Nakon boravka u Oksfordu otputovao sam preko Vudbridža dalje ka unutrašnjosti za Joksford, jednim od crvenih autobusa Eastern Countries Omnibus Company[1], a odatle pošao pešice ka severozapadu i to nekadašnjom Rimskom ulicom kroz slabo naseljen kraj, koji se prostirao ispod gradića Harlestona. Ni posle četiri sata hoda nisam video ništa osim uglavnom požnjevenih žitnih polja koja se protežu u nedogled, nebo prevučeno gustim oblacima i dvorišta uglavnom okružena šumarcima na pravilnom rastojanju od jedne ili dve milje. Dok sam se kretao naizgled beskrajnim pravolinijskim putevima pored mene nije prošlo skoro nijedno vozilo i ni tada nisam znao, kao što mi ni danas nije jasno, da li mi je taj usamljeni hod prijao, ili me je mučio. Tog dana, koji se u mom sećanju javlja ponekad težak kao olovo, ponekad potpuno bestežinski, katkad bi se na nebeskom svodu napravile male pukotine. Tada su se izdeljeni sunčevi zraci spuštali na zemlju i osvetljavali poneko mesto na način koji je onomad bio uobičajen za religiozne predstave, koje su simbolisale postojanje jedne nama nadređene instance. Bilo je popodne kada sam dospeo na kolovoz koji od Rimske ulice vodi nizbrdo preko takozvane cattle-grid[2] kroz livadu ka Moat Farm, okruženu jarkom punim vode, gde Alek Garard već dobre dve decenije gradi model Jerusalimskog hrama. Alek Garard, koji je imao oko šezdeset godina i veći deo svog života bio zemljoradnik,
ubrzo po otpuštanju iz seoske škole došao je na ideju da se bavi modelarstvom i, poput mnogih modelara, isprva je, za vreme dugih zimskih noći, lepkom spajao komadiće drveta, praveći svakojake barke jedrilice, ali i brodove zvučnih imena poput Cutty Sark i Mary Rose. To zanimanje, koje je ubrzo preraslo u strast, kao i interesovanje za stvarne osnove biblijskih priča, što je kao metodistički mirski sveštenik posedovao još odavno, jedne večeri s kraja šezdesetih, kada je, kako mi je ispričao, upravo nameravao da opsluži stoku, naveli su ga na ideju o izgradnji Jerusalimskog hrama i to u onom obliku koji je imao početkom našeg računanja vremena.
Moat Farm je mirna i pomalo mračna kuća. Kad god sam dolazio u posetu silazeći sa kolovoza, približavajući se ulaznim vratima preko mostića koji vodi preko jarka, nikada nikoga nisam sreo. Čak ni zvuk teške mesingane alke na vratima ne bi nikoga dozvao. Na tremu bi nepomično stajala čileanska araukarija. Ne bi se pomerale čak ni patke na površini vode u jarku. Ako biste kroz prozor bacili pogled na pokućstvo, koje je po svoj prilici oduvek stajalo u polumraku na svom mestu, na trpezarijski sto koji se cakli i fotelje, komodu od mahagonija, stolice presvučene tamnocrvenim somotom, kamin i poredane ukrase i porcelanske figure na njemu, stekli biste utisak da su ukućani otputovali ili poumirali. No, upravo u trenutku kada, posle podužeg čekanja i osluškivanja, poželite da se okrenete i odete, pošto već pomislite da ste došli u nevreme, primećujete da, nešto po strani, Alek Garard već nekog očekuje.
Tako je bilo i onog dana u pozno leto kada sam došao pešice iz pravca Joksforda. Alek Garard je na sebi, kao i uvek, imao zeleno zaštitno odelo, a na glavi časovničarske naočari. Dok smo se pribižavali šupi u kojoj je izrastao hram, razmenili smo nekoliko beznačajnih reči. Dovršavanje hrama napreduje tako sporo što zbog veličine radne površine od skoro deset kvadratnih metara na kojoj se pravi model, kao i zbog toga što su pojedini delovi tako majušni i njihova izrada zahteva milimetarsku preciznost, te se, primera radi, za dve godine posla ne primećuje skoro nikakav napredak, iako je Alek Garard, kako mi je ispričao, vremenom u sve većoj meri smanjivao obim poljoprivrednih poslova, ne bi li se u potpunosti posvetio izgradnji hrama. Imam još samo nekoliko grla stoke, reče on, a njih sam zadržao više iz ljubavi, a ne koristi radi. Široke površine obradive zemlje oko kuće, kako sam se i sam uverio, ponovo su se pretvorile gotovo isključivo u livade, a seno je još neosušeno prodavao jednom susedu. On sam se skoro čitavu večnost nije popeo na traktor. Sada ne prođe ni dan, a da barem nekoliko sati ne radim na hramu. Skoro čitav protekli mesec proveo sam radeći samo na oslikavanju figura, čija veličina ne dostiže ni ceo centimetar, njih preko dve hiljade, koje u međuvremenu naseljavaju područje oko hrama. Da i ne pričam, reče Alek Garard, o promenama koje čitava konstrukcija iznova mora da pretrpi kada se u mojim istraživanjima pojave novi momenti. Kao što je poznato, arheolozi ne mogu da se usaglase oko tačnog položaja hrama, a moja sopstvena saznanja, veli Alek Garard, često mukom izvojevana, nisu uvek pouzdanija od mišljenja naučnika, što se međusobno spore, iako moj model danas važi za najpouzdaniju kopiju hrama koja je ikada stvorena.
U međuvremenu redovno su dolazili posetioci iz celog sveta, reče Alek Garard, istoričari iz Oksforda i proučavaoci Biblije iz Mančestera, eksperti za iskopine iz Svete zemlje, ortodoksni Jevreji iz Londona i izaslanici evangelističkih sekti iz Kalifornije, koji su izneli predlog da izgrade hram u Nevadi po mojim navodima. Razne televizije i izdavači proganjali su ga svojim predlozima, čak se i sam lord Rotšild ponudio da, po okončanju izrade, hram izloži javnosti u holu svog seoskog dvorca u blizini Ejlberija. Jedina prednost, što je sa sobom donelo interesovanje koje je njegov rad pobudio u javnosti, sastojala se u tome što su se niegovi susedi, kao i familija, koji su bili skloni da, u manjoj ili većoj meri, sumnjaju u uračunljivost Aleka Gararda, sada unekoliko suzdržavali od tako nipodaštavajućih opaski.
Ja u potpunosti razumem, reče Alek Garard, da je lako smatrati ludim nekoga ko se iz godine u godinu zapliće u svoje maštarije i u hladnoj prostoriji se bavi, na kraju krajeva, besmislenom rukotvorinom, koja prevazilazi okvire normalnog, naročito kada taj čovek istovremeno zaboravlja da uzore njive i naplati subvencijce koje mu pripadaju. Nikad ga, doduše, nije zanimalo šta o njemu misle susedi, koji su se sve više bogatili zbog sulude briselske agrarne politike, no činjenica da se njegovoj ženi i deci katkad svakako činilo da više nije pri sebi, nekada ga je štitila više nego što je sam sebi hteo da prizna. Utoliko je dan kada je lord Rotšild u svojoj limuzini ušao u moje dvorište zaista predstavljao prekretnicu u mom životu, jer sam od tog dana i među svojima važio za učenjaka koji se povodi za ozbiljnim stvarima. Sa druge strane, svakako da mi veći broj posetilaca oduzima vreme za rad, a obim posla koji me čeka nije ništa manji nego ranije, zapravo je neizmeran, pa bi se čak moglo reći da mi zbog mojih sve većih saznanja, u svakom pogledu postaje sve teže da ga savladam negoli pre deset ili petnaest godina.
Jedan od pomenutih američkih evangelista me je jednom prilikom upitao dali je moja predstava hrama posledica Božijeg otkrovenja. And when I said to him it's nothing to do with devine revelation, he was verv disappointed. If it had been divine revelation, I said to him, why would I have to make alternations as I went along? No, it's just research really and work, endless hours oj work[3], rekao mu je tada Alek Garard.
Morao sam da prostudiram Mišnu, nastavio je, i sve ostale raspoložive izvore, rimsku arhitekturu i osobenosti Herodovih građevina u Masadi i Borodiumu, jer je to bio jedini način da dođem do pravih ideja. Na kraju krajeva, ceo naš rad ne počiva ni na čemu drugom do upravo na idejama, koje vremenom neprestano menjaju obličje i koje nas zarad toga neretko ponukaju da ono što smo smatrali dovršenim uništimo i počnemo iz početka. Verovatno se ne bih ni upustio u izgradnju hrama da sam imao predstavu o zahtevima što će ih pred mene postaviti ovakva vrsta posla, koji je uzimao sve više maha i iz dana u dan postajao temeljitiji. Konačno, ako želim da stvorim utisak da se u tom hramu i oko njega odvijao život, onda ručno moram da napravim i oslikam svaki delić na drvenim svodovima kolonada, veličine kvadratnog centimetra, svaki među stubovima, kojih ima na stotine i svaki svakcati kamenčić, koji se broje hiljadama.
Sada, kad po rubovima mog vidnog polja polako počinje da se smrkava, ponekad se pitam da li ću sve to ikada privesti kraju, i nije li sve to, što sam do sada stvorio, nekako smandrljano delo, jadno i bedno. Drugim danima, opet, kada večernje sunce dopire postrance s prozora i kada čitava ta slika počne da utiče na mene, onda vidim hram sa predvorjem i četvrtima u kojima stanuju sveštenici, rimske garnizone, kupatila, zelenu pijacu, žrtvenike, natkrivene hodnike i menjačnice, velike kapije i stepenice, predvorja i provincije van njega, a planine u pozadini za trenutak izgledaju tako kao da je sve završeno i kao da sam posmatram polja večnosti. Alek Garard mi je na posletku pokazao časopis, izvlačeći ga ispod gomile papira, u kome se na dve stranice nalazila fotografija hrama, snimljena iz ptičije perspektive, kakav je danas: belo kamenje, tamni čempresi, na sredini sjajna kupola, koja me je odmah podsetila na kupolu novog reaktora u Sajzvelu, što u noćima obasjanim mesečinom svetli nad morem i zemljom, nalik nekakvom svetilištu. Dok smo napuštali njegovu radionicu Alek Garard reče da je hram trajao samo stotinak godina. Perhaps this one will last a little longer[4]. Pošto smo još neko vreme stajali na mostiću iznad jarka, Alek Garard mi je pričao o svojoj ljubavi prema patkama, nekoliko njih je tiho plutalo na površini vode, poput riba tragajući za hranom, koju im je povremeno iz džepa posipao po vodi. Uvek sam imao patke, reče, još kao dete, i činilo mi se da boje njihove pernate odore, naročito tamnozelena i bela kao sneg, skrivaju odgovor na pitanja koja su me odvajkada pokretala. Bilo je tako otkad znam za sebe. Kada sam mu na rastanku rekao da sam došao pešice iz Joksforda i da nameravam da nastavim za Harleston, Alek mi reče da mogu da pođem sa njim kolima, pošto on i onako ima da posvršava neka posla u gradu. Potom smo se, ne progovorivši ni reć, vozili u njegovom pikapu do Harlestona petnaest minuta jedan pored drugog i ja poželeh da se ta kratka vožnja seoskim krajolikom nikada ne završi, that we could go on and on, ali the way to Jerusalem[5].
No, morao sam siđem kod Swan Hotel u Harlestonu, kuće stare više stotina godina, u kojoj su gostinske sobe, kako se ispostavilo, bile nakrcane najstrašnijim nameštajem koji se da zamisliti. Gornji kraj rozikastog kreveta, napravljen od rezopala nalik crnom mermeru, skoro pet stopa visine, sa raznim fiokama i pregradicama, delovao je kao da je nadograđen poput oltara, komoda za češljanje tankih nožica bila je bogato ukrašena zlatom, a ako bi se neko pogledao u ogledalu na vratima ormana izgledao je čudnovato izobličeno. Pošto je brodski pod bio pun neravnina i poprilično naginjao ka prozorskoj strani, svi komadi nameštaja stajali su nekako ukrivo, tako da bi vas, sve dok ne utonete u dubok san, proganjao osećamnje da se nalazite u kući koja se ruši. Stoga sam narednog jutra napustio Swan Hotel, uz izvesno olakšanje, i udaljavajući se od grada krenuo put polja u pravcu istoka.
Kraj kroz koji sam prolazio u širokom luku bio je slabo naseljen, doduše možda nešto više u odnosu na onaj kojim sam hodio prethodnog dana. Otprilike na svake dve milje nailazio sam na mesta koja su retko brojala više od desetak kuća, i isključivo su nosila imena svetaca dotične parohijske crkve, dakle Sveta Meri i Sveti Majkl, Sveti Piter, Sveti Džejms, Sveti Endru, Sveti Lorens, Sveti Džon i Sveti Krst, zbog čega su stanovnici čitav kraj nazvali The Saints[6]. Primera radi, kaže se: He bought land in the Saints, clouds are coming up over the Saints, that's somewhere out in the Saints i tome slično[7]. Idući kroz uglavnom ogoljenu, pa ipak nepreglednu ravan, that I might well get lost in the Saints[8], mene sâmog je toliko često zbunjivao zamršeni engleski sistem puteljaka, koji je često menjao pravac upravo na mestima gde je na karti označeni put bio preoran ili jednostavno obrastao travom, tako da sam bio primoran da nastavim nasumice preko polja. Nekoliko puta sam pomislio da sam već zalutao, kada je oko podneva počeo da se pomalja moj cilj, okrugli toranj crkve Sr. Margaret u Ilketsholu. Pola sata kasnije sedeo sam oslonjen o jedan od spomenika na groblju zajednice koja se od srednjeg veka brojčano skoro uopšte nije menjala. Parohijski sveštenici, koji su u osamnaestom i devetnaestom veku bili u službi u tako zabačenim mestima, neretko su živeli sa porodicama u susednom gradića i jednom ili dva puta nedeljno bi se jednostavno dovezli kočijama do sela, kako bi održali službu ili se na neki drugi način postarali da sve bude u redu.
Jedan od tih sveštenika crkve Sv. Margaret u Ilketsholu bio je Reverend[9] Iv, matematičar i helenista izvesnog ugleda, što je sa ženom i kćerkom živeo u Bangaju iza koga se i danas priča da je u sumrak voleo da popije čašu penušavog kanarskog vina. Godina je 1795. Za vreme letnjih meseci u posetu je dolazio mladi francuski plemić, koji je prebegao u Englesku pred strahotama revolucije. Iv sa njim razgovara uglavnom o Homerovim epovima, Njutnovoj računskoj umetnosti i putovanjima po Americi, koju su obojica posetili. Kakva su tamo prostranstva, šume sa drvećem čija stabla nadvisuju i vrhove najviših katedrala. A tek ogromni Nijagarini vodopadi, što se survavaju u dubine, šta znači njihovo večito bučanje, ako na ivici kanjona ne stoji čovek, postajući svestan svoje napuštenosti na ovom svetu. Šarlota, sveštenikova trinaestogodišnja kćer slušala je ovakve razgovore sa sve više predanosti, naročito kada je otmeni gost živo oslikavao fantastične priče u kojima su se pojavljivali ratnici okićeni perjem i indijanske devojke - ona je u tamnoj puti tih devojaka videla proplamsaje moralne svetlosti. Jednom prilikom, kada je bilo reči o psu nekog isposnika, što je kroz divljinu punu opasnosti pratio devojku koja je već u duši bila sklona hrišćanstvu, Šarlota je bila toliko ganuta, te je glasno uzviknula i brzo istrčala u vrt. Kada je pripovedač nakon toga upitao šta ju je tako dirnulo u njegovom opisu, Šarlota reče da je to pre svega bila slika psa i način na koji je on fenjerom, zakačenim o drveni štap u čeljustima, uplašenoj Atali osvetljavao put kroz noć. Nju su daleko više obuzimale takve sitnice, negoli nekakve uzvišene misli.
Dakle, tok stvari koji je usledio narednih nedelja bio je sasvim prirodan: vikont proteran iz domovine, koji je u Šarlotinim očima nesumnjivo bio okružen romantičnom aurom, postepeno je zadobijao poverenje i preuzeo zadatke kućnog učitelja. Vežbanje francuskog jezika, diktati i konverzacija, takođe su se podrazumevali. No, Šarlota je zamolila svog prijatelja i da joj izradi opsežne planove za klasične studije, koje će sadržati topografiju Svete zemlje i italijansku književnost. Duge popodnevne sate provodili su čitajući zajedno Tasova dela Gerusalemme Literata i Vita Nuova[10] i u tim momentima neretko su se pojavljivale crvene pege po vratu mlade devojke, tipične za šarlah, a vikont je imao osećaj da mu se srce pelo u okovratnik. Dan se obično završavao časom muzike. Kada je u kući počinjalo da se smrkava, a zraci sa zapada još obasjavali vrt, Šarlota bi svirala komade iz svog repertoara, a vikont ju je pažljivo slušao, appuyé au bout du piano[11]. On je bio svestan činjenice da su se zajedničkim studijama iz dana u dan sve više zbližavali, pokušavao je da sam sebe prisili da bude što suzdržaniji, bio je ubeđen da se nikada ne bi usudio da podigne Šarlotinu rukavicu, no ipak je osećao da ga ona neodoljivo privlači. Sa izvesnom potištenošću, kako kasnije beleži u svojim Sečanjima s one strane groba, naslutio sam da će ubrzo doći čas kada ću biti prinuđen da se povučem. Oproštajna večera odisala je zaista tužnom atmosferom na kojoj niko nije znao da nađe prave reći i, na vikontovo zaprepašćenje, nije se majka uputila sa Šarlotom u Drawing Room[12], već otac. No, majka, koja je i sama, kako je vikont primetio, delovala neobično zavodnički i kojoj je ta nesvakidašnja uloga bila poverena mimo svih običaja, ponudila mu je na samom odlasku ruku svoje kćeri, što mu, sudeći po osećanjima, već pripada. Domovinu više nemate, Vaša dobra su otuđena, roditelji su Vam preminuli, šta bi to moglo da Vas vuče nazad u Francusku? Ostanite kod nas i budite naslednik kao naš usvojeni sin. Vikont, koji je teško mogao da shvati ovu velikodušnu ponudu jednom emigrantu bez ikakvih sopstvenih sredstava, ovu intervenciju, koju je očigledno odobrio velečasni Iv, našao se u stanju najveće moguće uzrujanosti. Jer, kako piše, nije odviše čeznuo za tim da čitav život provede u anonimnosti pod okriljem ove usamljene porodice, tako da je morao melodramatično da saopšti da je već veren. Njegov brak u Francuskoj, koji su njegove sestre ugovorile bez njegovog odobrenja, jeste ostao formalnost, no, to ni najmanje nije menjalo neodrživost njegovog mučnog položaja, kome je, na izvestan način, i sam doprineo. Zato poluoborenog pogleda odbi ponudu madam Iv, uzvikujući u očajanju Arrêtez! Je suis marié[13]! i pade u nesvest, te mu ne preostade ništa drugo nego da, kad je došao k sebi, smesta napusti kuću u kojoj je bio gost s namerom da se nikada ne vrati. Kasnije, zapisujući sećanja na taj zlosrećni dan, pitao se kako bi se osećao da je tada promenio tok svoje sudbine i proveo život kao gentelman chasse[14] u zabačenoj engleskoj oblasti. U tom slučaju verovatno nikada ne bih stavio na papir ni jednu jedinu reč, možda bi na koncu konca zaboravio i maternji jezik. Koliko bi, pitao se, izgubila Francuska, da sam u toj meri iščileo u zaboravu? No, zar to na kraju i ne bi bio bolji život? Zar nije nepravda, proćerdati sopstvenu sreću zarad ispoljavanja talenta! Da li će to što sam napisao trajati i posle moje smrti? Da li će to uopšte moje reči još neko moći da shvati u jednom iz korena promenjenom svetu?
Vikont je te reći zabeležio 1822. godine. U tom trenutku on je izaslanik francuskog kralja na dvoru Džordža IV. Jednog jutra, dok je radio u svom kabinetu, njegov komornik mu je najavio da je stigla ledi Saton i da želi da razgovara sa njim.
Kada se nepoznata dama u pratnji dvojice šesnaestogodišnjih dečaka, koji su, kao i ona, bili u crnini, pojavila na pragu, jedva se držala uspravno od uzbuđenja. Vikont je uzima za ruku i prati do fotelje. Dečaci staju svaki sa po jedne strane. No, dama, sklanjajući crne svilene trake što vise sa njene kape nešto u stranu, tiho progovara promuklim glasom Mylord, do you remember me[15]? I ja sam je prepoznao, piše Vikont, opet sam sedeo pored nje nakon dvadeset sedam godina, na oči mi navreše suze i kroz veo koji su stvorile video sam je onakvu kakva je bila onog leta davno prekrivenog zaboravom. Et vous, Madame, me reconnaissezvous[16]?, upitao sam. No, ona ne odvrati ništa, već me pogleda sa tako tužnim osmejkom, da sam naslutio kako smo se nekada voleli mnogo više no što sam sebi ikada hteo da priznam.
Nosim crninu za majkom, reče ona, tata je odavno preminuo. Nakon tih reči izvuče ruku i pokri lice. Moja deca su, nastavi posle stanke, sinovi admirala Satona, za koga sam se udala tri godine pošto ste otišli od nas. Oprostite mi. Danas ne mogu da Vam kažem više.
Ponudio sam joj ruku, kaže se u vikontovim zapisima, i ispraćajući je kroz kuću, preko stepenica, do njenih kola, držao sam njenu ruku na srcu i osetio kako drhti celim telom. Odlazeći, dečaci su sedeli preko puta nje poput dvojice nemih poslužitelja. Quel bouleversement des destineés[17]! Narednih dana sam, piše vikont, četiri puta posetio ledi Saton u Kensingtonu, pošto mi je dala svoju adresu. Razgovarali smo i ćutali smo, a pri svakom „Sećate li se...?" naš bivši život uspinjao se iz stravičnog vremenskog ponora. Kada sam četvrti put došao u posetu, Šarlot me je zamolila da Džordžu Kaningu, koji je nedavno bio postavljen za guvernera u Indiji, kažem koju lepu reč za njenog starijeg sina, pošto je nameravao da otputuje u Bombaj. Došla sam u London samo da bih Vas to zamolila i sada moram da se vratim u Bungaj. Farewell! I shall never see you againl Farevvell[18]!
Posle bolnog rastanaka zatvorio sam se u svoj kabinet i u ambasadi proveo duge sate neprestano, i uzalud, iznova razmišljajući i mudrujući, zapisao našu nesrećnu priču. Pri tom se u meni neizbežno javljalo pitanje nisam li nanovo pišući i izdao i izgubio Šarlot Iv. Istina je svakako i to da, sem pisanjem, nikako drugačije nisam mogao da se odbranim od svojih uspomena, koje bi me tako često iznenada ophrvale. Da su ostale zaključane u mom pamćenju, vremenom bi postajale sve teže, tako da bi se naposletku sigurno slomio pod njihovim teretom koji se stalno povećavao. Mesecima i godinama uspomene spavaju u nama i tiho nastavljaju da bujaju, dok ih ne prizove nekakva sitnica, nakon čega na čudnovat način, zaslepe naše bitisanje. Kako sam često zbog toga svoje uspomene i njihovo prelivanje u pismenu formu smatrao ponižavajućom i, u osnovi, prokletom rabotom. No, ipak, šta bismo bili da nije tih sećanja? Ne bismo bili u stanju da dovedemo u red ni najjednostavnije misli, najosećajnije srce izgubilo bi sposobnost da oseća naklonost prema drugome, čitavo naše biće sastojalo bi se od beskrajnog sleda besmislenih trenutaka, i više ne bi bilo ni traga prošlosti! Zar naš život nije jedan veliki jad? Tako je pun naopakih uobraženja, tako uzaludan, skoro da ne predstavlja ništa osim senku himere, koju oslobađa naše pamćenje. Osećaj udaljavanja postajao mi je sve strašniji. Juče, kada sam prolazio kroz Hajd park sâm sam se sebi činio neizrecivo jadnim i izolovanim u šarenoj gomili sveta. Kao izdaleka, gledao sam lepe mlade Engleskinje sa onom čežnjivom smetenošću koju sam osećao dok sam ih držao u zagrljaju. A danas jedva da dižem glavu od svog dela. Postao sam skoro neprinielan, u neku ruku već ličim na pokojnika. Gledano iz moje perspektive, možda je to razlog što je svet, koji sam gotovo napustio, pod velom naročite tajne.
Priča o susretima sa Šarlot Iv predstavlja samo majušni fragment vikontovih memoara, koji se protežu na više hiljada stranica. U Rimu, 1806. godine, u njemu se prvi put javlja želja da istraži dubine i površinu sopstvene duše. Godine 1811, Šatobrijan započinje svoj projekat sa velikom ozbiljnošću i od tada, kad god dopuštaju prilike u njegovom slavnom, ali i mučnom životu, radi na zapisivanju dela koje raste sve više i više. Razvoj sopstvenih osećanja i misli odvija se pred platnom velikih prevrata tih godina: revolucija, strahovlada, egzil, Napoleonov uspon i pad, restauracija i građansko kraljevstvo smenjuju se na svetskoj bini u pozorišnom komadu, koji kao da ne želi da se završi i izaziva saosećanje kako kod privilegovanih gledalaca, tako i u bezimenoj masi. Kulise se neprestano pomeraju. Stojimo na palubi broda na obali Virdžinije, u poseti smo mornaričkom arsenalu u Griniču, divimo se grandioznoj slici Moskve u plamenu, šetamo kroz prostorije čeških kupatila, i postajemo svedoci bombardovanja Tionvila. Gradske zidine, koje su zaposele na hiljade vojnika, pružaju bleštavo, vatreno osvetljenje, putanje tanadi, u obliku parabole, iz kojih bije jara ukrštaju se u mračnom vazduhu, a od svakog topovskog udara preko oblaka što se nagomilavaju ka plavom zenitu uspinje se bleštav odsjaj. Ponekad na nekoliko sekundi zamre zveket mačeva. Zatim se zaore trube, čuju se limene fanfare i komandno urlanje na ivici razuma, koje prodire do srži. Sentinelles, prenez, garde à vous[19]! Takvi i slični opisi vojnih izvedbi i državnih akcija raskošnih boja predstavljaju takoreći vrhunac celokupnog rada na sećanju u priči koja se nasumice tetura iz nesreće u nesreću. Hroničar koji je bio prisutan i koji još jedanput vraća u realnost ono što je video, ispisuje svoja iskustva na sopstvenoj koži u činu sakaćenja sopstvenog tela. Takvim napisima postaje uzoran mučenik onoga što nam je dosuđeno proviđenjem, još za života leži u grobu čije su oličenje njegovi memoari. Rekapitulacija prošlosti od samog početka je upravljena ka danu iskupljenja, u Šatobrijanovom slučaju 4. junu 1848. godine, kada mu smrt u Rez-de-chaussé[20] u Rue du Bac[21] uzima pero iz ruku, Kombur, Ren, Brest, Sen Malo, Filadelfija, Njujork, Boston, Brisel, ostrvo Džerzi, London, Bekls i Bungaj, Milano, Verona, Venecija, Rim, Napulj, Beč, Berlin, Potsdam, Konstantinopolj, Jerusalim, Nojšatel, Lozana, Bazel, Ulm, Valdminhen, Teplic, Karlsbad, Prag i Pilsen, Bamberg, Vircburg i Kajzerslautern, a u međuvremenu uvek Versaj, Šantiji, Fontenblo, Rambuje, Viši i Pariz - sve su to samo neke stanice putešestvija koje se sada bližilo kraju. Na početku karijere stoji detinjstvo u Komburu, čiji mi se opis urezao u pamćenje već nakon prvog čitanja. Fransoa-Rene je najmlađe od desetoro dece, od kojih je prvo četvoro poživelo samo nekoliko meseci. Deca rođena kasnije krštena su kao Žan-Batist, Meri-En, Benin, Žili i Lusil. Sve četiri devojke bile su retke lepote, osobito Žili i Lusil, obe nastradale u vihoru revolucije. Porodica Šatobrijan živela je sa nekoliko slugu u potpunoj osami u gospodskoj kući u Komburu, koja je bila tako prostrana da se u nju moglo smestiti pola viteške vojske. Retko kad im je neko dolazio u posetu osim nekoliko suseda plemenitog porekla, poput markiza Monluea ili grofa Gojon-Bofora. Pre svega zimi, piše Šatobrijan, često su znali da prođu meseci, a da ni jedan jedini stranac, ili neko u prolazu, ne zakuca na vrata naše tvrđave. No, mnogo veća od tuge zbog usamljenosti bila je žalost koja je vladala unutar ove usamljene kuće. Onaj ko bi išao naokolo pod njenim svodovima imao bi čudan osećaj, kao kada ulazite u kartuzijansku ćeliju. U osam časova izbijalo je zvono za večeru. Posle obeda imali smo običaj da još nekoliko sati posedimo kraj vatre. Iz kamina je dopiralo zavijanje vetra, majka je jecala na kanabetu, a otac, koga nikada nisam video kako sedi osim za stolom, neprestano bi išao gore-dole po ogromnoj sali, sve dok ne pođe u krevet. Na sebi je uvek imao raskošan mantil od bele čupave vunice, a na glavi je nosio kapu od istog materijala. Kako se prilikom svog šetkanja udaljavao od sredine prostorije, osvetljene samo jednom svećom i treperavom vatrom iz kamina, polako bi nestajao u senci dok najednom ne bi potpuno uronio u tminu, čuli su se samo njegovi koraci, dok se ponovo ne bi vratio u svojoj neobičnoj odeždi, nalik utvari. Za vreme toplijih godišnjih doba dok bi padala noć sedeli smo na stepenicama ispred kuće. Otac je puškom gađao sove u letu, a mi, deca, zajedno sa majkom smo gledali u pravcu crnih vrhova šume i ka nebu, gde su se, jedna za drugom, palile zvezde. Napustio sam Kombur kada mi je bilo sedamnaest godina, piše Šatobrijan. Jednog dana otac mi je saopštio kako moram da krenem svojim putem, te da ću stupiti u Régiment de Navarre[22] i da ću sutra preko Rena otputovati za Kambre. Tu, reče mi, ima stotinu Louisd'or[23]. Nemojte ih proćerdati i nikada nemojte obeščastiti sopstveno ime. U vreme mog odlaska on je već patio od progresivne paralize, koja će ga konačno i oterati u grob. Leva ruka mu se neprestano trzala i morao je da je zadržava desnom. Pošto mi je predao svoju staru sablju stajao je sa mnom ispred otvorenih kola, koja su već čekala u zelenom dvorištu. Kola su se kod ribnjaka popela na put i ja sam još jednom bacio pogled na svetlucavi vodenični potok i video kako lastavice ukrštaju putanje iznad ševara. Zatim sam počeo da gledam ispred sebe, ka širokom polju, koje se otvaralo preda mnom.
Od iketsholske Svete Margaret do ulaska u Bungaj predstojalo mi je još sat vremena hoda i još sat od Bungaja preko močvarnih polja Vejvni-Talsa do prelaska na drugu stranu Dičingema. Već izdaleka, u podnožju poprilično strmog tla, koje se spušta sa severa, mogao se videti Dičingem Lodž, kuća što stoji izdvojeno na ivici ravni, gde se Šarlot Iv preselila nakon udaje za admirala Satona i gde je provela mnoge godine. Žena u beloj kecelji (kako neobičan prizor, pomislih) izašla je pod nadstrešnicu, nošenu na dva stuba, i dozivala crnog psa, koji je skakutao po vrtu. Inače, nigde nije bilo žive duše. Prešao sam uzbrdicu i našao se u glavnoj ulici, a zatim se, preko strnjišta zaputio ka crkvenom groblju, koje je dobrim delom bilo smešteno van Dičingema, gde je sahranjen stariji sin Šarlot Iv, upravo onaj, što je svoju sreću želeo da potraži u Bombaju. Zapis na kamenom sarkofagu glasi: At Rest Beneath, 3rd Febry 1850, Samuel Ives Sutton. Eldest Son of Rear Admiral Sutton, Late Captain lst Battalion 6th Rifles, Major by Brevét and Staff Officier of Pentioners[24]. Pored groba Samjuela Satona uzdiže se jedan još upečatijiviji spomenik, takođe isklesan od teške kamene ploče, sa urnom na vrhu, gde sam prvo uočio okruglaste otvore na gornjoj ivici straničnih delova. Nekako su me podsećale na rupe za vazduh, koje smo ranije pravili na
poklopcima kutija, gde smo zatvarali ulovljene jelenke s lišćem za hranu. Moguće je, pomislio sam, da je neko od osetljivih ožalošćenih sam izbušio te rupe za slučaj da pokojnica u svojoj kući mrtvih poželi da još jednom udahne vazduh. Dama, o kojoj se tako vodilo računa, zvala se Sara Kamel, preminula 26. oktobra 1799. Kao supruga dičingemskog lekara, verovatno je pripadala krugu poznanika porodice Iv, i verovatno je Šarlot sa roditeljima prisustvovala njenoj sahrani, a možda je kasnije, prilikom pomena, čak odsvirala i neki tužni komad na klaviru. Uzvišena osećanja, što su se tada negovala u krugovima čiji su deo bile Sara i Šarlot, danas možemo iščitati iz osobito kitnjastih slova epitafa, koja je dr Kamel, nadživevši svoju suprugu skoro četrdeset godina, uklesao na južnoj strani svetlosivog nadgrobnog spomenika:
Firm in the principles and constant
In the practice ojreligion
Her life displayed the peace of virtue
Her modest sense, Her unobtrusive elegance
Of mind and manners,
Her sincerity and benevolence of heart
Secured esteem, concilliated affection,
Inspired conjidence and diffused happiness[25].
Groblje u Dičingemu bilo je skoro poslednja stanica moje šetnje kroz Safolk. Popodne je već počelo da se primiče i zbog toga sam odlučio da se vratim do glavne ulice i da zatim pređem deo puta ka Norviču do Mermaid u Hedenhemu, gde se zacelo uskoro otvara neki bar. Odatle sam mogao da se javim kući, ne bi li neko došao po mene. Put koji sam morao da pređem vodi pored Dičingem Hola, kuće sagrađene oko 1700. godine od neobičnih cigala boje jorgovana, sa tamnozelenim prozorskim kapcima, koja je veoma zabačena iznad serpentinskog jezera, dok se sa svih strana proteže predeo nalik nekom parku. Kasnije, dok sam u Mermaid čekao Klaru, prošlo mi je kroz glavu da je Dičingemski park sigurno završen tek u vreme kada je tu boravio Šatobrijan. Engleski vrtovi poput ovog, pomoću kojih je vladajuća elita sa svih strana mogla da se okruži naizgled beskrajnim područjem, što prija oku, ušli su u modu tek u drugoj polovini 18. veka, a planiranje i izvođenje radova neophodnih za podizanje jednog takvog parka neretko su se protezali i na dva ili tri veka. Za upotpunjavanje postojećeg poseda uglavnom je bilo neophodno otkupiti ili razmeniti razne nepokretnosti, trebalo je izmestiti ulice, kolovoze, pojedine zgrade na imanjima, a ponekad i čitave naseobine, jer je iz kuće trebalo da se pruža nesmetan pogled na prirodu,oslobođenu i najmanjeg traga ljudskog prisustva.
Zbog toga je bilo neophodno spustiti ograde u širokim jarcima, obraslim travom, takozvanim kibic-otvorima u baštenskom zidu, dok je samo u njihovo podizanje utrošeno na hiljade sati rada. Podrazumeva se da su takve namere ticale ne samo zemljišta, već su zadirale i u život okolnih zajednica, te da to nije uvek prolazilo bez raspri. Tako se, primera radi, beleži, kako je u pomenuto doba jedan prethodnik erla Ferersa, sadašnjeg vla snika Dičingem Hola, u toku, po svemu sudeći za njega veoma žučne rasprave, bez ustezanja pucao u svog upravitelja, zbog čega su ga Peers[26] Gornjeg doma osudili na smrt, pa je javno pogubljen u Londonu vešanjem svilenom uzicom.
Najmanje naporan posao prilikom osmišljavanja predela tih parkova svakako je bilo sađenje drveća, pojedinačno i u malim skupinama, čak i kada mu je prethodila seča čitavih delova šume, koji se nisu sasvim uklapali u koncepciju, i spaljivanje neuglednog grmlja i šiblja. Danas, pošto se u većini parkova nalazi još samo trećina drveća zasađenih u to vreme, i gde svake godine nestaje sve više njih, kako od starosti, ali i iz mnogih drugih razloga, ubrzo ćemo ponovo moći da zamislimo u kakvoj se to su toričelijevskoj praznini nalazila seoska imanja na zalasku 18. veka. Taj prirodni ideal koji se upisuje u praznom prostoru, Šatobrijan je kasnije pokušao da ostvari, doduše u srazmerno skromnijim razmerama. Kada se 1807. godine nakon dužeg vremena vratio iz Konstantinopolja i Jerusalima, kupio je baštensku kuću, skrivenu među šumovitim brežuljcima, u La Vallee aux Loups[27] nedaleko od mesta Olni. Tu počinje da zapisuje svoja sećanja i na samom početku piše o drveću koje je zasadio i o svakom se starao vlastitim rukama. Sada ih je tako malo, navodi on, da im ja pravim senku kada se isprečim između njih i sunčevih zraka. No, jednog dana ona će meni darivati hladovinu i čuvati me u starosti, kao što se ja sada brinem o njima. Osećam kako sam povezan sa drvećem, pišem mu sonete, elegije i ode. Znam ih po imenu, kao decu, i jedino što želim jeste da umrem među njima.
Ovaj snimak načinjen je pre desetak godina u Dičingemu, jednog subotnjeg popodneva, kada je gospodska kuća bila otvorena za posetioce u dobrotvorne svrhe.
Libanski kedar, o koji sam se oslonio, još u potpunom neznanju kakve će se sve rđave stvari od tada odigravati, jeste samo jedno u nizu drveća zasađenog u blizini parka, od kojih mnoga nestala, kako što sam već napomenuo. Proces smanjivanja broja stabala primetno se ubrzao otprilike sredinom sedamdesetih godina, a među najrasprostranjenijim vrstama u Engleskoj došlo je do izbijanja teških epidemija, u jednom slučaju skoro i do samog istrebljenja. Oko 1975. godine, polazeći od južne obale, holandska bolest brestova stigla je do Norfolka i nije prošlo ni dva-tri leta, a u našem okrugu više nije bilo ni jednog jedinog bresta. Njih šest, koji su bacali senke na ribnjak u našem vrtu, u junu 1978. godine, pošto su još jedanput dostigli svoju čudesnu svetlozelenu boju, sasušili su se u roku od nekoliko sedmica. Virusi su jurnuli kroz korenje čitavih aleja neverovatnom brzinom, uzrokujući sužavanje kapilara, što je ubrzo dovelo do isušivanja drveća. Jedan od najsavršenijih primeraka koji sam ikada video bio je brest star skoro dve stotine godina, usamljen na jednoj čistini nedaleko od naše kuće. Uistinu je ispunjavao ogroman prostor u vazduhu. Sećam se kako se, kada je većina brestova u našem kraju već bila podlegla bolesti, njegovo bezbrojno, blago asimetrično lišće, sa finim zupcima, njihalo na povetarcu, kao da je pošast, uništivši čitavu njegovu vrstu, morala da ga mimoiđe, ne ostavljajući na njemu nikakvog traga, i još pamtim kako nisu prošle ni dve sedmice, a naizgled nepovredivi listovi se uviše i požuteše i pre no što je došla jesen pretvoriše se u prah. Otprilike u isto vreme počeo sam da primećujem kako se krošnje jasena sve više osipaju, dok hrastovo lišće postaje sve ređe i pokazuje čudnovate oblike mutacije. Samo drveće počelo je da tera lišće direkto iz čvrstih grana, a leti da odbacuje ogromne količine žirova, zakržljalih i tvrdih kao kamen, prevučenih nečim lepljivim. Bukve, koje su se u izvesnoj meri još dobro držale, pošle su stopama ostalog drveća, pošto je usledio niz sušnih godina. Lišće se prepolovilo u odnosu na normalnu veličinu, bukov žir je skoro bez izuzetka bio šupalj. Jedna za drugom venule su topole na poljani. Mrtva stabla su još samo delimično stajala uspravno, a delom izlomljena, polegla su po travi ubledeloj od vremenskih prilika. Konačno, u jesen i 1987. godine, zemljom je prohujala oluja kakvu niko ne pamti, u kojoj je kao žrtva palo preko četrnaest miliona odraslog drveća, po službenim podacima, a da i ne govorimo o mladicama.
To se odigralo u noći između 16. i 17. oktobra. Bez upozorenja oluja iz Biskaja nadvila se nad francuskom zapadnom obalom, prešla Lamanš i preko jugoistočnih delova ostrva otišla u pravcu Severnog mora. Probudio sam se oko tri sata ujutru, i to ne zbog sve jačeg hučanja koliko zbog neobične toplote i rastućeg vazdušnog pritiska u mojoj sobi. Za razliku od ostalih oluja u vreme ravnodnevnice, koje sam ovde doživeo, ova se nije pojavila u jakim naletima vetra, već ravnomerno i neprestano potiskujući vazduh i to, kako se činilo, sve snažnije i snažnije. Stajao sam na prozoru i kroz staklo koje je pretilo da se rasprsne od napregnutosti, gledao u pravcu ivice vrta, gde su se krošnje iz susednog, biskupskog parka povijale i brazdale poput vodenih biljaka nošenih tamnom strujom. Beli oblaci su odlazili u tamu, a nebom je iznova prolazio stravičan treptaj, kako sam kasnije saznao, izazvan visokim naponom vodova koji su došli u kontakt. Mora da sam u nekom trenutku odvratio pogled od tog prizora. U svakom slučaju, još se sećam kako nisam verovao sopstvenim očima kada sam ponovo pogledao napolje i tamo, nad crnom masom krošnji, gde su se malopre nagomilavali vazdušni talasi, video samo prazan horizont ispunjen bledim sjajem. Činilo mi se kao da je neko pomerio zavesu u stranu i da sam zurio u bezobličnu scenu, koja pripada donjem svetu. U trenutku kada sam ugledao neobično svetlu noć nad parkom, znao sam da je tamo dole sve razoreno. No, ipak sam se nadao da se jeziva praznina može objasniti na drugi način, jer od olujnog bučanja, naime, nisam čuo ni najmanji nagoveštaj onog zvuka što nastaje kada se lomi drveće. Tek sam kasnije shvatio da se drveće do poslednjeg trenutka čvrsto držalo zahvaljujući korenju i da je postepeno tonulo u zemlju, tako da u tom procesu laganog, ali silovitog uranjanja, isprepletne krošnje nisu bile sravnjene sa zemljom, već su ostale skoro netaknute. Na taj način su čitavi delovi šume polegli nalik žitnim poljima. U osvit dana oluja je malo popustila i ja sam se usudio da izađem u vrt. Dugo sam stajao usred razaranja ostavši bez daha. Vakum zaista pretoplog vazduha za ovo doba godine bio je još toliko jak da bi čovek mogao pomisliti kako se nalazi u nekakvom vazdušnom kanalu lišenom vetra. Drveće staro preko stotinu godina, koje je opasavalo prirodnu ivicu puta za šetnju, prostirući se duž severnog ruba parka, poleglo je po zemlji kao da je palo u nesvest, a medu ogromnim turskim i engleskim hrastovima, jasenovima, platanima, bukvama i lipama bilo je iskidano i izlomljeno niže drveće, što je stajalo u njihovoj senci, tuje i tise, bokori leskovine i lovora, zimzeleno drveće i rododendroni. Pojavili su se bleštavi sunčevi zraci. Duvalo je još neko vreme, a onda se odjedanput sve umirilo. Ništa se više nije micalo osim ptica, koje su stanovale u žbunju i drveću, pa su sada mnoge od njih uznemireno šuškale svuda unaokolo po zelenom granju, što će se ove godine zeleneti do duboko u jesen. Ne znam kako sam preživeo prvi dan nakon oluje, ali se sećam kako sam usred noći, sumnjajući u ono što sam video svojim očima, još jednom prošao kroz park. Pošto je u čitavom kraju nestalo struje sve je obujmila duboka tmina. Ni najmanji odsjaj naših kuća niti automobila nije pomućivao nebo. Umesto toga nebo su prevukle zvezde u takvoj raskoši, kakvu pamtim da sam video u detinjstvu iznad Alpa, ili u snu nad pustinjom. Od dalekog severa pa sve do južnog dela horizonta, gde je ranije drveće mutilo pogled, prostirali su se blistavi znakovi, Ruda, Zmajev rep, Trougao bika, Plejade, Labud, Pegaz, Delfin. Nimalo drugačije, pa čak i lepše nego ranije, kako mi se činilo, okretale su se u kolu.
Tako bešumno, kako je bilo te sjajne noći, i tako prodorno, škripale su testere za vreme zime. Sve do marta meseca četiri do pet radnika neprestano je seklo granje, spaljivalo đubre, tesalo i tovarilo stabla. Naposletku su bagerom iskopane rupe i u njih su ubačeni komadići korenja, među kojima su pojedini bili veliki poput plasta sena. Na taj način je ono s dna dospelo na površinu u pravom smislu reči. Šumsko tle, na kome su još prethodne godine među tepisima mahovine i paprati rasle zimske ruže, ljubičice i šaše, sada beše prekriveno slojem teške ilovače. Samo je barska trava, čije je seme ko zna koliko dugo bilo pohranjeno u dubini, rasla pramen po pramen u ubrzo potpuno izgoreloj zemlji. Više ništa nije sprečavalo dopiranje sunčevih zraka, što je vrlo brzo uništilo sve rastinje koje je bujalo u senci u vrtu i sve smo više imali osećaj kao da živimo na rubu stepe. Tamo gde su donedavno u osvit dana iz sveg glasa pevale brojne ptice, pa smo nekad bili prinuđeni i da zatvaramo prozore, gde su ševe u prepodnevnim časovima uzletale sa polja, dok se u večernjim satima katkad čuo čak i slavuj iz čestara, više se nije čuo ni glas.
Preveka sa nemačkog: Hana Ćopić
[1] Engl. Omnibus kompanije za istočne oblasti - Prim. prev.
[2] Engl. Ograde za stoku - Prim. prev.
[3] Engl. A kada sam mu rekao da nema nikakve veze sa božanskim otkrovenjem, bio je vrlo razočaran. Da se radilo o otkrovenju, rekoh, zašto bih ga sve vreme prepravljao? Ne, u pitanju je zapravo samo istraživanje i rad, beskrajni časovi rada. - Prim. prev.
[4] Engl. Možda će ovaj trajati malo duže. - Prim. prev.
(5] Engl...da bismo tako mogli da se vozimo sve do Jerusalima. - Prim. prev
[6] Engl. Sveci - Prim. prev.
[7] EngL Kupio je zemlju u Svecima, oblaci se nadvijaju nad Svece, to je negde u Svecima... - Prim. prev.
[8] Engl.... da sam se u Svecima mogao izgubiti - Prim. prev.
[9] Engl. velečasni - Prim. prev.
[10] Lat. Oslobođeni Jerusalim i Novi život - Prim. prev.
[11] Fr. ...oslonjen o ivicu klavira - Prim. prev.
[12] Engl. Dnevna soba, soba za prijem. - Prim. prev.
[13] Fr. Stanite! Ja sam, oženjen! - Prim. prev
[14] Fr. džentlmen-lovac - Prim. prev.
[15] Engl.Milorde, sećate li me se? - Prim. prev.
[16] Fr. A Vi, rnadam, da li me prepoznajete? - Prim. prev.
[17] Fr. Kakav preokret u ljudskim sudbinama! - Prim. prev
[18] Engl. Zbogom! Nikada vas više neću videti! Zbogom! - Prim. prev.
[19] Fr, Straža, mirno! - Prim. prev.
[20] Fr. prizemlju - Prim. prev.
[21] Fr. ulici Bak - Prim. prev.
[22] Fr. Navarski puk - Prim. prev.
[23] Fr. „Zlatni Luj", francuski zlatnik od 20 franaka, zove se još i „Napoleon" - Prim. prev.
[24] Engl. Počiva dole, od 3. februara 1850, Semjuel Iv Saton. Stariji sin kontraadmirala Satona, kapetan prvog bataljona šest pušaka, major po počasnom činu i načelnik... - Prim. prev.
[25] Engl. Čvrstih načela i nepokolebljiv u poštovanju religije, njen je život spokojstvo vrline. Smernost i nenametljiva otmenost njenog duha i manira, njena iskrenost i milosrdno srce, bezbrižnost i smirenost duše, ulivali su poverenje i širili sreću. - Prim. prev.
[26] Engl. poslanici (Perovi) - Prim. prev.
[27] Fr. Dolina vukova - Prim. prev.
izvor
Zbog toga je bilo neophodno spustiti ograde u širokim jarcima, obraslim travom, takozvanim kibic-otvorima u baštenskom zidu, dok je samo u njihovo podizanje utrošeno na hiljade sati rada. Podrazumeva se da su takve namere ticale ne samo zemljišta, već su zadirale i u život okolnih zajednica, te da to nije uvek prolazilo bez raspri. Tako se, primera radi, beleži, kako je u pomenuto doba jedan prethodnik erla Ferersa, sadašnjeg vla snika Dičingem Hola, u toku, po svemu sudeći za njega veoma žučne rasprave, bez ustezanja pucao u svog upravitelja, zbog čega su ga Peers[26] Gornjeg doma osudili na smrt, pa je javno pogubljen u Londonu vešanjem svilenom uzicom.
Najmanje naporan posao prilikom osmišljavanja predela tih parkova svakako je bilo sađenje drveća, pojedinačno i u malim skupinama, čak i kada mu je prethodila seča čitavih delova šume, koji se nisu sasvim uklapali u koncepciju, i spaljivanje neuglednog grmlja i šiblja. Danas, pošto se u većini parkova nalazi još samo trećina drveća zasađenih u to vreme, i gde svake godine nestaje sve više njih, kako od starosti, ali i iz mnogih drugih razloga, ubrzo ćemo ponovo moći da zamislimo u kakvoj se to su toričelijevskoj praznini nalazila seoska imanja na zalasku 18. veka. Taj prirodni ideal koji se upisuje u praznom prostoru, Šatobrijan je kasnije pokušao da ostvari, doduše u srazmerno skromnijim razmerama. Kada se 1807. godine nakon dužeg vremena vratio iz Konstantinopolja i Jerusalima, kupio je baštensku kuću, skrivenu među šumovitim brežuljcima, u La Vallee aux Loups[27] nedaleko od mesta Olni. Tu počinje da zapisuje svoja sećanja i na samom početku piše o drveću koje je zasadio i o svakom se starao vlastitim rukama. Sada ih je tako malo, navodi on, da im ja pravim senku kada se isprečim između njih i sunčevih zraka. No, jednog dana ona će meni darivati hladovinu i čuvati me u starosti, kao što se ja sada brinem o njima. Osećam kako sam povezan sa drvećem, pišem mu sonete, elegije i ode. Znam ih po imenu, kao decu, i jedino što želim jeste da umrem među njima.
Ovaj snimak načinjen je pre desetak godina u Dičingemu, jednog subotnjeg popodneva, kada je gospodska kuća bila otvorena za posetioce u dobrotvorne svrhe.
Libanski kedar, o koji sam se oslonio, još u potpunom neznanju kakve će se sve rđave stvari od tada odigravati, jeste samo jedno u nizu drveća zasađenog u blizini parka, od kojih mnoga nestala, kako što sam već napomenuo. Proces smanjivanja broja stabala primetno se ubrzao otprilike sredinom sedamdesetih godina, a među najrasprostranjenijim vrstama u Engleskoj došlo je do izbijanja teških epidemija, u jednom slučaju skoro i do samog istrebljenja. Oko 1975. godine, polazeći od južne obale, holandska bolest brestova stigla je do Norfolka i nije prošlo ni dva-tri leta, a u našem okrugu više nije bilo ni jednog jedinog bresta. Njih šest, koji su bacali senke na ribnjak u našem vrtu, u junu 1978. godine, pošto su još jedanput dostigli svoju čudesnu svetlozelenu boju, sasušili su se u roku od nekoliko sedmica. Virusi su jurnuli kroz korenje čitavih aleja neverovatnom brzinom, uzrokujući sužavanje kapilara, što je ubrzo dovelo do isušivanja drveća. Jedan od najsavršenijih primeraka koji sam ikada video bio je brest star skoro dve stotine godina, usamljen na jednoj čistini nedaleko od naše kuće. Uistinu je ispunjavao ogroman prostor u vazduhu. Sećam se kako se, kada je većina brestova u našem kraju već bila podlegla bolesti, njegovo bezbrojno, blago asimetrično lišće, sa finim zupcima, njihalo na povetarcu, kao da je pošast, uništivši čitavu njegovu vrstu, morala da ga mimoiđe, ne ostavljajući na njemu nikakvog traga, i još pamtim kako nisu prošle ni dve sedmice, a naizgled nepovredivi listovi se uviše i požuteše i pre no što je došla jesen pretvoriše se u prah. Otprilike u isto vreme počeo sam da primećujem kako se krošnje jasena sve više osipaju, dok hrastovo lišće postaje sve ređe i pokazuje čudnovate oblike mutacije. Samo drveće počelo je da tera lišće direkto iz čvrstih grana, a leti da odbacuje ogromne količine žirova, zakržljalih i tvrdih kao kamen, prevučenih nečim lepljivim. Bukve, koje su se u izvesnoj meri još dobro držale, pošle su stopama ostalog drveća, pošto je usledio niz sušnih godina. Lišće se prepolovilo u odnosu na normalnu veličinu, bukov žir je skoro bez izuzetka bio šupalj. Jedna za drugom venule su topole na poljani. Mrtva stabla su još samo delimično stajala uspravno, a delom izlomljena, polegla su po travi ubledeloj od vremenskih prilika. Konačno, u jesen i 1987. godine, zemljom je prohujala oluja kakvu niko ne pamti, u kojoj je kao žrtva palo preko četrnaest miliona odraslog drveća, po službenim podacima, a da i ne govorimo o mladicama.
Tako bešumno, kako je bilo te sjajne noći, i tako prodorno, škripale su testere za vreme zime. Sve do marta meseca četiri do pet radnika neprestano je seklo granje, spaljivalo đubre, tesalo i tovarilo stabla. Naposletku su bagerom iskopane rupe i u njih su ubačeni komadići korenja, među kojima su pojedini bili veliki poput plasta sena. Na taj način je ono s dna dospelo na površinu u pravom smislu reči. Šumsko tle, na kome su još prethodne godine među tepisima mahovine i paprati rasle zimske ruže, ljubičice i šaše, sada beše prekriveno slojem teške ilovače. Samo je barska trava, čije je seme ko zna koliko dugo bilo pohranjeno u dubini, rasla pramen po pramen u ubrzo potpuno izgoreloj zemlji. Više ništa nije sprečavalo dopiranje sunčevih zraka, što je vrlo brzo uništilo sve rastinje koje je bujalo u senci u vrtu i sve smo više imali osećaj kao da živimo na rubu stepe. Tamo gde su donedavno u osvit dana iz sveg glasa pevale brojne ptice, pa smo nekad bili prinuđeni i da zatvaramo prozore, gde su ševe u prepodnevnim časovima uzletale sa polja, dok se u večernjim satima katkad čuo čak i slavuj iz čestara, više se nije čuo ni glas.
Preveka sa nemačkog: Hana Ćopić
[1] Engl. Omnibus kompanije za istočne oblasti - Prim. prev.
[2] Engl. Ograde za stoku - Prim. prev.
[3] Engl. A kada sam mu rekao da nema nikakve veze sa božanskim otkrovenjem, bio je vrlo razočaran. Da se radilo o otkrovenju, rekoh, zašto bih ga sve vreme prepravljao? Ne, u pitanju je zapravo samo istraživanje i rad, beskrajni časovi rada. - Prim. prev.
[4] Engl. Možda će ovaj trajati malo duže. - Prim. prev.
(5] Engl...da bismo tako mogli da se vozimo sve do Jerusalima. - Prim. prev
[6] Engl. Sveci - Prim. prev.
[7] EngL Kupio je zemlju u Svecima, oblaci se nadvijaju nad Svece, to je negde u Svecima... - Prim. prev.
[8] Engl.... da sam se u Svecima mogao izgubiti - Prim. prev.
[9] Engl. velečasni - Prim. prev.
[10] Lat. Oslobođeni Jerusalim i Novi život - Prim. prev.
[11] Fr. ...oslonjen o ivicu klavira - Prim. prev.
[12] Engl. Dnevna soba, soba za prijem. - Prim. prev.
[13] Fr. Stanite! Ja sam, oženjen! - Prim. prev
[14] Fr. džentlmen-lovac - Prim. prev.
[15] Engl.Milorde, sećate li me se? - Prim. prev.
[16] Fr. A Vi, rnadam, da li me prepoznajete? - Prim. prev.
[17] Fr. Kakav preokret u ljudskim sudbinama! - Prim. prev
[18] Engl. Zbogom! Nikada vas više neću videti! Zbogom! - Prim. prev.
[19] Fr, Straža, mirno! - Prim. prev.
[20] Fr. prizemlju - Prim. prev.
[21] Fr. ulici Bak - Prim. prev.
[22] Fr. Navarski puk - Prim. prev.
[23] Fr. „Zlatni Luj", francuski zlatnik od 20 franaka, zove se još i „Napoleon" - Prim. prev.
[24] Engl. Počiva dole, od 3. februara 1850, Semjuel Iv Saton. Stariji sin kontraadmirala Satona, kapetan prvog bataljona šest pušaka, major po počasnom činu i načelnik... - Prim. prev.
[25] Engl. Čvrstih načela i nepokolebljiv u poštovanju religije, njen je život spokojstvo vrline. Smernost i nenametljiva otmenost njenog duha i manira, njena iskrenost i milosrdno srce, bezbrižnost i smirenost duše, ulivali su poverenje i širili sreću. - Prim. prev.
[26] Engl. poslanici (Perovi) - Prim. prev.
[27] Fr. Dolina vukova - Prim. prev.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар