Svojom odvažnom estetskom lepotom i zastrašujućom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadržao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upečatljiviji, originalniji i bolje osmišljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mračnim, talasastim obrisima, a sa mnogim najboljim proznim delima deli večito bogat i neodoljiv odjek hodočasničke pripovesti i priče o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu očigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uživati. Ne postoje, međutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatični kao Mobi Dik, čiji su tvorci toliko skloni upućivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, čije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktičnim (i nepraktičnim) savetima, argumentima i prekrasno privlačnom, opčinjavajućom visokoparnošću.
Kao najveće i najekscentričnije književno delo stvoreno u Sjedinjenim Državama, Mobi Dik opšti na toliko različitih nivoa i putem tako brojnih načina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, međutim, retko kada u svom životu, barem spolja gledano, bio neobičan kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je rođen u Njujorku 1819. kao treće dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proživljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom životu dugo nakon njegove ženidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladić. Iako je njegovo obrazovanje bilo ograničeno, nekoliko godina je obavljao razne činovničke i nastavničke poslove, potom je putovao širom zemlje, da bi se konačno ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. služio je na kitolovcu „Akušnet“; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, između ostalih i na američkoj ratnoj fregati „Sjedinjene Države“. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajući iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovačkog života i egzotičnih mesta koji će oplemeniti njegovo pisano delo dugovečnom temom i osobenošću.
Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i čini se da je započeo karijeru profesionalnog pisca ponajviše zbog toga što nije mogao da zarađuje za život ni na jedan drugi način. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovačkog života. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo tržište, pa je Melvil, nakon što je počeo da piše, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kažemo i uspešan. Oženio se, dobio dete 1849, kada je i počeo da radi na Mobi Diku, kojeg je završio u drugoj polovini 1851.
Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada više napiše nešto slično, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba, Melvilu su se divile i takve književne ličnosti kao što su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posvećen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena – Mobi Dik je, na primer, uronjen u žestoke društvene i političke rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Građanskom ratu – Melvil je, paradoksalno, bio predodređen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa književne scene još za vreme Melvilovog života i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred široku publiku sve do sredine 1920-ih kada je ponovo otkriven. Od tada uživa u uspehu kao nenadmašno književno delo, što, u suštini, i jeste.
Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglašava potpuno američku prirodu njegovog života i dela: njegove nespokojne meditacije o puritanskoj i porodičnoj prošlosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i političkim sporovima (poput ropstva, indijanskog nasleđa i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematičnu poziciju pisca u relativno novoj republici čija književna tradicija još uvek nema obličje i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tačno i izuzetno zanimljivo. Međutim, kao što sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To ništa manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budući da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove veličanstvene priče o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tačno ako se kaže da je samo jedan Amerikanac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino čudesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takođe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogućnosti. On je u Mobi Diku dočarao susret između smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlačne i potpuno tajanstvene sudbine. Što konture i svrha lika kapetana Ahaba – kvekera, moreplovačkog kapetana iz Nove Engleske i tragičnog junaka – postaju jasnije, to ga više privlači čudovišni albino kit, a ceo sukob između njih dvojice, naizgled, sve teže je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu.
Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobično podseća na Džozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog američkog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruženju, čija su istraživanja perifernih, nepoznatih ili egzotičnih oblasti, zapravo, bila rizična putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom slučaju evropskog i „belog“ sveta svog doba, a u Melvilovom američkog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika između njih je u tome što je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatiše „novu“ afričku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se „Pikvod“ otiskuje da otkrije veoma star svet večnih mora o kojem se mnogo toga pisalo.
Jedna još zanimljivija sličnost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste čudnovatost i neuobičajena nepravilnost njihovih idioma. Iščitavanje obojice predstavlja iščitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno naučio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotičnih i vrlo često gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku:
„Reč ’slonovača’ odzvanjala je u vazduhu, kroz šapat, kroz uzdahe. Čovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlačila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve lešine.“
Melvilova proza – a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom književne umetnosti – govori o osobi koja se uvek udaljava od očekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv način, stoga, putovanje „Pikvoda“ u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od običnog života, u alternativni domen vizionarske mašte i potpuno novog stremljenja. To je lako uočljivo u pasusima poput ovoga:
„Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“
Danas znamo da je Melvil počeo da piše Mobi Dika kao priču koja je umnogome zavisila od njegovih mladalačkih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukrašeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku priče, međutim, obuzela ga je neobičnija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slična načinu na koji kapetan Ahab, nakon noćnog ukrcavanja na „Pikvod“, ostaje skriven u mnogo sledećih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom događaja. Drugi pokušaj, koji kritičari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno različitu i mnogo uzvišeniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono što je već bio napisao. Postojeći tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima značajnu ulogu. U konačnom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te očigledne omaške, začudo, pojačale Melvilov sveukupni utisak.
Tako ovaj roman ostaje priča o „Pikvodu“ i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizička potraga za apsolutnim, kao i preopširno, često pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naučnoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iščitavanje „starih knjiga“, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujući, baš kao i nebrojeni odjeci najvećih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadašnjih. Prvo na šta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Džejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka – Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i Šekspira – koji potiču iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnažniji i najpoetičniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovačka literatura, savremene političke rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutrašnjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasičnim piscima koje je on duboko uvažavao.
Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka rečitosti koju mu je njegova neizmerna načitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, rečitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveličavanje, nezgrapni humor i često groteskna retorika ne upućuju na veoma obrazovanog čoveka, već na pisca koji neprestano pokušava da zadivi svoju publiku na načine koji odgovaraju brojnim protivrečnim mestima, prikladnim i za obuzimanje pažnje posmatrača i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politički skupovi, akademske učionice – svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju bučno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najveći deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik drži slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom mišljenju, stalno kreće, smenjujući, uz veliku snagu i neobičan efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera:
„Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”
Ovo je skoro pa neuspešno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti početka do rečenica gde „težak i dubok“ prerasta u „teških i dubokih“, nakon čega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lažno herojsko poređenje koje se razvija između pota i govornika, kao pisca „jedne male rasprave o večnosti“ sa „nekim neobičnim zapletenim vijuganjem i talasanjem“ iznad glave. Ovde se oseća silazak sa uzvišenih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komične samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruženja – orator se premešta sa predavačke katedre u kafanu. Iz ozbiljnog učenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedača neverovatnih priča. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluđuju, one pružaju veliko zadovoljstvo, kao i čulno uzbuđenje pri čitanju Mobi Dika.
Razlog tome je psihološke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti čije iščitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi – sukob se razotkriva do svoje ogoljene suštine. Istovremeno, međutim, kao da odlaže vatreno uzbuđenje koje donosi ključni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog „Pikvoda“, posmatrajući, učeći, eksperimentišući, smejući se, razmišljajući i pripremajući se, sve vreme osećajući neumitni, vrebajući pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suočiti.
Premda se većina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proističu iz Melvilove osobene pripovedne ličnosti, onoga što ona smatra da čini i kako i gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedača u prvom licu. On nam se neposredno obraća već na samom početku, izgovarajući možda najčuveniju uvodnu rečenicu iz velikih proznih dela: „Zovite me Ismail.“ A njegov život i podvizi – u celibatu, uzvišeni, melanholični, usamljeni i razigrani, smešteni na rub samoubistva – uokviruju pravu obznanu priče, ali je ne sadrže u potpunosti. Ismail je svedok većine događaja u Mobi Diku, mada ne može da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, šekspirovskih, dramatičnih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil često preuzima tok pripovedanja podržavajući Ismaila.
Ova neobična dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedača, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao priče o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu važnost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignuća. Istina je da se za to mogu pronaći primeri i kod drugih naroda, ali pripovedač tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i važan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u četrnaestom poglavlju „Nantaket“. Melvil tu pojašnjava da je lov na kitove za Nantaket, a i njegovu priču, ono što su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moći.
Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kaže:
„Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“
Imperije su obeležje savremenog sveta; ranije pominjanje „Aleksandara“ (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov osećaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajači. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugačiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika traži neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve od jedne obale do druge ili kao poprište za ono što čine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naročito Nantakećani, žive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridošlih imperijalista, koji grade manje-više potpun, nezavisan oblik života na moru, toliko nezavisan da će samo kopno vremenom postati stran i neobičan element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat čije će osobine moći da obezbede Amerikancima iz Nantaketa alternativna sredstva preživljavanja, ali i mogućnost ostvarivanja istinski drugačijeg, čak avangardnog, dostignuća.
Te preuveličane izjave o američkoj potrazi za svetskom neprikosnovenošću jesu, naravno, šaljive i treba ih iščitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, međutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je pročitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uočio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlači kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Država. Daleko od pojednostavljenog i uprošćenog, diskurs američke posebnosti koji Melvil tako snažno predočava u veličanstveno energetičnoj dikciji Mobi Dika, počinje puritanskom „misijom u divljini“, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, „obezbeđivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije“ i „povlačenja crte“. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom težili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, države u Tihom okeanu i Evropu. Američka posebnost je, pre svega, odvela državu od „belačke naseobine do svetske hegemonije“ (kako je to V. Kirnan sročio), bez predrasude o svom moralnom žaru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome što on predočava to korisno dejstvo, ali i pogubnost američke prisutnosti u svetu, pokazujući i njene samoopčinjujuće pretpostavke o svom sudbinskom značaju.
Takva tumačenja umnogome se slažu sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakećanskom brodu, već odbačeno siroče i „isolato“. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sačinjavaju posadu „Pikvoda“, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugačija i ekstremna, sa malo ograničenja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipičnosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja počinje da zauzima svoje mesto među drugim svetskim imperijama. S druge strane, pošto je Melvil toliko nastrojen da pokaže da su oni drugačiji – a time i prinuđeni da budu sve različitiji kako se priča razvija: razlika ima unutrašnju sklonost da se pojačava i udaljava od „istovetnosti“ – njegovi zahvati u romanu, „koji podstiču na razmišljanje“, još više udaljavaju Ahaba, Ismaila i „Pikvod“ od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili čak razumevanja.
Deo snage Mobi Dika – i Melvilovog junaštva kao pisca – potiče od svesne odluke da se ne reši u celosti ova apsolutno suštinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na sličnu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipični pripadnici buržoazije i neuobičajeno, čak ekscentrično drugačiji u isto vreme. Za njih nije bio prosečan, porodični život, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili računovođe. Svekolika svrha klasičnog realističkog romana bila je da se pokaže da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj društvenoj formaciji, ali takođe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistički roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilično uobičajene sudbine – ili ponovo postanu deo društva, kao u romanima Džejn Ostin koji se redovno završavaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, pošto, kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode.
Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, čine istrajno osmišljavanu i osvedočenu američku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora reći da je takođe u vezi sa jednim imperijalističkim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Džejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Džozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, američko društvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog društva, čak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeničko poreklo. Kao što je Henri Džejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nužno svesni „nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom središtu i oglednog elementa koji još uvek nisu odbacili u svom velikom političkom poduhvatu“. Nemajući „suverena, dvor, ličnu odanost, aristokratiju, crkvu, sveštenstvo, vojsku, diplomatsku službu, zemljoposednike, palate (...) književnost, romane, sportsku klasu – ni Epsom ili Askot“,1 Džejms kaže da američki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ograničen pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje „šetnji u prirodi i vožnji kočijama“.
Melvil je bio suviše ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman će nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno američka varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci će biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov vođa Ahab će prkositi gotovo svim najvećim, najuzvišenijim, a stoga i nečovečnim normama. Njegovo držanje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanističkog episkopa osveštava harpun u ime Đavola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemuškog domaćinstva na brodu, „Pikvodova“ posada će preokrenuti ceo svet zbog čega će Melvil ponovo napisati celu
povest naše planete iz perspektive lova na kitove. Kao što je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svešteničke kuće (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun „puritanske tmine“ i „snage crnila“. Dovodeći tu uzvišenu raspravu do zaključka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to čini sa zapanjujuće osionom, provokativnom nadmenošću.
„...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.“
Ovo su jake reči koje su od male pomoći u objašnjavanju energije, da ne kažemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbožnog čoveka nalik bogu. Premda „Pikvod“ predstavlja američko odstupanje od evropske imperijalističke norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova reč za njega je „uzurpator“) odstupanje od odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje čitaocu umnožavajući niz alternativa onome što su omogućili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajedničkog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada „Pikvoda“ je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika američkih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadrži opsesivno ličnu kao i nacionalnu putanju.
Umesto da je reši, Melvil zapravo održava tu napetost što duže može – „Pikvod“ nastavlja svoj put do konačnog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraća na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroče i verovatno da bi zabeležio svoj iskaz. Ali snažno motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu čini borba unutar ograničenja i protiv njih – Ahab želi da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega što ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepraštajući nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, ličnost, pa čak i kosmologiju pred svoj monomanični pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao što i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, već – u vidu Ismaila, poslednjeg preživelog člana „Pikvodove“ posade i Melvilovog pripovedačkog alter-ega – može i da nadživi samog samoubilački nastrojenog kapetana.
Kažu da u prva dva čina prve i opravdano zaboravljene opere Ričarda Vagnera svi junaci ginu, zbog čega u trećem činu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupečatljivije se predočava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne može odvratiti ili sprečiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozničavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova „duša ižlebljena da juri“; čak i on priznaje da je to „pomamljena pomama“, što je opažanje koje daje nebičnu snagu često ponavljanoj tvrdnji da „Ahab je Ahab“.
Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maničnog samotraženja i zatiranja. Ahab nikada neće prestati da bude Ahab, a činjenica da on nije samo opskurni čudak, već i veličanstveni junak koji je i potpuni vladar na „Pikvodu“, zapravo je Melvilov način da pokaže neku vrstu prilično pomahnitalog izvršnog duha. S. L. R. Džejms, izuzetni karipski istoričar i esejista, kaže u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi američkoj moći i uspehu. Melvil se, ipak, takođe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Državama. Postoji jasna logika, međutim, u Melvilovoj dramatizaciji činjenice da, kada se otpočnu osvajanje, traženje identiteta i čvrsto stremljenje nekom veličanstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati kočnice na tom ogromnom teretnjaku, niti očekivati da stvari ostanu iste. Energija oslobođena u takvoj sili diskretno preobražava sve, jasno i očito do ispunjenja, pa čak sve do smrti ili potpunog uništenja. Čitati Mobi Dika znači biti preplavljen Melvilovom strašću za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih rešenja, bilo čega slabijeg od krajnje želje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takođe je tačno da Melvil darežljivo daje naznake da je ovaj roman američka nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije.
Ali čemu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za nešto što je, naposletku, prozno delo? Nameće se veliki broj mogućnosti. Jedna je da Melvil nije samo romanopisac, već i nepopravljivi zanesenjak. Naučio je od Karlajla, a možda i Svifta, da ako svoju temu vidiš iz osobene tačke gledišta, onda moraš da odeš dalje i celu ljudsku istoriju sagledaš iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj priči o lovu na kitove u Mobi Diku značila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najveći heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a „Pikvod“ ne samo Nojeva barka već uža porodica, baš kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo društvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Džejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidruštvo. Sa svojim kompletnim tečajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najveći priručnik u američkoj književnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktično sa filozofskim, stvarajući svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraživanja istorije, legendi, predanja i učenja i njihove rekonstrukcije čine Mobi Dika nešto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmišljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkrića sa neuporedivom virtuoznošću.
Drugi razlog za prihvatljivu, čak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj što je ovo, kao što sam rekao, knjiga o prelaženju granica, snažnom upiranju i prekoračivanju ograničenja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato što, za razliku od njih, uvek traži „niži sloj“. Površine za njega postoje da bi se išlo ispod njih, pravila da bi se kršila, a autoritet da bi mu se obraćalo sa gordošću i jednom vrstom prezrive oholosti. To što je Ahab čovek koji pati zato što je s tugom ostavio mladu ženu i porodicu da bi tragao za ličnom opsesijom čini ga još verodostojnijim, možda i više čovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludačkom svetošću i čistotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajući Filoktet – on svakoga privlači i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa čak i prezire.
Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, važan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. Čini se da je on u ovom romanu omogućio pun izraz svojim najličnijim i najopasnijim mislima, iako se retko odriče prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnuća – same potrage za kitom. Čitajući Mobi Dika, stiče se utisak da je Melvil zašao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumačenja Ahabovih stremljenja i značaja Belog kita: svađa sa Bogom, neposredan sukob sa podsvešću, iskustvo čistog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuđuje ih na neki način i Melvil za koga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeđuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kaže ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajući nižim oblicima postojanja sitnice poput rešenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva.
U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepažljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih ključeva za objašnjavanje njegove impozantne veličanstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od većine njih, međutim, on je više usredsređen na izgrađivanje tog sveta nego na njegovo poboljšavanje ili održavanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momački, tako pomno, neoprostivo muški. Žene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti obavljaju muškarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu muškarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu žena. Zapanjujuće je uočiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent – i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika – takođe muževne; tu nema harema, ni bašti čulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima nešto zajedničko sa Faustovom, onda njegova Grečen nije Jelena već grubo, dečački imenovani mužjak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moča Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada „Pikvod“, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvačkog kovčega sa celom posadom, ostavljajući Ismaila da ga spase „Rahela“, „koja je pobožno krstarila“. Kao što mnogi kritičari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siročad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentričan način u kojem se odstupanje zemlje pojačava jednom vrstom manijakalne promišljenosti.
Ahab ne razmišlja o šteti koju nanosi sebi ili „Pikvodu“. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan – Taštego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u ništavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je „sakupio na polici ,titanske’ knjige (obeležene veličinom duha, odnosno ,uzvišenošću’ duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Braću Karamazove, Zaratustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napišem četvrtu na engleskom.“ U drugim svojim pismima Lorens je opisao te „velike“ knjige i kao umetničke promašaje „kojima nedostaje arhitektura, ravnoteža delova, povezanost, aerodinamičnost“; dodao je da su to „knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali“.
Šta god mi mislili o Lorensovom ličnom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedarežljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, „titanske“, izvanredan. Titani su bili vrsta grčkih božanstava čije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao što su Zevs, Apolon i Hera. Najčuveniji pripadnik ove najranije i neustrašive skupine bio je Prometej, čija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo večno kazneno mučenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upućuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veličinu i nepromišljenost – njihovo zajedničko ostvarenje putem spektakla i drame može se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i žalosti koji zatvaraju roman, međutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeću životnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i moć potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragično večna potraga. Melvil uspeva da održi ta dva elementa u večnoj antitezi. Oni žive jedan od drugog, ali u međusobnom opiranju – Prometej prkosi Zevsu i lešinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomeći mu duh. Lepota je u tome što, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od čoveka koliko i čovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja.
„Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“
(S engleskog preveo Igor Cvijanović)
1 Dva grada u Engleskoj u kojima se održavaju velike konjičke trke. (Prim. prev.)Navodi u tekstu preuzeti iz:
Džozef Konrad, Srce tame, prev. Zoran Paunović, Stylos, Novi Sad, 2002.
Herman Melvil, Mobi Dik, prev. Milan S. Nedić, Mono: Mañana Press, Beograd, 2001.
Izvornik: Edward W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Harward UP, Cambridge, Mass., 2002.
|
Нема коментара:
Постави коментар