12.11.2019.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo, Prvi deo ( I,II)






PRVI DEO


I

DOLAZAK U MARSELJ

        Na dan 24. februara 1815. godine, stražar na tornju crkve Notr‑Dam de la Gard objavi dolazak velike jedrenjače Faraon , koja se vraćalasa putovanja do Smirne, Trsta i Napulja.
     Kao što je bilo uobičajeno, jedan obalni krmar pođe odmah iz pristaništa, ploveći duž same tvrđave If, i pri stade uz lađu između rta Moržion i ostrva Rion.
       Odmah zatim kao što je takođe bilo uobičajeno, topov ska platforma na tvrđavi Sen‑Žan ispuni se mnogobrojnim radoznalcima. Jer,za Marselj je uvek bio veliki događaj dolazak nekog broda, a naročito kad je na taj brod, kao što je bio slučaj sa Faraonom, bio sagrađen, opremljen i natovaren u tome starom gradu, nekadašnjoj Fokeji, i kad je pripadao jednom tamošnjem brodovlasniku.
        Međutim, brod je dolazio sve bliže. On je srećno pre brodio more -uz što ga je neki vulkanski potres izdubio između ostrva Kalazarenjai ostrva Žarosa; potom je oplo vio Pomeg i sad se približavao sa svoja tri četvrtasta jedra, velikim prednjim i zadnjim jedrom, ali se kretao tako sporo i sumorno, da su se radoznalci pitali, predosećajući nagonski neku nesreću, kakav li se to nemio događaj odigrao na brodu. Ipak, oni koji su se razumevali u moreplovstvo za pazili su da taj nemio događaj nije mogao da se dogodi samoj lađi, jer ona sekretala kao brod kojim se savršeno dobro upravlja: kotva mu je bilaspremna za spuštanje, užad što drže prednje jedro bila su opuštena, a pored obalnog krmara, koji se spremao da provede Faraon kroz uski ulaz u pristanište Marselja, nalazio se jedan mlad čovek živahnih pokreta i budna pogleda, koji je pazio na svaki pokret broda i ponavljao svako naređenje obalskog krmara.

    Nejasna zabrinutost što se beše nadvila nad gomilom toga okupljenog sveta naročito je obuzela jednog posmatrača na platformi tvrđave Sen‑Žan, tako da on nije mogao sačekati da lađa uđe u pristanište, već skoči u jedan čamac i naredi da se vesla u susret Faraonu, kome priđe naspram malog zaliva Rezerve.
    Kad vide kako ovaj čovek dolazi, mladi pomorac napusti svoje mesto pored obalnog krmara i priđe sa šeširom u ruci, pa se nalakti na ogradu broda.Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak,lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od svoga detinjstva navikli da se bore sa opasnostima.
— Ah, to ste vi, Dantese! — uzviknu čovek iz čamca. — šta se todogodilo, i otkud taj tužni izgled na čitavom vašem brodu?
— Velika nesreća, gospodine Morele! — odgovori mladić. — Velika
nesreća, naročito za mene: naspram Čivita‑Vekije izgubili smo našeg hrabrog kapetana Leklera.
— A brodski tovar? — zapita brzo brodovlasnik.— Prispeo je srećno u određeno pristanište, gospodine Morele,i ja mislim da ćete u tom pogledu biti zadovoljni. Ali, naš jadni kapetan Lekler…
— Pa šta mu se to dogodilo? — zapita brodovlasnik očigledno malo umiren. — šta je to zadesilo toga hrabrog kapetana?\
— Umro je.
— Pao u more?
— Ne, gospodine, već je umro od zapaljenja mozga, u najužasnijim mukama.               Zatim, okrenuvši se svojim mornarima, reče:
— Hej, pazi! Svak na svoje mesto, pripremi se za pristajanje!
       Posada izvrši naređenje. Istoga trenutka osam do deset mornara što su sačinjavali posadu jurnuše jedni ka konopcima za privezivanje jedara, drugi ka užadima za vezivanje prečaga na jedrima, treći ka užadima za dizanje jedara, četvrti ka prednjem jedru, i najzadostali ka užadima za skupljanje jedara.
      Mladi pomorac baci nemaran pogled na taj početak manevrisanja, pa videći da će njegova naređenja biti izvršena, vrati se svomesagovorniku.
— Pa kako se dogodila ta nesreća? — produži brodo vlasnik, nastavljajući razgovor onde gde ga mladi pomorac beše prekinuo.
— Bože moj, gospodine, onako kako se niko nije nadao: posle jednog dugog razgovora sa zapovednikom pristaništa, kapetan Lekler otplovi iz Napulja veoma uzbuđen; dvadeset i četiri časa kasnije obuze ga groznica, a tri dana posle toga bio je mrtav… Mi smo ga sahranili po našem običaju, i sad on počiva, pristojno umotan u jednu mornarsku postelju, sa jednim đuletom od trideset šest funtina nogama i drugim na glavi, naspram ostrva El Điljo. Nosimo nj-govoj ženi njegov orden počasnog krsta i njegov mač. Eto šta mu je vredelo — nastavi mladić uz tužni osmejak — što je deset godinaratovao sa Englezima, kad je dočekao da umre kao svaki običan čovek, u svojoj postelji.
— Eh, šta ćete, gospodine Edmonde, — nastavi brodo vlasnik, koji je izgledao sve utešniji — svi smo mi smrtni ljudi, pa je potrebno da stari načine mesta mladima, jer inače ne bi bilo napretka. A pošto me vi uveravate da je brodski tovar…
— … u najboljem redu, gospodine Morele, za to vam ja jemčim. Savetujem vam da ovo putovanje ne eskontirate za dvadeset i pet hiljada franaka zarade.
      Potom, pošto su već bili minuli okruglu kulu, mladi pomorac viknu:
— Skupljaj glavna jedra, prednje i zadnje! Zaustavljaj! Naređenje bi izvršeno skoro istom brzinom kao na ratnom brodu.
— Sva jedra dole!
      Na ovu poslednju komandu, sva jedra se spustiše, i lađa je sad plovila skoro neosetno, napredujući samo usled ra nijeg zaleta.
— A sad, ako hoćete da se popnete, gospodine Morele, — reče Dantes videći brodovlasnikovo nestrpljenje — evo vašega računovođe, gospodina Danglara, koji baš sad izlazi iz svoje kabine i kojiće vam dati sva obaveštenja koja možete poželeti. A ja moram da pazim na pristajanje i da sta vim brod u stanje žalosti.
       Brodovlasnik nije čekao da mu se dvaput kaže. On dograbi jedno uže koje mu Dantes beše dobacio, pa se sa okretnošću koja bi činila čast svakome mornaru, pope uz prečage ukucane u ispupčeni bok lađe, dok se Dantes vraćao svome mestu drugog kapetana, ostavljajući da razgovor nastavi onaj koga je on nazivao imenom Danglar ikoji je izišavši iz svoje kabine zaista išao u susret brodo vlasniku.
      Ova nova ličnost bio je čovek od dvadeset i pet ili dva deset i šestgodina, lica prilično natmurena, ponizan prema svojim pretpostavljenim a drzak prema potčinjenima. Zbog toga, pored njegovog zvanja računovođe, koje je uvek mrsko mornarima, posada ga je isto toliko malo marila koliko je, naprotiv, Dantesa volela.
— Dakle, gospodine Morele, — reče Danglar — čuli ste za nesreću, zar ne?
— Da, da. Jadni kapetan Lekler! Bio je to valjan i če stit čovek!
— A naročito odličan moreplovac, koji je svoj vek pro veo izmđu neba i vode, kako i dolikuje čoveku kome su povereni interesitako značajnog preduzeća kakvo je firma Morel i sin— odgovori Danglar.
— Ali, — reče brodovlasnik prateći pogledom Dantesa, koji je tražio mesto za pristajanje broda — meni se čini da se ne mora biti dugogodišnji moreplovac kao što vi kažete, Danglare, pa da čovek poznaje dobro svoj zanat, jer čini mi se da naš prijatelj Edmond vrši svoj posao kao čovek koji ne mora nikoga da pita za savet.
— Jeste, — reče Danglar bacivši na Dantesa kos pogled u kom blesnu odsev mržnje — jeste, taj je mlad i taj misli da sve zna. Tek što je kapetan umro, a on je odmah preuzeo zapovedništvo ne pitajući nikoga za savet, i zbog njega smo izgubili dan i po na ostrvu Elbi, umesto da se vratimo pravo u Marselj.
— Što je preuzeo zapovedništvo broda, to mu je bila dužnost kao drugog kapetana; a što je izgubio dan i po na ostrvu Elbi, tu je pogrešio; osim ako nije trebalo opra viti neki kvar na brodu.
— Lađa je bila zdrava kao što sam i ja zdrav, i kao što želim da ste i vi, gospodine Morele. A što smo izgubili dan i po, to je učinio čisto po svojoj ćudi, radi zadovoljstva da iziđe na kopno; eto u čemu je stvar.
— Dantese, — reče brodovlasnik okrećući se mladiću — ta dođite ovamo.
— Izvinite, gospodine, — reče Dantes — biću vam na raspoloženju za koji trenutak.Zatim se obrati posadi i reče:
— Spuštaj sidro!
      Sidro odmah pade, i lanac se poče uz zveket odmota vati. Dantes ostade na svome zapovedničkom mestu i pored toga što je bio i obalni krmar, sve dok i ovaj poslednji manevar nije bio završen. Zatim reče:
— Spustite zastavicu na pola katarke, savijte glavnu zastavu, ukrstite prečke!
— Eto vidite, — reče Danglar — on je uobrazio da je već kapetan, tako mi časti.

—On to zaista i jeste — reče brodovlasnik.
— Jeste, osim što nema prava da potpisuje vašeg ortaka i vas, gospodine Morele.
— Bože moj! Zašto ga ne bismo ostavili da vrši tu dužnost? —reče brodovlasnik. — Mlad je on, to znam, ali mi se čini da je sav predan svome poslu i veoma izvežban u svome zanatu.
       Danglarovo čelo se natmuri.
— Oprostite, gospodine Morele, — reče Dantes prilazeći. — Sad, pošto je brod usidren, stojim vam potpuno na raspoloženju. Vi steme zvali, čini mi se?
     Danglar odstupi jedan korak.
— Hteo sam vas zapitati zašto ste se zaustavili na ostrvu Elbi?
— Ne znam, gospodine. Učinio sam to da bih izvršio poslednji nalog kapetana Leklera, koji mi je na samrti predao jedan paket za velikog maršala Bertrana.
— Jeste li ga videli, Edmonde?
— Koga?
— Velikog maršala?
— Jesam.
     Morel se obazre unaokolo, pa povuče Dantesa u stranu.
— A kako je car? — zapita živo.
— Dobro je, koliko sam mogao da ocenim svojim očima
.— Vi ste dakle videli i cara?
— On je ušao kod maršala za vreme dok sam ja tamo bio.
— I razgovarali ste s njim?
— To jest, on je razgovarao sa mnom, gospodine, — reče Dantes
osmehnuvši se.
— Pa šta vam je kazao?
— Postavljao mi je pitanja o brodu, o tome kad je pošao ka Marselju, kojim je putem išao i kakav teret nosi. Čini mi se, da je brod bio prazan, i da sam ja bio njegov vlasnik, on bi imao nameru da ga kupi. Ali sam mu rekao da sam ja samo drugi kapetan, i da brod pripada firmi Morel i sin. „A! Gle!” rekao je on, „Poznajem ja njih. Morelovi su brodovlasnici od oca na sina, i bio je jedan od
Morelovih koji je služio u istom puku sa mnom kad sam bio u garnizonu u Valansu”
      — To je zaista  tačno! — uzviknu brodovlasnik sav radostan. —To je bio Polikar Morel, moj stric, koji je postao kapetan. Dantese reći ćete mome stricu da ga se car setio, pa ćete videti kako plače taj matori namćor. — Dobro, dobro — nastavi brodovlasnik tapšući prijateljski mladića po ramenu. — Dobro ste učinili, Dantese, što ste postupili po uputstvima kapetana Leklera i što ste se zaustavili na ostrvu Elbi, mada bi, kad bi se saznalo da ste predali nekakav paket maršalu i da ste razgovarali sa carem, to moglo da vas ozloglasi.
     — Zašto mislite, gospodine, da to može da me ozloglasi? — reče Dantes. — Ja čak nisam ni znao šta nosim, a car mi je postavljao pitanja kakva bi mogao postavljati ma kome drugom. Ali oprostite — nastavi Dantes. — Evo dolaze nam sanitetski i carinski pregledači. Vi ćete mi dopustiti, zar ne?
        — Izvolite, izvolite samo, dragi Dantese.
Mladić se udalji, i pošto se on udaljavao, Danglar se približi.
     — Dakle, — zapita on — izgleda da vam je naveo dobre razloge za svoje pristajanje u Porto-Feraju?
     — Odlične, dragi gospodine Danglare.
      — Ah, utoliko bolje, — odgovori ovaj — jer je uvek neprijatno videti druga da ne vrši svoju dužnost.
     — Dantes je svoju izvršio, — odgovori brodovlasnik — i tu nema šta da se zameri. Njemu je kapetan Lekler bio naredio to zaustavljanje.
— Što se tiče kapetana Leklera, zar vam nije predao jedno pismo od njega?
— Ko?
— Dantes.
— Meni nije! Zar ga je imao?
— Ja sam mislio da mu je kapetan Lekler, osim onog paketa, poverio i jedno pismo.
— O kakvom to paketu govorite, Danglare?
— Pa o onom što ga je Dantes predao pri prolasku pored Porto‑Feraja!
— Otkud vi znate da je on imao da preda neki paket u Porto‑Feraju?
Danglar pocrvene.
— Prolazio sam pored kapetanovih vrata, koja su bila odškrinuta, pa sam video kad je predao taj paket i to pismo Dantesu.
— On mi o tome nije ništa rekao — reče brodovlasnik. — Ali, ako ima pismo, on će mi ga predati.
Danglar je za trenutak razmišljao.
— Onda, gospodine Morele, molim vas — reče on — da o ovome ne govorite ništa Dantesu. Verovatno sam se ja prevario.
Toga trenutka mladić se vraćao. Danglar se udalji.
— Dakle, dragi Dantese, jeste li sad slobodni? — zapita brodovlasnik.
— Jesam, gospodine.
— Pregled nije dugo trajao.
— Nije; dao sam carinicima spisak naše robe. A što se tiče pristanišne policije, ona je zajedno sa obalnim krmarem poslala i jednog stražara, kome sam predao naše isprave.
— Onda, vi nemate ovde više nikakva posla?
Dantes se hitro obazre oko sebe.
— Nemam, sve je u redu — reče on.
— Onda možete poći s nama na večeru?
— Oprostite, gospodine Morele, oprostite mi, molim vas, ali moram najpre da posetim svoga oca. Ali sam vam veoma zahvalan na časti koju mi ukazujete.
— Tako je, Dantese, tako je. Ja znam da ste vi dobar sin.
— A… — zapita Dantes sa izvesnim oklevanjem — da li znate kako je moj otac sa zdravljem.
— Pa ja mislim da je dobro, dragi Edmonde, mada ga nisam skoro video.
— Jeste, on ne izlazi nikud iz svoje sobice.
— To je bar dokaz da mu za vreme vašeg odsustva nije ništa nedostajalo.
Dantes se osmehnu.
— Moj otac je ponosit, gospodine, pa i kad bi mu sve nedostajalo, sumnjam da bi ma šta zatražio od ikoga na svetu, osim od boga.
— Pa lepo! Ali posle te prve posete, mi računamo na vas.
— Oprostite mi još jedanput, gospodine Morele, ali posle ove prve posete imam da učinim još jednu, koja mi je isto toliko draga.
— Ah, zaista, Dantese, zaboravio sam da u Katalanu ima neko ko vas očekuje verovatno sa isto toliko nestrpljenja kao i vaš otac: to je lepa Mercedes.
Dantes se osmehnu.
— Ah, ah, — reče brodovlasnik — sad se više ne čudim što je ona došla triput da me pita za novosti o Faraonu. Vraga, Edmonde, vi niste za žaljenje, i imate u njoj lepu draganu!
— Ona nije moja dragana, gospodine, — reče ozbiljno mladi moreplovac. — Ona je moja verenica.
— To je ponekad jedno isto — reče brodovlasnik smejući se.
— Ali ne za nas, gospodine, — odgovori Dantes.
— Dobro, dobro, dragi Edmonde, — nastavi brodovlasnik — neću duže da vas zadržavam. Vi ste sasvim dobro vodili moje poslove, pa treba i ja vama da dam punu slobodu da svršavate svoje. Je li vam potreban novac?
— Nije, gospodine. Sačuvao sam sve svoje plate za vreme putovanja, a to će reći skoro za tri meseca.
— Vi ste uredan mladić, Edmonde.
— Dodajte tome da ja imam siromašnog oca, gospodine Morele.
— Da, da, znam ja da ste vi dobar sin. Idite da posetite svoga oca. I ja imam sina, pa bih se jako ljutio na onoga koji bi ga posle tri meseca putovanja zadržao daleko od mene.
— Onda dopuštate? — reče mladić pozdravljajući.
— Da, ako nemate više ništa da mi kažete.
— Ne.
— Nije li vam kapetan Lekler na samrti dao jedno pismo za mene?
— Bilo mu je nemoguće da piše, gospodine. Ali me to podseća da ću morati da tražim od vas odsustvo od dve nedelje dana.
— Za vaše venčanje?
— Najpre radi toga, a zatim da bih otišao do Pariza.
— Dobro, dobro! Uzećete odsustva koliko hoćete, Dantese. Za istovarivanje lađe biće nam potrebno najmanje šest nedelja, a novo putovanje neće moći da počne pre tri meseca… Samo, kroz tri meseca će biti potrebno da budete ovde, jer Faraon — nastavi brodovlasnik lupnuvši po ramenu mladog moreplovca — neće moći da otputuje bez svoga kapetana.
— Bez svoga kapetana! — uzviknu Dantes radosnih očiju. — Pazite šta time kažete, gospodine, jer ste ovim zadovoljili najskrivenije nade moga srca. Da nije vaša namera da me naimenujete za kapetana Faraona?
—   Kad bih ja bio sam, pružio bah vam ruku, dragi Dantese, i rekao bih vam: „Stvar je svršena”. Ali ja imam jednog ortaka, a vi znate italijansku poslovicu: Ko ima ortaka, ima i gazdu. Pa ipak je polovina toga posla gotova, pošto od dva glasa već imate jedan za sebe. Oslonite se na mene da dobijete i onaj drugi, a ja ću se potruditi što bolje mogu.
— Oh, gospodine Morele, — uzviknu mladi moreplovac hvatajući suznih očiju brodovlasnika za ruke. — Gospodine Morele, ja vam zahvaljujem u ime svoga oca i Mercedes.
— Dobro, dobro, Edmonde. Za dobre ljude postoji bog na nebu, nego šta! Idite da se vidite sa svojim ocem i sa Mercedes, pa posle toga dođite k meni na razgovor.
— Ali, zar nećete da vas vratim na obalu?
— Ne, hvala; ostaću da pregledam račune sa Danglarom. Jeste li bili njim zadovoljni za vreme putovanja?
— To zavisi kakav smisao pridajete tome pitanju, gospodine. Ako mislite na dobro drugarstvo, onda ne, jer mislim da me on ne voli od onoga dana kad sam načinio glupost pa sam mu, posle jedne naše svađe, predložio da se zaustavimo desetak minuta na ostrvu Monte Kristo i da se tamo razračunamo. Pogrešio sam što sam mu to predložio, a on je imao pravo što je taj predlog odbio. A ako tim pitanjem mislite na njega kao na računovođu, onda mislim da mu se nema šta
zameriti i da ćete biti zadovoljni njegovim načinom rada.
— Ali, — zapita brodovlasnik — recite, Dantese, kad biste vi bili kapetan Faraona, da li biste rado zadržali Danglara pored sebe?
— Bio ja kapetan ili njegov zamenik, gospodine Morele, — odgovori Dantes — ja ću uvek imati najvećih obzira prema onima koji uživaju poverenje mojih brodovlasnika.
— Dobro, dobro, Dantese, vidim da ste u svakom pogledu valjan mladić. Neću da vas duže zadržavam. Idite, jer vidim da jedva čekate da pođete.
— Znači da sam dobio odsustvo? — zapita Dantes.
— Idite vi samo kad vam kažem.
— Dopuštate li da uzmem vaš čamac?
— Uzmite.
— Doviđenja, gospodine Morele, i hvala vam po hiljadu puta.
— Doviđenja, dragi Edmonde, i želim vam svaku sreću.
      Mladi moreplovac skoči u čamac, sede na krmu i naredi da se pristane kod Kanebijere. Dva mornara polegoše odmah na vesla, i čamac pojuri što je brže mogao, provlačeći se između hiljadu lađica koje su zakrčavale uzan prolaz što vodi između dva reda brodova od ulaza u pristanište do Orleanskog keja.
      Brodovlasnik ga je pratio pogledom osmehujući se sve do obale, vide ga kako iskoči na ploče pristaništa i kako se odmah izgubi u šarenoj gomili koja od pet sati ujutru do devet uveče vrvi po onoj čuvenoj ulici Kanebijer, kojom se današnji Fokejci toliko ponose da kažu najozbiljnije i sa onim naglaskom koji toliko ističe sve što oni kažu: „Kad bi Pariz imao Kanebijeru, Pariz bi bio mali Marselj”.
       Kad se okrete, brodovlasnik vide iza sebe Danglara, koji je prividno očekivao njegove naredbe, ali je uistini, kao i on, pratio pogledom mladog moreplovca.
      Samo, bila je velika razlika u izrazu tih dvaju pogleda koji su pratili istoga čoveka.



II

OTAC I SIN

     Ostavimo Danglara neka se bori sa zloduhom mržnje i neka pokušava da protiv svoga druga došapne neku zlobnu sumnju na uvo brodovlasniku, pa pođimo za Dantesom, koji, pošto je prošao čitavom dužinom Kanebijere, zađe u ulicu Noaj, uđe u jednu kućicu na levoj strani Mejlanskih aleja, pope se brzo na četvrti sprat mračnim stepenicama, pa pridržavajući se za ogradu stepenica jednom rukom, a utišavajući snažno kucanje svoga srca drugom, zaustavi se pred
jednim odškrinutim vratima kroz koja se mogla potpuno sagledati
unutrašnjost jedne sobice.
       To je bila sobica u kojoj je stanovao Dantesov otac. Vest o dolasku Faraona ne beše još doprla do starca, koji je baš tada, stojeći na stolici, drhtavom rukom podupirao nekoliko dragoljuba pomešanih sa paviti koji su se puzali duž ogradice na njegovom prozoru.
       Odjednom on oseti kako ga neko obuhvati oko pasa, i jedan dobro poznati glas uzviknu iza njega:
     — Oče, dobri moj oče!
Starac uzviknu i okrete se; zatim, videći svog sina, baci mu se u naručje, sav uzdrhtao i potpuno bled.
— Šta ti je, oče? — uzviknu mladić zabrinuto. — Da nisi bolestan?
— Ne, ne, dragi Edmonde, sine moj, dete moje, nisam; ali te nisam očekivao, te radost, uzrujanost što te vidim tako iznenada… Ah, bože moj! Čini mi se da ću umreti!
— E, pa priberi se, oče! To sam zaista ja! Svet kaže da radost ne zadaje bol, i eto zašto sam ušao ovamo bez pripreme. Hajde, osmehni mi se umesto što me sad tako gledaš unezverenih očiju. Ja sam se vratio, i sad ćemo biti srećni.
— Ah, utoliko bolje, sine! — nastavi starac. — Ali, kako ćemo biti srećni? Znači da me više nećeš ostavljati? Hajde, objasni mi svoju sreću!
— Neka mi bog oprosti — reče mladić — što se radujem sreći koja je zasnovana na žalosti jedne porodice! Ali, sam bog zna da nikad ne bih poželeo takvu sreću. Ona je došla, i ja nemam snage da se zbog nje žalostim: čestiti kapetan Lekler je umro, oče, i verovatno da ću uz pripomoć gospodina Morela ja zauzeti njegovo mesto. Razumeš li sad, oče? Kapetan broda u dvadesetoj godini, sa sto zlatnika plate i udelom u zaradi! Zar to nije više nego što je zaista mogao očekivati
jedan siromašan mornar kao što sam ja?
— Jeste, sine, jeste, zaista — reče starac. — To je sreća.
— Zato hoću da prvim novcem što ga budem primio vi dobijete jednu kućicu sa baštom u kojoj ćete gajiti svoje dragoljube, paviti i orlove nokte… Ali, šta ti je oče? Izgleda kao da ti je pozlilo?
— Strpi se, strpi se, neće biti ništa!
I kako ga je snaga izdavala, starac se zaturi unazad.
— Hajde, hajde! — reče mladić — popijte malo vina, oče. To će vas okrepiti. Gde držite vino?
— Ne, hvala, nemoj tražiti; nije mi potrebno — reče starac, pokušavajući da zadrži svog sina.
— Treba, treba, oče, pokaži mi gde je. I on otvori dva ili tri ormana.
— Uzalud… — reče starac. — Nema više vina.
— Kako to, nema više vina! — reče Dantes i poblede sad on. Gledao je čas u upale i blede obraze starčeve, a čas u prazne ormane.
—  Kako to, nema više vina! Da li vam možda nije nedostajalo novaca, oče?
— Nije mi ništa nedostajalo, pošto si ti sad ovde — reče starac.
— Pa ipak, — promuca Dantes otirući znoj što mu je tekao sa čela — ipak, ja sam vam bio ostavio dvesta franaka pre tri meseca kad sam pošao na put.
— Jeste, jeste, Edmonde, to je istina; ali si bio zaboravio pri polasku jedan mali dug našem susedu Kadrusu. On me je na to podsetio i rekao da će ako ja ne platim za tebe, otići da se naplati od gospodina Morela. I onda, razumećeš, bojeći se da ti to ne naškodi…
— Pa?
— Pa, eto, platio sam ja.
— Ali, — uzviknu Dantes — ja sam dugovao Kadrusu sto i četrdeset franaka.
— Jeste — promuca starac.
— I vi ste ih dali od onih dvesta franaka koje sam vam ja ostavio? Starac klimnu glavom.
— Znači da ste živeli tri meseca sa šezdeset franaka! — prošapta mladić.
— Pa ti znaš kako su male moje potrebe — reče starac.
— Oh, bože moj, bože moj, oprosti mi! — uzviknu Edmond padajući na kolena pred tim dobrim čovekom.
— Šta to činiš?
— Oh, vi ste me ojadili!
— Eh, ti si ovde —i reče starac osmehujući se. — Sad je sve zaboravljeno, jer je sad sve dobro.
— Jeste, evo me — reče mladić —evo me, sa lepom budućnošću pred sobom i nešto novaca. Evo, oče, — reče on —uzmi, uzmi i pošalji da se odmah donese nešto.
— I on izruči na sto svoje džepove, u kojima je bilo dvadesetak zlatnika, pet ili šest talira od pet franaka i sitan novac.
Lice staroga Dantesa razvedri se.
— Čije je sve to? — reče.
— Pa, moje!.. Tvoje!.. Naše!.. Uzmi, kupi hrane, budi srećan, a sutra će ih biti još.
— Polako, polako, — reče starac osmehujući se. — Ako dopustiš, ja ću se umereno koristiti tvojom kesom, jer bi svet pomislio, kad bi me video da kupujem mnogo stvari odjednom, da sam morao čekati na tvoj povratak pa da mogu kupovati.
— Čini kako hoćeš, ali pre svega uzmi jednu služavku, oče. Ja neću da ti i dalje budeš sam. Imam krijumčarene kafe i odličnogduvana u jednoj maloj putničkoj torbi na dnu broda, i ti ćeš to već sutra dobiti. Ali, pst! Evo nekoga.
— To je Kadrus, koji je svakako saznao za tvoj dolazak, pa sad verovatno dolazi da ti poželi dobrodošlicu.
— Eto, opet će usne govoriti jedno, dok će srce misliti drugo — prošapta Edmond. — Ali, svejedno, to je sused koji nam je nekada učinio uslugu, pa neka je dobrodošao.
       I zaista u trenutku kada je Edmond završavao ovu rečenicu šapatom, u okviru ulaznih vrata pojavi se crna i bradata glava Kadrusa. Bio je to čovek od dvadeset i pet ili dvadeset i šest godina; držao je u ruci komad tkanine, od koga se, pošto je bio krojač, spremao da načini peševe kaputa.
— A, vratio si se, Edmonde? — reče on sa veoma jakim marseljskim naglaskom i širokim osmehom kojim je otkrivao zube bele kao slonovača.
— Kao što vidite, komšija Kadruse, i spreman sam da vam učinim svaku uslugu — odgovori Dantes, skrivajući nedovoljno svoju hladnoču pod ovom ponudom uslužnosti.
— Hvala, hvala! Srećom, meni nije ništa potrebno, već su ponekad čak drugima potrebne moje usluge. (Dantes se trže). Ja to ne kažem zbog tebe, mladiću; ja sam ti pozajmio novaca, i ti si mi ga vratio; tako se radi među dobrim susedima, i sad smo izravnati.
— Nismo nikada izravnati sa onima koji su nas obavezali — reče Dantes. — Jer i kad im ne dugujemo više novac, ipak im dugujemo zahvalnost.
— Zašto da govorimo o tome! Šta je bilo, bilo. Bolje da govorimo o tvome srećnom povratku, mladiću. Eto, ja sam bio otišao tek onako na pristanište da dokupim kestenjaste čohe, kad sretoh prijatelja Danglara:
— Ti u Marselju?
„— Eh, pa dabome — odgovori mi on.
„— A ja sam mislio da si u Smirni.
„— Mogao bih biti i tamo, jer se baš sad otuda vraćam.
„— A Edmond, gde je taj momčić?
„— Pa kod svog oca, svakako”— odgovori Danglar. I onda sam došao — nastavi Kadrus — da sa zadovoljstvom stegnem ruku jednom prijatelju!
— Taj dobri Kadrus; — reče starac — on nas toliko voli.
— Pa razume se da vas volim, i da vas još i cenim, pošto su pošteni ljudi retki! Ali, izgleda da ti postaješ bogataš, mladiću! — nastavi krojač bacajući iskosa pogled na pregršt zlata i srebra što Dantes beše stavio na sto.
        Mladić zapazi blesak žudnje koji sevnu u crnim očima njegovoga suseda.
— Eh, bože moj! — reče on nemarno. — Taj novac nije moj. Ja sam izrazio ocu sumnju da li nije za vreme moga odsustva bio lišen nečega, a on — da bi me uspokojio — ispraznio je svoju kesu na sto. Hajde, oče, — nastavi Dantes — vratite taj novac u vašu kesicu, osim ako sad našem susedu Kadrusu nije možda potreban, u kome slučaju mu stoji potpuno na raspoloženju.
— Ne, mladiću, — reče Kadrus — meni nije ništa potrebno, i, bogu hvala, zanat ishranjuje onoga koji radi. Zadrži svoj novac, zadrži ga, jer ga nikad nije suviše; ali sam ti ipak zahvalan na tvojoj ponudi kao da sam se njom koristio.
— Ponudio sam od sveg srca — reče Dantes.
— Ja u to ne sumnjam. Dakle, sad si u najboljim odnosima sa gospodinom Morelom? Ti si umiljat mladić.
— Gospodin Morel je uvek bio dobar prema meni — odgovori Dantes.
— U tom slučaju grešiš što si odbio da ručaš kod njega.
— Kako odbio da ručaš? — prihvati stari Dantes. — Zar te je on bio pozvao na ručak?
— Jeste, oče — odgovori Edmond smešeći se zbog čuđenja koje je izazvalo kod njegovog oca prevelika počast koja mu je ukazivana.
— A zašto si, sine, ti to odbio? — zapita starac.
— Da bih se što pre vratio k vama, oče, — odgovori mladić. — Hitao sam da vas što pre vidim.
— To je svakako bilo neprijatno tome dobrom gospodinu Morelu — nastavi Kadrus. — A kad neko cilja da postane kapetan broda onda greši ako se protivi željama svoga brodovlasnika.
— Ja sam mu objasnio uzrok mom odbijanju, — odgovori Dantes — i on je to razumeo, nadam se.
— Ah, znate, da bi neko postao kapetan broda, treba pomalo da ugađa svojim gospodarima.
— Ja se nadam da ću biti kapetan i bez toga — odgovori Dantes.
— Utoliko bolje, utoliko bolje! To će biti prijatno svima vašim starim prijateljima a ja znam nekoga onamo, iza tvrđave Svetoga Nikole, ko se neće ljutiti zbog toga.
— Mercedes? — reče starac.
— Jeste, oče, — prihvati Dantes — i sa vašim dopuštenjem, sad pošto sam vas video, sada kad znam da ste zdravi i da imate sve što vam je potrebno zamoliću vas za odobrenje da odem u posetu u Katalan.
— Idi, dete moje, — reče stari Dantes — i neka te bog blagoslovi kroz tvoju ženu, kao što je mene blagoslovio kroz moga sina.
— Njegova žena! — reče Kadrus. — Kako vi to hitate, čiča Dantese!
Čini mi se da ona još nije to.
— Nije, ali po svemu izgleda — odgovori Dantes — da će to uskoro postati.
— Svejedno, svejedno — reče Kadrus. — Dobro si učinio što si pohitao, mladiću.
— A zašto?
— Zato što je Mercedes lepa devojka, a lepe devojke ne oskudevaju u udvaračima; ova naročito, jer je bar njih dvanaestak prate.
— Zbilja? — reče Edmond sa osmehom kroz koji je probijala izvesna zabrinutost.
— O, da, — odgovori Kadrus — i to su sve dobre prilike za udadbu. Ali, znaš, ti ćeš postati kapetan broda, pa tebe već nikako neće odbiti!
— Što znači — prihvati Dantes sa osmehom koji je nedovoljno skrivao njegovu zabrinutost — da kad ne bih bio kapetan…
— Eh, eh! — reče Kadrus.
— Neka, neka, — reče mladić — ja imam lepše mišljenje nego vi o ženama uopšte, a o Mercedes posebno, ubeđen sam da će mi ona ostati verna pa bio ja kapetan ili ne.
— Utoliko bolje, utoliko bolje! — reče Kadrus. — Uvek je dobro kad neko namerava da se ženi da ima poverenja. Ali svejedno; veruj mi, mladiću, ne treba više da gubiš vreme, nego pohitaj i objavi joj svoj dolazak i saopšti joj svoje nade.
— Evo, polazim — reče Edmond.
        On zagrli svoga oca, pozdravi Kadrusa glavom i iziđe.
         Kadrus ostade još malo; zatim, oprostivši se sa starim Dantesom, siđe i otide da nađe Danglara, koji ga je očekivao na uglu ulice Senak.
— Šta je, — reče Danglar — jesi li ga video?
— Sad sam se baš rastao od njega — reče Kadrus.
— A da li ti je govorio nešto o svojoj nadi da postane kapetan?
— On o tome govori kao da je to već gotovo.
— Polako! — reče Danglar. — On se malo suviše žuri, čini mi se.
— Eh, pa izgleda da mu je to obećao gospodin Morel.
— I on je sad veoma radostan?
— Čak je zbog toga i drzak. Ponudio mi je svoje usluge kao da je on nekakva velika ličnost; nudio mi je da mi pozajmi novac, kao da je neki bankar.
— I vi ste to odbili?
— Pa razume se; mada sam mogao to i da primim, pošto sam mu ja stavio u ruku prve srebrnjake kojima je rukovao u svome životu. Ali sad gospodinu Dantesu neće više niko biti potreban, jer će postati kapetan.
— Eh, — reče Danglar — on to još nije.
— Bogami, bolje da to i ne postane, — reče Kadrus — jer inače neće čovek moći s njim ni da razgovara.
— Pa, ako bismo mi hteli, — reče Danglar — on bi ostao ono što je, pa bi čak možda postao i nešto manje nego što je sad.
— Šta ti to govoriš?
— Ništa, ja to govorim za sebe. A on je još uvek zaljubljen u lepu Katalonku?
— Zaljubljen do ušiju. Otišao je k njoj. Ali, ili se ja jako varam, ili će on imati neprijatnosti na toj strani.
— Objasni to što kažeš.
— Eh, čemu to?
— Važnije je to nego što ti misliš. Ti ne voliš Dantesa zar ne?
— Ja ne volim nadmene ljude.
— E, pa onda mi kaži šta znaš o Katalonki!
— Ne znam ništa pouzdano. Samo, video sam neke pojave zbog kojih mislim, kao što sam ti rekao, da će budući kapetan imati neprijatnosti na putu ka Starim bolnicama.
— A šta si video? Hajde, pričaj.
— E, pa eto, video sam da uvek kad Mercedes odlazi u varoš, nju prati jedan snažan momak Katalonac, crnih očiju, rumena lica, veoma mrk i veoma vatren, i da ga ona naziva rođakom.
— Gle, zbilja! A misliš li ti da joj se taj rođak udvara?
— Ja to pretpostavljam, jer koga vraga može činiti jedan momak od dvadeset godina sa jednom lepom devojkom od sedamnaest?
— I ti kažeš da je Dantes otišao u Katalan?
— Pošao je ispred mene.
— Ako bismo i mi pošli na istu stranu, mogli bismo se zaustaviti kod Rezerve i tamo, uz čašu malgeskog vina, očekivati novosti.
— A ko bi nam ih saopštio?
— Mi bismo bili ha ulici, te bismo po Dantesovom licu videli šta se dogodilo.
— Hajdemo — reče Kadrus. — Ali ti ćeš platiti piće?
— Razume se — odgovori Danglar.
      I obojica se uputiše brzim korakom ka označenom mestu. Kad stigoše tamo, naručiše da im se donese boca vina i dve čaše.
        Čiča-Pamfil reče da je video pre nepunih desetak minuta Dantesa kad je prošao tuda. Znajući pouzdano da je Dantes u Katalanu, oni sedoše ispod
mladog lišća platana i javora, u čijim je granama veselo jato ptica slavilo prve lepe prolećne dane.


Нема коментара:

Постави коментар