"Sve knjige Alena de Botona do danas bave se pitanjima svakidašnjeg života. One upućuju kako na njegova vlastita iskustva i ideje, tako i na iskustva i ideje umetnika, filozofa i mislilaca prošlosti. Njegovo delo opisivano je kao „filozofija svakidašnjeg života”. Napisao je tri knjige o vezama: Ogledi o ljubavi, Romantičarski pokret i Ljubi i pričaj. U ovim delima, De Boton je pokušao da definiše izvesne naizgled univerzalne momente u romantičnoj ljubavi. Mada tehnički obeležene kao „romani”, ove knjige su možda tačnije određene kao eseji, zbog toga što se one pre usredsređuju na ideje o ljubavi i vezama nego na pripovedanje priče. Ove tri knjige, od kojih je prva objavljena kad je De Botonu bilo dvadeset tri godine, donele su autoru međunarodnu reputaciju i bile su bestseleri u mnogim zemljama. De Boton ostaje zainteresovan za sjedinjavanje romanesknih deskripcija sa apstraktnijom raspravom, i planira da se vrati studijama emocionalnog života u budućim knjigama." izvor
1. Ljubavni fatalizam
1. Žudnja za nekom sudbinom nigde nije izraženija nego u našem ljubavnom životu. Budući da smo veoma često primorani da delimo krevet s nekim ko ne može da nam pronikne u dušu, zar nam se ne može oprostiti što verujemo (nasuprot svim pravilima našeg prosvetljenog vremena) kako nam je suđeno da jednog dana sretnemo muškarca ili ženu naših snova? Zar nam se ne može dozvoliti da gajimo izvesnu sujevernu veru da ćemo naposletku naći neko stvorenje koje može da ublaži naše bolne čežnje? Premda naše molitve verovatno nikad neće biti uslišene, iako možda nema kraja vezama obeleženim uzajamnim nerazumevanjem, ako bi nebesa trebalo da nam se smiluju, može li se onda od nas zaista očekivati da susret s našim princem ili princezom pripišemo pukoj slučajnosti? Zar ne možemo makar jednom da se oslobodimo logike i da to tumačimo samo kao znak ljubavne sudbine?
2. Jednog jutra početkom decembra, ne razmišljajući ni o ljubavi ni o pričama, sedeo sam u ekonomskoj klasi mlaznjaka Britiš ervejza koji je leteo iz Pariza za London. Nedavno smo preleteli obalu Normandije, gde je pokrivač zimskih oblaka ustupio mesto nezaklonjenom pogledu na blistavu plavu vodu. Obuzet dosadom i ne mogavši da se usredsredim, uzeo sam časopis avio-kompanije i bezvoljno upijao informacije o planinskim i morskim odmaralištima i aerodromskim zgradama. U letu je bilo nečeg utešnog – potmulo pozadinsko brujanje motora, tiha siva unutrašnjost, ljupki osmesi osoblja. Kolica za posluživanje s izborom pića i grickalica išla su prolazom između sedišta i, mada nisam bio ni gladan ni žedan, ispunjavala su me neodređenim očekivanjem koje obroci mogu da izazovu u avionu.
3. Možda morbidno, putnica s moje leve strane skinula je slušalice kako bi proučila list sa sigurnosnim uputstvima smešten u džepu na poleđini sedišta ispred nje. Na njemu je bio prikazan savršen pad, kako putnici mekano sleću na tlo ili vodu, žene izuvaju cipele s visokim potpeticama, deca vešto naduvavaju prsluke, trup aviona i dalje u komadu, a kerozin čudesno nezapaljiv.
4. „Šta lupetaju ove šaljivčine kada ćemo svi izginuti ako ovo zataji“, upitala je putnica, ne obraćajući se nikom posebno.
„Mislim da to možda smiruje ljude“, odgovorio sam jer sam bio njena jedina publika.
„Pazi, nije to loša smrt, vrlo je brza, pogotovo ako padnemo na zemlju a ti sediš napred. Imala sam ujaka koji je poginuo u padu aviona. Da li je iko koga ti poznaješ ikada tako skončao?“
Nije, ali nisam imao vremena da odgovorim pošto je stigla stjuardesa i (ne znajući za nedavne etičke nedoumice u vezi s njenim poslodavcima) ponudila nas ručkom. Tražio sam čašu soka od pomorandže i hteo da odbijem tanjir bledih sendviča kad mi je saputnica šapnula: „Ipak ih uzmi. Poješću ja tvoje, umirem od gladi.“
5. Imala je kestenjastu kosu, ošišanu kratko tako da joj se pozadi video vrat, i krupne vodnjikave zelene oči koje nisu htele da pogledaju u moje. Bila je u plavoj bluzi i imala sivi džemper na kopčanje prebačen preko kolena. Ramena su joj bila mršava i krhka, a njeni grubi nokti pokazivali su da ih često grize.
„Sigurno ti ne uzimam od usta?“
„Nikako.“
„Izvini, nisam se predstavila, ja sam Kloi“, kazala je i pružila ruku preko naslona za ruke s dirljivom formalnošću.
Usledila je razmena biografija. Kloi mi je rekla kako je u Parizu bila da bi prisustvovala sajmu trgovine. Poslednjih godinu dana radi kao grafički dizajner za jedan modni časopis u Sohou. Studirala je na Kraljevskom umetničkom koledžu, rodila se u Njujorku, ali se kao dete preselila u Viltšir, a sada (sa dvadeset tri godine) živi sama u stanu na Ajlingtonu.
6. „Nadam se da mi nisu izgubili prtljag“, reče Kloi kad je avion počeo da se spušta prema aerodromu Hitrou. „Zar se ne bojiš da će ti izgubiti prtljag?“
„Ne razmišljam o tome, ali već mi se dogodilo, dvaput u stvari, jednom u Njujorku i jednom u Frankfurtu.“
„Ne podnosim putovanja“, uzdahnula je Kloi i počela da grize vrh kažiprsta. „Još mi je gore kad stignem, spopadne me veliki nemir. Nakon što izvesno vreme nisam bila tu, uvek mislim da se dogodilo nešto strašno: skupili su se svi moji prijatelji i zaključili kako me preziru ili su mi uginuli svi kaktusi.“
„Imaš kaktuse?“
„Nekoliko. Pre nekog vremena prošla sam kroz kaktus fazu. Znam da su falusni, ali provela sam jednu zimu u Arizoni i nekako su me očarali. Imaš li ti nekih zanimljivih biljaka?“
„Samo jednu aspidistru, ali i ja često pomišljam da me svi prijatelji možda preziru.“
7. Razgovor je krivudao, pružajući nam letimične uvide u ličnost onog drugog, poput kratkotrajnih vidika na koje naiđeš na zavojitom planinskom drumu – i to pre nego što su točkovi sleteli na pistu, motori bili ubačeni u rikverc i pre nego što je avion pošao prema terminalu, gde je izbljuvao svoj tovar u prepunu dvoranu za imigraciju. Dok sam uzeo prtljag i prošao kroz carinu, već sam se zaljubio u Kloi.
8. Sigurno je teško nekoga proglasiti ljubavlju svog života dok se ta osoba ne primakne smrti. Ali tek nedugo nakon što sam je upoznao, činilo mi se kako nije nimalo neumesno tako razmišljati o Kloi. Po povratku u London, ona i jasmo zajedno proveli to popodne. Onda smo, nedelju dana pre Božića, večerali u jednom restoranu u zapadnom Londonu, i premda je to bilo i najčudnije i najprirodnije, veče smo završili u krevetu. Kloi je Božić provela s porodicom, ja sam otišao u Škotsku s prijateljima, ali smo svakodnevno jedno drugog zvali telefonom, ponekad čak pet puta na dan, ne da bismo rekli nešto posebno već jednostavno zato što smo oboje imali utisak da nikada ni sa kim nismo tako razgovarali, da je sve ostalo bilo kompromis i samozavaravanje, da smo tek sada konačno kadri da razumemo i da se izrazimo – da se čekanje (tobože mesijansko po prirodi) istinski završilo. U njoj sam prepoznao ženu koju sam nespretno tražio čitavog života, stvorenje čiji osmeh i oči, smisao za šalu i književni ukus, čije strepnje i inteligencija čudesno odgovaraju onima mog ideala.
9. Stekavši utisak da odgovaramo jedno drugome, nisam mogao da razmišljam o tome da je susret sa Kloi bio obična slučajnost. Izgubio sam sposobnost da pitanje predodređenosti razmatram s nužnom podozrivošću. Mada ni ona ni ja do tada nismo bili sujeverni, Kloi i ja smo oduševljeno prigrabili hrpu pojedinosti, ma koliko tričavih, kao potvrdu onoga što smo nagonski osećali: da smo suđeni jedno za drugo. Saznali smo da smo se oboje rodili oko ponoći (ona u 23.45, ja u 1.15), istog meseca parne godine. Da smo oboje svirali klarinet i glumili u školskim postavkama Sna letnje noći (ona je igrala Helenu, a ja Tezejevog pratioca). Da oboje imamo dve velike mrlje na palcu leve noge i šupljinu u istom umnjaku. Da oboje imamo naviku da kijamo na jarkom suncu i da nožem izvlačimo kečap iz boce. Da čak oboje imamo isti primerak Ane Karenjine na policama (staro Oksfordovo izdanje) – možda su to bile sitne pojedinosti, ali zar to nije dobar temelj na kome vernici mogu da zasnuju novu veru?
10. Događajima smo pripisali pripovednu logiku koja im nije mogla biti prirođena. Mitologizovali smo naš susret u avionu u slavu boginje Afrodite, prvi čin i prvu scenu one iskonske pripovesti, ljubavne priče. Otkako smo se oboje rodili, činilo se kao da nam je neki divovski um na nebu neupadljivo pomerao orbite kako bismo se jednog dana sreli na redovnom letu između Pariza i Londona. Kako nam se ljubav ostvarila, mogli smo da previdimo sve one nebrojene priče koje se nikada ne dogode, one ljubavi koje nikada ne budu napisane jer neko ne stigne na avion ili izgubi broj telefona. Nalik istoričarima, bili smo nesumnjivo na strani onoga što se zaista odigralo.
11. Naravno, trebalo je da budemo razumniji. Ni Kloi ni ja nismo redovno leteli između te dve prestonice niti smo iole duže planirali svoje putovanje. Kloi je njen časopis poslao u Pariz u poslednjem trenutku nakon što se pomoćnica urednice slučajno razbolela, dok sam ja tamo otišao samo zato što mi se arhitektonska konferencija u Bordou završila toliko rano da sam nekoliko dana mogao da provedem u prestonici s jednim drugom. Onog dana kada je trebalo da se vratimo, dve državne avio-kompanije koje pružaju usluge između aerodroma Šarl de Gol i Hitrou nudile su nam izbor od šest letova između devetujutru i ručka. Imajući u vidu da smo u London oboje želeli da se vratimo do ranog popodneva šestog decembra, ali do samog poslednjeg časa nismo odlučili kojim ćemo letom na kraju ići, u zoru je matematička verovatnoća da se oboje nađemo u istom avionu (mada ne obavezno na susednim mestima) iznosila jedan prema šest.
12. Kloi mi je kasnije kazala kako je nameravala da leti avionom Er Fransa u pola jedanaest, ali se ispostavilo, dok je izlazila iz sobe, da joj boca šampona curi, što je značilo da mora da prepakuje torbu, pri čemu je izgubila dragocenih deset minuta. Dok joj je hotel izdao račun, odobrio kreditnu karticu i našao joj taksi već je bilo devet i petnaest, i smanjili su joj izgledi da stigne na let Er Fransa u pola jedanaest. Kad je stigla na aerodrom kroz gust saobraćaj u okolini stanice metroa Port de la Vilet, svi putnici su se već ukrcali na avion, a pošto joj se nije čekao sledeći let Er Fransa, otišla je na terminal Britiš ervejza, gde je kupila kartu za let u London u deset i četrdeset pet, na kojem sam i ja (iz sopstvenog niza razloga) slučajno imao mesto.
13. Nakon toga, računar je tako uredio stvari da je Kloi smestio povrh avionskog krila na sedište 15A, a mene pored nje, na sedište 15B. Ono što smo zanemarili kad smo započeli razgovor o listu sa sigurnosnim uputstvima bila je ona sićušna mogućnost od koje je zavisila naša rasprava. Budući da je bilo malo verovatno da bilo ona bilo ja letimo poslovnom klasom, a kako u ekonomskoj klasi ima sto devedeset jedno sedište, i da je Kloi bilo dodeljeno sedište 15A, a meni, sasvim slučajno, sedište 15B, teorijska verovatnoća da ćemo Kloi i ja sedeti jedno pored drugog (iako izgledi za to da ćemo i započeti razgovor ne mogu da se izračunaju) bila je 220 prema 36.290, brojka koja se može svesti na verovatnoću od jedan prema 164,955.
16. Kad smo zaljubljeni, sakrivamo slučajnu prirodu našeg života iza svrsishodnog vela. Uporno tvrdimo da je susret s našim spasiocem, objektivno nasumičan i otud malo verovatan, bio unapred zapisan u svitku koji se polako odmotava na nebu. Izmišljamo sudbinu kako
bismo se poštedeli uznemirenosti koja se javlja usled uvažavanja toga da smo to malo razuma što imamo u životu jednostavno sami stvorili, da ne postoji nikakav svitak (i da nas otud ne čeka predodređena sudbina) i da to koga ćemo sresti u avionu nema nikakvog smisla osim onog koji sami odlučimo da mu pripišemo – ukratko, uznemirenosti da našu priču niko nije napisao niti nam je zajemčio ljubav.
17. Ljubavni fatalizam štitio je Kloi i mene od poimanja da smo isto tako lako mogli da zavolimo nekog drugog da su se događaji odigrali drugačije, što zaprepašćuje kad se im u vidu koliko je ljubav blisko povezana s osećajem neophodnosti i jedinstvenosti voljenog bića. Kako sam mogao i da zamislim da je ulogu koju je Kloi došla da odigra u mom životu isto tako lako mogla da popuni neka druga, kad sam se zaljubio u njene oči, i to kako cedi testeninu, češlja kosu i završava telefonski razgovor?
18. Moja greška ogledala se u tome što sam pobrkao sudbinu da volim sa sudbinom da volim neku osobu. Zabluda u razmišljanju bila je da je neizbežna Kloi, a ne ljubav. Ali moje fatalističko tumačenje početka naše priče bilo je, u najmanju ruku, dokaz nečega: da sam se zaljubio u Kloi. Onaj trenutak kad ću početi da smatram kako je to što ćemo se sresti na kraju krajeva zavisilo samo od slučaja, da je to bila puka verovatnoća od jedan prema 989,727, takođe će biti trenutak kad ću prestati da mislim kako mi je neophodno da živim s njom – i otud prestati da je volim.
2. Idealizovanje
1. „Tako je lako prozreti ljude, a nemaš ništa od toga“, primetio je Elijas Kaneti*, ukazujući kako ne treba nimalo napora da bi se drugome našla mana, i koliko je to beskorisno. Zar se ne zaljubljujemo i iz trenutne spremnosti da obustavimo proziranje, čak i po cenu toga da se pri tom malo zaslepimo? Ako podozrivost i ljubav stoje na suprotnim krajevima, zar se katkad ne zaljubljujemo kako bismo umakli sputavajućoj podozrivosti kojoj smo skloni? Zar u svakoj ljubavi na prvi pogled ne postoji izvesno namerno preuveličavanje vrlina voljenog bića, preuveličavanje koje nas odvraća od naviknutog pesimizma i usredsređuje nam snage na nekoga u koga možemo da verujemo onako kako nikada nismo verovali ni u sebe?
2. Kloi sam izgubio u gužvi na pasoškoj kontroli, ali ponovo sam je pronašao u prostoru za podizanje prtljaga. Upinjala se da gura kolica unesrećena sklonošću da vuku udesno, mada je pokretna traga s prtljagom iz Pariza bila sasvim levo u dvorani. Kako moja kolica nisu imala sopstvenu volju, otišao sam da joj ih ponudim, ali je odbila, rekavši kako kolicima treba ostati veran, ma koliko bila
tvrdoglava, i kako posle letenja godi naporna fizička vežba. Posredno (preko pristiglog prtljaga iz Karačija) stigli smo do pokretne trake s prtljagom iz Pariza, oko koje su se već gurala lica koja smo i nehotice zapamtili od ukrcavanja na aerodromu Šarl de Gol. Prvi koferi počeli su da ispadaju na zglobnu gumenu podlogu, a lica su nestrpljivo buljila u pokretnu izložbu kako bi našla svoje stvari.
3. „Jesu li te nekad uhapsili na carini?“, upitala je Kloi.
„Nisu još. A tebe?“
„Ne baš, mada sam jednom morala da priznam. Taj nacista me je pitao imam li šta da prijavim, a ja sam rekla da imam, iako nisam nosila ništa zabranjeno.“
„Zašto si onda rekla da nosiš?“
„Ne znam zašto, grizla me je savest: sklona sam da priznajem nešto što nisam uradila. To mi nekako olakšava stvar.“
4. „Inače, ne sudi mi po prtljagu“, reče Kloi dok smo i dalje čekali i gledali kako drugi imaju više sreće, „kupila sam ga u poslednjem času u jednom diskontu u Ulici Ren. Malo je blesav.“
„Sačekaj da vidiš moj. Samo što ja nemam ni opravdanje. Nosim ga sa sobom već više od pet godina.
„Smem li da te zamolim za uslugu? Možeš li da mi pripaziš kolica dok potražim klonju? Odmah se vraćam. Aha, i ako vidiš ružičastu torbu s blistavom zelenom ručkom, to će biti moje.“
5. Malo kasnije, gledao sam Kloi kako se vraća kroz dvoranu, s namučenim i malo uznemirenim izrazom na licu, za koji ću kasnije saznati da je njen uobičajeni. Imala je lice koje je izgledalo kao da je stalno na ivici suza, a oči su joj nosile strah nekoga kome će upravo biti saopštena veoma rđava vest. Nešto u vezi s njom navodilo je čoveka da poželi da je smiri, da joj pruži utehu – ili da je drži za ruku.
6. Ljubav je bila nešto što sam osetio naprasno, nedugo nakon što se ona upustila u priču koja je obećavala da bude vrlo duga i vrlo dosadna (a posredno ju je pokrenuo dolazak prtljaga aviona iz Atine na pokretnu traku pored nas), priču o odmoru na Rodosu na koji je jednog leta otišla s bratom. Dok je Kloi govorila, posmatrao sam kako se njene ruke igraju kaišem njenog bež vunenog kaputa (ispod kažiprsta bile su joj skupljene dve pege) i shvatio (kao da je to sve vreme najočiglednija istina) da je volim. Ma koliko bilo čudno to što ona retko završava rečenice, ili što je napeta, i možda nema najbolji ukus za minđuše, bila je predivna. Pao sam kao žrtva trenutka neobuzdanog idealizovanja, koji je zavisio od moje emotivne nezrelosti isto koliko i od otmenosti njenog kaputa, propratnih posledica letenja i tmurne unutrašnjosti prostora za prtljag na terminalu četiri, naspram čega se njena lepota toliko isticala.
7. Ostrvo je vrvelo od turista, ali mi smo iznajmili motocikle i… Kloina priča je bila dosadna, ali to sad više nije važno. Prestao sam da je razmatram u skladu sa svetovnom logikom običnih razgovora. Više me nije zanimalo da u njoj pronađem ni uvid ni humor; nije toliko bilo važno šta ona govori, koliko činjenica da to govori baš ona – i što sam rešio da nađem savršenstvo u svemu što bi ona mogla da izusti. Bio sam spreman da pođem za njom u svaku pričicu (bila je jedna prodavnica koja je imala sveže masline…), bio sam spreman da volim svaku njenu šalu koja je promašila poentu, svaku misao koja je izgubila nit. Bio sam spreman da se odreknem zaokupljenosti samim sobom u korist krajnje empatije, da zavodim Kloine uspomene, da postanem istoričar njenog detinjstva, da saznam šta sve voli i čega se sve boji. Sve što je ikako moglo da se odigra u njenom duhu i telu naglo je postalo izrazito zanimljivo.
8. Onda je stigao prtljag, njen svega nekoliko kofera iza mog, pa smo ga utovarili na kolica i izašli kroz zeleni prolaz.
9. Najstrašnije su razmere u kojima možemo da idealizujemo druge kada nam je toliko teško da podnesemo sebe – zato što nam je toliko teško… Sigurno mi je bilo jasno da je Kloi samo ljudsko biće, sa svim što taj pojam obuhvata, ali zar mi se ne može oprostiti želja da obustavim takvu misao? Svako zaljubljivanje podrazumeva pobedu nade nad poznavanjem sebe. Zaljubljujemo se u nadi da u drugome nećemo naći ono za šta znamo da je u nama, sav onaj kukavičluk, slabost, lenjost, neiskrenost, kompromitovanje i glupost. Izabranika ili izabranicu obavijamo počasnom trakom ljubavi i zaključujemo da će sve unutar njega ili nje nekako biti lišeno naših nedostataka. U drugom nalazimo savršenstvo koje nam izmiče u nama samima i, posredstvom spajanja s voljenom osobom, nadamo se da održimo (uprkos dokazima sveg poznavanja sebe) nesigurnu veru u našu vrstu.
10. Zašto me svest o tome nije sprečila da se zaljubim? Zato što činjenica da gajim nelogičnu i detinjastu želju nije pretegnula nad mojom potrebom da verujem. Poznavao sam prazninu koju opijenost ljubavlju može da ispuni, poznavao sam ushićenje koje potiče od toga kada nekoga, bilo koga, odrediš kao vrednog divljenja. Mnogo pre nego što sam uopšte ugledao Kloi, sigurno mi je trebalo da u licu nekog drugog pronađem izvestan integritet koji nikada nisam uočio u sebi.
11. „Mogu li da vam pogledam torbe, gospodine?“, upitao je carinik. „Imate li šta da prijavite, alkohol, cigarete, vatreno oružje…?“
Poput Oskara Vajlda s njegovim genijem, želeo sam da kažem: „Samo svoju ljubav“, ali moja ljubav nije bila prestup, makar ne još.
„Jeste li zajedno s gospođom?“, pitao je carinski službenik.
Plašeći se da ne ispadnem drzak, odgovorio sam da nisam, ali sam pitao Kloi da li bi me sačekala s druge strane granice.
12. Ljubav korenito menja naše potrebe ogromnom brzinom. Moje nestrpljenje prema carinskom obredu ukazivalo je da je Kloi, za koju do pre nekoliko sati nisam znao ni da postoji, već stekla status čežnje. Imao sam osećaj da ću umreti ako je ne budem zatekao napolju – umreti zbog nekoga ko mi je ušao u život tek u pola dvanaest tog prepodneva.
13. Kloi me je sačekala, ali mogli smo da provedemo samo trenutak zajedno. Nju su u blizini čekala parkirana kola. Morao sam da uzmem taksi do kancelarije. Obe strane su se kolebale da li da nastave priču.
„Javiću ti se“, rekao sam neobavezno, „pa možemo zajedno da idemo da kupujemo neki prtljag.“
„To zvuči dobro“, reče Kloi, „imaš li moj broj?“
„Bojim se da sam ga već naučio napamet, bio ti je napisan na etiketi na prtljagu.“
„Bio bi dobar detektiv, nadam se da ti je pamćenje doraslo zadatku. E pa, drago mi je što sam te upoznala“, rekla je Kloi i pružila ruku.
„Srećno s kaktusima!“, doviknuo sam za njom dok sam je gledao kako ide prema liftovima, s kolicima koja su i dalje ludački vukla udesno.
14. Dok sam se vozio taksijem u grad, bio sam obuzet neobičnim osećajem gubitka. Da li je moguće da je ovo stvarno ljubav? Govoriti o ljubavi nakon što smo zajedno proveli jedva jedno prepodne značilo je susresti se s optužbama za ljubavnu zabludu i semantičku glupost. Pa ipak, možda možemo da se zaljubimo samo onda kada nismo sasvim sigurni u koga smo se zaljubili. Početni trzaj se neizostavno zasniva na neznanju. Ljubav ili opsesija? Ko bi mogao i da nasluti, ako ne vreme (koje leži na sopstvenom putu)?
ostali delovi : ( izvor)
3. Podtekst zavođenja
4. Autentičnost
5. Duh i telo
6. Marksizam
7. Falš note
8. Ljubav ili slobodoumlje
9. Lepota
10. Iskazivanje ljubavi
11. Šta vidiš u njoj?
12. Sumnjičavost i vera
13. Prisnost
14. Potvrđivanje ja
15. Zastajanja srca
16. Strah od sreće
17. Grčenja
18. Ljubavni terorizam
19. S onu stranu dobra i zla
20. Psihološki fatalizam
21. Samoubistvo
22. Kompleks Isusa
23. Elipsa
24. Pouke ljubavi
Нема коментара:
Постави коментар