhesovoj velikoj priči ,,Alef” koju je napisao 1945., a koja je prvi put objavljena 1949., godinu dana pre Nerudine enciklopedijske epike. Sveopšti spev se sastoji od oko trista zasebnih pesama, podeljenih u petnaest pevanja i napisanih u periodu između 1938. do 1950. godine. Knjigu je unapred promovisao sam Neruda i čileanska komunistička partija, i Borhes je sigurno znao šta se sprema. U ,,Alefu” se o Nerudi satirično govori kao o Borhesovom suparniku, glupom Karlosu Argentinu Daneri, pesniku neverovatno lošem, očito Vitmenovom imitatoru. Zatim, dolazi do potpunog uništenja Nerudinog budućeg dela; Sveopšti spev pokušava da opeva celu Latinsku Ameriku: topografiju, drveće i cveće, ptice i zveri, domaće i strane nitkove, heroje koji uključuju Pabla Nerudu, komunističku partiju i velikog egzekutora Staljina čija ubistva Neruda izgleda opravdava: ,,kazna je neophodna.” Borhes, ljubazno, unapred predlaže književnu kaznu:
" Samo jedanput u životu imao sam priliku da pregledam petnaest hiljada dvanaesteraca Poliolbiona, topografske epopeje u kojoj je Majkl Drajton zabeležio floru, faunu, hidrografiju, orografiju, vojnu i monašku istoriju Engleske. Siguran sam da je taj zamašan ali ograničen proizvod manje dosadan od opsežnog, istovrsnog poduhvata Karlosa Arhentina. On je sebi zacrtao da opeva čitavu kuglu zemaljsku; 1941. već je okončao sa nekoliko hektara države Kvinslend, sa više od jednog kilometra toka reke Ob, sa jednim gasovodom na severu Verakrusa, sa vodećim trgovačkim kućama parohije Konsepsion u Buenos Ajresu, sa vilom Marijane Kambaseras de Alvar u Belgranu i sa turskim kupatilima nedaleko od čuvenog akvarijuma u Brajtonu. Pročitao mi je izvesne revnosno pisane odlomke svoje poeme o australijskom području i, u jednom momentu, hvalio reč koju je sâm izmislio, ,,bledonebeska“ boja, za koju je smatrao da zaista opisuje nebo, element od najvećeg značaja u pejzažu donjeg kontinenta. Ali, ovi rastegnuti, beživotni stihovi nisu sadržavali ni malo uzbuđenja takozvanog Uvodnog pevanja. Oko ponoći, ja sam otišao."
U najgorem smislu, Sveopšti spev zaista opisuje vegetaciju, zveri, ptice, reke, pa čak i minerale iz Južne Amerike. U komentaru o ,,Alefu“ iz 1970. Borhes odbacuje ideju da Danteri treba da predstavlja Danteovog imitatora (deo koji smo citirali jasno ukazuje na parodiju Nerude i drugih manjih Vitmenovih imitatora), pošto još jednom odaje svoju mudru počast skoro homerovskom popisivaču Vlati trave:
"Moj glavni problem prilikom pisanja priča leži u onome što je Volt Vitmen vrlo uspešno postizao – pravljenju ograničenog popisa beskrajnih stvari. Taj zadatak je, očito, nemoguć, jer se takvo haotično nabrajanje može samo simulirati, i svaki naoko slučajan element mora biti povezan sa susednim i to tajanstvenom unutrašnjom vezom ili svojom suprotnošću."
Ovaj tekst objavljen je u knjizi Harolda Bluma The Western Canon: The Books and Schools of the Ages, Riverhead Books, New York 1994.
Kao gospodar lavirinta i ogledala, Borhes je temeljno izučavao književni uticaj, i budući da je bio skeptik koji je više voleo imaginativnu književnost nego religiju i filozofiju, on nas je učio da tumačimo religijske i filozofske pretpostavke prvenstveno u smislu njihove estetske vrednosti. Njegova neobična sudbina, kao pisca i začetnika moderne latinoameričke književnosti, ne može se razdvojiti od njegove estetske univerzalnosti, niti od onoga što smatram da se mora nazvati njegovom estetskom agresivnošću. Čitajući njegova dela danas, ja sam ujedno očaran i veseo, čak i u većoj meri nego što sam bio pre trideset godina, jer njegov politički anarhizam (blaže vrste, tipičan za njegovog oca) deluje tako osvežavajuće u vremenu u kojem je izučavanje književnosti postalo u potpunosti politizovano i kada se plašimo sve veće politizacije same književnosti.
,Smrt i busola” predstavlja ono što je najvrednije i najtajanstvenije kod Borhesa. Priča od dvanaest stranica govori o posledicama krvne osvete između detektiva Erika Lonrota i gangsterskog vođe Reda Šarlaha Dendija u vizionarskom Buenos Ajresu koji je često središte Borhesove karakteristične fantazmagorije. Smrtni neprijatelji, Lonrot i Red Šarlah su očigledni iako suprotstavljeni dvojnici, na šta ukazuje i crvena boja u njihovim imenima. Borhes, žestoki pobornik Jevreja, koji se ponekad šalio sa tim da je i sâm jevrejskog porekla (za šta su ga optuživali fašistički sledbenici njegovog neprijatelja, diktatora Perona), piše jevrejsku gangstersku priču koja bi se sigurno dopala Isaku Babelju, piscu izvanrednog dela Odeske priče, a koja govori o legendarnom mafijašu Benija Kriku, kao Redu Šarlahu, velikom dendiju. Borhes je napisao članak o Babeljevom životu čija su ga dela (pa i samo njegovo ime) fascinirali, pa tako čak i kratak rezime ,,Smrti i busole” podseća na Babelja.
Rabinski učenjak dr Marsel Jarmolinski ubijen je u Hotelu du Nord. Na njegovom lešu sa rasporenim grudima nalazi se sledeća poruka: ,,Prvo slovo Imena je izrečeno.” Lonrot, čovek briljantnog uma, poput Poovog Augusta Dupina, zaključuje da se poruka odnosi na Tetragrammaton, tajno ime JHVH-a, boga Yahveha. Nakon toga, pronađeno je i drugo telo sa drugim slovom Imena. Ova ubistva, zaključuje Lonrot, predstavljaju mistični obred žrtvovanja jedne poremećene jevrejske sekte. Dešava se, navodno, i treće ubistvo ali leš nije pronađen, i malo po malo, postaje jasno da Lonrot upada u Šarlahovu zamku. Ovaj krug se zatvara u napuštenoj vili Triste-le-Roy, u predgrađu. Red Šarlah objašnjava svoju složenu zamisao i govori o tri stvari kojima se poslužio da namami Lonrota: ogledalima, kompasu i lavirintu u kojem je detektiv uhvaćen. Na nišanu Šarlahovog pištolja, Lonrot saoseća sa bezličnom tugom ovog gangstera i hladno govori o tome kako lavirint ima neke bespotrebne krivine i traži od njega da ga, u sledećem životu, ubije u lavirintu koji bi bio zamišljen na elegantniji način. Priča se završava tako što Šarlah ubija Lonrota izgovarajući sledeće reči: ,,Kada te ubijem sledećeg puta, obećavam ti da će se lavirint sastojati od samo jedne nevidljive, besprekidne linije.” To je simbol Zenona iz Eleje, a za Borhesa, ovo je simbol Lonrotovog kvazi-samoubistva.
Horhe Luis Borhes
Borhes je o svojoj priči ,,Pjer Menar, pisac Kihota”, koja obeležava njegov istinski književni početak, rekao da ispunjava osećajem zamora i skepticizma, da govori o ,,završetku jednog jako dugog književnog perioda.” U tome je ironija ili alegorija ,,Smrti i busole” u kojoj Lonrot i Šarlah pletu svoj ubistveni lavirint književnosti kao kombinaciju Poa, Kafke i mnogih drugih dvojnika koji se sukobljavaju u ovom dvoboju skrivenih saučesnika. Kao i mnoge druge Borhesove priče, priča o Lonrotu i Šarlahu je alegorija koja potvrđuje činjenicu da tumačenje dela uvek podrazumijeva vrstu novog pisanja. Šarlah suptilno kontroliše način na koji Lonrot tumači tragove koje mu ovaj gangster ostavlja i tako predviđa detektivove različite interpretacije.
Pripovetku ,,Tion, Uqbar, Orbis Tertius”, još jednu svoju čuvenu priču, Borhes započinje sledećom otvorenom izjavom: ,,Svoje otkriće Uqbara dugujem vezi između jednog ogledala i jedne enciklopedije.” U imaginarnoj zemlji Uqbar možete pronaći sve likove, mesta i predmete Borhesovih dela; u svakom njegovom delu javljaju se zajedno ogledalo i enciklopedija jer je, za Borhesa, svaka enciklopedija, postojeća ili pretpostavljena, istovremeno i lavirint i kompas. Čak i da Borhes nije osnivač hispanoameričke književnosti (kao što jeste), čak i da njegove pripovetke nemaju autentičnu estetsku vrednost (kao što imaju), on bi i dalje bio jedan od kanonskih pisaca Haotične epohe, jer je on, više od bilo kog drugog pisca, osim Kafke kog svesno oponaša, književni metafizičar svog vremena. Njegov kosmopolitski stav je naizgled haotičan; on je imaginativno naizgled gnostik iako je intelektualno i moralno skeptični humanista. Za Borhesa su antički grčki heretici, naročito Vasilid iz Aleksandrije, njegovi pravi preci. Kratki esej ,,Odbrana Vasilida Lažnog” završava izvanrednom odbranom samog gnosticizma:
"Tokom prvih vekova naše ere, gnostici su se sukobljavali sa hrišćanima. Oni jesu uništeni ali mi možemo da zamislimo njihovu pobedu. Da je Aleksandrija pobedila umesto Rima, ekstravagantne i zamršene priče o kojima sam ovde govorio bile bi povezane, divne i savršeno obične. Izjave poput Novalisove da je ,,život bolest duha” ili ona očajničke Remboove, ,,Pravi život ne postoji; mi nismo u svetu”, pobožne laboratorije bi verovatno uslovno odobravale. U svakom slučaju, čemu se boljem možemo nadati od toga da budemo nevažni? Nema veće slave za jednog boga nego da bude oslobođen sveta?"
Za Borhesa, kao i za gnostike, Stvaranje i Pad kosmosa i čovečanstva su jedno te isto. Primitivna realnost je bila Pleroma ili punoća božanskog, koju su Jevreji, pobožni hrišćani i muslimani zvali Haos, a koju su gnostici poštovali kao pramajku ili praoca. Borhes se, svojim maštanjima, vraća tom poštovanju. Da li ga on i deli sa njima? Borhes je, kao i Beket, čitao Šopenhauera sa velikim nadahnućem ali ga je Borhes tumačio kao da je ovaj govorio da ,,smo mi delovi boga koji je, na početku vremena, uništio samog sebe zbog svoje želje za nepostojanjem.” Mrtav ili iščezli bog, ili, u gnosticizmu, otuđeni bog, okrenut od lažnog stvaranja, predstavlja jedini trag teizma kod Borhesa. Njegova metafizika, kada se ne bavi idealizmom, takođe prati Šopenhauera i gnostike. Živimo u fantazmagoriji, iskrivljenom odrazu Večnosti, koju je Borhes prenosio sa velikim uživanjem. ,,Niži red je ogledalo višeg reda; svetovni aspekti odgovaraju nebeskim; mrlje kože predstavljaju mapu nepromjenljivih sazvežđa; Juda, na neki način, odražava Hrista”, piše on u ,,Tri verzije Jude”, gde izopšteni danski teolog Runeberg izlaže svoju teoriju da je Juda, a ne Isus, bio otelovljeni bog dodajući tako ,,ideji Sina, koja je izgleda iscrpljena… svu kompleksnost zla i nesreće.”
Dok su Valentinci propovedali doktrinu božanskog propadanja, Borhes je bio skloniji gnosticizmu, iako možda u drastičnijem obliku od bilo kog gnostika od vremena Ofita koji su slavili zmiju u priči o Padu. Borhesovo savršenstvo na ovom planu dolazi do izražaja u priči ,,Teolozi“ u kojoj dva učena doktora rane crkve, Aurelijan od Akvilerije i Džon od Panonije (obojica Borhesovi izmišljeni likovi), predstavljaju suparnike u pogledu shvatanja o odbacivanju ezoteričnih jeresa. Borhes, na izuzetan način, sumira njihovo nadmetanje, naglašavajući da je Aurelijan, kao manje nadaren i tako ogorčeniji protivnik, opsednut Džonom: ,,Obojica su služila istoj vojsci, priželjkivala istu nagradu za svoja dela, ratovali protiv zajedničkog neprijatelja ali Aurelijan nije napisao ni reč a da njome potajno nije nastojao da nekako prevaziđe Džona.” Na kraju priče, Aurelijan osuđuje Džona na spaljivanje na lomači pod optužbom za jeres, a onda umire i sam, na potpuno isti način, u irskoj šumi zapaljenoj udarom groma. U zagrobnom životu Aurelijan otkriva da su, za boga, on i Džon ,,jedna ista osoba“, kao što Lonrot i Šarlah predstavljaju jednog čoveka. Borhes je bolno dosledan: u lavirintu njegovog univerzuma svi se sukobljavamo sa svojim odrazima u ogledalu prirode i našeg vlastitog bića.
Kako svi kritičari opažaju, lavirint je centralna Borhesova slika, spoj svih njegovih opsesija i košmara. Njegovi književni prethodnici, od Poa do Kafke, grade ovaj simbol haosa jer Borhes skoro sve može pretvoriti u lavirint: kuće, gradove, pejzaže, pustinje, reke, i iznad svega, ideje i biblioteke. Najveći lavirint bila je palata koju je osmislio slavni graditelj Dedal, da bi ujedno zaštitio i zatvorio Minotaura, polu-bika i polu-čoveka. Nikada nisam potpuno razumeo zašto je Džojs uzeo drugo ime za sebe iz mlađih dana; istina, Dablin je jedan lavirint, Uliks je drugi, a i ciklično Fineganovo benje je takođe lavirint, ali Džojs je bio isuviše komičan i isuviše naturalističan da bi veličao haos, za razliku od Kafke, Borhesa i Beketa. Džojs je imao maniheističke težnje ali se nije prepustio uticaju Šopenhauera ili gnosticizma niti je razvijao vlastitu gnostičku viziju.
Iako, kod Borhesa, lavirint u suštini predstavlja šaljivu sliku, njegov dublji smisao je isto toliko mračan kao kod Kafke. Ako je celi kosmos jedan lavirint, onda je Borhesova osnovna koncepcija vezana za smrt, ili, ako posmatramo život iz Frojdovog ugla, mit o nagonu za smrću. Tako se susrećemo sa ironijom; dva moderna pisca koja je Frojd najviše iritirao bili su upravo Nabokov i Borhes. Obojica su bila razdražljiva i neprijatna kada se radilo o Frojdovim idejama. U ovom odlomku je Borhes, u najmanju ruku, impresivan:
"Mislim o njemu kao o nekakvom ludaku, ne? Čoveku koji je obuzet seksualnom opsesijom. Pa, možda on to nije primio k srcu. Možda se on samo igrao. Pokušao sam da čitam njegove radove i smatrao sam ga, na neki način, šarlatanom ili ludakom. Na kraju krajeva, svet je isuviše komplikovan da bi se objasnio na tako prost način. Ali kada je u pitanju Jung, kojeg sam naravno čitao mnogo više nego Frojda, kod njega se oseća širok i otvoren um. Kod Frojda se sve svodi na nekoliko neprijatnih činjenica."
Tih nekoliko neprijatnih činjenica, u Borhesovom slučaju, uključuju njegov prvi i jedini brak u šezdeset i osmoj godini, koji se završio razvodom nakon tri godine, i njegovu neuobičajenu bliskost sa majkom, koja je umrla 1975. u devedeset i devetoj godini života. Ni ove činjenice ni Borhesov prezir prema Frojdu nisu od naročite koristi čitaocima osim što, možda, rasvetljavaju njegov stav prema književnoj tradiciji i praktičnoj prirodi njegove umetnosti. Naročito zadovoljstvo koje književnost donosi Borhesu jeste preusmeravanje starijih uticaja kao u slučaju analize Kafkinog uticaja na Brauninga u eseju ,,Kafka i njegovi prethodnici“:
Kafkina osobenost prisutna je, u manjoj ili većoj meri, u svakom od tih djla, ali da Kafka nije pisao, mi to ne bismo mogli uočiti, odnosno, ona ne bi postojala. Brauningova pesma ,,Strahovi i skrupule“ nagoveštava Kafkine priče, ali čitanjem Kafke značajno se oplemenjuje i menja tumačenje ove pesme. Brauning nije tumačio na način na koji mi tumačimo. Reč ,,prethodnik“ je neophodna u kritičkom vokabularu ali bi trebalo nastojati da se ona oslobodi svake povezanosti sa raspravom ili nadmetanjem. Činjenica je da svaki pisac stvara svoje prethodnike.
Borhes ne bi dozvolio da takva rasprava ili nadmetanje upravljaju stvaralaštvom prethodnika. U zbirci Tvorac on kaže da je njegov glavni prethodnik među argentinskim piscima bio pesnik Leopoldo Lugones, koji je izvršio samoubistvo 1938. godine. Posveta koju je napisao Lugonesu u ovoj zbirci na konvencionalan način zaboravlja ambivalentnost prema uticaju starijeg pesnika koji je manifestovao Borhes i njegova generacija, iako je Borhes bio na svoj način ambivalentan u pogledu svoje ambivalentnosti. Kako je stario, Borhes je bio sve skloniji mišljenju da standardna književnost predstavlja nešto više od konstantnosti, da je ona jedna ogromna poema i priča koju su vekovima gradile brojne ruke. Do šezdesetih godina, kada je Borhes postao, preme rečima njegovog biografa, Emira Rodrigeza, ,,stari guru“, ovakav njegov književni idealizam je postao potpun i nadvladao je skeptičnije verzije zajedničkih obeležja koje je Borhes pronašao kod Šelija i Valerija.
Jedna neobična vrsta panteizma, koju je primenjivao prvenstveno prema piscima, postala je dominantna kod Borhesa: ne samo Šekspir već i svi drugi pisci bili su istovremeno svako i niko, jedan živući lavirint književnosti. Poput Lonrota i Reda Šarlaha, poput teologa Aurelijana i Džona, Homer, Šekspir i Borhes su se sjedinili u jednog pisca. Razmišljajući o ovom nihilističkom idealizmu, sećam se sjajne rečenice o Borhesu koju je napisala Ana Marija Barenečea: ,,Borhes je izuzetan pisac koji se zakleo da će uništiti realnost i pretvoriti čoveka u senku.“ Da se Šekspir obavezao ostvarenju jednog takvog izvanrednog plana bilo bi to izvan njegovih mogućnosti. Borhes vas je mogao povrediti ali uvek na isti način, pa se tako dolazi do njegovog najvećeg nedostatka: njegovim najboljim delima nedostaje raznovrsnost, iako se pozivaju na celokupni zapadni kanon, pa i šire. Možda je, osećajući to, Borhes pokušao da se vrati naturalističkom realizmu kasnih šezdesetih godina ali je rezultat tog pokušaja bila još jedna fantazmagorija, Izveštaj doktora Brodija (1970).
Šta čini središte Borhesovog lavirinta? Priče koje on priča liče na fragmente romansi ali ipak Borhes, za razliku od Hotorna kojeg je veoma poštovao, ne piše romanse koje zavise od draži i ograničenog znanja. Borhes je skeptičan, veoma vešt i namerno odbacuje ekstravaganciju romanse i njeno lutanje van granica. Njegova umetnost je pažljivo kontrolisana i ponekad prilično nejasna. Ni Borhes, a ni njegov čitalac, ne može da se pogubi u pričama u kojima je sve proračunato. Strah od onoga što Frojd naziva porodičnom romansom i što bi se moglo nazvati porodičnom romansom u književnosti osuđuje Borhesa na ponavljanje i preterano idealizovanje odnosa između pisca i čitaoca. Možda je upravo zbog toga postao idealni začetnik moderne hispanoameričke književnosti – zbog svoje beskrajne sugestivnosti i distanciranosti od kulturnih veza. Ipak bi, u modernoj književnosti, njegov značaj mogao biti manji, tj. bio bi i dalje kanonski ali ne i centralni. Poređenje njegovih priča i alegorija sa Kafkinim, ako ih čitamo uporedo, dovodi do ne baš laskavog zaključka o Borhesovom delu ali je takvo čitanje neizbežno, delimično zato što Borhes toliko podseća na Kafku, i otvoreno i implicitno. Beket, sa kojim je Borhes podelio međunarodnu nagradu za književnost 1961., zahteva intenzivno iščitavanje za razliku od Borhesa. Borhesova veština je izuzetna ali ne podržava Šopenhauerovu viziju tako moćno kao što to čini Beket.
Uprkos svemu, Borhesov će položaj u Zapadnom kanonu, ukoliko se održi, biti isto toliko siguran kao i Kafkin i Beketov. On je najuniverzalniji od svih latinoameričkih pisaca dvadesetog veka. Ako izuzmemo najjače moderne pisce – Frojda, Prusta i Džojsa – Borhes ima mnogo veću moć uticaja na čitaoca od bilo kog drugog pisca. Ako često i pažljivo čitate Borhesa postaćete neka vrsta borhesijanca, jer se čitanjem njegovih dela aktivira jedna posebna svest o književnosti u pogledu čijeg razvoja je Borhes otišao dalje od bilo koga.
Ovu svest, istovremeno vizionarsku i ironičnu, teško je opisati jer ona ruši diskurzivne suprotnosti između privatnog i javnog. Ona je povezana sa shvatanjem da je sva književnost, u nekom stupnju, plagijaristička, što predstavlja ideju koju je Borhes preuzeo od Tomasa De Kvinsija, engleskog esejiste iz doba romantizma, izuzetno samosvesnog plagijariste koji je možda i najznačajniji Borhesov prethodnik. De Kvinsi je pisao neoromantičarsku prozu, skoro baroknu u svom kompleksnom emocionalnom intenzitetu i rapsodijskom, često magičnom impulsu. Borhesov prozni stil je skoro reakcija na De Kvinsijev, ali su Borhesovi postupci i opsesije veoma slične onima koje je imao autor Ispovesti uživaoca opijuma i nedovršenog dela Suspiria de Profundis. De Kvinsi je najoriginalniji i najsuptilniji kao tumač vlastitih snova od kojih je Borhes neke preneo u svoje priče. Jedna od njih, ,,Besmrtnik”, predstavlja jedno od naboljih Borhesovih dela i sažetak gotovo svih njegovih kreativnih opsesija na četrnaest strana. Ona je jedan od malobrojnih veličanstvenih primera fantastične književnosti ovog veka.
Veći deo ,,Besmrtnika” priča u prvom licu Flaminije Ruf, poslanik rimske legije koja se nalazila u Egiptu, za vreme vladavine cara Dioklecijana. Njegov identitet predstavlja, već na samom početku, iznenađenje; rukopis otkriven 1929. godine u Londonu bio je skriven u poslednjem tomu Ilijade Aleksandra Poupa (1720) koja se sastoji od šest tomova. Napisana na engleskom jeziku, u drugoj deceniji XX veka, verovatno je delo antikvara Džozefa Kartafilusa iz Smirne, ,,oronulog i bledog čoveka, sivih očiju i sede brade, izrazito neupadljiva lica”, koji je govorio francuski, engleski i ,,čudnu mešavinu španskog iz Soluna i portugalskog iz Makaa.” Pretpostavljamo, na kraju priče, da izrazito neupadljivo lice pripada Besmrtniku, samom pesniku Homeru, koji se stapa sa rimskom legijom i, na kraju, (pretpostavljam) i sa samim Borhesom, dok priča ,,Besmrtnik” sjedinjuje Borhesa sa njegovim prethodnicima: De Kvinsijem, Poom, Kafkom, Šoom, Čestertonom, Konradom i još nekolicinom.
,,Besmrtnik” bi se mogao zvati i ,,Homer i lavirint” jer ta dva entiteta, pisac i porušeni lavirintski Grad Besmrtnika čine ovu priču. Poslanik Ruf, koji kreće u pohod da pronađe Grad Besmrtnika, vidi svog dvojnika u zastrašujućoj prilici za koju se ispostavlja da predstavlja Homera, prvog besmrtnika među pesnicima. Ronald Dž. Krajst (kakvo borheovsko ime!) u studiji o Borhesovoj umetnosti iluzije, tumači ovu priču kao konradsko-eliotsko putovanje u simboličko Srce tame. Ovo poređenje je korisno, ako ne računamo moralni element kod Konrada kojeg nema u ,,Besmrtniku” i koji je retko od centralnog značaja kod Borhesa čija je veličina spojena sa njegovom herojskom estetikom koja odbacuje konvencionalne moralne i društvene obzire, pa se čak i poigrava tako što potcenjuje Homera kao da je njegova epska umetnost trivijalna.
Homer je, kao i Šekspir, za Borhesa, Stvaralac ili arhetipski pesnik, ali i arhetipski čovek, poput Blejkovog Albiona ili Džojsovog Irvikera (Here Comes Everyone) što je verovatno razlog zbog kog je Borhes, sa određenom ironijom, rekao da ,,Besmrtnik” predstavlja ,,kratak pregled etike za besmrtnike.” Ispostavlja se da je ova etika samo uobičajeno Borhesovo izbegavanje porodične romanse u književnosti, njegovo idealizovanje odnosa uticaja. Svi pisci su jednaki; originalnosti nema. Homer i Šekspir, koji predstavljaju svakog drugog, čine individualnost nemogućom, pa je ličnost prevaziđeni mit. Svako od nas živi večno, pa će biti vremena da čitamo svakog pisca i svako delo, kao u Šoovom Povratku u Metuzalem, koji je jedan od glavnih izvora ,,Besmrtnika.”
Ovakav bi književni idealizam, kad ne bi bio prožet grubom ironijom, učinio Borhesa neinteresantnim, a ,,Besmrtnika” nekom vrstom parodije i nagovještaja jednog multikulturalnog manifesta. Međutim, nema potrebe za takvim strahovanjima: ova priča je Borhesov najmračniji i najjeziviji košmar, a idealizacija književnosti je ublažena sviftovskom ironijom nihilističkog pesimizma u kojoj se besmrtnost smatra najvećim košmarom, arhitekturom sna koji može biti isključivo lavirint. Među svim Borhesovim fantazmagorijama Grad Besmrtnih je najočajniji. Ruf, rimski poslanik, koji istražuje grad, smatra da je ,,toliko užasan da samo njegovo postojanje… utiče na prošlost i budućnost pa, na neki način, ugrožava i same zvezde na nebu.”
Ključna reč ovde je ,,utiče”, a dominantni osećaj kod ,,Besmrtnika” je upravo užas koji donosi uticanje. Kada se prvi put pojavi, Homer predstavlja nemog, bednog primitivca koji se hrani zmijama, a dugo tražena Reka besmrtnosti izgleda kao peščani potočić. Kao i drugi Besmrtnici, Homer je skoro uništen životom ,,čistog razmišljanja.” Ako Hamlet ne misli predugo već premudro, onda Borhesov Homer (koji je isto tako i Šekspir) ne misli preterano dobro već suviše dugo. Ovde je delimično zastupljena satira Povratka u Metuzalem ali Borhes žestoko napada i vlastiti književni idealizam. Bez rivalstva i rasprave među Besmrtnicima, paradoksalno, nema ni života i književnost umire. Za Borhesa je celokupna teologija oblast fantastične književnosti. U ,,Besmrtnicima”, sa izvanrednom ironijom, on opaža da, uprkos proklamovanju verovanja u besmrtnost, Jevreji, hrišćani i muslimani poštuju samo zemaljski svet jer jedino u njega iskreno veruju, a svoj položaj na onom svetu posmatraju kao nagradu ili kaznu za svoj život na zemlji. U jednoj belešci iz 1966. godine, Borhes sjajno komentariše položaj ontoteologije i spekulativne metafizike:
"Jednom sam napravio antologiju fantastične književnosti. Moram reći da je takva knjiga jedna od retkih koju neki novi Noje treba da sačuva od nekog novog potopa, ali osuđujem propust glavnih i neočekivanih majstora ovog žanra: Parmenida, Platona, Džona Skot Erigena, Alberta Magnusa, Spinoze, Lajbnica, Kanta, Fransisa Bredlija. U stvari, šta čini genijalnost Velsa ili Edgar Alan Poa – cvet koji nam dolazi iz budućnosti, telo podvrgnuto hipnozi – sukobljeno sa božijom tvorevinom, sa komplikovanom teorijom o biću koje može biti trojstvo i koje usamljeno trpi uvek bez vremena? Šta je bezoar u poređenju sa pojmom prethodno uspostavljene harmonije? Šta je jednorog naspram Trojstva? Ko je Lucijus Apulej spram budističke Mahajane (velikog vozila)? Šta su sve arapske noći jedne Šeherezade u poređenju sa Berklijevim argumentima? Poštujem postepeno otkrivanje boga; kao i Raja i Pakla (besmrtnu nagradu i besmrtnu kaznu). Oni su divni i čudesni proizvodi ljudske mašte".
Ključni pojmovi, ironični i precizni, su ,,poštovan” i, često ponavljani, ,,besmrtan.” Bog, otkrivan postepeno, predstavlja najveće delo fantastične književnosti. Jahvisti nijesu izmislili Jahvu već je bog kojeg slave Jevreji, hrišćani i muslimani u stvari književni lik Jahva kojeg su Jahvisti stvorili; i ko god da je napisao Jevanđelje po Marku stvorio je književni lik Isusa kojeg slave svi hrišćani. ,,Besmrtna nagrada” u raju obuhvata ove književne likove kao deo naplate za takvu nagradu i to nas vraća na ,,Besmrtnika” gde nas Borhes ostavlja nasamo sa rečima. Slike, čak i slike gospoda, blede u sećanju; reči ostaju a to su uvek ,,tuđe reči”, jer niko od nas ne može da ima vlastite reči.
Ukoliko je ,,Besmrtnik”, kao što ja mislim da jeste, oblik samokažnjavanja za preterani književni idealizam, šta nam on i ostatak Borhesovih dela pruža? Da li je to jedno estetsko ispunjenje koje je dovoljno živo da nadvlada vlastiti nihilizam? Borhes sebe vidi kao pisca koji slavi stvari u njihovoj završnici; njegova kasnija poezija i priče često opisuju iskustvo u kojem se nešto dešava poslednji put, u kojem se oprašta od neke osobe ili mesta. Kreativni naglasak na gubitku je karakterističan za Borhesa: čovek može izgubiti samo ono što nikada nije imao – ovo je refren koji se ponavlja u mnogim njegovim delima.
Niko u zapadnoj književnoj tradiciji nije tako silovito potkopavao ideju o besmrtnosti književnosti. On vraća čitaoce na svoj početni motiv za građenje metafore, za željom da bude drugačiji i da se pronađe na nekom drugom mestu, za izborom da postane pisac. Nesuđena karijera u vojsci zamenjena je književnim pozivom, pa ipak, Borhes, kao argentinski džentlmen, nije mogao da se pokori ni jednoj od suprotstavljenih teorija o prirodi poetske samostalnosti i originalnosti. Osobenost i individualnost su se mogle ispoljiti vojničkim upravljanjem i heroizmom, naročito kada su u pitanju njegovi preci, od kojih je nekolicina izgubila život uzalud. Hrabrost je bila bitna za njegovog dedu po majci, Isidora de Asevedo Laprida, koji se u mladosti borio u argentinskim građanskim ratovima, doživeo duboku starost i umro u iluziji vizionarske odbrane svog naroda: ,,okupio je armiju duhova Buenos Ajresa / da bi poginuo u borbi.”
Postoje i borheovske pesme posvećene drugoj dvojici predaka, od kojih su jednog ubili pobunjenici u ranijem građanskom ratu, dok je drugi bio među pobednicma u bici kod Junina, tokom argentinskog rata za nezavisnost. U poređenju sa ovim ratnicima iz njegove porodice, Homer i Šekspir su nejasno prikazani kod Borhesa. Za njega je njihova osnovna duhovna karakteristika nejasnost: zamagljene crte njihovog identiteta delimično odražavaju naše nedovoljno poznavanje njihovih života, ali, uglavnom, one proističu iz Borhesove potrebe da ih vrati u književnost. Borhes prema njima oseća veliku ljubav, a tu je i njegova strast prema Danteu, Servantesu, Vitmenu, Kafki i drugima; a isto tako i velika ambivalentnost prema njima. Osećaj zakašnjelosti, koji je učinio da Borhes oseti veću sličnost sa Pjerom Menarom nego sa Servantesom, prenosio je na sve druge pisce, uključujući Homera i Šekspira. ,,Želim da se vrieme pretvori u trg”, setno kaže jedna njegova pesma. Vrhunac Borhesovog umeća dolazi do izražaja u priči ,,Sve i ništa” gde je tumačio Šekspirovo povlačenje u Stratford kao iscrpljenost ,,onog kontrolisanog priviđenja”, njegove sposobnosti da stvara ,,prezasićenost i užas” mnoštva njegovih likova. Takav Šekspir je iscrpljeni Besmrtnik, kao i Borhesov Homer. Borhesova nagrada jeste u tome što je i sam započeo i završio kao još jedan iscrpljeni Besmrtnik i zasnovao svoju estetsku uzvišenost na ambivalentnom ulasku u lavirint kanonske književnosti.
Volt Vitmen, koji je u manjoj meri bio severnoamerički Homer (po svojim književnim aspiracijama), a u većoj veliki originalni pesnik, odbacuje Borhesovu lavirintsku viziju književnosti zbog zamagljivanja piščevog identiteta, iako je i sam Vitmen često isticao svoju želju da apsorbuje sve druge uticaje u svoju mesijansku širinu, svoju sposobnost da obuhvati mnoštvo različitih uticaja. To je, kako nam otkriva poglavlje o Vitmenu, proglašavanje ,,Volta Vitmena, Amerikanca, jednog od onih sirovih”, a ne najautentičnijeg Vitmena, ,,stvarnog mene” ili ,,mene samog.” Iako je Vitmen bio raznovrstan u pogledu svoje poezije, može se reći da je bio još raznovrsniji u pogledu svojih uticaja na druge pisce, bilo one severnoameričkog porekla ili one hispanskog. Njegov najvažniji uticaj na sledbenike bio je gotovo uvek prigušen, kao u poeziji T.S. Eliota ili V. Stivensa. Koliko god da je njegov uticaj na ove pesnike bio od ključnog značaja, kao i na Ezru Paunda (uprkos njihovom opiranju) i na Harta Krejna (koji ga je prihvatao svojevoljno), može se reći da je Vitmen imao najživlji uticaj na hispanoameričke pisce: Borhesa, Nerudu, Valjeha i Pasa.
Borhes, koji je počeo kao vitmenovac, odvojio se od ovog ranog uticaja i razvio zrelije i suptilnije razumevanje Vitmena koje se najbolje očitava u njegovom prevodu pesama iz zbirke Vlati trave, 1969. godine. Tokom dvadesetih godina prošlog veka Borhes je napadao latinoameričke vitmenovce zbog toga što su svog junaka postavljali u centar kulta ličnosti; takođe je kritikovao autora Pesme o meni zbog njegovog navodnog verovanja da je imenovanje stvari dovoljno da ih učini originalnim, što je mišljenje koje se oslanja na Emersonovu ,,prepreku koja predstavlja iznenađenje.” Međutim, 1929. godine Borhes se pokajao, doduše samo tako što je pretvorio Vitmena u bezličnog Borhesa, još jednog lakonskog modernistu. Suviše inteligentan da bi opstao u ovakvoj verziji Vitmena, Borhes je dao njegovu drugu i bolju predstavu u ,,Beleškama o Voltu Vitmenu”, koja je sada deo zbirke Druga istraživanja. Ovde Borhes pravi razliku između persone ili maske, Volta Vitmena, i ličnosti ili pisca, Voltera Vitmena mlađeg; ,,ovaj drugi je bio častan, povučen i pomalo ćutljiv, a prvi nezasit i razbludan… mnogo je važnije da znamo da jedna obična, bezbrižna lutalica koja je predstavljena u stihovima Vlati trave ne bi bila u stanju da ih napiše.”
Međutim, najveća počast koju je Borhes odao Vitmenu nalazi se u onome što je rekao u jednom intervjuu iz 1968. godine:
"Vitmen je jedan od pesnika koji me je najviše u životu impresionirao. Mislim da ljudi često mešaju Voltera Vitmena, autora Vlati trave sa Voltom Vitmenom, glavnim junakom Vlati trave, i da nam Volt Vitmen ne pruža toliko predstavu koliko vrstu uveličavanja pesnika. U Vlatima trave, Volter Vitmen je pisao vrstu epike čiji je junak Volt Vitmen – ne čovek koji je pisao već onaj koji je pisac želeo da bude. Naravno, ovo nije kritika na račun Vitmena; njegovog dela ne teba čitati kao ispovesti čoveka iz devetnaestog veka već kao epsku poeziju koja govori o izmišljenom liku, utopijskom liku, koji predstavlja neku vrstu uveličanja i projekcije samog pisca kao i njegovih čitalaca. Znate da se u Vlatima trave pisac često sjedinjuje sa čitaocem, i to naravno, izražava njegovu teoriju o demokratiji, ideju da jedan jedinstveni lik može da predstavlja čitavu epohu. Vitmenov značaj ne može se prenaglasiti. Čak i ako uzmemo u obzir biblijski ili Blejkov kratak stih, možemo kazati da je Vitmen izmislio slobodan stih. Možemo ga posmatrati na dva načina: tu je njegova građanska strana ličnosti – činjenica da je čovek svestan gužve, velikih gradova i Amerike – a postoji i jedan intimni element, iako ne možemo biti sigurni da li je istinit ili nije. Lik koji je stvorio Vitmen je jedan od najdopadljivijih i najtrajnijih u celokupnoj književnosti. On je lik poput Don Kihota ili Hamleta, ali, iako ne manje složen, možda dopadljiviji nego bilo koji od njih."
Poređenje Volta Vitmena, junaka Vlati trave, sa Don Kihotom ili Hamletom je vrlo precizno i vrlo uzbudljivo; Vitmen je zbilja njegov najveći (i jedini) književni lik, njegovo veliko ostvarenje. Hamlet baš nije mnogo dopadljiv iako je harizmatičan; ali Don Kihot jeste, a tako i Volt Vitmen. Ova stvar je još složenija nego što je Borhes predstavlja: ko je muškarac koji je tako nesebično, besplatno negovao ranjene i umiruće u gradu Vašingtonu za vreme Građanskog rata? Zar se nisu i Volt Vitmen, poetski junak, i Volter Vitmen mlađi, sjedinili u toj sredini? Slika Volta Vitmena koji previja rane je isto toliko snažna kao slika mučeništva Abrahama Linkolna, a možda i dopadljivija od ove druge. Elegičar koji je napisao ,,Poslednji put kada je jorgovan cvetao u dvorištu” stekao je pravo da oplakuje Linkolna svojom službom u ratu i u književnosti. Postoji nešto izvanredno i potresno u Vitmenovim najboljim pesmama ali i u slici Amerike, očito i severne i južne, kao što pokazaju hispanoamerički pesnici.
Prema opštem mišljenju, Pablo Neruda je najuniverzalniji od pomenutih pesnika i može se smatrati najvernijim Vitmenovim naslednikom. Pesnik Sveopšteg speva je vredniji od svih drugih potomaka Vlati trave, što je meni, kao ljubitelju H. Krejna i V. Stivensa, teško priznati. Nsam siguran da li je Neruda, uprkos svoj svojoj raznovrsnosti i intenzitetu, zaista ravan Vitmenu ili Emili Dikinson, ali se ni jedan pesnik zapadne hemisfere u dvadesetom veku ne može potpuno izjednačiti sa njim. Njegov staljinizam je nažalost često štrčao na tekstovima njegovih pesama, ali, osim na nekoliko mesta, on ne kvari vrednost Sveopšteg speva. Neruda je u pogledu svog odnosa sa Vitmenom sledio Borhesov primer: u početku je bio njegov učenik, zatim ga je odbacio i na kraju nanovo tumačio Vitmenova poznija dela na vrlo kompleksan način. U intervjuu koji je dao 1966. godine Robertu Blaju, Neruda razlikuje poeziju Hispanoamerikanaca (svoju i Sesara Valjehe) od poezije modernih španskih pesnika, od kojih su mnogi bili njegovi prijatelji: Lorka, Hernandez, Alberti, Sernuda, Aleksandre, Maćado. U Zlatnom dobu Španije, njihovi prethodnici iz doba baroka bili su Kalderon, Kvevado, Gongora, koji su imenovali sve što je vredelo. Vitmenova draž je u tome što je učio kako treba posmatrati i imenovati ono što ranije nije viđeno i što nije imalo imena:
" Poezija Južne Amerike je potpuno drugačija. Znate, u našoj zemlji postoje reke bez imena, drveće koje niko ne poznaje i ptice koje još niko nije opisao. Nama je lakše da budemo nadrealni jer je sve što poznajemo novo. Naša je dužnost, u tom slučaju, da opišemo ono za šta se ranije nije znalo. U Evropi je sve naslikano, sve ispevano. Ali, ne i u Americi. U tom smislu, Vitmen je bio naš veliki učitelj. Jer, šta je Vitmen? On nije samo bio izuzetno svestan već je držao oči širom otvorene! On je imao izvanredne oči kojima je mogao da vidi sve – on nas je i naučio da vidimo. On je bio naš pesnik."
Ovo liči više na Nerudinu idealizaciju samog Nerude nego na prikladan opis istančanog i složenog Vitmena. Ipak, Neruda dalje kaže da ,,on nije tako jednostavan – Vitmen – je komplikovan čovek, a najbolji je onda kada je najkomplikovaniji.” Vitmenove kompleksnosti su beskrajne; Nerudine možda nisu. Borhes i Neruda se nisu voleli; humanista Borhes nije želeo da prihvati staljinizam, a komunista Neruda se podrugivao kako Borhes ne živi u stvarnom svetu koji se sastoji od radnika, seljaka, Moa i Staljina. Borhes je žestoko osuđivao Nerudu, a Borhes je bio čovek sa kojim se niko nije želeo upustiti u verbalnu raspravu:
" Mislim da je on veoma zao čovjek… napisao je knjigu o tiranima iz Južne Amerike, a zatim i nekoliko strofa protiv SAD. On dobro zna da to nije istina. A nije rekao ni reči protiv Perona. To je zato što se protiv njega vodi sudski postupak u Buenos Ajresu, što sam doznao kasnije, pa nije želeo da rizikuje. I tako, kada je trebalo da piše najsnažnije, ispunjen najuzvišenijim prezirom, on nije imao šta da kaže protiv Perona. A bio je oženjen argentinskom damom i znao je da su mnogi njegovi prijatelji zatvoreni. Znao je sve o stanju u zemlji ali nije rekao ni reči protiv njega."
Zbirka Sveopšti spev pojavila se 1950. godine; Borhes je rekao ovo 1967. godine, i možda je tada lukavo mislio na ono što Enriko Mario Santi smatra njegovom proročkom satirom koja je usmerena protiv Nerude u Borhesovoj velikoj priči ,,Alef” koju je napisao 1945., a koja je prvi put objavljena 1949., godinu dana pre Nerudine enciklopedijske epike. Sveopšti spev se sastoji od oko trista zasebnih pesama, podeljenih u petnaest pevanja i napisanih u periodu između 1938. do 1950. godine. Knjigu je unapred promovisao sam Neruda i čileanska komunistička partija, i Borhes je sigurno znao šta se sprema. U ,,Alefu” se o Nerudi satirično govori kao o Borhesovom suparniku, glupom Karlosu Argentinu Daneri, pesniku neverovatno lošem, očito Vitmenovom imitatoru. Zatim, dolazi do potpunog uništenja Nerudinog budućeg dela; Sveopšti spev pokušava da opeva celu Latinsku Ameriku: topografiju, drveće i cveće, ptice i zveri, domaće i strane nitkove, heroje koji uključuju Pabla Nerudu, komunističku partiju i velikog egzekutora Staljina čija ubistva Neruda izgleda opravdava: ,,kazna je neophodna.” Borhes, ljubazno, unapred predlaže književnu kaznu:
" Samo jedanput u životu imao sam priliku da pregledam petnaest hiljada dvanaesteraca Poliolbiona, topografske epopeje u kojoj je Majkl Drajton zabeležio floru, faunu, hidrografiju, orografiju, vojnu i monašku istoriju Engleske. Siguran sam da je taj zamašan ali ograničen proizvod manje dosadan od opsežnog, istovrsnog poduhvata Karlosa Arhentina. On je sebi zacrtao da opeva čitavu kuglu zemaljsku; 1941. već je okončao sa nekoliko hektara države Kvinslend, sa više od jednog kilometra toka reke Ob, sa jednim gasovodom na severu Verakrusa, sa vodećim trgovačkim kućama parohije Konsepsion u Buenos Ajresu, sa vilom Marijane Kambaseras de Alvar u Belgranu i sa turskim kupatilima nedaleko od čuvenog akvarijuma u Brajtonu. Pročitao mi je izvesne revnosno pisane odlomke svoje poeme o australijskom području i, u jednom momentu, hvalio reč koju je sâm izmislio, ,,bledonebeska“ boja, za koju je smatrao da zaista opisuje nebo, element od najvećeg značaja u pejzažu donjeg kontinenta. Ali, ovi rastegnuti, beživotni stihovi nisu sadržavali ni malo uzbuđenja takozvanog Uvodnog pevanja. Oko ponoći, ja sam otišao."
U najgorem smislu, Sveopšti spev zaista opisuje vegetaciju, zveri, ptice, reke, pa čak i minerale iz Južne Amerike. U komentaru o ,,Alefu“ iz 1970. Borhes odbacuje ideju da Danteri treba da predstavlja Danteovog imitatora (deo koji smo citirali jasno ukazuje na parodiju Nerude i drugih manjih Vitmenovih imitatora), pošto još jednom odaje svoju mudru počast skoro homerovskom popisivaču Vlati trave:
"Moj glavni problem prilikom pisanja priča leži u onome što je Volt Vitmen vrlo uspešno postizao – pravljenju ograničenog popisa beskrajnih stvari. Taj zadatak je, očito, nemoguć, jer se takvo haotično nabrajanje može samo simulirati, i svaki naoko slučajan element mora biti povezan sa susednim i to tajanstvenom unutrašnjom vezom ili svojom suprotnošću."
II deo
Ovaj tekst objavljen je u knjizi Harolda Bluma The Western Canon: The Books and Schools of the Ages, Riverhead Books, New York 1994.
Нема коментара:
Постави коментар