( instalacija "Kada stari ode" -Stanislav Drča)
1. Bit kulture jeste (i) u tome da se ona održava i izgrađuje zahvaljujući mogućnostima upisivanja novih sadržaja u već postojeći sistem, u postojeći imaginarijum. Štogod se novo pojavi, neki događaj ili neki protagonista, taj se novum interpretira u okvirima već postojećih interpretacija, nekih datuma. Ali u susretu starog i novog ostvaruje se i obratni uticaj: svaki novi važan događaj redefiniše stare predstave. Na takav način sadašnjost se shvata u optici prošlosti, a prošlost se interpretira preko kognitivnih sposobnosti nastalih u sadašnjosti.
Nije, dakle, moguće razumevati istoriju bez sadašnjosti. Time dolazi do izražaja mehanizam koji je Hans Georg Gadamer nazvao sintezom ili stapanjem horizonata. Boris Uspenski je pokušavao da reši nedoumicu kako neki novum, koji automatski postaje poslednja karika u narativnom nizu, tzv.finale, utiče na interpretaciju starih događaja. Tumačeći taj fenomen, Uspenski se, zanimljivo, poziva na analizu snova. Ako sanjamo nepovezane slike, a budi nas tresak vratima, možemo taj zvuk povezati sa pucnjem iz pištolja. Tom pucnju odmah podređujemo haotične slike iz sna, koje su se pojavile pre, i stvaramo neku koherentnu fabulu, makar o tome, na primer, da smo pred nekim bežali.
Ovde se pokazuje očit i veoma izrazit paradoks: s jedne strane, čini se nesumnjivim da je cela priča koju vidimo u snu isprovocirana bukom izazvanom treskom vrata; s druge strane, događaji koji su do te buke doveli fabulom su s njom povezani, tj. sama buka kao da je unapred pretpostavljena. Tako su na paradoksalan način prethodni događaji isprovocirani finalom, pri čemu u fabularnoj kompoziciji kakvu vidimo u snu, finale s prethodnim događajima povezuju uzročno-posledične veze (Uspenski 1998: 25).
To znači da se prošlost razlikuje od naracije o prošlosti (priče) jednim fundamentalnim mehanizmom: dok res gestae teče od početka do kraja, od nekad do danas, historia rerum gestarum ide u drugom smeru: od kraja ka početku. Paradoks je u tome što se interpretacija istorije, npr. perioda komunističke Jugoslavije, ne ostvaruje više bez intepretacije njenog raspada, što menja opštu predstavu o toj državi. Drugim rečima, interpretacija kraja nameće shvatanje toga što je bilo ranije. Sličan je mehanizam i u ličnom iskustvu. Zavisno od trenutka u kojem vršimo refleksiju nad svojom prošlošću različito razumemo događaje, slažemo ih u malo drugačije nizove, pridajemo im drugi ili nešto drugačiji opšti smisao. Drugačije razumemo sopstvenu prošlost jer drugačije razumemo sami sebe u novim okolnostima. U raznim životnim etapama – dakle uz razna finala –
skloni smo da različitim dešavanjima ili likovima iz prošlosti damo drugačija značenja. Ono što nam se pre činilo važnim, u drugom trenutku može da izgleda smešno trivijalnim. Svaka promena poslednje jedinice uslovljava promenu celog sistema: menja važnost jedinicâ pa stoga i celi tok pripovesti, kao i njen opšti smisao.
Stoga nije čudno da je izbijanje ratova u Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog stoleća, docnije značajno uticalo na reinterpretaciju ne samo komunističke Jugoslavije već i Drugog svetskog rata. Rat iz četrdesetih godina, koji je proizveo fundamentalni narativ jugoslovenskog socijalizma, iz perspektive novog finala nije više bio onakav kakvim se činio pre 1990. godine. Novi sukob ga je redefinisao, ali, s druge strane, sâm je poslužio kao matrica za interpretaciju novog rata. Dovođenje u vezu dvaju momenata, udaljenih pola veka, omogućava proizvodnju nekih ready-made interpretacija, koje su iskrsle tokom novog rata, npr. naglašavanje balkanskog fatuma (začarani krug: svakih pedeset godina rat, uz dijaboličnu podudarnost datuma 1941–1991), isticanje potrebe konačnog razrešenja starih nesporazuma, prikazivanje večite patnje nekih naroda (autoviktimizacija) ili patnje pojedinaca u sudaru s krvavim istorijskim zbivanjima.
U nekim kodovima se nametalo viđenje da je najnoviji sukob zapravo nastavak starog rata, koji, zbog svakojakih okolnosti, nije dovršen. Takvu je sliku nudila literatura čak i pre izbijanja ratnog konflikta, to jest osamdesetih godina, projektujući – ili radikalnije: proizvodeći – novi konflikt. Primerice, čitaoci romana Vuka Draškovića Nož (1982), čija radnja završava sedamdesetih godina XX veka, lako su mogli naslutiti da računi nisu čisti. Da je knjiga otvarala prostor za takvu interpretaciju dokazuje i činjenica da je u filmu Nož, u režiji Miroslava Lekića (1999), dodata epizoda iz vremena poslednjeg rata koje u romanu nije bilo. Gledaocu, koji knjigu nije čitao, poslednji kadrovi ne samo da se pričinjavaju kao prirodne posledice dešavanja iz Drugog svetskog rata, dakle nastavak spirale zločina, već mu je teško zamisliti da bi se ova priča mogla završiti drugačije. To što je u romanu implikovano, u filmu se eksplikuje.
U srpskoj prozi o ratu iz osamdesetih godina ima više proznih ostvarenja u kojima mogu da se pronađu tragovi ne samo razočaranja Jugoslavijom, već i projekcije nadolazećeg konflikta ili čak raspada zajedničke države. Tako je, na primer, u Molitvi (1987) Vuka Draškovića, u Vremenu zla (1985–1990) Dobrice Ćosića 1. Knjizi o Milutinu ( 1985) Danka popovića 2 li čak kod Slobodana Selenića u romanu Timor mortis (1989).3 Inače, naglašavanje stradanja Srba u Drugom svetskom ratu, te propitivanje ili odbacivanje prinicipa simetrije, po kojem se konceptualizova neprijatelj naroda, dakle svi fašisti (ustaše i četnici), osamdesetih godina je postalo ključna tema istoriografije, književnosti i javne rasprave u Srbiji 4. Neki autori, primerice Jasna Dragović Soso ili Tea Sindbaek, tvrde da je to kulminiralo isticanjem pojma genoci, što će potom imati velikog uticaja na dinamiku krize u Jugoslaviji 5. Čini se, međutim, da je to bio samo jedan od mehanizama u proizvodnji krize.
U ovom članku me ne zanima taj problem, koji spada u analizu osamdesetih godina XX veka, već književnost koja je tematizovala poslednji rat, sežući ujedno za analogijama prema prijašnjem sukobu. Na taj način želim da propitam fenomen projektovanja novih zbivanja na stara i pokažem kako deluje mehanizam istorije rerum gestarum , te kakve su njegove posledice. Nema pri tome sumnje da se o novom ratu u Jugoslaviji na svim stranama govorilo u konceptualnim okvirima starog rata, čak i kao o njegovom nastavku.6
Tako su u praksi srpski vojnici postali četnici a hrvatski – ustaše, i to ne samo na bojištu. U svim vidovima komunikacijeje korišćena takva matrica, u medijma, političkim nastupima, književnosti, filmu, čak i u umetnosti. Neki istraživači tog problema su još dosledniji: sukob iz devedesetih godina XX veka je „podrazumevao vaskrnuće fašista,ustaša, balista, partizana, četnika i NDH [...] rat i našu stvarnost pretvarajući u makabričku i fantomsku borbu koja iluzionistički treba da ispravi nepravde Drugog svetskog rata“ (Bošković 2009: 720).
Kako u projektovanju nove krize, tako i u literarnoj reprezentaciji novog sukoba u konceptualnim okvirima Drugog svetskog rata književnost je imala važnu ulogu. Većina književnih dela koja su tematizovala novi rat, uspostavljala su – svesno ili ne, eksplicitno ili implicitno – paralelus događajima pre pedesetak godina. Tu spadaju knjige Dragana Velikića Severni zid (1995), Ratka Cvetnića Kratki izlet (1997), Nedjeljka Fabrija Triemeron (2001), Vladimira Pištala Milenijum u Beogradu (2000), SvetlaneVelmar Janković Nigdina (2000), Mome Kapora Lep dan za umiranje (2004),
Vladimira Kecmanović. Top je bio vreo (2008). Ima i romana u kojima se pripoveda istorija dvaju ratova kao dvaju sličnih, ako ne i identičnih pojava, npr. u romanu Slobodana Selenića Ubistvo s predumišljajem (1993), Dušana Kovačevića Bila jednom jedna zemlja (1997), Mirka Sabolovića Na istoku zapada (1997), Josipa Mlakića Živi i mrtvi (2002), Igora Štiksa Elijahova stolica (2006). Postoji i suprotna tendencija: da novi rat nije nikakav nastavak starog, već jednostavno neki novi momenat koji se dešava spletom okolnosti (tako je primerice u romanu Rada Jaraka Yu Puzzle, 2013).
U ovom članku pokušaću da predstavim samo podrobniju analizu Selenićevog i Mlakićevog romana, Ubistvo s predumišljajem (1993) i Živi i mrtvi (2002), jer su oni paradigmatski primeri za neke kulturno-literarne kodove u kojima dolaze do izražaja različite vizije sveta. Oba romana povezuje nekoliko strukturalnih mehanizama i nekoliko sličnih literarnih tehnika. 7 Prvo, radnja se istovremeno odvija na dva plana – za vreme Drugog svetskog rata i za vreme novog rata. Drugo, zbilja oba rata predstavljena je paralelno (kod Kovačevića, Sabolovića i Štiksa pak – u fabularnom hronološkom poretku). Treće, protagonisti su pripadnici iste porodice: u novom ratu nastupaju unuci učesnika Drugog svetskog rata. Četvrto, likovi iz oba perioda žrtve su ratovanja, pa se preko paralelizma uspostavlja igura repetitivnosti istorije ili analognih situacija. Peto, u oba romana – ali na drugačiji način – ne forsira se herojski obrazac ponašanja za vreme konlikta, već se on odbacuje. Šesto, i Selenićev i Mlakićev roman čitamo kao utopijske vizije sveta, sveta prožetog zlom.
No, mene ovde ne interesuju sličnosti, već razlike koje se, kako mi se čini, mogu objasniti prisutnošću različitih kulturnih idioma koji definišu oba pisma. Moja je teza sledeća: iako oba romanopisca predstavljaju tamnu stranu egzistencije u ratu i apsurdnost militarnog konlikta, njihova uporišta su ipak drugačija. Dok se Mlakićevo delo bazira na mitskom
doživljavanju prošlosti, svet Selenićevog romana je utemeljen na njenom racionalnom viđenju. Stoga je prvi apokaliptičan, dok drugi, uprkos posvemašnoj beznadežnosti, nudi mrvicu nade ne samo za Srbiju i Jugoslaviju (konkretno), već i za ceo ljudski rod (apstraktno).
2.
U središtu Selenićevog romana predstavljena su zbivanja u Beogradu spočetka devedesetih godina prošlog veka. Glavna junakinja, Jelena Bulika, želi da napiše roman o svojoj baki, Jeleni. Pisanje knjige odvodi unuku u period s kraja Drugog svetskog rata, kada se njezina baka našla u vrtlogu političkih zbivanja. Roman je isprepleten
sadašnjim i ondašnjim dešavanjima, što dinamizuje radnju i stavlja pred čitaoce veoma složeno štivo.
Centralno mesto u ono vreme radnje je drama bake Jelene i njenogpolubrata Jovana. Kao pripadnici više građanske klase oni stradaju od revolucionara koji preuzimaju vlast. Time se naglašava ne samo klasni konflikt beogradskog građanstva i partizana, uglavnom seljačkog porekla, već i više od toga – sudar dvaju mentaliteta, dvaju svetova i dvaju kulturnih obrazaca. Jelena se, silom prilika, priključuje novonastaloj vlasti i čak postaje ljubavnica jednog od partizana – Krsmana. U pozadini se odigrava još jedna drama: naime, krivični postupak protiv oca Jovana i očuhaJelene, Stavre, kome se sudi za saradnju sa okupatorom (pitanje njegove
istinske krivice se u romanu odbacuje, prema navodima Kojovića, jednog od njegovih junaka). U sadašnjosti, dakle u vreme unuke, zbivanja i ljudsketragedije isto tako deiniše ratna zbilja. Bulikin dečko, Bogdan, koji je srpski vojnik iz Hrvatske i koji joj pomaže u upoznavanju sa sudbinom bake, na kraju se dobrovoljno vraća na front, gde biva ubijen. Jelena pronalazinjegov grob, sahranjuje ga u Beogradu, ali svoj roman ne završava nego odlazi majci na Novi Zeland.
U Mlakićevom romanu takođe se osvetljavaju paralelno dva perioda, jedan za vreme Drugog svetskog rata, a drugi za vreme novog sukoba. Mesto radnje su nenaseljeni prostori u srednjoj Bosni, u okolici gradića Uskoplja. U prvom vremenskom odsečku glavni junak je Martin, hrvatski domobran, koji se bori protiv partizana, dok ga u drugom periodu zamenjuje njegov unuk, Tomo, vojnik HVO-a protiv srpskih i muslimanskih jedinica devedesetih godina. To što povezuje obojicu, osim krvnog srodstva, antiratni je stav koji nema intelektualno uporište, već čisto ljudsko (odlika idealizovanog bosanskog čoveka ). Paralelizam zbivanja omogućuje prikazivanje sudbine obojice, koji se na kraju nalaze na istom mestu, na Grobnom polju, gde prisustvuju smrti svojih drugova, iako sami spasavaju živote. To je svedočanstvo apokalipse. Predmetni svet kod Mlakića je mnogo jednostavniji nego u Selenićevom romanu, što ne umanjuje vrednost dela niti njegovu višeslojnost, o čemu će biti reči.
Selenićeva knjiga je strukturalno složenija od Mlakićeve. Autor koristi raznolike tehnike, tipične za postmodernističku poetiku, pre svega citateiz fikcionalnih ili stvarnih dokumenata (u knjizi i jedni i drugi zadobivaju isti status istine). Takođe se propituju kognitivne mogućnosti pripovedača: Bulika želi biti narator koji kontroliše svoju građu (dakle priču o svojoj baki), ali na kraju sama postaje junakinja sopstvenog dela. Time se zapravo ukida instanca sveznajućeg pripovedača te mogućnost opisivanja sveta. Takvu predstavu potencira još i to što u upoznavanju prošlosti autor poseže za više izvora, čime se relativizuje mogućnost upoznavanja objektivne istine. Izvore za građu svog romana mlada spisateljica crpe iz nekoliko vrela: pričanja bakinog prijatelja, starca Kojovića, pisanih svedočanstava Jovana – bakinog polubrata i ljubavnika, pisma bake Jelene iz Pariza tedokumenata (iz sudskog postupka protiv osuđenog Stavre za saradnju s okupatorom) i medijskih isečaka.
Mlakićeva knjiga na nivou strukture mnogo je jednostavnija, iako se autor poigrava različitim žanrovima: ratnom hronikom, hororom ili trilerom, i na kraju fantastičkim romanom. Međutim, nema ovde ozbiljnijiheksperimenata, ni s dokumentima ni s polifonijom, niti sa pripovedačem (uspostavlja se jedino intertekstualna relacija sa knjigama Ive Andrićaili sa popularnom kulturom – pesmom Josipe Lisac). Narator je, čini se,namerno „suv“, rečenice su jednostavne. Dramatičnost nekih prizora se postiže nekomplikovanim sredstvima, jedino su dijalozi, koji odražavaju različite jezike i mentalitete vojnika, ekspresivniji od govora naratora.
Protagonisti Mlakićevog dela su jednostavni ljudi, seljaci, neskloni razmišljanju o apstraktnim pojavama, pa tako i o politici. Deda Marin i njegov unuk Tomo, iako nastupaju u različitim periodima, ali ne i u različitim okolnostima, posve su identični. Čitalac možda ne bi ni primetio zamenunjihovih imena. Ni po čemu se ne razlikuju, samo se prvi bori protiv partizana, dok drugi to čini protiv Muslimana (s kojima je prvi bio udruženza vreme prijašnjeg rata). Takvo šturo portretisanje, koje obojicu lišavaličnih karakteristika, ima za cilj izgradnju prototipne žrtve rata: jednostavnog čoveka koji se pokušava snaći u ratnom ludilu. Jedine crte koje se zapažaju – i koje su tipične za obojicu – jesu strah od progona, doživljaj beznadežnosti situacije, ali i visoke moralne vrednosti koje, da ponovimo, nisu rezultat intelektualne spekulacije, već mentaliteta običnog čoveka.
Bitno je i to da se u romanu nijedna od strana rata ne glorifikuje, niti demonizuje. Među ustašama i domobranima ima običnih ljudi, a partizani – čija se prisutnost samo signalizuje – nisu krvavi protivnici, već neke anonimne jedinke koje ginu, mada za neku drugu utopiju. Time zapravo svi učesnici rata, izuzev vođa (ovde: ustaški satnik), nisu negativci. Čak i ustaša Semin je pozitivan lik. Zanimljivo je da čitalac (da li baš svaki čitalac?) ne zamera autoru što je hteo da rehabilituje zločince ili sav ustaški pokret. Čini mi se da je to rezultat jednog fundamentalnog i majstorski izvedenog postupka u ovom romanu: depolitizacije ratne zbilje i neutralizacije odnosa koji povezuju pojedinca i kolektiv. Nijedan od protagonista nije prikazan kao predstavnik bilo kakve nacionalane ili ideološke grupacije. Svi su oni prvenstveno ljudi, obični ljudi, bačeni u vrtlog rata i svi u njemu, bili zli ili dobri, stradaju.
Mlakićev se roman, za razliku od Selenićevog, odlikuje, dakle, potpunim odstupanjem od politike. Nijedan od likova, pa ni pripovedač, ne govoriniti aludira na političku situaciju. Svet romana prožet je konkretnošću: rata, borbe, čak konkretnošću malog omeđenog prostora. Politika je apstraktna stvar, daleka od vojnikovih života. Time se uspostavlja direktna veza s Krležinim pričama iz Hrvatskog boga Marsa
(1922), koje su imalesvojih odjeka ne samo u novoistorijskom romanu sedamdesetih godinaveć i u partizanskoj prozi iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je antiratni pristup uspešno konkurisao herojskom imaginarijumu.
Za junake Mlakićevog romana svakako bi se moglo reći ono što Enver Kazaz pripisuje čitavom talasu književnih dela u bosanskohercegovačkoj književnosti:
U takvom kontekstu promatrano, ukidanje herojske paradigme u bosanskom ratnom pismu dobija smisao korijenitog kulturnog preobražaja,
pri čemu epski urlik heroja biva zamijenjen lirskom i tragičkom ispoviješću žrtve povijesti, slika tvoraca povijesti zamijenjena je slikom onoga ko trpipovijesno zlo, a namjesto utopijskog obećanja koje je nudio heroj na scenu stupa apokaliptično i postapokaliptično beznađe, postmodernistička sumnja, pesimizam i antiutopizam (Kazaz 2004: 141).
.
Pozivajući se na Tvrtka Kulenovića, narativ o običnom junaku Kazaz naziva poviješću odozdo , kojoj se suprotstavlja –povijest odozgo koja je zvanična istorija političkih centara moći. Tihomir Brajović će takvu poziciju, neprivilegovanu, nazvati autsajderskom, što će značiti „pogled na svet svojstven položaju po strani od vladajućih svetonazora, kao stanovište osujećenih i prikraćenih u odnosu na poziciju većine [...] ukratko, kao stanovište takozvanih slabih subjekata i personalnih identiteta“ (Brajović 2012: 221).
Perspektiva odozdo zapravo ukida uverenje da su interesi zajednice, koje definišu političke institucije, identične s interesima pojedinaca (a to je persperktiva svih utopijskih projekata). U ovoj vizuri dolazi čak do kontrapunkta: potrebe čovekove postaju opreka željama kolektiva. I obrnuto, kako kolektiv ne zastupa svog člana (jedinku), tako i pojedinac ne zastupa taj kolektiv. Njegov lični interes je preživljavanje ratova koji nisu više častan događaj, kao u herojskim metanaracijama, već kao najveća strahota u kojoj nestaju sve ljudske vrednosti.
Dok se Mlakićevo ostvarenje, dakle, može opisati apolitičnom paradigmom, Selenićev roman ima drugačija ishodišta, a njegov autor – stvaralac predmetnog sveta – pravi je homo politicus. Cela priča o Jeleni i Jovanu, o unuci i Bogdanu, zapravo je politička priča.
8 Iako protagonisti romana takođe stradaju zbog rata, posve su drugačijeg tipa. Svi su oni predstavnici nekih kolektiva kojima pripadaju – ovde: ne nacionalnih, već klasnih, a svi su ujedno Srbi. Samo, žrtve su pripadnici elite (Jelena i Jovan), dok su progonitelji Srbi „iz preka“, seljaci, predstavnici divlje Srbije. Među tim dvema sferama postoji nepremostiv jaz, i obostrana mržnja. U fokusu jemladi major Ozne, Krsman Jakšić, koji silom prilika ulazi u život Jelene i Jovana, postaje čak Jelenin ljubavnik. To je paradoksalno jer ona ima o njemu pogrdno mišljenje, stigmatizuje njegovo poreklo i seljački naglasak.
Pripovedač ne određuje jasno motivaciju, pre samo nabraja motive, pri
čemu se mnogi od njih međusobno isključuju (oportunizam, odgovornost za oca). Drugačije stanovište zauzima Jovan, što ga naposletku vodi ubistvu Krsmana.
Jelena je, čini mi se, ključ za razumevanje ne samo Selenićeve opsesijenestajanja jedne sfere, i uopšte propadanja sveta zasnovanog na dominacijivisoke i elitne kulture, nego takođe ilozofskog propitivanja prirode društvenih promena.
9
U svom pismu Jovanu iz Pariza, ona piše sledeće: „Svetsu, Jovane, osvojili opasno neuljuđeni ljudi, Rusi i Amerikanci“ (Selenić 1995/1993: 204); pa dalje: „To je svet, Jovane, u koji Krsmani uđu lako,a mi, ili uz njih, ili nikako“ (205); i još izrazitije: „Novi gospodari svetagovore ruski i američki, a mi, Jovane, moramo ili zaćutati, ili te jezike naučiti“ (206). Ovde dolazi do izražaja univerzalni problem (r)evolucije kulturnih obrazaca, odlazak jednih i pojavljivanje drugih. Takve promene prate razvoj svake civilizacije koja pokušava štititi svoje međe, ograditi se od „barbara“, što najčešće biva neuspešno i na kraju mora, na ovakav ili onakav način, da ih prihvati i adaptira. To pak vodi hibridizaciji kulture, habitusa i jezika. Taj proces je svakako tragičan, pogotovo za pripadnike grupacija koje su legitimisale stari poredak, no prihvatlijiviji je od potpunog uništenja.
Svestan je toga protagonista romana, starac Kojović (možda piščev rezoner), koji izrazito uočava razlike vezane za oba vremena: „Ma šta danas značila reč partizan, recimo, za one je četrdeset pete značila neštosasvim drugo [...] Ne, vi ne možete znati šta je ta reč značila pre amalgamisanja“ (Selenić 1995/1993: 18). Jezik je ovde samo metonimija čitavogčovekovog habitusa. Iako je Kojović pobornik modela starog sveta i konzervativac, on je svestan te neminovnosti. Svesna je bila i Jelena koja je, da podsetimo, govorila o varvarskim jezicima, ruskom i američkom, kojetreba da nauče ako žele da prežive. I upravo na takav način dolazi do stapanja (
amalgamisanja) starog i novog. A ishod tog mešanja je njena unuka,
Bulika, koja je posledica odluke svoje bake koja je – ili iz oportunizma, iliiz odgovornosti – prihvatila novo vreme i omogućila novim ljudima da se amalgamišu sa starom sferom. Bulika, iako potomkinija slavne građanske porodice,10 ne ističe se iznad drugih ljudi, posve je obična devojka. Nije zadržala stari habitus niti jezik svoje bake: vulgarna je (što njena baka sebi ne bi dopustila, smatrajući da je to jezik seljaka) i nesklona je, ili čak kritična, (prema) apstraktnom razmišljanju (što je bilo svojstvo građanskog sloja). Ali, s druge strane,to je vrlo pozitivan lik, topao, pun ljubavi i dobrote, moralnih vrednosti bistre inteligencije. Ona nije više predstavnica viših slojeva (jer ih nema?), ali preživela je u hibridnom obliku. I upravo zato prirodno prihvata Bogdana, čoveka „iz preka“. Ona je, dakle, proizvod promena koje su se dogodile nakon rata, plod odluke svoje bake i istorijskih neminovnosti, a, ujedno, ona je i svedočanstvo prošlosti svoje porodice. Pisanje romana je tako nesamo želja za upoznavanjem prošlosti, već i čin otkrivanja i razumevanja tih mehanizama.
3.
__________________
1
Knjizi o Milutinu(1985) Danka Popovića 21 Iako romani iz ciklusa Vreme smrti, objavljenog decniju ranije, referiršu na Prvi svetski rat, može se pretpostaviti da se u aktu interpretacije uspostavlja paralela sa Drugim svetskim ratom (vidi Wachtel 1998: 202).
2 Popovićev roman, koji pripada populističkom talasu (Mirko Đorđević), može se čitati kao pacifistički tekst (u tom smeru su išle neke kritike), ali on ipak, uz naprvi pogled pacifistički stav, argumentaciju temelji na gorkom razočaranju srpskog čoveka – Jugoslavijom i Švabama koji „govore naški“, inače „našom braćom“. Nikola Bertolino tvrdi da se ovde radi o spletu „istina“ koje „seju teško međunacionalno nepoverenje“ (Bertolino 2003: 110), što zapravo vodi tezi da je taj roman vrsta performativa u ondašnjoj jugoslovenskoj zbilji. Slična zapažanja ima Andrev Baruh Vahtel(Wachtel 1998: 203–204). Mariјa Dombrovska-Partika naglašava da se u romanu reprodukuje vizija srpstva koja se nadovezuje na model iz Njegoševog
Gorskog vijenca, čime dovodi u vezu Popovićevu knjigu s Draškovićevim Nožem (Dąbrowska-Partyka 2004: 163, 199–213).
3 Knjiga je izazvala burne polemike. Hrvatski kritičar Velimir Visković tvrdio jeda se radi o anithrvatskoj knjizi, što zapravo potvrđuje i Vahtel, tvrdeći da je onabila „vehicle for Serbian cultural nationalism“ (Wachtel 1989: 222) ili da ustaški zlo
-čini predstavljeni u knjizi nisu incidentalni već da su „part of a longstanding, illogical historical animus characteristic of Croats in general“ (Wachtel 1989: 223).Zoran Konstantinović priznaje da se Selenićevom romanu može pripisati takva interpretacija, no naglašava da je on odgovor na politička zbivanja u Hrvatskoj u kojoj prevladavaju snage „koje su otvoreno neprijateljski raspoložene prema srpskom narodu“ (Konstantinović 2004: 44). Sam autor romana, koji se više puta osvrtao na kritike, odbacivao je optužbe da se radi o antihrvatskoj knjizi.
4 J. Dragović Soso analizira ulogu srpske intelektualne elite u reinterpretaciji(ishoda) Drugog svetskog rata u javnom diskursu. Osamdesete godine donose u srpskoj prozi procvat istorijskih romana koji tematizuju Drugi svetski rat. Autori su:Vuk Drašković, Sveta Lukić, Danko Popović, Slobodan Selenić, Vidosav Stevanovići drugi.
5 Dok se isticanje pojma genoci može doista smatrati simboličnim vrhuncemreinterpretacije Drugog svetskog rata, treba naglasiti da je autorka u svojoj knjizipojednostavljeno interpretirala neke od fundamentalnih pojava. Prvo, nije istina dase do početka šezdesetih godina etnička kvalifikacija u konceptualizacijama rata prećutkivala (vidi, na primer, str. 86), o čemu svedoče i književnost, istoriografija i javni nastupi političkih čelnika. Drugo, nije istina da istoriografija/istorija tek odpočetka šezdesetih godina „was increasingly separated into local and national research“ (str. 95), jer se to već događa znatno ranije, a kao dokaz može poslužiti knjiga Historija/istorija naroda Jugoslavije (Zagreb/Beograd 1953, 1959), vidi M. Czerwiński, Naracije i znakovi. Hrvatske i srpske sinteze nacionalne povijesti
,Zagreb 2015.
6 Zvonko Kovač u intimnom osvrtu na novi rat 1991–1995. piše da je imao „slične kronotopske dimenzije i ideološke simbolike kao one naše dječje igre: Nijemci,okupatori, su bili četnici, a partizani hrvatski nacionalisti, NATO vojnici fašisti, ačetnici domoljubni, itd. Pitao sam se [...] koliko književna i umjetnička proizvodnjanove stvarnosti formira, motivira nove naraštaje za ponavljanje povijesti, sve i akoje zaista ona, onako besmisleno ponovljena, tragična farsa?“ (Kovač 2011: 88
7 Oba su, isto tako, ekranizovana: Ubistvo s predumišljajem (Gorčin Stojanović1995); Živi i mrtvi (Kristijan Milić 2007). 8 Postoji još jedna razlika: dok je u Selenićevim romanima dominantna ženska perspektiva, u Mlakićevom je muška. No takva paradigma ne proizvodi očekivanu dihotomiju da je svet žene antiratni, a muškarca nasilnički i ratni. U ovim romanima je suprotno
9 Amalgamisanje društvenih sfera je topos Selenićevog stvaralaštva, ali dok suse stara vremena odlikovala bezbolnim mešanjem (Stavra iz romana ili Milutin iz knjige
Očevi i oci, 1985), Drugi svetski rat donosi na tom polju radikalnu promenu( Memoari Pere Bogalja i Ubistvo s predumišljajem ).
10 No, ni sama ta porodica, čak kao žrtva, nije ovde predstavljena na pozitivannačin. Njeni pripadnici mrze sve što ih ne podseća na elitni život, snobovi su, sklonioportunizmu (Jelena) ili eskapizmu, radikalnim političkim rešenjima (Jovan). Možda je Selenić, koji je zaista pisac građanskog sloja, hteo da pokaže propadanje tesfere čak i pre rata, dok je rat taj proces samo dramatično ubrzao?
Нема коментара:
Постави коментар