1.
Iznova moram izbrisati kartu, maknuti gotovo sve što na njemu postoji i umesto toga postaviti retka imena i stvari. No s njom delim prirodne sile. Kratke olujne pljuskove, iznenadnu kišu, paru i oblake, maglu, užareno sunce, tamno ljubičasto jutarnje nebo na kojem kruže orlovi, večeri navodi neugodnog vonja, koprcanje ribe, zvonke glasove na obali. Pristajanje, opskrba, cenkanje, ponovno otiskivanje broda, plovidba uzvodno, ponekad uz velike poteškoće, pristajanje u peščanim zalivima. Izderana koža, u vodi pluta mrtva koza, napuduana poput balona. Žuljevite ruke veslača, neobična pesma u sumrak od koje ništa ne razume. Tromo mukanje vodenih bivola u žutom blatu obala. Strvinari i žabe.
Balzamovano mrtvo dete nakon dva dana izneseno je iz kabine, a trojica muškaraca moraju držati Hamutal koja kriči kao opsednuta. Mala mumija bačena je preko palube dok dvojica muškaraca žustro udaraju u bubnjeve, a treći puše u tugaljivi duvačkii instrument. Žene leleču prodornim glasovima od kojih je hvata panika. Zavežljaj nestaje u smeđem klokotanju vode. Gipka leđa krokodila pojave se tik ispod površine vode. U smeđoj vodi proširi se mutan crveni oblak, stravično su dugi ti trenuci, a onda sve nestane. Hamutal hvata zrak, onda se istrgne. Mornari se ritmički bodre u koru, muzičari još neko vreme bubnjaju, onda zavlada tišina i čuje se samo pljuskanje vode o niski pramac. Hamutal vidi priliku i želi skočiti preko ograde, jedan od muškaraca skoči za njom i zadrži je u čeličnom stisku. Ošamari je, gurne je natrag na klupu. Obraz joj krvari; sluz iz nosa, prašina, krv i suze. Sledećega dana kao da više nije među živima. Gleda tupo pred sebe, pogledom koji ne vidi, ljulja se zajedno s valovima. Pred veče podigne pogled, s gađenjem vidi mornare kako jedu sirovu ribu. Sad nema više nikoga, osim pohotnog trgovca koji je tri puta na dan pokušava obrlatiti nerazumljivim rečima i napola krezubim osmehom, koji joj ponekad skrene misli, ali joj je uglavnom odbojan. Malo jede, spava najveći deo dana, probudi se predveče, zatim sedne u senu na palubi i osluškuje veličanstveno sporo proticanje vode.
Kad su prošli poslednji zavoj, nakon nedelju i po, na protusvetlu zatitraju građevine Fustata. Juli je nesnosno vruć, sve izgleda kao priviđenje. Jedva da ima ikakve veze s nečim opipljivim. Polusvesna prolazi dane, bez ičega i ikoga. Ravnodušno i ćutke, tupo gleda svet što prolazi mimo nje, koji ne poznaje niti želi upoznati. Razdoblje je Shemu u kojem ni kap kiše ne padne, sve se sasuši i skameni. Brod plovi pokraj slavnog pontonskog mosta koji od osmog veka povezuje otok Rodu s Fustatom. Odande se može videti mala građevina Nilometra. Nešto dalje ukaže se velika džamija Amr ibn al-’As, s njenim sanjivim minaretima iz doba Omejida, impresivnih obrisa koji izražavaju moć Fatimida u Egiptu. Na Rodi, kod tog užeg dela Nila islamski vojnici brane ulaz u grad; Hamutal vidi građevine, vojnike, uzbibane brodove pri obali, kretanje mnoštva.
Fustat Misr svetluca i blista u oblacima prašine na podnevnom suncu. Hamutal silazi s broda bez ikakve prtljage, Embriachi joj pomaže da siđe. Poslednjih je dana otresit zato što više nije odgovarala njegovim udvaranjima. Pre nego što je išta uspela reći, tutne joj u ruke primitivni plan grada na kojem velikim slovima vidi napisano ime sinagoge Al-Shamiyin. Pokazuje joj da mora onamo otići, da onde mora pokazati svoje pismo preporuke. Kimne joj kiselog lica, ode dalje, ostavljajući je na peskovitoj obali.
Oseća se malenom i izgubljenom, nada se da će je egipatski muslimani kao Židovku pustiti na miru i čak joj pomoći ako je moguće, makar usputno i bez ličnog kontakta. Davidov otac davno joj je u Narbonnei rekao da španski muslimani puštaju Židove da žive u miru sve dok plaćaju poreze. Dhimmiji, kako su zvali Židove, mogu stoga računati čak i na zaštitu jer su predstavljali jedan od izvora prihoda. Nadala se da ni ovde neće biti drugačije. No Hamutal, bez ičega, prljava, sa svojim severnjačkim izgledom, ne može u tom trenutku ništa tražiti. Sve dok ne nađe smeštaj i zaštitu, njena je sudbina krajnje neizvesna.
* * *
Evo bivše hrišćanke, vikinške devojke iz Rouena, rođene četiri godine nakon bitke kod Hastingsa. Juli je 1097. Kairo bruji, pulsira i treperi na usijanom suncu. U njenom rodnom gradu gotovo su svi Židovi pobijeni. Ješiva koju je tako dobro upoznala izgorela je i svi su dokumenti izgubljeni. Ona o tome još uvek ništa ne zna, kao ni za to da je njena majka, još uvek ogorčena zbog nestanka svoje kćeri, videvši pokolj povikala: „Tako im i treba, prokleti Židovi.“ Hamutal ima gotovo dvadeset i sedam godina, ona je niko; žena zalutala u svetu koji nije njen, izgubljena u sudbini koju jedva razume, na putu za Yerushalayim, grad triju Bogova, u kojem se nada da će pronaći Yaakova i Justu. Pogleda u nebo, vruć, slani zrak Fustata, mornare koji stižu na kopno i slažu pakete na obalu; vidi divlje mačke kako lunjanju između ribljih ostataka, pse zagnojenih očiju koji pišaju po drvenim stupovima ili glođu smrdljive kosti; male dečake koji svojim sjajnim savršenim listovima trče brzo poput vetra, od netom pristiglih putnika primaju prtljagu i nose je za milostinju; žene pod velom koje izlaze iz mračnih portika. Njena plava, nekoć neukrotivo kovrčava kosa, oznojena je i siva ispod tamnog šala; koža na obrazima je ispucana i bleda, oči su joj ugašene od iscrpljenosti i oskudice. Preneraženo gleda za Embriachijem, na tren oseti poriv da potrči za njim, padne na kolena, zamoli ga da je povede sa sobom, zaštiti je, oženi se njome, bilo šta. Onda vidi kako ulazi u kočiju koju vuče deva i brzo nestane u gomili. Ona neko vreme luta kroz mnoštvo na obali, neprimećena, neupadljiva, više sena nego čovek. Prosjaci za zalogaj kruha i malo kozjeg sira, negde zamoli za komad lubenice, pije vodu iz fontane pored koje žuti psi lutalice guraju svoje prljave njuške u njene suknje. Luta kroz prašinu neke stare četvrti s trošnim, mračnim straćarama, stiže do nekog malog trga, s mukom sedne ispod krošnje stare akacije koja razgranato i nakrivo raste iz bele ruševine. Kao da je pijana od višednevnog ljuljanja na reci. Noge joj se tresu. Ne može uspravno da sedi. Sve se vrti, pada na bok, ošamućena ostaje ležati. Ruke joj zahvate travu u pesku. Horde zlatnoplavih muha zuje oko nje, neki pas liže joj obraz svojim smrdljivim jezikom. Jedva da reaguje; potraje do večeri pre nego što malo dođe k sebi. Niko ne obraća pažnju na nju. Izgubljeno luta ulicama, upitnim pogledom plan grada pokazuje nekom otmeno odevenom čoveku koji je jedva pogleda, potom joj ćutke pokaže gde treba ići. Oko devet sati u blizini stare crkve Mar Girgis dovuče se do sinagoge. Već je mrak. Nema nikoga na uskim uličicama; zaudara po prašini i mokraći. Odjednom se nađe na kraju četvrti i pored gradskog zida vidi sinagogu. Kod velikog bunara sa stražnje strane zgrade legne i zaspi. Nema pojma o zmiji koja se uvlači u nabore njene odeće, o žutom škorpionu pored njene ruke, o psu lutalici koji je njuši, o tome da joj pas spašava život zagrizavši glavu koprcave zmije i zavitlavši je; nema pojma o mračnom putu koji je škorpion prevalio između njene ruke i male dubine među kamenjem Mojsijeva zdenca. Nema apsolutno nikakvog pojma. Još uvek diše, to je sve.
Sledećega jutra upravo je to ustanovio rabin kad je otvorio vrata sinagoge, došao do bunara sa stražnje strane zgrade i onde na vlastito čuđenje pronašao izmučenu, usnulu ženu.
2.
Spuštam se u metro i ostavljam za sobom hektičan promet na trgu Tahrir. Na stanici Mar Girgis izlazim među brojnim ženama u nikabima i Nike tenisicama i muškarcima s pametnim telefonima u rukama. Neko vreme tražim ulaz u stari grad jer ovde je baš kao i u Rouenu: nalazi se nekoliko metara ispod današnjeg sveta. Vrućina mi pomalo smeta, te subote u februaru kad se napokon spustim neupadljivim stepenicama prema srednjovekovnim ostacima grada Fustata, sada poznatim kao stari Kairo. Zatvoren poput geta, prođe mi kroz glavu kad ugledam prekrasna okovana stara vrata koja zatvaraju četvrt. Kad potom pređem ulicu prekrivenu belom prašinom, vidim na plavetnilu neba zaslepljujući kamen koptske crkve Svetog Jurja - Mar Girgis - kako blista na jutarnjem suncu. To nije građevina koju je videla Hamutal - ona je vek nakon njena dolaska izgorela. Ovde u uskim starim uličicama prohladno je.
Neki stari Židov nudi mi mali prospekt za dvadeset funti, ali ga ne uzimam. Neprekidno vas pozivaju u kuću zbog neke tričarije, šalice čaja, milostinje, zbrkane priče, prašnjave knjižice.
Dovoljno je samo da kažem sinagoga i svi mi prsti pokazuju put, sve do kraja ovog malenog, intimnog labirinta. Nastavljam koračati i odjednom je ugledam: sinagoga Ben Ezra, u ono vreme poznata kao Al-Shamiyin. Duboko udahnem i krenem prema ulazu; neko kaže sabat šalom. Kao da sam se u snu vratio kući.
To mesto je legendarno. Prema legendi, ovde, pored bunara iza zgrade, faraonova kći pronašla je malog Mojsija u pletenoj košari; ovde je Mojsije odrastao. Ispred sinagoge nalazi se prastara crkva Abu Serga u koju su pobegli Josip i Marija tokom Herodova pokolja dečice, u kojoj su ostali tri meseca. Sinagoga Ben Ezra u Fustatu ubraja se među najstarije na svetu: Abraham ibn Ezra kupio je 822. zemljište za dvadeset hiljada dinara. Pre toga na istom je mestu stajala stara koptska crkva Svetog Mihovila. Sinagoga je stoga pokazivala strukturu male koptske bazilike.
Godine 1169. Benjamin van Tudela pronalazi ovde Toru Ben Ezre i piše o tome; egipatski autor iz 14. veka Al-Makrizi spominje tu Toru u svojoj knjizi Al-Muqaffa. Kad je Hamutal ovamo stigla, taj izuzetno vredan rukopis već se dva veka nalazio u sinagogi.
Oprezno ulazim u zgradu, krajnju tačku moje privatne dijaspore. Nakon ješive u Rouenu, kripte u Clermontu i ruševina srednjovekovnog Monieuxa, ovo je četvrto mesto na kom mogu dotaknuti Hamutalinu sudbinu. Interijer je stručno restaurisan i jednostavno predivan. Izgubljena, iscrpljena žena nije videla ovakvu srednjovekovnu bogomolju, no videla je ovo mesto i ovaj sveti hram. Restauracija je trajala petnaest godina; izvedena je u sklopu izraelsko-egipatskih ugovora iz 1979.
Idem na desnu stranu, pogledam uvis prema ženskoj galeriji nalevo i ostajem bez daha: onde pri kraju galerije može se videti rupa genize, tamni otvor kroz koji je doslovce bacano stotinu hiljada manuskripata tako da ih Jahve uzme natrag u zaboravu veka.
Nemački učenjak Simon von Geldern verovatno je bio prvi zapadnjački putnik koji je imao priliku videti skrovište. To je bilo godine 1753. Von Geldern, također poznat kao De Gueldre, bio je praujak Heinricha Heinea; on ga opisuje u svojim memoarima kao svojevrsnog sveca, ekscentričnu figuru koju nazivaju “Morgenländer“. Von Geldern verovatno nije shvatio šta se nalazi pred njim. Dokumenti nisu bili posloženi kao u nekom arhivu, nego nabacani jedan preko drugog u tamnoj zatvorenoj prostoriji. U mnogim slučajevima takve genizot ili zbirke odbačenih dokumenata na kraju su uklonjene i ritualno pokopane. Prema tome, kairska geniza nikada nije trebala vekovima posle ponuditi jedno od najvećih kulturno istorijskih blaga.
Tek je Solomon Schechter, učenjak koji je 1888. napokon dobio dozvolu da otvori riznicu, naslutio kakav će se svet ovde otvoriti.
Ono što je pronašao nadmašilo je i najsmelija očekivanja: delove Ben Sirinog Ecclesiasticusa na hebrejskom iz vremena pre Hrista za koji se mislilo da je izgubljen, delo Majmonida, pesme i pisma Jehude ben Halevija, fragmente Akvilinog grčkog prevoda hebrejske Biblije iz z. veka, kopije tekstova saduceja iz doba pre uništenja Hrama; svedočanstva o napadu krstaša na Jerusalem; dokumente i pisma hazarskih Židova; bezbrojne dokumente trgovaca, židovskih vlasti, pismena islamske administracije i ugovore između obe zajednice, poreze i račune, geografske i medicinske dokumente, plaćanja, kazne, interakcije s muslimanskom zajednicom i njene odredbe; svedočanstva o brakovima i rastavama, sporna potraživanja zemljišta i imovine, zahteve za posudbom, račune za pomorski prevoz, postavljanje rabina i članova administracije, pitanja nasledstva, ljubavne pesme i zahteve za pomilovanjem ili isplatom zaostale plate - sve je bacano kroz tu tamnu rupu, vekovima, zato što se tekst u kojem se spominje ime Jahvea ne sme uništiti niti spaliti; Svevišnji ih sam mora uzeti. Nigde zaborav i sećanje nisu međusobno povezani na paradoksalniji način nego u toj rupi zaborava s njenim beskonačnim sećanjem. Upravo zato je postala najvećom riznicom židovskog sećanja: njena važnost za židovsku kulturu nadmašuje onu svitaka s Mrtvog mora. Zaprepaštenje Solomona Schechtera jedva da se može zamisliti. Dve stotine hiljada dokumenata, ulomaka, papirića, papirusa i pergamenta nagrizenih štakorima i miševima, pospremio je u kutije i poslao brodom u Cambridge. Tamošnji univerzitet do današnjeg dana poseduje najveći deo te ogromne zbirke dokumenata, poznate pod nazivom Cairo Genizah Collection. Postoji fotografija Schechtera koji, naslonivši glavu na ruku, sedi u prostoriji u Cambridgeu među ogromnim hrpama rukopisa i čita. Onde je počela eksplozivna, senzacionalna egzegeza, „battlefield of books“ koja traje do današnjih dana, poznata je i proučava se na univerzitetima širom sveta. Veliki američki učenjak Shelomo Dov Goitein ispisao je četiri debela toma rekonstrukcijom života u starom Fustatu. Jedan od bezbrojnih dokumenata govori o obraćenici sa severa i njenoj tragičnoj sudbini. To je dokument T-S 16.100 - slova upućuju na ime Schechtera, ali i ono Charlesa Taylora, čoveka koji je financirao istraživanje i kasnije nastavio rad. Dokument T-S 16.100 godine 1968. preveo je i komentarisao američki naučnik Norman Golb koji je ustanovio da je obraćenica o kojoj je bila reč morala stići iz jednog sela u onodobnoj Provansi. 20. aprila 1968. drži predavanje o tom predmetu na fakultetu Medieval Jewish Studies na univerzitetu u Chicagu, a svoja otkrića objavljuje u Proceedings ofthe American Philosophical Society u januaru 1969.
Hebrejska slova u manuskriptu koja predstavljaju ime mesta, iako delom oštećena, čitljiva su kao מניו s desna nalevo: mem, nun, yod (jod), vav. U transkripciji: MNYW. Monieux.
* * *
Odmah iza sinagoge izranja impresivan masivni ostatak starih gradskih zidina srednjovekovnog Fustata, sačuvanog više zbog nemara nego istorijske osveštenosti. Taj je komad zidina prašnjavi monolit, zdepast komad neuništivog peščenjaka, četvrtast, uspravan, suncem usijan ostatak gradnje koji rečitije od mene govori o ravnodušnosti istorije. Iza njega raštrkano je nekoliko kuća, a između njih vidi se početak arapskog groblja, lavirint u kojem tinjaju gomile otpada, a neka žena u dronjcima želi mi pokazati svoju kuću - oronulu grobnicu u koju se uselila s nekoliko tepiha i malom peći, u kojoj pokušava odgojiti svoju decu. Nudi mi kafu, poziva me da uđem u grob, no vidim je kako zirka prema mojoj torbi i čujem nekoga kako šuška iza visokog nadgrobnog spomenika. Pristojno zahvalim i odšećem kroz prašinu i uličice natrag. Prolazim pored crkve Abu Serga. Zgrada se restauriše; duž trošnih skela vise velika plastična platna puna prašine. Deseci mladića u japankama stoje bez ikakve zaštite i bez maski na visokim drvenim lestvama i klešu kamen. Arapska muzika trešti iz malog radio-uređaja.
Više od sat vremena lutam po obližnjem koptskom groblju i čitam imena sa svih strana sveta. Gušteri i skarabeji, raskošna bugenvilija u cvatu pored malog oronulog grčkog hrama. U ovoj su četvrti u Hamutalino vreme živeli ljudi sa svih strana sveta. Starac na izlazu iz istorijske četvrti pruža mi opet prospekt u kojem je opisana istorija sinagoge. Rastresen prođem pored njega, potom se vratim, uzmem prospekt, zaboravim mu platiti. Uspnem se stepenicama, vratim se isti čas, pružim čoveku koji je još uvek pokunjeno odmahivao glavom, dvadeset egipatskih funti i u znak izvinjenja položim mu ruku na rame. Pokaže mi svoje bolesno, natečeno stopalo. Ispričam mu razloge svog dolaska. Raširi oči u neverici, uspravi se, zagrli me u suzama, potapša po leđima. Šabat šalom, šabat šalom, viče za mnom, beskrajna, sve slabija inkarnacija koji mi još danima odzvanja u glavi.
* * *
Sad još moram pronaći put kojim je Hamutal prilikom dolaska stigla od Nila do sinagoge. To činim suprotno od smera kojim je tad prošla. Prolazim kroz stanicu metroa Mar Girgis i dospevam u orijentalnu sirotinjsku četvrt koja oduzima dah. Trošne stambene zgrade deluju kao da će se svaki čas urušiti, no bruje od života; balkoni odišu intimnim polumrakom iz pozadine soba, ponegde vidim oči kako blistaju u seni. Ulice nisu popločene, posvuda vladaju prašina i neverovatna prljavština; deve leže u pesku kao da nije prošlo hiljade godina. Kokoši kokodaču po ulici, tamne otvorene kuće zapravo su male radnje, sve miriše po zapaljenom drvenom ugljenu, uzbuđenju, zavodljivosti sna. Znam da moram proći kroz tu četvrt kako bih dospieo do legendarnog Nilometra pa povremeno pitam za put. Mnogi su pogledi iz polumraka sobe upućeni meni: ovamo turisti nikada ne zalaze. Miris, jedva pokretan zagušljivi zrak, intimnost tog izlaganja javnosti: ta me zbilja preplavljuje. U dimu tinjajućih gomila smeća osećam tamjan i mirtu, neugaslu pravatru. Osećam čudan poriv da se ovde nastavim motati, da negde uđem, sednem i više se ne dižem; onda shvatim da sam indiskretan i da moram nastaviti. Ali tih nekoliko stotina metara kroz ovu prastaru četvrt ostaće mi urezani kao kratko, žestoko putovanje kroz vreme, na kojem sam omirisao, osetio i doživio nešto što me premestilo u priču koju sam celo to vreme pratio u stopu.
Prelaz je nagao, kao i sve u tom gradu: na kraju četvrti opet me čeka divlji kairski promet, u četiri pune trake, neprekidno trubljenje u zaglušujućoj kakofoniji među oblacima ispušnih plinova. Na drugoj strani, do koje se može stići samo ako rizikujući život voziš slalom između automobila koji nikad ne koče, nalazi se uži rukavac Nila. Duž obala posvuda naplavljeno smeće, kokoši čeprkaju u šašu, bledožuti pas ih progoni. Slikoviti pešački most vodi me do otoka Rode na kojem se nalazi Nilometar. Reč je o tri sprata dubokoj građevini s ustavom u kojoj se meri nivo Nila tako da se može proceniti hoće li poplava oploditi obale, hoće li ih pretvoriti u blato, ili će nivo vode ostati preniska za navodnjavanje pa se valja pripremiti na sušno i oskudno leto. Podzemna građevina izvana se prepoznaje samo po skromnom šiljatom tornjiću. Sad je duboki podrum suv, a oko njega su se sjatili samoproglašeni vodiči koji moljakaju za milostinju. Godine 1097. postojao je već vekovima. Dugo gledam vitak stup u vrtoglavoj dubini, vrata ustave ispod njega kroz koja se unutra može pustiti voda, oznake u kamenu peščenjaku, natpise, prastaru domišljatost kako izmeriti plimu i oseku, prožetu starom teologijom. Ako je Hamutal stigla ovamo i ovde čak živela, verovatno ga je jednom i videla. Kako bi stigla do sinagoge, morala je proći kroz prašnjave ulice koje sam upravo ostavio za sobom.
Nešto dalje, na obalnom zidiću iznad svetlucave vode čeka me moja žena, očiju ispunjenih svetlom i očaranošću. Zagrlim je uz osećaj da smo zajedno došli do kraja puta. Odbljesci na vodi opčinjavaju nas satima.
Pronašao sam Hamutal.
3.
Rabin protrese Hamutal, zagrabi rukama vode iz vedra kraj bunara, poprska joj lice. Ona otvori oči i zbunjeno pogleda oko sebe. On joj pomogne da se podigne, oseća koliko je nestabilna. Podupire je, pomogne joj da sedne na jednu od stepenica. Ona počne tražiti ispod svoje odeće, pruži rabinu kožnatu torbicu. Kad opet padne nauznak, stari učenjak pročita molbu svog kolege Jošue Obadije iz dalekog sela na severu. Pročita pismo dvaput, usne mu se pomiču. Ponovo smota pergament, na dnu torbe pronađe još i mali tefilin, namotan i pun prašine, molitveno remenje Davida Todrosa. Obesi torbu o pojas, pomogne ženi da ustane na noge, odvede je do ulaza u sinagogu. Ode po svoju ženu, naloži joj da se pobrine za iscrpljenu strankinju. Kad Hamutal ode, on uđe u sinagogu, izreče molitvu, stavi pismo i Davidov tefilin postrance, posveti se svojim svakodnevnim ritualima, zatim se uspne na galeriju na spratu i nešto kasnije uz religioznu uzvišenost i mumljajući kratku molitvu baci oba predmeta malim zamahom kroz tamnu rupu na kraju ženske galerije u staru genizu, gde budu predani prašini i vekovima.
* * *
Misr al-Fustat znači nešto poput „Egipatski grad šatora“. Legenda kaže da je golub savio gnezdo u šatoru Amr ibn al-’Asa, muslimanskog vođe iz 7. vekakoji će podčiniti Egipat. Amre se dojmio golub koji se ugnezdio u njegovom šatoru, video je u tome Božji znak. Nije spustio šator nego ga je ostavio oko golubljeg gnezda dok je on kretao u vojni pohod. Prilikom trijumfalnog povratka video je da šator netaknut i dalje stoji. Golubovi su odleteli. Potom je Amr oko tog šatora dao podići celo naselje šatora; Fustat je rođen iz golubljeg gnezda.
Pod vladavinom Fatimida Židovi su verojatno proživeli svoje najbolje razdoblje. Porasli su im ugled i bogatstvo, mogli su računati na poštovanje i status. Oko sinagoge Ben Ezra razvila se najveća židovska zajednica od propasti Aleksandrije. „Židovi koji onde žive vrlo su bogati“, napisao je Benjamin van Tudela 1170. Fustat je postao židovski centar moći, ne samo za Egipat nego i za Palestinu i Siriju. Jasno je da je to bilo najbolje mesto na koje je u to vreme Hamutal mogla dospeti.
Bila joj je potrebna velika mentalna podrška i briga, a zajednica oko sinagoge koja je shvatila kakvog je visokog porekla bio njen svekar, predano se brinula o njoj. Također su je svim silama odgovarali od toga da prebrzo nastavi putovanje i to ne samo zbog njenog lošeg zdravstvenog stanja. Gotovo svakodnevno stizale su vesti o strahotama koje su krstaši činili na istoku. Kod Konstantinopola skupljale su se, nakon prvih poraza takozvanog narodnog krstaškog pohoda, velike vojske Francuske, Flandrije i Normandije. Krenuli su prema Jerusalemu, ubijajući i pljačkajući putem. Vekovna demografska ravnoteža posve je narušena. Iz osvete i protuosvete posvuda je dolazilo do zločina i okrutnosti. Svet je postao nepredvidljiv zahvaljujući katastrofi koju su krstaški pohodi izazvali na Bliskom istoku. Bilo bi nepromišljeno da i Hamutal krene u njihovom smeru: oni su u međuvremenu postali njeni smrtni neprijatelji.
Zbog tog razloga Fustat predstavlja prekretnicu u njenoj potrazi. Dobro se brinu za nju, iskazuju joj sve počasti koje prema mišljenju ondašnje zajednice zaslužuje. Kao da se polako budi iz noćne more. Ali nešto se u njoj slomilo, njeno žalovanje pretvorilo se u tupo gledanje pred sebe. Nakon nekoliko meseci donekle je došla k sebi, postala svesna brižnih, veselih žena koje se brinu za nju. Postepeno počinje shvatati da nema gotovo nikakve šanse da svoju decu pronađe živu; možda su dospela među haotično zaleđe narodnog krstaškog pohoda i prilikom jednog od velikih poraza tih hordi i sama poginula. Šta su zaboga krstaši, u groznim okolnostima u kojima su pokušavali zbaciti jedan svetski poredak, trebali napraviti s njenom decom? U najboljem slučaju, ako su još poživela, odavna su bila prodana na istočnjačkom tržištu u roblje. Počinje shvatati da Fustat za nju nije odmorište nego odredište. Onde u okolici sinagoge Ben Ezra na sigurnom je. Opet se svakog meseca mora spustiti u mikve. Privikava se na mlaku tamu, potopljena u vodu Nila koja ju jednoga dana podseti na ledenu vodu Nesque, u mikvi Monieuxa. Na trenutak pomisli: ne želim više izroniti. No čovek živi sve dok može disati. Hvatajući vazduh uspravi se, voda joj se cedi niz kosu, trese se u vrućini dana. Čuje nove psalme, arapskog podrekla, staru poeziju i molitve, pijut i kizana, talmudske tekstove pomešane s egipatskim inkantacijama. Dobiva poduku od rabina i uključuje se u svakodnevni život zajednice.
Dugo joj treba da se pomiri sa situacijom, ne polazi joj odmah za rukom, nego postepeno, dan za danom. Zahvaljujući izvrsnim pomorskim vezama židovskih trgovaca iz Fustata stupila je u kontakt s porodicom pokojnoga muža; ako je more bilo mirno, pismima je trebalo najviše tri nedelje. Tako je doznala da se njena deca u međuvremenu nisu pojavila u Narbonnei.
* * *
Je li Hamutal ikada videla piramide u Gizi, glavu sfinge na užarenom suncu? Verojatno nije - predgrađe Gize nalazi se s druge strane ruina Fustata, trebala bi imati poseban razlog da ode do tog usamljenog mesta na kom su se mogle vidjti stvari koje niko nije razumeo. Turizam još nije postojao, prošlost još nije bila znamenitost. Kad se na kraju sam nađem onde, sve vrvi od izletnika i ne postoji nikakva mogućnost da se doživi nešto istorijsko. Celo nalazište kvari dernjava uličnih prodavača, veselih trgovaca, arapskih studenata koji snimaju selfije. Fotografirajući, turisti se vozikaju u kolima koja vuku deve. Pobegavši u hlad obližnjeg velebnog hotela Mena House, pokušavam zamisliti kako su se ljudi u Hamutalino vreme odnosili spram tih kolosalnih svedoka jedne u ono vreme neshvatljive kulture. Šta su se pitali gledajući ih? Te su građevine morale delovati nadzemaljski, a u vreme kad je sve bilo povezano s hrišćanskom, židovskom i islamskom religijom, zasigurno su bile posve neshvatljive. Ne nalazim svedoke iz 11. veka koji bi makar spomenuli ovo mesto. Glava sfinge nalazila se možda duboko ispod vrelog peska.
* * *
Jednoga dana Hamutal slučajno svedoči javnom smaknuću preljubnice. Ženu je muslimanski sud osudio na kamenovanje. Sedi u pesku nagnuta napred, muškarci stoje oko nje i žustro raspravljaju. Prisutan je i gaon, vođa ješive. On se protivi kamenovanju, dolazi do učene rasprave s muslimanskom policijom. Gaon ostavlja velik uztisak na okupljene, govori smireno i s autoritetom. Okupljeni ga slušaju. Iznenada neko iza leđa muškaraca u raspravi baci velik, oštar kamen koji ženu pogodi u slepoočnicu. Poput lutke pala je u pesak. Nastaje metež, ljudi se naguravaju i natežu, psuju. Gaonov glas izgubi se u halabuci. Krv šiklja iz ženine glave. Sledeći kamen pogodi je u trbuh. Sad se gomila razuzda. Gaon se potišteno udalji od krvoprolića, a u zadnjim redovima okupljenog mnoštva vidi plavooku ženu kako plače grizući usne. On je zatečen; upoznao je tu ženu, bio je uključen u njenu inicijaciju, no iznenađuje ga što je ovde vidi kako bez ustezanja plače tokom rituala koji se nažalost i prečesto događa; je li poznavala kamenovanu ženu? Tiče li se to nje lično? Svaki put ga boli što muslimanski sud ne priznaje nijanse u takvim slučajevima, diskusije traju već generacijama. Budući da ga je pogodila empatija strankinje, on joj priđe. „Hamutal, zašto plačeš?“ upita je. Njegovo pitanje izazove prigušeni krik, Hamutal se okrene, želi pobeći. On je primi za ruku. „Nemoj bežati.“ On korača uz nju dok se ona žuri prema kući u kojoj živi s drugim ženama. Ona poznaje gaona, zove se Shmuel, ne baš uobičajeno ime za romaniotskog, grčkog Židova poreklom iz Aleksandrije. Svojim prisustvom izaziva u njoj zbunjenost, nikada nisu razmenili ni reč. Opet je primi za lakat i kaže: „Zašto si se rasplakala? Šta ti se dogodilo?“
Hamutal bude kao oduzeta. Odmahne glavom, istrgne se, uđe u kuću.
Gaon prođe rukom kroz bradu, ode dalje.
No zajednica je mala. Nekoliko dana kasnije vidi je samu kako sedi na obali i promatra gužvu oko brodova. Baca kamenčiće na mačke lutalice. Ćutke sedne pored nje. Sunce se probija kroz toplu maglu. Nakon pola sata ona želi ustati. On je zadrži. Pogleda je u oči. Tek tad primeti da njene plave oči malkice škilje što ga ispuni nežnošću. Narednih minuta ćute. Zatim on ustane, položi ruku na njeno rame. „Galana“, reče smejući se: plavooka.
Produži dalje razgovarati s ribarima. Vidi ga kako stoji, u protusvetlu. Njene su misli zbrkane i mračne.
U narednim nedeljama redovito se sreću; njihovi pogledi postaju sve smeteniji. Ona navečer često sedne pored Mojsijeva zdenca. Jedne večeri Shmuel sedne pored nje, pogleda je. „Galana“, opet kaže. Široko se nasmeje i iz čista mira pita je hoće li se udati za njega.
Ona ustane, ode, lunja uličicama. Nekoliko dana kasnije zajednica zna za namere gaona Shmuela. Šire se glasine, Hamutal zapitkuju žene i hihotave devojke. Ona odmahuje glavom, sakrije se u ženske odaje.
Gaon je imućan čovek u kojeg muslimanski autoriteti imaju poverenja, a pripada eliti kovača kovanica, vrlo uglednom zanimanju. Smatraju ga strogim i pravednim, no ona se ne oseća spremnom da više ikada svoj život deli s nekim muškarcem. Dugo vremena odbija njegove sve formalnije i upornije udvaranje, sve dok joj rabinova žena ne kaže da će joj upravo takav čestit čovek pružiti ravnotežu i zaštitu, da će živeti u lepoj i mirnoj kući, da će joj pružiti sve što može. Naveče se posavetovala s rabinom. On joj savetuje isto.
Pošalje pismo u Narbonne, u kojem za savet pita svog svekra. On joj odgovara da ima pravo ponovo se udati te da stoga ima njegov blagoslov. Još nekoliko nedelja noću ne može spavati, odlučuje se odabrati život, ne večno žalovanje. Shvata da tamošnji ljudi predstavljaju njen novi dom, da mora iskoristiti tu novu priliku.
Priđe gaonovoj kući. Te večeri pada mlaka rosulja, mirisi navlažene prašine škakljaju joj nos. Pokuca mu navrata, on otvori, vidi njen beznadan izraz lica, nakloni se, pozove je unutra. Ona ga zamoli, kao preduslov za brak, da joj pomogne: ipak bi htela otputovati za Yerushalayim. Njena ga molba zasmeta. Ćutke sedi pred njom i reče: „Hajdemo se prvo venčati. BrinuĆu se za tebe.“ Hamutal pristane, on svoje ruke položi na njene. Sledećega dana stoje pred rabinom i dogovore sve za venčanje koje će se održati šest nedelja posle.
4.
Židovska zajednica onovremenog Fustata imala je mnogo strožu hijerarhiju od napredne, prosvetljene zajednice u Narbonnei. Običaji i društveni odnosi bili su konzervativniji, položaj žene manje emancipovan. Hamutal se mora prilagoditi novim životnim pravilima; najveći dieo vremena provodi u ženskim odajama, a svog budućeg supruga ponekad danima ne vidi. Odnos je također malo manje romantičan nego sa strastvenim mladićem koji ju je odveo u Provansu. Shmuela često vidi tek za večerom koja najvećim delom prolazi u tišini. On joj iskazuje svako poštovanje, ali je od službene objave venčanja postao suzdržaniji. Sve je blizu i nedostižno. Zvono koptske crkve probija se kroz židovsku večernju molitvu, u daljini čuje se mujezinov Allahu akbar.
Sledećih dana Hamutal se raspituje kod krojača u Fustatu za kupnju propisane molitvene odeće za budućeg muža. Poslednje nedelje kao što je predviđeno nisu imali nikakvog kontakta. Kosa joj je tamno obojena kanom. U danima pre venčanja Hamutal silazi u ritualnu kupelj. Ispod vode vidi bezobličnu stravu, krvavi zamotuljak u čeljustima čudovišta. Izroni, izađe iz kupelji, ručnike joj pruže žene koje se smeše njenim zlaćanim naježenim dlačicama.
Ketuba ili bračni akt mora proći dugačak put. Rabin ga priprema i ispisuje te predstavlja židovskim rayyima. Zatim ide islamskoj administraciji k muqaddamu, a nakon njihovog odobravanja ide vrhovnom vođi egipatskih Židova, nagidu, a tek onda natrag do sinagoge Ben Ezra. Nakon svega toga stupaju u brak, ona opet postaje suprugom istaknutog člana židovske zajednice. Potpisuju ketubu. Posle je svečano predana Hamutal na čuvanje. Shmuel joj lice prekrije velom. Chatuna bude mnogo egzotičnija i živopisnija nego prilikom prvog venčanja; na ceremoniji su prisutni istaknuti muslimani i nekoliko koptskih kršćana. Odzvanja čudna muzika nakon što stupe ispod baldahina. Shmuel izgazi čašu, ovaj put bez marame preko stakla. Krhotine blistaju i krčkaju pod njegovim stopalima. Muslimanski bubnjari na proslavi dovode je u stanje čudnog uzbuđenja. Gosti donose poklone mladencu i mladenki; pozdravljaju Hamutal suzdržanom pristojnošću i žele joj dobrodošlicu. Prema merilima onog vremena već je bila starija žena, ali svi se slažu u tome da doprinosi dostojanstvu svog novog supruga.
Lepo ukrašen bračni ugovor, papirus od tučene trske s obala Nila, sigurno je pola veka kasnije zajedno s nebrojenim drugim dokumentima bačen u tamnu genizu gde su ga tokom vremena izeli miševi ili štakori. Ili se možda pojavio u rukama istraživača iz Cambridgea ili ko zna gde na svetu, ali imena više nisu čitljiva.
* * *
Hamutal postepeno upoznaje elitu zajednice, iako nikada ne izlazi van bez pratnje. Ali zajedno s drugim ženama može se i slobodnije kretati. Dobija poduku od svekrve koja ima ulogu mu’allime ili učiteljice. Zajedno s tom živahnom, korpulentnom ženom pronalazi put kroz paklenu gužvu arapskih sukova, uči običaje i izraze trgovaca, kako pregovarati o ceni i kvaliteti, stiče uvid u domaćinstvo bolje situirane egipatske Židovke.
Njena kućna posluga sastoji se od desetak ljudi. Okretni su, tihi i nedeljama plahi pred tom strankinjom. Postepeno pridobija njihovo poverenje time što i sama zasuče rukave. Od svoje kuvarice uči kako da komade divovskog nilskog ostriža ispeče u vrućem pepelu, kako da ukuha datulje i smokve, kako da ukiseli masline i limun. Promatra ptice, uvek besprekorno vedro nebo, uživa u mirisu ognjišta u uličicama, narančina cveta kad na grad padne pljusak, a široki se Nil pretvori u šumno more, u mirisu zanjihanih oleandara u unutrašnjem vrtu. Zajedno s drugim ženama ide do uljare, visoke i sumorne dotrajale građevine, u kojoj oslepljena mula okreće prešu za masline uza škripu dva plosnata kamena. Ulje teče niz cev u stare ćupove, miris je gorkosladak, sjajna koža polugolih mladića blista zelenozlatnom bojom. Naučila je kako pripremiti faul. Zrna kuhanog boba zgnječi u maslinovom ulju, dodaje kim, limun i sezam. Meša i meša, a ponekad još plače kad pomisli na svoju izgubljenu decu. Vreme se rastapa u satima trome sieste, u nestvarnom, toplom naboru vremena u kojem žive njena sećanja, dremež tokom vrućine od koje postaje meka i sanjiva, dok je opet ne probudi mujezinov pevni zov u blizini starog gradskog zida. Mnogi egipatski Židovi tečno govore arapski; nakon nekoliko meseci uglavnom može razumeti šale u sukovima. Njen slab hebrejski, s tragovima sefardskog španskog, dobija judeo-arapski prizvuk. Samo kad se nečega prepadne ili sanja, pojavi se nešto severnjačko, jezik iz drugog života, nešto tvrdo i sivo i hladno za čim ponekad oseća nepodnošljivu čežnju. U vreme kad stiže egipatska zima opet je trudna.
Jednoga dana zajedno sa Shmuelom stoji u luci Fustata blizu stare babilonske utvrde. Dok promatraju užurbanost oko pontonskog mosta, ona mu sama od sebe počne pričati o luci u Rouenu. Objasni mu što je to snek, prizna mu da je njen otac potomak Vikinga koji su dva veka pre pokorili severnu Evropu. Muškarac preneražen shvati da je njegova nova žena zapravo u srodstvu s omraženim, okrutnim Normanima koji su mahnito pustošili gradove Orijenta. Prethodno mu je ispričala samo da je flamanskog porekla. To da je snaha glavnog rabina Narbonne, njemu je bila dovoljna garancija da se časno oženio. Sad se oseća zbunjeno, donekle čak i prevareno. Ta ga spoznaja muči svaki dan sve više. Od tog je trenutka počinje promatrati s podozrenjem.
Ona pak nekoliko nedelja posle dozna od židovskih izbeglica o strahotama pogroma u Rouenu pa mu ispriča o tome. Muškarac polako počinje shvatati koliko je teško živeti s obraćenicom, o čemu je trebao razmišljati u trenutku kad ga je ta nepoznata žena toliko privukla. Njihov odnos ipak se održi, zahvaljujući tome što ih podržava porodica te zato što je jako formalne naravi za razliku od one nezaboravne amour fou iz mladosti.
Žilava je; njeno se telo prilagodilo klimi, prehrani, kulturi. Ona čini sve da natrag zadobije njegovo poverenje. Dobila je priliku da zajedno s mužem razgovara s nagidom, da sluša razgovore s učenjacima. Zajedno sa Shmuelom u kući prima islamske učenjake i velikodostojnike. Naučila je sve o složenim odnosima multietničke zajednice u Fustatu. Zahvaljujući njima čula je i mnogo više o velikim zločinima na Orijentu koje su počinili ljudi iz njenog naroda. Židovi diskutuju s muslimanima, hrišćanski hodočasnici na putu za Jeruzalem budu upozoreni na opasnost koja onde preti; krstaši se izgleda opet mobilizuju, odlučni u nameri da zauzmu Jerusalem. Trupe prolaze Evropom, prelaze Sredozemno more, velikim brodovima pristaju na obale Libanona. Napadaju stanovnike na obali. Muslimanske zajednice posvuda se bune protiv hrišćanskih napadača. Često nemaju nikakve šanse za obranu od krvavih pokolja, silovanja, uništavanja njihovih zajednica. Ponekad im polazi za rukom brza pobeda nad teško oklopljenim vitezovima: naučili su kako da sa svojih malih okretnih konja gađaju oči iza vizira, pucaju u noge i oči tromijih konja severnjaka. Nemir zahvata istočne pustinjske predele Egipta. Napetost posvuda raste. Čuje priče o nestabilnim prilikama u Španiji, izgleda da mnoge izbeglice beže put severa, prema Narbonnei jer rekonkvista ne štedi ni Židove - za mnoge hrišćane oni su samo jataci omraženih Saracena. Živahan svet u Fustatu, u kojem sve i svako dolazi s nekom pričom, pružaju joj osećaj da se niti njenog života ovde sastaju. Istovremeno više nego ikad postaje joj jasno da više nigde neće zaista biti sigurna. Kao da živi na splavi koja plovi prema vodopadu.
Svoje četvrto dete rodila je usred leta. Porođaj se brzo odvija, rađa dečaka kojemu opet želi dati ime Yaakov. Muž se s time ne slaže, dete će se zvati Avram. Ritual obrezivanja odvija se u sinagogi. Posle su joj ispričali da dete nije plakalo, da nije ni trepnulo, da je imalo nasmešen izraz lica. Te večeri kroz otvorena vrata zmija siktalica dopuže u kuću i uvuče se u pletenu košaru u kojoj spava novorođenče. Dadilja dođe u sobu, primeti zmiju, krikne. Zmija spuzne među pelene u koje je dete omotano. U panici žena podigne dete iz košare, zmija je munjevito ugrize za zapešće, ne pušta je i ostane visiti previjajući se, sjajnih očiju i širom rastvorenih ralja na ruci žene koja vrišti. Smrtonosni otrov prodre duboko u žilu kucavicu. Dođu ostale žene, jedna uzme dete iz ruku dadilje, druga udara po zmiji štapom sve dok ne popusti; skačući, brzim pokretima stopala, nekoliko žena izgazi glavu zmije što se previja. Dadilji pozli, padne, nekoliko trenutaka posle izgubi svest. Nešto kasnije se ukoči, natečenog grla i pocrnelog jezika, kolutanje očiju se zaustavi. Okupljene žene vide dadilju kako se guši u poslednjem trzaju, s krvavom penom na ustima. Kad se u susednoj sobi Hamutal probudi od buke i nahrupi k njima, dadilju već iznose van uz naricanje. Preuzme svoje dete od jedne žene. „Bože“, pomisli, “koji god Bog da jesi, zašto me iskušavaš?“
Pala je na kolena, njiše dojenče i izbezumljeno ga privija na sebe. Dete pući usne, traži dojku. Oseća toplinu, odahne, odvedu je do kreveta. Dete siše, miris mleka i snažno stezanje njegovih ustašca umiruju je, mali jezik masira bradavicu. Pomiluje glavicu s još otvorenom fontanelom.
Prolazi pola godine relativnog mira. Blagostanje i kultiviranost joj gode. Dala je sašiti lepu odeću, svoje odaje luksuzno uređuje za sebe i dete. Svog novog supruga retko viđa; jednog dana krajem avgusta on otputuje u Aleksandriju u vezi nekog porodičnog posla o čemu ne doznaje mnogo.
Nakon nekoliko nedelja vraća se. Prilazi joj čudnog pogleda, zagrli je i reče: „Sjedni, Hamutal. Moram ti nešto reći.“
Srce joj divlje lupa u grlu, vrti joj se, ne zna što može očekivati, no ima osećaj da gubi razum.
„Hamutal“, reče muškarac, „Yaakov i Justa su živi. Kod tvojih su roditelja u Rouenu.“
Pogleda ga izbezumljenim pogledom, ne može izustiti ni reč, otvori usta, u neverici odmahuje glavom dok ga štipa za ruku.
5.
Otada nema više ni trenutka mira.
Noću leži budna dok joj se misli roje: kako su zaboga njeni roditelji pronašli decu? Negde na putu prema istoku susreli su se delovi severnih i južnih trupa. Sigurno je među brojnim normanskim vitezovima uključenima u severne trupe bio i dio iz Rouena. A kad su decu u fatalnoj noći u Monieuxu poveli sa sobom vitezovi koji još nikad nisu čuli za njih, starije dete verovatno je ispričalo ko su im otac i majka. Čak je moguće da je jedan od njene starije braće čuo o tome, potražio decu i poslao ih kući. Ta je misao opseda i uznemiruje, istovremeno zabrinuto razmišlja o svojoj braći, koja su možda dala život tokom neke opsade u Antiohiji ili Bog zna gde. U svakom slučaju više je nego verovatno da su brojni normanski vitezovi čuli za skandaloznu priču. Nije dugo trajalo pre nego što je neki od vitezova shvatio: to su onda unuci Gudbrandra, oca Vigdis Adelaïs. Pa ih je s prvom grupom glasnika poslao iz Zadra u Rouen - bolje da ne misli o tome, njena židovska deca kod njenih hrišćanskih roditelja, znaju li njeni svekar i svekrva išta o tome? Poslala je pismo u Narbonne. Iako se njen novi suprug tome protivi, ne može joj zabraniti da stupi u kontakt s glavnim rabinom Francuske; odnosi mu to jednostavno zabranjuju. Nakon nekoliko nedelja stiže odgovor: roditelji njenog prvog muža nisu znali za to, mole je da im se vrati da zajedno razmisle na koji način zatražiti decu. Ona o tome obavesti muža, koji besno plane i proklinje dan kada joj je rekao da su deca živa. Istovremeno zna da je ono što žena traži opravdano, svaka mogućnost da se zatraže njena starija deca treba biti iskorištena. On ne može napustiti zajednicu na toliko dugo, moraće sama putovati. Daje joj jedan uslov: njihovo dete Avram ostaje u Fustatu, a ona, dok je Sredozemno more još otvoreno, mora što pre krenuti na put. Stoga mora ostati u Narbonnei tkom zime, kad se ne može ploviti, pa se vratiti prvim brodovima u proleće.
* * *
Jedne tople noći početkom septembra stoji ispred bronzanog ogledala u svojoj prostranoj sobi, a dok se presvlači za noć, odjednom naglas kaže: „Ne zovem se Vigdis. Ne zovem se Hamutal. Zovem se... Zovem se...“ Zaćuti. Stane pored prozora i gleda grad. Vidi zvezde u daljini tamo gde zna da Nil tiho teče. Sve se u njoj vrti. „Ja nisam Avramova majka. Ja sam majka...“ Opet zaćuti; nešto joj se prelomilo u glavi. Spoznaja da su njena deca iz Monieuxa kod njenih roditelja u Rouenu, dok je ona ovde udana za egipatskog Židova iz Fustata i s njim ima dete, oduzima joj svaku sposobnost jasnog rasuđivanja. Vrti joj se. Već nekoliko dana otresa se na druge žene, nema strpljenja, detetov plač ide joj na živce, nema više mleka pa ga doje druge žene. Izbegava razgovor sa suprugom. Nakon zajedničkih obroka ubrzano odlazi u svoje odaje. Uviđa da je nemoguće ovde ostati. Dok Shmuelova zabrinutost za dobrobit njegove žene raste, ona potajice pošalje pismo svom bivšem svekru u Narbonne putem konvoja iz Fustata s molbom da rabina Jošuu Obadiju u Monieuxu obaveste o tome što je doznala i da eventualno zatraže njegovu pomoć. Pomoć čime? Ne zna. Javlja kako se nada da će stići u Narbonne pa nastaviti put za Rouen. Zlokoban plan koji će njenog bivšeg svekra ispuniti velikom zabrinutošću. Jedna joj se noćna mora često vraća: vidi Yaakova i Justu kako ih hvata velika zmija u Nilu i vuče u dubinu. Zatim vidi oblak krvi u smeđoj vodi. Budi se u znoju i drhti. Gleda oko sebe kao da ništa ne prepoznaje. Ima osećaj da će izgubiti razum ako sad ne ode. Noć je sveža i očaravajuća, njena soba s lepršavim zastorima odednom je pakao. Gleda gradsku četvrt ispod kuće: kod gradskog zida šapćući kreću se lopovi i kurve. Tiho se oblači uz lupanje srca, uzima nekoliko srebrnjaka iz kutijice u velikom ormaru, navuče na sebe laganu dželabu jedne od egipatskih dojilja, prođe sobu u kojoj mali Avram mirno dišući leži. Pogleda dete, dotakne nepomično lišće, promrmlja ispriku. Želi izaći iz sobe, ali se odmah vrati. Spontano uzme dete u naručje, zamota ga u svileni šal. Izađe iz kuće na svetlo zalazećeg meseca. Noć je tiha, nekoliko stabala mirno šumi. Čuje šakala u daljini. Sova se oglasi hukom iznad njene glave. Seti se priče o čoveku koji je ubio drugoga zbog tog tihog zvuka koji ga je opsedao. Je li to Božji glas? Glas koji sam stvoriš, za koji se nadaš da dolazi s druge strane i da će ti otkriti smisao života? Više ne zna u kom je vremenu, u kojoj je godini; sve joj se kovitla i meša. „Tiho, Yaakove“, kaže usnulom Avramu; žuri se, ne obazire se na opasnosti u četvrti Mar Girgis, ide prema molu kod pontonskog mosta. U mlako svitanje čeka jutarnje brodove. Ukrcava se na prvi brod za Aleksandriju. Ništa ne objašnjava, kapetan je sumnjičavo pogleda, daje mu dva srebrnjaka, on primećuje fin okovratnik ispod bele dželabe, ništa ne kaže. Mora opet pokušati dojiti sad kad dojilje više nisu s njom, mora pronaći hranu za sebe.
Brod napreduje začuđujućom brzinom sad kad plovi nizvodno. Zajedno sa strujom zaobilazi peščane sprudove i obale, prolazi mimo prvih ribara i poslednjih jutarnjih grabežljivica. Pre nego što se snašla prošli su veliki zaliv, a Fustat je nestao iza horizonta. Tek sad shvata šta je učinila: ponovo je jednostavno pobegla. Kao da je beg postao njen jedini način reagovanja. Bez pisma preporuke, bez dokaza o poreklu, izložena je svim mogućim opasnostima i ne može zahtevati zaštitu. Opet je za sobom ostavila porodicu koja će je tražiti jer je obećala ostaviti Avrama u Fustatu. Opet se žurila da što pre ode i neprimetno otputuje. Opet je za sobom ostavila toplo gnezdo u potpunoj pomutnji; ne želi razmišljati o Shmuelu koji se probudi i očajnički pred njenim odajama prvo zove nju, a onda Avrama, o besu i tuzi kojih joj je već dosta. Ne želi razmišljati o svojoj izdaji, o svojoj svekrvi i brigama koje joj je izazvala. Možda ne živi, ali opet će preživeti vlastitu smrt. Diše i miče se, to je sve. Sve dok naveče ne pomisli: ako se ne pomičem, smrt me neće videti. Pa ostane nepomično ležati u jednom uglu, dok dete bezuspešno siše njenu bolno iskrzanu levu bradavicu.
Nakon tri dana feluka od cedrovine već se njiše zapenjenim valovima delte kod Rashida, a dan kasnije sigurno stiže do Farosa kod Aleksandrije. Dan i po posle sedi prekrivena velom na trgovačkom brodu za Palermo; elegantno plovilo pristaće nakon teške jesenske oluje, oštećeno i slomljenog jarbola, praćeno jaucima iscrpljenih galiota. Ona je također slomljena morskom bolešću i pomutnjom, dete je iscrpljeno majčinom oskudicom. Dotetura na kopno, ode do kuće menjača novca koa se seća sa svog prethodnog putovanja. Laže mu o svom putovanju; ostaje onde dva dana pre nego što brodom krene u Marseille. Onde na južnoj francuskoj obali opet posećuje porodicu bogatog brodara. Laže o svom putovanju, o detetu. Njegova žena shvata da se nešto zloslutno događa, ali ništa ne pita. Unutrašnje dvorište s plavom pticom, belo napeto platno, stablo naranče. Vrativši se u sobu u kojoj je nekad boravila, pobrkala je Avrama s detetom koje je nestalo u raljama krokodila. Čuju je kako glasno govori, hoda po sobi, bući do kasno u noć. Tek se pred zoru smiri, najviše od iscrpljenosti. Položi dete na krevet i spava pored njega na podu, govoreći u snu. Služavka brodarove žene pronalazi je oko podneva kako još uvek spava dok dete plače na krevetu. Hamutal se trgne iz sna: „Pustite me, pustite me, neću.“ Viče i divlja i tek onda se posve osvesti, pogleda oko sebe, ima zapenjena usta. Zbrinuli su dete, posle su i nju obukli, umiruju je. Brodarova žena pripremi joj paket s hranom, složi odeću za put, mala tamna ropkinja koja govori samo grčki pođe s njom. Prati je do mola, pomogne joj da se ukrca na obalni brod koji plovi do Cap d’Agdea. Dete je jako smršalo, majka izgleda kao podivljala nomatkinja. U Agdeu prosi jer je zaboravila da je dobila novac. Spava u seni utvrde oko koje se guraju prosjaci, psi i kurve dok mesec ne zađe za obrise utvrde. Sledećega jutra probudi je neka devojka kojoj uplakani Avram sedi u krilu. Hamutal istrgne dete iz ruku devojke i počne bežati praćena psovkama. Na svoje zaprepaštenje negde čuje normanski jezik. Pobegne prema luci, sakrije se iza nekoliko bala sena. Prevrće po torbi, ustanovi da uza se još ima vrednih kovanica. Od nekoliko srebrnjaka koje je uzela u Fustatu, jedan daje nekom starcu koji je primitivnim kolima treba prevesti u Narbonne. Tokom celog tog drmusavog putovanja mrmlja stare molitve, više ne zna gde ih je naučila. Brkaju joj se jezici, vidi decu koju nije imala, misli da se vozi natrag u Fustat i smeje se.
6.
Ponovni susret s roditeljima njenog umrlog muža protekne u pomutnji zbog novog deteta koje nosi na rukama: to nije bio dogovor. Ona brizne u plač kad vidi to dvoje čestitih ljudi i ne nalazi reči. Oni su takođe duboko ganuti i jedva skrivaju emocije. Njen svekar je u nekoliko godina ostario. Kosa mu je bela, a koža puna smeđih mrlja. Svekrva je teža i sporija; njena nekoć kao ugljen crna kosa sjajna od maslinovog ulja, seda je i bez sjaja. „Hamutal“ reče dirnuto, „Sara Hamutal.“ Kao da ništa drugo ne uspeva izgovoriti. Preuzima dete od nje, doziva jednu od žena iz stražnjeg dela kuće, ova prepozna Hamutal i prekrije rukama lice. Čeka je iznenađenje jer u kući je gost: još stariji i ukočeniji Jošua Obadija iz Monieuxa. Potresena, zagrli ga. Naviru sećanja na pogrom. Stari rabin zakuka kad je spomenuto krvoproliće u brdskom selu. I u Narbonnei je bilo pokušaja pogroma, za sad je sve ostalo na manjim okršajima.
Kasnije toga dana desetorica muškaraca izgovaraju kadiš u sinagogi. Čudni su joj zvuci: to je delom aramejski od kojeg jedva da išta razume. Ali mislima je ionako negde drugde.
Te noći Hamutal ostaje u društvu žena koje se brinu za nju i umiruju je. Gotovo je neprekidno u suzama. Bolna radost, jad pun topline. Tragična i sretna sećanja. Iskorenjenost, osećaj da se na tren vratila kući, ponovno probuđena tuga zbog Davidove smrti, strah od onog što je čeka. Shmuel se pretvori u Davida, a David postane Yaakov, Avram bude Gudbrandr, a Gudbrandr bude David, a gde je Justa, možda kod njene majke u Rouenu. Je li Justu pojeo krokodil? Ah, jadno dete, otela ga je kurva u Agdeu dok je ona spavala, kurva s ustima zmije. Veliki, zbunujući vrtlog. „Svet me napušta. Ne mogu ništa protiv toga, strah me je. Moj je brat krstaš neka mu Bog pomogne protiv Saracena u Fustatu. Grize nokte dok prsti ne počnu krvariti. Ima osećaj da je opsednuta đavolom, reče cereći se ženama, koje rukom prekriju usta i narede joj da ćuti.
* * *
Sledećih dana bude jasno koliko je Hamutal izbezumljena. Susreće bratića svog pokojnog muža, Yom Tova, kojemu kaže David. Smeje se i kaže da se zove Vigdis, Vigdis od Viking, nakon čega prasne u pakleni smieh. Svekar i svekrva su zabrinuti; mole je da ne putuje u Rouen zato što je opasno po život i besmisleno. Bolje da Richard Todros preko svojih znanaca zamoli ješivu u Rouenu da posreduje između nje i njenih roditelja u vezi dece. No nakon dve nedelje stiže odgovor da su svi njegovi poznanici stradali u velikom pogromu 1096. te da trenutačno nema nikoga ko bi se usudio uspostaviti kontakt s normanskim vitezovima, a pogotovo ne pregovarati o vraćanju dece Židovima.
Stari Todros shvaća da Hamutal ne može zaustaviti; iz dana u dan sve je izbezumljenija i opsednutija. Svakoga dana s malo više odlučnosti govori da želi u Rouen. Rabin je pokušava urazumiti, kaže joj da je nemoguće putovati kopnom, da je onda bolje putovati od Narbonne do Atlantskog oceana putem za Santiago de Compostelu. Pri tom mora biti jako oprezna i predstavljati se kao hrišćanka zato što sve vrvi od normanskih vitezova. Onda može nastaviti put do zaliva Santander i odanle brodom uz atlantsku obalu prema Rouenu. Hamutal se neobuzdano smeje, praznog pogleda. „Da, tata“, kaže i želi zagrliti svog bivšeg svekra. On joj se izmakne. Kao da ju je obuzela grozničava nada da će decu videti živu i da će se pomiriti sa svojim roditeljima. Stari Todros zamišljeno gladi bradu dok sluša šta ona govori. U svakom slučaju ne mora više sama putovati; s njom će kao zaštitnici putovati Yom Tov i Jošua Obadija.
Нема коментара:
Постави коментар