Izvod iz Ničeovog pisma Hajnrihu Kezelicu
HAJNIRHU KEZELICU U VENECIJI
Ponedeljak Nica, 7. marta 1887
. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sa Dostojevskim mi se deselo kao i ranije sa Stendalom; najslučajniji dodir, knjiga koju čovek prelista u knjižari, napoznavanje čak ni imena - i instinkt koji iznenada progovori da je tu sreo nekog srodnog. Do sada još malo znam o njegovom položaju, o glasu koji uživa, o njegovoj istoriji: umro je 1881. U mladosti mu je išlo loše: bolest, siromaštvo, a plemenito poreklo; u 27. godini osuđen na smrt, na gubilištu tek pomilovan, onda 4 godine Sibira, u okovima usred teških zločinaca. To je vreme bilo presudno: otkrio je snagu svoje psihološke intuicije, štaviše, srce mu se pri tom raskravilo i produbilo - njegova knjiga uspomena iz toga doba "Kuća mrtvih" je jedna od "najčovečnijih" knjiga, koje postoje. Ono što sam prvo upoznao u upravo objavljenom francuskom prevodu, zove se Zapisi iz podzemlja i sadrži dve novele: prva, neka vrsta nepoznate muzike, druga pravi genijalni potez psihologije - strašno i surovo izrugivanje onog gnothi sauton (poznaj sebe - prim. T.), ali nabačeno s lakom smelošću i radošću nadmoćne snage, da sam pri tom bio potpuno opijen zadovoljstvom. U međuvremenu sam, po Overbekovoj preporuci, koga sam u poslednjem pismu pitao, pročitao "Ponižene i uvređene" (jedino što je Overbek poznavao) s najvećim poštovanjem prema umetniku Dostojevskom. A već primećujem kako najmlađu generaciju francuskih romanopisaca potpuno tiranišu uticaj Dostojevskog i ljubomora na njega (npr. Pol Burže).
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Odano Vaš prijatelj N.
Нема коментара:
Постави коментар