Autor: Elizabet Kolbert
Osamnaestog avgusta 1936, ili možda devetnaestog, ne zna se zasigurno, Federiko Garsija Lorka odveden je iz zatvorske ćelije u Granadi nekud u brda severoistočno od grada. Moguće je da je noć (ili svega nekoliko sati, i tu postoje različiti podaci) proveo u dečjem letovalištu Kolonija, koje je na početku španskog građanskog rata pretvoreno u prolazni logor za osuđenike; a moguće je i da su ga držali u parkiranom automobilu. Tokom sati koji su prethodili pogubljenju Lorka je ili pušio i, ophrvan beznađem, razgovarao sa drugovima iz ćelije, ili je nem sedeo između dva naoružana čoveka koji su ga čuvali a kad je shvatio da ga vode na paseo, poslednju šetnju, navodno je tražio sveštenika. (Prema ovoj verziji, rečeno mu je da trenutno u blizini nema nijednog.) Možda je bio i mučen: jedan od njegovih dželata kasnije se hvalio da mu je „ispalio dva metka u dupe, kad je peder”. Ipak, kao i mnoge druge glasine o Lorkinim poslednjim trenucima, ni ova nije potvrđena.
U trenutku kad je ubijen, Lorka je imao trideset osam godina. Sa dvadeset i nešto napisao je Ciganski romansero, zbirku balada s kojom je gotovo odmah postao najslavniji španski pesnik, a fantastični uspeh njegovih andalužanskih tragedija (Krvave svadbe i Jerma) doneo mu je i titulu jednog od najvećih dramskih pisaca. Od detinjstva je bio opsednut svojom smrću, pa i pojedinostima oko sopstvene sahrane. Salvador Dali, Lorkin blizak prijatelj, a možda i Lorkina ljubav, pričao je kako je Lorka, još za studentskih dana u Madridu, ponekad umeo da inscenira svoju sahranu, da opisuje položaj leša, zatvaranje kovčega i klimanje pogrebne povorke po neravnim kaldrmisanim ulicama. „U toj igri proces raspadanja trajao je pet dana”, prisećao se slikar. Pesnik u Njujorku, zbirka koju je Lorka napisao tokom jednogodišnjeg boravka u SAD i na Kubi 1929-30, sadrži nekoliko aluzija na ubistvo, svih u prvom licu, a među njima su i ovi stihovi iz pesme „Bajka i kolo trojice prijatelja”:
Kad iščezoše čisti oblici
Pod zrikom belih rada,
Shvatih da bejah ubijen.
Lorkina slava pronela se i van Španije. Krvave svadbe bile su hit u Buenos Ajresu, a Lorka je došao na jedno izvođenje, šarmirao Pabla Nerudu i iznervirao Horhea Luisa Borhesa. Među njegovim prijateljima Amerikancima bili su i Mildred Adams, novinarka Timesa, i izdavač i kritičar Heršel Brikel, koji je tvrdio da ne zna nikog ko bi bio „bliži pojmu genija” nego što je to Lorka. Potraga za Lorkom počela je gotovo čim se pročulo da je pesnik nestao. Oktobra 1936. H. Dž. Vels, predsednik londonskog PEN-kluba, poslao je telegram vojnom namesniku Granade i zahtevao obaveštenje o svom „istaknutom kolegi”. Ipak, iako je bilo sasvim jasno da je ovaj pisac svetskog glasa prosto nestao, vlasti se jesu potrudile da odgovore: čitav tekst namesnikovog telegrama glasi: „Ne znam gde se nalazi don Federiko Garsija Lorka”.
Sada, gotovo sedamdeset godina kasnije, možda konačno možemo da odgovorimo na neka pitanja vezana za Lorkino ubistvo. U sklopu zakasnelog suočavanja sa zločinima počinjenim tokom građanskog rata, dobrovoljci širom Španije pokušavaju da lociraju stotine masovnih grobnica i da ih, ukoliko je to moguće, i otvore. Kao što sablasno anticipiraju stihovi iz Pesnika u Njujorku („Obigraše kafane, groblja i crkve,/otvoriše burad i ormane,/ polomiše tri kostura da bi im iščupali zlatne zube”), sada se traga za onim što je od Lorke uopšte moglo ostati.
Ekshumacije se u Španiji uglavnom odvijaju vikendom, delimično da bi se izašlo u susret porodicama žrtava, ukoliko žele da prisustvuju, ali najviše zbog ljudi koji obavljaju ekshumacije, pošto oni to rade volonterski. Nedavno sam jedne subote prisustvovala takvoj jednoj ekshumaciji u Vadokondesu, gradiću u pokrajini Burgos, dva sata vožnje od Madrida na sever. Vadokondes ima nekoliko uličica s kamenim kućama i kafanicu, a seljaci u okolini gaje šećernu repu, koja je u tom trenutku upravo bila zrela za skupljanje i ležala u velikim gomilama posred njiva. Grobnica je bila nedaleko od puteljka za traktore, koji je nestajao negde u šipragu, i nije je bilo lako pronaći; kad sam stigla do nje, već je bila iskopana jama dubine jednog metra, u tamnocrvenoj zemlji nalik retkom testu. Sa dna je štrčalo nekoliko kostiju, crvenkastih kao i zemlja.
Ekshumaciju su vodili Fransisko Ečeberija, profesor sudske medicine na Baskijskom univerzitetu u San Sebastijanu, i njegova žena Lurd Erasti, arheolog. S njima je bilo nekoliko studenata, kao i njihova trinaestogodišnja ćerka Igone. Studenti su špahtlicama uklanjali zemlju oko kostiju dok je Ečeberija baštenskim makazama sekao korenje koje se uhvatilo između leševa. Kad god bi neko od studenata naišao na nešto što treba skloniti, dugme, recimo, ili čauru metka, Ečeberija bi pozvao Igone da to uvije u staniol i stavi u kutiju. Kad sam je pitala na koliko je ekshumacija bila, Igone je samo slegnula ramenima, ko bi to sve zapamtio.
Frankove trupe vode ljude na streljanje
Kako je jutro odmicalo, pojavljivalo se sve više ljudi: španska ekipa koja snima dokumentarac, austrijska ekipa koja snima dokumentarac, jedan novinar iz Francuske, i deca, unuci i praunuci pokojnika. Porazgovarala sam s Hoseom Marijom Rohasom Ruisom, koji preko nedelje radi u drogeriji u gradiću Aranda de Duero. Rohas je dobrovoljac Društva za očuvanje istorijskog pamćenja, i planirao je ovu ekshumaciju gotovo godinu i po dana. Kaže da je s mukom dolazio do pravih informacija o lokaciji: na prvom mestu na kom su kopali, desetak metara od ovog, nisu pronašli ništa.
„U selima još vlada strah”, rekao mi je. „Kad hoćeš da popričaš s nekim, odmah te odguraju u sobu i spuste roletne. Još se skrivaju.” Rohas je računao s tim da će na ovom mestu pronaći tela šestorice muškaraca, svih iz susednog sela Santa Krus de la Salseda; svi su, kao i Lorka, ubijeni 18. ili 19. avgusta 1936. Rohas je uspeo da otkrije imena petorice, ali mu je šesti nedostajao. Kad sam ga upitala zašto toliko vremena posvećuje ovoj stvari, odgovorio je: „Ne mogu to baš tako lako da objasnim. Čini mi se da mislim isto kao što je mislila i većina ljudi sahranjenih ovde, i da sam bio te zle sreće da se rodim baš tada, i ja bih sigurno završio u nekom jarku.”
Rođaci žrtava stigli su na ekshumaciju iz svih krajeva Španije. Jedan čovek iz Bilbaoa kaže da je gledao kako mu oca, seljaka s levičarskim političkim shvatanjima, odvoze na seoskim kolima, da bi, svega nekoliko sati kasnije, neko došao biciklom do njegove majke i rekao da joj je muž mrtav. Žena iz Arande de Duero seća se da je videla kako joj odvode dedu. Deda je bio socijalista i imućan seljak, odveli su ga baš kad je prodao nekoliko ovaca i dobio za njih tri hiljade peseta, pozamašna suma u to vreme. Deda očigledno nije shvatao kuda ga vode, pošto je poneo i novac. Jedna žena iz Madrida kaže da se njen otac, kovač, nije ni zanimao za politiku; pogubljen je, tvrdi ona, samo zato što je jedan drugi kovač, čovek s vezama u lokalnom ogranku falange, hteo da mu preotme kovačnicu.
Jedno pogubljenje
„Jednu stvar moramo da razjasnimo”, rekao je Ečeberija. „Ovde nije bilo rata. Ovo je bila čista odmazda. Španski građanski rat trajao je tri godine i bio je veoma okrutan, ljudi su se ubijali. Ali ima i krajeva u Španiji u kojima se nije ratovalo a u kojima ipak ima toliko zajedničkih grobova.” Neki rođaci su izgleda čak i znali kako se ubice zovu, ali nisu bili spremni da to kažu. No, svi su tvrdili da je lokalna „crna lista” sačinjena uz pomoć seoskog lekara koji se pak konsultovao sa seoskim sveštenikom. „Sveštenik je bio pomagač u ubistvu”, rekao je jedan čovek. „Zvao se don Emeterio.”
Negde predveče Ečeberija je pozvao sve da se okupe oko jarka. U grobnici je bilo nekoliko nabacanih kostura. Zemlja oko njih više nije bila crvenkasta već zagasito mrka, boje kakaoa. Do večeri je valjalo završiti pripremu terena, kako bi se ljudi sutra vratili i sklonili kosti. Ečeberija je upitao da li neko od članova porodice želi da kaže nešto. Raspoloženje, i inače tmurno i pomalo nalik onom koje vlada na klinikama, odjednom se promenilo. Javila se sestra one žene koja je videla kako joj odvode dedu. „Mi smo se okupili, ali moja majka, ona je najviše propatila”, rekla je i rasplakala se. „Ona se teško borila u životu. A mi, braćo moja i sestre, mi sad osećamo tugu i bol zbog svega toga. Ne bes, iako ne zaboravljamo, samo tugu.”
U gradu Monte Torosos, u pokrajini Valjadolid, postoji masovna grobnica u kojoj se nalazi možda i čitavih hiljadu leševa. U Orgivi, gradiću u pokrajini Granada, nalazi se grobnica koja sadrži tri hiljade, a u Meridi, u Estremaduri, grobnica s možda čitave tri i po hiljade leševa. U poređenju s njima, grobnica u Vadokondesu relativno je beznačajna. Ona u kojoj je skončao Lorka još je manja. Smatra se da se u njoj nalaze četiri tela: pesnikovo, telo učitelja Dioskora Galinda Gonsalesa, čoveka bez noge, i dva banderiljera bliska anarhističkim krugovima, Hoakina Arkoljasa Kabesasa i Fransiska Galadija Melgara. Ipak, s obzirom na osetljivi konsenzus koji čini temelj španske demokratije, teško da bi neka druga ekshumacija mogla biti politički delikatnija.
Moderna španska politika u znatnoj meri počiva na svesnom i kolektivnom zaboravu. Španski građanski rat počeo je u leto 1936. godine, kada je Franko izveo vojni puč protiv Druge republike, pa do proleća 1939, kad su republikanske snage konačno poražene. Postoje procene da je za to vreme stradalo oko petsto hiljada ljudi. Od tih petsto hiljada, oko stotinu hiljada je pogubljeno, a među pogubljenima ima tridesetak hiljada ljudi kojima se zameo svaki trag. Među ljudima koji su ubijeni i bačeni u grobnice pored drumova bile su sindikalne vođe, anarhisti i članovi Komunističke partije, ali jednako ste loše mogli proći i ako ste učitelj ili uspešan apotekar. Izgleda da su mnoge žrtve odabrane na osnovu onog što je romansijer i flozof Migel de Unamuno, Lorkin poznanik, nazvao „duhovnom gubom Španije: resentiman, zavist, mržnja prema inteligenciji”.
Posle rata, zvanična politika Frankovog režima onemogućavala je ne samo javnu, nego čak i privatnu raspravu o tome šta se desilo s nestalima. Lorka je bio zabranjen do 1954. godine, kada je Franko dozvolio da se objavi novo izdanje nečeg što je bez osnova nazvano Sabranim delima, ali čak i tada su okolnosti pod kojima je Lorka stradao ostale tabu. Više od tri decenije Lorka je ležao u neobeleženom grobu, a kad je lokacija, ili ono što se smatralo lokacijom, i zvanično otkrivena, 1971. godine, to je najvećim delom bilo rezultat truda Lorkinog biografa, Irca Ijena Gibsona.
Posle Frankove smrti 1975, činilo se da je zvanično suočavanje s prošlošću neophodno koliko i nemoguće. „Da ste u to doba obilazili sela po Španiji, kao što ja jesam, pomislili biste da mržnja u njima ključa i samo čeka kad će da eksplodira”, rekao mi je Pol Preston, profesor na London School of Economics i jedan od najpriznatijih stručnjaka za savremenu istoriju Španije. „Ali to se nije desilo, kao što znamo. A ja bih, sa stanovišta sociologa, rekao da se to nije desilo zato što posle onako krvavog građanskog rata i posle onako stravične represije i posle četrdeset godina diktature većina ljudi smatrala da treba učiniti sve samo da se izbegne još jedan građanski rat.” Prelazak na demokratiju, kaže Preston, bio je „stvar nagodbe između umerenih ljudi iz Frankovog režima i umerenih ljudi iz demokratske opozicije, koji su se složili oko toga da po prošlosti ne treba kopati.” U Španiji se nije sudilo nijednom pripadniku diktatorskog režima, niti je došlo do „otkrivanja istine i pomirenja”, procesa kakav je postojao u Čileu ili Južnoj Africi. U pokušaju puča 23. februara 1981, kad su na ulice Valensije izvedeni tenkovi a parlament danima bio pod opsadom, na videlo je izašao sav strah Španaca da će se sve vratiti na staro.
Španska vlada se čak i sad, mada nekako poluzvanično, opire kritičkom preispitivanju prošlosti. Od 1996. većinu u parlamentu ima Narodna stranka, Partido Popular, partija desnog centra koja delom vuče svoje korene iz Frankovog režima. Negde 2002. ispostavilo se da je vlast uplaćivala novac poreskih obveznika na račun Nacionalne fondacije Francisko Franko, na čijem je čelu Frankova ćerka Karmen i koja, pored brojnih drugih aktivnosti, održava i Vođin grob i sveže cveće na njemu. Ne zadugo potom premijer Hose Marija Asnar i nehotice je podigao tiraž jedne u suštini profrancističke istorije građanskog rata kad je rekao da je to knjiga koju će čitati preko leta. (U Mitovima građanskog rata, Pio Moa, nekadašnji pripadni komunističke gerile, krivicu za čitav rat svaljuje na levicu.)
U vicu koji je nedavno kružio Internetom, Franko ustaje iz mrtvih, pa pogleda razne funkcionere Narodne stranke i otkrije mnoga poznata imena. „Gle, pa je li ovo moj prijatelj?” pita svaki čas. „Ne, nego njegov sin”, glasi odgovor, sve dok Franko ne stigne do Manuela Frage Iribarne, koji je šezdesetih radio u Ministarstvu za informisanje a koji je sada premijer pokrajinske vlade u Galiciji. „A, opet sin”, kaže Franko. „Ne, nego tvoj prijatelj!” – Asnarova vlada odbila je da snosi troškove, pa i odgovornost za otkrivanje masovnih grobnica po Španiji, ali ipak plaća ekshumiranje zemnih ostataka pripadnika Plave divizije, koja se zajedno s nacistima borila na istočnom frontu. Početkom decembra 2003. u donjem domu parlamenta održana je omemoracija za Frankove žrtve, a Narodna stranka nije htela da učestvuje u njoj zato što ta ceremonija, kako je rekao portparol stranke, znači „povratak u prošlost”, a on „ne donosi ništa pozitivno”.
U takvoj situaciji ekshumacija Lorkinog tela postaje naročito značajna. „Zato što je Lorka bio tako čuven, njegova smrt je dobila simbolično značenje”, kaže Soledad Foks, profesor za špansku i uporednu književnost na Vilijamsovom koledžu, žena čiji su rođaci ležali po Frankovim zatvorima. „Trebalo je zastrašiti ostale. A ima i neke ironije u tome što Lorka, budući tako čuven, personifikuje čitav proces ekshumiranja. Njegova slava održava sećanje na tragičnu istoriju španskog građanskog rata.”
Kad govore o tome zašto ne govore o svojoj istoriji, Španci pominju „pakt ćutanja”, el pacto del silencio, i pod njim uglavnom podrazumevaju odluku vlasti da izbegava suđenja i zvanične istrage, ali ovaj termin u mnogim porodicama ima sasvim drugačije značenje.
Emilio Silva je suosnivač Društva za očuvanje istorijskog pamćenja. Njegov deda, koji se takođe zvao Emilio Silva, ubijen je 16. oktobra 1936. godine, zajedno s još desetak ljudi, i sahranjen na neobeleženom mestu. Silvina baba nadživela je svog muža za šezdeset godina. „Baba je umrla kad su meni bile trideset dve”, pričao mi je Silva u jednom madridskom kafeu. „Kad sam bio dete, provodio sam kod nje čitavo leto. Nikad ni reč nije rekla o dedi. Ništa, nikakvo objašnjenje. Kad bi se cela porodica okupila na ručku i moj otac ili stričevi počeli da govore o prošlosti, pa bi se vratili u četrdesete, baba bi tad samo rekla, dosta, i svi su znali zašto to kaže.”
Silva sad ima trideset osam godina, ima tamnu talasastu kosu, crne oči i nekako je dražesno rastrojen. (Tokom našeg razgovora bar je deset puta razgovarao na mobilnom i tri puta odlazio da preparkira kola kako ne bi platio kaznu.) Po profesiji slobodni novinar, Silva je u proleće 2000. godine radio na romanu u kom iznosi priču svog dede i dva emigranta republikanca koja se vraćaju kući posle dugog niza godina provedenih u Argentini. Da bi pribavio istorijske podatke za knjigu, Silva je otišao u Viljafranku del Bjerso, nadomak grada Leona, gde je njegov deda držao radnju.
Kad se već zadesio u tom kraju, Silva je rešio da se raspita da li neko možda zna nešto o dedinoj smrti. Međutim, ljudi bi mu uvek pričali sopstvene jezive priče. „Ne znam”, rekao mu je jedan, „ali kod mene na njivi, tamo gde sadim paradajz, tamo ima tri tela.” Drugi starac mu je rekao: „U ovom selu više ljudi imaš van groblja nego na njemu.” Konačno, Silva je naišao na čoveka koji se seća da se u noći kad je Silvin deda ubijen probudio od pucnjave: imao je deset godina, i seća se da je, onako preplašen, otrčao kod roditelja u krevet.
„Rekao i je da odem u susedno selo”, priča Silva. „Ideš prvo glavnim drumom, pa onda dođeš do jednog drugog koji vodi do centra, i baš tu, na raskrsnici, tu ti je grob. Krenuo sam peške, i kad sam stigao do raskrsnice, tamo je već bio neko, šetao je s rukama na leđima i gledao u brda. Rekao sam mu, dobar dan, morate mi pomoći. U redu, šta je? Tražim grob trinaestorice ili četrnaestorice ljudi iz građanskog rata. A čovek na to reče, ovde, ispod ovog oraha, tu ti je grob.” Silva je potom saznao da u tom selu, Prijaransi del Bjerso, nije nikakva tajna da ovaj grob postoji. Iz patriotskih pobuda, tadašnji seoski učitelj, blizak novoj vlasti, doveo je đake da vide šta se to tamo dešava. Nije čudo da oni koji su prisustvovali zakopavanju leševa to dobro pamte i decenijama kasnije.
Silva je prvo napisao članak o onom što je otkrio u Prijaransi del Bjerso. U tekstu pod naslovom „I moj ded je jedan od nestalih”, objavljenom u Leonskoj hronici, glavnom dnevnom listu Leona, Silva je ljude nestale u španskom građanskom ratu poistovetio s ljudima nestalim u „prljavim ratovima” u Čileu i Argentini. Među brojnim reakcijama na taj članak bio je i odgovor jednog arheologa čija je majka odrasla u Prijaransi. On je rekao da je čitavog svog života znao gde se ta grobnica nalazi, i ponudio se da učestvuje u iskopavanju ostataka. No, i pored svega što je uspeo da sazna, Silva je tek trećeg dana iskopavanja naišao na dokaz da se nalazi na mestu na kom je grob: đon nečije cipele. „Bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u mom životu”, rekao mi je Silva.
Ekshumacija takozvane trinaestorice iz Prijaranse, 28. oktobra 2000. godine, bila je prva ekshumacija te vrste u Španiji. „Hteo sam samo da identifikujem dedino telo i da ga sahranim pored babe”, rekao mi je Silva. „Ali tokom tih nekoliko dana koliko je ekshumacija trajala, mnogi stari ljudi, mahom žene, dolazili su i pričali nam priče nalik onoj kakvu sam i ja znao iz svoje porodice. Tražili su braću i očeve.” Zajedno s nekolicinom ljudi koji su mu se obratili, Silva je osnovao grupu koja će koordinisati ove istrage, Društvo za očuvanje istorijskog pamćenja.
U protekle tri godine, ova grupa je pomogla da se otvori trideset devet grobnica u sedam pokrajina, a iz tih je grobnica izvađeno dvesta pedeset šest tela. Postoji i lista s imenima još tri hiljade žrtava čije su porodice zatražile pomoć od Silvine grupe. Na tom spisku se nalaze i Galindo Gonsales i Galadi Melgar, za koje se veruje da su sahranjeni zajedno s Lorkom. Lorka nema direktnih potomaka, ali šestoro njegovih sestrića i sestričina zahtevalo je da se Lorkino telo ostavi da miruje. „Možda neko smatra da je nedostojno biti sahranjen u masovnoj grobnici, ali mi ne mislimo tako”, rekao mi je Manuel Fernandes-Montesinos Garsija, sin Lorkine sestre Konče. „Zaista nema potrebe za ovom mračnjačkom predstavom.” Fernandes-Montesinos i ostali Lorkini rođaci još nisu rešili da li će dati uzorke za analizu DNK, pomoću koje bi se pesnikovo telo moglo identifikovati. Naučnici s univerziteta u Granadi tvrde da im uzorak možda čak i ne treba, već da će na osnovu starih fotografija sačiniti trodimenzionalnu projekciju Lorkine lobanje. Ekshumacija je zakazana za početak 2004. godine.
Drugog dana ekshumacije u Vadokondesu, otišla sam do mesta na kom je snimala austrijska ekipa. Prethodne noći padala je kiša, pa su skeleti bili zaštićeni ciradom razapetom preko drveća. U tom času u grobnici je bilo šest tela, kako se i pretpostavljalo, a Ečeberija je svako označio karticom s brojem. Osobe s brojevima 1 i 3 ležale su tik jedna uz drugu, manje-više preko osoba s brojevima 2 i 6, dok su osobe s brojevima 4 i 5 ležale malo dalje u stranu, možda u grobu koji je iskopan kasnije. Dva leša imala su cipele na sebi, ili makar ostatke cipela: u jednom slučaju cipele s debelim kožnim đonom, a u drugom takozvane albarcas, cipele sa đonom od stare gume.
Pre nego što vrati zemne ostatke porodicama, Ečeberija je hteo da odnese kosti u svoju laboratoriju u San Sebastijanu i da tamo obavi još neke analize. Već je mogao da utvrdi da su sve žrtve bile muškarci i da su osobe sa brojevima 3 i 5 bile najstarije. (Starost se može utvrditi po karličnoj kosti: kod mlađih ljudi ona ima hrapavu površinu, kod starijih glatku.) Studenti su klečali na dnu jame, promrzli. „Tebi cevanica“, delio je Ečeberija zadatke, „tebi lobanja.“
Najpre je iznesena osoba označena brojem 1, komad po komad. Bio je to visok čovek koji je u trenutku smrti imao dvadesetak ili tridesetak godina, procenjuje Ečeberija. Lobanja mu je razmrskana, što znači da je ubijen hicem u glavu ispaljenim iz neposredne blizine. Izgleda da je bio i mučen: obe ruke su mu slomljene, jedna od njih možda razneta metkom. Po položaju u grobu reklo bi se da je ubačen poslednji, pa Erastijeva na osnovu toga, i na osnovu slomljenih ruku, zaključuje da je verovatno pružao otpor. Pri pomisli na ovo, prvi put otkako sam stigla u Vadokondes osetila sam da će mi pozliti.
Uklanjanje tela potrajalo je nekoliko sati. Svaka kost umotana je u novine i položena u kartonsku kutiju; kad bi se kutija napunila, Igone bi je zalepila i odnela u mali šator nedaleko od mesta ekshumacije. Oko grobnice je danas bilo manje ljudi nego prethodnog dana, mahom su to bili unuci onog socijaliste. Još uvek su imali kuću u Santa Krus de la Salsedi, susednom selu odakle njihov deda i odveden. Porazgovarala sam s jednim od njih, nastavnikom filozofije koji sad živi u Saragosi. Iako je rođen dvanaest godina posle dedine smrti, u školi su ga zvali „crveni“ i stalno ga šikanirali.
U gradu Monte Torosos, u pokrajini Valjadolid, postoji masovna grobnica u kojoj se nalazi možda i čitavih hiljadu leševa. U Orgivi, gradiću u pokrajini Granada, nalazi se grobnica koja sadrži tri hiljade, a u Meridi, u Estremaduri, grobnica s možda čitave tri i po hiljade leševa. U poređenju s njima, grobnica u Vadokondesu relativno je beznačajna. Ona u kojoj je skončao Lorka još je manja. Smatra se da se u njoj nalaze četiri tela: pesnikovo, telo učitelja Dioskora Galinda Gonsalesa, čoveka bez noge, i dva banderiljera bliska anarhističkim krugovima, Hoakina Arkoljasa Kabesasa i Fransiska Galadija Melgara. Ipak, s obzirom na osetljivi konsenzus koji čini temelj španske demokratije, teško da bi neka druga ekshumacija mogla biti politički delikatnija.
Moderna španska politika u znatnoj meri počiva na svesnom i kolektivnom zaboravu. Španski građanski rat počeo je u leto 1936. godine, kada je Franko izveo vojni puč protiv Druge republike, pa do proleća 1939, kad su republikanske snage konačno poražene. Postoje procene da je za to vreme stradalo oko petsto hiljada ljudi. Od tih petsto hiljada, oko stotinu hiljada je pogubljeno, a među pogubljenima ima tridesetak hiljada ljudi kojima se zameo svaki trag. Među ljudima koji su ubijeni i bačeni u grobnice pored drumova bile su sindikalne vođe, anarhisti i članovi Komunističke partije, ali jednako ste loše mogli proći i ako ste učitelj ili uspešan apotekar. Izgleda da su mnoge žrtve odabrane na osnovu onog što je romansijer i flozof Migel de Unamuno, Lorkin poznanik, nazvao „duhovnom gubom Španije: resentiman, zavist, mržnja prema inteligenciji”.
Posle rata, zvanična politika Frankovog režima onemogućavala je ne samo javnu, nego čak i privatnu raspravu o tome šta se desilo s nestalima. Lorka je bio zabranjen do 1954. godine, kada je Franko dozvolio da se objavi novo izdanje nečeg što je bez osnova nazvano Sabranim delima, ali čak i tada su okolnosti pod kojima je Lorka stradao ostale tabu. Više od tri decenije Lorka je ležao u neobeleženom grobu, a kad je lokacija, ili ono što se smatralo lokacijom, i zvanično otkrivena, 1971. godine, to je najvećim delom bilo rezultat truda Lorkinog biografa, Irca Ijena Gibsona.
Lorka i Salvador Dali
Posle Frankove smrti 1975, činilo se da je zvanično suočavanje s prošlošću neophodno koliko i nemoguće. „Da ste u to doba obilazili sela po Španiji, kao što ja jesam, pomislili biste da mržnja u njima ključa i samo čeka kad će da eksplodira”, rekao mi je Pol Preston, profesor na London School of Economics i jedan od najpriznatijih stručnjaka za savremenu istoriju Španije. „Ali to se nije desilo, kao što znamo. A ja bih, sa stanovišta sociologa, rekao da se to nije desilo zato što posle onako krvavog građanskog rata i posle onako stravične represije i posle četrdeset godina diktature većina ljudi smatrala da treba učiniti sve samo da se izbegne još jedan građanski rat.” Prelazak na demokratiju, kaže Preston, bio je „stvar nagodbe između umerenih ljudi iz Frankovog režima i umerenih ljudi iz demokratske opozicije, koji su se složili oko toga da po prošlosti ne treba kopati.” U Španiji se nije sudilo nijednom pripadniku diktatorskog režima, niti je došlo do „otkrivanja istine i pomirenja”, procesa kakav je postojao u Čileu ili Južnoj Africi. U pokušaju puča 23. februara 1981, kad su na ulice Valensije izvedeni tenkovi a parlament danima bio pod opsadom, na videlo je izašao sav strah Španaca da će se sve vratiti na staro.
Španska vlada se čak i sad, mada nekako poluzvanično, opire kritičkom preispitivanju prošlosti. Od 1996. većinu u parlamentu ima Narodna stranka, Partido Popular, partija desnog centra koja delom vuče svoje korene iz Frankovog režima. Negde 2002. ispostavilo se da je vlast uplaćivala novac poreskih obveznika na račun Nacionalne fondacije Francisko Franko, na čijem je čelu Frankova ćerka Karmen i koja, pored brojnih drugih aktivnosti, održava i Vođin grob i sveže cveće na njemu. Ne zadugo potom premijer Hose Marija Asnar i nehotice je podigao tiraž jedne u suštini profrancističke istorije građanskog rata kad je rekao da je to knjiga koju će čitati preko leta. (U Mitovima građanskog rata, Pio Moa, nekadašnji pripadni komunističke gerile, krivicu za čitav rat svaljuje na levicu.)
U vicu koji je nedavno kružio Internetom, Franko ustaje iz mrtvih, pa pogleda razne funkcionere Narodne stranke i otkrije mnoga poznata imena. „Gle, pa je li ovo moj prijatelj?” pita svaki čas. „Ne, nego njegov sin”, glasi odgovor, sve dok Franko ne stigne do Manuela Frage Iribarne, koji je šezdesetih radio u Ministarstvu za informisanje a koji je sada premijer pokrajinske vlade u Galiciji. „A, opet sin”, kaže Franko. „Ne, nego tvoj prijatelj!” – Asnarova vlada odbila je da snosi troškove, pa i odgovornost za otkrivanje masovnih grobnica po Španiji, ali ipak plaća ekshumiranje zemnih ostataka pripadnika Plave divizije, koja se zajedno s nacistima borila na istočnom frontu. Početkom decembra 2003. u donjem domu parlamenta održana je omemoracija za Frankove žrtve, a Narodna stranka nije htela da učestvuje u njoj zato što ta ceremonija, kako je rekao portparol stranke, znači „povratak u prošlost”, a on „ne donosi ništa pozitivno”.
Lorka sa porodicom
U takvoj situaciji ekshumacija Lorkinog tela postaje naročito značajna. „Zato što je Lorka bio tako čuven, njegova smrt je dobila simbolično značenje”, kaže Soledad Foks, profesor za špansku i uporednu književnost na Vilijamsovom koledžu, žena čiji su rođaci ležali po Frankovim zatvorima. „Trebalo je zastrašiti ostale. A ima i neke ironije u tome što Lorka, budući tako čuven, personifikuje čitav proces ekshumiranja. Njegova slava održava sećanje na tragičnu istoriju španskog građanskog rata.”
Kad govore o tome zašto ne govore o svojoj istoriji, Španci pominju „pakt ćutanja”, el pacto del silencio, i pod njim uglavnom podrazumevaju odluku vlasti da izbegava suđenja i zvanične istrage, ali ovaj termin u mnogim porodicama ima sasvim drugačije značenje.
Emilio Silva je suosnivač Društva za očuvanje istorijskog pamćenja. Njegov deda, koji se takođe zvao Emilio Silva, ubijen je 16. oktobra 1936. godine, zajedno s još desetak ljudi, i sahranjen na neobeleženom mestu. Silvina baba nadživela je svog muža za šezdeset godina. „Baba je umrla kad su meni bile trideset dve”, pričao mi je Silva u jednom madridskom kafeu. „Kad sam bio dete, provodio sam kod nje čitavo leto. Nikad ni reč nije rekla o dedi. Ništa, nikakvo objašnjenje. Kad bi se cela porodica okupila na ručku i moj otac ili stričevi počeli da govore o prošlosti, pa bi se vratili u četrdesete, baba bi tad samo rekla, dosta, i svi su znali zašto to kaže.”
Silva sad ima trideset osam godina, ima tamnu talasastu kosu, crne oči i nekako je dražesno rastrojen. (Tokom našeg razgovora bar je deset puta razgovarao na mobilnom i tri puta odlazio da preparkira kola kako ne bi platio kaznu.) Po profesiji slobodni novinar, Silva je u proleće 2000. godine radio na romanu u kom iznosi priču svog dede i dva emigranta republikanca koja se vraćaju kući posle dugog niza godina provedenih u Argentini. Da bi pribavio istorijske podatke za knjigu, Silva je otišao u Viljafranku del Bjerso, nadomak grada Leona, gde je njegov deda držao radnju.
Lorka sa sestrom
Kad se već zadesio u tom kraju, Silva je rešio da se raspita da li neko možda zna nešto o dedinoj smrti. Međutim, ljudi bi mu uvek pričali sopstvene jezive priče. „Ne znam”, rekao mu je jedan, „ali kod mene na njivi, tamo gde sadim paradajz, tamo ima tri tela.” Drugi starac mu je rekao: „U ovom selu više ljudi imaš van groblja nego na njemu.” Konačno, Silva je naišao na čoveka koji se seća da se u noći kad je Silvin deda ubijen probudio od pucnjave: imao je deset godina, i seća se da je, onako preplašen, otrčao kod roditelja u krevet.
„Rekao i je da odem u susedno selo”, priča Silva. „Ideš prvo glavnim drumom, pa onda dođeš do jednog drugog koji vodi do centra, i baš tu, na raskrsnici, tu ti je grob. Krenuo sam peške, i kad sam stigao do raskrsnice, tamo je već bio neko, šetao je s rukama na leđima i gledao u brda. Rekao sam mu, dobar dan, morate mi pomoći. U redu, šta je? Tražim grob trinaestorice ili četrnaestorice ljudi iz građanskog rata. A čovek na to reče, ovde, ispod ovog oraha, tu ti je grob.” Silva je potom saznao da u tom selu, Prijaransi del Bjerso, nije nikakva tajna da ovaj grob postoji. Iz patriotskih pobuda, tadašnji seoski učitelj, blizak novoj vlasti, doveo je đake da vide šta se to tamo dešava. Nije čudo da oni koji su prisustvovali zakopavanju leševa to dobro pamte i decenijama kasnije.
Silva je prvo napisao članak o onom što je otkrio u Prijaransi del Bjerso. U tekstu pod naslovom „I moj ded je jedan od nestalih”, objavljenom u Leonskoj hronici, glavnom dnevnom listu Leona, Silva je ljude nestale u španskom građanskom ratu poistovetio s ljudima nestalim u „prljavim ratovima” u Čileu i Argentini. Među brojnim reakcijama na taj članak bio je i odgovor jednog arheologa čija je majka odrasla u Prijaransi. On je rekao da je čitavog svog života znao gde se ta grobnica nalazi, i ponudio se da učestvuje u iskopavanju ostataka. No, i pored svega što je uspeo da sazna, Silva je tek trećeg dana iskopavanja naišao na dokaz da se nalazi na mestu na kom je grob: đon nečije cipele. „Bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u mom životu”, rekao mi je Silva.
Ekshumacija takozvane trinaestorice iz Prijaranse, 28. oktobra 2000. godine, bila je prva ekshumacija te vrste u Španiji. „Hteo sam samo da identifikujem dedino telo i da ga sahranim pored babe”, rekao mi je Silva. „Ali tokom tih nekoliko dana koliko je ekshumacija trajala, mnogi stari ljudi, mahom žene, dolazili su i pričali nam priče nalik onoj kakvu sam i ja znao iz svoje porodice. Tražili su braću i očeve.” Zajedno s nekolicinom ljudi koji su mu se obratili, Silva je osnovao grupu koja će koordinisati ove istrage, Društvo za očuvanje istorijskog pamćenja.
U protekle tri godine, ova grupa je pomogla da se otvori trideset devet grobnica u sedam pokrajina, a iz tih je grobnica izvađeno dvesta pedeset šest tela. Postoji i lista s imenima još tri hiljade žrtava čije su porodice zatražile pomoć od Silvine grupe. Na tom spisku se nalaze i Galindo Gonsales i Galadi Melgar, za koje se veruje da su sahranjeni zajedno s Lorkom. Lorka nema direktnih potomaka, ali šestoro njegovih sestrića i sestričina zahtevalo je da se Lorkino telo ostavi da miruje. „Možda neko smatra da je nedostojno biti sahranjen u masovnoj grobnici, ali mi ne mislimo tako”, rekao mi je Manuel Fernandes-Montesinos Garsija, sin Lorkine sestre Konče. „Zaista nema potrebe za ovom mračnjačkom predstavom.” Fernandes-Montesinos i ostali Lorkini rođaci još nisu rešili da li će dati uzorke za analizu DNK, pomoću koje bi se pesnikovo telo moglo identifikovati. Naučnici s univerziteta u Granadi tvrde da im uzorak možda čak i ne treba, već da će na osnovu starih fotografija sačiniti trodimenzionalnu projekciju Lorkine lobanje. Ekshumacija je zakazana za početak 2004. godine.
porodićna kuća
Drugog dana ekshumacije u Vadokondesu, otišla sam do mesta na kom je snimala austrijska ekipa. Prethodne noći padala je kiša, pa su skeleti bili zaštićeni ciradom razapetom preko drveća. U tom času u grobnici je bilo šest tela, kako se i pretpostavljalo, a Ečeberija je svako označio karticom s brojem. Osobe s brojevima 1 i 3 ležale su tik jedna uz drugu, manje-više preko osoba s brojevima 2 i 6, dok su osobe s brojevima 4 i 5 ležale malo dalje u stranu, možda u grobu koji je iskopan kasnije. Dva leša imala su cipele na sebi, ili makar ostatke cipela: u jednom slučaju cipele s debelim kožnim đonom, a u drugom takozvane albarcas, cipele sa đonom od stare gume.
Pre nego što vrati zemne ostatke porodicama, Ečeberija je hteo da odnese kosti u svoju laboratoriju u San Sebastijanu i da tamo obavi još neke analize. Već je mogao da utvrdi da su sve žrtve bile muškarci i da su osobe sa brojevima 3 i 5 bile najstarije. (Starost se može utvrditi po karličnoj kosti: kod mlađih ljudi ona ima hrapavu površinu, kod starijih glatku.) Studenti su klečali na dnu jame, promrzli. „Tebi cevanica“, delio je Ečeberija zadatke, „tebi lobanja.“
Najpre je iznesena osoba označena brojem 1, komad po komad. Bio je to visok čovek koji je u trenutku smrti imao dvadesetak ili tridesetak godina, procenjuje Ečeberija. Lobanja mu je razmrskana, što znači da je ubijen hicem u glavu ispaljenim iz neposredne blizine. Izgleda da je bio i mučen: obe ruke su mu slomljene, jedna od njih možda razneta metkom. Po položaju u grobu reklo bi se da je ubačen poslednji, pa Erastijeva na osnovu toga, i na osnovu slomljenih ruku, zaključuje da je verovatno pružao otpor. Pri pomisli na ovo, prvi put otkako sam stigla u Vadokondes osetila sam da će mi pozliti.
Uklanjanje tela potrajalo je nekoliko sati. Svaka kost umotana je u novine i položena u kartonsku kutiju; kad bi se kutija napunila, Igone bi je zalepila i odnela u mali šator nedaleko od mesta ekshumacije. Oko grobnice je danas bilo manje ljudi nego prethodnog dana, mahom su to bili unuci onog socijaliste. Još uvek su imali kuću u Santa Krus de la Salsedi, susednom selu odakle njihov deda i odveden. Porazgovarala sam s jednim od njih, nastavnikom filozofije koji sad živi u Saragosi. Iako je rođen dvanaest godina posle dedine smrti, u školi su ga zvali „crveni“ i stalno ga šikanirali.
Posle izvesnog vremena, iznesena su sva tela, osim osobe označene brojem 6, čoveka koji je nosio cipele s kožnim đonom. Bio je veoma lagan, i verovatno nije imao mnogo više od petnaest godina, misli Ečeberija. Taman kad su studenti hteli da uviju i njegove ostatke, počelo je da grmi, a onda je došao i pljusak. Kiša koja se skupljala na ciradi prelila se preko ivice i jurnula u jarak, i on se ubrzo napunio vodom koja je po boji tako neugodno podsećala na krv.
Kad je kiša prestala, svi smo krenuli u Santa Krus na ručak. Otišli smo u merendero, kuću u kojoj se uglavnom odvijaju proslave i porodični susreti i koja je ukrašena raznim starim seoskim alatkama, pa i jednim parom albarcasa, istih kao albarcas koje smo maločas pronašli u grobnici. Seli smo za dva dugačka stola. Ja sam se zatekla pored one žene koja je videla kako joj odvode dedu, i pitala sam je kako se sad oseća. „Ove noći ću spavati sasvim spokojno”, odgovorila mi je.
Lorka je odrastao u Granadi i u njenoj blizini, ne mnogo daleko od mesta na kom je ubijen. U čitavom kraju postoji mnoštvo spomenika Lorki, a mnogi su i turistički atraktivni. (Kako je i sam Lorka rekao, „u Španiji je mrtav čovek življi nego bilo gde drugde u svetu.“) Jednog dana došla sam iz Madrida u Granadu da obiđem sva ta mesta i porazgovaram s Ijenom Gibsonom, pesnikovim biografom. Gibson, koji živi nadomak grada, dočekao me je na aerodromu. Najpre smo otišli do gradića Valderubio, gde je Lorka proveo deo detinjstva, ali nismo svratili do tamošnjeg Lorkinog muzeja, zato što neki meštani smatraju da se Gibson u svojoj dvotomnoj biografiji nedovoljno bavi Valderubijom. Otišli smo zato do Fuente Vakerosa, obližnjeg seoceta u kom je Lorka rođen, da bismo u tamošnjoj kafanici naišli na vodiča iz Lorkinog muzeja u samom tom mestu. Vodič je Gibsonov stari prijatelj, koji je insistirao na tome da nas pozove na doručak pre nego što nas provede po muzeju, u kom se, između ostalog, čuva i pesnikova kolevka.
Ijen Gibson je krupan šezdesetčetvorogodišnjak širokog lica i kudrave sede kose, i ima žustrinu pravog naučnika. Još 1965. godine, dok je predavao španski na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, uzeo je slobodnu godinu i došao u Granadu da bi prikupio materijal za disertaciju o uticaju regionalne tradicije na Lorkinu poeziju. Granađani sa kojima se susretao stalno su mu govorili da znaju zašto je on zapravo ovde: da bi saznao nešto više o Lorkinoj smrti. U jednom trenutku Gibson je shvatio da to i jeste tako. Digao je ruke od disertacije koju „ionako nikad niko neće čitati“, kako mi je rekao, i pokušao da razreši misteriju pesnikovog nestanka. S jedne strane, informacija je bilo premalo, dok ih je, s druge, opet, bilo i previše.
„Postojale su hiljade verzija, ljudi su se često pravili važni i tvrdili da znaju nešto čemu zapravo nisu znali ništa“, rekao mi je Gibson. „Jedne večeri ti kažu jedno, sledeće večeri nešto sasvim drugo. Proveo sam noći i noći pijući s njima i naravno da su me zavitlavali. Ja sam hteo samo nekoliko činjenica, neki dokument, neki datum, ali to prosto nije bilo moguće.“ Rezultate svoje istrage Gibson je objavio 1971. pod naslovom Nacionalistička represija u Granadi 1936. i smrt Federika Garsije Lorke. Kako je to još bilo u jeku Frankove ere, knjigu je morao da štampa u Parizu, a u Španiju je jedino mogao da je prokrijumčari. (Gibsonova knjiga je u Engleskoj objavljena 1973. pod naslovom Lorkina smrt).
Jedna od upečatljivijih poenti Gibsonovog rada jeste tvrdnja da je Lorka zapravo mogao i da izbegne svoje pogubljenje. Tokom nedelja pred državni udar koji će dovesti do građanskog rata bilo je mnoštvo štrajkova, uličnog nasilja i atentata na visoke činovnike, i bilo je jasno da republikanska vlast puca po šavovima. Lorka je očajavao i nije znao šta da čini. Mimo saveta mnogih kolega, rešio je da iz Madrida, u kome je živeo otputuje u Granadu, i to 13. jula, samo četiri dana pre Frankovog puča. „Biće kako Bog hoće“, rekao je jednom prijatelju pre nego što je otrčao da kupi voznu kartu. U roku od nedelju dana, Granada je pala u ruke nacionalista, a Madrid je ostao republikanski sve do kraja rata.
Lorkini levičarski stavovi bili su dobro poznati širom Španije. Njegove tragedije, doduše, nisu bile otoreno političke, ali su sasvim mogle da se tumače kao napad na opresivnu prirodu španskog društva. „Uvek ću biti na strani onih koji nemaju ništa i koji čak ni u tom ničem ne mogu da uživaju na miru“, rekao je jednom. Ipak, Lorka je sve vreme odbijao da se pridruži ijednoj stranci, i tvrdio je da živi i radi izvan svake ideologije. „Što se mene tiče, ja nikad neću biti političan“, rekao je jednom prijatelju u Madridu neposredno pred izbijanje rata. „Ja jesam revolucionar utoliko što su svi pravi pesnici revolucionari, pa zar nije tako, ali političan nisam, ne!“ Jedan od lajtmotiva Lorkine poezije jeste čežnja koja nije usmerena ni na šta određeno. „Pravi bol koji stvari održava budne/ mala je beskrajna opeklina/ u bezazlenim očima drugih sistema“, piše Lorka u „Slepoj panorami Njujorka“. Kad je postalo sasvim jasno da mu je život ugrožen, Lorka je imao šansu da pobegne u republikansku zonu, ali je to odbio. („Hvatala ga je panika pri pomisli na to da bi se mogao naći sam na ničijoj zemlji između dve zone“, priseća se prijatelj koji se ponudio da mu pomogne.) Sklonio se u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, čija su braća bila istaknuti članovi lokalne fašističke organizacije.
Ono malo informacija koje imamo o Lorki iz tog perioda dolazi od braće Rosales, a Gibson je uspeo da stupi u kontakt sa četvoricom njih. Sudeći po njihovim pričama, pesnik je poslednje dane slobode proveo uglavnom slušajući radio, prelistavajući katoličke dnevne novine Ideal i svirajući klavir koji je porodica Rosales premestila u njegovu sobu. Čitao je dela Gonsala de Bersea, monaha iz srednjeg veka, i pričao kako namerava da napiše epsku poemu po uzoru na Izgubljeni raj. Kad god bi kuću preleteo republikanski avion, Lorka bi se sakrio pod krevet. U jednom trenutku Lorka i Luis Rosales planirali su da zajedno napišu elegiju u čast svim poginulim, kojoj god strani da su pripadali. Ubrzo potom, 16. avgusta, Lorku je uhapsio istaknuti lokalni fašista Ramon Ruis Alonso. (Tog istog dana streljan je Lorkin zet, Končin muž, socijalista tek izabran na mesto gradonačelnika Granade.) Gibson je čak uspeo da stupi u kontakt i s Ruisom Alonsom, koji je priznao da je priveo Lorku ali se „pred raspećem“ zaklinjao da je to sve što je on učinio u čitavoj toj stvari, „od početka do kraja“. Gibson ni dan-danas ne može sa sigurnošću da kaže da li mu je Ruis Alonso rekao istinu ili nije. „Mislio sam da će neko drugi preuzeti stvar i saznati nešto novo, ali to se nije dogodilo“, rekao mi je. (U međuvremenu, Ruis Alonso je umro.)
Od Fuente Vakerosa Gibson je krenuo na zapad. Nekada pospan brežuljkast krajolik oko Grenade sada je bio načičkan nizovima identičnih vila. Nedaleko od grada Alfakara prošli smo pored izvora Ajnadamar, Vrelo suza, kako su Arapi, koji su vladali ovim krajem od početka XIII veka sve do 1492. godine nazvali to mesto. Svuda su nicale nove kuće. Vozili smo se još malo uzbrdo, i onda došli do mesta na kom je, kako Gibson veruje, sahranjen Lorka.
Lorkin grob Gibsonu je 1966. pokazao čovek kog su zvali komunista Manolo i koji je tvrdio da ga je baš on iskopao. Dvadeset godina kasnije, 1986, na tom mestu napravljen je mali park, a grob je označen sivom granitnom pločom. Gibson mi je rekao da on, doduše, veruje da mu je Manolo rekao istinu, ali ne isključuje ni mogućnost da se Lorkino telo nalazi na nekom sasvim drugom mestu. Ima glasina koje kažu da su nacionalističke vlasti, uznemirene zbog pažnje koju ovaj mrtvi pesnik privlači, iskopale telo ne mnogo pošto je ono sahranjeno i prebacile ga na neko drugo mesto. Opet, ima i glasina koje tvrde da je Lorka u stvari pokopan u susednom gradu, u masovnoj grobnici poznatoj kao jaruga, el barranco, u kojoj ima možda i sedamsto leševa.
Dok smo se Gibson i ja šetali parkićem, koji ima mali amfiteatar i klupe ukrašene citatima iz Lorkine poezije, prošli smo pored grupe starijih turista Španaca koji su se upravo vraćali u autobus. „Možda ja jesam primitivan“, rekao mi je Gibson i pokazao na grob, „ali voleo bih da mogu da znam da li su ostaci velikog pesnika tu ili nisu.“ Zastavši pored granitnog spomenika, osetila sam da potpuno razumem tu želju za izvesnošću. Dok se telo ne nađe, Lorkina smrt ostaće nerešena u jednom važnom smislu te reči – a njegove su ubice verovatno upravo to i htele. Opet, i ekshumacija koja ne bi dala nikakve rezultate sasvim bi se dobro slagala s Lorkinim morbidnim senzibilitetom. „I ne nađoše me“, kaže Lorka kad opisuje potragu za njegovim sopstvenim telom u „Bajci i kolu trojice prijatelja“:
„Ne nađoše?
Da, ne nađoše me.
Al saznade se da šesti mesec pobeže ka bujici,
i da se more priseti, najednom,
imena svih svojih davljenika!“
1]Sve Lorkine pesme citirane su prema prevodu Vladete Košutića (Federiko Garsija Lorka, Celokupna dela, Veselin Masleša, Sarajevo 1971). – Prim. prev.
[2] Premda su iskopavanja grobnica započeta, i pronađeno je oko 6000 tela, sa dolaskom nacionalističke vlasti 2011. godine finansiranja ovog projekta su ukinuta.Kad je kiša prestala, svi smo krenuli u Santa Krus na ručak. Otišli smo u merendero, kuću u kojoj se uglavnom odvijaju proslave i porodični susreti i koja je ukrašena raznim starim seoskim alatkama, pa i jednim parom albarcasa, istih kao albarcas koje smo maločas pronašli u grobnici. Seli smo za dva dugačka stola. Ja sam se zatekla pored one žene koja je videla kako joj odvode dedu, i pitala sam je kako se sad oseća. „Ove noći ću spavati sasvim spokojno”, odgovorila mi je.
Lorka za klavirom
Lorka je odrastao u Granadi i u njenoj blizini, ne mnogo daleko od mesta na kom je ubijen. U čitavom kraju postoji mnoštvo spomenika Lorki, a mnogi su i turistički atraktivni. (Kako je i sam Lorka rekao, „u Španiji je mrtav čovek življi nego bilo gde drugde u svetu.“) Jednog dana došla sam iz Madrida u Granadu da obiđem sva ta mesta i porazgovaram s Ijenom Gibsonom, pesnikovim biografom. Gibson, koji živi nadomak grada, dočekao me je na aerodromu. Najpre smo otišli do gradića Valderubio, gde je Lorka proveo deo detinjstva, ali nismo svratili do tamošnjeg Lorkinog muzeja, zato što neki meštani smatraju da se Gibson u svojoj dvotomnoj biografiji nedovoljno bavi Valderubijom. Otišli smo zato do Fuente Vakerosa, obližnjeg seoceta u kom je Lorka rođen, da bismo u tamošnjoj kafanici naišli na vodiča iz Lorkinog muzeja u samom tom mestu. Vodič je Gibsonov stari prijatelj, koji je insistirao na tome da nas pozove na doručak pre nego što nas provede po muzeju, u kom se, između ostalog, čuva i pesnikova kolevka.
Ijen Gibson je krupan šezdesetčetvorogodišnjak širokog lica i kudrave sede kose, i ima žustrinu pravog naučnika. Još 1965. godine, dok je predavao španski na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, uzeo je slobodnu godinu i došao u Granadu da bi prikupio materijal za disertaciju o uticaju regionalne tradicije na Lorkinu poeziju. Granađani sa kojima se susretao stalno su mu govorili da znaju zašto je on zapravo ovde: da bi saznao nešto više o Lorkinoj smrti. U jednom trenutku Gibson je shvatio da to i jeste tako. Digao je ruke od disertacije koju „ionako nikad niko neće čitati“, kako mi je rekao, i pokušao da razreši misteriju pesnikovog nestanka. S jedne strane, informacija je bilo premalo, dok ih je, s druge, opet, bilo i previše.
„Postojale su hiljade verzija, ljudi su se često pravili važni i tvrdili da znaju nešto čemu zapravo nisu znali ništa“, rekao mi je Gibson. „Jedne večeri ti kažu jedno, sledeće večeri nešto sasvim drugo. Proveo sam noći i noći pijući s njima i naravno da su me zavitlavali. Ja sam hteo samo nekoliko činjenica, neki dokument, neki datum, ali to prosto nije bilo moguće.“ Rezultate svoje istrage Gibson je objavio 1971. pod naslovom Nacionalistička represija u Granadi 1936. i smrt Federika Garsije Lorke. Kako je to još bilo u jeku Frankove ere, knjigu je morao da štampa u Parizu, a u Španiju je jedino mogao da je prokrijumčari. (Gibsonova knjiga je u Engleskoj objavljena 1973. pod naslovom Lorkina smrt).
Jedna od upečatljivijih poenti Gibsonovog rada jeste tvrdnja da je Lorka zapravo mogao i da izbegne svoje pogubljenje. Tokom nedelja pred državni udar koji će dovesti do građanskog rata bilo je mnoštvo štrajkova, uličnog nasilja i atentata na visoke činovnike, i bilo je jasno da republikanska vlast puca po šavovima. Lorka je očajavao i nije znao šta da čini. Mimo saveta mnogih kolega, rešio je da iz Madrida, u kome je živeo otputuje u Granadu, i to 13. jula, samo četiri dana pre Frankovog puča. „Biće kako Bog hoće“, rekao je jednom prijatelju pre nego što je otrčao da kupi voznu kartu. U roku od nedelju dana, Granada je pala u ruke nacionalista, a Madrid je ostao republikanski sve do kraja rata.
Lorkini levičarski stavovi bili su dobro poznati širom Španije. Njegove tragedije, doduše, nisu bile otoreno političke, ali su sasvim mogle da se tumače kao napad na opresivnu prirodu španskog društva. „Uvek ću biti na strani onih koji nemaju ništa i koji čak ni u tom ničem ne mogu da uživaju na miru“, rekao je jednom. Ipak, Lorka je sve vreme odbijao da se pridruži ijednoj stranci, i tvrdio je da živi i radi izvan svake ideologije. „Što se mene tiče, ja nikad neću biti političan“, rekao je jednom prijatelju u Madridu neposredno pred izbijanje rata. „Ja jesam revolucionar utoliko što su svi pravi pesnici revolucionari, pa zar nije tako, ali političan nisam, ne!“ Jedan od lajtmotiva Lorkine poezije jeste čežnja koja nije usmerena ni na šta određeno. „Pravi bol koji stvari održava budne/ mala je beskrajna opeklina/ u bezazlenim očima drugih sistema“, piše Lorka u „Slepoj panorami Njujorka“. Kad je postalo sasvim jasno da mu je život ugrožen, Lorka je imao šansu da pobegne u republikansku zonu, ali je to odbio. („Hvatala ga je panika pri pomisli na to da bi se mogao naći sam na ničijoj zemlji između dve zone“, priseća se prijatelj koji se ponudio da mu pomogne.) Sklonio se u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, čija su braća bila istaknuti članovi lokalne fašističke organizacije.
Ono malo informacija koje imamo o Lorki iz tog perioda dolazi od braće Rosales, a Gibson je uspeo da stupi u kontakt sa četvoricom njih. Sudeći po njihovim pričama, pesnik je poslednje dane slobode proveo uglavnom slušajući radio, prelistavajući katoličke dnevne novine Ideal i svirajući klavir koji je porodica Rosales premestila u njegovu sobu. Čitao je dela Gonsala de Bersea, monaha iz srednjeg veka, i pričao kako namerava da napiše epsku poemu po uzoru na Izgubljeni raj. Kad god bi kuću preleteo republikanski avion, Lorka bi se sakrio pod krevet. U jednom trenutku Lorka i Luis Rosales planirali su da zajedno napišu elegiju u čast svim poginulim, kojoj god strani da su pripadali. Ubrzo potom, 16. avgusta, Lorku je uhapsio istaknuti lokalni fašista Ramon Ruis Alonso. (Tog istog dana streljan je Lorkin zet, Končin muž, socijalista tek izabran na mesto gradonačelnika Granade.) Gibson je čak uspeo da stupi u kontakt i s Ruisom Alonsom, koji je priznao da je priveo Lorku ali se „pred raspećem“ zaklinjao da je to sve što je on učinio u čitavoj toj stvari, „od početka do kraja“. Gibson ni dan-danas ne može sa sigurnošću da kaže da li mu je Ruis Alonso rekao istinu ili nije. „Mislio sam da će neko drugi preuzeti stvar i saznati nešto novo, ali to se nije dogodilo“, rekao mi je. (U međuvremenu, Ruis Alonso je umro.)
ploča u spomen parku
Od Fuente Vakerosa Gibson je krenuo na zapad. Nekada pospan brežuljkast krajolik oko Grenade sada je bio načičkan nizovima identičnih vila. Nedaleko od grada Alfakara prošli smo pored izvora Ajnadamar, Vrelo suza, kako su Arapi, koji su vladali ovim krajem od početka XIII veka sve do 1492. godine nazvali to mesto. Svuda su nicale nove kuće. Vozili smo se još malo uzbrdo, i onda došli do mesta na kom je, kako Gibson veruje, sahranjen Lorka.
Lorkin grob Gibsonu je 1966. pokazao čovek kog su zvali komunista Manolo i koji je tvrdio da ga je baš on iskopao. Dvadeset godina kasnije, 1986, na tom mestu napravljen je mali park, a grob je označen sivom granitnom pločom. Gibson mi je rekao da on, doduše, veruje da mu je Manolo rekao istinu, ali ne isključuje ni mogućnost da se Lorkino telo nalazi na nekom sasvim drugom mestu. Ima glasina koje kažu da su nacionalističke vlasti, uznemirene zbog pažnje koju ovaj mrtvi pesnik privlači, iskopale telo ne mnogo pošto je ono sahranjeno i prebacile ga na neko drugo mesto. Opet, ima i glasina koje tvrde da je Lorka u stvari pokopan u susednom gradu, u masovnoj grobnici poznatoj kao jaruga, el barranco, u kojoj ima možda i sedamsto leševa.
Dok smo se Gibson i ja šetali parkićem, koji ima mali amfiteatar i klupe ukrašene citatima iz Lorkine poezije, prošli smo pored grupe starijih turista Španaca koji su se upravo vraćali u autobus. „Možda ja jesam primitivan“, rekao mi je Gibson i pokazao na grob, „ali voleo bih da mogu da znam da li su ostaci velikog pesnika tu ili nisu.“ Zastavši pored granitnog spomenika, osetila sam da potpuno razumem tu želju za izvesnošću. Dok se telo ne nađe, Lorkina smrt ostaće nerešena u jednom važnom smislu te reči – a njegove su ubice verovatno upravo to i htele. Opet, i ekshumacija koja ne bi dala nikakve rezultate sasvim bi se dobro slagala s Lorkinim morbidnim senzibilitetom. „I ne nađoše me“, kaže Lorka kad opisuje potragu za njegovim sopstvenim telom u „Bajci i kolu trojice prijatelja“:
„Ne nađoše?
Da, ne nađoše me.
Al saznade se da šesti mesec pobeže ka bujici,
i da se more priseti, najednom,
imena svih svojih davljenika!“
iskopavanja, Burgos
Fotograf: CESAR MANSO/AFP/Getty Images
1]Sve Lorkine pesme citirane su prema prevodu Vladete Košutića (Federiko Garsija Lorka, Celokupna dela, Veselin Masleša, Sarajevo 1971). – Prim. prev.
„Letter from Spain: Looking for Lorca. A country begins to disinter its painful past“
[The New Yorker, 22/29. Decembar 2003, str. 64-75]
Prevela sa engleskog Aleksandra Bajazetov-Vučen.
[„Mostovi”, 129-130, januar-jul 2005, str. 225-234]
izvor
_______________________________________________
ARHIVA
Federiko Garsija Lorka, Poezija 
.jpg)