3.
Dva romana, dakle, drugačije konceptualizuju vreme, što odgovara dvama tipovima svesti: kosmološkoj i istorijskoj. Kosmološka svest, zapravo mitska, pretpostavlja postojanje određenog nepromenjenog polazišnog stanja koje se stalno ponavlja, reaktivira ili prilagođava, pa tako i reprodukuje. Ovakva matrica sadrži u sebi ujedno repetitivnost i istodobnost:sve što se jednom događalo, događa se sada i događat će se – rezultat je ove ciklične, a zapravo bezvremenske ponovljivosti. Zato su Mlakićevi junaci zatvoreni u začaranom krugu , u zbivanjima koja večito traju. Onise svi na kraju romana susreću na tajanstvenom Grobnom polju, u nadnaravnom doživljaju: i živi i mrtvi. Kosmološko doživljavanje vremena,što nesumnjivo evocira bajku i mit , nije stoga isključivo svojstvo narodnog imaginarijuma, koji ističe epske vrednosti patrijarhalne kulture sa herojskom i militantnom odrednicom,12 već može biti i temelj modernog pisma i antiratnog svetonazora.
Istorijskoj svesti, na kojoj je sagrađen Selenićev roman, odgovara linearno vreme, nepovratno, neponovljivo i okrenuto prema nekom smeru. Tu se ostvaruje uverenje o evoluciji, tj. o stalnom pojavljivanju nečega novog,pri čemu je to novo uvek uronjeno u kontekst starog, prethodnog i s timstarim je povezano mehanizmima uzročno-posledičnog lanca. I upravo zato su za Buliku važni njeni preci, jer oni čine uzroke današnjih zbivanja i današnjih stanja. A Bulika je posledica evolucije. Ona se ne kreće po krugu, kao Mlakićevi protagonisti, nije alter ego svoje bake, ona je ishod ili proizvod bakinog delovanja u tragičnim okolnostima. Uprkos apsurdnosti sveta, Bulika daje nadu da se život opet obnovi, makar u amalgamisanom obliku, i makar na Novom Zelandu.
Ovu interpretaciju moguće je potkrepiti još jednim hronotopskim detaljem iz oba romana, naime, konceptualizacijom prostora. Dok je kod Selenića mesto radnje zapravo svedeno na nekoliko lokaliteta u Beogradu, te incidentalno u Hrvatskoj, kod Mlakića prostor je semantički bogat, premdaje teritorijalno nevelik i skučen. Vojnici se stalno premeštaju, od mesta domesta: „Prvih stotinjak metara su išli jedan iza drugoga“ (26), „Krenuli su nešto prije jedan sat“ (51), „Pješačili su skoro sat vremena“ (68), „Krenuli su kroz šumu, naviše“ (109), „Pješačili su otprilike pola sata uz samu šumu,sve dok nisu došli na mjesto gdje se polje, poput ogromnog, širokog zaljevauvuklo u šumu“ (112). No, zapravo ne znaju kuda idu, nemaju orijentaciju,čak i oni, poput Tome, koji dobro poznaju to područje. Pešačenje i kretanje je ukomponovano u knjizi po principu gradacije, klimaksa: čim je bližekraju, tim je sve dramatičnije, beznadežnije: „Cijelu su noć išli naprijed.Kretali su se više napamet, nego li prema nekom određenom mjestu [...] Nisu vidjeli ništa ispred sebe“ (Mlakić 2008/2002: 144). Kraj kretanja, uprkos zamišljenom cilju, jeste groblje – simbol smrti.
Kretanje bez cilja, u noći i u magli (magla, uzgred, gradi sličnu atmosferu kao u ratnom romanu Meše Selimovića Magla i mesečina), ima višedimenzionalni semantički potencijal. Znači prvenstveno nemogućnost uspostavljanja linearnog poretka, kao na vremenskoj ravni (ovde dolazido izražaja pojmovna metafora: vreme je prostor). Znači besmislenost iapsurdnost borbe, što je u sukobu s utopijskim ideologijama koje ratove legitimišu nekim završetkom od kojeg će svi odjednom biti srećni. Znači, dakako, i nedostatak smisla u životu. Znači, na kraju, neshvatanje cilja ludila. Ta poslednja dimenzija se još potencira apstraktnošću pojmavlasti: iza komandi koje dobijaju vojnici ne stoji nikakav konkretan lik, većneki nepoznati agens. „Sve je došlo nekako iznenada i na brzinu: zapovjed o polasku su dobili oko podne, a već su se za nepun sat vozili, stiješnjeni u trošnom, maslinastom kamionu, s kojeg su nemarno i očito nedavno skinute oznake Wermachta“ (51). Kretanje bez cilja se nadovezuje, svesno ili ne, na klasike hrvatske ratne proze, Vjekoslava Kaleba (Poniženi grad , 1950. i Divota prašine , 1954) i Nikolu Pulića ( Procesija , 1969). Verovatno Divota prašine ima najviše zajedničkih elemenata sa Mlakićevim pismom, pre svega prostor po kojem se kreću junaci i koji im stvara stalne prepreke, kao i same glavne likove, koji – kako je o Kalebovom delu napisao Aleksandar Flaker – „postaju gotovo apstraktnim pojedincima, znakovima čovjeka uopće“ (Flaker 2006: 282).
4.
Na početku ovog članka istakao sam da se istorija
rerum gestarum, za razliku odres gestae , kreće od kraja prema početku. Novi događaji nameću starijima novu perspektivu, projektuju na njih novo znanje. Kao što je i sam poslednji rat uticao na mišljenje o prošlosti (što beleži istoriografija), tako je i književnost nametnula nova značenja toj prošlosti.
U Selenićevoj prozi se konačno demistfikuju srećan završetak Drugogsvetskog rata te njegove modernizacijske tekovine. Ruši se predstava koju je izgrađivala oficijelna ideologija, ali koju je poljuljala književnost već od pedesetih godina nadalje, najpre Dobrica Ćosić u romanu Daleko je sunce (1951), na poseban način u Deobama (1961), pa Branko Ćopić u Gluvom barutu (1957), Slobodan Selenić u Memoarima Pere Bogalja (1968), Vojislav Lubarda u delu Gordo posrtanje (1970), i mnogi drugi. Važnu ulogu imao je i film, pogotovo tzv. crni talas.
U osamdesetima se ta slika radikalizuje, i to ne samo u književnosti (Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Vojislav Lubarda i na neki način Danko Popović), već i u istoriografiji, primerice u knjigama Branka Petranovića ili Vladimira Dedijera, čime se zapravo otvara put ka totalnoj destrukciji jugoslovenskog mita i komunističke utopije. Ubistvo s predumišljajem, koje
nastaje u jeku novog rata, nije samo konačni obračun sa tom političkom idejom, kojoj Selenić nije bio sklon ni pre, već je pokušaj novog razumevanja sukoba iz četrdesetih godina. Propalo građanstvo, ne toliko u ratu koliko kao posledica pobede partizana, više ne postoji u takvom obliku kao ranije, a starac Kojović je epigonski hroničar te sfere. Istorija ne može da se vrati, stoga staro građanstvo nikad neće biti isto, ali se stalno obnavlja u novim oblicima. To je breme toka istorije, to je breme svake kulture.
Kako Selenić propituje kondiciju društvenih grupa, tako Mlakić čini sa stanjem pojedinaca. I kod njega je Drugi svetski rat, iz perspektive jugoslovenskog konflikta u devedesetima, doživeo određene promene u odnosu na komunistički period. On nije više svečan i srećan doživljaj, kako ga je predstavljala partizanska strana, i nije incident. Svaki rat je isti,jer obnavlja iste strahote, bez obzira na to na kojoj se strani bori jedinka. Deda se borio protiv partizana, a u četi je imao drugove Muslimane, dok se njegov unuk bori protiv Muslimana. Menjaju se neprijatelji, ali posledice rata su za pojedinca uvek iste. U Mlakićevom romanu dolazi do izražaja antiratni stav koji je u hrvatskoj književnosti stvorio Miroslav Krleža u Hrvatskom bogu Marsu. Seljak, koji nije sklon apstraktnom i političkom mišljenju, prisilno je mobilisan u redove austrijske vojske. Ne zna za šta se bori, ne zna – niti razume – ciljeve svog stradanja. Takvo uverenje je Mate Raos u pričama Ratnici (1963) pretvorio u poetsku tužbalicu o stradanjuu ime apstraktne vlasti.
Tada započeše raspoređivanje. U prvi red staviše one koji će prvi poginuti:
staviše sve same momke. U drugi red muževe; muževima dadoše više metaka
i oružje, i kao pojačanje probrane mladiće s više metaka i oružja. [...]
U poseban red izabraše devojke; devojkama podeliše noževe (Raos 1963: 9).
Ne zna se zapravo ko se bori protiv i u ime koga, ali se zna da je to situacija koju su doživeli mnogi pojedinci, u prošlim i u savremenim ratovima. Vlast je hladnokrvna i apstraktna (donosi odluke bezlično), samo čovek konkretan.
Komunistička vizija sveta je, barem u počecima uspostavljanja narodne vlasti, pokušavala relativizovati tu pacifističku predstavu, namećući sliku
u kojoj se u ratu protiv fašizma rodio novi heroj, a revolucija je tek prvi takav slučaj kada se Hrvati bore sami za sebe. Tito je 1945. godine u Zagrebu rekao: „Dosta su u toku historije hrvatski sinovi bili na svim poljima Evrope za tuđe interese“ (Tito 1945, I: 294). U nekim romanima i pripovetkama iz druge polovine četrdesetih godina postoje pokušaji predstavljanja hrvatskih partizana kao prvih istinskih protagonista u istoriji, svesnih vojnika, koji se konačno mogu žrtvovati za sopstvene interese, ne za dobrobit tuđinaca. Militaristički diskurs, bar u javnim nastupima, prihvata i sam Krleža, primerice u tekstu O ratovima na jugoslavenskom terenu(1954)13.Treba istaknuti i to da je u mnogim knjigama, odmah nakon rata (Slavko Kolar, Joža Horvat),oblikovan
leitmotiv koji prikazuje domobrane koji se priključuju partizanima. Oni su, kao i Krležini likovi, prisilno mobilisani seljaci koji nisu bili na strani fašista (ustaša), već su zapravo žrtve njihove politike. Hrvatski vojnici u Mlakićevom romanu, čiji je paradigmatičan lik Tomo, nastavljači su tradicije Krležinih domobrana iz blatne Galicije14
.
Premda je kulturno-književni prostor zemalja bivše Jugoslavije
isprepleten i premrežen zajedničkim kodovima (što se u nekim od komparativnih pristupa analizira kao interkulturna istorije književnosti, up. Kovač 2011), ipak su neki kodovi tipično bosanskohercegovački, hrvatski ili srpski, odnosno tipičiniji za jednu od tih kultura. Mlakić i Selenić po mnogo čemu spadaju u pisce koji funkcionišu na pograničnom kulturnom prostoru. Selenić je Srbin iz Pakraca u Hrvatskoj, dok je Mlakić Hrvat iz Srednje Bosne. Ali Selenić ne pripada hrvatskom imaginarijumu, ne samo zato što nije upisan u kanon, već i zato što je njegovo pismo stran hrvatskoj književnosti. I ne radi se samo o tome da je on, u drugim svojim romanima, kao npr. u romanu Timor mortis, propitivao bolna mesta srpsko-hrvatskih relacija, nego i o tome što hrvatska kultura nema romana o propadanju građanske klase, nema modernog porodičnog građanskog romana kakvom su u srpskoj kulturi temelje udarili, osim Selenića, Borislav Pekićili Svetlana Velmar Janković. Izgleda da je gubitak tog društvenog sloja, potonulog sveta, tek sagrađenog u predratno doba, velika trauma srpske kulture. No, Selenićev roman, kako sam pokazao, nije isključivo opsednut lokalnim preokupacijama, jer se osvrće na univerzalnu temu, svojstvenu čovekovim promišljanjima vremena i promena izazvanih susretom sa drugim kulturnim obrascima.
Mlakićev roman se nadovezuje na više kulturnih idioma koji su svojstvo i hrvatske i bosansko-hercegovačke književnosti, od kojih se neki situiraju
na širem pograničnom prostoru i pripadaju većem broju južnoslavenskih kultura (Andrić, Selimović), dok su neki drugi tipično hrvatski (Krleža, Kaleb, Pulić). Time se ostvaruje semantički usložnjen prostor preklapanja i umrežavanja kodova, koji proizvodi niz hibridnih značenja koji afirmišu pograničnost, a time, takođe, i univerzalnost.
Ali analizirane knjige koegzistiraju ne samo u okviru književno-kulturnog polja, nego se takođe mogu čitati u kontekstu ideoloških vizija
prošlosti. Sinteza podrazumevanih nacionalnih istorija pokazuje da srpska nacija nakon raspada Jugoslavije svoj položaj doživljava nesrećno, možda čak katastrofično, dok se u hrvatskoj javlja euforija zbog stečene nazavisnosti i uspostave državnog subjektiviteta (Czerwiński 2015).
Uprkos očevidnim i predstavljenim kulturnim razlikama, interpretirani romani funkcionišu, međutim, i kao individualne umetničke vizije sveta koje na određen način oponiraju kolektivnim doživljajima i samorazumevanjima. Selenićev roman, zbog toga što se temelji na linearnom poretku, nadovezujese na narativ o linearnom toku nacionalne istorije, a njegovi junaci mogu se razumeti kao svojevrsne parabole sudbine srpskog naroda. Finale Selenićeve
knjige nije srećno, kao što to nije ni vizija nacionalne istorije, ali autor ipak pokušava da promene sagleda u kontekstu evolucije kulturnih obrazaca kojise pojavljuju u momentima kriza i revolucija. Kod Mlakića se, s druge strane, implicite osporava srećan završetak putovanja hrvatskog naroda prema nezavisnosti, ponajviše na nivou relativizovanja linearnog poretka: ne samo da nedostaje srećni završetak, nema zapravo ni finala u punom značenju reči.
Analizirani slučaj pokazuje stoga da je doživljavanje prošlosti u književnosti prvenstveno lično, i zato se ne mora u svemu ili u nekim
bitnim aspektima poklapati sa kolektivnim predstavama koje su osnov kulturnog sećanja naciona. No umetničko svedočenje o prošlom iskustvu, prvenstveno o traumatskim doživljajima zajednice, može, takođe, da vršii povratni uticaj na opšteprihvaćene predstave. Na takav način literatura može da predstavlja podsticaj za drugačije razumevanje istorije, i može, naposletku, da vodi i preoblikovanju kolektivnih kulturnih kodova.
_______________________________
11 Selenić naglašava repetitivnost na drugi način. Ponavljanje patnje simbolizujejedan lik koji se pojavljuje u dva romana –Očevi i oci i Ubistvo s predumišljajem. Vidosav, srpski Ahasver, pojavljuje se u oba romana skoro u identičnom pasažu, a cilj jeda se prikaže sličnost Drugog svetskog rata i poslednjih ratova. Selenić će čak u jednom intervjuu naglasiti da je time hteo oblikovati sliku o istoriji kao istoriji ratova,koji dele samo kratkotrajni periodi mira (Nowak 2001: 97)
12 Evociranje epskog postiže se na sličan način: „Citat iz tradicije, iz foklorne matrice, jest simbol preko kojega se jedan tijek vremena uključuje u drugi, omogućujući paralelena zbivanja“ (Žanić 1998: 17). U knjizi Prevarena povijest Ivo Žanić analizira strategije pozivanja na folklor u politici proizvodnje sukoba. 13 Vidi na tu temu, Bošković 2009.
14 Naravno, poslednji rat u hrvatskoj prozi može biti građen i na heroičnom obrascu, npr. otac je bio prisilno mobilisan kao domobran potkraj Drugog svetskograta, dok je sin svestan borac za hrvatsku stvar. Tako je u romanu Mirka Sabolovića Na istoku zapada (1997). Time se osporava Krležina paradigma, kao što se osporavala u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata. I onda i sada, u prvim proznim ostvarenjima u devedesetim, Hrvati postaju svesni subjekti i odlučni vojnici
Нема коментара:
Постави коментар