Sve do 1950-ih, dok proza Isaka Baševisa Singera nije počela da stiče priznanja zahvaljujući prevodima na engleski, budućnost jidiša delovala je sumorno. Domovina ovog jezika u istočnoj Evropi uništena je u Holokaustu, a većina preživelih Jevreja sada su odgajani tako da govore različite jezike: engleski u Americi, ruski u Sovjetskom Savezu i hebrejski u Izraelu. Čitaoci kojima se Singer decenijama obraćao preko Forvarda, vodećih dnevnih novina na jidišu, činili su značajan deo preživelih iz celog sveta koji su govorili jidiš. Malo njih bilo je mlađe od njega, i bilo ih je sve manje na broju.
Singer i njegovi čitaoci na jidišu uzajamno su delili mračno iskustvo poslednjih baštinika kulture u nestanku. A jevrejskim i nejevrejskim čitaocima, koji su se sa njim sreli u prevodima, ove zajedničke religijske, političke i lične referentne tačke bile su mutne i neshvatljive. Singer za širu publiku nije bio tek predstavnik kulture na jidišu, nego sinegdoha za sam jidiš, pa čak možda i medijum dovoljno moćan da ga ponovo oživi.
Kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1978. godine, u Švedskoj akademiji zapaženo je da je istočnoevropsko jevrejstvo “opustošeno najnasilnijom od svih katastrofa kakve su zadesile Jevreje i druge narode u Poljskoj. Ono je iskorenjeno i pretvoreno u prah. Ali oživljava u Singerovim delima”.
Dela koja je Švedska akademija imala na umu bila su Singerovi romani i pripovetke. Iako je pisao i eseje i kritiku, u Forvardu ih je često objavljivao pod pseudonimom i uglavnom su bili nepoznati njegovim čitaocima u svetu. Tako je Singer hteo. Dejvid Stromberg u svom predgovoru novoj zbirci Singerovih eseja Stare istine i novi klišei piše da je njegov urednik, Rodžer Štraus, ponudio 1963. godine da objavi knjigu Singerovih eseja o filozofiji i književnosti, ali je autor oklevao: “Zbirka eseja još je samo neodređena mogućnost, pošto ih je jako malo do sada prevedeno”, pisao je svom izdavaču. Ista ideja ponovo se pojavila osamdesetih godina, ali Singer ponovo nije preduzeo konkretne korake, sve do smrti 1991.
Pošto nije imao pred sobom definitivan sadržaj, Stromberg je Stare istine i nove klišee popunio esejima i predavanjima koje je “sam Singer odabrao da budu prevedeni”. Ovo je, kao i kad je reč o Singerovoj fikciji, takođe bio kompleksan proces koji je zahtevao saradnju sa prevodiocima, ali i autorsku reviziju i prekomponovanje. Mnogi od tih eseja bili su prvobitno objavljeni na jidišu pre nego što su uglancani na engleskom za čitanje u sinagogama i za predavanja na univerzitetu.
Singer je bio zadužen da u tim prostorima govori o književnosti na jidišu i književnosti uopšte. Čitaoci koji o njemu misle kao o folklorističkom piscu, specijalizovanom za štetle i dibuke, biće iznenađeni duhom kosmopolitizma u njegovim referencama na književnost i njegovim učešćem u debatama iz domena savremene kulture.
U eseju “Novinarstvo i književnost”, na primer, objavljenom 1965. u Forvardu, godinu pre nego što je Truman Kapote sa Hladnokrvnim doprineo definisanju “nefikcijskog romana”, Singer je blagonaklono pisao o prožimanju žanrova, navodeći Čehova, Mopasana i Poa kao književnike koji su se bavili i novinarstvom.
To što se Singer celog života smatrao novinarom uticalo je na njegova razmišljanja o književnosti, a posebno na njegovu sumnjičavost prema pretencioznosti i apstrakciji. “Koliko god da je neko književno delo duboko, ako je čitaocu dosadno, ono je bezvredno”, isticao je on. Posao romansijera nije da “analizira ili ispituje”, nego da objavi svetu nešto novo, “neku vrstu otkrovenja, svež pristup, drugačijie raspoloženje, novu formu”. I, kako kaže u eseju “Kome je potrebna književnost?”, pisci su “zabavljači u najvišem smislu te reči. Samo oni mogu da dodirnu one istine koje pobuđuju zanimanje, zabavu, tenziju… U umetnosti istina koja je dosadna nije istina”.
Najgora vrsta dosadne neistine, barem u fikciji, to je politička ideologija. “Verujem da je ovu generaciju zaposeo najgori đavo ikad poslat iz donjeg sveta da nas skrene s puta. Satana našeg vremena igra ulogu humaniste i želi samo jedno: da spase svet”, napisao je u nedatiranoj autobiografskoj belešci koju je Stromnberg stavio na početak Starih istina i novih klišea. Singerov antitotalitarizam bio je umnogome u skladu sa politikom Forvarda, koja je pod vođstvom dugogodišnjeg urednika Abrahama Kana bila socijalistička, ali antistaljinistička. Ustrojavanje socrealizma, prema Singerovom mišljenju, pokazalo je da je književnost propala “kada je počelo da se misli da dođaji iz prošlosti nije toliko važni” i da će se “glavna stvar dogoditi u budućnosti”.
Ali bilo koja ideologija podjednako može da umrtvi književnost. U eseju “Jidiš, jezik izgnanstva”, Singer se prisetio da je bio trinaestogodišnjak 1917. godine, onda kada su “revolucija u Rusiji i Balforova deklaracija došli skoro istovremeno”. Njega, što je neobično za pripadnike njegove generacije, nisu privukli ni boljševizam ni cionizam. Umesto toga, pisao je Singer, “to je… bilo vreme kada sam odlučio da je moja sudbina sudbina pisca”, što je značilo da će svoju veru usmeriti na pojedince i priče pre nego na kolektive i ideje.
Singer se, zbog te vere u pojedinačne ljudske priče, odlučio da piše na jidišu, a ne na hebrejskom. Jidiš je među Jevrejima u istočnoj Evropi bio jezik svakodnevnog života, ali ga je učena elita tradicionalno manje poštovala, a svoje knjige pisala je na svetom hebrejskom jeziku. Kada je moderna, svetovna književnost na hebrejskom jeziku počela da se pojavljuje u 19. veku, bilo je to delo iste te elite, čiji mlađi pripadnici su pod uticajem “prosvetiteljskih” ideja počeli da se klone religije. Jevrejski nacionalizam bio je jedna od najvažnijih od tih ideja i književnost na hebrejskom bila je od samog početka implicitno cionistička.
Zapravo, ponovno rođenje književnosti na hebrejskom u istočnoj Evropi prethodilo je ponovnom rođenju hebrejskog kao govornog jezika među jevrejskim stanovništvom u Palestini. Odlukom da piše na jidišu, a ne na hebrejskom, mladi Singer izrazio je i odanost onom ovde i sada umesto biblijskoj prošlosti ili cionističkoj budućnosti. “Nakon brojnih pokušaja”, piše on, “shvatio sam da ne mogu hebrejskim jezikom da prenesem razgovor mladića i devojke u Kročmalnoj ulici”, u Varšavi, gde je odrastao. Jedan od razloga da se o ovoj ulici moglo pisati samo na jidišu bio je u tome što je ona bila jako siromašna, a za Singera “siromaštvo leži u samoj srži jidiša. To je jezik onih koji strahuju, a ne onih koji seju strah”.
Iz istog razloga je Singer insistirao na tome da jidiš ne može da bude jezik revolucije, kao što su se nadali mnogi jevrejski komunisti. “U njihovom marksističkom žargonu”, prigovarao je Singer, “rabin je postao sveštenik, trgovac buržuj, bogati pojedinac eksploatator, a seljak koji zarađuje za život kulak”. Ali jezik ideologije, tvrdio je on, ostao je stran duhu jidiša. Pošto je to “jezik izgnanstva”, njega “nikada nisu govorili vojnici, policija i ljudi od uticaja i moći”, kao što su oduvek govorili engleski i ruski, a počeli su i hebrejski.
Posle iskustava iz 1940-ih godina, skoro ceo jevrejski svet odbacio je obrazac bespomoćnosti, a sa njim i jidiš. Ali za Singera je upravo taj otpor sili bilo ono što je jidiš činilo toliko vrednim. Bio je to simbol budućnosti, kada “kulture neće imati potrebu za vojskama da brane njihovu jedinstvenost i kada većine više neće pokušavati da progutaju manjine”.
To što je Singer izašao na glas kao čuvar kulture na jidišu bio je pravi ironični komad zabune, pošto su njegovi romani i priče bili subverzivni u odnosu prema tradicionalnim pijetetima i vrednostima te kulture. Drugi pisci na jidišu prepoznali su taj nesklad i besneli su zbog toga. Haim Grade, koga su mnogi smatrali najboljim među njima, pisao je duge, realističke knjige o rabinima i učenicima ješive, slikajući jevrejski svet iz istočne Evrope do najsitnijih fizičkih i psiholoških detalja.
Zašto je on bio skoro nepoznat dok je Singer objavljivao u Njujorkeru i čitao na turnejama po celoj zemlji? Ina Grade, Haimova udovica, govorila je u ime mnogih pisaca na jidišu kada je rekla za Njujork tajms: “Duboko prezirem sve one koji jedu hleb po kom je urinirao taj blasfemični pajac”.
U nekom smislu, Gradeova nije pogrešila: Singer je u fikciji hteo da bude blasfemičar, a ne čuvar tradicije. U svojim esejima on je saosećajan, razuman, humanista, ali ga u romanima i pričama privlače najopasniji zapaljivi elementi jevrejske tradicije: lažne mesije, kabalistička magija i zaposednutost demonima. Te teme već su bile u središtu njegovog prvog romana, Sotone u Goraju, objavljenog 1935. godine, iste one kada je napustio Varšavu i otišao u Njujork. Smešten u 17. vek, u trenutak kada je otomanski mistik Šabtaj Cvi već ubedio veći deo jevrejskog sveta da je on mesija, roman opisuje poljsko selo uronjeno u antinomijsku jarost greha i smrti, što sve kulminira upečatljivom scenom sa ženom koju je zaposeo dibuk, scenom kakva bi lako mogla da se nađe i u Isterivaču đavola.
Bilo bi nemoguće zamisliti veći kontrast Šolemu Alejhemu, čije su narodne priče, istovremeno opore i slatke, dominirale književnošću na jidišu samo generaciju ranije ili realizmu kakav je pisao Singerov stariji brat, Izrael Džošua Singer, prvi poznati pisac u porodici.
Međutim, šta god mislili njegovi neprijatelji, Singer nije bio puki provokator. Njegova priča o Poljskoj iz 1660-ih se otvoreno odnosi na Poljsku 1930-ih godina, kada su još jedan katastrofalni rat i duhovni metež Jevreje učinili podložnim mesijanskim ideologijama. Singerovo zanimanje za seksualne prestupe bile su deo tog istraživanja sloma jevrejskog društva, pod uticajem frojdovskih ideja o tome kako represivna društva izazivaju snažne neurotične reakcije. Za Singera, kao i za njegove savremenike Žan-Pola Sartra i Semjuela Beketa, književnost 20. veka trebalo je da uzme u obzir i sve ono bolesno, ružno i ekstremno.
Prevlast modernizma omogućila je Singeru da postane poznat i van jidiša. Čitaoci Haima Gradea danas su mahom oni koje posebno zanima tradicionalno aškenasko jevrejstvo, a spiritualna ili seksualna iskušenjaSingerovih likova deluju suštinski moderno.
Mađioničar iz Lublina (1960) smešten je u Poljsku s kraja 19. veka, ali ta manična predstava ličnog i dugovnog raspada čoveka ima mnogo toga zajedničkog sa Hercogom Sola Beloua (1960), smeštenim u Čikago i Njujork u vreme bacanja atomske bombe. Obojica protagonista, Singerov mađioničar i Belouov intelektualac, očigledno vuku poreklo od briljantnih neurotičara Dostojevskog, od Raskoljnikova, Ivana Karamazova i čoveka iz podzemlja.
Kao i kod Dostojevskog, čak i univerzalno moderni ljudi i situacije u Singerovoj fikciji i dalje odražavaju određenu religiju i društvo koje ih je oblikovalo. Aljoša Karamazov nije samo budala, nego jurodivi u ruskoj i hrišćanskoj tradiciji.
Slično njemu, Gimpel, lik iz naslova jedne od prvih Singerovih priča koja se pojavila na engleskom (preveo ju je Belou), posebna je, jidiška, vrsta lude; on je šlemil, ona vrsta čoveka koju svako može bez zazora da namagarči jer je ovaj na to navikao.
Kao dete, on je dovoljno naivan da poveruje u svaku glasinu: “’Gimpele, car dolazi u Frampol; Gimpele, Mesec je pao na Turbin…’ A ja sam, poput Golema, verovao svima”. Kada Gimpel stasa za ženidbu, provodadžija mu utrapi mladu što hramlje i ima “oštar jezik”.
Ona se porodi sedamnaest nedelja nakon venčanja i uverava Gimpela da je dete njegovo: “Zaklinjala se sa tako da biste poverovali i seljaku na vašaru da se tako zaklinje kad tvrdi pazar”. I, eto, on poveruje. Na Gimpela svet gleda kao na slabića i bruku. Ali nas Singer navodi da tu poniznost vidimo kao njegov najveći dar. “Pisano je: bolje biti luda celog života nego biti zao samo jedan sat”, kaže Gimpelu njegov rabin, a u nekom smislu je ta strpljiva krotkost bila ideal rabinskog judaizma. Isak Babelj iznosi sličnu poentu u Crvenoj konjici kad oficir kaže naratoru Jevreju: “Želite da živite bez neprijatelja, uradićete sve da nema neprijatelja”. Babeljev oficir tako vređa, ali za Gimpela je to što odbija da zlo vrati zlim više od strategije preživljavanja; to je put ka svetosti.
On na samrtničkoj postelji zamišlja raj kao mesto gde će se lude osećati kao kod kuće, jer: “Šta god tamo bilo, biće stvarno, bez petljanja, bez ismevanja, bez obmana. Slava Bogu, tamo čak ni Gimpel neće biti prevaren”.
Znao je Singer da u 20. veku hvaljenje ovakve vrste ludosti zvuči anahrono ili nešto još gore. U 21. veku je i dalje nemoguće zamisliti da Gimpelov raj izranja iz sveta kakav poznajemo, kao što je nemoguće zamisliti i da jidiš ponovo postane veliki jezik književnosti. Ali opet, podseća nas Singer, sam judaizam se uvek nadao nemogućem: “Kao i moji pobožni preci, i ja čekam čudo, mesiju i spasenje”.
Piše: Adam Kirš
Нема коментара:
Постави коментар