Bulgakov -Pismo Staljinu

Majstor i Margarita 

„Molim Sovjetsku vladu da mi naredi da pod hitno napustim SSSR, u pratnji svoje supruge Ljubov Jevgenijeve Bulgakove. Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca, koji više ne može biti od koristi svojoj domovini, velikodušno pusti na slobodu“, piše 1930. jedan od najvećih književnika 20. veka Mihail Bulgakov sovjetskom vođi Staljinu.

U vreme kada je pisao ovo pismo, autor Majstora i Margarite bio je u očajnim prilikama – nije hapšen ni proteran u inostranstvo, ali su ga proglašavali antisovjetskim i reakcionarnim elementom i zabranjivali mu dela. Usledio je telefonski poziv od vrhovnog vođe lično, koji ga je upitao: „Ali zar vi zaista želite dozvolu za odlazak u inostranstvo? Nismo vam, nadam se, toliko dosadili?“

Odnos Bulgakova i Staljina bio je vrlo kompleksan – između ostalog Staljin je tražio da se zabrani Bulgakovljeva drama o užasima bratoubilačkog rata Bekstvo, ali mu se, sa druge strane, veoma dopala drama Dani Turbina, pa ju je navodno gledao čak 15 puta. Ova pritajena igra mačke i miša, koja u nekim momentima liči na svojevrsnu izopačenu bliskost, tema je knjige Bulgakov – pisma Staljinu Aleksandra Novačića koju je nedavno objavila izdavačka kuća Dobar naslov. U pitanju je svojevrsna biografska polemika izložena kroz mešavinu istorijskih činjenica i fikcije.

Dokumentovani delovi deo su građe koja je nađena nekoliko decenija nakon smrti Bulgakova kada su otvorene arhive KGB, u kojima je između ostalog pronađen i prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. Oni se prepliću sa fikcijom koja je inspirisana autorovim čuvenim delima. Dovoljno je reći da je pisac čiji „rukopisi ne gore“ u svojim knjigama govorio o ruskom društvu ogrezlom u nemoralu, korupciji, sebičnosti i pokvarenosti. Njegov najčuveniji roman, koji je u celosti objavljen tek 1989, pun je aluzija na strašnu političku pošast koja je poharala Rusiju i ima za glavnog junaka pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog nepodobnog pisanja. Smatra se da je njegova treća žena Jelena Sergejevna inspirisala lik Margarite, a da je Staljin bio inspiracija za nastanak romanesknog đavola – Volanda.

Emil Zola, "Optužujem"

Pre 120 godina francuski kapetan jevrejskog porekla Alfred Drajfus zbog lažnih optužbi za špijunažu u korist Nemačke osuđen je na doživotnu robiju na Đavoljem ostrvu. Optužila ga je francuska kontraobavještajna služba, a kao glavni i jedini dokaz pokazan je tzv. "bordereau", pismo koje je navodno napisano njegovim rukopisom.

Emil Zola  stao je u njegovu odbranu.

Napisao je otvoreno pismo tadašnjem predsedniku Francuske Feliksu Foru u kojem je optužio francusku vladu i Generalštab za antisemitizam i progon nedužnog kapetana. Zolino pismo pod naslovom "Optužujem" na prvoj strani objavio je list "Oror". Samo nekoliko dana kasnije vlast je optužila Zolu za klevetu i osudila na godinu zatvora. Da bi izbegao kaznu pobegao je u Englesku.

Drajfus je amnestiran 1900, a 1906. godine došlo je do revizije procesa u kojem je utvrđeno da je nevin. Urednik novina koje su objavile Zolino pismo dočekao je taj dan kao premijer Francuske. Zola je već bio mrtav, otrovan gasom.

Pismo
Gospodine,

Da li biste mi dozvolili da, zahvalan kao što jesam na ljubaznom prijemu koji ste mi jednom pružili, iskažem svoju brigu za održavanje Vašeg zasluženog ugleda i ukažem na zvezdu koja je do sada sijala tako snažnim sjajem, a koja sada rizikuje da bude pomućena najsramnijom i najneizbrisivijom mrljom?

Neoprljani zlim klevetama, Vi ste osvojili srca svih nas…. Ali kakvu je prljavštinu ta Drajfusova afera bacila na Vaše ime - htedoh reći "vlast"… Sada je slika Francuske ukaljana prljavštinom i istorija će zabelježiti da je ovaj zločin protiv društva bio počinjen za vreme tvoje vladavine.

Kako su se oni usudili, tako ću se usuditi i ja. Usudiću se da kažem istinu, kao što sam i obećao da ću reći, u potpunosti, jer predstavnici pravde nisu uspeli to da učine. Moja dužnost je da progovorim; ja ne želim da budem saučesnik parodije. Noćima bi me, inače, proganjale senke nevinog čoveka koji pati u najstrašnijim mukama zbog zločina koji nije počinio.... I zbog Vas, gospodine, izreći ću istinu… Poznavajući Vaš integritet, uveren sam da Vi istinu ne znate…

...Kao što sam pokazao, slučaj Drajfus bila je unutrašnja stvar Ministarstva rata: jedan oficir Glavnog štaba bio je optužen od strane njegovih saradnika oficira Glavnog štaba i osuđen pod pritiskom načelnika štaba. Još jednom, čitav Glavni štab je trebalo da bude proglašen krivim da bi on bio proglašen nevinim. …Kakvo je gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije postalo to svetilište koje odlučuje o našoj naciji...

Uistinu, to je zločin koji se bazira na najprljavijim elementima štampe, a Esterhajzova (pravi krivac op.a.) odbrana poverena je gamadima Pariza, koji sada likuju nad porazom pravde i istine… Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnenje do krajnjih granica, a da bi se sve okrenulo u nečiju korist najgorim spletkarenjima.…

Ovo je prava istina, gospodine predsedniče... Shvatam da nemate moć nad ovim slučajem, da ste ograničeni Ustavom. Ali ipak imate dužnost kao čovek… Ponavljam sa najvećom žestinom i osudom: istina maršira i ništa je neće sprečiti… Kada je istina zakopana pod zemljom, ona raste i dostiže toliku snagu da jednog dana kada eksplodira nosi sve pred sobom...

...Što se tiče ljudi koje optužujem, ne poznajem ih, nikada ih nisam video i ne nosim ni mržnju ni zlovolju prema njima. Za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo…. Imam samo jedan cilj: da prosvetlim one koji su čuvani u mraku, u ime čovečanstva koje je patilo toliko mnogo i koje ima pravo na sreću. Moj vatreni protest je jednostavno plač moje duše. Pustite ih sada da me osude, da me izvedu pred sud pravde i da vrše istragu usred bela dana. Ja čekam!

 Emil Zola,
 13. januar 1898.

Emil Zola, "Optužujem"

Uliks,sudska odluka

Džojsov Uliks je prvi put u celini, kao knjiga, objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Četiri godine ranije, počelo se sa njegovim izlaženjem u vidu pojedinačnih epizoda u Maloj reviji (The Little Review), književnom časopisu čije je sedište prvo bilo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Časopis su osnovale Margaret Anderson (Margaret Caroline Anderson) i Džejn Hip (Jane Heap), a urednik internacionalnog odeljka je bio književnik Ezra Paund (Ezra Pound). Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje pojedinih delova iz ovog, kako danas mnogi smatraju, najznačajnijeg romana u istoriji pisane reči. Međutim, već 1920.g., Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka, pokrenulo je postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se urednice Male revije osude zbog objavljivanja obscenosti, a kopije časopisa su konfiskovane i uništene. 

                  6. decembra 1933.g., sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulsi (John M. Woolsey), doneo je odluku kojim je ranija presuda o zabrani, bilo štampanja, bilo unošenja romana Uliks u SAD, poništena, što je bio presedan. Naime, sve do donošenje te odluke bilo je opšte prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju obscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe.

Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke:   II Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, svo moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi ove knjige. Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak. III Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi njenog pornografskog karaktera. Da je moj zaključak da je knjiga pronografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga. IV U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu, i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava o čemu svaki od tih likova razmišlja. Džojs je pokušao - po mom mišljenju, veoma uspešno - da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog, bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiču na život i ponašanje likova koje opisuje. Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane ivice poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti. To, između ostalog, objašanjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv. Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i prljavim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom. Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i prljavim, su stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje, široko zastupljene. Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće. Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga. V Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i prljave reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini . Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno? Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu. VI Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks obscena knjiga u onom smislu kako je obscenost definisana zakonom. Tumačenje reči obsenost je zakonski definisano na sledeći način: namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli. Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca, i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su "prosečnih seksualnih potreba." Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju obscenosti, uporedio sam svoje utiske o knijzi sa utiscima dva svoja prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba "prosečnih seksualnih potreba." Ova dva književna procenitelja - mogu ih tako nazvati - su pozvana odvojeno, i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa. Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju obscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks obscen u okviru te definicije. Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena. Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je, stoga, jedini pravi test za pitanje obscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi. Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih, osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka. Stoga, Uliks može biti primljen u Sjedinjene Američke Države. 6. decembar, 1933. John M. Voolsey

Pismo Zorana Radmilovića

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović