Alea: Obraćenica , Stefan Hertmans ( Jupiterova planina 1. )

Godine 2016. belgijski pisac Stefan Hertmans objavio je De bekeerlinge, istorijski roman na holandskom, preveden i na engleski (od Davida McKaya) kao The Convert, uz neke pohvale ('budući klasik', rekao je Neil Mukherjee u Guardianu, 'majstorska knjiga o sećanju', New York Times). Roman je, kako piše u naslovu, inspiriran istinitom pričom, pričom koja će biti poznata mnogima od onih koji poznaju istoriju istraživanja Genize – onom o prozelitkinji koja se udala za Židova iz Narbonnea, pričom izloženom uglavnom u velikom pergamentnom pismu, TS 16.100 .

Dokumenat TS 16.100 je jedinstven po tome što je inspirirao ne samo naučnu raspravu, već i snažnu književnu raspravu. (vidi- opširnije)

Jupiterova Planina

Rano je jutro, prve zrake sunca tek se pomaljaju iznad planinskog grebena.

Kroz prozor koji gleda u dolinu vidim kako se iz daljine približava dvoje ljudi. Mislim da se ovamo spuštaju s visina Saint-Huberta, s kojeg se mogu videti i vrh Mont Ventoux kao i dolina Monieuxa; nakon njega neko su vreme morali hodati kroz retku hrastovu šumu na visoravni kojom lunjaju vukovi.

Slavna Rocher du Cire - strma, monumentalna litica na kojoj se visoko i nedostižno roje pčele, a kamen na letnom suncu sjaji se od meda koji doslovno kaplje sa stiene - stoji nepristupačno i osamljeno, masiv potonuo u jutarnju maglu. Sve je to videlo ono dvoje i ćutke prošlo pored toga.

Svetlo pada postrance na još minijaturne likove. Mukotrpno se spuštaju s tačke gde sad iznad doline poput psa čuvara bde imanje La Plane, vijugavim putem koji vodi na levu obalu reke - njima je to desna strana jer hodaju uzvodno. Pojavljujući se i nestajući ukazuju se između stabala ili se skrivaju iza njih. Zatim stižu do otvorenih travnjaka na padinama i nešto brže se spuštaju. Odande mogu videti kako se napola dovršeni toranj pojavljuje na visokoj kamenoj gromadi, poput putokaza koji uleva poverenje. Kako se sunce još malo uspelo i obasjalo dolinu ispod njih, vide kako se selo razdanjuje; budući da su sve kuće građene prirodnim kamenom i u svitanje se gotovo ne daju razaznati, čini se kao da se selo nekim čudom oslobodilo iz stene i poprimilo oblik zahvaljujući svetlu. Kao da je neko povukao veliki zastor i otkrio uspavani pejsaž.

Plavetnilo svitanja brzo nestaje. Žutosivi tonovi počinju prevladavati. Poslednje oblake toplina zraka pretvara u divovske, nežne oblutke na ljubičastom nebu; iznad korita reke diže se beli veo koji naočigled isparava. Jato ptica pčelarica već leti iznad krovova.

Kad se ono dvoje približi još nekoliko stotina metara, vidim da muškarac hoda pomoću grubog drvenog štapa. Žena šepa, hodanje joj očito teško pada. Oboje izgledaju izmučeno. Je li žena uganula nogu na nekoj od grubih staza u planinama ili je boli zbog grebanja obuće i dugotrajnog, teškog hodanja? Podesim dvogled te vidim da je i u visokoj trudnoći. Muškarac nosi široku tuniku, a na glavi primitivan šešir. S vremena na vreme pomaže ženi da nešto prekorači tako što je primi za lakat. Drugi muškarac s velikom vrećom na leđima pojavi se iza njih. Prati ih u stopu, a sa sobom vodi mulu.

Kad su danas ustali? Je li ih ispod nekog stabla probudila hladnoća? Jesu li se probudili u nekom svratištu? U veličanstvenoj tišini proletnog jutra još pevaju slavuji u grmlju pored reke. Čuju se do ovamo; ispuštaju melodiozne, sulude tonove. Kad se sunce posve uspne iznad planine, iznad grbavih hrastova sova bešumno otplovi i nestane do sledeće večeri. Bezvremena tišina; udaljeno zavijanje vuka; monotono dozivanje kukavice koja leprša iznad samotnih šuma kod Saint-Jeana. Priroda miriši božanski u ranim satima, odiše nadzemaljskom lepotom. Ovog proletnog jutra sve perunike su rastvorene, divlje trešnje cvatu, ružmarin je pun malih svetlih cvetova, aroma timijana pojavljuje se s toplinom rose. Toplina rose, Hamutal: ženino židovsko ime prođe mi kroz glavu.

Znam ko su oni. Znam pred kim beže.

Poželim im poželeti dobrodošlicu ovde u kući, ponuditi ih nečim okrepljujućim što još možda ne poznaju, na primer šoljom kafe. Gde bi trebali stanovati, sad kad njihova kuća već hiljadu godina ne postoji, a srednjovekovni deo sela nestao je ispod trave i grmlja? Za nekoliko trenutaka mogu se toliko prepasti prvog automobila da im srce stane, zbog čega bi mlada žena mogla prerano roditi. Par se dovukao do mog sela.

Trgnem se iz sanjarenja. Zatvaram prozor, naložim peć za sveže jutarnje sate, pristavim vodu za kafu. Tu i tamo osetim glup poriv da pogledam kroz prozor. Sunčeve mrlje pomiču se preko starih ploča na podu; dan je prazan i tih.

* **

Ovo selo nekad se zvalo Jupiterova planina - Mons Jovis. Nakon neolitskih naseobina u špiljama nešto dalje odavde, ovde se davno pre početka računanja vremena prvo grubo kamenje naslagalo jednio na drugeo. Slika se gubi u tami vremena, ali može se osetiti u najstarijim kućama gore smeštenog, u ruševine pretvorenog sela. U staroj kapelici na rubu klanca jednom je pronađen kamen s latinskim natpisima, posvećen Marsu Nabelcusu, božanstvu koje su poštovali Rimljani u ovom kraju.

Tokom srednjega veka primitivne kuće bile su raštrkane između teško dostupnih stena i mladih hrastova, zaštićene visokom liticom, prirodnim zidom od gotovo stotinu metara. Ponekad se još može nabasati na stare podrume usred suve trave, žbunja i timijanom obraslih stena. Mračni otvori mirišu po plesni i zemlji, čak i za vrućih dana. Ovde, ovo divlje mesto puno kupina i sasušene grahorice na kojem danju često sanjarim, nekad je bilo prostorija u kojoj se rađalo i umiralo. Oko desetog veka izbile su razmirice zbog dubokih zdenaca koji su se nalazili ispod nekih od podruma. U razdobljima vrućine - zloglasne canicule - voda bi postala bočata i trovala stanovnike. Optuživali bi lutalice i mučili ih, pa makar da se očuva sećanje na prinošenje žrtve. Onde na uzvisini, izložene delovanju rafales, mistrala i tramontane, stajale su trošne građevine leđima bez prozora okrenute vetru, tako da su izdržale vekovima. Nisu se bitno razlikovale od primitivnih kamenih konstrukcija, bories, koje su podizali pastiri u suhoj nizini ili u hrastovim šumama. Već su se tad u kamenu pravila jednostavna okna koja su se zimi mogla zatvoriti krznom vuka ili lisice, ponekad napetim svinjskim mehurom.

Srednjovekovne kuće bile su građene na uskim parcelama na nestabilnom tlu. Teški i bez reda nagomilani, debeli su se zidovi naslanjali jedni na druge. Vekovima su postajali viši, ali znanje o gradnji nije evoluiralo s njima. Zato su se od kasnog osamnaestog veka mnoge kuće jednostavno urušile. Ruševine su se preobrazile u slikovite hrpe kamenja, obrasle divljom lozom koja u septembru poprimi krvavo crvenu boju. Preostale kuće odavno se naslanjanju na svoja uska, teška pročelja kao starci na štap. Izdržale su vekovima zahvaljujući popravcima. Prašnjavo vezivno sredstvo od gline i peska zamenjeno je cementom. Stare hrastove grede i improvizovani potpornji ojačani su betonom, kuće drže na okupu čelične šipke koje prolaze kroza zidove, a na krajevima su zašarafljene, pričvršćene elegantnim kovanim prstenima koji ponekad sliče kleštima škorpiona.

* **

Shvatljivo je da je dvoje zaljubljenih došlo ovamo. Selo je često bilo utočište putnicima i izbeglicama. Židovi u jedanaestom veku , hugenoti u sedamnaestom. Kad neko mesto stekne glas da je tolerantno, onda se za njega pročuje među ljudima u nevolji. Na početku osamnaestog veka, kad je selo u analima zabileženo imenom Monilis, opština je brojila gotovo hiljadu stanovnika. Uske su ulice bile prepune, mračne i turobne za teških zima na sedamsto metara nadmorske visine, ali hladne tokom dugih vrućih leta. U jarcima ključala je kaljuža kojom se hrane štakori. Oni pak hrane buve, a one kugu. Tokom četrnaestog veka u regiji su opisani prvi slučajevi kuge. Četiri veka posle, tokom velike epidemije koja je uvezena preko Marseillea, podignuti su zidovi protiv kuge, strogo nadzirani debeli slojevi grubog škriljevca pored kojih bi ubili izbjeglice ako bi pokušali proći mimo čuvara. Pljačkaši leševa vrzmali su se oko raštrkanih mrtvaca kako bi im oduzeli poslednju imovinu. Namazali bi se mešavinom timijana, ružmarina, lavande i kadulje. Praznoverje bi odradilo ostalo: mešavina je navodno štitila pljačkaše od zaraze. Jednom sam čuo kako je neka starica tu sad već klasičnu mešavinu začina nazvala les quatre bandits. Kugin zid nalazi se svega nekoliko kilometara dalje, obrastao travom i dračem.

Ovaj grubi kraj bio je ponosan i vekovima se opirao centralizmu Pariza. Stanovništvo je sve više bilo mešano. Španci, Marokanci i Talijani, mornari koji bi zalutali iz Marseillea i začeli decu s lokalnim lepoticama sa suhih, osamljenih planina. Suznih očiju siromasi su na proletnom vetru sedeli među perunikama, makovima i rietko posijanim pirom. Njihova deca imala su iskrivljena gruba stopala, prodoran pogled i hrapavu kožu. Ponekad bi banda pljačkaša prošla kroz selo, ponekom bi pastiru tresnuli glavom o zid, silovali nekoliko žena i uzeli, čim bi strah zavladao selom, što god bi hteli. Zatim bi nestali preko planinskog hrpta i prepustili selo vetru, suncu, tišini, strahu i molitvama.

Tako je selo, poput lutalice iz starih vremena, ušlo u dvadeset i prvi vek. Gotovo se ništa nije promenilo; u rana jesenja jutra pastiri još uvek prolaze glavnom ulicom sa svojim stadima iz kojih isparava toplina, zvuk finih kopita i tiha zvonjava zvonaca u raznim tonalitetima nisu bitno drugačiji od vremena kad je Vergilije pisao svoje pastirske pesme; na asfaltu ostaje trag brabonjaka i pramenova vune dok životinje zbijaju redove, a janjad divlje skače. Poštanski službenik pušeći cigaretu mirno čeka u malom kombiju dok stado ne izađe iz sela. U staroj romaničkoj crkvi nedeljom se još uvek služi misa. Vernici pevaju pomalo krivo, kao što i priliči pobožnoj pastvi. Zimi je selo ponekad danima zatrpano snegom. Stanovnici tad žive od zaliha u podrumima i zamrzivačima. Tokom dugih vrućih leta priroda je teška i očaravajuća, suša iscrpljuje tlo, bere se lavanda, a miris paljevine širi se po visoravni dok se dragoceno ule cedi iz biljaka. Prelazna razdoblja su najlepša; zemlja tad predahne, a divlje pčele zuje u lozi. Jednom prilikom razmišljalo se o tome da se kroz klanac prethistorijskog izgleda, uz vijugavo korito reke, postavi železnička pruga kako bi selo postalo lakše dostupno niže smeštenoj nizini; ubrzo se od toga odustalo zato što se pokazalo da je teško čak i konjem prokrčiti put. Tek od devedesetih godina prošlog veka visoravan je postala lako dostupna zahvaljujući autoputu preko hiljadu metara visokog grebena Les Abeilles.

Dani ne poznaju sate. Možeš netremice promatrati sunčevu mrlju koja se pomiče grubim podom, svojevrsno drhtavo belo svetlo, a u kasno poslepodne popne se uza

zid pre nego što nestane. Ništa se nije dogodilo, to je sav događaj s kojeg ne možeš maknuti pogled. Vreme ide svojim tokom.