U zadnjih sto godina stalno ste povlačili granice novih domovina crtajući ih krvlju dečaka koji još nisu osetili ni miris žene.
Dr. Živago
__________________________________
Išli su, išli i pevali. Vječnuju pamjat , a kad bi i prekidali, činilo se da je, upevanu, dalje pevaju noge, konji i popirci vetra. Prolaznici bi se ustavljali pred sprovodom, prebrajali vence, krstili se. Radoznaliji bi ulazili u povorku i zapitkivali:
»Koga pokopavaju?«
Odgovarali bi im:
»Živaga.«
»Njega li. Onda je jasno.«
»Ma ne njega. Nju.«
»Svejedno. Pokoj duši. Bogat ukop.«
Treptali su poslednji trenuci, odbrojeni, bespovratni.
»Gospodnja zemlja i ispolnenije jeja, vseljenaja i vsi živuščije na njej.«
U znaku krsta svećenik prosu šaku zemlje na Mariju Nikolajevnu. Zapevaše So duhi pravednih.
Nastade velika strka. Les su poklopili, zakovali i stali spuštati. Zabubnja kiša grumenja kojim su s
četiri lopate zasipali jamu. Nad njom je izrastao humak. Na nj se popeo desetogodišnji dečak. Samo je u stanju tupe bešćutnosti što obično nastupi na kraju velikih sprovoda moglo izgledati da će dečak držati govor na majčinu grobu. Digao je glavu i s uzvišenja odsutno pogledao jesenje pustare i manastirske kupole. Njegova se prćasta fizionomija iskrivila. Vrat mu se izdužio. Kad bi vučić
tako podigao glavu, bilo bi sigurno da će istoga časa početi zavijati. Pokrivši lice rukama, dečak zajeca. Iz nadošla oblaka stali su ga po rukama i licu udarati mokri bičevi hladna pljuska. Grobu priđe
čovek u crnom, nabranih usko pripijenih rukava. Bio je to pokojničin brat i ujak rasplakanog dečaka, na svoju zamolbu raspopljeni svećenik Nikolaj Nikolajevič Vedenjapin. Prišao je dečaku i poveo ga s groblja.
2
Noćili su u manastirskoj prostoriji koju su ujaku prepustili zbog starog poznanstva. Bilo je uoči Bogorodičina Pokrova.
Trebalo je da sutradan otputuju daleko na jug, u neki povolški gubernijski grad u kojem je otac Nikolaj radio kod nakladnika naprednjačkih pokrajinskih novina. Karte su bile kupljene a spakirane stvari čekale su u ćeliji. Sa susedne stanice vetar je donosio plačljive fićuke udaljenih manevarki. S večeri jako zahladnje. Dva razizemna prozora gledala su na delak neugledna vrta zasađena grmljem žutog bagrema, na smrzle lokve po cesti i na onaj kraj groblja u kojemu su za dana pokopali Mariju Nikolajevnu. Osim nekoliko gredica kupusa, pomodrela od studeni, vrt je bio neobrađen. Pod naletom vetra grmovi ogoljela bagrema besno su lomatali i legali po putu. U noći Juru je probudilo udaranje u okno. Mračna ćelija bila je nestvarno prožeta belim, pršećim svetlom. Samo u košulji, on dotrča do prozora i lice priljubi uz hladno staklo. Iza prozora nije bilo ni puta ni groblja ni vrta. Vani je divljala mećava, a zrakom se penio sneg. Moglo se pomisliti da je oluja ugledala Juru i, svesna
koliko je strašna, naslađuje se dojmom što ga u njemu stvara. Zviždala je i zavijala i na svaki se način trudila da privuče njegovu pažnju. S neba su jedan za drugim padali beskrajni zamrsci bele tkanine i zamatali zemlju u mrtvačke pokrove. Mećava je sama bila na svetu, ništa joj nije stajalo na putu. Kad se odmakao od prozora, Jura se najpre požele obući, istrčati van i štogod učiniti. Strašilo ga je da će manastirski kupus ostati zameten i više ga neće otkopati, da će vijavica u polju zasuti mamu, a ona se neće moći opreti da još dalje i dublje od njega ne ode u zemlju. Svršilo je opet u suzama. Probudio se ujak, govorio mu o Kristu i tešio ga; zevnuo, prišao prozoru i zamislio se. Počeše se oblačiti. Svanjivalo je.
3
Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu, čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,
često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.
___________________________________________Pričekajte, sam ću reći šta mislim. Dakle, kad bi uspavanu zver u čoveku bilo moguće zaustaviti pretnjom, svejedno da li robijom ili zagrobnim životom, zajednički bi nazivnik čovečanstva bio cirkuski krotitelj s bičem, a ne požrtvovni propovednik. A radi se upravo o tome da čoveka nije vekovima uzdizala nad životinju batina, nego muzika: neodoljivost goloruke istine, privlačnost njena primera. Dosad se mislilo da su u Evanđelju najvažnije moralne sentencije i načela sadržana u zapovedima a meni je najvažnija činjenica da Hrist propoveda kroz priče iz života, prosijavajući istinu svetlom svakodnevice. U osnovi toga nalazi se misao da je veza među smrtnima besmrtna, a da je život simboličan zato što je sadržajan.
___________________________________________
Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života
Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu, čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,
često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.
Dr |Živago
scribd
.jpg)