Marina Cvetajeva , Jedan život u plamenu ( dva odlomka)

Marina Cvetajeva (1892-1941) ubraja se u najveće pisce dvadesetog veka, a njena sudbina među one najtragičnije, budući da je nerazmrsivo isprepletana sa savremenom istorijom Evrope, izbijanjem dva svetska rata i pojavom dva totalitarna režima. Iskrvarila u Prvom svetskom ratu, njena Rusija postaje poprište na kojem Oktobarska revolucija dovodi zemlju do rasula i gladi, za kojima su usledili građanski rat i teror. Jedna od kćeri Marine Cvetajeve umire od gladi i iscrpljenosti. Njen suprug se na strani belogardejaca bori protiv crvenoarmejaca i odlazi u emigraciju: Cvetajeva napušta zemlju da bi mu se pridružila. Posle nekog vremena, kada se porodica nastanila u Parizu, on menja stranu, postaje sovjetski tajni agent, a zatim biva umešan u jedno ubistvo; ona i dalje veruje da je dužna da ga prati. Po povratku u Rusiju, cela porodica izložena je najsurovijoj represiji. Posledwnji udarac zadaće joj nemačka invazija 1941. godine: lišena svake mogućnosti za život, Cvetajeva nije mogla da izbegne samoubistvo.

       Svih godina svog života, nevernica Cvetajeva ne prestaje da se ispoveda. U pismima koje šalje bliskim prijateljima kao i neznancima. U porukama koje sklapa u korice svojih beležnica monolog se nastavlja. Uz to, mnogobrojne sveske puni kratkim beleškama o onome što doživljava i o čemu razmišlja. Te ispovesti ostale su nepoznate javnosti; brutalna smrt sprečila je Cvetajevu da ih pretoči u knjigu. Živeti u plamenu rezultat je te strasti; u potpunosti ostvarivši jedno od njenih nastojanja, pripoveda potresnu priču o njoj samoj i o njenom životu, ali i o vremenu u kojem je živela. I neće biti preterano ako kažemo da u ovoj knjizi vidimo njeno najzaokruženije delo: ovaj životopis – biografija u najbukvalnijem smislu – podjednako je ambiciozan kao i njena poezija ili proza, a u odnosu na njih još dirljiviji.
     Po čemu se prepoznaje veliki pisac? Po tome što uspeva da pronađe reči kojima će izraziti ono što je pre njega bilo neizrecivo. Veliki pisac nesumnjivo je majstor reči, ali majstor koji se ne zadovoljava igrama reči. Njegova je namera daleko ambicioznija: preciznost reči za njega je sredstvo pomoću kojeg se pristupa istini stvari. Takav je izazov koji počiva u pesničkoj vokaciji, a Cvetajeva je znala kako da na taj izazov odgovori: osluškivati svet i pronalaziti rečenice koje će drugima njenim čitaocima ,omogućiti da sada i svagda imenuju i razumeju sopstveni  život. Želela je da joj na grobu, umesto epitafa, bude uklesano: „Stenograf Bića” (str. 93)*. Veliki pisac ostavlja za sobom lepe stihove, stvara iznenađujuće slike, pripoveda čarobne priče, ali njegova ambicija ide još dalje: intenzivno misliti i govoriti – bez imalo odlaganja – istinu. Ovo mišljenje ne zadobija oblike doktrine, što mu omogućava da se obraća svima, ne samo filozofima. Cvetajeva to zna, o tome i govori: „Nisam filozof. Ja sam pesnik koji ume i da misli” (str. 229) ili: „Umesto koncepcije sveta – posedujem senzaciju sveta” (str. 231). Cvetajeva nas odvodi s one strane književnosti, o`življavajući jedan način bivstvovanja i na taj način otkrivajući skrivenu stranu ljudskog postojanja.
          Među najvećim pesničkim imenima, Cvetajeva zauzima posebno mesto. Retko se sreće autor koji ostavlja utisak da je do te mere živeo i pisao u stalnom dodiru sa apsolutom. Čini se da bi jedna reč mogla da označi stanje duha u kojem se neprekidno nalazila: usplamtalost. Ona ume da zaroni do najvećih dubina, da se vine u najveće visine; idući do krajnjih granica sopstvenognjiskustva, otkriva wegov univerzalan smisao i svima nam ga približava. Zahvaljujući njenoj sklonosti prema krajnostima, ona našem pogledu podastire ono što obično tek nejasno predosećamo.
      Zbog čega naslov Živeti u plamenu? Zbog toga što ista slika stalno iskrsava pod perom Cvetajeve i označava način života koji joj je najbliži. Kao veoma mlada, izjavila je: „Nek idu dođavola svi zakoni, ja prometejskoj vatri težim” (str. 60). Drugom prilikom, sličnu rečenicu zatićemo u njenoj beležnici – govori o legendarnom salamandru koji odoleva plamenu, u kojem Cvetajeva vidi sopstvenu sliku: „Kako je lepo živeti u plamenu!” (str. 90). Nekoliko meseci kasnije, ideja se javlja u jednoj od pesama, u kojoj se Cvetajeva poistovećuje sa još jednom mitskom životinjom, pticom feniks: „Jedino u vatri pevam!” (I, 425) Očarana je onima koje su progutali plameni jezici, Jovankom Orleankom, Savonarolom ili Đordanom Brunom. Jednom prijatequ piše: „Biću vatra” (str. 90), drugom: „Sve je u meni – požar” (str. 188). Ali zašto vatra? Zato što ovaj element poseduje najveću moguću snagu, dušu dovedenu do belog usijana – krajnost bez koje Cvetajeva ne bi mogla da živi. Ceo njen život težnja je ka apsolutu, koji sledi kako svojom odlučnošću da uvek sve više i više „produbljuje stihove”, da stremi što je snažnije moguće savršenstvu, tako i u odnosima koje uspostaljqa sa svojim bližnjima, jer njen ideal ostaje nepromennjiv: slepa ljubav, potpuno poverenje, nepokolebljiva odanost. Tako čineći, Cvetajeva nas daruje osećanjem radosti kojim smo preplavljeni u neposrednom dodiru sa lepotom, toliko prolaznom, a ipak toliko neophodnom za svakog od nas; ona nam omogućava da taj dar dotaknemo i da ga ponesemo sa sobom.
      Kod Cvetajeve, ne možemo da razdvojimo delo od života: „Ni najmanje nije posredi živeti i pisati, već živeti-pisati i da je pisati – živeti” (str. 267). Ovaj kontinuitet ne bi trebalo shvatiti samo u jednom značenju.

    Najpre, pisati znači živeti: šta bi vredela poezija ako bi bila tek igra duha? Da bi pisao, pesnik se služi celim svojim bićem. Pred smrt, Cvetajeva s gorčinom zapaža: „Pozvali su me da ~čtam pesme. Ne shvatajući da je svaka strofa sačinjena – od ljubavi, da sam ceo život provela čitajući im pesme – ne bi bilo ni jednog jedinog stiha. ’Kakvi lepi stihovi!’ Avaj, nisu stihovi ti koji su lepi” (str. 448). Poezija nije posao sa rečima, več sa iskustvom o svetu, to iskustvo treba produbljavati i osvetljavati ako hoćemo da pesma postigne svoj cilj.

      U isto vreme, živeti znači pisati. Najpre, u najpraktičnijem smislu: čitav život Cvetajeve vrti se oko ove najviše potrebe: da ima vremena da se zatvori u sobu sa sveskom pred sobom. Tačno je da je ovo moguće samo u slučaju profesionalnih pisaca; u drugom značenju, iskustvo se otvara prema svemu: pisanje je za Cvetajevu način da otkrije smisao u protoku dana od kojeg se sastoji svakodnevni život. O tome piše jednoj svojoj prijateqici: „Ne volim život kao život; život za mene počinje neto da znači, što će reći da dobija na značenju i na značaju – tek kada je preobražen, što znači – u umetnosti” (str. 228). To preobražavanje nije ostavljeno samo umetnicima, ono može da se ostvari – bez neizostavnog ispoljavanja – u bilo čijoj svesti.
   
     Na kraju, i sam život može biti sazdan kao delo, povinovati se istim zahtevima kojima se povinuje pesnik: i delo i umetnik teže vrhunskoj lepoti, bogatstvu, snazi. U svojoj umetnosti, Cvetajeva ide onoliko daleko koliko sežu njene želje. Ali kako duh postoji samo kada je u telu, prinuđena je da vodi i zemaljski život – a u njemu su uspesi znatno ređi. Istovremeno priznatoj i osporavanoj od svojih rukih savremenika, Cvetajevoj retko polazi za rukom da dobije zadovoljavajuću materijalnu nadoknadu za svoje pesme, tako da biva primorana da živi u krajnjoj bedi počev od Revolucije 1917. godine sve do svoje smrti 1941. godine. Sve to vreme, bićima koja su je okružavala obraćala se ispunjena visokim zahtevima te su njena očekivanja bivala izneverena. Svet se ne da uvek preoblikovati u harmoničnu predstavu, a iskustvo Cvetajeve okončava u katastrofi. Srodna sudbina na koju najpre pomislimo zadesila je Van Goga. Slikarski genije raskočan je kao i pesnički genije. Kao i Van Gogov, život Cvetajeve protiče u bedi i ushićenjima, u pomamnom traganju za apsolutom.

   Kao i on, Cvetajeva odlučuje da život okonča samoubistvom. Ipak, razdvajaju ih dve ključne razlike. Prva se tiče njenog pola. Budući žena, Cvetajeva prihvata tradicionalnu žensku ulogu da se stara o drugima. Štaviše, za razliku od većine žena svog vremena koje nameravaju da se posvete umetničkom stvaranju, ona odabira – sa strašću, kao i sve što čini – da bude majka. Teško možemo da zamislimo Vinsenta kako svakog dana kuva za više osoba, zagreva bočice sa mlekom, krpi čarape i košulje, održava istinsku vatru u kaminu, izvodi decu u park i pomaže im u učenju – ne prestajući da stvara remek-dela... Druga razlika proizilazi iz istorijskog konteksta u kojem su dva umetnika živela. Francuska osamdesetih godina devetnaestog veka možda i nije bila preterano gostoljubiva prema holandskom slikaru bez prebijene pare, niti je bila luka društvenog mira, ali u poreženju sa potresima koji su pratili život Cvetajeve, možemo je zamisliti kao idilično mesto. Sudbina ove žene bila je uvučena u jednu od najtežih političkih tragedija našeg doba, tragediju pojedinaca koje je mrvila komunistička mašina pokrenuta u Rusiji i Evropi. Da li je jedino ona odgovorna za gubitak Marine Cvetajeve? Da li je nešto u samom shvatawu života kod Cvetajeve moglo da nagovesti konačnu propast? Živeti u plamenu poziva nas da se posvetimo otkrivanju te tajne.


POMAHNITALOST REVOLUCIJE 


       Cvetajeva se našla oči u oči sa svojim sudbinom tek nakon Oktobarske revolucije.

    Sve do svoje dvadeset pete godine, nalazila je vremena da uradi mnogo toga. Rođena u Moskvi, u obrazovanoj porodici (otac istoričar, osnivač Muzeja lepih umetnosti u Moskvi, majka nadarena pijanistkinja), sa četrnaest godina ostaje bez majke. Voljena majka je i izvor patnji: Cvetajeva oseća da nije voljena. Poseduje raskošan jezički dar: da bismo se u to uverili, dovoljno je pročitati prva pisma koja je pisala kao petnaestogodišnjakinja. Viđala se sa pesnicima koji su joj se udvarali, pisala pesme. Sa dvadeset godina objavljuje prvu zbirku pesama koja će privući panjwu kritike. Ruski umetnički život je na vrhuncu: roje se časopisi, književni pravci i škole (ali se Cvetajeva ne prepoznaje ni u jednoj od njih), slikari upijaju pouke sa Zapada i pronalaze nove puteve, pozorište je u previranju, kao i muzika i balet.
     Nakon mladalačkog perioda čistog „romantizma”, tokom kojeg izjavljuje da voli rano preminulog Napoleona II – Orlića (Aiglon) – više nego bilo koje drugo živo biće i da bi za njega i umrla, Cvetajeva usvaja pogled na život koji će zadržati do svojih poslednjih dana, a koji se sastoji od traganja za podjednakom punoćom u književnom radu i u odnosima sa drugima. Izbor koji Cvetajeva čini, izdvaja je od ostalih pripadnika književnih krugova: koliko drži do poezije, čak i više od toga, ona drži do svojih, što će reči, do Sergeja (Serjože) Efrona koji će 1912. godine postati njen suprug, i do svoje kćeri Aqe, rođene iste godine.
    Događaji izvan tog kruga ne pogađaju je naročito. Izbija Prvi svetski rat, Rusija se mobiliše – čini se da Cvetajeva ništa od toga ne primećuje. Nekoliko godina nakon venčanja, upušta se u niz ljubavnih avantura svoje vrste. Onaj koji je objekat njenih zanosa nije u suparništvu sa Sergejom, bar što se nje tiče. Reč je o muškarcima i ženama koje Cvetajeva jedva poznaje, koji pripadaju umetničkim krugovima, i na koje ona projektuje svoje predstave idealnog koje najčešće nemaju dodirnih tačaka sa stvarnođću. Ove strasti, najčešće kratkog daha, dovode do onoga što će sama Cvetajeva nazvati „cerebralnim idilama” iz kojih nastaju nadahnuti ciklusi pesama; te strasti retko dovode do fizičkog odnosa. Tih godina, Cvetajeva rado provodi vreme u boemskim pozorišnim krugovima, učestvuje na pesničkim večerima, sanjari. Aprila 1917. godine rađa se njena druga kćerka, Irina; nakon Februarske revolucije i careve abdikacije, hiljadugodišnja monarhija je na izdisaju, a Cvetajeva piše bliskoj prijateljici: „Toliko raznovrsnih planova – čisto na unutrašnjem planu (stihovi, pisma, proza) – i potpuna ravnodušnost pred pitanjem gde i kako živeti” (str. 85).        Cvetajeva može sebi da dopusti ovu ravnodušnost – između ostalog i zbog toga što potiče iz porodice koja nije znala za oskudicu i zbog toga što je ona sama u tom trenutku bila pošteđena novčanih briga.
       Takav život mogao se nastaviti još dugo – mogao je biti život Marine Cvetajeve, vrsnog pisca u svom okruženju. Oktobarska revolucija odlučila je drugačije. Kao i veliki broj ruskih pesnika toga doba, Cvetajeva nije iz principa bila protiv ideje revolucije. Prema revoluciji iz 1905. godine, ugušenoj u krvi, gajila je mladalačko oduševljenje, te je mogla da sa ozbiljnošću piše svom voljenom: „Upravo je izvesnost jedne nastupajuće revolucije ono što me odvraća od samoubistva ” (str. 54). U istom pismu, nalazi ničeanske akorde da bi iskazala svoje oduševljenje ratom, u kojem može biti ostvaren najveći mogući intenzitet. „Kad bi samo izbio rat! Kako bi život postao uzbudljiv, treperav, iskričav! Tada bismo mogli živeti, tada bismo mogli umreti!” (str. 55). Ova mladalačka iluzija nije dugo trajala, stvarnost je sve uzela pod svoje. Ono što Cvetajevu privlači u ideji revolucije tiče se pomahnitalosti elemenata, odbacivanja postojećeg poretka, smelosti nekonformizma. Sloboda za kojom svako treba da traga u sopstvenom duhu morala bi da dovede do forme koja će da uobruči primitivnu snagu – ali tako da je ne odstrani. Revolucionari po zanimanju mogu neko vreme biti saglasni sa pesnicima – onoliko koliko treba da se uzdrmaju ustaljene konvencije; ali njihov cilj nije da zauvek održe u životu takvo zanimanje i brigu. Upravo suprotno: revolucionari nastoje da preuzmu vlast od onih koji je trenutno drže da bi je učinili još čvršćom i još represivnijom. Od takve revolucije Cvetajeva ne očekuje ništa dobro. Godinama nakon toga, objasniće razliku između ova dva ponašanja: „Strast svakog pesnika prema pobuni. (...) Nema pesnika bez strasti za onoga koji prekoračuje granicu. (...) Ovde su revolucionari počinili jednu grešku: unutrašnja pobuna pesnika nije pobuna u spoljašnjem svetu.” (V, 509, 523)
        Pobeda boljševika u novembru 1917. godine, najblaže rečeno, ni malo ne liči na poetsku pobunu. Ono što ona uvodi u život Cvetajeve, kao i u živote miliona stanovnika Rusije, nije ostvarenje nekolicine zapaljivih slogana (trijumf naroda, sovjetska vlast), već pre svega pustošenje i razaranje. Ukida se privatno vlasništvo, oduzima se lična imovina, prekida se generacijsko nasleđe. Za kratko vreme, Cvetajeva, kao i mnogi drugi, gubi svaki izvor prihoda. Čovek nije više sopstveni gospodar, treba se obratiti državi koja postepeno postaje jedini poslodavac u zemlji: pošto joj pripada sve, svi računaju na nju. Pojedinci više ne zavise jedni od drugih, već od državne vlasti, od tog neizbežnog bezličnog posrednika. Pesnici treba da joj služe, isto kao i radnici i seljaci.
       Ovom razaranju prethodno postojećih društvenih odnosa ubrzo se pridružuje nova pretnja: glad. Između crvenih i belih besni rat, letina je uništena, seljacima je oteto i ono malo što im je ostalo, tako da se ne usuđuju da seju. Jedan od izveštaja koji podnosi politička policija, glasi: „Više niko ne radi, ljudi se boje”. Stanovništvo velikih gradova otkriva novo lice revolucije, lice gladi. U svojim beleškama, Cvetajeva donosi sledeću anegdotu: „Videli smo psa koji je nosio parolu: ,Dole Trocki
i Lenjin, u protivnom biću pojeden!’” (str. 92) Patrijarh Tihon upućuje poslanicu koja se čita u crkvama: „Životinjske lešine postale su hrana za izgladneli narod, a čak je i do njih teško doći”.                   Užasne okolnosti direktno pogađaju porodicu Marine Cvetajeve. Pred očima svoje majke, dve kćerke se iscrpljuju i slabe: sve što može da im ponudi za jelo je supa koja se deli u narodnoj kuhinji – ali nje nema dovoljno ni za jedno dete, a i ta supa: „Nije ništa drugo nego prokuvana voda sa nekoliko ljusaka krompira i nekoliko kapi masti nepoznatog porekla” (str. 96). Čula je za sirotište u okolini Moskve u koje bi mogla da ostavi devojčice kako bi im bilo bolje i kako bi bile nahranjene. Odlazi, ostavlja decu, da bi tek kasnije otkrila da i u sirotištu vlada glad, ali da joj se pridružuju i prljavština, bolesti i brutalnost. „Kako bi što duže uživala, deca su jela sočivo zrno po zrno” (str. 105). Anja se ozbiljno razbolela, majka je dovodi kući i neguje. Dok se sve to događa pred njenim očima, Cvetajeva ispisuje halucinantan tekst o životu kojim hara glad. Pre nego što je stigla da ode i po nju, druga kćerka umire u sirotištu. Cvetajeva je još više skrhana pomišlju da je Irina uvek bila manje voljeno dete, i to je obeležava za ceo život. Svršeno je sa izuzetnom mladom ženom kakva je bila pre Revolucije.
       Odnos Cvetajeve prema boljševičkoj vlasti je dvostruk. S jedne strane, ona ne može a da je ne osuđuje. Ta je vlast odgovorna za nestanak svih oblika života koji su joj u nekadašnjem svetu bili dragi. Ta je vlast uvela rasulo u društveni život, u imovinske odnose i izazvala glad. Uz sve ovo, ukinula je opoziciju i slobodu govora, sprovodila cenzuru goru od carske; čeki je poverila nadziranje stanovništva. Ne treba smetnuti s uma da se njen suprug Sergej godinama borio na strani belogardejaca. Cvetajeva otkriva sopstveno zanimanje za politiku i čak razmatra – bez suviše vere u tu ideju – pisanje članka naslovljenog Opravdanje zla. Zlo je boljševizam, ali paradoksalno, kao odgovor na to zlo, izvesni ljudski kvaliteti zadobijaju dostojanstvo: na primer, prestajemo da se vezujemo za materijalna dobra, prednost dajemo duhovnim vrednostima! Nekoliko godina docnije, Cvetajeva zaključuje: „Komunizam, goneći život ka unutra, nudi duši nekakav izlaz” (str. 172).                 Istovremeno, Cvetajeva se uzdiže iznad sukoba crvenih i belih, i odbija da se opredeli za jednu stranu. Ovoga puta, reč je o stanovištu koje se uzdiže iznad politike, jednostavno rečeno, o ljudskom stanovištu. Cvetajeva smatra da su fanatizam i zaslepljenost prisutni na obe strane, kao i nasilje i patnja; posmatrajući borbu za vlast, ona ne vidi sebe ni u jednom taboru. Ogromna energija upravljena na bezvredne ciljeve čini joj se uludo protraćena, spremna je da oplakuje žrtve i jednih i drugih, koje god da su boje. Pesma iz decembra 1920. godine svedoči o drugoj strani koja se može zauzeti pred sukobima koji ne prestaju:

S leva kao i s desna
Krvava polja
i svaka rana:
Mama!


A ja, pijana,
Ne čujem ništa do
Utrobe – iz utrobe:
Mama!

Svi jedan do drugog leže –
Odvojiti ih ne bi mogli.
Vidi: vojnik.
Naš ili njihov?

Bio je beo – sada je crven:
Krv ga je ocrvenela.
Bio je crven – sada je beo:
Smrt ga je izbelela. (I, 576)


Godine 1920. ni crveni ni beli nisu hteli da čuju ovu pesmu: nisu znali ništa drugo osim „za” i „protiv”, tačka gledišta koja bi obuhvatala i jedno i drugo nije mogla da postoji.


STVARANJE I LJUBAV


Revolucija koja teče utiče ne samo na političku poziciju Cvetajeve ili na njeno iskustvo majke, već doprinesi i preobražaju njenog stila. Stih postaje kraći i zgusnutiji, krećući se ka „obliku lakonizma” (str. 246), često lišen glagola u ličnom obliku. Istovremeno iščezava lakoća sa kojom stih teče: omiljen interpunkcijski znak Cvetajeve je crtica koja prelama rečenicu na sastavne delove, nalik na eho u svetu koji je iskočio iz zglobova, svetu rođenom na razvalinama Prvog svetskog rata (crtice kod Cvetajeve navode nas da se setimo crtica Emili Dikinson, iako je najverovatnije da Cvetajeva nije znala za nju). Pored reminiscencija na rusku klasičnu poeziju, od Puškina do Bloka, u njenim pesmama zatičemo i uticaj narodne poezije, čujemo rečenice koje dolaze sa ulice, susrećemo motive tradicionalnih skaski.
      Najznačajnije izmene tiču se onoga što Cvetajeva naziva svojim „osećanjem (senzacijom) sveta”, koje u tom trenutku poprima svoj konačan oblik. Cvetajeva se nije odrekla svog maksimalizma, svoje potrebe da „živi u plamenu”, kao što će reči u jednom pismu: „’Suviše ’ je oduvek bilo mera mog unutrašnjeg sveta” (str. 304). Traganje za apsolutom kreće se uvek na dva koloseka. Na jednom je ljubav prema pojedincima, „mogućnost da volim svojom merom, što će reći bez mere” (str. 448), koju prati osećanje da je ona sama potrebna drugima. Na drugom koloseku zatičemo umetničko stvaranje: stih je „škola apsoluta” (str. 270), a umetničko delo omogućava da se dostigne strogost i gustina koji će uvek nedostajati drugoj strani života, jer je delo stvoreno „na osnovu neumoljivog zakona apsolutne nužnosti” (str. 127).
      Između ova dva načina stremljenja ka apsolutu uspostavlja se složena hijerahija. Isprva, svaki je doživljavan kao superioran. „Da bih živela – potrebno je da volim”, piše Cvetajeva jednog dana (str. 94), da bi narednog rekla: „Oduzmite mi pisanje – prosto, ne bih više mogla da živim” (str. 239). Ljubav i stvaranje su takmaci, čak i kada zavise jedno od drugog: zaljubljeni vidi voljeno biće očima pesnika, pesnik peva budućim ili minulim ljubavima. Lično iskustvo Marine Cvetajeve mahom je gorko: „Stvaranje i sposobnost da volimo nisu usklađeni. Živimo jedno ili drugo” (str. 203), ili: „Ljubav prezire pesnika. Ljubav ne želi da je veličaju (sama po sebi, dovoljno je veličanstvena!), ljubav smatra da je ona sama apsolut, jedan jedini” (str. 236). Na koncu svega, Cvetajeva bira – ali da li je to biranje? – apsolutna umetnost na uštrb ljubavnih avantura.
        Svakako da suština nije u nespojivosti za koju se nada, kao i svako drugi, da će smoći snage da je prevaziđe; suština je u odbijanju da se prihvati rascep između umetnosti i života, u njihovom stapanju u ime zajedničkog traganja za apsolutom. Cvetajeva je prevazišla mladalačke hirove prilagođavanja romantičarskoj dogmi koja u umetnosti vidi život stvarniji od života samog, prevazišla je i sam dualizam između umetnosti i života i nastojala da se i umetnost i život podrede istim, strogim zahtevima. Napoleon i Helderlin u njenom su panteonu pod istim znamenjem – znamenjem krajnosti, snage, genija. Umetnost ne može biti odsečena od života, život mora nastojati da dosegne neumoljiv zakon umetnosti. „Pesma je biće: ne može biti drugačije” (str. 94).
      Ovakvo stanovište Cvetajeve nailazi na dva simetrična protivnika: jednog koji prezire umetnost isključivo braneći vrednosti savremenog društva, i drugog, posvećenika kulta umetnosti koji ne mari za svet koji ga okružuje. Cvetajeva odbija da se stavi na stranu bilo kojeg od njih dvojice: „Uostalom, drugi se dele na dve vrste. Na čuvare poretka: ’U vašim pesmama kažite šta god hočete – samo se u životu dobro vladajte’ i na estete: ,Vodite život kakav vam drago – samo pišite dobre pesme’” (str. 143). Davanje pune slobode stvaraocima ne proizilazi iz prekomernog poštovanja prema njihovoj nezavisnosti, već iz nadmenosti: umetnost nema nikakve veze sa ostalim segmentima života, stoga odlučujemo da nas ona ne zanima – pod uslovom da pesnici ne narušavaju javni poredak. Tako postupaju u najvećem broju slučajeva, filistri.
      Što se Cvetajeve tiče, ona se obrušava na suprotno ponašanje, onakvo kakvo proklamuju estete – možda baš zato što ono za nju predstavlja iskušenje, iako je veoma rano ustanovila da takvo stanovište ne može da je zadovolji. „Književnost? – Nikako! Kakav sam ja ,književnik’, ako sam spremna da razdajem sve knjige na svetu – svačije knjige i one moje – za jedan mali plamičak Jovankine vatre! Ne književnost, već – samoproždiranje u plamenu” (str. 94). Plameni jezici lomače u Ruanu gore većim sjajem od bilo koje pesme – eto šta zaboravlja esteta, taj ,cerebralni sladostrasnik’ (str. 184). Esteta je opsednut umetnošću umesto svetom, kao što svetom mora biti opsednut pesnik čiji je zadatak da o tom svetu kaže istinu. Pod izgovorom da laska poeziji, on nastoji da je unizi, tvrdeći da je ona samo posao koji se tiče reči, forme, istančane zvučnosti – zaboravljajući da pesnik piše celim svojim bićem. Paradoksalno je da, dajući prednost delu na račun bića, umanjujemo značaj dela samog. Ona koja je izabrala da voli pojedince više od bilo čega ne može to sebi da dozvoli.

 Nije li i dalje posredi najznačajnija posledica šoka koji je izazvala Revolucija. Istovremeno sa odbacivanjem dualizma umetnosti i života, Cvetajeva uspostavlja i zagovara jedan drugi dualizam, onaj između neba i zemlje, unutrašnjeg i spoljašnjeg, između biti i postojati, besmrtnosti i života – koji je daleko stariji, jer ne proizilazi iz romantičarske revolucije, već iz revolucije monoteizma koja beskonačnog Boga suprotstavlja konačnom svetu. Dakle, s jedne je strane, prezrena svakodnevna egzistencija, jer je posvećena prostom preživljavanju: trebalo bi radi sebe i radi drugih (kada ste žena i majka), iz dana u dan, ustajati iz kreveta, tražiti vodu za piće, hranu za jelo, drva za ogrev, voditi decu u šetnju, kupati ih, negovati kada su bolesna. Sve je to „nepreobražena materijalnost” (str. 229), kamen koji treba stalno gurati uzbrdo. Ono što ostali zovu: život; znači, Cvetajeva ne voli život, Cvetajeva nema uspeha u životu. „Ne volim zemaljski život, nikada ga nisam volela...” (str. 166). „Ne umem da živim ovde dole” (str. 167). „Ne mogu da živim, što će reći, da trajem, ne umem da živim  iz dana u dan, svakoga dana” (str. 202).
 
    U nedostatku življenja ovog života ovde, Cvetajeva beži u drugi život – unutrašnji život pretpostavlja spoljašnjem, biće pretpostavlja postojanju, nebo pretpostavlja zemlji. „Volim nebo i anđele: gore, sa njima, znala bih da živim” (str. 166). U drugom svetu, dosegnuće radost, u Kraljevstvu duše biće prva, na Poslednjem sudu reči presudiće se i njoj. Taj drugi svet, da budemo jasniji, zove se unutrašnji život ili duša. Cvetajeva mora da se pomiri sa sudbinom da u tom svetu obitava: nastaniti se u tom svetu njena je „bolest neprebolna”. Ali Cvetajeva to pokoravanje sudbini predstavlja kao svoj slobodan izbor: „Jaka sam, ništa mi nužno nije, izuzev moje duše!” (str. 83). „Bez duše, van duše – da li bih imala potrebu za bilo čime?” (str. 281). Ili pak, kao nemogućnost postojanja principa: „Ne postoji taj život koji bi izdržao moje prisustvo” (str. 267).
Tačnije, iz nemogućnosti samog življenja u radosti ovog života ovde, Cvetajeva izvodi nužnost jedne više stvarnosti. „Život me sve više i više (duboko) sateruje ka unutra (...) Življenje mi se ne sviđa i izvodim zaključak na osnovu ovog savršeno jasnog odbacivanja da druge stvari postoje na svetu. (Očigledno – besmrtnost)” (str. 239).


Karakteristična crta sveta Marine Cvetajeva nije razdvajanje ova dva nivoa postojanja – nakon svega, ljudskoj rasi je svojstveno da pravi razliku između idealnog i realnog. Ono što čini jedinstvenim ovo „osećanje sveta” leži u nemogućnosti da se uspostave prelazi između biti i postojati. Oni koju su se nalazili u njenom okruženju upražnjavali su čitav niz posredovanja između dva stanja. Ponirali u društvene odnose, prijateljstva, predavali se zabavama, obavezama – nijedno od tih posredovanja ne šalje pravo na nebo, ali koji mogu pomoći da mu se približimo. Cvetajeva, nema ništa – naga, živa odrana, suprotstavlja se apsolutu. Ne ume da poveže svakodnevno i uzvišeno, nije u stanju da „organizuje drobljenje dana – počev od večnosti” (str. 216, 217). Ispunjava svoje dužnosti supruge i majke, ali u isto vreme bira egzil u duši i bira da dopusti da je postojanje vodi gde ono zaželi – pa bilo to i u katastrofu.
Takva je najdramatičnija promena koju je Revolucija unela u život i postojanje Marine Cvetajeve. Zemlja u kojoj je živela do svoje dvadeset pete godine ostavila je ženi-pesniku kakva je ona bila, mogućnost da nastavi život marginalan, ali prihvatljiv, život stvaraoca koji čuva svoju individualnu slobodu i zarađuje za život bez robovanja. Ali u Sovjetskoj Rusiji, u totalitarnom režimu koji se uspostavlja, da li je zaista imala izbora, u trenutku kada je odlučila da ne izgubi svoju povezanost sa nebom? Kada društvo kontroliše čitav život, koji izlaz ostaje onima koji ne žele da se svrstaju pod crveni barjak, izuzev onog koji znači još radikalniji raskid


POKUŠAJ EGZILA
dalje str. 200


Cvetan Todorov
prevela : Ivana velimirac
izvor : Ruski Almanah 




______________________________

* – Brojevi u zagradama odnose se na stranice knjige: Marina Cvetajeva, Vivre dans le feu, confessions, Robert Laffont, Paris 2005, prevela sa ruskog Nadin Diburvje (Nadine Dubourvieux), priredio i predgovor napisao Cvetan Todorov. Ostali navodi iz tekstova Cvetajeve označeni su rimskim brojem – tomom njenih Sabranih dela na ruskom, dok arapski broj upućuje na stranicu. Prevodilac i priređivač posvećuju ovaj izbor Lavu Mnuhinu i Eleni Korkinoj, priređivačima Sabranih dela Marine Cvetajeve (prim. prev).

Sophia de Mello Breyner Andresen

DA BIH S TOBOM PROŠLA

Da bih s tobom prošla pustoš ovog sveta
Da bismo se zajedno suočili s užasnom smrti
Da bih videla istinu da bih izgubila strah
Pošla sam uporedo s tvojim koracima

Zbog tebe ostavih svoje carstvo svoju tajnu
Svoju hitru noć svoju tišinu
Svoj biser okrugli i njegovu belinu
Svoje ogledalo svoj život svoju sliku
I napustih perivoje raja

Tako bijah na svetu bez koprene tvrdog dana
Bez ogledala videh da sam gola
A pustinja se zvala vreme

Zbog toga si me svojim kretnjama odenuo
I naučih živeti u punome vetru.


STRAŠNO JE VOLETI TE

Strašno je voleti te na mestu tako krhkom
kao što je svet.

Mučno je voleti te u tom kraju
punom nesavršenstva
Gde nas sve lomi i ućutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.


MRTVA


Mrtva,
Kako si jasna,
Kakva li svjetlost ostade među tvojim prstima.

Mrtva, kako si jasna
I procvala...

Ti si lahor
Koji mašući zbogom prolazi iznad lišća.
Lahor koji raznosi i prosipa mirise.
Ti si lagani hod lahora
Kad već nitko ne prolazi ulicama.

Ti si grana lipe u kojoj tišina cvate,
Ti si jezero gdje se slike komešaju,
Ti si tajna nostalgija svečanosti
Koja romoni u perivojima.

Pjevajući,
Kližući rukama po zidovima,
Prolaziš skupljajući
Crvenu i zrelu krv kupina.

Ideš i vraćaš se
Samotna i prozirna
I prati te sjećanje stvari.

Mrtva, kako si jasna
i izgubljena.

Ti si ponoć noći,
Ti si balkon okrenut prema vjetru,
Ti si pero samotno i glatko.

Sjene ponovno plešu,
Miris vode ispunja zrak,
Grane kao prsti kucaju na prozore.

Lahor ima mekane kose bola.
Sama prolaziš krajem šetališta.
Ne pokazuješ lice.
Prolaziš okrenuta leđima, u bjelini.

Kako si lagana i slatka, poput sna!
Dah noći je pun tjeskobe,
A iz mene izlaze samotne riječi.

Ti si miris djetinjstva, zaostao u hridini,
Ti si odjeća djetinjstva, zaostala u polju,
Ti si muka djetinjstva, zaostala u noći.

Iznenada
Gubim oblik tvog lica.

Kako si svježa!
Prolaziš a iz prstiju tvojih teku izvori.
Kako si lagana,
Laganija od plesa!
Tek što si stigla, tek što si se vratila,
Već si iščezla na dalekim putima:

Pijesak gladak i bijel po kojemu nije
Gazila nijedna noga,
Pero glatko,
Tjeskoba, svježe vrelo i lahor.


ZOVEM TE

Zovem Te jer sve još je na početku
A kad se trpi vreme traje večno.

Molim Te da dođeš i daruješ me slobodom,
Da očistiš i razoriš jednim svojim pogledom.
Ima mnogo stvari koje ne želim da vidim.

Molim Te da budeš ono sadašnje.
Molim Te da preplaviš sve.
Da carstvo Tvoje pre vremena dođe
Da po čitavoj zemlji se prostre
U proleće zversko iznenadno.


MORE

Sa svih strana sveta
volim ljubavlju jačom i dubljom
to žalo ushićeno i golo
na kojem sam isto što i more, vetar i mesec.

U potrazi za Lorkom, ekshumacija

Autor: Elizabet Kolbert

Osamnaestog avgusta 1936, ili možda devetnaestog, ne zna se zasigurno, Federiko Garsija Lorka odveden je iz zatvorske ćelije u Granadi nekud u brda severoistočno od grada. Moguće je da je noć (ili svega nekoliko sati, i tu postoje različiti podaci) proveo u dečjem letovalištu Kolonija, koje je na početku španskog građanskog rata pretvoreno u prolazni logor za osuđenike; a moguće je i da su ga držali u parkiranom automobilu. Tokom sati koji su prethodili pogubljenju Lorka je ili pušio i, ophrvan beznađem, razgovarao sa drugovima iz ćelije, ili je nem sedeo između dva naoružana čoveka koji su ga čuvali a kad je shvatio da ga vode na paseo, poslednju šetnju, navodno je tražio sveštenika. (Prema ovoj verziji, rečeno mu je da trenutno u blizini nema nijednog.) Možda je bio i mučen: jedan od njegovih dželata kasnije se hvalio da mu je „ispalio dva metka u dupe, kad je peder”. Ipak, kao i mnoge druge glasine o Lorkinim poslednjim trenucima, ni ova nije potvrđena.

U trenutku kad je ubijen, Lorka je imao trideset osam godina. Sa dvadeset i nešto napisao je Ciganski romansero, zbirku balada s kojom je gotovo odmah postao najslavniji španski pesnik, a fantastični uspeh njegovih andalužanskih tragedija (Krvave svadbe i Jerma) doneo mu je i titulu jednog od najvećih dramskih pisaca. Od detinjstva je bio opsednut svojom smrću, pa i pojedinostima oko sopstvene sahrane. Salvador Dali, Lorkin blizak prijatelj, a možda i Lorkina ljubav, pričao je kako je Lorka, još za studentskih dana u Madridu, ponekad umeo da inscenira svoju sahranu, da opisuje položaj leša, zatvaranje kovčega i klimanje pogrebne povorke po neravnim kaldrmisanim ulicama. „U toj igri proces raspadanja trajao je pet dana”, prisećao se slikar. Pesnik u Njujorku, zbirka koju je Lorka napisao tokom jednogodišnjeg boravka u SAD i na Kubi 1929-30, sadrži nekoliko aluzija na ubistvo, svih u prvom licu, a među njima su i ovi stihovi iz pesme „Bajka i kolo trojice prijatelja”:


Kad iščezoše čisti oblici
Pod zrikom belih rada,
Shvatih da bejah ubijen.

Lorkina slava pronela se i van Španije. Krvave svadbe bile su hit u Buenos Ajresu, a Lorka je došao na jedno izvođenje, šarmirao Pabla Nerudu i iznervirao Horhea Luisa Borhesa. Među njegovim prijateljima Amerikancima bili su i Mildred Adams, novinarka Timesa, i izdavač i kritičar Heršel Brikel, koji je tvrdio da ne zna nikog ko bi bio „bliži pojmu genija” nego što je to Lorka. Potraga za Lorkom počela je gotovo čim se pročulo da je pesnik nestao. Oktobra 1936. H. Dž. Vels, predsednik londonskog PEN-kluba, poslao je telegram vojnom namesniku Granade i zahtevao obaveštenje o svom „istaknutom kolegi”. Ipak, iako je bilo sasvim jasno da je ovaj pisac svetskog glasa prosto nestao, vlasti se jesu potrudile da odgovore: čitav tekst namesnikovog telegrama glasi: „Ne znam gde se nalazi don Federiko Garsija Lorka”.


Sada, gotovo sedamdeset godina kasnije, možda konačno možemo da odgovorimo na neka pitanja vezana za Lorkino ubistvo. U sklopu zakasnelog suočavanja sa zločinima počinjenim tokom građanskog rata, dobrovoljci širom Španije pokušavaju da lociraju stotine masovnih grobnica i da ih, ukoliko je to moguće, i otvore. Kao što sablasno anticipiraju stihovi iz Pesnika u Njujorku („Obigraše kafane, groblja i crkve,/otvoriše burad i ormane,/ polomiše tri kostura da bi im iščupali zlatne zube”), sada se traga za onim što je od Lorke uopšte moglo ostati.

Ekshumacije se u Španiji uglavnom odvijaju vikendom, delimično da bi se izašlo u susret porodicama žrtava, ukoliko žele da prisustvuju, ali najviše zbog ljudi koji obavljaju ekshumacije, pošto oni to rade volonterski. Nedavno sam jedne subote prisustvovala takvoj jednoj ekshumaciji u Vadokondesu, gradiću u pokrajini Burgos, dva sata vožnje od Madrida na sever. Vadokondes ima nekoliko uličica s kamenim kućama i kafanicu, a seljaci u okolini gaje šećernu repu, koja je u tom trenutku upravo bila zrela za skupljanje i ležala u velikim gomilama posred njiva. Grobnica je bila nedaleko od puteljka za traktore, koji je nestajao negde u šipragu, i nije je bilo lako pronaći; kad sam stigla do nje, već je bila iskopana jama dubine jednog metra, u tamnocrvenoj zemlji nalik retkom testu. Sa dna je štrčalo nekoliko kostiju, crvenkastih kao i zemlja.

Ekshumaciju su vodili Fransisko Ečeberija, profesor sudske medicine na Baskijskom univerzitetu u San Sebastijanu, i njegova žena Lurd Erasti, arheolog. S njima je bilo nekoliko studenata, kao i njihova trinaestogodišnja ćerka Igone. Studenti su špahtlicama uklanjali zemlju oko kostiju dok je Ečeberija baštenskim makazama sekao korenje koje se uhvatilo između leševa. Kad god bi neko od studenata naišao na nešto što treba skloniti, dugme, recimo, ili čauru metka, Ečeberija bi pozvao Igone da to uvije u staniol i stavi u kutiju. Kad sam je pitala na koliko je ekshumacija bila, Igone je samo slegnula ramenima, ko bi to sve zapamtio.

Frankove trupe vode ljude na streljanje

Kako je jutro odmicalo, pojavljivalo se sve više ljudi: španska ekipa koja snima dokumentarac, austrijska ekipa koja snima dokumentarac, jedan novinar iz Francuske, i deca, unuci i praunuci pokojnika. Porazgovarala sam s Hoseom Marijom Rohasom Ruisom, koji preko nedelje radi u drogeriji u gradiću Aranda de Duero. Rohas je dobrovoljac Društva za očuvanje istorijskog pamćenja, i planirao je ovu ekshumaciju gotovo godinu i po dana. Kaže da je s mukom dolazio do pravih informacija o lokaciji: na prvom mestu na kom su kopali, desetak metara od ovog, nisu pronašli ništa.


„U selima još vlada strah”, rekao mi je. „Kad hoćeš da popričaš s nekim, odmah te odguraju u sobu i spuste roletne. Još se skrivaju.” Rohas je računao s tim da će na ovom mestu pronaći tela šestorice muškaraca, svih iz susednog sela Santa Krus de la Salseda; svi su, kao i Lorka, ubijeni 18. ili 19. avgusta 1936. Rohas je uspeo da otkrije imena petorice, ali mu je šesti nedostajao. Kad sam ga upitala zašto toliko vremena posvećuje ovoj stvari, odgovorio je: „Ne mogu to baš tako lako da objasnim. Čini mi se da mislim isto kao što je mislila i većina ljudi sahranjenih ovde, i da sam bio te zle sreće da se rodim baš tada, i ja bih sigurno završio u nekom jarku.”

Rođaci žrtava stigli su na ekshumaciju iz svih krajeva Španije. Jedan čovek iz Bilbaoa kaže da je gledao kako mu oca, seljaka s levičarskim političkim shvatanjima, odvoze na seoskim kolima, da bi, svega nekoliko sati kasnije, neko došao biciklom do njegove majke i rekao da joj je muž mrtav. Žena iz Arande de Duero seća se da je videla kako joj odvode dedu. Deda je bio socijalista i imućan seljak, odveli su ga baš kad je prodao nekoliko ovaca i dobio za njih tri hiljade peseta, pozamašna suma u to vreme. Deda očigledno nije shvatao kuda ga vode, pošto je poneo i novac. Jedna žena iz Madrida kaže da se njen otac, kovač, nije ni zanimao za politiku; pogubljen je, tvrdi ona, samo zato što je jedan drugi kovač, čovek s vezama u lokalnom ogranku falange, hteo da mu preotme kovačnicu.

Jedno pogubljenje

„Jednu stvar moramo da razjasnimo”, rekao je Ečeberija. „Ovde nije bilo rata. Ovo je bila čista odmazda. Španski građanski rat trajao je tri godine i bio je veoma okrutan, ljudi su se ubijali. Ali ima i krajeva u Španiji u kojima se nije ratovalo a u kojima ipak ima toliko zajedničkih grobova.” Neki rođaci su izgleda čak i znali kako se ubice zovu, ali nisu bili spremni da to kažu. No, svi su tvrdili da je lokalna „crna lista” sačinjena uz pomoć seoskog lekara koji se pak konsultovao sa seoskim sveštenikom. „Sveštenik je bio pomagač u ubistvu”, rekao je jedan čovek. „Zvao se don Emeterio.”

Negde predveče Ečeberija je pozvao sve da se okupe oko jarka. U grobnici je bilo nekoliko nabacanih kostura. Zemlja oko njih više nije bila crvenkasta već zagasito mrka, boje kakaoa. Do večeri je valjalo završiti pripremu terena, kako bi se ljudi sutra vratili i sklonili kosti. Ečeberija je upitao da li neko od članova porodice želi da kaže nešto. Raspoloženje, i inače tmurno i pomalo nalik onom koje vlada na klinikama, odjednom se promenilo. Javila se sestra one žene koja je videla kako joj odvode dedu. „Mi smo se okupili, ali moja majka, ona je najviše propatila”, rekla je i rasplakala se. „Ona se teško borila u životu. A mi, braćo moja i sestre, mi sad osećamo tugu i bol zbog svega toga. Ne bes, iako ne zaboravljamo, samo tugu.”

U gradu Monte Torosos, u pokrajini Valjadolid, postoji masovna grobnica u kojoj se nalazi možda i čitavih hiljadu leševa. U Orgivi, gradiću u pokrajini Granada, nalazi se grobnica koja sadrži tri hiljade, a u Meridi, u Estremaduri, grobnica s možda čitave tri i po hiljade leševa. U poređenju s njima, grobnica u Vadokondesu relativno je beznačajna. Ona u kojoj je skončao Lorka još je manja. Smatra se da se u njoj nalaze četiri tela: pesnikovo, telo učitelja Dioskora Galinda Gonsalesa, čoveka bez noge, i dva banderiljera bliska anarhističkim krugovima, Hoakina Arkoljasa Kabesasa i Fransiska Galadija Melgara. Ipak, s obzirom na osetljivi konsenzus koji čini temelj španske demokratije, teško da bi neka druga ekshumacija mogla biti politički delikatnija.


Moderna španska politika u znatnoj meri počiva na svesnom i kolektivnom zaboravu. Španski građanski rat počeo je u leto 1936. godine, kada je Franko izveo vojni puč protiv Druge republike, pa do proleća 1939, kad su republikanske snage konačno poražene. Postoje procene da je za to vreme stradalo oko petsto hiljada ljudi. Od tih petsto hiljada, oko stotinu hiljada je pogubljeno, a među pogubljenima ima tridesetak hiljada ljudi kojima se zameo svaki trag. Među ljudima koji su ubijeni i bačeni u grobnice pored drumova bile su sindikalne vođe, anarhisti i članovi Komunističke partije, ali jednako ste loše mogli proći i ako ste učitelj ili uspešan apotekar. Izgleda da su mnoge žrtve odabrane na osnovu onog što je romansijer i flozof Migel de Unamuno, Lorkin poznanik, nazvao „duhovnom gubom Španije: resentiman, zavist, mržnja prema inteligenciji”.

Posle rata, zvanična politika Frankovog režima onemogućavala je ne samo javnu, nego čak i privatnu raspravu o tome šta se desilo s nestalima. Lorka je bio zabranjen do 1954. godine, kada je Franko dozvolio da se objavi novo izdanje nečeg što je bez osnova nazvano Sabranim delima, ali čak i tada su okolnosti pod kojima je Lorka stradao ostale tabu. Više od tri decenije Lorka je ležao u neobeleženom grobu, a kad je lokacija, ili ono što se smatralo lokacijom, i zvanično otkrivena, 1971. godine, to je najvećim delom bilo rezultat truda Lorkinog biografa, Irca Ijena Gibsona.

Lorka i Salvador Dali

Posle Frankove smrti 1975, činilo se da je zvanično suočavanje s prošlošću neophodno koliko i nemoguće. „Da ste u to doba obilazili sela po Španiji, kao što ja jesam, pomislili biste da mržnja u njima ključa i samo čeka kad će da eksplodira”, rekao mi je Pol Preston, profesor na London School of Economics i jedan od najpriznatijih stručnjaka za savremenu istoriju Španije. „Ali to se nije desilo, kao što znamo. A ja bih, sa stanovišta sociologa, rekao da se to nije desilo zato što posle onako krvavog građanskog rata i posle onako stravične represije i posle četrdeset godina diktature većina ljudi smatrala da treba učiniti sve samo da se izbegne još jedan građanski rat.” Prelazak na demokratiju, kaže Preston, bio je „stvar nagodbe između umerenih ljudi iz Frankovog režima i umerenih ljudi iz demokratske opozicije, koji su se složili oko toga da po prošlosti ne treba kopati.” U Španiji se nije sudilo nijednom pripadniku diktatorskog režima, niti je došlo do „otkrivanja istine i pomirenja”, procesa kakav je postojao u Čileu ili Južnoj Africi. U pokušaju puča 23. februara 1981, kad su na ulice Valensije izvedeni tenkovi a parlament danima bio pod opsadom, na videlo je izašao sav strah Španaca da će se sve vratiti na staro.

Španska vlada se čak i sad, mada nekako poluzvanično, opire kritičkom preispitivanju prošlosti. Od 1996. većinu u parlamentu ima Narodna stranka, Partido Popular, partija desnog centra koja delom vuče svoje korene iz Frankovog režima. Negde 2002. ispostavilo se da je vlast uplaćivala novac poreskih obveznika na račun Nacionalne fondacije Francisko Franko, na čijem je čelu Frankova ćerka Karmen i koja, pored brojnih drugih aktivnosti, održava i Vođin grob i sveže cveće na njemu. Ne zadugo potom premijer Hose Marija Asnar i nehotice je podigao tiraž jedne u suštini profrancističke istorije građanskog rata kad je rekao da je to knjiga koju će čitati preko leta. (U Mitovima građanskog rata, Pio Moa, nekadašnji pripadni komunističke gerile, krivicu za čitav rat svaljuje na levicu.)

U vicu koji je nedavno kružio Internetom, Franko ustaje iz mrtvih, pa pogleda razne funkcionere Narodne stranke i otkrije mnoga poznata imena. „Gle, pa je li ovo moj prijatelj?” pita svaki čas. „Ne, nego njegov sin”, glasi odgovor, sve dok Franko ne stigne do Manuela Frage Iribarne, koji je šezdesetih radio u Ministarstvu za informisanje a koji je sada premijer pokrajinske vlade u Galiciji. „A, opet sin”, kaže Franko. „Ne, nego tvoj prijatelj!” – Asnarova vlada odbila je da snosi troškove, pa i odgovornost za otkrivanje masovnih grobnica po Španiji, ali ipak plaća ekshumiranje zemnih ostataka pripadnika Plave divizije, koja se zajedno s nacistima borila na istočnom frontu. Početkom decembra 2003. u donjem domu parlamenta održana je omemoracija za Frankove žrtve, a Narodna stranka nije htela da učestvuje u njoj zato što ta ceremonija, kako je rekao portparol stranke, znači „povratak u prošlost”, a on „ne donosi ništa pozitivno”.

Lorka sa porodicom

U takvoj situaciji ekshumacija Lorkinog tela postaje naročito značajna. „Zato što je Lorka bio tako čuven, njegova smrt je dobila simbolično značenje”, kaže Soledad Foks, profesor za špansku i uporednu književnost na Vilijamsovom koledžu, žena čiji su rođaci ležali po Frankovim zatvorima. „Trebalo je zastrašiti ostale. A ima i neke ironije u tome što Lorka, budući tako čuven, personifikuje čitav proces ekshumiranja. Njegova slava održava sećanje na tragičnu istoriju španskog građanskog rata.”

Kad govore o tome zašto ne govore o svojoj istoriji, Španci pominju „pakt ćutanja”, el pacto del silencio, i pod njim uglavnom podrazumevaju odluku vlasti da izbegava suđenja i zvanične istrage, ali ovaj termin u mnogim porodicama ima sasvim drugačije značenje.

Emilio Silva je suosnivač Društva za očuvanje istorijskog pamćenja. Njegov deda, koji se takođe zvao Emilio Silva, ubijen je 16. oktobra 1936. godine, zajedno s još desetak ljudi, i sahranjen na neobeleženom mestu. Silvina baba nadživela je svog muža za šezdeset godina. „Baba je umrla kad su meni bile trideset dve”, pričao mi je Silva u jednom madridskom kafeu. „Kad sam bio dete, provodio sam kod nje čitavo leto. Nikad ni reč nije rekla o dedi. Ništa, nikakvo objašnjenje. Kad bi se cela porodica okupila na ručku i moj otac ili stričevi počeli da govore o prošlosti, pa bi se vratili u četrdesete, baba bi tad samo rekla, dosta, i svi su znali zašto to kaže.”

Silva sad ima trideset osam godina, ima tamnu talasastu kosu, crne oči i nekako je dražesno rastrojen. (Tokom našeg razgovora bar je deset puta razgovarao na mobilnom i tri puta odlazio da preparkira kola kako ne bi platio kaznu.) Po profesiji slobodni novinar, Silva je u proleće 2000. godine radio na romanu u kom iznosi priču svog dede i dva emigranta republikanca koja se vraćaju kući posle dugog niza godina provedenih u Argentini. Da bi pribavio istorijske podatke za knjigu, Silva je otišao u Viljafranku del Bjerso, nadomak grada Leona, gde je njegov deda držao radnju.

Lorka sa sestrom

Kad se već zadesio u tom kraju, Silva je rešio da se raspita da li neko možda zna nešto o dedinoj smrti. Međutim, ljudi bi mu uvek pričali sopstvene jezive priče. „Ne znam”, rekao mu je jedan, „ali kod mene na njivi, tamo gde sadim paradajz, tamo ima tri tela.” Drugi starac mu je rekao: „U ovom selu više ljudi imaš van groblja nego na njemu.” Konačno, Silva je naišao na čoveka koji se seća da se u noći kad je Silvin deda ubijen probudio od pucnjave: imao je deset godina, i seća se da je, onako preplašen, otrčao kod roditelja u krevet.

„Rekao i je da odem u susedno selo”, priča Silva. „Ideš prvo glavnim drumom, pa onda dođeš do jednog drugog koji vodi do centra, i baš tu, na raskrsnici, tu ti je grob. Krenuo sam peške, i kad sam stigao do raskrsnice, tamo je već bio neko, šetao je s rukama na leđima i gledao u brda. Rekao sam mu, dobar dan, morate mi pomoći. U redu, šta je? Tražim grob trinaestorice ili četrnaestorice ljudi iz građanskog rata. A čovek na to reče, ovde, ispod ovog oraha, tu ti je grob.” Silva je potom saznao da u tom selu, Prijaransi del Bjerso, nije nikakva tajna da ovaj grob postoji. Iz patriotskih pobuda, tadašnji seoski učitelj, blizak novoj vlasti, doveo je đake da vide šta se to tamo dešava. Nije čudo da oni koji su prisustvovali zakopavanju leševa to dobro pamte i decenijama kasnije.

Silva je prvo napisao članak o onom što je otkrio u Prijaransi del Bjerso. U tekstu pod naslovom „I moj ded je jedan od nestalih”, objavljenom u Leonskoj hronici, glavnom dnevnom listu Leona, Silva je ljude nestale u španskom građanskom ratu poistovetio s ljudima nestalim u „prljavim ratovima” u Čileu i Argentini. Među brojnim reakcijama na taj članak bio je i odgovor jednog arheologa čija je majka odrasla u Prijaransi. On je rekao da je čitavog svog života znao gde se ta grobnica nalazi, i ponudio se da učestvuje u iskopavanju ostataka. No, i pored svega što je uspeo da sazna, Silva je tek trećeg dana iskopavanja naišao na dokaz da se nalazi na mestu na kom je grob: đon nečije cipele. „Bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u mom životu”, rekao mi je Silva.

Ekshumacija takozvane trinaestorice iz Prijaranse, 28. oktobra 2000. godine, bila je prva ekshumacija te vrste u Španiji. „Hteo sam samo da identifikujem dedino telo i da ga sahranim pored babe”, rekao mi je Silva. „Ali tokom tih nekoliko dana koliko je ekshumacija trajala, mnogi stari ljudi, mahom žene, dolazili su i pričali nam priče nalik onoj kakvu sam i ja znao iz svoje porodice. Tražili su braću i očeve.” Zajedno s nekolicinom ljudi koji su mu se obratili, Silva je osnovao grupu koja će koordinisati ove istrage, Društvo za očuvanje istorijskog pamćenja.

U protekle tri godine, ova grupa je pomogla da se otvori trideset devet grobnica u sedam pokrajina, a iz tih je grobnica izvađeno dvesta pedeset šest tela. Postoji i lista s imenima još tri hiljade žrtava čije su porodice zatražile pomoć od Silvine grupe. Na tom spisku se nalaze i Galindo Gonsales i Galadi Melgar, za koje se veruje da su sahranjeni zajedno s Lorkom. Lorka nema direktnih potomaka, ali šestoro njegovih sestrića i sestričina zahtevalo je da se Lorkino telo ostavi da miruje. „Možda neko smatra da je nedostojno biti sahranjen u masovnoj grobnici, ali mi ne mislimo tako”, rekao mi je Manuel Fernandes-Montesinos Garsija, sin Lorkine sestre Konče. „Zaista nema potrebe za ovom mračnjačkom predstavom.” Fernandes-Montesinos i ostali Lorkini rođaci još nisu rešili da li će dati uzorke za analizu DNK, pomoću koje bi se pesnikovo telo moglo identifikovati. Naučnici s univerziteta u Granadi tvrde da im uzorak možda čak i ne treba, već da će na osnovu starih fotografija sačiniti trodimenzionalnu projekciju Lorkine lobanje. Ekshumacija je zakazana za početak 2004. godine.

 

porodićna kuća

Drugog dana ekshumacije u Vadokondesu, otišla sam do mesta na kom je snimala austrijska ekipa. Prethodne noći padala je kiša, pa su skeleti bili zaštićeni ciradom razapetom preko drveća. U tom času u grobnici je bilo šest tela, kako se i pretpostavljalo, a Ečeberija je svako označio karticom s brojem. Osobe s brojevima 1 i 3 ležale su tik jedna uz drugu, manje-više preko osoba s brojevima 2 i 6, dok su osobe s brojevima 4 i 5 ležale malo dalje u stranu, možda u grobu koji je iskopan kasnije. Dva leša imala su cipele na sebi, ili makar ostatke cipela: u jednom slučaju cipele s debelim kožnim đonom, a u drugom takozvane albarcas, cipele sa đonom od stare gume.

Pre nego što vrati zemne ostatke porodicama, Ečeberija je hteo da odnese kosti u svoju laboratoriju u San Sebastijanu i da tamo obavi još neke analize. Već je mogao da utvrdi da su sve žrtve bile muškarci i da su osobe sa brojevima 3 i 5 bile najstarije. (Starost se može utvrditi po karličnoj kosti: kod mlađih ljudi ona ima hrapavu površinu, kod starijih glatku.) Studenti su klečali na dnu jame, promrzli. „Tebi cevanica“, delio je Ečeberija zadatke, „tebi lobanja.“

Najpre je iznesena osoba označena brojem 1, komad po komad. Bio je to visok čovek koji je u trenutku smrti imao dvadesetak ili tridesetak godina, procenjuje Ečeberija. Lobanja mu je razmrskana, što znači da je ubijen hicem u glavu ispaljenim iz neposredne blizine. Izgleda da je bio i mučen: obe ruke su mu slomljene, jedna od njih možda razneta metkom. Po položaju u grobu reklo bi se da je ubačen poslednji, pa Erastijeva na osnovu toga, i na osnovu slomljenih ruku, zaključuje da je verovatno pružao otpor. Pri pomisli na ovo, prvi put otkako sam stigla u Vadokondes osetila sam da će mi pozliti.

Uklanjanje tela potrajalo je nekoliko sati. Svaka kost umotana je u novine i položena u kartonsku kutiju; kad bi se kutija napunila, Igone bi je zalepila i odnela u mali šator nedaleko od mesta ekshumacije. Oko grobnice je danas bilo manje ljudi nego prethodnog dana, mahom su to bili unuci onog socijaliste. Još uvek su imali kuću u Santa Krus de la Salsedi, susednom selu odakle njihov deda i odveden. Porazgovarala sam s jednim od njih, nastavnikom filozofije koji sad živi u Saragosi. Iako je rođen dvanaest godina posle dedine smrti, u školi su ga zvali „crveni“ i stalno ga šikanirali.

Posle izvesnog vremena, iznesena su sva tela, osim osobe označene brojem 6, čoveka koji je nosio cipele s kožnim đonom. Bio je veoma lagan, i verovatno nije imao mnogo više od petnaest godina, misli Ečeberija. Taman kad su studenti hteli da uviju i njegove ostatke, počelo je da grmi, a onda je došao i pljusak. Kiša koja se skupljala na ciradi prelila se preko ivice i jurnula u jarak, i on se ubrzo napunio vodom koja je po boji tako neugodno podsećala na krv.
Kad je kiša prestala, svi smo krenuli u Santa Krus na ručak. Otišli smo u merendero, kuću u kojoj se uglavnom odvijaju proslave i porodični susreti i koja je ukrašena raznim starim seoskim alatkama, pa i jednim parom albarcasa, istih kao albarcas koje smo maločas pronašli u grobnici. Seli smo za dva dugačka stola. Ja sam se zatekla pored one žene koja je videla kako joj odvode dedu, i pitala sam je kako se sad oseća. „Ove noći ću spavati sasvim spokojno”, odgovorila mi je.

Lorka za klavirom

Lorka je odrastao u Granadi i u njenoj blizini, ne mnogo daleko od mesta na kom je ubijen. U čitavom kraju postoji mnoštvo spomenika Lorki, a mnogi su i turistički atraktivni. (Kako je i sam Lorka rekao, „u Španiji je mrtav čovek življi nego bilo gde drugde u svetu.“) Jednog dana došla sam iz Madrida u Granadu da obiđem sva ta mesta i porazgovaram s Ijenom Gibsonom, pesnikovim biografom. Gibson, koji živi nadomak grada, dočekao me je na aerodromu. Najpre smo otišli do gradića Valderubio, gde je Lorka proveo deo detinjstva, ali nismo svratili do tamošnjeg Lorkinog muzeja, zato što neki meštani smatraju da se Gibson u svojoj dvotomnoj biografiji nedovoljno bavi Valderubijom. Otišli smo zato do Fuente Vakerosa, obližnjeg seoceta u kom je Lorka rođen, da bismo u tamošnjoj kafanici naišli na vodiča iz Lorkinog muzeja u samom tom mestu. Vodič je Gibsonov stari prijatelj, koji je insistirao na tome da nas pozove na doručak pre nego što nas provede po muzeju, u kom se, između ostalog, čuva i pesnikova kolevka.

Ijen Gibson je krupan šezdesetčetvorogodišnjak širokog lica i kudrave sede kose, i ima žustrinu pravog naučnika. Još 1965. godine, dok je predavao španski na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, uzeo je slobodnu godinu i došao u Granadu da bi prikupio materijal za disertaciju o uticaju regionalne tradicije na Lorkinu poeziju. Granađani sa kojima se susretao stalno su mu govorili da znaju zašto je on zapravo ovde: da bi saznao nešto više o Lorkinoj smrti. U jednom trenutku Gibson je shvatio da to i jeste tako. Digao je ruke od disertacije koju „ionako nikad niko neće čitati“, kako mi je rekao, i pokušao da razreši misteriju pesnikovog nestanka. S jedne strane, informacija je bilo premalo, dok ih je, s druge, opet, bilo i previše.

„Postojale su hiljade verzija, ljudi su se često pravili važni i tvrdili da znaju nešto  čemu zapravo nisu znali ništa“, rekao mi je Gibson. „Jedne večeri ti kažu jedno, sledeće večeri nešto sasvim drugo. Proveo sam noći i noći pijući s njima i naravno da su me zavitlavali. Ja sam hteo samo nekoliko činjenica, neki dokument, neki datum, ali to prosto nije bilo moguće.“ Rezultate svoje istrage Gibson je objavio 1971. pod naslovom Nacionalistička represija u Granadi 1936. i smrt Federika Garsije Lorke. Kako je to još bilo u jeku Frankove ere, knjigu je morao da štampa u Parizu, a u Španiju je jedino mogao da je prokrijumčari. (Gibsonova knjiga je u Engleskoj objavljena 1973. pod naslovom Lorkina smrt).


Jedna od upečatljivijih poenti Gibsonovog rada jeste tvrdnja da je Lorka zapravo mogao i da izbegne svoje pogubljenje. Tokom nedelja pred državni udar koji će dovesti do građanskog rata bilo je mnoštvo štrajkova, uličnog nasilja i atentata na visoke činovnike, i bilo je jasno da republikanska vlast puca po šavovima. Lorka je očajavao i nije znao šta da čini. Mimo saveta mnogih kolega, rešio je da iz Madrida, u kome je živeo otputuje u Granadu, i to 13. jula, samo četiri dana pre Frankovog puča. „Biće kako Bog hoće“, rekao je jednom prijatelju pre nego što je otrčao da kupi voznu kartu. U roku od nedelju dana, Granada je pala u ruke nacionalista, a Madrid je ostao republikanski sve do kraja rata.

Lorkini levičarski stavovi bili su dobro poznati širom Španije. Njegove tragedije, doduše, nisu bile otoreno političke, ali su sasvim mogle da se tumače kao napad na opresivnu prirodu španskog društva. „Uvek ću biti na strani onih koji nemaju ništa i koji čak ni u tom ničem ne mogu da uživaju na miru“, rekao je jednom. Ipak, Lorka je sve vreme odbijao da se pridruži ijednoj stranci, i tvrdio je da živi i radi izvan svake ideologije. „Što se mene tiče, ja nikad neću biti političan“, rekao je jednom prijatelju u Madridu neposredno pred izbijanje rata. „Ja jesam revolucionar utoliko što su svi pravi pesnici revolucionari, pa zar nije tako, ali političan nisam, ne!“ Jedan od lajtmotiva Lorkine poezije jeste čežnja koja nije usmerena ni na šta određeno. „Pravi bol koji stvari održava budne/ mala je beskrajna opeklina/ u bezazlenim očima drugih sistema“, piše Lorka u „Slepoj panorami Njujorka“. Kad je postalo sasvim jasno da mu je život ugrožen, Lorka je imao šansu da pobegne u republikansku zonu, ali je to odbio. („Hvatala ga je panika pri pomisli na to da bi se mogao naći sam na ničijoj zemlji između dve zone“, priseća se prijatelj koji se ponudio da mu pomogne.) Sklonio se u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, čija su braća bila istaknuti članovi lokalne fašističke organizacije.

Ono malo informacija koje imamo o Lorki iz tog perioda dolazi od braće Rosales, a Gibson je uspeo da stupi u kontakt sa četvoricom njih. Sudeći po njihovim pričama, pesnik je poslednje dane slobode proveo uglavnom slušajući radio, prelistavajući katoličke dnevne novine Ideal i svirajući klavir koji je porodica Rosales premestila u njegovu sobu. Čitao je dela Gonsala de Bersea, monaha iz srednjeg veka, i pričao kako namerava da napiše epsku poemu po uzoru na Izgubljeni raj. Kad god bi kuću preleteo republikanski avion, Lorka bi se sakrio pod krevet. U jednom trenutku Lorka i Luis Rosales planirali su da zajedno napišu elegiju u čast svim poginulim, kojoj god strani da su pripadali. Ubrzo potom, 16. avgusta, Lorku je uhapsio istaknuti lokalni fašista Ramon Ruis Alonso. (Tog istog dana streljan je Lorkin zet, Končin muž, socijalista tek izabran na mesto gradonačelnika Granade.) Gibson je čak uspeo da stupi u kontakt i s Ruisom Alonsom, koji je priznao da je priveo Lorku ali se „pred raspećem“ zaklinjao da je to sve što je on učinio u čitavoj toj stvari, „od početka do kraja“. Gibson ni dan-danas ne može sa sigurnošću da kaže da li mu je Ruis Alonso rekao istinu ili nije. „Mislio sam da će neko drugi preuzeti stvar i saznati nešto novo, ali to se nije dogodilo“, rekao mi je. (U međuvremenu, Ruis Alonso je umro.)

ploča u spomen parku

Od Fuente Vakerosa Gibson je krenuo na zapad. Nekada pospan brežuljkast krajolik oko Grenade sada je bio načičkan nizovima identičnih vila. Nedaleko od grada Alfakara prošli smo pored izvora Ajnadamar, Vrelo suza, kako su Arapi, koji su vladali ovim krajem od početka XIII veka sve do 1492. godine nazvali to mesto. Svuda su nicale nove kuće. Vozili smo se još malo uzbrdo, i onda došli do mesta na kom je, kako Gibson veruje, sahranjen Lorka.

Lorkin grob Gibsonu je 1966. pokazao čovek kog su zvali komunista Manolo i koji je tvrdio da ga je baš on iskopao. Dvadeset godina kasnije, 1986, na tom mestu napravljen je mali park, a grob je označen sivom granitnom pločom. Gibson mi je rekao da on, doduše, veruje da mu je Manolo rekao istinu, ali ne isključuje ni mogućnost da se Lorkino telo nalazi na nekom sasvim drugom mestu. Ima glasina koje kažu da su nacionalističke vlasti, uznemirene zbog pažnje koju ovaj mrtvi pesnik privlači, iskopale telo ne mnogo pošto je ono sahranjeno i prebacile ga na neko drugo mesto. Opet, ima i glasina koje tvrde da je Lorka u stvari pokopan u susednom gradu, u masovnoj grobnici poznatoj kao jaruga, el barranco, u kojoj ima možda i sedamsto leševa.

Dok smo se Gibson i ja šetali parkićem, koji ima mali amfiteatar i klupe ukrašene citatima iz Lorkine poezije, prošli smo pored grupe starijih turista Španaca koji su se upravo vraćali u autobus. „Možda ja jesam primitivan“, rekao mi je Gibson i pokazao na grob, „ali voleo bih da mogu da znam da li su ostaci velikog pesnika tu ili nisu.“ Zastavši pored granitnog spomenika, osetila sam da potpuno razumem tu želju za izvesnošću. Dok se telo ne nađe, Lorkina smrt ostaće nerešena u jednom važnom smislu te reči – a njegove su ubice verovatno upravo to i htele. Opet, i ekshumacija koja ne bi dala nikakve rezultate sasvim bi se dobro slagala s Lorkinim morbidnim senzibilitetom. „I ne nađoše me“, kaže Lorka kad opisuje potragu za njegovim sopstvenim telom u „Bajci i kolu trojice prijatelja“:


„Ne nađoše?
Da, ne nađoše me.
Al saznade se da šesti mesec pobeže ka bujici,
i da se more priseti, najednom,
imena svih svojih davljenika!“

 

iskopavanja, Burgos

Fotograf: CESAR MANSO/AFP/Getty Images

1]Sve Lorkine pesme citirane su prema prevodu Vladete Košutića (Federiko Garsija Lorka, Celokupna dela, Veselin Masleša, Sarajevo 1971). – Prim. prev.

[2] Premda su iskopavanja grobnica započeta, i pronađeno je oko 6000 tela, sa dolaskom nacionalističke vlasti 2011. godine finansiranja ovog projekta su ukinuta.

„Letter from Spain: Looking for Lorca. A country begins to disinter its painful past“
[The New Yorker, 22/29. Decembar 2003, str. 64-75]

Prevela sa engleskog Aleksandra Bajazetov-Vučen.
[„Mostovi”, 129-130, januar-jul 2005, str. 225-234]

izvor

_______________________________________________

ARHIVA

                                                    Federiko Garsija Lorka, Poezija  

Ljubavna poezija nepoznatih autora

Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke sreće.

I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!

Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala ! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam sam i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš i lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađes me, tamo gde prestajem ja
gde počinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.

Marčelo, Jedan život 
_______________________________________


A da se ja pretvorim u šapat
Razmažen
Vrućičav
Sevdahan
Hrleni

A da ti poljubim zube i nepca
I treće levo rebro
I da me skupiš u grudi

Prosto kao kad udahneš Sever
Kao kad oduvaš pramen sa čela
Kao kad ušuškaš jastuk
Kao što žmirneš na Sunce

A da ti zasanjam ždrebe na buri
Drhturavo
Osamno
Divlje
Iskislo

I da ti izmislim pčele i bube
I sve
Sve što zaželiš

Pa da opsujem
Što si daleko
Da me u snegu
Zazeleniš...
 (toki?)

_______________________________________


Ista noć

Kako to, da jedna ista noć,
što smo je proveli zajedno,
tvom srcu dade mir,
a mene zauvek ispuni
ludom ljubavi ? 

GOSPOĐA INTO BETO (11. vek)
JAPAN
 
_______________________________________


Ko je bio taj koji je ljubav
prozvao imenom ljubavi?
Zar ne bi bilo bolje
da ju je nazvao umiranjem,
kad ljubiti uistinu znači mreti.

Nepoznati pesnik iz zbirke

KOKINŠU (9.vek)


_____________________________________

 Tri stvari imaju tvoje oči Leila:

Crne dijamante Hindustana,
Sjajnu svilu Lahore
I lavu Fudžijame.

Lava je sjaj tvojih očiju,
Svila njihova toplina,
Dragulji tamna dubina.

Tri stvari ima tvoje srce Leila:

Žute burmanske zmije,
Otrovne gljive Bengala,
Otrovno cveće Nepala.

Otrovno cveće tvoje
su zakletve,
Otrovne gljive
tvoji poljupci,
Burmanske zmije
Tvoja izdaja.

Nepalski pesnik

__________________________________

Tragač

Tajanstveni otok
neotkrivene
vrele zemlje žene
tragova zmije,
blago sakriveno
crnog gusara
zaštićeno pečatom
ukletog…

Pronađeno,
požuda nema mira,
skidaš sve sa sebe,
gledaš diraš,
diviš se,
ničice padaš,
ukletim
bez povratka….

Uklet postaješ,
proklet ostaješ,
nestaješ u svijetu
mora
prokletih tragača…

Samo zbog tebe.

_________________________________________


Brini se za ovaj dan.
Zbog njega je život.
Pravi život života.
U njegovom kratkom toku je sve:
Realnost postojanja
Radost rasta
Veličanstvenost akcije
Slava snage.
Juče je samo sećanje.
A sutra je samo vizija.
Samo dobro življeno danas
Čini svako juče sećanjem na sreću
i svako sutra vizijom nade.
I zato se dobro brini za ovaj dan.

(Sanskritska pesma)

______________________________________

Jesen je prelila zlatne boje na misli moje,
izvukla ih iz samoće, ko zrelo voće...
Pa se vešto igra sa njima, međ' listovima,
gde sam skrio ime tvoje, i želje svoje.

Evo je jesen ponovo stiže, i sve je bliže
i nagoni me da se setim, da poletim,
da srce ponovo tebe traži, ali bez laži.

Kovitla u meni žuti list, k'o duša čist.

Sa lišćem vetar i srce nosi u smeđoj kosi,
tamo kud si otišla ti, i gde umiru leptiri.
U oku zelenom radost se roji, snovi tvoji
i ostvarenje tvoje traže, moje najdraže.

Jesenje zore dušu mi more, i setno zbore;
tačno je vreme, dalek je put i vetar ljut.
Razastri najlepše snove, k'o misli ove
zima evo ,na pragu drema, povratka nema.

Ako dočekam jesen novu, k'o što sam ovu,
potražiću te u kaplji kiše, što vreme briše.
Ja ću se sakriti u kaplji rose, kraj noge bose.

Spojićemo se nečujno, lako,
a onda ostati tako...
Zauvek stopljeni ostat' u travi,
k'o ljubavnici pravi...
_______________________________________

SENRJU

Senrju ima istu metriku kao haiku ali sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Može biti sirov, bestidan, pa čak i okrutan.
Mada je linija koja deli haiku i senrju pesmu vrlo tanka i skoro nestalna, dobar senrju je uglavnom onaj koji će nas pre naterati na osmeh nego na promišljanje. Senrju za svoju pozadinu ima društvo, odnose u njemu, religiju, filozofiju, sve ono što će nas navesti na zaključak da se baš opevano ima „tako čitati”.
Savremeni haiku stoga je često senrju. Dobar haiku ne analizira, ne ulepšava, ne nameće zaključak, dok dobar senrju u sebe uključuje sve to usmeravajući nas ka svojoj suštini:


LJUBAVNO PISMO
OD MOMKA KOGA NE VOLI
POKAZUJE MAJCI
nepoznati autor

Nepoznati japanski pesnik

Ne plači, o zrikavče!
Nema ljubavi bez rastanka
ni za zvezde na nebu!

----

Začuvši ljudske glasove,
cvetovi trešnje
malo porumeneše.

____________________________________________

Pesnik misli na svoju dragu

Još uvek kiši.Vetar ranjava
Cveće jasmina u mome vrtu
I lomi božure, koji posipaju stene.
Otvaram prozor i kao da vidim
Talasanje devojačkih kosa.
Žalostan sam i mislim na svoju dragu.
Plavo nebo, zeleno more i bele planine nas dele.
Ah, kad bi ove ptice mogle poneti
Mojoj dragoj list koji joj sada pišem.
Ah, kad bi potok mogao da joj ponese
Latice mojih božura! Magnolije sjaje u noći.
Ne uzimam lutnju .Promatram mesec,
Koji mi nalikuje na golem magnolijin cvet.

_________________________________________

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja?

Oči krasne tvoje što ne glede na me?

Kak to pomeržaše ljubiti zenice,

Kogda veseliše svegdar moje serdce?

Ah, ne mogu, sive (i), na te pomisliti

Il uzrok žalosti tebe prepisati.

Izdavno bo vrag naš mreže prostiraše

I meneka s tobom mraziti željaše.

Zato molim tebe, golubice moja,

Pokloni mi serdce i ustašca tvoja.

(XVIII vek)

____________________________________

GIZDAVA GOSPO

Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vraćajući se kući
ko luđak idem vičući oja oj.
Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama što ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvet brnistre okrunjena sjajem.
Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vašem punu korpu slame.
A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.

(Nepoznati pesnik, 14. st, Italija)

____________________________________


Nepoznati

(kraj XVIII veka)

Monaška pesma

Bledi mesec mi ne sjaje,
Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.

Nestala mi jest uteha,
Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.

Černa rizo, pokri tužno,
Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.

V mračno mesto stupa noga,
Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.

Neće rizu luča proći
Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.

Sva mi radost jest u tebi,
Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.

Kad poslednji dan mi suda
Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.


(izvor )

____________________________________

Hristu raspetom

To, da te ljubim, Bože, po sve dane,
ne nuka mene slava drugog sveta,
niti me nuka strah od pakla kleta
da grehe svoje napuštam i mane.

Ti me na ljubav nukaš, jer me gane
kada te vidim na krstu raspeta,
nuka me muka tvoja i smrt sveta
i nukaju me tvoje ljute rane.

Ljubav mi tvoja takvu snagu stvara

da bih te voleo i da neba nije,

plašio te se bez paklenog jara.

Za ljubav moju ja ne tražim dara,

pa da i nema nade što me greje,

ljubio bih te sa jednako žara.

...

Ovaj poznati sonet nastao je verovatno u drugoj polovini 16-tog veka. O njemu su napisane mnoge rasprave. Pripisivali su ga svetoj Terezi Avilskoj, Ignaciju Loyoli, Lope de Vegi i drugim ličnostima, ali pitanje autorstva ove pesme do danas nije rešeno. Po mišljenju mnogih, to je jedan od najsavršenijih soneta što su ikad napisani, koliko po izvanrednoj, upravo majstorskoj izražajnoj strukturi i neobičnoj muzikalnosti, toliko po onom mračnom unutrašnjem žaru, mističnom zanosu i predaji. Nažalost, prevod pokazuje samo deo lepote originala.

_______________________________

Nepoznati

(druga polovina XIV v.)

Ispovedna molitva

1
O mne grešnomu,
uvi mne grešnomu,
gore mne grešnomu,
ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,
kako mi se deti s grehi mojimi,
ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi,
i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine
moji gresi i moja bezakonja
tisušta tisuštami tmi tmami
pred toboju, Gospodi,
po vse dni i po vse nošti
i po vse časi streših ti, Gospodi,
prosti me.

Izbavi me, Gospodi,
gorkija, ljutija, zlija
i naprasnija smrti
i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi
slzi pokajanija,
slzi pokajanija,
slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,
smrt i končinu blagu
s pokajanijem i sa slzami
i sa pričaštenijem svetih božestvenih
i prečistih Hristovih tajin
sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,
prosti me za ime tvoje svetoje,
Gospodi,
prosti me jelika ti sgreših
va vse dni života mojego
i po vse nošti i po vse časi
jeliko ot junosti mojeja
i do starosti.

2
A se sut gresi moji:
ljubodejanije, preljubodejanije,
blud, nečistota,
rastljenije tela,
raždeženije ploti,
istecanije pohoti skvrnije
na jave i va sne

Sgreših, Gospodi, prosti me.

3
A se sut gresi moji:
srebroljubije, zlatoljubije,
slastoljubije, slavoljubije,
samoljubije, sanoljubije,
miroljubije, platoljubije

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

4
A se sut gresi moji -
mnogoslovije, ljuboslovije
praznoslovije, skrvnoslovije,
lažeslovije, smehoslovije,
bludoslovije, sramoslovije,
bujeslovije, sujeslovije,
basnoslovije, sprotivslovije,
zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me

5
A se sut gresi moji:
lihoimstvo, mazdoimstvo,
posuloimstvo, rezoimstvo,
čužeimstvo,
opalstvo i okajanstvo,
nasilstvo, krivosudstvo,
upremstvo, unovorstvo,
naprasanstvo, nepokorstvo,
lakomstvo, pretebstvo,
laskrdstvo, nesitstvo,
pijanstvo,
nečuvstvo, neverstvo,
visokoumstvo,
svetokradenije,
surovstvo, prezorstvo,
licemerstvo, pronirstvo,
lukavstvo, zbojstvo,
izvitstvo,
neumstvo, nepostavstvo,
nedostojimstvo

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

6
A se sut gresi moji:

objadenije,
upivanije, blvanije,
tajnojadenije
i oklevetanije, oglagolanije,
osuždenije, kičenije,
zlonravije, zlopomnenije,
zlosrdije, žestosrdije,
nemilosrdije,
šetanije, šeptanije,
roptanije,
huljenije, kobenije,
uninije, bezčinije,
mnenije, prenije,
tašteslovije,
neposlušanije,
samopravljenije,
neispravljenije molitvi,
nebreženije o svojej duši,
nebreženije o svojem spaseniji,
nebreženije o Božjim dele,
nebreženije o crkovnom peniji,
nebreženije o kelejnoj molitve,
nebreženije mnišskago pravila,
nebreženije manastirskago opštago žitija

Sagreših ti, Gospodi, prosti me.

7
A se sut gresi moji:

zavisti, nenavist,
revnost, jarost,
skupost, lenost,
slabost, ljutist,
bujest,
unost, praznost,
gordost,
drzost, mrzost,
gorest,
ostroželčije, naglodušije,
sverepstvo,
zlokozanstvo, zlomistvo,
rugateljstvo,
pitljivstvo, strpotljivstvo,
plenjenije, pomračenije,
prevraštenije, razvraštenije,
parenije, složenije,
smeh, klič, plišt,
gnev, svar, boj,
tatba, laža, svada,
obada, obida, vražda,
mnogosanije,
riznoje ukrašenije,
skrvnih mislej primanije,
posvednevnoje padenije
va sne i va jave,
sablažnjenije,
iskušenije.

8
Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam
va svetuju crkov i va sveti oltar.
mnogaždi nedostojin si celoval jesam
svetoje jevangelije i svetija ikoni
i časni krst i mošti svetih,
mnogaždi nedostojin si jal jesmi
svetuja doru i hleb svetuja
Bogorodicu iže ot Panagija,
mnogaždi nedostojin si pričastah se
svethi i božastvenih
prečistih tajin Hristovih,
mnogaždi krošku uronil jesam
Bogorodicu svetija hlebca
ili dori ili proskuri,
mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,
mnogaždi va kletvu vpadoh,
mnogaždi kletvu prestupih,
mnogaždi mnogih poklepal jesam,
mnogaždi u mnogih zaprel jesam
čužego imenija,
mnogaždi namita lišil jesam
mita ili najma ili mazdi jego,
mnogaždi u mnogim posuli i mazdi
vzimal jesam,
mnogaždi mnogih lajal jesam,
mnogaždi mnogih ukoril jesam,
mnogaždi mnogih pohulil jesam,
mnogaždi mnogih zloslovil jesam,
mnogaždi mnogih sablaznil jesam,
mnogaždi mnogih oskrbil jesam,
mnogaždi mnogih klet jesam,
mnogaždi mnogih bil jesam i do krove
a sa vsemi time ne prostil se jesam
mnogaždi osezah i zreh
smradnija tajnija detorodnija udi moja,
mnogaždi na ženu ili devicu
ili na otroča krasno vazirah
s pomišljenijem i sa želanijem plotskim
mnogaždi mnogih obidel jesam,
ili oklevetal,
mnogaždi mnogih osudil jesam,
mnogaždi oblenih se vstati
na kelejnuju molitvu
i crkovnoje sbornoje penije
na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben
ili k časom i k liturgiji
i k večernji i k nefimonu.

9
Ne ispravil ti jesam, Gospodi,
pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,
va vse dni života mojego,
ne ispravil ti jesam, Gospodi,
va belceh krštenija
a v črnorizceh obeta mnišskago žitija
i velikago svetago obraza skitničeskago,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
otcem svojim duhovnim va pokajaniji
i va ispovedaniji i va opitemijah,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
posta, poklonov molitvi
i vsakija ne stvoril jesam opitemiji
i vsegda stvoril jesam delo Božije
s nebreženijem.

10
Gospodi, sija vse sgreših,
sija vse ispoveduju,
sih vse kaju se,
sih vseh prosti me.

Gospodi,
prosti me, Gospodi,
prosti me,
jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,
prosti me.

Gospodi,
pomiluj me nedostojnago,
očisti me, spasi me grešnago,
okajanago, skvrnago,
nečistago, nedostojnago
i bezakonago, bezumnago,
nerazumnago, neistovnago,
zlonravnago, zlokozananago,
zloobraznago, zlopomnimago,
zlopitljivato, zlosrdago,
zlodejivago,
ljubodejivago,
neključimago, nepostavnago,
svraštenago, razvraštenago,
osuždenago, padšago,
slabago, unilago,
lenjivago, netrpeljivago,
sonljivago,
neposlušljivago, nebržljivago,
nečistivago, nepokorljivago,
lastljivago, roptivago,
strpotljivago, gnevljivago,
gordeljivago, zavistljivago
lukavago, bestudnago,
bezrodnago, besčinago,
licemernago, jarosnago,
strastnago, naprasnago,
pomračenago, otemnjenago,
okajanago i ožestočalago,
nečuvstnago, nečlovečnago,
nepotrebnago,
vrednoumnago, sujeumnago,
sujetnago, surovago,
sverepago rugatelja,
dosaditelja postidnago,
mrzkago, skarednago,
gnusnago, grubago,
glupago, gluhago,
hudago, bednago,
nemoštnago, smertnago,
tlenago raba svojego
vredoljubca, bljudoljubca,
pltoljubca, smeholjubca,
slavoljubca, slastoljubca,
pohotljubca.

11
Uvi mne,
kako hoštu ot vraga izbiti
greholjubiv si!

Gospodi, sgreših, prosti me,
primi me, Gospodi, kajuštago se
i pomiluj me, Bože,
milostiv budi mne grešnomu
i pomiluj me, Bože,
očisti me grešnago i pomiluj me,
sazdavi me i pomiluj me,
besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

Ispovedaju ti se, Gospodi,
Bože nebesi i zemlji.

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego
jeliko otrečno svetimi knjigami
i jeliko otrečno va svetom kršteniji
i jeliko va postriganiji obeta mnišskago -
a togo vsego jesam neispravil,
a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

12
Jeliko sgreših -
pače čisla peska morskago,
prosti me, Gospodi.

Jeliko ti sgreših
va vse dni života mojego
i jeliko va ninješni dan
i va siju nošt i va si čas.

I vsegda bez čisla sgreših
dušeju i telom,
snom i lenostiju,
omračenijem besovskim,
va pomisleh nečistih
i va zabitiji uma.

Sgreših srcem i vsemi čuvsti,
sluhom, vidom, slovom i delom
i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,
no o vse kaju se,
prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

( izvor )

                                                 ARHIVA  ~KNJIŽEVNOST