Fernando Pesoa, neposlati pismo

Iz knjige Heteronimi


[Neposlato pismo Klifordu Girdsu]


[Pišem ti o] pokojnom Fernandu Antoniju Noguejri Pesoi, (Naravno, reč je o samom Pesoi čije je puno ime tako glasilo) za koga se smatra da je izvršio samoubistvo; u svakom slučaju, razneo je seosku kuću u kojoj se nalazio, pritom su poginuli on i nekoliko drugih ljudi – zločin (?) koji je u to vreme (pre nekoliko meseci) izazvao pravu senzaciju u Portugaliji. Od mene je zatraženo da se, koliko je ovog časa moguće, uputim u njegovo duševno stanje i, pošto sam čuo da je pokojnik išao s tobom u gimnaziju u Durbanu, moram da te zamolim da mi iskreno napišeš kakvim su ga smatrali dečaci u toj pomenutoj ustanovi. O tome mi napiši što je moguće podrobniji izveštaj. Kakvim su ga smatrali?

Intelektualcem? Društvenim? itd. Da li je izgledao sposoban za čin koji sam ti opisao ili nije ?
Moram da te zamolim da u ovoj stvari, koliko je moguće, ne širiš priču; stvar je, razumećeš, veoma osetljiva i veoma tužna. Osim toga, možda se radilo o nesreći (koliko samo želim da se tako i zbilo!), i u tom slučaju kao jedini zločin pokazale bi se naše ishitrene kritike. Moj je zadatak, pošto se uputim u njegovo duševno stanje, da procenim da li je katastrofa bila zločin ili obična nesreća. Odgovor će me veoma mnogo obavezati.

Ogled o intuiciji

Još jedna veoma glupa predstava, koju primećujem kao zajedničku kod većine ljudi, jeste to da se činjenica i intuicija poistovećuju. Drugačije rečeno, naširoko se smatra da se pesnik koji stvara, trgovac i diplomata koji manipulišu, kao i žena iz višeg društvenog sloja koja igra na osećanja muškaraca, koriste istim moćima. Frenolog će vam reći da je to moć čovekove prirode. Greška može da se opravda, ali svejedno je greška.
Pažljivijim razmatranjem doznaćemo u čemu je razlika. Stvaralačka moć karaktera (pesnika) sazdana je od imaginacije i introspekcije; pesnik je sebičan, on od sebe oblikuje druge. Falstaf je Šekspir isto koliko i Perdita, Jago, Otelo, Dezdemona.
Veliki umovi znaju ljudski rod znajući sebe, dok oni sitni umovi moraju da steknu iskustvo da bi poznavali ljude.
Potanko ispitujući postojanje, ne možemo a da ne priznamo da, izvan činjenice da živimo, jedva nešto može da se sazna. Mi tumaramo kroz takav lavirint da može da nam se oprosti to što pitamo da li postojimo. Istina, dalje sežu ovi Šekspirovi stihovi:

Od onog smo tkanja
Od kojeg se snovi tkaju, a život naš bedan
Obavijen je snom.

Što misao dublje seže, to se naša srca više cepaju, jer neobičnost života je očigledna. Mi smo bića intuicije, i ako nešto znamo, to je zbog toga što znamo da znamo. Ni milion Hekela* ne može to da ospori.



(*Autor misli na Ernsta Hekela (Haeckel, 1834-1919), nemačkog biologa i prirodnjaka, koji je otkrio i imenovao na hiljade novih živih vrsta na zemlji i sačinio genealoško stablo za sve žive oblike. Pesoa je često navodio Hekela.)