SVI OSIM TEBE
Ipak, dok sam skretao od reke niz dugu ulicu koja je vodila prema kući, dozvao sam u pamet da u stvari želim decu. Želeo sam ponovo biti unutra, okružen svetlom i sigurnošću, gledati kako žena stavlja decu u krevet, svestan da je moja muževnost neosporna. Želeo sam noću isti krevet, iste ruke; želeo sam da se ujutru budim znajući gde sam. Želeo sam da mi žena bude čvrsto tlo, poput same zemlje, gde se uvek mogu obnoviti. Jednom je bilo tako, gotovo da je bilo. Mogao sam učiniti da opet bude, da uistinu bude tako. Trebalo je samo malo čvrste volje pa da opet budem zdrav.
Dok sam išao kroz hodnik, opazio sam svetlo ispod naših vrata, a pre nego što sam stavio ključ u bravu, vrata su se otvorila iznutra. Na njima je stajao Đovani, s kosom na očima, i smejao se. Držao je čašu konjaka. U prvi mah učinilo mi se da je veseo, a onda sam video da to lice ne izražava veselje, nego histeriju i očaj.
Hteo sam da ga pitam šta radi kod kuće, ali me je uvukao u sobu, držeći me rukom čvrsto oko vrata. Drhtao je.
„Gde si bio?“. Pogledao sam ga u oči, odmičući se malo od njega. „Svuda sam te tražio.“
„Zar nisi otišao na posao?“, upitao sam.
„Nisam“, odgovorio je, „Da popijemo nešto! Kupio sam bocu konjaka da proslavim svoju slobodu.“
Natočio mi je konjak. Stajao sam kao uzet. Došao je do mene i gurnuo mi čašu u ruku.
„Đovani, šta se dogodilo?“
"Ljudi su prljavi, znaš?". Pogledao me. Oči su mu bile pune suza. "Naprosto su prljavi, svi, niski i jeftini i prljavi." Ispružio je ruku i povukao me na pod do sebe. "Svi osim tebe. Svi, osim tebe." Držao mi je glavu među rukama, i mislim da takva nežnost gotovo nikada nije izazvala onakav strah u meni kakav me tada obuzeo. "Nemoj da me ostaviš da propadnem, molim te", rekao je i poljubio me u usta s nekom čudnom, nepopustljivom nežnošću.
Đovanijev dodir uvek je u meni budio želju; međutim, sada me njegov vrući, slatkasti dah terao na povraćanje. Odmakao sam se koliko sam god mogao i otpio gutljaj konjaka. *Iz romana "Đovanijeva soba"
Vani obzorje ostaje svetlije, pretvarajući sivo nebo u grimizno plavo.
Spakovao sam torbe i očistio kuću. Ključevi od kuće leže na stolu preda mnom. Moram se presvući. Kada obzorje postane malo svetlije, na zavoju ceste pojaviće se autobus koji će me odvesti u grad, na stanicu, na voz koji će me odvesti u Pariz. Ipak, ne mogu se maknuti.
Na stolu je, takođe, mala plava koverta, pisamce od Jacquesa u kojem me obaveštava o datumu Giovannijeve smaknuća.
Natačem sebi malo pića. Gledam u prozorskom staklu svoj odraz koji postaje sve bleđi. Čini se da iščezavam pred vlastitim očima i ta me misao zabavlja; smejem se sam sebi.
U ovom trenutku vrata se otvaraju pred Giovannijem i bučno zatvaraju za njim, da se nikad više ne otvore ni zatvori. Ili je možda već sve gotovo. Možda tek počinje. Možda još sedi u ćeliji i sa mnom posmatra dolazak jutra. Možda se čuje šapat na kraju hodnika i tri krupnog muškarca u crnom skidaju cipele, jedan od njih drži prsten za ključeve, u zatvoru vlada muk i sve čeka, čeka ispunjeno stravom. Tri sprata niže, aktivnost je na kamenom podu utihnula, privremeno; neko pali cigaretu. Hoće li umreti sam? Ne znam je li smrt u ovoj zemlji samotna ili masovna stvar. I što će reći svešteniku?
Nešto mi govori: Svuci se, vreme odmiče .
Ulazim u spavaonicu. Odeća koju ću nositi na krevetu; torba je otvorena i spremna. Počinjem se svlačiti. Soba ima golemo ogledalo. Postajem ga strahovito svestan .
Giovannijevo lice njiše se preda mnom poput neočekivanog fenjera u mračnoj, mračnoj noći. Njegove oči…njegove oči žare se poput tigrovih, zure ravno ispred sebe, more približavanje poslednjeg neprijatelja, dlake su mu nakostrešene. Ne mogu odgonetnuti taj pogled: ako označava strah, onda nikad nisam video strah, ako označava teskobu, onda nikad nisam bio teskoban. Sada prilaze, okreću ključ u bravi – njihov je. On ispušta krik, jedan jedini krik. Oni ga gledaju iz daljine. Vuku ga prema vratima od ćelija, hodnik se pruža pred njim poput groblja njegove prošlosti, zatvor se vrti oko njega. Možda počinje stenjati. Ili nakon onog krika možda ne prestaje vrištati, možda sada plače, okružen gvožđem i kamenom. Vidim da mu kolena klecaju, bedra su mu kao hladetina, stražnjica drhti, skroviti čekić počinje kucati. Znoji se, ili je suh. Vuku ga, ili sam hoda. Zahvat im je strašan, njegove ruke nisu više njegove.
Ide niz onaj dugi hodnik, niz one metalne stepenice, u srce zatvora, a iz njega u sobu u kojoj ga čeka sveštenik. Spušta se na kolena. Sveća gori, Devica Marija gleda u nj.
Blagoslovljena ti i plod utrobe tvoje .
Ruke su mu hladovlažne, telo tupo, bledo i suvo. Vidim ga u ogledalu, krajičkom oku.
Blagoslovljena ti i plod utrobe tvoje .
***
Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, shvatao kao dete, mislio kao dete; ali, kad sam postao muškarac, odbacio sam detinjaste stvari.
Čeznem za tim da se ovo proročanstvo obistini. Čeznem za tim da smrskam to ogledalo i budem slobodan. Gledam svoje spolovilo, svoje zabrinjavajuće spolovilo, i pitam se kako može biti skupljeno, kako ga mogu spasiti od noža. Putovanje prema grobu već je započelo, putovanje prema pokvarenosti već je, i uvek je, napola završeno. Ipak, ključ za moje spase, koji ne može spasiti moje telo, leži skriven u meni samom.
***
Jutro mi pritišće pleća užasnim teretom nade i uzimam plavu kuvertu koju mi je Jacques poslao i polagano je derem na komadiće, gledam ih kako plešu na vetru, kako ih vetar odnosi. Ipak, dok se okrećem i počinjem ići prema ljudima koji čekaju autobus, vetar baca neke od njih opet na mene.
Našao sam se pred Đovanijevom sobom sutradan uveče. Bilo je već prilično kasno. Šetao sam sa Helom pored reke i kasnije previše pio u nekoliko bistroa. Kada sam ušao u sobu, svetlo mi je udarilo u oči; Đovani se uspravio u krevetu i prestravljeno viknuo:
- Ko je to? Ko je to?
Stao sam kod vrata, malo se zanoseći na svetlu, rekao sam:
- Đovani, ja sam. Prestani.
On je zurio u mene, a onda se okrenuo prema zidu i zaplakao.
Pomislio sam: „Isuse Hriste!“ i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Izvadio sam cigaretu iz džepa od sakoa i prebacio sako preko stolice. S cigaretama u ruci, otišao sam do kreveta i nagnuo se nad Đovanija.
- Dušo, prestani da plačeš – rekao sam – Molim te, prestani da plačeš!
Okrenuo se i pogledao me. Oči su mu bile crvene i suzne, premda se čudno smejuckao. U tom smejućanju bilo je okrutnosti i srama i užitka. Pružio je ruke, pa sam se nagnuo do njega, sklanjajući mu kosu s očiju.
- Bazdiš na vino – rekao je.
- Nisam pio vino. Je l te to uplašilo? Zbog toga plačeš?
- Ne .
- Zašto onda?
- Zašto si otišao od mene?
Nisam znao šta da mu kažem. On se ponovo okrenuo prema zidu. Nadao sam se, verovao sam da neću ništa osetiti: ali, osetio sam stezanje u srcu, kao da me neko dirnuo prstom.
- Nikada nisam dopreo do tebe – rekao je Đovani – Nikada nisi stvarno bio sa mnom. Ne mislim da si me lagao, ali znam da mi nikada nisi rekao istinu. Zašto? Ponekad si bio ovde po ceo dan i čitao, ili otvarao prozor, ili nešto kuvao… i ja sam te gledao… nikad nisi ništa rekao.. gledao si me tim svojim očima, kao da me ne vidiš. Po ceo dan,dok sam ja radio, da uredim ovu sobu za tebe .
Ćutao sam. Zurio sam iza njegove glave u četvrtaste prozore što su zadržavali bledu mesečinu.
- Šta radiš to? I zašto ništa ne govoriš? Ti si zao, da znaš; katkad, kad si mi se smešio, mrzeo sam te. Hteo sam da te udarim. Hteo sam da ti poteče krv. Smešio si mi se na isti način na koji si se svima smešio, govorio si mi ono što si svima govorio… a ne govoriš ništa osim laži. Zašto uvek nešto kriješ? I šta misliš, da nisam znao, kada si vodio ljubav sa mnom, da je ni sa kim nisi vodio. Ni sa kim! Ili sa svima.. ali ne sa mnom, ne sa mnom. Ja ti ništa ne značim, ništa, i ti u meni izazivaš groznicu, ali nikakav užitak .
Pomakao sam se, tražeći cigaretu. Bila mi je u ruci. Zapalio sam je. Mislio sam: „Reći ću nešto i onda ću zauvek otići iz ove sobe.“
- Znaš da ne mogu da budem sam. Rekao sam ti. Šta se dogodilo? Zar uopšte ne možemo da živimo zajedno .
Opet je zaplakao. Gledao sam kako mu se tople suze kotrljaju iz uglova očiju na prljavi jastuk.
- Ako prestaneš da me voliš, umreću. Pre nego što si došao, hteo sam da umrem, rekao sam ti to bezbroj puta. Kakva okrutnost, podstaći u meni želju za životom samo da bi mi smrt bila još krvavija !
Hteo sam da mu kažem mnogo toga; ali, kada sam otvorio usta, reči su izostale. Ipak, ne znam šta sam osećao prema Đovaniju. Ništa nisam osjećao prema njemu. Osećao sam strah i sažaljenje i naviranje požude.
Ipak, dok sam skretao od reke niz dugu ulicu koja je vodila prema kući, dozvao sam u pamet da u stvari želim decu. Želeo sam ponovo biti unutra, okružen svetlom i sigurnošću, gledati kako žena stavlja decu u krevet, svestan da je moja muževnost neosporna. Želeo sam noću isti krevet, iste ruke; želeo sam da se ujutru budim znajući gde sam. Želeo sam da mi žena bude čvrsto tlo, poput same zemlje, gde se uvek mogu obnoviti. Jednom je bilo tako, gotovo da je bilo. Mogao sam učiniti da opet bude, da uistinu bude tako. Trebalo je samo malo čvrste volje pa da opet budem zdrav.
Dok sam išao kroz hodnik, opazio sam svetlo ispod naših vrata, a pre nego što sam stavio ključ u bravu, vrata su se otvorila iznutra. Na njima je stajao Đovani, s kosom na očima, i smejao se. Držao je čašu konjaka. U prvi mah učinilo mi se da je veseo, a onda sam video da to lice ne izražava veselje, nego histeriju i očaj.
Hteo sam da ga pitam šta radi kod kuće, ali me je uvukao u sobu, držeći me rukom čvrsto oko vrata. Drhtao je.
„Gde si bio?“. Pogledao sam ga u oči, odmičući se malo od njega. „Svuda sam te tražio.“
„Zar nisi otišao na posao?“, upitao sam.
„Nisam“, odgovorio je, „Da popijemo nešto! Kupio sam bocu konjaka da proslavim svoju slobodu.“
Natočio mi je konjak. Stajao sam kao uzet. Došao je do mene i gurnuo mi čašu u ruku.
„Đovani, šta se dogodilo?“
"Ljudi su prljavi, znaš?". Pogledao me. Oči su mu bile pune suza. "Naprosto su prljavi, svi, niski i jeftini i prljavi." Ispružio je ruku i povukao me na pod do sebe. "Svi osim tebe. Svi, osim tebe." Držao mi je glavu među rukama, i mislim da takva nežnost gotovo nikada nije izazvala onakav strah u meni kakav me tada obuzeo. "Nemoj da me ostaviš da propadnem, molim te", rekao je i poljubio me u usta s nekom čudnom, nepopustljivom nežnošću.
Đovanijev dodir uvek je u meni budio želju; međutim, sada me njegov vrući, slatkasti dah terao na povraćanje. Odmakao sam se koliko sam god mogao i otpio gutljaj konjaka. *Iz romana "Đovanijeva soba"
SVUCI SE VREME ODMICE
Vani obzorje ostaje svetlije, pretvarajući sivo nebo u grimizno plavo.
Spakovao sam torbe i očistio kuću. Ključevi od kuće leže na stolu preda mnom. Moram se presvući. Kada obzorje postane malo svetlije, na zavoju ceste pojaviće se autobus koji će me odvesti u grad, na stanicu, na voz koji će me odvesti u Pariz. Ipak, ne mogu se maknuti.
Na stolu je, takođe, mala plava koverta, pisamce od Jacquesa u kojem me obaveštava o datumu Giovannijeve smaknuća.
Natačem sebi malo pića. Gledam u prozorskom staklu svoj odraz koji postaje sve bleđi. Čini se da iščezavam pred vlastitim očima i ta me misao zabavlja; smejem se sam sebi.
U ovom trenutku vrata se otvaraju pred Giovannijem i bučno zatvaraju za njim, da se nikad više ne otvore ni zatvori. Ili je možda već sve gotovo. Možda tek počinje. Možda još sedi u ćeliji i sa mnom posmatra dolazak jutra. Možda se čuje šapat na kraju hodnika i tri krupnog muškarca u crnom skidaju cipele, jedan od njih drži prsten za ključeve, u zatvoru vlada muk i sve čeka, čeka ispunjeno stravom. Tri sprata niže, aktivnost je na kamenom podu utihnula, privremeno; neko pali cigaretu. Hoće li umreti sam? Ne znam je li smrt u ovoj zemlji samotna ili masovna stvar. I što će reći svešteniku?
Nešto mi govori: Svuci se, vreme odmiče .
Ulazim u spavaonicu. Odeća koju ću nositi na krevetu; torba je otvorena i spremna. Počinjem se svlačiti. Soba ima golemo ogledalo. Postajem ga strahovito svestan .
Giovannijevo lice njiše se preda mnom poput neočekivanog fenjera u mračnoj, mračnoj noći. Njegove oči…njegove oči žare se poput tigrovih, zure ravno ispred sebe, more približavanje poslednjeg neprijatelja, dlake su mu nakostrešene. Ne mogu odgonetnuti taj pogled: ako označava strah, onda nikad nisam video strah, ako označava teskobu, onda nikad nisam bio teskoban. Sada prilaze, okreću ključ u bravi – njihov je. On ispušta krik, jedan jedini krik. Oni ga gledaju iz daljine. Vuku ga prema vratima od ćelija, hodnik se pruža pred njim poput groblja njegove prošlosti, zatvor se vrti oko njega. Možda počinje stenjati. Ili nakon onog krika možda ne prestaje vrištati, možda sada plače, okružen gvožđem i kamenom. Vidim da mu kolena klecaju, bedra su mu kao hladetina, stražnjica drhti, skroviti čekić počinje kucati. Znoji se, ili je suh. Vuku ga, ili sam hoda. Zahvat im je strašan, njegove ruke nisu više njegove.
Ide niz onaj dugi hodnik, niz one metalne stepenice, u srce zatvora, a iz njega u sobu u kojoj ga čeka sveštenik. Spušta se na kolena. Sveća gori, Devica Marija gleda u nj.
Blagoslovljena ti i plod utrobe tvoje .
Ruke su mu hladovlažne, telo tupo, bledo i suvo. Vidim ga u ogledalu, krajičkom oku.
Blagoslovljena ti i plod utrobe tvoje .
***
Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, shvatao kao dete, mislio kao dete; ali, kad sam postao muškarac, odbacio sam detinjaste stvari.
Čeznem za tim da se ovo proročanstvo obistini. Čeznem za tim da smrskam to ogledalo i budem slobodan. Gledam svoje spolovilo, svoje zabrinjavajuće spolovilo, i pitam se kako može biti skupljeno, kako ga mogu spasiti od noža. Putovanje prema grobu već je započelo, putovanje prema pokvarenosti već je, i uvek je, napola završeno. Ipak, ključ za moje spase, koji ne može spasiti moje telo, leži skriven u meni samom.
***
Jutro mi pritišće pleća užasnim teretom nade i uzimam plavu kuvertu koju mi je Jacques poslao i polagano je derem na komadiće, gledam ih kako plešu na vetru, kako ih vetar odnosi. Ipak, dok se okrećem i počinjem ići prema ljudima koji čekaju autobus, vetar baca neke od njih opet na mene.
______________________________________________________
JA SAM TE GLEDAO
- Ko je to? Ko je to?
Stao sam kod vrata, malo se zanoseći na svetlu, rekao sam:
- Đovani, ja sam. Prestani.
On je zurio u mene, a onda se okrenuo prema zidu i zaplakao.
Pomislio sam: „Isuse Hriste!“ i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Izvadio sam cigaretu iz džepa od sakoa i prebacio sako preko stolice. S cigaretama u ruci, otišao sam do kreveta i nagnuo se nad Đovanija.
- Dušo, prestani da plačeš – rekao sam – Molim te, prestani da plačeš!
Okrenuo se i pogledao me. Oči su mu bile crvene i suzne, premda se čudno smejuckao. U tom smejućanju bilo je okrutnosti i srama i užitka. Pružio je ruke, pa sam se nagnuo do njega, sklanjajući mu kosu s očiju.
- Bazdiš na vino – rekao je.
- Nisam pio vino. Je l te to uplašilo? Zbog toga plačeš?
- Ne .
- Zašto onda?
- Zašto si otišao od mene?
Nisam znao šta da mu kažem. On se ponovo okrenuo prema zidu. Nadao sam se, verovao sam da neću ništa osetiti: ali, osetio sam stezanje u srcu, kao da me neko dirnuo prstom.
- Nikada nisam dopreo do tebe – rekao je Đovani – Nikada nisi stvarno bio sa mnom. Ne mislim da si me lagao, ali znam da mi nikada nisi rekao istinu. Zašto? Ponekad si bio ovde po ceo dan i čitao, ili otvarao prozor, ili nešto kuvao… i ja sam te gledao… nikad nisi ništa rekao.. gledao si me tim svojim očima, kao da me ne vidiš. Po ceo dan,dok sam ja radio, da uredim ovu sobu za tebe .
Ćutao sam. Zurio sam iza njegove glave u četvrtaste prozore što su zadržavali bledu mesečinu.
- Šta radiš to? I zašto ništa ne govoriš? Ti si zao, da znaš; katkad, kad si mi se smešio, mrzeo sam te. Hteo sam da te udarim. Hteo sam da ti poteče krv. Smešio si mi se na isti način na koji si se svima smešio, govorio si mi ono što si svima govorio… a ne govoriš ništa osim laži. Zašto uvek nešto kriješ? I šta misliš, da nisam znao, kada si vodio ljubav sa mnom, da je ni sa kim nisi vodio. Ni sa kim! Ili sa svima.. ali ne sa mnom, ne sa mnom. Ja ti ništa ne značim, ništa, i ti u meni izazivaš groznicu, ali nikakav užitak .
Pomakao sam se, tražeći cigaretu. Bila mi je u ruci. Zapalio sam je. Mislio sam: „Reći ću nešto i onda ću zauvek otići iz ove sobe.“
- Znaš da ne mogu da budem sam. Rekao sam ti. Šta se dogodilo? Zar uopšte ne možemo da živimo zajedno .
Opet je zaplakao. Gledao sam kako mu se tople suze kotrljaju iz uglova očiju na prljavi jastuk.
- Ako prestaneš da me voliš, umreću. Pre nego što si došao, hteo sam da umrem, rekao sam ti to bezbroj puta. Kakva okrutnost, podstaći u meni želju za životom samo da bi mi smrt bila još krvavija !
Hteo sam da mu kažem mnogo toga; ali, kada sam otvorio usta, reči su izostale. Ipak, ne znam šta sam osećao prema Đovaniju. Ništa nisam osjećao prema njemu. Osećao sam strah i sažaljenje i naviranje požude.
___________________________________
Ljudi su prljavi, znaš?
Ostavio je sam na najbližem uglu, promrmljavši neki detinjasti izgovor, i gledao kako njena troma spodoba prelazi preko avenije i ide prema kafanama.
Nisam znao šta da radim ni gde da odem. Konačno sam se našao pored reke, svestan da polako idem kući.
I tada mi se, možda prvi put u životu, smrt je pokazala kao realnost. Mislio sam na ljude pre mene koji su gledali dole u reku i otišli da spavaju ispod njene površine. Razmišljao sam o njima. Pitao sam se kako su to učinili – sam taj fizički čin. Kada sam bio mnogo mlađi, ja sam, verovatno kao i svi mi, mislio na samoubistvo, ali bi ono tada bilo neka vrsta osvete, moj način da saopštim svetu kakvu mi je strašnu bol naneo. Ali, dok sam išao kući, tišina večeri nije imala nikakve veze sa tim besom, sa tim dalekim dečakom. Razmišljao sam o mrtvima jednostavno zato što su njihovi dani bili okončani, a ja nisam znao kako ću da prebrodim svoje.
Pariz, grad koji sam toliko voleo, bio je potpuno miran. Činilo se da na ulicama nema ni žive duše, premda je još bilo rano. Pa ipak, ispod mene – gotovo da sam mogao da čujem grupno, drhtavo uzdisanje pod mostovima, duž obale reke, u senama zidova – bili su ljubavnici i ruševine, ljubavnici koji se grle spavaju, opšte, piju, zure u noć, što nailazi. Iza zidova kuće pored koje sam prošao, francuska nacija spremala je posuđe, stavljala malog Žane i Mari u krevet, dogovarala se zbog večitih problema oko novca, kupovine, crkve, nestabilne države. Ti zidovi, ti prozori sa zatvorenim kapcima, okruživali su ih i štitili od mraka i dugog stenjanja ove duge noći. Za deset godina, mali Žan ili Mari mogu da se nađu ovde napolju, kraj reke, i da se pitaju, poput mene, kako su ispali iz sigurnosne mreže. Kako sam daleko došao, mislio sam – da propadnem!
Ipak, dok sam skretao od reke niz dugu ulicu koja je vodila prema kući, dozvao sam u pamet da u stvari želim decu. Želeo sam da ponovo budem unutra, okružen svetlom i sigurnošću, da gledam kako žena stavlja decu u krevet, svestan da je moja muževnost neporeciva. Želeo sam noću isti krevet, iste ruke; želeo sam da se ujutru budim znajući gde sam. Želeo sam da mi žena bude čvrsto tlo, poput iste zemlje, mesto na kojem ću uvek moći da se obnovim. Jednom je bilo tako, gotovo da je bilo. Mogao sam da učinim da opet bude, da stvarno bude tako.. Trebalo je samo malo čvrste volje pa da opet budem zdrav.
Dok sam išao kroz hodnik, opazio sam svetlo ispod naših vrata, a pre nego što sam stavio ključ u bravu, vrata su se otvorila iznutra. Na njima je stajao Đovani, s kosom na očima, i smejao se. Držao je čašu konjaka. U prvi mah učinilo mi se da je veseo, a onda sam video da to lice ne izražava veselje, nego histeriju i očaj.
Nisam znao šta da radim ni gde da odem. Konačno sam se našao pored reke, svestan da polako idem kući.
I tada mi se, možda prvi put u životu, smrt je pokazala kao realnost. Mislio sam na ljude pre mene koji su gledali dole u reku i otišli da spavaju ispod njene površine. Razmišljao sam o njima. Pitao sam se kako su to učinili – sam taj fizički čin. Kada sam bio mnogo mlađi, ja sam, verovatno kao i svi mi, mislio na samoubistvo, ali bi ono tada bilo neka vrsta osvete, moj način da saopštim svetu kakvu mi je strašnu bol naneo. Ali, dok sam išao kući, tišina večeri nije imala nikakve veze sa tim besom, sa tim dalekim dečakom. Razmišljao sam o mrtvima jednostavno zato što su njihovi dani bili okončani, a ja nisam znao kako ću da prebrodim svoje.
Pariz, grad koji sam toliko voleo, bio je potpuno miran. Činilo se da na ulicama nema ni žive duše, premda je još bilo rano. Pa ipak, ispod mene – gotovo da sam mogao da čujem grupno, drhtavo uzdisanje pod mostovima, duž obale reke, u senama zidova – bili su ljubavnici i ruševine, ljubavnici koji se grle spavaju, opšte, piju, zure u noć, što nailazi. Iza zidova kuće pored koje sam prošao, francuska nacija spremala je posuđe, stavljala malog Žane i Mari u krevet, dogovarala se zbog večitih problema oko novca, kupovine, crkve, nestabilne države. Ti zidovi, ti prozori sa zatvorenim kapcima, okruživali su ih i štitili od mraka i dugog stenjanja ove duge noći. Za deset godina, mali Žan ili Mari mogu da se nađu ovde napolju, kraj reke, i da se pitaju, poput mene, kako su ispali iz sigurnosne mreže. Kako sam daleko došao, mislio sam – da propadnem!
Ipak, dok sam skretao od reke niz dugu ulicu koja je vodila prema kući, dozvao sam u pamet da u stvari želim decu. Želeo sam da ponovo budem unutra, okružen svetlom i sigurnošću, da gledam kako žena stavlja decu u krevet, svestan da je moja muževnost neporeciva. Želeo sam noću isti krevet, iste ruke; želeo sam da se ujutru budim znajući gde sam. Želeo sam da mi žena bude čvrsto tlo, poput iste zemlje, mesto na kojem ću uvek moći da se obnovim. Jednom je bilo tako, gotovo da je bilo. Mogao sam da učinim da opet bude, da stvarno bude tako.. Trebalo je samo malo čvrste volje pa da opet budem zdrav.
Dok sam išao kroz hodnik, opazio sam svetlo ispod naših vrata, a pre nego što sam stavio ključ u bravu, vrata su se otvorila iznutra. Na njima je stajao Đovani, s kosom na očima, i smejao se. Držao je čašu konjaka. U prvi mah učinilo mi se da je veseo, a onda sam video da to lice ne izražava veselje, nego histeriju i očaj.
------------------------------------------------
Letter from a Region in My Mind,
1962
Reč “sigurnost” dovodi nas do pravog značenja reči “religiozan” kako je koristimo.
Dakle, da to kažem na drugi, tačniji način, ja sam se, tokom svoje četrnaeste godine, prvi put u životu uplašio – plašio sam se zla u sebi i plašio se zla izvana. Ono što sam video oko sebe tog leta u Harlemu bilo je ono što sam oduvek video; ništa se nije promenilo. Ali sada su, bez ikakvog upozorenja, kurve, makroi i reketaši na Aveniji postali lična pretnja. Nije mi ranije padalo na pamet da bih mogao postati jedan od njih, ali sada sam shvatio da su nas proizvele iste okolnosti.
Mnogi moji drugovi su jasno krenuli u Aveniju, a moj otac je rekao da sam i ja krenuo tim putem. Moji prijatelji su počeli da piju i puše, i ukrcali se - isprva strastveni, zatim stenjanje - o njihovim seksualnim karijerama......
Нема коментара:
Постави коментар