Glavna radnja romana također se vrti oko ovog stvarnog događaja, ali je dublja i teža. Opisuje grupu apsurdnih i bolnih duša koje lutaju u zoni sumraka dobra i zla, u nihilizmu nakon odsustva Boga. Najimpresivniji su nihilisti u romanima Dostojevskog. U ovom članku želim da govorim o dva samoubistva u romanu, Kirilov i Stavrogin.
Samoubistvo je veoma važan stav u filozofiji, posebno u egzistencijalističkoj filozofiji, a takođe i književna slika koja se ne može zanemariti u mnogim književnim delima u zemlji i inostranstvu. "Postoji samo jedan zaista ozbiljan filozofski problem - samoubistvo", snažno je rekao Albert Camus u Mitu o Sizifu. U romanima Dostojevskog ima mnogo slika samoubistava, kao što su Smertjakov u Braći Karamazovi, Sverigarov u Zločinu i kazni i Stavrogin i Kirilov u demonima. Ivan u Braći Karamazovi tvrdi: „Tajna čovekovog postojanja nije samo u tome da živi, već u tome zašto živi. Bez čvrstog uverenja zašto je živ, ne želi živeti, radije se ubija nego ostaje u svetu. " Neosporno je da u takvim mislima postoji uzvišena transcendencija, a u nekom smislu čak je i oličenje čovekove božanstvenosti. Baš kao što je Nabokov rekao u svom romanu: "Čovek koji odluči da izvrši samoubistvo je bog." Samoubistvo se zaista može smatrati izazovom i pobunom protiv boga. Bog ne može izvršiti samoubistvo, tako da ljudi koji izvrše samoubistvo mogu učiniti ono što Bog ne može učiniti, što je takođe odraz filozofske implikacije samoubistva. Ali izgleda da Dostojevski razmišlja o ovom problemu u međusobnom zadiranju ponora i božanstva, pa njegovo samoubistvo ima složenije značenje.
Kirilov ne zauzima mnogo prostora u „Demonima“, ali su njegovi pogledi na samoubistvo i dijalog sa Verhovskim pre samoubistva veoma klasični, on je veoma istaknuta i tipična slika samoubistva u delima Dostojevskog. Kirilov je bio ateistički arhitekta i član tajnog društva. Ali njegov posao je bio da izvrši samoubistvo kada je neko u grupi učinio nešto nečasno, a vlasti su krenule u poteru za krivcem. Kirilov govori o svojim razmišljanjima o samoubistvu u razgovoru sa naratorom romana „Ja“. Verovao je da je Bog uzrokovan strahom ljudi od smrti i da svako ko može pobediti bol i strah može postati Bog. "Svako ko želi maksimalnu slobodu treba da se usuđuje da izvrši samoubistvo. Ko se usudi da izvrši samoubistvo, moći će da prozre prevaru. Osim toga, slobode više ne bi bilo. To je sve. Ko se usudi da izvrši samoubistvo je bog. Sada niko ne može ni Bog ni sve, ali to niko nije uradio ni jednom." Oates vidi Kirilova kao "nevoljnog Boga, nevoljnu žrtvu". Po rečima Kirilova, izvršio je samoubistvo da bi dokazao svoju ličnu volju mimo kolektivne volje i da bi pokazao svoju apsolutnu slobodnu volju. "Morao sam da se upucam, jer je vrhunac moje potpune, potpune slobode da radim šta god želim bilo samoubistvo." U tom smislu, njegovo samoubistvo je metafizičko, baš kao i Ničeovo zapanjujuće "Bog je mrtav", u kojem Kirilov kao da puca u sopstvenog Boga i pravi od sebe novog Boga.
Da li je on zaista takav Ničeanski lik koji se buni protiv Boga? Mislim da nije, ili ne baš. Mnogi od likova ruskih pisaca devetnaestog veka bili su nihilistički, hodajući po divljini samoobmane u potrazi za unutrašnjim mirom. Kirilov je zapravo bio takav nihilista, a njegove nihilističke misli su najslikovitije izražene u njegovom dijalogu sa Verhovinskim pre nego što je izvršio samoubistvo. Njegovo samoubistvo je vrsta samoobmane. Kako kaže Irina Papelno, Kirilov je bio zarobljen u antinomiji -- "moralnoj potrebi za postojanjem Boga i empirijskom saznanju da bog ne postoji". Nije se mogao suočiti sa apsurdnim svetom bez Boga, ali nije mogao verovati u Boga. Okrutnom i lažnom svetu bio je potreban Bog, pa je odlučio da izvrši samoubistvo i postane Bog: „Za mene nema više misli od Boga... Cela svetska istorija je da je čovek smislio Boga da bi živeo a da nisam izvršio samoubistvo, ja sam jedini u istoriji sveta koji po prvi put nije želeo da razmišlja o Bogu." On svoje samoubistvo sakriva u transcendenciju, ali ironično, ono zapravo služi GRESIMA revolucionara poput Verhovinskog kojeg prezire.
Čehov, takođe ruski pisac, u svojim romanima opisuje i grupu samoobmanjujućih nihilista. Oni ili održavaju krhku ljusku sećanja u igri oponašanja prošlosti, ili budućnost postavljaju na transcendenciju, koja je u potpunosti zasnovana na ritualnom ponašanju, kako bi upotpunili samoobmanjujući otpor nihilizmu. Kirilov vara samog sebe na osnovu svoje samoubilačke logike, on je nameravao da izvrši ssmoubistvo kao čin apsolutne transcendencije, činilo se bliskim logici božanskog samoubistva, ali sa njegovim vlastitim samoubistvom da bi zaštito ubicu, ali on je dozvolio volji tako veliku slobodu da bi ona ispunila zle laži, kako ironično. Uhvatio se filozofije i božanskog samoubistva da bi potpuno negirao sve u stvarnosti i sve preokrenuo u stvarnosti, kako bi pobegao od straha koji donosi smrt i ništavila stvarnosti. Ali u stvari, on je stvarnost i sebe učinio više nihilističkim. Umesto da postanu Bog, nihilizam i apsurd su postali novog Boga. Kako ga je Stepanović opisao, pojele su ga sopstvene misli. Istovremeno je nastavio da odgađa samoubistvo kako bi dovršio zadatak tajne organizacije, ali je i čin samoubistva pretvorio u čisti ritual u svom srcu kako bi ispunio vlastito božanstvo.
Pišući ovde, moram razmisliti o pitanju, mogu li ljudi postati Bog? Možda je prva stvar na koju treba da se pozabavimo tema koja nije poznata našoj kulturi: kako Bog izgleda u kontekstu moderne filozofije? „Ljudi se obraćaju Bogu kada žele nemoguće“, istakao je Šestov u Pravilu ključeva. Camus je čak isticao da je u Šestovovoj misli Bog zapravo "mrzan, mrski, nerazuman i kontradiktoran", a "Veličina Boga leži u njegovoj zbunjenosti; Dokaz Boga je da je on nesvetski. Nije ni čudo što je Nietzsche vikao da je Bog bio mrtav i okrenut nihilističkom pitanju: može li čovek živeti bez vere. Da li čovek zaista postaje Bog kada izgubi sve za što se treba držati, u šta treba verovati, gubi li sve granice, ili će to biti progutano u divljini duhovnih granica, niti mogu odgovoriti na ovo vekovno pitanje? Stavrogin je dotaknuo ivicu problema.
Stavrogin je potpuno drugačija vrsta samoubistva od Kirilova. Mnogi ga smatraju pravim glavnim likom u "Demonima", a Bergajev čak tvrdi da su ostali likovi u "Demonima" samo nosioci ideja Dostojevskog, "dok [on] poznaje Stavrogina, kao i zlo i uništenje." Stavrogin u romanu deluje kao potpuni nihilista, koji dekonstruiše sve predstave o svetu, ravnodušan prema dobru i zlu, ravnodušan prema ljubavi i mržnji, ravnodušan prema svemu i svakome u svom životu. Bio je poput očajnog lutalice, izvan svake zamisli, potpuno bez korena, lutajući između ponora i bogova. U opisu romana Stavrogin je šarmantan i zgodan plemenit čovek, svi ljudi su zaljubljeni u njega, Verhovski ga je smatrao idolom, jer je on bog, da je on nova istina. Svi ga vole i mrze, a on kao da je postao uokvireni bog ništavila. Ali on je i figura apsolutne kontradikcije, u kojoj se čini da se spajaju svi paradoksi.
Naravno, ne biste rekli da je bio dobar čovek koji je spavao okolo, radio svašta, ubijao ljude, silovao mladu devojku i indirektno izazvao njeno samoubistvo. Ali u isto vreme, teško bi se moglo reći da je bio negativac. Budući da sva njegova zlodela imaju izvodljivost, apsurdnost figure leži upravo u dubokom rascepu između njega i dela koje prikazuje, u činjenici da istovremeno, čak i brzo, ispituje vlastita zla. Kako je sam rekao, mnoga ponižavajuća, odvratna i smešna iskustva u njegovom životu, osim što su izazvala njegov bes, često su u njemu proizvodila i neverovatan užitak: „Osećam neku vrstu ekstaze kada kradem, jer shvatam da sam tako ponizan Ono što mi se sviđa nije podlost, već mi se sviđa ekstaza koja dolazi od bolne spoznaje moje podlosti." Performativnost njegovog ponašanja odvaja ga od vlastitog postojanja, pa čak i postojanja celog sveta kroz duboki dekonstrukcijski rov. On uvek gleda sa druge strane, ali njegovo posmatranje nije čista ravnodušnost, već neka vrsta samomučenja. U ispovednom pismu koje daje svešteniku u kasnijem delu romana, on predstavlja i svojevrsnu ispovednu predstavu. Sveštenik je ovako opisao svoj izveštaj: "Postoje tačke u vašem izveštaju koje su pojačane vašim izborom reči; Čini se da se divite svojoj psihologiji i držite se svakog detalja. Vi samo želite da zadivite čitaoca nemilosrdnošću koja nije u vama." Za razliku od Rame u Didroovom Raminom nećaku, izvođenje ispovedi je zapravo da se oslobodi greha. Stavrogin ispovešću zaokružuje estetsku i duhovnu predstavu, koja je zapravo svojevrsno samodestruktivno iskupljenje. Tražio je duhovnu ravnotežu pojačavajući svoje zlo.
U opisu Stavrogina mi je upao u oči jedan značajan detalj. Stavrogin do najsitnijih detalja opisuje šta oseća i vidi u trenutku kada siluje maloletnu devojku Matjošu i nagađa da će ona izvršiti samoubistvo. Čuo je muvu kako zuji iznad glave, čuo je kolica koja se penju u dvorištu ispred njegovog prozora i čuo je krojača koji je stanovao na drugom prozoru dvorišta kako glasno pevuši. Konačno je ugledao malog crvenog pauka na listu lukovice hortenzije. Mnoštvo nebitnih, živopisnih detalja ispunilo je njegova čula. Ali upravo ovaj nebitni detalj postaje pukotina u savršenoj nihilističkoj ljusci Stavroginovog lika. Mali pauk se ukorenio u njemu, zajedno sa svim detaljima stvari. Ovi detalji su postali njegova teskoba, njegov duh. Toliko da je mnogo godina kasnije usnio divan san na grčkim ostrvima, a na kraju sna ponovo je ugledao sićušnog pauka: „Ali odjednom mi se usred te blistave, blistave svetlosti učinilo da Vidim malu, sićušnu tačku. Postepeno se promenila u oblik, i odjednom sam jasno ugledao zvezdani krik odmah sam se setio da je na listovima hortenzije, kad je Suncezalazilo, hrpa kosih svetlosti u prozoru kao da mi je nešto probilo grudi..."
Na kraju, Stavroginovo samoubistvo je zapravo odgovor na ovaj detalj. Celi je život tražio način da izleči ovaj rascep, ali nema vere i luta na rubu svih duhova, tako da može lutati samo u bezbrojnim ludim i apsurdnim ponašanjima. Za razliku od Kirilova, čije je očigledno samoubistvo plemenito, a zapravo ništavilo, Stavroginovo očigledno samoubistvo je iznenađujuće, pa čak i apsurdno. Čak i sam Stavrogin kaže: "Bojim se samoubistva jer se bojim da pokažem samopožrtvovanje. Znam da je to još jedna obmana - poslednja u beskrajnom nizu obmana." Ali njegovo samoubistvo dotaklo je carstvo uzvišenog. U Novom zavetu postoji trn koji zalazi u telo, trn koji neprestano napada ljude i podseća ih da se ne uzdižu previše. Kierkegaard je celi život mazio trn, neprestano ga koristeći da probudi bol u svom umu, "sa beznadežnom radošću što je patnik". Dakle, u Stavroginovom srcu je bio trn, a pauk je bio trn. Trn je pretvorio njegove apsurde u duhovnu pokoru. Dakle, on je najapsurdnija i nihilistička osoba, đavo koji prezire Boga i sve na svetu, ali je postao svetac najbliži Bogu.
.jpg)