Stefan Hertmans, Obraćenica ( VI. Prelazak )

 

1. 

 Mesecima nakon pogroma preživeli iz sela provode u kolektivnom šoku. Masline beru i tešte u potpunoj tišini; ne čuju se stari napevi. Stiže zima, sve zalihe su nestale, polja su izgažena i opustošena, stabla su na nekim mestima oborena, život kao da je postao besciljan i besmislen. Iz nekih se kuća nedeljama čuju jauci umirućih od inficiranih rana. Hamutal zasad ne može otići; noći postaju podmuklo hladne, zajedno s ostalima u selu gladuje tokom decembra. Na Božić čuje ponizne molitve na uličicama. U napola uništenoj sinagogi sablasno je tiho. Hamutal je Davida pokopala jednostavno, bez ceremonije na židovskom groblju. Posle će dati isklesati kamen i na njemu uklesati njegovo ime. Sad jedva da iko išta radi. Po brdima se skuplja drvo za ogrev. Love se jarebice, zečevi i fazani. Ljudi spavaju pored tinjajuće vatre. Dišu i stoga žive. 

     Njen svekar u Narbonnei nije mirovao. Nakon smrti sina, razmišljao je o tome da se telo prenese kući na balzamovanje; hladnoća je na neko vreme odgodila raspadanje zemaljskih ostataka. Ubrzo je uvideo da je to neizvedivo, promet na putevima previše je rizičan. Iz Narbonne poslao je pisma nekim židovskim zajednicama na putu do Jerusalema u kojima se raspituje za svoju otetu unučad.

      Kamo da krene Hamutal? Obadija u svom pismu govori o njenom potpunom rasapu. U svojoj tuzi okreće se trenucima iz detinjstva. Čežnja za domom njena je potpora u najmračnijim trenucima. Razmišlja o tome da se potajice vrati Davidovim roditeljima u Narbonnei. Razmišlja o odlasku u samostan. Razmišlja o tome da se vrati u Rouen i da moli za oprost. Ali predobro zna da bi je u slučaju povratka čekala lomača ili smrt mučenjem. Ona ne zna da se otprilike u isto vreme u njenom rodnom Rouenu dogodio jednako strašan pogrom: gotovo celu židovsku zajednicu grupa kristaša sterala je u crkvu. Svi koji se nisu hteli obratiti smaknuti su na licu mesta - deca, žene, starci, muškarci. I onde je sinagoga zapaljena.

  Kao i prvih nedelja kad je stigla u Moniou, doselila se Obadiji i njegovoj ženi. Odsutno se brine za dete; sama jedva da ima snage, zbog šoka izgubila je mleko. Dete po cele dane leži u malom alkovenu u kojem je vlažno i hladno. Tražila je svoju pomagačicu, Agatu iz Aleksandrije, netragom je nestala. Otišla ju je potražiti iznad klanca; onde je provela teške trenutke u molitvi i plaču, privučena željom da se baci u dubinu. Zavrtelo joj se dok je stajala na rubu provalije, vetar joj je duvao u lice. Potom je legla na leđa u grmlje. Spustila se u selo, ćutke se primila svojih zadataka.

      Seljani se hrane onime što nađu. Cela osiromašena i ranjena zajednica s mukom se oporavlja. Zime na ovoj visoravni znaju biti ćudljive; u ranim jutarnjim satima živa se može spustiti duboko ispod nule da bi se oko podneva, na zimskom suncu bez vetra, popela do osamnaest stepeni, tako da se moguće grejati nekoliko sati u zavetrini iza zaštitnog zida. U danima jakog mraza dim od zapaljenih hrastova iz starih dimnjaka vijuga kao u snu. Januar i februar podmuklo su hladni. Kad padne sneg, selo je teško pristupačno; prevoji i putevi zatrpani su snegom. Ponekad magla na uzvisinama danima ostaje neprobojna. nedeljama jedva da se išta miče. Seljaci spavaju uz svoju sitnu stoku da se zagreju; ali jedva da je išta stoke ostalo. Jedan jedini pastir, koji je sa svojim stadom na dan katastrofe otišao u planine, ništa ne sluteći dan posle spustio se s ovcama niz brdo. Jedna po jedna životinja je žrtvovana da bi cela zajednica dobila oskudnu porciju hrane. Malo preostalog voća s tavana, mala zaliha oraha i zadnji tartufi stavljeni su na hrpu. Iskopani su gomolji, korenje, repa. Začinsko bilje i nešto preostalog žita skupljeno je i samleveno, timijan i kadulja osušeni za čaj. Nekoliko preostalih koza i ovaca muzu. Od toga se pravi malo sira, sve u malim porcijama za ranjenu zajednicu. Deca štapovima namazanim lepilom love male zimske ptice. Očerupaju ih, bace ih u vruć pepeo i oglođu, ali želuci ostaju prazni. Oko ruševina uništenih kuća i sinagoge nedeljama smrdi po paležu i strvinama.

      U nabujaloj reci Nesque tokom ranog proleća love se pastrve. Ponekad se nekome posreći pa uspe malim drvenim kopljem ili velikim kamenom ubiti srndaća ili košutu. Zatim plen odvuče u selo i bude dočekan kao junak. S druge strane reke vide se vukovi kako lutaju pašnjacima blizu stena. Ponekad zavijaju celu noć, ponajviše kad oštar vetar sa severoistoka šiba kroz dolinu. Preko brda ponekad dolaze trgovci sa svojim natkrivenim kolima punim smokava i dinja u kiselom vinu. Stanovnici se okupe, skupe nešto kovanica, opiju se te večeri uz vatru i ćute. Na židovskom groblju, dole na putu do klanca, nalazi se nekoliko razbacanih kamenih ploča na kojima klesari još moraju uklesati imena. Plitko pokopana tela omotana bednim lanenim povezima, balzamirana aromatičnim uljima, sporo se raspadaju zbog hladnoće i suše. Kopriva i broćika bujaju tog proleća po suvom polju.

     Hiljadu godina posle, na tom mestu može se pronaći nekoliko primitivnih dleta, gotovo posve prekrivenih hrđom.

      Arheolozi amateri koji svoj godišnji provode u okolini čude se što takvo oruđe nalaze u maloj šikari. Američki naučnik Norman Golb napisao je 1979. kako je u Monieuxu čuo neke seljane da spominju židovsko groblje, ali da mu niko nije znao reći gde se tačno nalazi.

      2.

      U Obadijinom pismu pisalo je da u Moniouu nije bilo nikoga ko bi mogao zbrinuti Hamutal. Bez novca, napisao je takođe - šta znači da je zaliha zlatnika koju je David u Narbonnei dobio od svog oca, ukradena tokom pogroma. Ili je zlato sakrio u sinagogi pa ga je Obadija odneo na sigurno? To je isključeno jer onda bi ga odmah nakon pogroma odneo udovici. Okradena, slomljena, „u potrebi i bez ičega“, kako u takvim okolnostima odlučiti na koju stranu krenuti?

      Na kraju Hamutal odluči, iscrpljena sumnjama oko sudbine svoje dece, da će krenuti u potragu za njima. Dugo je o tome razmišljala. Zaključila je da postoji samo jedna mogućnost: vitezovi su decu odvukli sa sobom na putu za Jeruzalem. Stoga mora krenuti za njima, ugrožavajući svoj život. Rabin i njegova žena odgovaraju je od toga: to je suludo, posve je besmisleno, i sama će poginuti. No žena je odlučna, jedva da sluša argumente. Sledećega dana rabin joj preda pismo preporuke upućeno nekolicini židovskih zajednica s molbom da se pobrinu za nju. On je preklinje da bude oprezna i da ne poduzima ništa nepromišljeno. Te noći ona se prevrće u krevetu i razmišlja. Odlučuje da će pobeći u trenutku dok drugi još spavaju. Budući da je tera očaj, u rano jutro slomljenog srca napušta dragu joj planinsku dolinu. Pismo Obadije zajedno s Davidovim tefilinom stavlja u torbu koju veže oko struka. Ne oprašta se od dvoje ljudi koji su se brinuli za nju.

      Sama, s jedinim preostalim detetom u naručju, Hamutal tog petog travnja 1097. kreće kroz dolinu u smeru Saint-Jean-de-Sault. Vreme je povoljno, namerava ići ravno prema jugu i za nedelju dana doći do Marseillea. Prolazi kroz krajolik koji je u početku blago brdovit, pogleda još jednom iza sebe dok ozelenjena dolina Nesque tone iza nje u veličanstvenoj svežini proletnog dana, prolazi kroz Fôret de Javon, onda opet preko grebena na kojima su divlja maslinova stabla poprimila svetlo-sivu boju. Dojenče na prsima spava na toplom vetru. Još je prerano za jasmin, prvo poljsko cveće njiše se sitno i šareno u travi. Prepuštena je prirodi, slučaju, daljini, na svakom koraku može joj se nešto dogoditi. Sigurno noći i noći provodi bdijući kako bi preživela.

      Neosetljiva je na sve oko sebe. Pronalazi put preko visokih stena, ponekad se sakrije iza kamena kada čuje divlje životinje, živi kao divljakuša. Noću sedi i odsutno se njiše, izgovara židovske i kršćanske molitve, detetu peva pesmicu i plačući zaspi, probudi je jutarnje sunce.

      Odlučuje se za put preko brda, to je najbrže i pruža dobar pogled. Posle Saint-Saturnin-les-Apta stiže na niži otvoreni teren i odanle može brže napredovati. Koliko god da je slaba i pothranjena, mehanički nastavlja hodati sve dok joj noge ne počnu krvariti, onda padne od umora. Prosi za malo hrane. Ponekad ostane spavati sat vremena ispod hrasta crnike. Prolazi kroz nizinu kod Villarsa, potom ide prema jugu sve do ulaza u Apt. Pronalazi smeštaj kod dvoje jednostavnih seljaka koji se sažale nad njom. Ostaje kod njih nekoliko dana. Ne kaže im da je postala Židovka; po drugi put ima nelagodan osećaj da je izdala svoju novu veru, no ništa joj drugo ne preostaje. Njeno dete sporo napreduje, sretna je da za njega ima kozjeg mleka. Već nedeljama jedva ga može dojiti zbog stresa od tugovanja i vlastite oskudne i neredovite prehrane. Spava na slami u maloj štali, pored životinja koje tiho pomiču papke. Sve je mračno u njoj i oko nje, oseća blag detetov dah na svojim prsima. Ponekad joj unakažena Davidova glava iskoči u snovima, tad ima potrebu zaurlati, u teškim trenucima jeca, pa opet zaspi.

      Trećega dana od zabrinutog bračnog para dobija provijant za nekoliko dana. Rano kreće na put, prelazi po velikim glatkim pločama Viae Domitiae i seća se prethodnog bega, s mužem. Srce joj divlje tuče; pojavljuju se tamne šume Luberona, čine joj se poput nesavladivog zida koji mora preći. Vrane lete visoko u zraku. Nema mnogo nezahtevnih ruta, niti u današnje vreme - mora proći Bonnieux, u smeru današnjeg Lourmarina, gde danas Camusovi postovaoci ostavljaju kamenčiće na njegovom jednostavnom grobu; mora brzo napredovati, kroz puste šume i doline; put Cadeneta, gde opet dolazi u niže područje. Mora pregaziti reku Durance, u proleće široku, ali plitku. Ledena voda preseče joj dah. U nekom trenutku izgubi ravnotežu i padne svom dužinom u reku. Tresući se, mokra do kože, trljajući uplakano dete da se ugreje , stiže do širokih polja trske s druge strane - koja će stoljeće kasnije nekim cistercitskim redovnicima dati ideju za ime jedne od najpoznatijih opatija u Francuskoj: Silvacane, od silva canna, šuma trske.

Šta se događalo kad je sretala svestenike? Je li tražila utočište u romaničkim crkvicama po putu? Koliko joj je teško padalo što je s obzirom na okolnosti morala menjati veru i identitet? Rognes, Éguilles, Cabriès, Vallon de la Femrne Morte. Hoda poput opsednute, kroz sve veću toplinu u slanoj nizini, zapadno sve do L’Estaquea, prevaljuje udaljenost od tridesetak kilometara. Onde prenoći u nekom ženskom samostanu, zbrine svoja izranjavana stopala. Ujutro se odlazi pomoliti u kapelicu i moli hrišćanskog boga da joj oprosti što sad veruje u židovskog. No nekako zna da stalno priziva istog Boga: govori joj tih, očajnički glas duboko u njoj. Sledećeg dana ulazi u Marseille, na raspucanim usnama oseća slani vazduh, njeno dete siše palac zamotano u šal na leđima.

      * * * 

      Sedam na sunce koje na ovoj visoravni sija  oko dvestopedeset dana u godini. Pregledavam geografske karte s rutama za hodanje, nagađam da je Hamutal stigla do Marseillea za manje od dve nedelje . Dva mlazna lovca zaglušujuće proparaju nebo; ptice nekoliko trenutaka dezorjentisano glavinjaju poput komadića papira, zatim pronalaze smer. Dok sedim razmišljajući, uskom uličicom dolazi Andy, moj komšija iz sela i pokuca na mala vrata terase. „Hajde“, kaže, „pođi sa mnom, želim ti nešto pokazati. Znam gde se može pronaći postament ogromnog drvenog stepeništa koje je u srednjem veku povezivalo selo s gornjim tornjem poput velikih drvenih požarnih stepenica.“ Ostatak prepodneva provodimo tako da izgrebemo ruke i noge na grmovima borovica, stenama i oštrim malim palmama. Poput uzbuđenih školaraca netremice gledamo u kameno postolje, primitivno i ogromno, gore na ruševini obrambenog zida, tik do stene, gde zmije na toplom vapnencu i u špiljama uživaju u slobodi, a mi moramo paziti gde ćemo gaziti svojim laganim cipelama. Zamišljam starog rabina kako u noći pogroma klone ispred blokiranih stuba.

      3.

      Istog tog petog aprila 1097. kada Hamutal odlazi iz Monioua, Robert od Flandrije i Étienne de Blois stižu u Brindisi kako bi onde brodovima prešli na istočne obale Sredozemnog mora. Dan je u kojem se izmjnjuju razvedravanje, vetar i spektakularni oblaci. Istovremeno Provansalci mukotrpno napreduju pod vodstvom Raymonda de Toulousea kroz jugozapadnu Slavoniju, a cilj im je da se probiju do dalmatinske obale i onde, po mogućnosti iz Zadra brodom nastave putovanje. To im nije pošlo za rukom, niti tokom krstaških pohoda koji su usledili. Vek kasnije, tokom četvrtog pohoda, hrišćanski vitezovi osvetiće se ponosnom lučkom gradu, opljačkati ga i zapaliti. Severnjačke vojske i one iz Provanse susresće se tek kad budu više od stotinu kilometara dalje od Ohridskog jezera, dakle izvan Makedonije. No sad, u severnoj Hrvatskoj, redovno zalutaju, ponekad dospevaju u brdska i neprijateljska područja, imaju zastoje i probleme s nabavkom.

      Raymond d’Aguilers, onodobni embedded journalist, opisuje koliko je strašan bio njihov put, nedeljama su ih pratile magla i hladnoća, kroz guste šume i planine, nesigurnost i rastuća nelagoda, sve češći napadi lokalnih stanovnika koji su čuli za prethodna zlodela počinjena od haotičnog vojnog zaleđa. Upravo je taj čopor bednih pljačkaša bio meta tih napada, iako ih d’Aguilers predstavlja kao nedužne žrtve. Sirotinja koja je pratila vitezove i pešadiju često nije znala kojim smerom ići, ponekad danima ne bi videli ni pticu ni životinju, nisu imali gotovo ništa za jelo, pravili su cipele od kore breza i lovili šljuke i sitnu divljač da prežive. Lokalno stanovništvo odbijalo je dati bilo kakvu pomoć, hranu su im davali samo pod prisilom, kada bi ih napali i tukli. Onda bi noću lokalno stanovništvo poduzimalo iznenadne osvetničke akcije, dok bi iscrpljena bagra pokušavala spavati na vlažnoj mahovini. Kad su stigli u Ragusu, današnji Dubrovnik, mnogi su oslabili od premorenosti, infekcija, preloma kostiju, porezotina, probavnih smetnji, pothranjenosti, upale pluća, gladi i stresa. Raymond de Toulouse dotad je naučio svoju lekciju: lokalnom je vladaru ponudio mnogo darova pre nego što je zatražio pomoć u hrani i smeštaju. No nažalost, požalio se d’Aguilers to je slabo pomoglo: krstaši su u raznim prilikama napadani s leđa. Pre svega u uskim klancima i na teško prohodnim brdskim putovima - predelima koji su im bili posve nepoznati - teško su se snalazili.

      Sudbina malog Yaakova i male Juste gotovo je sigurno bila tragična. Bili su deca Židova - iako je devojčica nasledila plavu kosu svoje majke. Premali su da bi se brinuli o sebi, a pogotovo da bi sami pobegli. Ako su uopšte poživeli, vrlo je verovatno da su negde u severnoj Italiji prodani u roblje. Isto je tako moguće da su jednostavno prepušteni sudbini zato što nisu mogli pratiti skupinu, pa su kao i mnoga druga deca lutali zemljom i skončali od gladi, infekcija ili divljih životinja. Je li možda moguće da se jedan od vitezova pobrinuo za njih? Ona se sad gotovo nada da je neko doznao za njeno visoko hrišćansko poreklo zbog kojeg bi se deca mogla vratiti njenim roditeljima u Rouen. No ona deci nikad ništa nije ispričala o njima. Da je to barem učinila. To su misli koje muče Hamutal. Pomisao na njenog okrutno ubijenog muža Židova neprekidno se u glavi nadmeće s izluđujućom zabrinutošću za decu. Kada zamisli konkretnu sliku Yaakova i Juste u zagrljaju svojih roditelja koje sama nikada više neće videti, satima jeca od jada.

      Onda jedne noći sanja zmiju koja se našla u šljunku pored Yaakova prilikom njegova rođenja. Vidi zmiju kako se približava, želi joj izvući okrvavljeno novorođenče iz međunožja, ali dete se ne miče, bielim, odbojnim korenjem pričvršćeno je za tlo, ona ga očajnički vuče i poteže, zmija puzi sve bliže, kao da se želi uvući u nju. Ona skupi noge, probudi se kriknuvši. Oseća kako srce samo što joj ne stane. U pustoj nizini čuje vetar kako jednolično pišti kroz pinije. Zvezde su nalik rupicama u crnom, neprobojnom pokrovu koji je prebačen preko sveta. Sanja o nebeskom svetlu iza njega i moli se. Moli, ali bez reči. To je bezvremeno mumljanje stablima, zvezdama, kamenju.

      * *

      Vozim se iz Monieuxa u više predele, prema Saint-Trinitu i gledam kako iza mene dolina polako tone. Stižem do samotnog Plateau d’Albiona, na kom se nalaze tajnoviti avens, jame od lapora koje su tako neizmerno duboke da se ne čuje zvuk kada se u njih baci kamen. Ponekad ptice zalutaju u mračnu dubinu, u potrazi za slepim insektima. Hladan propuh diže se iz složenih podzemnih hodnika: negde se mora nalaziti nedostižan prolaz na drugu stranu. Ogromni limbovi, nasumce razasuti suvom ravnicom, deluju poput vrtloga, zavrti vam se u glavi ako se približite rubu. Praslika ulaza u podzemni svet. Ponekad se oko njih nađe nešto rđave bodljikave žice, izgažene nogama pustolova u potrazi za takvim skrivenim mestima. Kruže priče o kolaboracionistima koji su nakon rata bačeni u jame. O kriminalcima koji su u njih gurnuli svoje suparnike. Približava mi se crn, mršav pas, njiše svojom podmuklom glavom. Vraćam se u auto.

      Put vodi prostranim Col de l’Homme Mortom. Beskrajan pogled u daljinu. Iza mene Ventoux, daleko ispred mene Montagne de Lure.

      Pratim samotnu rutu do mrtvog mestašca Séderona, tokom šetnje izgubim ključeve od auta i ponovo prelazim celi pust, kilometrima dug put preko brdskog vrha, zagriženo buljeći u svaki delić ceste, dok bez daha negde između divljih ljubičica ne ugledam nešto svetlucavo i kleknem na kolena kao da sam našao Sveti gral.

      La Calandre, Serre des Ormes. Ptice grabežljivice. Razorna tišina, prigušeni naleti vetra - les rafales. Onde je uzak klanac Gorges de la Méouge. Pratim vijugavo korito gotovo presušene reke. Pejsaž  je ovde pretistorijski i posve napušten. Težak, gotovo nesavladiv teren za neiskusnu vojsku. Krstaši  nisu imali mnogo izbora; ako su zaista, kao što pretpostavljamo, krenuli u smeru gorskog sedla poznatog kao Montgenevre u okolici Briaçona, onda je ovo njihova maršruta. Padine i jame, nestabilan šljunak pod nogama te iznad glave strme planine sa svakojakim skrivenim zamkama. Ponegde se začuje šum malog vodenog toka koji se gubi u tamnom klancu.

      Autom lunjam puteljcima, ponekad satima ne sretnem živo biće. Imena mesta prava su poezija: Laragne-Montéglin, Ventavon, Col de Faye, Barcillonnette, La Saulce. Ljubljeno visočje Jeana Gionoa3. Kod dvorca Tallard izlazim iz auta, obilazim velepnu građevinu koja bi svakim svojim detaljem mogla da svedoči o oholosti krstaša. Ali kad je građen, bio je već četrnaesti vek . Treperave zastavice na povišenom unutrašnjem dvorištu; arkadijski prizori kroz otvore bez prozora; visoki šiljati lukovi. Viteška oprema.

      Da se odvezem prema Gapu ili ravno na istok, prema velikom jezeru Serre-Ponçon? Odlučujem se za ovo drugo. Ugođaj jeftinog zimovališta na golim, delom borovima obraslim planinama. Koliko je napora ovde trebalo uložiti. Gde su Yaakov i Justa? Truckaju li se s ostalima u kolima? Jesu li već zaostali? Jesu li još na životu kad vojska ovuda prolazi? Moram prema Briançonu. Masiv des Écrins? Nimalo jednostavna ruta za vojsku koju prati gotovo seoba naroda. Kako iscrpljujuće. Pratim trasu kroz Embrun sve do Mont Dauphina. Zbog čega su granicu s Italijom prešli toliko severno? Jesu li se hteli pridružiti vojsci koja je stizala iz Nemačke? U dolini Durancea vidim sneg u Alpama. Nakon klanca de Gourfourana i pustog proizora prirode  kod veličanstvenog kanjona de Guilta, nakon La Roche-de-Ramea netom pre L’Argentiere-la-Besséea, nema im druge nego da krenu u opasne planine. Puy Saint-Pierre, Croix de Toulouse, postaje ozbiljno. Potezanje, guranje kola uz breg, udaranje neposlušnih konja, zadobijanje ogrebotina, bolovi u mišićima od iscrpljenosti, oštra hladnoća dok kiši, noćenje na negostoljubivom tlu. Odabirem put zapadno od Briançona, vozim se do Serre Chevaliera, oduševljen sam pogledom. Vetar u lice. Slepa cesta, moram natrag. Napokon prevoj Montgenevre. Loše vreme, slaba vidljivost, tamni oblaci, pretnja. Kakav sulud pothvat. Druga velika utvrda po nacrtu arhitekta Vaubana, nakon one na Mont Dauphinu. Parkiralište, ulaznice, školska deca na izletu. Tragovi vitezova, imaginacija. Strmi brdski putovi, fantastična priroda  kad se sunce opet probije. Ovde se približavamo italijanskoj granici. Onde dole nalaze se Sestriere, de Passo della Banchetta. Odanle su morali kroz dolinu reke Po. Gubim njihov trag, mrtav umoran noćim u nekom memljivom malom hotelu i sledećega dana vozim se cijelim putem natrag do Monieuxa.

      Yaakov i Justa? Nemani pojma gde su.

      * * *

      Posvuda oko Sredozemnog mora sve vrvi od haotičnih pothvata povezanih s nedavnim seobama naroda. Pokreću se valovi izbeglica, dolazi do pljački i ucena požarom, čine ih ne samo izmučeno zaleđe vojske u kojem vladaju anarhija i okrutnost, nego i proterani stanovnici koji su zbog pljački izgubljeni i žele osvetu, ponekad se jednostavno priključe svetini u prolazu, u potrazi za pustolovinom, lakim ženama, oprostom ili boljim životom. Neki pokušavaju izbeći napade isplovljavajući na more u malim čamcima. Često se utapaju, nadjačani valovima, zbog neprekidnog vetra i sunca smrt im je nepojmljiva.

      Usled migracija cvate prostitucija; žene ostavljene u nuždi pokušavaju preživeti nudeći svoja tela. Papa Urban nipošto nije mogao predvideti kakvu će moralnu propast, kakve okrutnosti i kakvu sveopštu bezdušnost izazvati njegov tako ushićeni poziv u krstaški rat. Duž severnih puteva, gde su fanatični vođe poput Petra Pustinjaka učinili svoje, bilo je pljački, silovanja, odvijali su se sadistički pogromi, opljačkano stanovništvo kretalo je u protunapade, bilo je osvete i protuosvete. Haotično vojno zaleđe okrutno je desetkovano, oskudni provijant ukraden. Velika grupa maršira prema Makedoniji, drugi su se raštrkali ili se što je brže moguće pokušavaju domoći brodova uz strme crnogorske obale, uglavnom neostvariv cilj. Stari svet potresen je iz temelja, nekadašnja teško održavana ravnoteža narušena je. Gde li su njena deca?

      4.

      Marseille se kupa na prodornom suncu. Dolazim ovamo po deseti put ili i više - to je grad koji me povezuje s početkom jednog drugog sveta, iz njega proizlazi osećaj nade, osećaj slobode koji ne traži neko posebno ispunjenje nego jednostavno postoji, oblik je olakšanja i radosti. Hodam među trendovskim mladićima s upadljivim tetovažama i Etiopljanima koji prodaju lažne Ray Ban naočale, mimo putnika s ruksacima koji puše travu i hitrih dilera, staraca koji od deset ujutro štedljivo srču svoj pastis, preko šarenog bazara sa živim kokošima i sveprožimajućim mirisom marihuane, metvice, bakalara, maslina i cimeta. Voda teče preko stare kaldrme u plavoj seni, platane skupljaju prašinu. Osećam potrebu za jakom kafom, a napast da ponovo počnem pušiti gori mi u grlu. Razmišljam o lukama na drugoj strani, ovde jednostavno ne možeš drugačije. Imam želju ukrcati se na neki brod i nestati iz vlastitog života. U jutarnjim novinama čitam ne znam koji po redu članak o desecima utopljenika pred obalama Grčke.

      * * *

      Kad je pokrenut sedmi krstaški rat, francuski hroničar iz trinaestog veka Joinville piše: „Au mois d'aoust entrames en nos nefs à la Roche de Marseille“ - u mesecu aprilu stigli smo brodovima do stena Marseillea, svedočanstvo koje priziva ikoničke scene brodova koji uplovljavaju kroz uzak prolaz stare luke, gde se sad nalazi Quai des Belges. Izmučeni veslači napokon se mogu odmoriti, snast škripi, prvi mornar skače s broda i baca ogromnu užad oko bitve. S pristaništa ne pokušavam proceniti kako je ovde bilo pristati, nego kako je odavde bilo isploviti. Slani topli vetar, kreste valova tik ispred lukobrana, šareno mnoštvo čeka i gura se na keju.

      Hamutal ovde dospeva u drugi svet koji ni po čemu ne sliči mirnoj, građanskoj Narbonnei Davidovih roditelja, a još manje severnjačkom Rouenu njene mladosti. Marseille je grčkog porekla, grad u to vreme još uvek ponekad zovu Massilia, a na celom je Mediteranu slovio kao internacionalan, pristupačan i šaren. U gradu i oko luke sve je tad vrvilo ljudima iz Magreba, Afrike, Bizanta, Crne Gore, Albanije, Sirije, Sardinije i Sicilije. Židovi, kopti, muslimani i ortodoksni hrišćani živeli su jedni s drugima. Gradske četvrti bile su prljave i haotične, život intenzivan i ne bez opasnosti - sve ono što francuske vesti i dan-danas potvrđuju. Davno pre Hrista bio je to grad sapuna, egzotičnog drva, maslinovog ulja, uvoza istočnjačkih začina i tkanina, ribolova. Još u ono vreme ljudi su dolazili na kej gledati kako se režu velike tune. Postojalo je brodogradilište, živo crno tržište, slobodna prostitucija. Ulični svirači stajali su duž keja, bilo je tu akrobata, mađioničara, propovednika, lihvara i ucenjivača. Prodavala se loše pečena rakija, ljudi su se opijali u mračnim gostionicama i zapodevali svađe u opasnim bordelima, dobijali infekcije, živeli od kratkotrajnog uzbuđenja, malih pobuna i religioznog ludila, bezbrojni jezici čuli su se na ulici. Veni Creator Spiritus! vikali bi pustolovi pre ulaska u crkvu gde bi molili za oprost svojih smrdljivih greha kojih će se nakon odrešenja opet s entuzijazmom prihvatiti.

      U svojoj naivnosti Hamutal se nada da će se još istoga dana ukrcati na brod za Jeruzalem, ali takvih brodova naravno uopšte nema. Brodovi prema drugoj obali Sredozemnog moraju pristati u Tunis ili u Aleksandriju. Tek odatle može se dalje. Svoje prljave, plave uvojke veže ispod crnog šala, skuplja hrabrost i odlazi do mornara da ih pita koji brodovi gde plove. Budući da nema novca, isključeno je da plovi s bogatijim putnicima; jedino što joj preostaje da bude zgurana među bezbrojnom sirotinjom u potpalublju nekog teretnog broda i gleda kako da u tome ne nastrada. Spava u nekoj oronuloj kući u sirotinjskoj četvrti, vrata zabarikadira teškim kamenom zbog straha od silovanja. Ujutro hoda po luci. Uz škripu tri se broda ljuljaju pored pristaništa. Jedan od njih prekosutra preko Caligarija plovi za Tunis, nada se da bi odatle mogla do Aleksandrije. Bojažljiva je i nemirna i želi što pre da ode . Trbušast čovek sa samo jednim smeđim zubom na neobrijanom licu kaže joj da može s njim, da gotovo svakodnevno izbeglice skaču na brodove, ali da moraju dati nešto zauzvrat. Pri tom joj namigne, primi se za međunožje i naceri. Njoj se okrene želudac, brzo se pomakne od njega. Budući da na prsima nosi dete uglavnom je sigurna od sumnjivih tipova koji za svakom ženom u prolazu dovikuju prostote. Čini se da je u njima još ostalo zrnce moralnog poštovanja prema majčinstvu, nailazi na više saosećanja nego što je očekivala. No za nju je gotovo nemoguće da se obrati višem sloju, prljava i bez novca kakva je u međuvremenu postala. No upravo je to u svom očaju učinila. Kao prosjakinja pokucala je na vrata bogatog židovskog brodara za kojega je čula iz priča.

      Čuvar koji joj je otvorio vrata hteo ih je odmah zatvoriti. Hamutal promrmlja nekoliko reči na herbrejskom, vrata se opet malo odškrinu. Ona pokaže pismo Jošue Obadije, nepismeni čovek na tren ga pogleda, mahnuvši glavom pokaže joj da sme da uđe. 

      Pola sata kasnije brodarova žena uđe u prostoriju popločenu plavim pločicama gde je Hamutal čeka. Opet je pokazala rabinovo pismo.

      Žena ga pročita, dugo promatra Hamutal, oči joj se ovlaže, nasmeši se, kaže: „Pođi sa mnom.“

      Hamutal se našla u raskošnom stražnjem delu kuće u kojem je voda iz male fontane pljuskala u kameni bazen. Svetlo se probija kroz zavesu od perli; iznad unutrašnjeg dvorišta napeto je zaštitno platno. U velikim posudama nalaze se propupali oleandri. Uz jedan zid procvala je bugenvilija. Svetloplava ptica u drvenom kavezu ispod stabalca naranče ispušta čudne krike. Služavka preuzima njeno dete što grozničavo vrti glavom. Pere ga i zbrinjava kožu s početnim stadijem šuge, maže ga balzamom od lekovitog bilja i obuče u čistou odeću , polegne ga spavati ispod gaze na hladnoj strani unutrašnjeg dvorišta. Hamutal dobije toplo mleko sa šafranom. Želi početi priču o tome što joj se sve dogodilo jer je otmena žena gleda upitno i puna saosećanja, ali ne uspeva: pri svakoj reči koju želi izgovoriti, kao da ima veliku knedlu u grlu tako da ništa razumljivo ne uspeva da izgovori.

      Dodelili su joj hladnu sobu, bakrena činija s vodom pomešanom s limunovim sokom stoji spremna. Kroz otvoreni prozor ulazi božanski miris cvetova naranče. Na krovu guguće golub. Dok se pere, nezaustavljivo počne plakati, kao izraz nemog, primitivnog olakšanja. Jecajući pere svoje telo, češlja zapetljanu kosu. Pripremili su joj jednostavnu, crnu odeću. Potom iscrpljena legne na krevet i odmah utone u veliku toplu tamu.

      Mrkli je mrak kad se probudi.

      Negde blizu čuje tiho, poznato disanje svog jedinog preostalog deteta, deteta koje je u predaji ostalo bezimeno.

      Opet zaspi.

      5.

      Galebovi i olujni vetar sledećega jutra; potmuli naleti vetra i prodorno svetlo.

      Privila je dete na grudi da ga umiri. Čeka dok se u kući ne začuju koraci.

      Kad polako dođe u stražnji deo kuće, služavka je već u poslu. Brodar je također tu. Upoznaju se, pročitao je pismo. Odnosi se prema njoj s odmerenim poštovanjem i uverava je da će joj pomoći. Daje joj malo nade da će pronaći decu, ali priznaje da je Jeruzalem jedino logično mesto. O galiji za Tunis na koju se htela ukrcati jasan je: ološ koji upravlja tim teretnim brodovima većinu žena zlostavlja ili ih prodaje kao robinje. Tunis i celu obalu severne Afrike smatra besmislenim i opasnim odredištem; sve ranije hodočasničke rute kroz Magreb i Siriju mora izbegavati zbog napetosti koje posvuda vladaju. Jedan od njegovih brodova nedelju posle plovi prema Genovi. Postoji zatvorena paluba za ugledne židovske putnike koji su njegovi glavni klijenti. Do tad može ostati u njegovoj kući i skupiti snagu. Hamutal ga ćutke sluša. Nakloni mu se i posegne za njegovom rukom da je poljubi. On kretnjom pokaže da ne treba i ostatak dana više ga ne vidi.

      Još jednom će ga videti, netom pre polaska. Toga dana pojavio se na keju, želi lično da je otprati do broda. Predaje joj kesu sa zlatnicima i drugo pismo preporuke s kojim na njegov trošak može putovati od Genove do Palerma. Potom služavka donese paket odeće spremljen za nju. Brodarova žena također je dolazi pozdraviti. Oproštaj je dirljiv, Hamutal se poput utopljenika drži za te ljude. Jedva da išta kažu, vetar se malo stiša, brod se ljulja uz pristanište sve do popodneva. Čuje izvikivanje zapovedi, čuje bubnjanje u prostoru broda. Zatim se miče užad, jedra se podižu i odmah se napnu i zaoble. Brod pomoću vetra lako isplovi iz luke, mimo stene koja će kasnije postati poznata kao Château d’If. More je zaslepljuje, beskrajne mrlje svetla bljeskaju prema njoj, usnulo dete privija uza se i duboko udiše morski vazduh. Ali ne oseća olakšanje.

      Ničega se iz Genove ne seća osim jednog normanskog viteza iz Rouena kojega odmah prepozna kao dalekog rođaka, a koji čini se i nju prepoznaje. On timari konja, dugo je gleda, kao da joj želi prići. Ona krene, on nešto viče za njom, ona s detetom i vukući putnu vreću izlazi iz ulice i nestane kroz otvoren portik, čučne na nekom unutrašnjem dvorištu među grmlje, držeći ruku na ustima cendravog deteta; čini joj se da čuje njegove korake u prolazu, srce joj toliko lupa da joj pozli. Čeka u zgrčenom položaju sve dok se ne smrači, potom se iskrade prema luci, unajmi sobu u prenoćištu, bez sna leži na krevetu, osetljiva na sve zvukove.

      Cele noći čuju se koraci u prolazu, uzbuđeni muški glasovi. U luci se dan i noć istovaruje i utovaruje. Više se brodova priprema za ukrcaj krstaša i pustolovnih zelota. Na stropu vidi odsjaj baklji koje se nose po ulicama. Hamutal utone duboko ispod grubog pokrivača, s detetom u naručju. Plačući usni.

      Sledećega jutra preko lica navuče šal kao da je veo. Sa sobom vuče putnu vreću, dete opet cendra pa se ispovraća upravo u trenutku kad stupi na ukrcajnu rampu. Na trenutak joj se zavrti, ispod sebe vidi vodu između obale i broda kako se mračna i zastrašujuća vrtloži, oseti kiselkasti vonj koji se širi od deteta, gotovo se spotakne ulazeći na galiju. More je mirno, sunce izlazi ponad luke koja smrdi po mrtvoj ribi. Brod se okreće prema vetru, čuje ritam bubnja i skandiranje veslača iz mračnog potpalublja. Jarbol škripi, galebovi lete nisko iznad otpadaka u valovima uz obalu, ljudi hodaju po palubi. Ona plovi za Palermo. Brod se zove Pomella; kroničar Caffaro tvrdi da je Godfried de Bouillon nekoliko godina ranije, 1083., istim brodom krenuo za Aleksandriju, no David Abulafia, stručnjak za brodove Sredozemlja, sugeriše da su to puste priče.

      Putovanje traje tri dana.

      Brod prati zalev La Spezia, ostaje blizu italijanske obale, plovi mimo Livorna prema Piombinu. Vetrovi su povoljni, brod samo treba slediti glavnu struju koja kruži celim Sredozemnim morem. U blizini Follonice s desnog boka broda vidi kako se pomalja neki otok, Elba, gromada u obliku divovske ribe koja svojini perajama maše prema Italiji, no to ne može videti s broda, a pogotovo ne na kartama; karte iz jedanaestog veka nalikuju crtežima sanjivog deteta. Posada je nervozna dok prolaze pored otoka koji je zloglasno uporište pirata.

      Nakon dva dana pristaju u Porto San Stefano. Teret se iskrcava, novi provijant se ukrcava. Hamutal luta obalom sa svojini detetom, svojim jedinim uporištem, koje spava u šalu na leđima. U jednom malom vrtu, ispod visokog tamarisa, vidi malog ćelavog čoveka nagnutog nad pisaći stolić, oličenje smirenja i tišine. On je veliki pismoznanac Guilielmus van Hansea koji je u ono vreme boravio u lučkom gradiću. Na tren je podigao pogled, oko usana mu se pojavio decentan, ironičan osmeh. To ju je zbunilo. Daleko je vreme finih tkanina i belih prstiju, njene ruke smrde po ribi i soli. Vetar je izdašan i blag, nebo blešti iznad nje. Ovde nema krstaša, nema ni Normana, mir i tišina. Ispod nekog stabla mirte spava sat vremena s detetom uza se, vrati se u luku, prenoći u kajuti na brodu koji se škripeći ljulja ispod tame posute zvezdama.

      Sledećih dana plove mimo Ostije i Napulja, pristaju u Sorrentu. Hamutal se predaje ljuljanju na mirnim valovima ljubičastog Tirenskog mora. S leve strane celo vreme svetluca tanka linija koja markira italijansko poluostrvo, dupini iskaču u lepezastom protusvetlu. Neki čovek svira na jednostavnoj kololiri i peva proste pesmice. Opat na brodu mu se obrati, kaže mu da prestane s tim đavoljim poslom.

      Kad prođu Amalfi, ispred obale Salerna, brod oštro skrene prema zapadu. More je nemirno, valovi se visoko uzdižu u protuvetar, bela pena prska po palubi, Hamutal oseća mučninu. Drvenina škripi, krma ponekad potone metrima duboko nakon vrha vala, sirotinja izlazi iz mračnih kripti broda i povraća na dnevnom svetlu. Veslači su opet u pogonu, jedra su skraćena. Bubanj dole u brodu zvuči potmulo, kao otkucaji srca starog broda. Sledeće noći more se smiruje. Izdaleka vide paklenu vatru Strombolija kako besni u mraku. Od straha nekoliko pobožnih putnika oseća stezanje srca. Govorilo se o vratima pakla, đavoljem otoku. Putnici kleče na palubi i mole. Neki se čovek dugo i jako udara po prsima sve dok iscrpljen ne padne i brizne u plač. Hamutal se predano moli. Dete je malo i ne shvata ništa od onog što se zbiva u majčinom srcu.

      Malfa, Lipari, približava se sicilijanska obala, Capo d’Orlando u Messini, zemlja kojom Normani vladaju u trenutku kada onuda prolaze. Gde li su sad njena braća?

      6. Palermo.

      Ko danas s Monte Pellegrina gleda Palermo, ne može zamisliti kako je luka tada izgledala. Brda u zalivu nešto dalje zasigurno su u rana jutra bila jednako netaknuta i tamna, ističući se na prodorno plavom nebu; ako se Hamutal ovde ikada uspela na brdo, morski vetar joj je sigurno duvao u lice kao i sad turistuima. Ali luka je zasigurno izgledala posve drugačije, nije bilo dugačkog, punog keja s visokim dizalicama, nego peščana obala s nekoliko uvala u kojima je sve vrvilo od trgovaca, mornara, obrtnika, konja s kolima i skladišta za bezbrojnu robu s Orijenta, koja se odavde brodovima prevozila dalje na sever. Nije bilo redova visokogradnje; male, primitivne kuće stajale su jedna uz drugu oko luke, a iza njih raskošne kuće bogatih brodara i građana. Palermo je u ono doba već bio velik grad s više od 350.000 stanovnika. Grad je zbog mešavine arapskog i romaničkog stila bio impresivan. Putnici iz onog vremena bez iznimke iskazuju svoje divljenje ugodnoj, tolerantnoj atmosferi. Stotinu godina nakon Hamutalinog putovanja, arapski geograf Ibn Jubair opisuje džamije, fontane i raskoš trgova; uspoređuje sjaj grada s onim Cordobe. No Palermo je odavno bio i žrtva napetosti jer su se bizantski hrišćani i arapski vladari redovno borili za premoć nad tim strateškim uporištem važnim i hrišćanima i Arapima. U trenutku kad Hamutal stiže u Palermo, možda se izvrgava najbesmislenijem riziku celog svog putovanja. Mogućnost da je prepoznaju, uhvate, ispituju ili na druge načine maltretiraju sugrađani iz njene mladosti ogromna je; doslovce na svakom uglu vidi normanske vitezove kako užurbano viču i izdaju zapovedi.

      * * *

      Palermo je za mene grad koji neraskidivo povezujem s kapucinskim katakombama i dubokim utiskom koji su na mene ostavile.

      Catacombe dei Cappuccini nalaze se usred grada, na Piazza Cappuccini, odmah do samostana kapucinskog reda. Na Via Cappuccini u seni starih stabala ugodno su se smestili prodavači voća i povrća, posvuda se čuje brujanje Vespi, ispušni plinovi lebde oko dva mrtva stabalca masline u starim, polupanim posudama, iz nekog prozora trešti promukli glas Gianne Nannini: Meravigliosa creatura! Jedan me detalj pogodio: na dugačkom, ružnom betonskom zidu duž Via Cipressi sprejom je dvaput napisano velikim slovima YAHWEH.

      Dok im se u pozadini nalazi nekoliko dosadnih stambenih tornjeva, bizarne grobnice nalik su preterano ružnoj bajci iz davno prošlih vremena; u kripti, s beskrajnim redovima poslaganih mrtvaca, stari čuvar odsutno pilji pred sebe u hladnoj seni ulaza. Ćutljiva parada doteranih mumija koja se ovde može videti, ostavlja me bez reči. Kao da sam se spustio u burlesknu varijantu Danteova Pakla, ovde rame uz rame, povezanih kostiju, leže razmetljivi prelat, biskup s mitrom, stari seljački bračni par, petnaestogodišnji dečak, patrijarh raspadnut u prašinu. Ovde se nalaze gotovo netaknuta dečja telešca, napirlitana razigranom čipkom i prašnjavom svilom, tu je i mlada preminula žena kojoj se u praznim dupljama nestalih očiju još vidi čuđenje. Neke glave ponizno kimaju prema tlu i čine se kao da duboko razmišljaju; kao da svojim iskešenim zubima šapuću o onostranom. U nekim očnim dupljama pomislim da primećujem mračan pogled, a zapah plesni pri tom me zbunjuje. Ispod posivelih okrečenih lukova oni tvore divovski izlog smrti u kojem se besramno nude poput kurvi. Nacifrani dečji leševi, kosturi koji cinično upozoravaju prstom; stari bračni par koji kao da, naginjući se jedan prema drugom, koškanje žele nastaviti i nakon smrti; lobanja na metalnoj žici gotovo sasvim uništenoj hrđom iznad prašnjavog kaputića; četiri kostura tako dramatično postavljena da podsećaju na pobunu, ili na Rodinove brončane građane Calaisa; ponekad se nalaze u odeljcima visoko u zidu, ponekad bulje u mene iza metalnih ograda. Ako je donja vilica otvorena, čini se kao da nečujno viču ili se gromko smeju gluposti živih. Tu su romanički lukovi načinjeni od lubanja, ispred njih tri umrla kapucinska redovnika; ulazna vrata uza zid, trompe Poeil, a na njima frivolni motivi načinjeni od zglobova, lakatnih kostiju i članaka prstiju; niz po niz zalepljene za svodove bezbrojne leđne lopatice tvore barokne motive. Napola nestalo lice kao da cinično namiguje, no to se koža ukoso povukla, uskoro će puknuti, pojaviće se lobanja, a cerek će se razmahati. Čudovišni redovnik s debelim užetom oko vrata malo se naginje napred, kao da bi se svakoga časa mogao obrušiti na nekog posetioca, zove se Fra Domenico, umro je u avgustu nekog davno prošlog vremena. Četvora otvorena prašnjava usta kao da pevaju uzvišenu pesmu, glave se tako teatralno naginju, kao da žele postići različite visine tonova. Stara majka podmuklo se ceri, ruke su joj skupljene pomoću žice; kardinal leži isprepletenih prstiju na vlastitom sarkofagu, mitra mu još žulja lubanju, ali usta su širom otvorena, kao da se mora smejati samom sebi. Opsceni šou nema kraja. Kada izađem u bučan, vruć grad, imam osećaj da dolazim iz druge stvarnosti, prastare prošlosti koja cereći se čeka da dostigne svakoga na ulici. Lepi se za mene dok na terasi veselog ugođaja pijem espresso, još sam malo ošamućen dok šećem do La Zise, normanskog dvorca koji svedoči o prisustvu naroda kome je pripadala Vigdis Adeais, ona koja je ovuda bojažljivo prolazila kao Židovka, s tamnim šalom čvrsto priljubljenim uz glavu. Kod trga gde se sad nalazi katedrala, nekoliko suvih palmi njiše se na ugodnom morskom vetru. Turisti snimaju selfije, ništa ih ne može odvratiti od njihovog odraza, sve se podrazumeva.

      * * *

      „Ali uopšte ne postoji brod za Kairo, signore“, smeje se devojka sa zelenim očima i žutim lakom za nokte, „ko bi danas hteo brodom do Kaira, zar ne? Leteti možete, avio kompanije nude direktne letove, šta ste mislili.“ Da, šta sam mislio? Da ću ovde pronaći ostatke prijašnjih pomorskih veza? Proučio sam web-stranice svih brodskih kompanija i pronašao samo dosadne kruzere koji se nisu čak ni približavali trasama kojima sam hteo ploviti. Tražio sam teretne brodove, ali ispostavilo se da ni oni ne prate Hamutalinu rutu. Živeći u iluziji da bih i na moru što vernije mogao slediti njen put, nisam računao s tim da se svet posve izmenio. No ta je iluzija bila nit za koju sam se držao u mislima dok sam hodao pored luke i shvatio da se Hamutal mogu približiti samo ako zaboravim sve što vidim oko sebe, osim možda onog odevenog ženskog kostura u katakombama koji me podsetio na nju i koji mi je, baš kao skulptura u Bourgesu, pružio osećaj da bi to mogla biti ona, bila je to iskra u mojoj mašti pomoću koje sam je opet video, mumija koja je oživela, meso oko kostiju, mišići i koža, živa i u ne baš najboljem trenutku života, kako nosa cendravo dete na rukama, na putu za Yerushalayim, mitski grad do kojeg nikada neće stići. Šta li si je samo umislila?

      Ovde u Palermu Hamutal odlučuje da će se ukrcati na brod za Fustat-Misr, kako se zvao prethodnik Kaira u 11. veku. Brodska kompanija pobrinula se za brzu plovidbu do Aleksandrije, a putnicima je ponudila nastavak putovanja čamcima po Nilu. U ogromnoj zbirci starih hebrejskih dokumenata koji su pronađeni u kairskoj genizi, nalazili su se i bezbrojni trgovački dokumenti i potvrde o ukrcaju putnika koji svedoče o tome koliko su česte bile direktne brodske veze između Palerma i Aleksandrije u to vreme. Prvenstveno su židovski trgovci i brodari vladali trgovačkom rutom između Egipta i zapadnog Sredozemlja. S pismom preporuke u ruci Hamutal može brzo stići na odredište i nastaviti plovidbu. S jednim od zlatnika koje joj je dao brodar iz Massilije, ona putovanje može i dobro platiti, pa onda ne mora da sedi na palubi između naguranih putnika, nego dobija kabinu u kojoj se može brinuti za dete i staviti ga na spavanje. Devedeset posto brodova iz jedanaestog veka zahvaljujući poznavanju plovidbenih ruta, vetrova i morskih struja, sigurno je stizalo na cilj.

      No ipak je to bilo naporno putovanje u ono vreme. Iako je Hamutal imala neke privilegije, stanje na brodovima bilo je teško. Zalihe pitke vode redovno bi postale zagađene. Prehrana se sastojala od usoljenog mesa, pogača ispečenih od ustajalog brašna, ponekad od riba ulovljenih na mirnom moru, ponešto korenastog povrća, sasušenog i stvrdnutog voća, orašastih plodova. Prehrana je bila oskudna te je izazivala prikrivenu pothranjenost, među bogatijim putnicima također. Dizenterija, dijareja i želučane tegobe bile su česte. Ako su letni vetrovi bili povoljni, a brod na vreme uhvatio cirkularno strujanje u mediteranskom bazenu, plovidba bi se brže odvijala. Postoji jako strujanje sa zapada na istok, počinje od Gibraltarskih vrata, prolazi relativno blizu Sicilije i vodi duž obala Egipta. Kad je vetar povoljan, veslači se mogu odmarati, a na brodu vlada mir.

      Dani prolaze u zaljuljanom čekanju i razmišljanju, uz noćne more i sećanja na sva ona mesta: Rouen, Orléans, Narbonne, Monieux, Marseille, Genova, Palermo. Sve se izmešalo u njenim snovima, ponekad vidi svoju daleku, nemoguću ljubav na ulazu ješive u Rouenu, a kad čuje kako iznad vode kriče velike morske lastavice, pomisli na male galebove u luci s vikinškim lađama, ili na kratke, mirne dane u sunčanoj Narbonnei. Stari brod zaudara po životu i dobrima koje prevozi. Muškarci alkoholom teraju nostalgiju i dosadu, neke žene petljaju s njima za malo hrane i pića. Sklanjaju se pred pogledima ispod bala vune pa se kikoću, usta su im bez zuba u dvadeset i petoj godini, ali u seni rašire noge, muškarci se trzajući brzo isprazne u njih, nešto kasnije prezirno pijunu preko ograde. Iznad glava leprša im teško jedro sporim, potmulim udarcima, ispred broda iz vode iskače jato letećih riba. Kruže priče o đavoljim stvorenjima koja se na tren pojave ispod pramca i kobilice. Ponekad se takvo čudno biće nađe u mreži, strašnih zuba u ustima i luđačkog pogleda, peraje poput đavoljeg perja. Deca na brodu vrište, žene se krste i izgovaraju molitve, muškarci ostavljaju monstruoznu ribu na palubi da hvata vazduh, ona se koprca u mreži, umiruća znamenitost, pogledajte, dolazi iz Satanove kuhinje, iz dubina đavoljeg lonca, đavo vrišti na četrdeset jezika, ali nema nikoga da ih razume. Dok mu rep divlje udara po palubi, a riblje se oči gase, muškarci viču Vade retro Satanas! Urlaju od veselja.

      Noću Hamutal nije videla sjajnijih zvezda. Tamna kupola kao da se beskrajno ljulja dok more oko pramca jednolično šumi. Jesu li zvezde rupice koje propuštaju svetlo s neba iznad crne kupole njihove smrtne noći? Ponekad joj je muka, ali onda se ispruži na trbuh dok ne prođe. Dete je opet bolesno, spava u groznici i ničega nije svesno. Jednog se dana probudi i vidi da je celi brod tokom noći poprimio krvavo crvenu boju. Vetar sa severnoafričkih obala doneo je crveni pesak. Duva daleko na more, lagana kiša dolazi s toplim vetrom. Kasnije toga dana oribaju palubu. Mornari zahvalno koriste taj pesak, ali crvena se boja uvlači u najsitnije napukline i pore.

      Nekoliko dana kasnije vide u daljini neki drugi brod. Zavlada nemir, strah da ih ne zauzmu. Reč je o laganoj arapskoj brodici, približava im se, razaznaju ljude na palubi, čuju se povici na obe strane. Brod se zatim udalji, kao da je bio priviđenje, jedreći oštro uz vetar zašao je za horizont. Ljuljanje broda je beskonačno, srećom nema oluje, more je mirno u to doba godine. Kad veslači zaveslaju, Hamutal duboko ispod sebe čuje prigušene glasove kako monotono i ritmički pevaju, povike predvodnika, pljaskanje velikih vesala u more koje se lagano biba. Ostalih dana čuje se samo lepršanje debele jadrovine, glas čoveka na jarbolu, miris drva, užadi i soli. S vremenom je dospela u stanje između sna i jave. Nakon ko zna kojeg po redu dana plovidbe, mornar na jarbolu pokazuje nadesno prema liniji peščane, puste obale u daljini. Sigurno su već prošli Bengazi. Aleksandrija se približava. Onde će preći na manji brod. Nekoliko se muškaraca ozbiljno razbolelo. Ispovraćali su dušu, zavladao je strah da će zaraziti celu posadu. Izdvojili su ih, zamotali u plahte, slabe i nemoćne nakon dva dana bolesti, položili ih na krmu između nekoliko pregrada i užadi. Njihove sive oči u smrtnom su strahu pratile kretanje oko sebe. Neki su svoje skorene oči već zatvorili i otišli s ovoga sveta. Sledećeg jutra nije ih više bilo. Hrana za đavole iz vodenog pakla, naceri se trgovac Embriachi prema Hamutal. Već je danima požudno gleda, ponekad se primi za plavo sukno između nogu kad je ugleda i iskezi se poput pohotnog psa. Ona se zaključa u svoju malu kabinu, mrmlja nerazumljive reči dok dete sišući palac gleda u nju i ćuti. Na brodu je rabin kojemu se poverila. On pročita njeno pismo preporuke, ćuti, dugo razmišlja, kaže da će je pratiti u Fustat. To je napokon malo umiri, osećaj da negde pripada. More je ljubičasto i silno, kao da se jedno nebo pomiče iznad drugog, divovsko kretanje iznad njihovih sićušnih glava. Ništavna je, ništavna skupa sa svima ostalima, grupica insekata koja se ljulja u ljusci od oraha, ništavilo u još većem ništavilu. Ali napreduju. Napreduju svakoga dana. Kretu su već ostavili prilično daleko na severu, brod stenje i prati jaku struju. Danima plove uz golu belu obalu, vruć zrak treperi iznad njih. Svi su iscrpljeni. Zalihe su gotovo potrošene, opet neko umire od dizenterije. Preživeli gladuju u danima koji ih dele od Aleksandrije. Ponekad ulove ribu, mornari je pojedu sirovu, brodski kuvar baci ostatke u ključalu vodu. Retka riblja supa štedljivo se deli. Nakon još dva dana pristaju kod antičkog svetionika, zaslepljeni svetlom, usana raspucanih od soli, u odeći napola izlizanoj od sedenja na tvrdim klupama, suvih ruku i kože tanke kao papir, njihove duše izjedene i izmoždene. Već tada beli grad, fatamorgana, san od starog, vrelog kamenja, Aleksandrov grad. 

      7.  Aleksandrija

      „More je danas opet uzburkano od opojnog daha vetra... grad u kojem smo bili flora... voljena Aleksandrija!“4, tako glasi početak prvog dela očaravajućeg Aleksandrijskog kvarteta Lawrencea Durrella. „Šta je u samoj srži ovaj naš grad? Šta sadrži reč Aleksandrija? U hipu mi se pred očima pojavi thiljadu  prašnjavih ulica. U njoj danas gospodare muve i prosjaci...“

      Stvarno sam bio znatiželjan da vidim taj mitski grad, a pretpostavljam da je i Hamutal napeto promatrala obalu dok mu se brodom približavala. U njeno vreme na prevlaci ispred obale još se mogao videti slavni svetionik, Faros; smatralo ga se jednim od svetskih čuda, bio je visok 125 metara, a već onda je bio više od hiljadu godina star. Prema Euripidu ovde su Menelaj i neobična pojava Helene Trojanske doživeli brodolom; Kleopatra je počinila samoubistvo nekoliko koraka od mesta gde danas postkolonijalni Hotel Cecil u svojoj staromodnoj grandioznosti još uvek gleda prema moru - u Hamutalino doba dva obeliska Kleopatrine palate, poznata kao Kleopatrine igle, još uvek su stajala onde; pesnik Kavafis pisao je kako je njen ljubavnik Marko Antonije napustio grad, a i grad njega u jednakoj meri. Durrell opisuje kako mitska Justine, poput Kleopatrine reinkarnacije, u elegantnim rukavicama pije kafu u lounge baru promatrajući svetlucanje mora.

      Došao sam ovamo vlakom iz Kaira. Izlazim iz glavnne železničke stanice  i odmah se nađem u uzbudljivom haosu: na ulicama oko trga nalazi se velika tržnica; stotine prodavača vičući u male, prodorne megafone nadglasava zaglušujući promet. Nekad su ovaj grad zvali velikim ljubavnim srcem zbog silnog broja efeba i istočnjačkih deva, ljudi u potrazi za srećom, vrućih ljubavnika usijane krvi, bogatih osobenjaka i moćnika opsednutih savršenim mladim telima; tromih, vinom i hašišom usporenih tajnih ljubavnika koji su satima isprepleteni vodili ljubav, slušajući udaranje valova i vetar koji poput psa njuškajući prolazi kroz krošnje platana.

      To je egzotična slika, orijentalistički san za koji Edward Said kaže da je posredi make-believe svet kolonijalne kulturne elite.

      Koliko je sve bilo drugačije u Hamutalino vreme. U 11. veku Aleksandrija prolazi kroz razdoblje o kom se malo zna, a koje neki istoričari smatraju razdobljem inercije i propasti. No ipak je Amr ibn al’ As u 7. veku napisao kako „nije jednostavno navesti sva bogatstva i lepote grada. Ograničiću se na to da zabeležim kako grad broji četiri hiljade palata, četiri hiljade  javnih kupališta, četiri stotine pozorišta ili mesta za zabavu, dvanaest hiljada trgovina voća i četrdeset hiljada Židova dužnih plaćati porez.“ Grad je opet oživeo zahvaljujući trgovini tokom krstaških ratova, međunarodnim kontaktima, prisustvom intelektualaca i pustolova, lepih mladića, bogatih žena i ljubomornih ljubavnika.

      No slavna antička biblioteka koja pobuđuje maštu u 11. veku nije se već odavno spominjala. Prelazim ceo Corniche, obalnom promenadom - prvo na levo od centra sve do utvrde Qaytbay, gde dečaci prodaju šećernu vatu obešenu u naduvanim plastičnim vrećicama na visoke štapove: kao da prozirne ribe na užetu puštaju da lete. Onda se odšetam natrag, prolazim pored glavnog trga Saad Zaghloul i tako sve do nove aleksandrijske biblioteke. U visokoj prostoriji spektakularne čitaonice što se jednini delom spušta, vidim dve djvojke u nikabu kako sede za nekom knjigom; njihove kajalom naglašene oči prelaze stranicama romana Michela Houellebecqa, a one se smijuljeći gurkaju.

      Kao što sad brzi voz vozi između Aleksandrije i Kaira, tako je u 11. veku  postojala kurirska služba do Fustata koja je za manje od nedelju dana prenosila važne pošiljke iz jednog u drugi grad. Između oba grada tekla je neprekidna reka putnika, rođaka i porodica, bračnih kandidata, zlatnine, svitaka knjiga, začina i poklona koje su nosili sa sobom. Razmenjivali su se stanovi: svojevrsna preteča današnje zamene.

      More je mirno i tiho, najveći valovi razbijaju se o prevlaku koja štiti obalu tako da je bazen iza nje gladak kao da je jezero; neki čovek u kaftanu hoda gore-dole i opominje žene koje razotkriju ramena da ih odmah pokriju. Ljubazno im zahvali i polako ode dalje. Na obali se nalaze male bele olupine brodova, njihova slomljena rebra izgledaju poput kostiju velikih mrtvih riba. Cela porodica kampuje u kolibi na pesku; devojčice poskoče kad me ugledaju i poviču „Foto, foto“. Ja se izgubim u starim ulicama, od kojih neke do današnjeg dana nisu popločane. Na nekim prašnjavim mestima umišljam da se u hiljadu godina nije tako mnogo toga moglo promeniti. Na večernjem suncu vraćam se nazad, čekam s gomilom dnevnih putnika vozza povratak u Kairo.

      Očekivao sam da ču u delti Nila zateći delom izvorni pejsaž. Video sam šumu nedovršenih zgrada, nejasan konglomerat ne-gradova, napola dovršene četvrti koje pak propadaju, gradske nizove praznih, nikad završenih betonskih skeleta, okrunjenih tankim armaturnim šipkama što strše u vazduh - znak da je gradnja još uvek u toku zbog čega se ne mora plaćati porez na zgradu. No na donjim katovima stanuju cele porodice, životareći iz dana u dan.

      Među njima, raštrkana, nalaze se polja koja su čas suva, čas blatna zbog loše irigacije. Vidim pšenicu i šutu, napuštena polja, stotinu belih ibisa na mrtvom stablu, terene s propalom industrijom. U predgrađima između zapaljenog kućnog otpada i bivola koji pasu hodaju nezaposleni mladi ljudi. Vidim žene koje kopaju u poljima, u plodnoj zemlji onečišćene doline Nila. Onda opet u laganoj magli zabljesne lepota voćnjaka, vitki mostići preko ustajale vode, palme, eukaliptusi i tamarisi, u pesku izgubljena egipatska groblja s njihovim neobičnim oblim grobovima, malo fudbalsko igralište pored autoputa, mršave krave pored šaša, koze u polju deteline, vila kraj odlagališta smeća, šest konja na poplavnoj površini koja isparava, beskrajne sene bez obrisa.

      8.

      Za ženu koja se našla u sličnim okolnostima kao Hamutal, s dojenčetom na rukama, ne nudi se mnogo mogućnosti da pređe oko dvesta kilometara od Aleksandrije do Fustata. U 11. veku postojali su takozvani sezonski kanali, kada je donji Nil nizvodno sadržavao mnogo vode tako da su nastajali brojni brzi vodeni putovi. A takav jedan vodeni put, Aleksandrijski kanal, omogućavao je da se od Aleksandrije do Fustata stigne za manje od nedelju dana.

      No to se još nije dogodilo u trenutku kad dolazi Hamutal; kanal je plovan samo između avgusta i oktobra . Čula je priče o opasnostima koje prete brodovima kada s otvorenog mora pokušavaju zaploviti rekom kroz turbulentno ušće zapadnog ogranka Nila, ušće kod Rosette ili El Rashida. Silna vodena masa sedimentacijom brzo stvara nestalne peščane sprudove tik ispod vodene linije. Morska voda, terana severnim vetrovima, sudara se u visokim valovima s vodom koja u nju uvire, tako da se bezbrojni lagani brodovi onde nasuku, potonu ili razbiju povučeni blatnom strujom.

      Arapski hroničar Ibn Haukal opisao je u 10. veku koliko je riskantno i opasno putovanje severnom deltom. Dokumenti iz kairske genize također pružaju uvid u moguće rizike, svedočanstva o tome ne lažu: plovidba Nilom često je bila izazivanje đavola. Čak i potkraj 17. veka putnici su do Kaira radije putovali kopnom preko oaza smeštenih južnije od Nila. Francuski redovnik Antoine Morison čuo je 1697. kako Turci govore da onaj koji se ne boji Bogazea ili ušća Nila, ne boji se ni Boga. Danju i noću čuvari stoje na nemirnim obalama kako bi trubljenjem upozorili nepromišljene mornare na ćudljiva kretanja vode, pa mnogi brodovi ponekad dve nedelje čekaju da se severni vetar smiri pre nego što se usude zaploviti deltom uzvodno.

      Nil je poput lotosovog cveta, govorili su stari; njegov je koren južna dolina Nila, severna delta njegov rastvoreni cvet, a nizina Faiyuma je poput zatvorenog pupoljka na velikoj peteljki. Herodot je Egipat nazvao darom Nila, no taj divovski živodajni lotos bio je i smrtonosan, nasilan organizam. Svi brodovi koji plove do Kaira morali su ići uzvodno jer se ogromne vodene mase slevaju s visina u Etiopiji i Južnom Sudanu prema Sredozemnom moru. Kad je u zamahu elteni, severni vetar koji gotovo neprekidno duva i ponekad se oseća sve do Kaira, jednom kad se prođe nemirna delta, vodenom toku može se prilično lako prkositi s vetrom u leđa. No kad vlada zatišje, nestabilne feluke često se moraju vući. Ljudi koji su vukli brodove probijali su se kroz teško prohodne obale; bili su do pasa u vodi i blatu, a zbog protivne struje brodove su jedva pomicali s mesta. Ako se brod nasuče na jedan od sprudova ili na nekom od bezbrojnih travom obraslih otočića, u trstiku ili među algama, koristile bi se motke kako bi ga se opet moglo pogurati. Kada khamsin, vetar s juga, nanese mase peska iz vruće Sahare preko doline Nila, ne treba ni pokušavati zaploviti uzvodno. Nalet vetra neke od manjih brodova, poput starih vrsta germe ili jarma, jednostavno bi prevrnuo na bok, a ljudi na njemu bi se utopili u valovima ili ispod broda. Zbog složene situacije na Nilu, u lukama uvek vlada nervozna užurbanost. Neprekidno se raspravlja o jačini i smeru vetrova, o godišnjim dobima, alternativnim  putevima, o stanju na ušću oko Rosette, o mogućoj dužini čekanja, broju saqa - u ono vreme merna jedinica kojom su se služili Arapi čija je dužina nepoznata - koji se u danu nameravaju preploviti. No u Aleksandriji postoji i živ prolazak karavana tako da se može odabrati i putovanje kopnom. Hamutal odabire sigurniji put i odlučuje putovati kopnom dok ne stigne južnije do mirnijeg dela rijeke. Nakon nekoliko dana razmišljanja i šetkanja između trgovaca i brodara koji je neprekidno pokušavaju obrlatiti, iz sigurnosnih razloga odabire židovske trgovačke karavane koje idu po takozvanoj ruti genize. Nakon što je pokazala pismo preporuke, dobija posebnu zaštitu i bolje uslove  putovanja. Svet u kom se sad našla izgleda joj poput hektičnog sna. Prašina se kovitla na vrućem vetru, posvuda odjekuju povici, smrad je nepodnošljiv, užurbanost nikad ne prestaje; duž prašnjavih ulica vidi trgovce koji jestivu robu izlažu pored devinog izmeta, osušenu ribu punu muha, kravlje želuce pored zdela sa suvim datuljama. Prvo mora zajašiti na devu koja kleči, s detetom u rukama, odmah padne na drugu stranu, dete se otkotrlja u pesak i zaurla. Okupljeni se smeju, neki joj čovek pomogne da ustane, pokazuje joj kraj ulice, ona ga ne razume. On je hvata za ruku, odvodi ženi i kćerima, koje joj se smeše i počnu glasno govoriti. Odvode je u tamnu prostoriju u stražnjem delu stare kuće, pokazuju joj malu prostoriju s krevetom za odmor i sagovima i donose zdelu s vodom i masline. Sledećeg jutra je probude, neki čovek stoji pred kućom, obraća joj se na hebrejskom: može poći karavanom prema Fustatu.

      Danima putuju kroz deltu, vrućina i monotonija, njihanje i trzanje životinja, zastrašujući prazvuk koji proizvode, smrad njihova izmeta, pesak u svakoj pori kože. Nakon nekoliko dana dolaze do malih oaza u severozapadnoj delti Nila. Grabežljivci i zmije povremeno prete na putu; prehrana se potpuno razlikuje od one na koju je navikla: već nakon nekoliko dana bude joj zlo, ima kolike, dijareju, dehidraciju groznicu, skorene oči. Danima povraća dušu iz tela, polože je u veliku pletenu košaru na devina leđa. Neka večno nasmešena debela žena doji njeno dete koje je mirno i zbunjeno gleda u večno isto nebo.

      Kafr el-Dawar, Sidi Ghazi. Pustinjski vetar, vrućina, zaslepljenost; dete takođe pokazuje znakove dehidracije; ona putuje sama bez znanja arapskog, slabo govori hebrejski koji je učila još od Davida, pokušava se sporazumeti kretnjama. Povremeno izvadi zlatnik, oprezno, kako ne bi odala da ih ima još. Ponekad nailazi na zaštitu, ponekad prevara usledi nakon pristojnosti, zatim doživljava pretnje, jednom je skoro napadnuta. No ipak, s pismom preporuke rabina Obadije uglavnom postiže da se prema njoj odnose s poštovanjem, i dalje je privilegovana putnica, uprkos svoj svojoj bedi. Noću spava s detetom na rukama među drugim ženama; vatra drži šakale na udaljenosti.

      U blizini današnjeg Kafr el-Zayata u Garbiji, otprilike na pola puta, karavana se približava Nilu. Zaustavljaju se. Ima ribe u izobilju, rečne obale su plodne, na tržnicama ima voća, maslinovog ulja, kozjeg sira, povrća, jako začinjenog janjećeg mesa i divnih pogača; putnici mogu skupiti snagu, spavati u jednom od brojnih konačišta duž reke. Ona se može odmoriti jedan dan, oprati i zbrinuti dete. U međuvremenu je već gotovo sredina leta. Vrućina je nalik konstantnoj halucinaciji, zapah devinog izmeta sve prožima. Umorna je, toliko je iscrpljena putovanjem i potpuno dezorijentisana da ne želi nastaviti putovanje s karavanom. Od vrućine je troma, pesak i znoj nadražuju joj oči i kožu. Usamljenost pustinjskog pejsaža ostala je za njima, tržnicom na obali vlada živost, čuju se povici na arapskom, hebrejskom, grčkom i turskom. Na jednom mestu mogu se naći Levantinci, Bizantinci, Seldžuci, Etiopljani i stanovnici Magreba.

      Taj dan ostaje ležati ošamućena u seni ispod šatorskog krila, iscrpljena dijarejom, vruć vetar prelazi joj licem, pesak ulazi u oči. Očajnički plače; trgovci koji su pristali pratiti je do Fustata stoje zbunjeno oko nje, nagovaraju je da primi dete u ruke, ustane i popne se na devu koja nešto dalje kleči i čeka je. Ona  odmahuje glavom, njen plač je grub i gotovo životinjski. Preko lica navlači tamnoplavi čador, jeca, zgrči se u položaj fetusa. Dete također počne plakati. Muškarci nakratko promisle, puste je da malo dođe k sebi, nakon pola sata opet je pitaju hoće li poći s njima. Ona opet odmahuje glavom, glasno plače, sad više muškaraca stoji oko šatorskog platna pod kojim leži. Jedan od njih se približi, to je Embriachi, trgovac iz Palerma koji je još na brodu bacio oko na nju. Rabin koji ju je trebao pratiti već je otišao. Embriachi klekne kraj nje, objasni joj da sledećega dana onuda prolazi lađa koja plovi za Fustat, da se brod zove Al-Iskander, da poznaje kapetana, da može s njima na put. Da mora pokazati pismo, da će na taj način moči spavati i skupiti snagu tokom plovidbe. On će je čekati, sledećega dana. Ona ga tupo pogleda, napola razume šta joj čovek govori, glava joj opet padne unazad, kao da je zaspala. Karavana se sprema za polazak, nose se paketi i vreće, prtljaga se privezuje na deve koje kleče. Povorka praćena glasnom strkom kreće. Glasanje deva, vikanje muškaraca. Visoki glasovi koje ispuštaju žene zvuče prodorno i nestvarno. Buka se postepeno udaljava; ostaju samo vetar i vrućina. Iscrpljena žena napola čuje šum krošanja na obali Nila, glasove zaigranih dečaka u plitkoj vodi pored trstika. Ona zaspi i sanja o tihom planinskom selu u kojem je nekad brala timijan, njena deca zaigrana na svežem proletnom vetru. No na slici se pojavljuje krv, veo neizmerne tame, u koju tone i samo što se ne uguši. Hvatajući dah pogleda oko sebe. Dve žene čuče pored nje, jedna od njih nosi njeno dete u naručju. Hamutal se odmah podigne, žena je smejući se gurne nazad, ustane i hoda s detetom do male kolibe nešto dalje. Hamutal posrće za njom, žena joj ne želi predati dete, smejući se odmahuje glavom. Hamutal ženu poteže za rukav, dete plače, obe žene natežu dijete, kričanje i naguravanje, Hamutal vidi bol i paniku u očima svog deteta.

      Ona popušta, kreće za ženama. Dospevaju u tamnu kolibu, čuje se zaglušujuće zujanje muha i obada, zaudara po trulom mesu. Želi da joj vrate dete, žena  odmahuje glavom. Zatim vidi kako druga žena postavlja zdelu s mutnom vodom u sredinu kolibe na pesak. Poprskaju dete, opet se smejući. Ne prestaju brbljati, skidaju mu otrcane dronjke, mažu balzamom dečje telešce, vide da je još neobrezano, smijulje se, zamataju u lagani pamuk. Pružaju joj dete. Hamutalina glava klone unazad, pala je kao mrtva, leži bez svesti u pesku s penom na ustima. Žene polegnu dete na palmino lišće, mašući hlade onesveštenu ženu.

      Noć je kad se probudi; oči su joj skorene, usne ispucane, grlo joj gori, a dah je otežan. Ima visoku temperaturu, tifus ju je iscrpeo, srce joj divlje lupa, okupana je znojem. Potpuni je mrak; kroz mali otvor vidi nebo koje nestvarno svetluca; žabe prave paklenu buku uz blatne obale nekoliko bara blizu rijeke. Čini joj se kao da je sve pustila, nije više nigde, lebdi u međuprostoru, bez vlastitog tela, bez težine; leži u mekom, omamljujućem žaru, u lokvi od plamenova koji joj spaljuju i ošamućuju sposobnost razmišljanja, stanje između sna i umiranja u kojem se tuga i blaga euforija više ne daju razdvojiti. Zapravo se gasi zbog tifusa, ali nije toga svesna. Na bledom jutarnjem svetlu, uz promuklo glasanje čaplje, probudila se; žene su već u poslu, svlače joj odeću, mažu je mešavinom pelina, konoplje i ribljeg ulja gorkog mirisa, daju joj da popije nešto što je jedva progutala. Zamataju je u krpe, ispovraćala je napitak, opet je zaspala. Tako je prošlo više od nedelju dana, a da nije bila svesna ni vremena ni prostora. Balansira između života i sna, nežno klizi u tamni tunel i ponekad prestaje disati, a onda je žene prizivaju k sviesti, lupkaju po obrazima, prskaju vodom. Ona lebdi iznad bezdana svoje zavodljive, utešne, vrtložne, neodoljive smrti; sve je već odavna ostavila za sobom, nestvaran mir nastaje u njoj, vidi Davida u nekoj uličici, prolazi mimo nje držeći Yaakova za ruku, no odjednom se pretvori u hodajuće truplo bez glave, ona se probudi i opet povraća, zatim zaspi .

      Potrajaće ceo mesec pre nego što stane na noge i oprezno načini nekoliko koraka; toliko je smršala da izgleda poput živog kostura. Oči su joj upaljene, u rani na levoj ruci nalaze se larve. Žene je opet peru, govore brzo i nerazumljivo kao i uvek. Ona im sve to dopušta, ne pita čak ni za dete koje izderanih kolena vani na suncu puže za drugom decom na obali. Teško se oporavlja zato što može zadržati tek malo hrane. Polako počinje postavljati pitanja. Zašto se te žene brinu za nju? Zašto ovde nema nijednog muškarca? Tek nakon nekoliko dana shvata: dve žene prostituiraju se na brodovima koji prolaze Nilom, one su odbačene, parije koje borave u kolibi nedaleko od reke i preživljavaju na primitivan način pomoću onog što imaju. Puštaju ih na miru, upoznate su s običajima i kodovima, ne mogu im više ništa podvaliti. Kad se Hamutal malo oporavi, povedu je sa sobom na obalu gde se kupaju. Sat vremena posle stiže nova feluka, žene je ponude jednom od mornara. Hamutal se opire, mornar je ošamari zbog pružanja otpora, ona se odmah onesvesti i padne kao mrtva. Žene je odnose u kolibu, proklinjući ostavljaju je polumrtvu. Kad se predvečer probudi, uhvati je panika; sunce je nisko, vlada zagušljiva vlaga i toplina, insekti zuje oko nje dovodeći je do ludila. Dete joj nije tu, čuje žene u daljini kako blebeću. Gde je njeno pismo preporuke? Ostatak njene prtljage? U kolibi nema ničega od onog što je imala sa sobom. Gde je nekoliko zlatnika koje je dobro sakrila? Gde je uopšte, gde je na ovom ludom svetu, gde da krene? Ona skoči, usna joj je raspuknuta, a na bradi je skorena krv, kad poliže usne, opet počnu krvariti. Guta krv, srce joj skoro iskoči iz grudi. Otetura van, nekoliko joj se koza okupi oko nogu. Gde su deca? U daljini čuje dečije glasove. Odvuče se , vidi da njeno dete spava među otpadom i dronjcima. Nekoliko prljavih ovaca lunja pored trstika. Podiže pothranjeno, prljavo dete, koje kao da ništa ne oseća. Nešto dalje sedi lešinar sa zmijom u ustima. Zamahuje njome, udara joj glavom o pesak sve dok se više ne miče i visi poput krpe iz kljuna. Zatim zarije kljun u nju i proždre svoj odvratan obrok. „Gde je sad moj sin Yaakov?“ projuri joj kroz glavu. Poljubi nepomično dete u obešenu glavu, položi ga oprezno na par krpa u kolibi, grozničavo traži svoje stvari, prevrće sve što vidi, pronalazi samo malu torbu sa svinutim pergamentom, pismo preporuke, i Davidov tefilin; zlatnici su nestali. Sakrije torbicu ispod tkanine koju poput šala omota oko struka. Zavrti joj se, samo što ne padne, udari ramenom o zid od blata, podigne dete, zamota ga u prljave krpe koje je onde pronašla, otetura prema obali. Bez reči pokaže izmučeno dete kojemu muhe lete oko glave nekolicini muškaraca koji sede na obali i piju; ona nešto promuca na lošem hebrejskom, jedan od muškaraca vikne nešto u smjeru lađe koja pristaje. Pojavi se neki čovek. Pita je na aramejskom šta želi. Ona padne na kolena, jeca, izvadi pismo, pokaže ga čoveku. On razvije pergament, pogleda spis, nepoverljivo i ispitivački pogleda ženu, kimne glavom prema galiji. Ona ustane, podigne svoje oduzeto dete, otetura na brod, dobije mesto na klupi na kojoj ležeći odahne. Kad padne mrak, jedna od one dve žene pojavi se odozdo i prođe pored nje, ugleda je i počne visoko i ljutito kleti, pa je udari. Odjednom se niotkud pojavi Embriachi, grubo odgurne ženu, pokaže Hamutal da ustane. Odakle on ovde? Poslušno ga sledi, on joj pokaže svoju malu kabinu, ona legne na drveni ležaj s krpama. Opet zaspi besvesnim snom, kad se nekoliko sati kasnije probudi, oseti kako se on miče na njoj. Podigao je njene suknje, već je u njoj, ona se ni ne trgne. Njenim telom proširi se opuštena toplina, tuga i žar, nešto što ne može kontrolirati. On zaudara po hašišu i ribi, ona se ne miče, ali osjeća da je vlažna i željna, pušta ga da obavi svoje. Nakon nekoliko minuta on svrši brundajući, oseća njegovu grubu ruku na svojim dojkama, njegov neobrijan obraz struže je po vratu. On se otkotrlja s nje i odmah zaspi. Kad se brod u zoru polako pokrene, ona se privije uz muškarca, ćutke, zatvorenih očiju, zatekne samu sebe kako mu miluje rame. Peljari zabijaju svoje štapove duboko u blato kod obale, staro dugačko jedro se odmotava. Feluka jedri s vetrom u leđa uzvodno prema sredini smeđežute vode, traži mirnije struje, veslači zamahuju u ritmu bubnjeva. Ona putuje za Fustat, stari Kairo, stotinu kilometara dalje. Sunce već gori. Miris blata i ribe, užadi i drva ispunjava skučenu kabinu. Para se diže iz klokotave vode, svet je opet u pokretu. Trgovac hrče. Dete, u zavežljaju krpa i dronjaka, više ne diše.

                                                              

Nastavci : Romani u nastavcima