Alexander Sigov
Sterilne žene u Bibliji: Sterilnost kao dokaz zakona
Moderno društvo govori danas o sterilnosti žena, nadomeštajući je tehničkim sredstvima prokreacije zvanim «veštačkim» i « uz medicinsku pomoć». Društvo pripisuje ženama «želju za detetom»; s razlogom, bez sumnje, osim određivanja veze koju ta želja, koju jedna žena ima da dobije dete, podržava s tom « željom za detetom» preimenovanom u društveno-medicinsku normu, pod neutralnošću očinske «nauke»…
Odatle, od tog položaja žena čija sterilnost - bilo šta da joj je razlog, pa i prividno « psihogen» - govorilo se da je umesno preispitati šta biblijski Tekst kaže o sterilnim ženama. Ustvari, nekoliko najznačajnijih ženskih ličnosti Staroga Zaveta su, u određenom trenutku, hinile sterilnost.
Ona čini posebno tešku štetu u pogledu gde su plodnost i materinstvo cenjeni atributi ženstvenosti i parametri, na određeni način, « konačni», ženskog bića: žena koja ne može biti majka mogla bi dakle, u Bibliji, biti prividno tretirana kao « bogalj» zbog te greške svoga bića.
Odatle, od tog položaja žena čija sterilnost - bilo šta da joj je razlog, pa i prividno « psihogen» - govorilo se da je umesno preispitati šta biblijski Tekst kaže o sterilnim ženama. Ustvari, nekoliko najznačajnijih ženskih ličnosti Staroga Zaveta su, u određenom trenutku, hinile sterilnost.
Ona čini posebno tešku štetu u pogledu gde su plodnost i materinstvo cenjeni atributi ženstvenosti i parametri, na određeni način, « konačni», ženskog bića: žena koja ne može biti majka mogla bi dakle, u Bibliji, biti prividno tretirana kao « bogalj» zbog te greške svoga bića.
Značajna sterilnost
Ali ono što nas mora uzbuniti je, da se tako što najpre događa «prvorazrednim» ženama, bilo zbog njihovog središnjeg položaja u sudbini židovskog naroda, bilo zbog uzornosti sudbine koja im je namenjena. Tako da bih naveo primere, u najmanju ruku reprezentativne, kojima ćemo se ovde baviti - a da ne pružamo iscrpljujući popis – žena Patrijarha, to je najpre Saraj, ali i Rahela. To je zatim Manoahova žena, buduća Samsonova majka, koju nam prikazuju kao sterilnu. Sterilnost je isto tako svojstvo junačkih ličnosti, zbog raznih razloga, o kojima ne znamo jesu li one «po ustroju» sterilne, ali za koje je saopšteno da su bez dece. Da nema pitanja o Esterinoj deci, može se pripisati osobenost njene veze s Ahasverom, ali dve druge žene koje su dale svoje ime jednoj Biblijskoj Knjizi, Rut i Judita, su, rekli bismo, ne-majke:
Rut se vraća u moabsku zemlju posle smrti njenog muža (i svekra i devera, prava hekatomba muškaraca) bez dece (usprkos deset godina braka).
U pogledu Judite, udovice bez dece, razlozi nedostatka materinstva su izazvali dosta pitanja koja uslovljavaju, pogađamo, objašnjenje njine sudbine kao junakinje (koja, zabeležimo to, nije dobila, uprkos svom visoko poučnom karakteru, kanonsku zahvalu). Mislimo također na Hanu, buduću Samelovu majku, «sudca u Izraelu».
Na drugom mestu, rano smo primetili da je ta izvorna sterilnost, gotovo u svim slučajevima dosta ozbiljna i trajna, u datom trenutku prekinuta božanskom naklonošću jer se Bog, prema obrascu Objave, «setio» njih, tih žena pogođenih sterilnošću ( kako bi se reklo mrtvilom), te su u određenom trenutku ponovo pronašle svoju « trudnoću» i rodile decu. Sve se događa kao da je ta nadvladana sterilnist sačinjavala određeni «dokaz» koji je priveden sretno kraju, ali to nije happy end, jer su ti sukobi naglašavani sve do kraja. Malo nakon što je Judita (o slučaju Ester ovde ne govorimo, njena je sudbina bila druge vrste), izvršila svoje « junačko delo», te završava svoje dane kao kreposna i devičanska udovica kao da je - to je možda, videćemo, više od utiska- sačuvala nešto od svoga devojaštva.
Na trećem mjstu možemo primetiti da poneki put ta sterilnost, često proživljena kao patnja, kada je pobeđena, svaka od tih žena je rodila dete najlepšeg izgleda komu je obećana junačka sudbina, iako ponekad tragična: takav je Izak, odakle počinje židovska istorija t u užem smislu; Josip, čiju važnost poznajemo u granicama promene židovske sudbine; tako i Samson, izvanredni junak, odan borbi svoga naroda protiv filistejskog biča; isto tako David, Rutin unuk, koji je postao čarobna «važnost» židovske sudbine. Lepa «rang lista», treba se priznati, bolja od one sterilnih žena koje su pokušale - te posle jednog mučnog « dozrevanja» - uspele ostvariti « majstorsko delo ».
To takođe vredi i za Samuela, rođenog iz bolno pobeđene Hanine sterilnosti.
Uverljiva sterilnost
Ova tri elementa biblijskog « scenarija» o ženskoj sterilnosti postavljaju trostruko pitanje pomoću kojeg ćemo se orijentisati, upravo da bismo odredili doprinos biblijske reči u pitanjima koja ne mogu biti aktuelnija ( ne u smislu onoga što je sada važno, onoga što se danas pokazuje kao da nikad nije prestalo biti «važno»). Psihoanaliza će ovde poslužiti samo za shvatanje, u svojoj radikalnosti, samog dokumenta pisanja «scenarija».
1. Zašto su te žene, a ne neke manje poznate, sterilne? Je li moguće razabrati u onom što kaže tekst « etiološke» elemente u postanku te sterilnosti, stvarno «simptomatične»?
2. Zašto je božansko Drugo prekinulo taj « simptom »? Možemo li prepoznati detalje tog «izlečujućeg» zahvata i « merila», tajna ili očevidna, kojima se ona podvrgava? Zašto je Bog u jednom trenutku procenio da je «kušnja» dosta trajala i da sterilna žena «zaslužuje» ponovno dobiti svoju rasplodnu sposobnost?
3. Čemu je služilo to «iskušavanje»? U kojoj se vezi junačka sudbina te dece, koja su došla kao «ublažavanje boli» dugo frustrirane želje za materinstvom, nalazi s izvornim poreklom njhovih majki?
Uzeta zajednički, ta tri pitanja nam dozvoljavaju da utvrdimo do koje je mere želja za detetom žene kao «osobe» odgonetnuta kroz Tekst, u odnosu na božanske «planove» - Bog je ovde u službi velikog Čitača želje ženâ, ali ne bez veze s nekim zahtevima žene-osobe – što, videćemo, nestaje iz današnjeg govora naukenkoja «progovara» sasvim drugačije o «materinstvu» i « ženskom biću», u suprotnosti s govorom više ili manje raširenim o emancipaciji koja ga podržava.
Izvorna sterilnost ili Savez u trudnoći
Kako se izvorno postavlja pitanje sterilnosti? Kao prema « Savezu» sklopljenom između Boga i Abrahama. Kako u knjizi Postanka piše: « Bog reče Abrahamu: ' Saraj, svoju ženu, nećeš više zvati Saraj, nego Sara. Blagosloviću te dajući ti isto od nje, jednog sina; blagosloviću je, zato što će ona stvoriti narode i što će vođe naroda od nje poticati'.». Jedan «detalj» se međutim suprotstavlja tom rasporedu: ta «majka narodâ» i « vođâ narodâ» nije nikada rodila. « Saraj, žena Abrahamova, nije mu podarila dete i ona sama je rekla: 'Nažalost! Večni mi je uskratio porođaj', te preporučuje svom mužu da se 'približi Agari', od koje je i dobio jednog sina, Išmaela.» Ali, sada prekrštena u Saru, zakonita Abrahamova žena, žena «jalovica», vidi sebe kao onu od koje Bog traži da rodi, da bi se ostvario in concreto, Savez. Na oprezni stogodišnji Abrahamov skepticizam : «Što! Stogodišnjak će roditi! A Sara će u devedesetoj godini postati majka!», Bog odgovara na najjasniji način: « Naravno, Sara, tvoj muž će ti dati sina i ti ćeš ga nazvati Izak. Ja ću održati svoj sporazum s njime…». Dok se Abraham smeši, Sara se na objavu anđela – « Vratiću ti se otprilike u ovo doba, i evo, tvoja žena Sara, rodiće ti sina,» - počela iskreno smejati: « Sara se smeje u sebi govoreći: 'Kažnjenoj starošću, ta će mi sreća biti uskraćena'.» Žena zna neposrednim znanjem šta je to u njezinom telu koje se protivi ostvarenju materinstva, koje je ipak njezina najdraža želja. Ona na sebe privlači svojim smehom – u kojem kulminira njezina ljudskost - negodovanje Božje: «Zašto se Sara smejala? govoreći: 'A, baš! Stvarno, rodiću ovako stara!' je li išta nemoguće Gospodinu?». Kao neko dete, komu je otac pročitao misli, ona se brani: «Nisam se uopšte smejala»; jer se uplašila. On odgovara: «nije da nisi, smejala si se». Evo (gotovo) stogodišnjakinje koja je na trenutak postala devojčica, pre nego postane majka…
Razgovor između žene i Boga je istovremeno prisan i uzbudljiv, dok se do tad obraćao isključivo Abrahamu. To je zato što Bog , koji je sklopio simbolični ugovor s čovekom, ima « planove» i sa ženom i « imenuje» ju majkom u tu svrhu. « Skidanje sterilnosti sa žene prvog patrijarha uslovljava «plodnost» Saveza koji se ponovno sklapa pod konac života, da bi se ispunio ljudski deo Saveza. To čak otkriva dojam o nekakvoj incestuoznoj vezi među njima - nije li Abraham zamenio svoju ženu svojom sestrom? Ne postoji li neka veza između tog « taktičkog» rodoskrvnog skrivanja i sterilnosti one kojoj su često branili da se naziva «ženom»? Sve nam to raspliće božja odluka: « Sad se Večni setio Sare kao šta je bio rekao, i učini Sari onako, kao što je objavio. Sara je začela i rodila Abrahamu sina, iako ostarila, tačno u vrime kako je Bog obećao». Kad je preminula u dobi od sto dvadeset sedam godina, upoznala je ipak «sreću» materinstva. To je bio njen zadatak, da da telo Savezu i rodi prvog obrezanog sina.
Nije slučajno što Jacques Lacan nalazi priliku u ovom božanskom pothvatu da razmišlja o očinskoj metafori i o otcepljenju simboličnog očinstva i biološkog naraštaja: « Gospodin čije ime ne smem izgovoriti je taj, objašnjava on u 'Le seminaire', koji bdije nad porođajem jalovih žena i muškaraca u dubokoj dobi». Kao da je pristup simboličnoj istini očinstva pretpostavljao neznanje o poreklu. Više nego o «čudu» radilo bi se ovde o jednoj poruci o «osnovnom transbiološkom svojstvu očinstva.»
Sterilnost žene trebala bi, dakle, uputiti na određeno vreme odlaganja naraštaja, što bi dopustilo razumevanje da ne dolazi sama od sebe. Svojom moći da pokrene stroj za rađanje protiv bioloških zakona prirode, Bog poručuje da ne treba nastojati razumeti tajnu očinstva, koja ima svoje pravo mesto u simboličkom poretku. Sara dobiva mogućnost i naredbu da rodi, koliko god za potvrdu porekla toliko da učini mogućim dobivanje sina i produži savez. Takva vrsta simboličnog Neka bude javila se u epizodi nadmašene sterilnosti, ali koja mora biti dobro, u skladu sa dijalektičkom metaforom Aufhebung-a (koji objavljuje tako svoj odziv u majčinom pamćenju) «sačuvana» u vlastitom « prekoračenju». Sterilnost nije, dakle, jednostavna zapreka, to je tajno stanje materinstva.
Razgovor između žene i Boga je istovremeno prisan i uzbudljiv, dok se do tad obraćao isključivo Abrahamu. To je zato što Bog , koji je sklopio simbolični ugovor s čovekom, ima « planove» i sa ženom i « imenuje» ju majkom u tu svrhu. « Skidanje sterilnosti sa žene prvog patrijarha uslovljava «plodnost» Saveza koji se ponovno sklapa pod konac života, da bi se ispunio ljudski deo Saveza. To čak otkriva dojam o nekakvoj incestuoznoj vezi među njima - nije li Abraham zamenio svoju ženu svojom sestrom? Ne postoji li neka veza između tog « taktičkog» rodoskrvnog skrivanja i sterilnosti one kojoj su često branili da se naziva «ženom»? Sve nam to raspliće božja odluka: « Sad se Večni setio Sare kao šta je bio rekao, i učini Sari onako, kao što je objavio. Sara je začela i rodila Abrahamu sina, iako ostarila, tačno u vrime kako je Bog obećao». Kad je preminula u dobi od sto dvadeset sedam godina, upoznala je ipak «sreću» materinstva. To je bio njen zadatak, da da telo Savezu i rodi prvog obrezanog sina.
Nije slučajno što Jacques Lacan nalazi priliku u ovom božanskom pothvatu da razmišlja o očinskoj metafori i o otcepljenju simboličnog očinstva i biološkog naraštaja: « Gospodin čije ime ne smem izgovoriti je taj, objašnjava on u 'Le seminaire', koji bdije nad porođajem jalovih žena i muškaraca u dubokoj dobi». Kao da je pristup simboličnoj istini očinstva pretpostavljao neznanje o poreklu. Više nego o «čudu» radilo bi se ovde o jednoj poruci o «osnovnom transbiološkom svojstvu očinstva.»
Sterilnost žene trebala bi, dakle, uputiti na određeno vreme odlaganja naraštaja, što bi dopustilo razumevanje da ne dolazi sama od sebe. Svojom moći da pokrene stroj za rađanje protiv bioloških zakona prirode, Bog poručuje da ne treba nastojati razumeti tajnu očinstva, koja ima svoje pravo mesto u simboličkom poretku. Sara dobiva mogućnost i naredbu da rodi, koliko god za potvrdu porekla toliko da učini mogućim dobivanje sina i produži savez. Takva vrsta simboličnog Neka bude javila se u epizodi nadmašene sterilnosti, ali koja mora biti dobro, u skladu sa dijalektičkom metaforom Aufhebung-a (koji objavljuje tako svoj odziv u majčinom pamćenju) «sačuvana» u vlastitom « prekoračenju». Sterilnost nije, dakle, jednostavna zapreka, to je tajno stanje materinstva.
Rahela ili radost rađanja
Dakle, s Rahelom, iskušavanje se ponavlja. Dokaz da čuveno poreklo patrijarhâ nije pravolinijsko, nego da se to nasleđivanje s očeva na sinove u pravilu uvek ponovno spotiče o taj «problem» obnavljanja kroz iskušavanje sterilnosti, od samog bića prenosa, od strane žena.
Između Jakova i Rahele postoji, zna se, ljubavna veza za koju se može reći da je strasna. Dakle, izgleda da ta silna ljubav ne donosi ploda: « Rahela, videvši da ne daje dete Jakovu, postala je zavidna svojoj sestri te (radi se o Lei), reče Jakovu: 'Učini me majkom inače ću zbog ovoga umreti'.» Knjiga Postanka. Ako je Saraj bila rezignirana a postala je majka neočekivano, Rahela je mlada, očajna i ogorčena žena time što je prikraćena u svom majčinskom biću. Ona odgovara na Jakovljevu pohlepu, pohlepom dečije želje.
U stvari Jakov je zarobljen između dve žene: Lee koju ne voli, ali koja ga «obasipa» decom, a u tom je davanju slabo nagrađena; i Rahelu, za koju je odmah osetio «udar munje». « Rahela je bila lepa stasom i u licu. U Jakovu se probudila ljubav za Rahelu,» jednostavno kaže tekst, ali ona ostaje sterilna. « Klinički» znak te strasti je: Jakob radi sedam godina da bi zadobio ruku voljene, a one su mu prošle kao nekoliko dana, toliko ju je voleo. Može se točno videti da postoji veza između strastvene crte te veze i sterilnosti. Strast je ta koja se spaja s «užitkom» izvan vremena i izvan sveta, u suprotnosti sa željom koja se kuje kroz vreme i postoji u svetu.
Borba koja započinje između Lee i Rahele - a koja pronalazi svoju Agaru u sluškinji Bilhi, ne može dugo održavati varku - pokazuje taj kontrast. Dakle između ove dve žene, Božji izbor je obrnut od Jakovljevog: « Gospod će smatrati da su Leu prezreli, i zato će joj podariti plodnu utrobu, dok će Rahela biti sterilna.» Osim toga ona daje ime svakom od njegove dece da bi označila svoju zahvalu Bogu ili da pošalje poruku privrženosti svome mužu.
Više od te idealne i besprekorne žene Jakov voli svoju neplodnu ljubavnicu. Voli li je on previše da bi ostavio u njoj mesta za dete? Bi li joj on dao previše zadovoljstva da dopusti postojanje izvan njihovog narcisoidnog otočića, nekog drugog, jedno dete? U svakom slučaju žena je ta koja se zbog toga ljuti do te mere da ulaže svoj život: ili majka ili mrtva! Jakovljev odgovor je značajan: « Jakov se naljutio na Rahelu i rekao joj: 'Jesam li ja na mestu Boga, koji ti je uskratio plodnost'?» On ju tako šalje natrag Onome, čije ime se ne sme izgovoriti, i koji ima moć odluke na način pravog oca koji ju odašilje simboličnom Ocu, negirajući vlastitu odgovornost. Moguće je ipak da je on zauzeo neki način mesto Boga, on, sin-miljenik svoje majke (Rebeke), deleći svoj «predmet» ljubavi, Rahelu, s onim što Freud naziva Verliebtheit, neku vrstu «poplave» libida na predmet.
On ludo voli Rahelu, ali na «samoživ» način, negirajući joj svoju želju. Toliko jaka ljubav, da je sterilizirajuća. Tajna « telesna mana» muči taj strastveni par. Odjek toga nalazimo i kod Elkane, zarobljenog između plodne žene Penine i Hane, sterilne ljubavnice, stavljajući na vagu svoju ljubav prema njoj s « deset sinova» .
Rahela tada započinje ganutljivu « bitku» da se dokaže – naravno, protiv svoje plodne sestre - kao majka. Pravi « dvoboj» za podelu postelje tog uloga, koji je postao Jakov. Sve se događa kao da je Bog, tu još uvek kao čitač materinskog htenja žene i sudac o verodostojnosti njezinog Kindeswunscha (u frojdovskom smislu), procenio da je iskušavanje trajalo dovoljno dugo: « Gospodin se setio Rahele: uslišio ju je i dao plodnost njezinoj utrobi». Kušanje « mandragore» samo će biti poslednja epizoda - u svojoj faličkoj simbolici - te strastvene borbe za priznanje majke koja pati.
Između Jakova i Rahele postoji, zna se, ljubavna veza za koju se može reći da je strasna. Dakle, izgleda da ta silna ljubav ne donosi ploda: « Rahela, videvši da ne daje dete Jakovu, postala je zavidna svojoj sestri te (radi se o Lei), reče Jakovu: 'Učini me majkom inače ću zbog ovoga umreti'.» Knjiga Postanka. Ako je Saraj bila rezignirana a postala je majka neočekivano, Rahela je mlada, očajna i ogorčena žena time što je prikraćena u svom majčinskom biću. Ona odgovara na Jakovljevu pohlepu, pohlepom dečije želje.
U stvari Jakov je zarobljen između dve žene: Lee koju ne voli, ali koja ga «obasipa» decom, a u tom je davanju slabo nagrađena; i Rahelu, za koju je odmah osetio «udar munje». « Rahela je bila lepa stasom i u licu. U Jakovu se probudila ljubav za Rahelu,» jednostavno kaže tekst, ali ona ostaje sterilna. « Klinički» znak te strasti je: Jakob radi sedam godina da bi zadobio ruku voljene, a one su mu prošle kao nekoliko dana, toliko ju je voleo. Može se točno videti da postoji veza između strastvene crte te veze i sterilnosti. Strast je ta koja se spaja s «užitkom» izvan vremena i izvan sveta, u suprotnosti sa željom koja se kuje kroz vreme i postoji u svetu.
Borba koja započinje između Lee i Rahele - a koja pronalazi svoju Agaru u sluškinji Bilhi, ne može dugo održavati varku - pokazuje taj kontrast. Dakle između ove dve žene, Božji izbor je obrnut od Jakovljevog: « Gospod će smatrati da su Leu prezreli, i zato će joj podariti plodnu utrobu, dok će Rahela biti sterilna.» Osim toga ona daje ime svakom od njegove dece da bi označila svoju zahvalu Bogu ili da pošalje poruku privrženosti svome mužu.
Više od te idealne i besprekorne žene Jakov voli svoju neplodnu ljubavnicu. Voli li je on previše da bi ostavio u njoj mesta za dete? Bi li joj on dao previše zadovoljstva da dopusti postojanje izvan njihovog narcisoidnog otočića, nekog drugog, jedno dete? U svakom slučaju žena je ta koja se zbog toga ljuti do te mere da ulaže svoj život: ili majka ili mrtva! Jakovljev odgovor je značajan: « Jakov se naljutio na Rahelu i rekao joj: 'Jesam li ja na mestu Boga, koji ti je uskratio plodnost'?» On ju tako šalje natrag Onome, čije ime se ne sme izgovoriti, i koji ima moć odluke na način pravog oca koji ju odašilje simboličnom Ocu, negirajući vlastitu odgovornost. Moguće je ipak da je on zauzeo neki način mesto Boga, on, sin-miljenik svoje majke (Rebeke), deleći svoj «predmet» ljubavi, Rahelu, s onim što Freud naziva Verliebtheit, neku vrstu «poplave» libida na predmet.
On ludo voli Rahelu, ali na «samoživ» način, negirajući joj svoju želju. Toliko jaka ljubav, da je sterilizirajuća. Tajna « telesna mana» muči taj strastveni par. Odjek toga nalazimo i kod Elkane, zarobljenog između plodne žene Penine i Hane, sterilne ljubavnice, stavljajući na vagu svoju ljubav prema njoj s « deset sinova» .
Rahela tada započinje ganutljivu « bitku» da se dokaže – naravno, protiv svoje plodne sestre - kao majka. Pravi « dvoboj» za podelu postelje tog uloga, koji je postao Jakov. Sve se događa kao da je Bog, tu još uvek kao čitač materinskog htenja žene i sudac o verodostojnosti njezinog Kindeswunscha (u frojdovskom smislu), procenio da je iskušavanje trajalo dovoljno dugo: « Gospodin se setio Rahele: uslišio ju je i dao plodnost njezinoj utrobi». Kušanje « mandragore» samo će biti poslednja epizoda - u svojoj faličkoj simbolici - te strastvene borbe za priznanje majke koja pati.
Samsonova majka ili dete utvare
Pričom o Samsonu pojavljuje se očito najjasnija strategija o « izlečenoj sterilnosti» s namerama da se postigne, pomoću «deteta kao prividnog izlaza», zacrtani viši cilj: oslobođenje Židova od filistejskog tlačenja.
Rečeno je u Knjizi Sudaca : «Bio je u Korei jedan čovek…zvao se Manoah. Njegova je žena bila sterilna, nikad nije rodila».Ta se prazna utroba mora napuniti, da skloni onoga koji će predati «decu Izraela» u jaram od četrdeset godina (misli se na trajanje prelaza pustinje). Ta Božja odluka oglašena je još jednom putem anđeoskih glasnika: « Dakle, anđeo Gospodnji pojavio se toj ženi i rekao joj: 'Gledaj, ti si sterilna, nikad nisi imala dete: dobro! Začećeš i imaćeš sina'.». Poruka je preneta izravno ženi – kasnije će biti rečeno da je «Božji anđeo ponovno pohodio ženu dok je bila u polju» i da « Manoah, njezin suprug nije bio s njom» – znak da je otac stvarno stavljen na kušnju, barem privremeno, da se može izvršiti radnja « prenosa» između Boga i žene koja pati zbog nedostatka materinstva - pod uslovom poštivanja zabranjene hrane majci i zanmenitog « znaka» izabranika:
"Britva ne sme dodirnuti njegovu glavu, jer to dete mora biti nazirac, posvećen Bogu već od majčine utrobe". Stvarnom ocu je izričito zabranjeno da se raspituje o imenu anđela: kao svaki put kad se javi simbolično očinstvo, treba stati pred « tajnom», koja bi nas mogla dovesti do neizgovorljive prirode Božjeg imena.
Ubrzo je jasno da, dobijajući to neočekivano dete « palo s neba», ta žena – čije ime nije izgovoreno i koja je poznata samo kao « Manoahova žena » i majka slavnoga Samsona – ne će moći ništa iskoristiti od tog « poklona» za sebe lično. Budući da je on «nazir, posvećen Bogu, još u utrobi svoje majke do dana svoje smrti» njega je obuhvatio «božji duh» i on beži od svojih roditelja, koji tu više nemaju ništa reći, naročito na njegov «izbor objekta»: Samson će unapried izabrati jednu ženu « među tim neobrezanim Filistejcima », to jest pravu « egzogamnu prisilu » koja se izražava jednostavnim: « Ona mi se sviđa» ( a ne neka druga!).
Njegova junačka sudbina nametnula mu je od tada da se iskreno vezuje za žene, prema svojoj sudbini koja se začudno potvrđuje kod majčinih sinova, koji padaju u ruke poluljubavnicama poluzlostavljačicama, ženama koje uzrokuju (zaljubljeno) njihov pad, za koje se on «vezuje» i koje ga …vezuju!
Dalila, zna se, bit će poslednja slika tog niza žena, koja će mu iščupati njegovu «tajnu» što će ga osloboditi pritiska njegovog zadatka, ali će ga stajati, zajedno s neutešnim očajem da je pogrešio, strašne kazne oslepljenja, što je sledilo nakon rezanja kose. Njegov zadnji podvig, kad mu « ponovno naraste» posvećena dlaka, ne uklanja dojam da Samson pokazuje u isto vreme veličinu junaka i svoje ropstvo koje mu dolazi od žena. To « dete za utehu » ima sigurno zacrtanu sudbinu, ali kako on dolazi kao ispunjenje želje za detetom svoje majke i po božanskoj naredbi, on može proživeti samo kao sredstvo, Organon jednog Wunsch-a, jednog zaveta koji ga poseduje do te mere da nema nimalo mesta za vlastitu želju. Kako «će on obuhvatiti deo postojanja» koji ga određuje? Najviše željen, Samson će proživeti kao opsesivni neurotičar, kao prognanik jedne želje koja mu dolazi s One Strane. Utelovljenje utvare. Vidi se da pobeđena sterilnost može izaći pod oblikom tragičnog izabranika, koji daje svoj pečat ličnosti.
Rečeno je u Knjizi Sudaca : «Bio je u Korei jedan čovek…zvao se Manoah. Njegova je žena bila sterilna, nikad nije rodila».Ta se prazna utroba mora napuniti, da skloni onoga koji će predati «decu Izraela» u jaram od četrdeset godina (misli se na trajanje prelaza pustinje). Ta Božja odluka oglašena je još jednom putem anđeoskih glasnika: « Dakle, anđeo Gospodnji pojavio se toj ženi i rekao joj: 'Gledaj, ti si sterilna, nikad nisi imala dete: dobro! Začećeš i imaćeš sina'.». Poruka je preneta izravno ženi – kasnije će biti rečeno da je «Božji anđeo ponovno pohodio ženu dok je bila u polju» i da « Manoah, njezin suprug nije bio s njom» – znak da je otac stvarno stavljen na kušnju, barem privremeno, da se može izvršiti radnja « prenosa» između Boga i žene koja pati zbog nedostatka materinstva - pod uslovom poštivanja zabranjene hrane majci i zanmenitog « znaka» izabranika:
"Britva ne sme dodirnuti njegovu glavu, jer to dete mora biti nazirac, posvećen Bogu već od majčine utrobe". Stvarnom ocu je izričito zabranjeno da se raspituje o imenu anđela: kao svaki put kad se javi simbolično očinstvo, treba stati pred « tajnom», koja bi nas mogla dovesti do neizgovorljive prirode Božjeg imena.
Ubrzo je jasno da, dobijajući to neočekivano dete « palo s neba», ta žena – čije ime nije izgovoreno i koja je poznata samo kao « Manoahova žena » i majka slavnoga Samsona – ne će moći ništa iskoristiti od tog « poklona» za sebe lično. Budući da je on «nazir, posvećen Bogu, još u utrobi svoje majke do dana svoje smrti» njega je obuhvatio «božji duh» i on beži od svojih roditelja, koji tu više nemaju ništa reći, naročito na njegov «izbor objekta»: Samson će unapried izabrati jednu ženu « među tim neobrezanim Filistejcima », to jest pravu « egzogamnu prisilu » koja se izražava jednostavnim: « Ona mi se sviđa» ( a ne neka druga!).
Njegova junačka sudbina nametnula mu je od tada da se iskreno vezuje za žene, prema svojoj sudbini koja se začudno potvrđuje kod majčinih sinova, koji padaju u ruke poluljubavnicama poluzlostavljačicama, ženama koje uzrokuju (zaljubljeno) njihov pad, za koje se on «vezuje» i koje ga …vezuju!
Dalila, zna se, bit će poslednja slika tog niza žena, koja će mu iščupati njegovu «tajnu» što će ga osloboditi pritiska njegovog zadatka, ali će ga stajati, zajedno s neutešnim očajem da je pogrešio, strašne kazne oslepljenja, što je sledilo nakon rezanja kose. Njegov zadnji podvig, kad mu « ponovno naraste» posvećena dlaka, ne uklanja dojam da Samson pokazuje u isto vreme veličinu junaka i svoje ropstvo koje mu dolazi od žena. To « dete za utehu » ima sigurno zacrtanu sudbinu, ali kako on dolazi kao ispunjenje želje za detetom svoje majke i po božanskoj naredbi, on može proživeti samo kao sredstvo, Organon jednog Wunsch-a, jednog zaveta koji ga poseduje do te mere da nema nimalo mesta za vlastitu želju. Kako «će on obuhvatiti deo postojanja» koji ga određuje? Najviše željen, Samson će proživeti kao opsesivni neurotičar, kao prognanik jedne želje koja mu dolazi s One Strane. Utelovljenje utvare. Vidi se da pobeđena sterilnost može izaći pod oblikom tragičnog izabranika, koji daje svoj pečat ličnosti.
Rut ili popravljeno materinstvo
S Rut se nalazimo u slepoj ulici, koja će dati ženinom odgođenom materinstvu jednu primerenu službu « popravka » prekinutog prenosa.
Znamo stanje: Elimeleh napušta sa svojom ženom Noemi i svojim sinovima Mahlonom i Kilionom, Betlehem, upućujući se u moabsku zemlju, teran glađu. Tamo se njegovi sinovi žene dvema Moabćankama, Orpom i Rut. Tokom deset godina otac i sinovi su pomrli, a majka i dvie snahe su se našle same. Treba se vratiti natrag ali, nasuprot Orpi, Rut odlučuje slediti svoju svekrvu – umesto da se vrati vlastitoj porodici – i da učestvuje u njenoj « tuzi».
Evo je uskoro, bez statusa, u jednoj jezivoj situaciji, koliko s tačke društvenog toliko i s tačke simboličnog gledišta. Boozu, koji pita: « Čija je ova mlada devojka?», prisiljena je priznati da nema više vlastitog mesta, osim da ju izabere neki muškarac koji će je ponovno uvesti u pleme. Posle tog slobodnog položaja slobodne žene, bez obaveze i, štoviše, strankinje, Rut će na kraju jednog dugog puta, kad postigne da je cene i vide u njoj sliku sigurne vernosti zakonu koji nije prvobitno njezin, postati majka.
Tu je to gledište koje nas zanima u bogatom značenju istorije: kad je pitanje «otkupljenja baštine» bilo sređeno de jure, Rut je mogla ući u brak sa starijim čovekom (koji je uostalom bio deo njene rodbine): « Booz je oženio Rut, ona je postala njegova družica i stanovala je s njim. Večni je dopustio Rut tu sreću da postane majka: donela je na svet jednog sina.»
Sve se događa kao da je ovaj zaobilazni put prava « lukavost» u toj pripovesti, koju je poslala providnost, da bi se to nekad neostvareno materinstvo – s mladim čovekom - moglo ispuniti s čovekom zrelim i iskusnim, što tim potezom pobeđuje sterilnost iz iskustva progonstva. Rutino zakašnjelo dete učvršćuje trenutak povratka.
Izgleda da događaj izbegava samu Rut, jer je znakovito da žene predaju plod te veze Noemi, savršenoj svekrvi, koja se na neki način smatra Majkom kroz snahino materinstvo: « Onda žene rekoše Noemi: 'Hvaljen neka bude Večni koji te, od danas, ne ostavlja bez branitelja! Neka se proslavi njegovo ime u Izraelu! Neka postane uteha tvoje duše, oslonac tvoje starosti, a i zato jer ga je tvoja snaha donela na svet, ona koja te toliko voli i koja je bolja za tebe od sedam sinova'!». Jedna snaha bolja od «sedam sinova», što nije malo reći i što potvrđuje snagu « obnove prenosa » kog je Rut nositeljica u svojoj plodnoj utrobi (dok je Booz, prema tradiciji, umro iste prve bračne noći)!
Noemi je ta, svekrva, koja je nestankom « svojih» muškaraca ostala kao jedini oslonac zakona, « uzela novorođenče, stavila ga sebi na krilo i obavezala se brinuti o njemu». Treba možda uzeti doslovno uzvik žena da je « sin rođen Noemi!», a žene su ga nazvale Obed, a njegov će unuk biti niko drugi do li David, sin Jese, čije ime nije moglo biti « slavnije u Izraelu». Rut, potomkinja onog Mobćanina koji je bio jedan od Lotove incestuozne dece koje je dobio s kćerima, vraća se židovskoj pripadnosti uvodeći u nju faktor spasonosne promene .Tome će poslužiti to vreme skrivenosti, kao da je u neku ruku « sačuvano» za tu službu. Izvanredno majčinstvo – koliko zbog okolnosti toliko zbog saveza – čini od njega izuzetno materinstvo.
Znamo stanje: Elimeleh napušta sa svojom ženom Noemi i svojim sinovima Mahlonom i Kilionom, Betlehem, upućujući se u moabsku zemlju, teran glađu. Tamo se njegovi sinovi žene dvema Moabćankama, Orpom i Rut. Tokom deset godina otac i sinovi su pomrli, a majka i dvie snahe su se našle same. Treba se vratiti natrag ali, nasuprot Orpi, Rut odlučuje slediti svoju svekrvu – umesto da se vrati vlastitoj porodici – i da učestvuje u njenoj « tuzi».
Evo je uskoro, bez statusa, u jednoj jezivoj situaciji, koliko s tačke društvenog toliko i s tačke simboličnog gledišta. Boozu, koji pita: « Čija je ova mlada devojka?», prisiljena je priznati da nema više vlastitog mesta, osim da ju izabere neki muškarac koji će je ponovno uvesti u pleme. Posle tog slobodnog položaja slobodne žene, bez obaveze i, štoviše, strankinje, Rut će na kraju jednog dugog puta, kad postigne da je cene i vide u njoj sliku sigurne vernosti zakonu koji nije prvobitno njezin, postati majka.
Tu je to gledište koje nas zanima u bogatom značenju istorije: kad je pitanje «otkupljenja baštine» bilo sređeno de jure, Rut je mogla ući u brak sa starijim čovekom (koji je uostalom bio deo njene rodbine): « Booz je oženio Rut, ona je postala njegova družica i stanovala je s njim. Večni je dopustio Rut tu sreću da postane majka: donela je na svet jednog sina.»
Sve se događa kao da je ovaj zaobilazni put prava « lukavost» u toj pripovesti, koju je poslala providnost, da bi se to nekad neostvareno materinstvo – s mladim čovekom - moglo ispuniti s čovekom zrelim i iskusnim, što tim potezom pobeđuje sterilnost iz iskustva progonstva. Rutino zakašnjelo dete učvršćuje trenutak povratka.
Izgleda da događaj izbegava samu Rut, jer je znakovito da žene predaju plod te veze Noemi, savršenoj svekrvi, koja se na neki način smatra Majkom kroz snahino materinstvo: « Onda žene rekoše Noemi: 'Hvaljen neka bude Večni koji te, od danas, ne ostavlja bez branitelja! Neka se proslavi njegovo ime u Izraelu! Neka postane uteha tvoje duše, oslonac tvoje starosti, a i zato jer ga je tvoja snaha donela na svet, ona koja te toliko voli i koja je bolja za tebe od sedam sinova'!». Jedna snaha bolja od «sedam sinova», što nije malo reći i što potvrđuje snagu « obnove prenosa » kog je Rut nositeljica u svojoj plodnoj utrobi (dok je Booz, prema tradiciji, umro iste prve bračne noći)!
Noemi je ta, svekrva, koja je nestankom « svojih» muškaraca ostala kao jedini oslonac zakona, « uzela novorođenče, stavila ga sebi na krilo i obavezala se brinuti o njemu». Treba možda uzeti doslovno uzvik žena da je « sin rođen Noemi!», a žene su ga nazvale Obed, a njegov će unuk biti niko drugi do li David, sin Jese, čije ime nije moglo biti « slavnije u Izraelu». Rut, potomkinja onog Mobćanina koji je bio jedan od Lotove incestuozne dece koje je dobio s kćerima, vraća se židovskoj pripadnosti uvodeći u nju faktor spasonosne promene .Tome će poslužiti to vreme skrivenosti, kao da je u neku ruku « sačuvano» za tu službu. Izvanredno majčinstvo – koliko zbog okolnosti toliko zbog saveza – čini od njega izuzetno materinstvo.
Judita ili majka na delu
U osobi Judite razmatramo, možda, najzagonetniju figuru nematerinstva, u istoj meri u kojoj taj potez junakinje, koji nije naglašen u njemu samom, je delomično vezan za samu bit njezinog «zadatka». To je u stvari nevina « udovica bez dece» koju je božanska Providnost izabrala da deluje u trenutku kad muškarci, koji su obično na vlasti, pokazuju da su nesposobni osigurati sigurnost svom narodu: od jedne takve žene doći će očekivani spas za mali grad Betuliju kojeg opseda opasni Holofern, predstavnik užasnog Nabukodonosora. Tako će Judita i reći u svom «smrtonosnom pohodu», kad « generalisimus» bude obezglavljen i njegova vojska onemogućena u ratnom delovanju: «Bog ga je kaznio i predao ga u ruke jedne žene». U kojoj je meri ta Juditina « energija» , kojom je pobednički prošla kroz neprijateljske redove, zavela Holoferna, a onda ga ubila, vezana uz onaj deo njene ženskosti koji se nije « trošio» na majčinstvo, ili na muškarčevu želju?
To pitanje koje se ne pojavljujedirektno u biblijskom tekstu, «moderni tumači» su dotakli s određenom grozničavošću: nije li tako došlo do pretpostavke da je, pre svog udovištva, ta junakinja morala imati « tabu devičanstva» koji je sigurno zaprepastio i onemogućio njezinog supruga, što nam ništa ne napominje niti pobija biblijski tekst. Ako tamo postoji utvara… čoveka, uostalom usko vezanog za opčinjenost mazohističke vrste, to nas ne oslobađa pokretanja pitanja – toliko asocijacija nesvesnih ideja otkriva postupak tumačenja, čineći tekst da govori izvan napisanog i u svojoj istini.
U svakom slučaju postoji aura koja okružuje Juditu i deluje tako da na samu njezinu pojavu ona « obmane» prisutnoga: tako je njoj dovoljno da se pruži pred Holofernom da bi njega pogodila tajanstvena nemoć koja će se pokazati fatalnom. Ništa u tekstu ne upućuje na to da se dogodio seksualni odnos, to o čemu su moderni pisci uvereni. Postoji jedna ustrajna veza, koliko god implicirana, između činjenice da u Juditi nešto ostaje « netaknuto» i da ona utjelovljuje zakon kroz delo. Sve u svemu, možemo misliti da je ona morala imati ono što psihoanaliza opisuje kao «falusnost», da bi mogla u određenom trenutku roditi delo koje samo ona – niti muškarac, niti majka, moglo bi se reći – ne mogu ostvariti i dovesti do postojanja. Tvoreći taj neobični par s Holofernom, ona donosi na svet Delo koje ju na neki način potvrđuje kao « židovsku ženu» (i njezino je ime isto, Židovka), kao onu koja je odbacila mogućnost življenja, da bi spasila jednu ljudsku skupinu u nesreći.
Možda je ta ženska snaga koja, usprkos besprekornim osobinama njezina vladanja, - pridonosi Bogu zaslugu za svoje delo i završava svoje dane u čistoći i poštenju - je zaslužila knjigu kojoj ona daje svoje ime kanonskog pečata!
Zajedno s Juditom ustvari se vraća nešto od ženske moći na istorijsku scenu, koju su zauzeli muškarci. Judita, Božja saradnica, je kći svoga Dela (kao što se kaže «biti sin svojih radova»), ali ona postaje sama od sebe Majka – iako je devica – koja simbolično ponovno daje život skupini ljudi. Ona bi se svela u tom slučaju na « Majku živućih». Ako je prva žena rođena zbog « obamrlosti» prvog čoveka, ona stavlja u obamrlost čoveka koji joj je prepušten na milost i nemilost…
Od sterilnosti do istine želje
Sterilne ličnosti i ličnosti oživljenog materinstva, čiju smo bogatu raznolikost ovde pokazali, mogu se navesti kao postistorija « stvaranja žene». Znamo da je doista tek iza Greha i izbacivanja iz Raja prva žena imenovana « Evom», « jer je ona bila majka svih živućih». Postajanje majkom najavljuje se kao usputno « kažnjavanje» uz izbacivanje iz Rajskog vrta: « Ženi on reče: 'Otežaću ti poslove i tvoju trudnoću; rađaćeš u bolovima; strast će te vući prema tvojem suprugu, a on će vladati nad tobom'.»
Nema načina da se postane žena, kaže tekst, osim da se prođe kroz tu kušnju materinstva čiji je korelat, imajmo na umu, strastvena vernost muškarcu. Sterilna žena na neki način ponovno ide kroz zapreku postajanja - majke, putem koji će je promeniti u « majku jednog živućeg». Daleko od « patologije» ili disfunkcije, sterilnist je dakle trenutak pronađenog materinstva – kao da ništa ne primorava ženu, nekakvim prirodnim zakonom, da postane majkom, osim prolaska kroz simboličnu kušnju da smesti svoju želju u sebe samu. Razume se da vrtoglavica sterilnosti prouzrokuje krizu i oživljava njezinu « strast za muškarcem» i zahteva posredovanje Drugog božanskog osobno, koji « otvara zapečačenu maternicu».
Uostalom, ženina želja za detetom je uhvaćena u simboličnu mrežu ljudske « skupine»: ako je ona dobro, prema frojdovskoj formuli, « nositeljica seksualnog interesa čovečanstva», njena želja, kao « subjekt», se tada nalazi podvrgnuta pritisku čitavog simboličnog poretka: ovaj ne samo da «utiče» na nju, on uočava želju i doprinosi njezinom određivanju na način da se ona u tomu snađe: ženina želja za detetom je i želja Drugoga, ona je « naručena» i « pounutrašnjena », prema složenim proturečnim načinima koje Tekst samo dotiče, ali nikad ne « objasni» potpuno.
Izgleda nam samom činjenicom da je pitanje Drugoga, u svojoj simboličnoj dimenziji, postavljeno u biblijskom tekstu – premda je ta dimenzija mimoiđena i poništena u izvršenju zamišljenog društvenog propisa u «biotehnološkim» postupcima - ona se vraća prema ženinoj želji za detetom kao «subjekt». Istina je da žena svoju dobrobit i, na neki način, otkupljenje svoje ženskosti pronalazi samo u pronađenom materinstvu - a to je u svim spomenutim slučajevima da bi rodila sina! – ali upravo «stajalište» zainteresovane ne nestaje.
Božanski plan, koliko god bio zapovednički, - božja Reč ne dopušta replike u Objavi dobročinstva -, ne pribegava nekoj sili, nego « spajanju» želje Drugoga s željom osobe – što je, izgleda nam, provereno držanje u « modernom društvu», gde razgovor nauke I lekara više ili manje čini govoriti (s najboljim namerama na svetu) želju žena… «za njihovo dobro».
Da bi žena prestala biti sterilna trebaju dve stvari: da ih se Bog « seti»…i da se one sete vlastite želje za detetom. Istina je da je samo prvi uslov jasno utvrđen, ali rad na obnovljenim tekstu sugeriše da prvi uslov ima kao efekt –simbolično delovanje posredovanja- spajanja trenutka. Nije li isto pravilo u pristupu prema želji za detetom, koje u sebi, osim toga čuva zagonetku.: da jedna žena pronalazi, s druge strane izvesne « amnezije», mesto u sećanju Drugoga i, u isti mah, da se « probudi» iz neke « obamrlosti» koja je sprečavala da postane majkom s mogućnošću da to izgovori?
Taj trenutak «zaborava» sebe i Drugoga što obeležava izvornu «nesvesnu»
Sterilnost ne bo li dakle bila «promašaj» funkcionalnog poretka, nego jedno pravo simbolično «zaustavljanje» : nije « izgubljeno vreme»koje dokidamo jednom « tehnikom» ad hoc, nego, za koga je po pravu, to je vreme da shvati da tamo gde je bila žena, može se dogoditi majka...
Paul-Laurent Assoun, psihonalitičar, profesor psihologije na univerzitetui Picardie (Amiens) i na univerzitetu Paris VI
Нема коментара:
Постави коментар