Edgar Degas "La Maison Tellier"
I.
Odlazili su onamo svake večeri, oko jedanaest sati, jednostavno kao da odlaze u kafanu.
Dolazilo je šest do osam uvek istih ljudi, i to ne lolâ, već uvaženih trgovaca i mladića iz grada, pa bi pili šartrez i malo đavoljali sa devojkama, ili bi ozbiljno razgovarali s Gospođom, koju su svi poštovali.
Zatim bi pre ponoći otišli na spavanje. Mladići bi ponekad ostali.
Radnja je izgledala kao porodična, sasvim malena, žuto obojena kuća, na uglu jedne ulice iza crkve Saint-Etienne, a s prozora se video lučki bazen s puno lađa koje se istovaruju, ta velika slana bara zvana »Vodojaža« i, iza nje, obala Svete Device sa starom, sasvim sivom kapelom.
Gospođa, rodom iz jedne dobre seljačke kuće u departmanu Eure, prihvatila se toga zanimanja onako isto kao što bi postala modistkinja ili švelja rublja. Predrasuda da je bludničenje sramno, tako duboko ukorenjena u gradovima, ne postoji u normandijskim selima. Seljak kaže: »Dobar je to zanat« i šalje svoje dete da drži harem devojaka, kao što bi ga poslao da upravlja zavodom za odgoj devojaka.
Uostalom, radnja je nasleđena od nekog starog strica koji je bio njen vlasnik. Gospodin i Gospođa, bivši krčmari u blizini Yvetota, odmah su prodali krčmu, smatrajući da će odradnje u Fécampu imati više koristi, pa su došli jednoga lepog jutra i uzeli u svoje rukovođenje preduzeća koje je propadalo bez domaćinskog nadzora.
Bili su to čestiti ljudi, te su ih uskoro zavoleli i osoblje i susedi.Gospodin je umro od kapi posle dve godine. Njegovo novo zanimanje primoravalo ga je na lenost i nepokretnost, te se suviše ugojio, pa ga je zdravlje ugušilo.
Otkako je Gospođa obudovela, za njom su uzalud čeznuli svi stalni posetioci radnje, ali se govorilo da je potpuno poštena, pa ni same njene devojke nisu mogle zapaziti ništa loše.
Bila je visoka, punačka, prijatna. Njeno lice, izbledelo u tami te uvek zatvorene kuće, blistalo je kao da je bilo namazano masnim lakom. Sitno pramenje ukovrčene lažne kose oko čela davalo joj je mladenački izgled, koji nije bio u skladu sa zrelosti njenih oblika. Uvek vesela i vedra lica, ona se rado šalila, s nešto malo uzdržljivosti koju njeno novo zanimanje još nije moglo iskoreniti. Grube reči uvek su je pomalo vređale, a kad bi neki loše odgojeni mladić nazvao njenu radnju pravim imenom, ona bi se ljutila i bunila protiv toga. Jednom rečju, imala je nežnu dušu i rado je ponavljala da njene devojke»nisu njeno društvo«, iako se prijateljski ophodila s njima.
Ponekad bi u toku nedelje otišla u iznajmljenim kolima s jednim delom svoje družine, pa bi se devojke igrale po travi na obali rečice što protiče kroz zabačeni dio valmonske šume. Bili su to kao neki izleti pitomica koje su pobegle iz zavoda, lude trke i dečije igre:prava radost za zatočenice koje je opijao čist zrak. Jele bi kobasičarske proizvode na rudini i pile jabukovaču, a vratile bi se u sumrak nekako slatko zamorene, nekako prijatno ganute, pa bi u kolima ljubile Gospođu kao veoma, dobru, veoma blagu i ljubaznu majku.
Radnja je imala dva ulaza. Na uglu su se uveče otvarala vrata nečega što je nalikovalo na kafanu sumnjiva izgleda, u koju su dolazili prosti ljudi i mornari. Od devojaka kojima je bilo stavljeno u dužnost da vode naročitu trgovinu u radnji, bile su izdvojene njih dve za potrebe toga dela posetilaca. Uz pomoć kafanskog pomoćnika koji se zvao Frédéric — jednog malog i ćosavog plavog momka, jakog kao bik — one bi stavile police vina i čaše piva na rasklimatane mramorne stolove, pa bi se obisnule gostima oko vrata, sedeći im na kolena, i poticale ih da što više troše.
Ostale tri devojke (bilo ih je svega pet) sačinjavale su na neki način aristokraciju, a bile su namenjene posetiocima prvoga sprata, osim ako ne bi bile potrebne u prizemlju i ako na prvome spratu ne bi bilo nikoga.»
Jupiterov salon«, u kojem su se okupljali buržuji iz mjesta, bio je obložen plavim tapetama i ukrašen velikom slikom ispružene Lede pod labudom. U taj salon dolazilo se zavojitim stepenicama što su vodile od uzanih, neupadljivih vrata s ulice, iznad kojih je, iza jedne rešetke, po celu noć svetleo mali fenjer, nalik na fenjere koji se u nekim gradovima još pale ispod nogu kipova majke božje stavljenih u udubljenja zidova.
Vlažna i stara zgrada pomalo je zaudarala na plesan. S vremena na vreme u hodnicima bi zamirisala kolonska voda ili bi se, kao tresak groma, kroz odškrinuta donja vrata po celoj zgradi razlegla prostačka vika ljudi koji su sedeli za stolovima u prizemlju, te bi se na licima gostiju na prvom spratu pojavio izraz nemira i gađenja.
Gospođa je bila u prijateljskim odnosima sa svojim gostima i od njih je saznavala gradske novosti koje su je zanimale, te nije ni izlazila iz salona. Ozbiljan razgovor s njom bio je prijatna zabava posle brbljanja bez veze s djevojkama; on je bio kao neki odmor posle nepristojnih šala trbušastih buržuja, koji su se svake večeri odavali tom uljudnom i ne baš velikom razvratu da popiju po čašu likera u društvu s bludnicama.
Tri devojke na prvome spratu zvale su se Fernande, Raphaële i Rosa la Rosse.
Kako ih je bilo malo, Gospođa se postarala da svaka od njih bude primerak svoje vrste, uzor ženskoga tipa, ne bi li svaki potrošač bar približno mogao naći u njima ostvarenje svoga ideala.
Fernande je bila lepa plavojka, veoma visoka, gotovo debela, mlohava, prava kći polja, s pegama na licu koje nikako nisu iščezavale i s čupavom, skraćenom kosom, bledom i bezbojnom kao raščešljana konoplja, kroz koju joj je provirivala koža na glavi.
Raphaële, Marsejka, lučka bludnica igrala je preko potrebnu ulogu lepe Židovke, mršave, s ispupčenim jagodicama namazanim rumenilom. Njena crna kosa, ulaštena pomadom, bila je ukovrčena na slepočnicama. Oči bi joj bile lepe da na desnoj rožnici nije imala pegu. Kukasti nos spuštao joj se prema izbočenoj gornjoj vilici, u kojoj su dva veštačka zuba odudarala od donjih, potamnelih s godinama kao staro drvo.
Rosa la Rosse, mala dunda s velikim trbuhom, i majušnim nogama, pevala je kreštavim glasom od jutra do mraka, čas raskalašene a čas sentimentalne kuplete, i pričala beskrajne i beznačajne priče; ona je prestajala govoriti samo da bi mogla jesti, a prestajala jesti samo da bi mogla govoriti i bila je uvek u pokretu, hitra kao lasica i pored svoje debljinei majušnosti svojih šapa, a njen smeh, pravi vodopad oštrih uzvika, razlegao se neprestano, čas ovde čas onde, u sobi, na tavanu, u kafani — svuda i bez ikakva povoda.
Dve devojke u prizemlju zvale su se Louise s nadimkom Cocote i Flora nazvana Balan-çoire (Ljuljačka), zato što je pomalo hramala u hodu; jedna je bila uvek obučena kao Sloboda, s trobojnim pojasom, a druga kao neka tobožnja Španjolka, s bakrenim cekinima koji su joj poigravali u riđoj kosi pri svakom neravnomernom koraku. Obadve su nalikovale na sudoperke obučene za poklade. Kao i sve žene iz naroda, ni ružnije ni lepše od njih, one su bile prave krčmarske sluškinje, a u pristaništu su im dali nadimak »Dva šmrka«.
Između tih pet devojaka vladao je mir pun ljubomore, ali retko kad narušavan, zahvaljujući Gospođinoj mudroj pomirljivosti i njenom neiscrpnom dobrom raspoloženju.To je bila jedina radnja te vrste u gradiću, te su ljudi marljivo navraćali u nju. Gospođa joj je umela dati tako pristojan izgled; ona je sama bila tako ljubazna i tako predusretljiva prema svima; njeno dobro srce bilo je tako poznato da je bila okružena nekim poštovanjem. Gosti su se starali da joj ugode te su likovali kad bi im ona ukazala više prijateljske pažnje, a kad bi se danju našli pri obavljanju poslova, rekli bi jedan drugome: »Do viđenja večeras, znate već gde« kao kad bi rekli: »U kafani, posle večere, je l' te?«
Jednom rečju, Tellierova radnja bila je njihovo utočište, te se retko kad događalo da neko ne dođe na taj svakodnevni sastanak.
Ali, jedne večeri krajem meseca , prvi gost, gospodin Poulin, drvarski trgovac i bivši predsednik opšine, naiđe na zatvorena vrata. Fenjerčić iza rešetke nije svetlio; iz kuće se nije čuo nikakav šum, kao da je u njoj sve bilo izumrlo. On zakuca najpre polako, a zatim jače; niko mu ne odgovori. Onda polako pođe ulicom, a na trgu du Marchénaiđe na gospodina Duverta, puškara, koji se i sam beše uputio tamo. Vratiše se zajedno, pa opet ništa. Ali se odjednom začu velika buka sasvim blizu njih, a kad obiđoše kuću videše gomilu engleskih i francuskih mornara koji su šakama udarali u zatvorene kafanske kapke.
Oba buržuja odmah pobegoše, bojeći se bruke; ali zastadoše kad čuše jedno tiho »pst!«Bio je to gospodin Turneveau, solilac ribe; on ih je prepoznao, pa ih je dozivao. Oni mu rekoše u čemu je stvar, a njemu to bi utoliko teže što je kao oženjen čovek i domaćin nakoga se dobro motri odlazio tamo samo subotom, securitatis causa, kako je govorio, ciljajući time na jednu meru koju je sanitetska policija preduzimala u određene dane, a tomu je poverio doktor Borde, njegov prijatelj. Bila je to baš njegova večer, te se morao lišiti toga zadovoljstva za čitavu nedelju dana.
Sva trojica dođoše do keja veoma zaobilaznim putem, a na tom putu naiđoše na mladog gospodina Philippa, bankarova sina, jednog od stalnih posetilaca radnje, i na gospodina Pimpessa, poreznika. Onda se svi zajedno vratiše Židovskom ulicom da poslednji put okušaju sreću. Ali su ogorčeni mornari bili opseli radnju, bacali se kamenjem na nju i derali se, te se pet posetilaca prvoga sprata brže-bolje vratiše istim putem i počeše lunjati ulicama.
Edgar Degas "La Maison Tellier"
Naiđoše i na gospodina Dupuisa, agenta osiguravajućeg društva, a zatim i na gospodina Vassa, suca trgovačkog suda, pa pođoše u dugu šetnju i najpre stigoše do pristanišnog nasipa. Posedaše redom na granitnu ogradu i počeše gledati u uzburkano more. Pena na grebenima talasa isticala se u mraku sjajnom belinom, koja bi gotovo odmah utrnula čim bi se pojavila, a jednolika buka mora koje je udaralo o stenje dugo je odjekivala kroz noć duž cele litice. Tužni šetači ostadoše tamo neko vreme, pa gospodin Tourneveau reče: »Baš ovo nije veselo«. — »Zaista nije«, prihvati gospodin Pimpesse, pa opet polako pođoše.
Pošto prođoše ulicom ispod strane koja se zove »Pod šumom«, oni se vratiše preko drvenog mosta iznad Vodojaže, pa udariše pored železničke pruge i opet izbiše na trg du Marché, gde između gospodina Pimpessea, poreznika, i gospodina Tourneveaua, solioca ribe, odjednom izbi svađa oko neke gljive za jelo, za koju je jedan od njih tvrdio da ju je pronašao u okolini grada.
Obojica su bili ogorčeni zbog dosade, pa bi se možda i potukli da se ne umešaše ostali.
Razjareni gospodin Pimpesse se povuče, a odmah zatim izbi nova svađa između bivšeg predsednika opštine, gospodina Poulina, i agenta osiguravajućeg društva, gospodina Dupuisa, oko plate koju su primali poreznici iz sporednih prihoda do kojih su mogli doći. Uvredljive reči pljuštale su kao kiša i s jedne i s druge strane, kad se začu urnebesna i strašna vika, a gomila mornara, kojima beše dodijalo da uzalud čekaju pred radnjom, izbi na trg. Držali su se za ruke i išli po dvojica u dugoj povorci, pomamno se derući. Grupa buržuja skloni se pod jednu kapiju, a horda koja se derala iščezne u pravcu opatije. Dugo se još čula sve slabija njihova graja, kao oluja koja prolazi, pa se opet sve utišalo. Kako su bili ljuti jedan na drugog, gospodin Poulin i gospodin Dupuis odoše svaki na svoju stranu i ne pozdravivši se.
Ostala četvorica krenuše dalje i opet nagonski pođoše k Tellierovoj radnji. Bila je još zatvorena, iz nje se nije ništa čulo i u nju se nije moglo ući. Jedan miran i tvrdoglav pijan čovek polako je udarao u kafanska vrata, a zatim je prestajao udarati, pa je poluglasno pozivao Frédérica. Kad vide da mu niko ne odgovara, on se odluči sesti na stepenice ispred vrata i tu sačekati razvoj događaja.
Buržuji su se hteli rastati kad se na kraju ulice opet pojavi bučna gomila ljudi s pristaništa. Francuski mornari su loše pevali Marseljezu, a engleski — Rule, Britania.Svi navališe na zidove, a zatim krdo životinja opet pojuri ka keju, gde mornari dva naroda zapodenuše pravu bitku. U toj borbi slomiše ruku jednom Englezu, a jednom Francuzu razbiše nos.
Pijani čovek koji je sedeo pred vratima sada je plakao kao što plaču pijanice ili deca kad im se što ne učini po volji.
Najzad se buržuji raziđoše.
Malo po malo, u uznemirenom gradu opet zavlada tišina. S vremena na vreme, odjeknuo bi tu i tamo koji glas, pa bi se zatim izgubio u daljini.
Ulicama je i dalje lutao još samo jedan čovek, gospodin Tourneveau, solilac ribe, koji je bio tužan stoga što je morao čekati narednu subotu; on se nadao ko zna kakvoj slučajnosti, jer mu sve to nije ulazilo u glavu, a bio je ogorčen na policiju što je dopustila da se zatvori jedna tako korisna društvena ustanova koja je bila pod njenim nadzorom i zaštitom.
On se opet vrati, pa stane zaglédati zidove, pokušavajući nekako razjasniti stvar, a tada vide da je pod strehom prilepljena neka objava. Brzo zapali šibicu i pročita ove reči ispisane neravnim rukopisom: »Zatvoreno zbog prve pričesti.«
Onda vide da nema nikakve nade, te ode.
Pijan čovek je sada spavao, ispruživši se koliko je dug pred vratima negostoljubive kuće.
A sutradan, svi stalni posetioci radnje, jedan za drugim, smisliše izgovore da prođu ulicom s nekim papirima pod rukom, ne bi li izgledali pristojnije, i svi pročitaše tajanstvenu objavu: »Zatvoreno zbog prve pričesti.«
"La Maison Tellier"
II.
Stvar je bila u tome što je Gospođa imala brata stolara u rodnome mestu, u Virvillu, uerskom departmanu. Još u vrieme kad je bila krčmarica u Yvetotu, Gospođa je krstila kćerčicu svoga brata i nadenula joj ime Constance, Constance Rivet, a i sama je bila Rivetova po ocu. Stolar je znao da mu je sestra imućna, pa je nije gubio iz vida iako se nisu često sastajali, pošto su oboje bili zauzeti poslom, a i stanovali su daleko jedno od drugoga. Ali je te godine valjalo da se devojčica prvi put pričesti, pošto je punila dvanaest godina, te stolar iskoristi tu priliku da se zbliži sa sestrom i izvesti je pismom da računa na nju na dan svečanosti. Pošto su im stari roditelji bili umrli, ona nije mogla odbiti svoje kumče, te pristade. Njen brat, po imenu Joseph, nadao se da će svojom predusretljivošću možda pridobiti sestru da napiše oporuku u korist njegove male kćeri, pošto Gospođa nije imala dece.
Zanimanje njegove sestre nimalo nije uznemirivalo njegovu savest, a niko o njemu nije ništa ni znao u tome mestu, uostalom. Kad bi je ko spomenuo, rekao bi samo: »Gospođa Tellier je domaćica u Fécampu«, po čemu se moglo pretpostaviti da živi od rente. Računalo se da od Fécampa do Virvilla ima bar dvadeset milja, a seljacima je teže prevaliti dvadeset milja nego civilizovanom čoveku preći preko oceana. Seljaci iz Virvilla nika danisu išli dalje od Rouena, a Fekance ništa nije mamilo u to malo selo od pet stotina kuća, zabačeno u ravnicama i u drugom departmanu. Jednom rečju, o njenu zanimanju niko nije ništa znao.
Ali se primicao dan prve pričesti, te je Gospođa bila u velikoj neprilici. Nije imala pomoćnice, a nije mogla ni pomisliti da napusti radnju ma i za jedan dan. Između devojaka u gornjim i donjim odajama neizbežno bi izbilo suparništvo, pa bi se i Frédéric bez sumnje opio, a kad se on napije, onda mlati ljude bud zašto. Najzad se odluči da povede sve svoje osoblje, osim kafanskog momka, koga pusti da radi šta hoće do ponedeljka.
Pisala je bratu o tome, a on se nimalo ne usprotivi već pristade naći prenoćište za celo to društvo. I tako Gospođa ode sa svojim društvom u subotu izjutra, u osam sati, vagonom drugoga razreda brzoga voza od osam sati.
Do Beuzevilla bile su same i čavrljale kao čavke. Ali na toj stanici u vagon uđe jedan bračni par. Muž, stari seljak u plavoj bluzi s nabranim ovratnikom, sa širokim rukavima stegnutim oko doručja i ukrašenim sitnim vezom i sa starinskim visokim šeširom na glavina kojem se kostrešila poriđala dlaka, držao je u jednoj ruci ogroman zeleni kišobran, a u drugoj veliku kotaricu kroz koju su tri poplašene patke bile provukle glave. Njegova žena, ukočena u seljačkim haljinama, imala je kao kljun šiljast nos, te je nalikovala na kokoš. Ona sede prema mužu i ne mače se, onako uzbuđena što se našla u društvu tako lepog sveta.
A sjajne boje haljina u tom vagonu doista su zasenjivale. Gospođa, sva u plavom, u plavoj svili od glave do pete, imala je preko haljine šal od lažnog francuskog kašmira, crven,blistav, vatren. Fernande je teško disala u svojoj škotskoj haljini, koju su joj oko struka zategle drugarice zapinjući iz sve snage, te su joj mlitava prsa bila podignuta kao dva kubeta i jednako se njihala kao neka tekućina pod suknenom haljinom.
Raphaële je imala na glavi šešir s perjem koji je nalikovao na gnezdo puno ptica, a bila je u ljubičastoj haljini sa zlatnim šljokicama — nešto istočnjačko i u skladu s njenim židovskim licem. Rosa la Rosse, u ružičastoj suknji sa širokim volanima, nalikovala je na suviše debelo dete, na gojaznog patuljka, a čudne haljine Dva šmrka kao da su bile sašivene od starih zavesa s prozora — od onih starih zavesa s granama iz doba Restauracije.
Čim u vagon uđoše nepoznati ljudi, gospođe se uozbiljiše i počeše govoriti o uzvišenim stvarima, ne bi li ulile lepo mišljenje o sebi. Ali u Bolbecu uđe u vagon jedan gospodin s plavim zaliscima, s prstenjem i zlatnim lancem; on stavi u mrežu iznad svoje glave nekoliko zavežljaja uvijenih u voštano platno. Videlo se da je bio šaljivčina i dobroćudan. On se pokloni i nasmeši, pa neusiljeno zapita:
— Gospođe idu u drugu garnizonu?
To pitanje dovede u veliku zabunu celo društvo. Gospođa se najzad pribra, pa mu hladno odgovori, ne bi li mu se tako osvetila za uvredu koju je nanio časti njenog osoblja:
— Mogli biste biti učtiviji.
On se ispriča:
— Oprostite, hteo sam reći: u drugi samostan.
Gospođa mu nije ništa mislila odgovoriti ili je smatrala da se može zadovoljiti njegovom isprikom, te mu se dostojanstveno pokloni, stisnuvši usne.
Gospodin, koji je sedeo između Rose la Rosse i seljaka, počne onda namigivati jednim okom patkama, čije su glave virile iz kotarice; zatim oseti da je privukao pažnju svoje publike, pa počne golicati patke po kljunu i držati im smešne govore, ne bi li tako odobrovoljio društvo.
— Napustile smo svoju ba-a-ricu, pak, pak, pak! — da bi se upoznale s ražnjićem — pak,pak, pak!
Zlosretne patke izvijale su šije, ne bi li izbegle ta milovanja, i upinjale se iz sve snage da iziđu iz svoje tamnice od vrbova pruća, a zatim odjednom sve tri žalosno zagakaše u toj nevolji: pak, pak, pak! Žene onda prasnuše u grohotan smeh. Počeše se naginjati i gurati da, bi ih mogle videti, pošto se ludo zainteresiraše za patke, a gospodin udvostručsvoju ljubaznost, svoju duhovitost i svoje nestašluke.
U tu igru umiješa se Rosa; ona se nagnu preko gospodinovih nogu, pa poljubi u kljunsve tri patke. I ostale devojke odmah zaželeše da ih poljube, a gospodin ih je posađivaona svoja kolena, cupkao, štipao i odjednom im počeo govoriti »ti«.
Seljak i seljakinja bili su još više izbezumljeni nego njihove patke, pa su samo kolutali očima, ne usuđujući se pomaknuti s mesta, a na njihovim starim naboranim licima nije bilo ni osmeha ni drhtaja.
Onda gospodin, koji beše trgovački putnik, u šali ponudi gospođama naramenice, pa dohvati jedan zavežljaj i otvori ga. Poslužio se lukavstvom: u zavežljaju su bile podvezice.
Bilo ih je od plave svile, od ružičaste svile, od crvene svile, od ljubičaste svile, od svile boje sljezova cveta, i od svile crvene kao mak, s metalnim kopčama u obliku dva pozlaćena i zagrljena Amora. Devojke ciknuše od radosti, pa počeše zagledati uzorke podvezica s ozbiljnošću prirođenom svakoj ženi kad pretura po stvarima za ulepšavanje. Pitale su jedna drugu pogledom ili prošaputanom rečju i odgovarale na isti način, a gospođa je s čežnjom okretala u ruci jedan par narančastih podvezica, širih i upadljivijih odostalih — pravih podvezica za gazdarice.
Gospodin ih je čekao, snujući nešto.
— Hajde, mačkice, treba da vidim kako vam stoje! — reče im.
Nastade bura od usklika, pa devojke prikupiše suknje oko nogu, kao da se pobojaše da ih on ne napastuje. A on je bio miran i čekao svoj čas. Zatim im reče:
— Nećete? E onda ću ih opet vratiti u zavežljaj.
Zatim lukavo dodade:
— Onima koje probaju pokloniću po jedan par koji same izaberu.
Ali one to nisu htele, već su veoma dostojanstveno sedele, isprsivši se. Dva šmrka su ipak izgledala tako nesretna da im gospodin ponovo ponudi podvezice. Naročito je bilo upadljivo kolebanje Flore Balançoire, koja je umirala od želje da ih dobije. On navali na nju:
— Hajde, devojko, budi malo hrabrija! Ovaj ljubičasti par lepo će pristajati uz tvoju haljinu.
Onda se ona odluči podići suknju i pokazati svoju debelu nogu kao u kravarice, loše stegnutu prostom čarapom. Gospodin se pognu, pa joj najpre priveže podvezicu ispod kolena, a zatim i iznad kolena; on je polako golicao devojku, ne bi li je naterao da pocikuje i da se naglo stresa. Kad završi probu, dade joj par ljubičastih podvezica, pa zapita:
— A koja će sad?
Sve u glas povikaše:— Ja! Ja!
On počne od Rose la Rosse koja otkri nešto okruglo, bez ikakva oblika, bez članka —pravu šunku, kako je govorila Raphaële. Trgovački putnik se laskavo izrazi o Fernande, pošto ga oduševiše njeni debeli stupovi. Mršave cevanice liepe Židovke imale su manje uspeha. Louise Cocote u šali pokri suknjom gospodinovu glavu, te se Gospođa morala umešati da učini kraj toj nepristojnoj lakrdiji. Najzad i sama Gospođa pruži nogu — lepu normanđansku nogu, debelu i mišićavu, a iznenađeni i ushićeni trgovački putnik učtivo skide šešir i pokloni se toj divnoj nozi kao pravi francuski vitez.
Seljak i seljakinja, skamenjeni od zaprepaštenja, gledali su iskosa, samo jednim okom, a bili su toliko slični kokošima da gospodin s plavim zaliscima ustade i viknu im pod samim nosom: »Ku-ku-ri-ku!« To opet izazva buru veselosti.
Starac i starica siđoše u Mottevillu sa svojom kotaricom, svojim patkama i svojim kišobranom, a kad se udaljiše, žena glasno reče svome mužu:
— To su neke drolje koje opet odlaze u taj prokleti Pariz!
Šaljivi trgovački putnik sa zavežljajima i sam siđe u Rouenu, pošto se na kraju ponašao tako prostački da ga je Gospođa morala oštro opomenuti. Ona reče kao pouku pouke:
To će nas naučiti pameti da ne razgovaramo s kim bilo.
U Oisselu pređoše u drugi voz, a na narednoj stanici nađoše gospodina Josepha Riveta koji ih je čekao s jednim velikim dvokolicama punim stolica, u koja je zapregao beloga konja.
Stolar se učtivo poljubi sa svima gospođama, pa im pomože da se popnu u dvokolice. Njih tri sedoše na tri stražnje stolice, Raphaële, Gospođa i njen brat na tri prednje, a za Rosu nije bilo mesta, te ona nekako sede na kolena visoke Fernande; zatim kola krenuše. Ali je kljuse neravnomerno kasalo, te se dvokolice odmah počeše tako strašno tresti da stolice počeše poigravati, odbacujući putnike uvis, na levu i desnu stranu, tako da su se micali kao neki pajaci, kriveći zaplašena lica i vičući od straha, prestajući se derati čim bi se dvokolice još jače zatresle. Sve su se grčevito držale za strane dvokolica, šeširi su im padali na leđa, na nos ili ramena, a belac je i dalje teglio, ispruživši vrat, podigavši mali mišji rep bez dlake, kojim se s vremena na vrieme udarao po sapima. Pruživši jednu nogu na rudu, a drugu podavivši poda se, Joseph Rivet je držao uzde visoko podižući laktove, a iz usta mu se svakog časa čulo nešto nalik na kvocanje, zbog čega je kljuse ćuljilo uši i ubrzavalo hod.
S obe strane puta prostiralo se zeleno polje. Detelina u cvetu prekrivala je tu i tamo polje kao širok i talasast žut pokrivač s kojeg se širio zdrav i jak miris — prodoran i prijatan miris koji je vetar odnosio veoma daleko. U već velikoj raži videle su se plavetne glavice različka, te žene zaželješe da ih uzaberu, ali gospodin Rivet ne htede zaustaviti kola. Zatim bi se ponekad ukazala čitava njiva kao natopljena krvlju od mnogih makova koji su preplavili usev. A kroz tu ravnicu tako išaranu zemaljskim cvećem promicale su dvokolice s tovarom koji je i sam sličio na kitu cveća još vatrenijih boja; belac ih je vukao kasajući, te su čas iščezavale iza visokog drveća na nekom majuru a čas se pojavljivale na kraju gustoga lišća i opet jurile pod suncem s tovarom žena kroza žuta i zelena zasijana polja s crvenim i plavim mrljama.
U stolarovu kuću stigle su točno u jedan sat.
Bile su mrtve umorne i pobledele od gladi, pošto od polaska nisu ništa okusile. Gospođa Rivet im potrča u susret, pomože svima da siđu i izljubi se s njima čim stadoše na zemlju; ona se nikako nije mogla naljubiti svoje snahe, koju je želela pridobiti. Ručale su u radionici, iz koje su Rivetovi izneli strugove kako bi u njoj sutradan mogli prirediti svečanu večeru.
Posle dobre kajgane i pečene kobasice, zalivene dobrom jabukovačom što rezi, razveseliše se svi. Rivet je nazdravljao, a njegova žena je dvorila gošće, kuvala, donosila i odnosila jela, šapćući svakoj na uho:
— Je li vam još po volji?
Sa dasaka poredanih pored zida i pometenih strugotina širio se miris oblanjana drveta, miris stolarske radionice, miris smole koji je prodirao do dna pluća.
Potražiše devojčicu, ali je ona bila u crkvi, a valjalo je da se vrati tek uvečer.
Onda gošće pođoše da se prošetaju po selu.
Bilo je to malo selo kroz koje je prolazila široka cesta. U desetak kuća poređanih pored tog jedinog puta stanovali su mesni trgovci, mesar, trgovac mirodijama, stolar, kafedžija, obućar i pekar. Oko crkve, koja se nalazila na kraju te ulice, bilo je malo groblje, a četiri veoma velike lipe, zasađene ispred glavnih vrata, bacale su sjenu na cijelu crkvu. Nad crkvom, sazidanom od tesana kamena i bez ikakva stila, uzdizao se zvonik od škriljevca.
Iza crkve opet se prostiralo polje, ovde-onde prošarano šumarcima koji su zaklanjali majure.
Rivet je svečano uzeo sestru pod ruku, iako je bio u radničkom odelu, pa ju je dostojanstveno vodio kroz selo. Njegova žena, ushićena Raphaëlinom haljinom sa šljokicama, išla je između nje i Fernande. Debela Rosa kaskala je za njima s Louisom Cocotom i Florom Balançoir, koja je hramala od umora.
Seljaci su izlazili na vrata, deca su prekidala igru, iza jedne podignute zavese virila je jedna glava s kapom od cica; jedna gotovo slepa starica na štakama prekrstila se kao da prolazi procesija, a svi su dugo pratili pogledima sve te lepe gospođe iz građa koje su došle iz tolike daljine na prvu pričest kćerčice Josepha Riveta. Stolarov je ugled ogromno porastao.
Prolazeći pored crkve, začuše dečije pevanje — pevanje crkvene pesme koju su deca upućivala bogu slabim piskavim glasom; Gospođa ne dade devojkama da uđu, da ne bi uznemirile te kerubine
Pošto povede gošće kroza selo i spomenu im najveća imanja, prihod sa zemlje i uzgoj stoke, Joseph Rivet vrati svoje žensko stado i smesti ga u svojoj kući.
Kako je kuća bila veoma tesna, smestiše ih po dve u svakoj odaji.
Rivet je te noći morao spavati u radionici, na iverju; njegova žena primila je zaovu u svoju postelju, a za Fernande i Raphaële spremljeno je prenoćište u pobočnoj sobi. Louise i Flora ostaše u kuhinji, gde im metnuše strunjaču na pod, a Rosa sama zauze mračnu odaju ispod stepeništa, pored ulaza u tesnu pregradu od dasaka u kojoj je morala prenoćiti pričesnica.
Kad je devojčica došla kući, zasuše je pljuskom poljubaca; sve žene želele su je pomilovati, s onim osećajem potrebe za nežnim milovanjima, s profesionalnom navikom da se umiljavaju, zbog koje su i ljubile patke u vagonu. Svaka od njih držala ju je na krilu, pipala joj meku plavu kosu, stezala je u naručju u nastupu plahovite i spontane nežnosti.Veoma mirno dete, skroz prožeto pobožnošću i kao odvojeno od sveta posle oproštenja griehova, podnosilo je sve to strpljivo i predano.
Bio je to težak dan za sve, te legoše odmah pose večere. Beskrajna tišina polja, za koju bi se reklo da je gotovo ispunjena pobožnošću, obavijala je seoce — spokojna, prodorna i duboka tišina koja je dopirala do zvezda. Kako su devojke bile navikle na bučna večernja posela u javnoj kući, njih je uzbuđivao taj nemi počinak zaspaloga polja. Iz uznemirenog i nespokojnog srca podilazila ih je jeza, ali ne od hladnoće nego od samoće.
Čim se nađoše po dve u svakoj postelji, one se pribiše jedna uz drugu, kao da se žele zakloniti od ove najezde tihog i dubokog sna zemlje. Ali Rosu la Rosse, onako samu u mračnoj odajici i nenaviknutu da spava ne zagrlivši nekoga, obuze neko neobjašnjivo i tegobno uzbuđenje. Prevrtala se po postelji, pošto nije mogla zaspati, kad odjednom iz pregrade pored svoje glave začu tihe jecaje, nalik na detinji plač. Uplaši se, te se tiho glasnu, a tanak, isprekidani glas joj odgovori. Bila je to devojčica; ona je uvek spavala u majčinoj sobi, pa ju je sada obuzeo strah u tesnoj pregradi.
Rosa ustade, izvan sebe od radosti, pa ode po devojčicu polako, da ne bi probudila koga. Ona je dovede u svoju veoma toplu postelju, pa je pritisnu na grudi ljubeći je, počne je uspavljivati i obasipati nežnošću koju je ispoljavala s nekom preteranošću, a zatim se i sama umiri i zaspa. I pričesnica je do svitanja spavala s glavom naslonjenom na gole bludničine grudi.
U pet sati, u vreme jutarnje Zdravo Marije, odjeknu malo crkveno zvono, zanjihano iz sve snage, te se probudiše gošće koje su obično spavale celo pre podne, pošto su samo tada mogle odahnuti od noćne zamorenosti. U selu su svi već bili na nogama. Zaposlene seljakinje prelazile su iz jedne kuće u drugu, živo razgovarajući, oprezno donoseći kratke haljine od muselina, naškrobljene i krute kao karton, ili preterano velike sveće sa svilenom mašnom obrubljenom zlatnom resom na sredini i udubljenjem u vosku na mestu gdje ih je valjalo uhvatiti.
Sunce je već bilo visoko odskočilo; ono je blistalo na sasvim plavome nebu, dok je na vidiku bilo još malo rumenila, kao da se tamo zadržao izbledeli trag zore. Kokoši su se šetale ispred kokošinjaca, a ovde-onde bi petao s crnom i sjajnom šijom podigao glavu s purpurnom krestom, pa bi zalupao krilima i zakukurekao zvonkim glasom, a njegovo kukurekanje prihvatili bi i drugi petlovi.
Dvokolice su stizale iz obližnjih sela, a iz njih su silazile pred kućnim vratima visoke Normanđanke u tamnim haljinama, s maramom prekrštenom preko grudi i prikopčanom nekim starinskim srebrnim ukrasom. Muškarci su bili u plavim bluzama koje su obukli preko novih dugih kaputa ili preko frakova od zelene čohe sa skutovima koji su virili ispod bluza.
Kad su uveli konje u konjušnicu, na širokome putu ostao je dvostruki red seljačkih taljiga, teretnih dvokolica, kočija s kožnatim košem, čeza, karuca s klupama i svakojakih drugih starih i novih kola, nagnutih napred ili sa stražnjim delom na zemlji, a rudama podignutim uvis.
U stolarevoj kući vrvelo je kao u košnici. Gošće, u jelecima i donjim suknjama, s rasutom kosom na leđima — s tako retkom i kratkom kosom da bi se reklo da je potamnjela i okraćala od dugog nošenja, oblačile su devojčicu.
Mala je stajala na stolu ne mičući se, a gospođa Tellier je davala upute svome letećem bataljonu. Umiše devojčicu, očešljaše je, metnuše joj kapu, obukoše je, pa joj mnoštvom čioda rasporediše nabore na haljini i pritegoše suviše širok struk, ne bi li što lepše izgledala. A kad završiše posao, posadiše pričesnicu i rekoše joj da se ne miče, pa se uzrujana gomila žena i sama počne udešavati.
Zvono na maloj crkvi opet zazvoni. To slabo zvonjenje maloga zvona uzdizalo se i gubilo pod nebom kao suviše slab glas koji brzo iščezava u plavome beskraju.
Pričesnici su izlazili iz kuća i odlazili ka opštinskoj zgradi u kojoj su bile obe škole i opštinska sudnica. Ta zgrada nalazila se na jednom kraju sela, dok je »božija kuća« bila na drugom.
Za decom su išli roditelji u svečanom ruhu, a njihova smušena lica i nevični pokreti telao davali su ljude koji su uvek pognuti nad poslom. Devojčice su se gubile u oblaku kao sneg beloga tila koji je nalikovao na tučeno vrhnje, a dečaci, slični malim kafanskim momcima, s kosom ulepljenom pomadom, išli su raskrečivši noge, da ne bi uprljali crne hlače.
Za porodicu je velika čast kad veliki broj rođaka dođe iz daljine i okruži njihovo dete; zato je stolarev trijumf bio potpun. Odred gospođe Tellier, sa samom gazdaricom na čelu, išao je za Constanceom; otac je vodio sestru pod ruku, majka je išla s Raphaëlom, Fernanda s Rosom, a Dva šmrka zajedno, te je duga povorka bila veličanstvena kao neki glavni štab u pohodnoj uniformi.
Selo je bilo ushićeno.
U školi se devojčice postaviše u red za časnom sestrom u beloj kapi, a dečaci za lepimi naočitim učiteljem u šeširu, pa zapevaše jednu crkvenu pesmu.
Muška deca bila su na čelu povorke; ona su išla u dva reda između ispregnutih kola, a devojčice su išle za njima, također u dva reda, dok su seljaci iz pažnje propustili ispred sebe gospođe iz grada, te su one išle odmah posle devojčica, nastavljajući tako dugu povorku i idući po tri s leve i desne strane u svojim haljinama sjajnih boja koje su nalikovale na raznobojni vatromet.
Kad uđoše u crkvu, narod se izbezumi. Ljudi su se tiskali, okretali i gurali da ih vide. Apobožne žene su govorile gotovo glasno, jer su sa zaprepaštenjem videle da su haljine tih gospođa bile kićenije od misnih odela pevača. Predsednik opštine ponudi svoju klupu — prvu klupu s desne strane pored hora — te gospođa Tellier sede na nju sa snahom, Fernandom i Raphaëlom. Rosa la Rosse i Dva šmrka sedoše sa stolarom u drugu klupu.
Mesto za hor bilo je puno dece; na jednoj strani klečale su devojčice, na drugoj dečaci, a sveće koje su držali u rukama nalikovale su na koplja nagnuta na sve strane.
Pred crkvenim pultom su stajala tri čoveka i pevala iz sveg glasa. Oni su u beskraj otezali slogove zvučnih latinskih reči, razvlačeći Amen beskrajnim a-a, koje je pratio svirač jednolikim i beskrajnim zvucima što su kao neka rika izbijali iz čeljusti bakrenih truba.
Pevačima je odgovarao piskavi dečji glas, a s vremena na vreme ustao bi sveštenik koji je sedeo na stolici i imao četvrtastu kapu na glavi, pa bi nešto promrmljao i opet seo, a tri pevača bi opet zapevala, ne skidajući očiju s knjige za crkveno pevanje, koja je stajala otvorena pred njima na raširenim krilima drvenoga orla na vrhu jednoga stuba.
Zatim zavlada tišina. Svi padoše na kolena kao jedan, a pojavi se sveštenik, časna starina sede kose, pognuta nad kaležem koji držaše levom rukom. Pred njim su išla dva ministranta u crvenim odelima, a iza njih se pojaviše pevači u teškim cipelama, koji se poredaše s obe strane hora.
Usred duboke tišine zazvoni malo zvono. Počela je služba božja. Sveštenik je polako išao tamo-amo ispred svetohraništa na oltaru, spuštajući se na kolena i čitajući početne molitve isprekidanim, drhtavim staračkim glasom. Čim on zaćuti, zagrme u isti mah i pevači i svirač, a zapevaju i ljudi u crkvi slabijim, smernijim glasom, kao što i treba da peva pastva.
Odjednom, se izvi put neba Kyrie eleison, koje izbi iz svih grudi i svih srdaca. Od te eksplozije uzvika uskovitla se prašina, pa čak počeše padati i sitni komadići trošnoga drveta sa staroga svoda. Sunce je zagrijavalo krov od škriljevca, te je u crkvici bilo toplo kao u peći, a od dubokog uzbuđenja, od očekivanja punog strepnje, od približavanja neizrecive tajne stezala su se dečija srca, stezala su se grla njihovih majki.
Sveštenik je sedeo neko vreme, a zatim je opet otišao pred oltar, pa gologlav, sa srebrnastobelom kosom na glavi, drhtavim rukama pristupi vršenju natprirodne tajne.
On se okrene vernicima, pa pruži ruke prema njima i izusti: »Orate, fratres«, »Molite se,braćo«. I svi se počeše moliti. Stari sveštenik je sasvim tiho mrmljao tajanstvene i božanske reči; zvonce je zvonilo neprestano; gomila prostrta ničice dozivala je boga, deca su premirala od velike strepnje.
Držeći se rukama za čelo, Rosa se onda odednom seti svoje majke, crkve u njenu selu i svoje prve pričesti. Činilo joj se da se vratio onaj dan kad je bila sasvim malena i sva utonula u belu haljinu, te briznu u plač. Najpre je tiho jecala: suze su joj polako tekle ispod očnih kapaka, pa ju je počelo obuzimati sve veće uzbuđenje ukoliko se više sećala, te najzad zajeca, vrat joj nabreknu, a grudi joj ustreptaše. Izvadi maramicu, pa obrisa oči i začepi nos i usta da ne bi zajaukala; sve je to bilo uzalud: u grlu joj se začu neko krkljanje, koje popratiše dva duboka, bolna uzdaha. To su uzdahnule njene dve susede, Louise i Flora, koje su se također s bolom sećale onoga što je bilo nekada, pa su i same zajecale i počele gorko plakati.
Ali i Gospođa ubrzo oseti da su joj vlažni očni kapci, jer su suze zarazne; ona se okrene snasi i vide da su se rasplakali svi na njenoj klupi
Sveštenik je pretvarao hleb u božije telo. Deca, popadala na kamene ploče od nekog straha punog pobožnosti, nisu ni na što mislila, a u crkvi je, ovde-onde, poneka žena, poneka majka i poneka sestra lila suze u maramicu na kocke i levom rukom čvrsto stezala srce koje je htelo iskočiti; sve je obuzelo neko čudno saučešće u tom bolnom uzbuđenju, a potreslo ih je i to što su videle te lepe gospođe kako kleče i dršću od jeze i jecaja. Kao što se od iskre može zapaliti čitava njiva zrelog useva, tako i Rosin plač i plač njenih drugarica pređe na celu tu gomilu. Ljudi, žene, starci i mladi momci u novim bluzama— svi ubrzo zajecaše, a nad njihovim glavama kao da počne lebdeti nešto nadljudsko, neka rasplinuta duša, čudesni dah nekog nevidljivog i svemoćnog bića.
Onda na horu odjeknu lak i kratak udarac; časna sestra udarila je u svoju knjigu i dala znak da počinje pričest, te deca počeše prilaziti svetome stolu, dršćući od neke božanske groznice.
Čitav jedan red padao je na kolena. Stari sveštenik držao je u ruci kalež od pozlaćena srebra i prolazio pored dece, dajući im vrhovima prstiju svetu hostiju, Kristovo telo, simbol otkupljenja sveta. Deca bi grčevito zinula, kreveljeći se od živčanog potresa, žmireći, sasvim pobledjelih lica, dok je dug stolnjak koji im je bio zategnut ispod brada podrhtavao kao voda što otiče.
Odjednom crkvom prostru ja neko ludilo, neki žagor pomahnitale gomile, neka oluja jecaja i prigušenih krikova. Sve to minu kao vihor što povija drveće, a sveštenik je stajao nemičući se, s jednom hostijom u ruci, kao uzet od uzbuđenja, i govorio u sebi: »To je bog, bog među nama koji nam pokazuje da je tu, koji je na moj poziv sišao na svoj narod što kleči«. I kao mahnit mrmljao je molitve, ne nalazeći reči molitve svoje duše u neuzdrživom poletu k nebu.
On je završio pričest s takvim verskim zanosom da su mu klecala kolena, a kad ispi i sam krv svoga gospoda, predade se žarkom zahvaljivanju.
Narod iza njega polako se stišavao. Pevači, onako dostojanstveni u belim misničkim košuljama, počeše opet pevati manje pouzdanim, još plačevnim glasom, a izgledalo je da su i svirači bili promukli, kao da im je i sama truba plakala
Onda sveštenik podiže ruke i dade im znak da ućute, pa prođe između dva reda pričesnika utonulih u blaženi zanos i priđe ogradi oko hora.
Vernici posedaše, te stolice zaškripaše; sada su se svi ušmrkivali. Svi zaćutaše čim ugledaše sveštenika, a on počne govoriti veoma tihim, nesigurnim, slabim glasom:
— Draga braćo, drage sestre i deco moja, zahvaljujem vam se od svega srca zato što ste mi pričinili najveću radost u životu. Osetio sam da je bog sišao na nas na moj poziv. On je došao i bio ovde, pa vam je ispunio duše i izmamio suze iz očiju. Ja sam najstariji sveštenik u ovoj biskupiji, a danas sam i najsretniji u njoj. Čudo se dogodilo među nama, pravo, veliko, divno čudo. Dok je Isus Hrist prvi put prožimao tela ovih mališana, sveti duh, golub s neba, božji dah, sišao je na vas i prožeo vas, tako povijene kao trska kad dune povetarac.
Zatim reče jasnijim glasom, okrenuvši se dvema klupama na kojima su sedele stolarove gošće:
— Naročito se zahvaljujem vama, drage sestre, što ste došle iz tolike daljine i što ste svojim prisustvom među nama, svojom vidljivom verom i svojom vatrenom pobožnošću pružile svima spasonosan primer. Na vas se može ugledati moja župa; vaše uzbuđenje zagrejalo je srca; da nije vas, ovaj veliki dan ne bi možda dobio ovo doista božansko obeležje. Ponekad je dosta ako se nađe samo jedna izabrana ovca, pa da se gospod odluči da siđe na čitavo stado.
Glas ga je izdavao kad dodade:
— Želim vam božju milost. Amen!
I opet ode pred oltar da završi službu božiju.
Sada su se svi žurili da odu. I sama deca su se uskomešala, pošto su bila umorna od tako duge duševne napregnutosti. Bila su i gladna, uostalom, te su roditelji polako odlazili, i ne sačekavši poslednje čitanje evanđelja.
Na izlazu je nastao pravi metež — bučni metež i zbrka drečećih glasova, u kojoj se čuo pevajući normandijski govor. Narod stade u dva reda, a kad se pojaviše deca, svaka porodica pritrča svome.
Constanceu ščepaše, okružiše je i počeše je ljubiti sve žene iz kuće. Rosa ju je naročito dugo držala u zagrljaju. Najzad je ona uze za jednu ruku a gospođa Tellier je uhvati zadrugu; Raphaële i Fernande podigoše njene duge suknje da joj se ne vuku po prašini; Louise, Flora i gospođa Rivet stadoše iza njih, na kraju povorke, pa devojčica pođe, onako pribrana i prožeta bogom koga je nosila u duši, okružena tom počasnom pratnjom.
Gozba je priređena u radionici na dugim daskama stavljenim na nogare.
Vrata prema ulici bila su otvorena, te je do njih dopirao veseli žagor sela. Svuda se pirovalo. Kroz svaki prozor videli su se ljudi za stolom, u svečanom ruhu, a iza kuća punih veselog sveta čuli su se uzvici. Seljaci su sedeli u košuljama i ispijali pune čaše čiste jabukovače, a za svakim stolom bilo je po dvoje dece — ovde dve devojčice, tamo dva dečaka koja su ručala kod jedne od dve porodice.
Po toj zaparnoj podnevnoj žezi ponekad bi selom prošlo pokoje staro kljuse vukući kola sklupama, a kočijaš u bluzi bacio bi zavidljiv pogled na to javno pirovanje.
U stolarovoj kući osećala se neka uzdržljivost u veselju, nešto od prepodnevnog uzbuđenja. Samo je Rivet bio lepo raspoložen, pa je pio preko svake mere. Gospođa Tellierje svakog časa pogledala u sat: devojke nisu smele dangubiti dva dana uzastopce, te sumorale poći vlakom u tri sata i pedeset i pet minuta, koji stiže u Fécamp uvečer.
Stolar je gledao da odvrati sestru od puta i da zadrži gošće do sutradan, ali Gospođa nije popuštala, a ona nije znala za šalu kad su u pitanju poslovi.
Čim popiše kavu, ona naredi svojim pitomicama da se što pre spreme, a zatim se okrene bratu i reče mu: »A ti odmah upregni«, pa se i sama ode pripremiti za put.
Kad siđe, naiđe na snahu koja ju je čekala da s njom porazgovara o devojčici; dugo je razgovarala s njom, ali se ni na što nije odlučila. Seljakinja joj je podilazila, tobože ganuta, a gospođa Tellier je držala devojčicu na krilu, ne obavezujući se ni na što, dajući samo maglovita obećanja: staraće se o devojčici, još ima vremena za to; uostalom, opet će se sastati.
Međutim, kola nikako da dođu, a devojke nikako da siđu. U gornjim odajama čuli su se grohotan smeh, uzvici, guranje i tapšanje. A kad stolarova žena ode videti šta je s kolima, Gospođa se najzad pope na prvi sprat.
Rivet, mrtav pijan i poluodeven, uzalud je pokušavao silovati Rosu, koja se gušila od smeha. Dva šmrka držala su ga za ruke i gledala da ga nekako umire, pošto ih je vređao taj prizor posle prepodnevne svečanosti, ali su ga Raphaële i Fernande podbadale, previjajući se od smeha i držeći se za slabine, pocikujući kad god bi pijani čovek ponovio svoj uzaludni pokušaj. Pomamni stolar bio je crven u licu i sav razdrljen; on se žestoko otimao od dve devojke koje su ga grčevito držale, a Rosu je iz sve snage vukao za suknju i mrmljao:
— Zar nećeš, droljo?
Ali ozlojeđena Gospođa pritrča, pa ščepa brata za ramena i izgura ga iz sobe s takvom žestinom da tresnu o zid.
Posle jedne minute čulo se u dvorištu kako stolar poliva glavu vodom iz šmrka, a kad je došao s dvokolicama, bio je već sasvim miran.
Pođoše na put kao uoči toga dana, pa belac opet potrča brzim i skakutavim kasom.
Pod vrelim suncem izbi veselost koja se beše pritajila za vreme ručka. Sada je devojke zabavljalo truckanje seljačkih dvokolica, pa su čak i gurale jedna drugu sa stolica, kikotale se svakoga časa, vesele i stoga, uostalom, što Rivet nije imao uspeha u svojim pokušajima.
Polja su bila obasjana neobičnom svetlošću, svetlošću koja je titrala pred očima, a kotači su podizali dve brazde prašine koja se dugo kovitlala za kolima na širokome putu.
Fernande, koja je volela muziku, odjednom zamoli Rosu da nešto otpeva, te Rosa veselo zapeva pesmu Debeli medonski sveštenik. Ali je Gospođa odmah ućutka, smatrajući da to nije baš najpristojnija pesma za taj dan. Ona dodade:
— Otpevaj nam što od Bérangera!
Rosa se zamisli za trenutak, pa izabra pesmu »Moja baka« i zapeva promuklim glasom:
Na imendan svoj, kad se spusti veče,
Moja baka, malo vinom zagrejana,
Klimnu sedom glavom, pa nam tužno reče:
Koliko sam nekad imala dragana!
Prežaliti ne mogu,
Svoju ruku jedru,
Svoju lepu nogu,
Svoju mladost vedru!
A devojke prihvatiše u horu, pod vodstvom same Gospođe:
Prežaliti ne mogu,
Svoju ruku jedru,
Svoju liepu nogu,
Svoju mladost vedru!
— To je dobro! — reče Rivet, oduševljen ritmom pesme, a Rosa odmah nastavi:
— Šta, zar nisi, bako, ti svetica bila?
—Nisam. Volela sam, iako još mlada,
—Ni petnaest nisam onda napunila,
—A u duge noći za san nisam znala.
Béranger, Pierre, francuski popularni pesnik (1780-1857
Onda vide da nema nikakve nade, te ode.
Pijan čovek je sada spavao, ispruživši se koliko je dug pred vratima negostoljubive kuće.
A sutradan, svi stalni posetioci radnje, jedan za drugim, smisliše izgovore da prođu ulicom s nekim papirima pod rukom, ne bi li izgledali pristojnije, i svi pročitaše tajanstvenu objavu: »Zatvoreno zbog prve pričesti.«
"La Maison Tellier"
II.
Stvar je bila u tome što je Gospođa imala brata stolara u rodnome mestu, u Virvillu, uerskom departmanu. Još u vrieme kad je bila krčmarica u Yvetotu, Gospođa je krstila kćerčicu svoga brata i nadenula joj ime Constance, Constance Rivet, a i sama je bila Rivetova po ocu. Stolar je znao da mu je sestra imućna, pa je nije gubio iz vida iako se nisu često sastajali, pošto su oboje bili zauzeti poslom, a i stanovali su daleko jedno od drugoga. Ali je te godine valjalo da se devojčica prvi put pričesti, pošto je punila dvanaest godina, te stolar iskoristi tu priliku da se zbliži sa sestrom i izvesti je pismom da računa na nju na dan svečanosti. Pošto su im stari roditelji bili umrli, ona nije mogla odbiti svoje kumče, te pristade. Njen brat, po imenu Joseph, nadao se da će svojom predusretljivošću možda pridobiti sestru da napiše oporuku u korist njegove male kćeri, pošto Gospođa nije imala dece.
Zanimanje njegove sestre nimalo nije uznemirivalo njegovu savest, a niko o njemu nije ništa ni znao u tome mestu, uostalom. Kad bi je ko spomenuo, rekao bi samo: »Gospođa Tellier je domaćica u Fécampu«, po čemu se moglo pretpostaviti da živi od rente. Računalo se da od Fécampa do Virvilla ima bar dvadeset milja, a seljacima je teže prevaliti dvadeset milja nego civilizovanom čoveku preći preko oceana. Seljaci iz Virvilla nika danisu išli dalje od Rouena, a Fekance ništa nije mamilo u to malo selo od pet stotina kuća, zabačeno u ravnicama i u drugom departmanu. Jednom rečju, o njenu zanimanju niko nije ništa znao.
Ali se primicao dan prve pričesti, te je Gospođa bila u velikoj neprilici. Nije imala pomoćnice, a nije mogla ni pomisliti da napusti radnju ma i za jedan dan. Između devojaka u gornjim i donjim odajama neizbežno bi izbilo suparništvo, pa bi se i Frédéric bez sumnje opio, a kad se on napije, onda mlati ljude bud zašto. Najzad se odluči da povede sve svoje osoblje, osim kafanskog momka, koga pusti da radi šta hoće do ponedeljka.
Pisala je bratu o tome, a on se nimalo ne usprotivi već pristade naći prenoćište za celo to društvo. I tako Gospođa ode sa svojim društvom u subotu izjutra, u osam sati, vagonom drugoga razreda brzoga voza od osam sati.
Do Beuzevilla bile su same i čavrljale kao čavke. Ali na toj stanici u vagon uđe jedan bračni par. Muž, stari seljak u plavoj bluzi s nabranim ovratnikom, sa širokim rukavima stegnutim oko doručja i ukrašenim sitnim vezom i sa starinskim visokim šeširom na glavina kojem se kostrešila poriđala dlaka, držao je u jednoj ruci ogroman zeleni kišobran, a u drugoj veliku kotaricu kroz koju su tri poplašene patke bile provukle glave. Njegova žena, ukočena u seljačkim haljinama, imala je kao kljun šiljast nos, te je nalikovala na kokoš. Ona sede prema mužu i ne mače se, onako uzbuđena što se našla u društvu tako lepog sveta.
A sjajne boje haljina u tom vagonu doista su zasenjivale. Gospođa, sva u plavom, u plavoj svili od glave do pete, imala je preko haljine šal od lažnog francuskog kašmira, crven,blistav, vatren. Fernande je teško disala u svojoj škotskoj haljini, koju su joj oko struka zategle drugarice zapinjući iz sve snage, te su joj mlitava prsa bila podignuta kao dva kubeta i jednako se njihala kao neka tekućina pod suknenom haljinom.
Raphaële je imala na glavi šešir s perjem koji je nalikovao na gnezdo puno ptica, a bila je u ljubičastoj haljini sa zlatnim šljokicama — nešto istočnjačko i u skladu s njenim židovskim licem. Rosa la Rosse, u ružičastoj suknji sa širokim volanima, nalikovala je na suviše debelo dete, na gojaznog patuljka, a čudne haljine Dva šmrka kao da su bile sašivene od starih zavesa s prozora — od onih starih zavesa s granama iz doba Restauracije.
Čim u vagon uđoše nepoznati ljudi, gospođe se uozbiljiše i počeše govoriti o uzvišenim stvarima, ne bi li ulile lepo mišljenje o sebi. Ali u Bolbecu uđe u vagon jedan gospodin s plavim zaliscima, s prstenjem i zlatnim lancem; on stavi u mrežu iznad svoje glave nekoliko zavežljaja uvijenih u voštano platno. Videlo se da je bio šaljivčina i dobroćudan. On se pokloni i nasmeši, pa neusiljeno zapita:
— Gospođe idu u drugu garnizonu?
To pitanje dovede u veliku zabunu celo društvo. Gospođa se najzad pribra, pa mu hladno odgovori, ne bi li mu se tako osvetila za uvredu koju je nanio časti njenog osoblja:
— Mogli biste biti učtiviji.
On se ispriča:
— Oprostite, hteo sam reći: u drugi samostan.
Gospođa mu nije ništa mislila odgovoriti ili je smatrala da se može zadovoljiti njegovom isprikom, te mu se dostojanstveno pokloni, stisnuvši usne.
Gospodin, koji je sedeo između Rose la Rosse i seljaka, počne onda namigivati jednim okom patkama, čije su glave virile iz kotarice; zatim oseti da je privukao pažnju svoje publike, pa počne golicati patke po kljunu i držati im smešne govore, ne bi li tako odobrovoljio društvo.
— Napustile smo svoju ba-a-ricu, pak, pak, pak! — da bi se upoznale s ražnjićem — pak,pak, pak!
Zlosretne patke izvijale su šije, ne bi li izbegle ta milovanja, i upinjale se iz sve snage da iziđu iz svoje tamnice od vrbova pruća, a zatim odjednom sve tri žalosno zagakaše u toj nevolji: pak, pak, pak! Žene onda prasnuše u grohotan smeh. Počeše se naginjati i gurati da, bi ih mogle videti, pošto se ludo zainteresiraše za patke, a gospodin udvostručsvoju ljubaznost, svoju duhovitost i svoje nestašluke.
U tu igru umiješa se Rosa; ona se nagnu preko gospodinovih nogu, pa poljubi u kljunsve tri patke. I ostale devojke odmah zaželeše da ih poljube, a gospodin ih je posađivaona svoja kolena, cupkao, štipao i odjednom im počeo govoriti »ti«.
Seljak i seljakinja bili su još više izbezumljeni nego njihove patke, pa su samo kolutali očima, ne usuđujući se pomaknuti s mesta, a na njihovim starim naboranim licima nije bilo ni osmeha ni drhtaja.
Onda gospodin, koji beše trgovački putnik, u šali ponudi gospođama naramenice, pa dohvati jedan zavežljaj i otvori ga. Poslužio se lukavstvom: u zavežljaju su bile podvezice.
Bilo ih je od plave svile, od ružičaste svile, od crvene svile, od ljubičaste svile, od svile boje sljezova cveta, i od svile crvene kao mak, s metalnim kopčama u obliku dva pozlaćena i zagrljena Amora. Devojke ciknuše od radosti, pa počeše zagledati uzorke podvezica s ozbiljnošću prirođenom svakoj ženi kad pretura po stvarima za ulepšavanje. Pitale su jedna drugu pogledom ili prošaputanom rečju i odgovarale na isti način, a gospođa je s čežnjom okretala u ruci jedan par narančastih podvezica, širih i upadljivijih odostalih — pravih podvezica za gazdarice.
Gospodin ih je čekao, snujući nešto.
— Hajde, mačkice, treba da vidim kako vam stoje! — reče im.
Nastade bura od usklika, pa devojke prikupiše suknje oko nogu, kao da se pobojaše da ih on ne napastuje. A on je bio miran i čekao svoj čas. Zatim im reče:
— Nećete? E onda ću ih opet vratiti u zavežljaj.
Zatim lukavo dodade:
— Onima koje probaju pokloniću po jedan par koji same izaberu.
Ali one to nisu htele, već su veoma dostojanstveno sedele, isprsivši se. Dva šmrka su ipak izgledala tako nesretna da im gospodin ponovo ponudi podvezice. Naročito je bilo upadljivo kolebanje Flore Balançoire, koja je umirala od želje da ih dobije. On navali na nju:
— Hajde, devojko, budi malo hrabrija! Ovaj ljubičasti par lepo će pristajati uz tvoju haljinu.
Onda se ona odluči podići suknju i pokazati svoju debelu nogu kao u kravarice, loše stegnutu prostom čarapom. Gospodin se pognu, pa joj najpre priveže podvezicu ispod kolena, a zatim i iznad kolena; on je polako golicao devojku, ne bi li je naterao da pocikuje i da se naglo stresa. Kad završi probu, dade joj par ljubičastih podvezica, pa zapita:
— A koja će sad?
Sve u glas povikaše:— Ja! Ja!
On počne od Rose la Rosse koja otkri nešto okruglo, bez ikakva oblika, bez članka —pravu šunku, kako je govorila Raphaële. Trgovački putnik se laskavo izrazi o Fernande, pošto ga oduševiše njeni debeli stupovi. Mršave cevanice liepe Židovke imale su manje uspeha. Louise Cocote u šali pokri suknjom gospodinovu glavu, te se Gospođa morala umešati da učini kraj toj nepristojnoj lakrdiji. Najzad i sama Gospođa pruži nogu — lepu normanđansku nogu, debelu i mišićavu, a iznenađeni i ushićeni trgovački putnik učtivo skide šešir i pokloni se toj divnoj nozi kao pravi francuski vitez.
Seljak i seljakinja, skamenjeni od zaprepaštenja, gledali su iskosa, samo jednim okom, a bili su toliko slični kokošima da gospodin s plavim zaliscima ustade i viknu im pod samim nosom: »Ku-ku-ri-ku!« To opet izazva buru veselosti.
Starac i starica siđoše u Mottevillu sa svojom kotaricom, svojim patkama i svojim kišobranom, a kad se udaljiše, žena glasno reče svome mužu:
— To su neke drolje koje opet odlaze u taj prokleti Pariz!
Šaljivi trgovački putnik sa zavežljajima i sam siđe u Rouenu, pošto se na kraju ponašao tako prostački da ga je Gospođa morala oštro opomenuti. Ona reče kao pouku pouke:
To će nas naučiti pameti da ne razgovaramo s kim bilo.
U Oisselu pređoše u drugi voz, a na narednoj stanici nađoše gospodina Josepha Riveta koji ih je čekao s jednim velikim dvokolicama punim stolica, u koja je zapregao beloga konja.
Stolar se učtivo poljubi sa svima gospođama, pa im pomože da se popnu u dvokolice. Njih tri sedoše na tri stražnje stolice, Raphaële, Gospođa i njen brat na tri prednje, a za Rosu nije bilo mesta, te ona nekako sede na kolena visoke Fernande; zatim kola krenuše. Ali je kljuse neravnomerno kasalo, te se dvokolice odmah počeše tako strašno tresti da stolice počeše poigravati, odbacujući putnike uvis, na levu i desnu stranu, tako da su se micali kao neki pajaci, kriveći zaplašena lica i vičući od straha, prestajući se derati čim bi se dvokolice još jače zatresle. Sve su se grčevito držale za strane dvokolica, šeširi su im padali na leđa, na nos ili ramena, a belac je i dalje teglio, ispruživši vrat, podigavši mali mišji rep bez dlake, kojim se s vremena na vrieme udarao po sapima. Pruživši jednu nogu na rudu, a drugu podavivši poda se, Joseph Rivet je držao uzde visoko podižući laktove, a iz usta mu se svakog časa čulo nešto nalik na kvocanje, zbog čega je kljuse ćuljilo uši i ubrzavalo hod.
S obe strane puta prostiralo se zeleno polje. Detelina u cvetu prekrivala je tu i tamo polje kao širok i talasast žut pokrivač s kojeg se širio zdrav i jak miris — prodoran i prijatan miris koji je vetar odnosio veoma daleko. U već velikoj raži videle su se plavetne glavice različka, te žene zaželješe da ih uzaberu, ali gospodin Rivet ne htede zaustaviti kola. Zatim bi se ponekad ukazala čitava njiva kao natopljena krvlju od mnogih makova koji su preplavili usev. A kroz tu ravnicu tako išaranu zemaljskim cvećem promicale su dvokolice s tovarom koji je i sam sličio na kitu cveća još vatrenijih boja; belac ih je vukao kasajući, te su čas iščezavale iza visokog drveća na nekom majuru a čas se pojavljivale na kraju gustoga lišća i opet jurile pod suncem s tovarom žena kroza žuta i zelena zasijana polja s crvenim i plavim mrljama.
U stolarovu kuću stigle su točno u jedan sat.
Bile su mrtve umorne i pobledele od gladi, pošto od polaska nisu ništa okusile. Gospođa Rivet im potrča u susret, pomože svima da siđu i izljubi se s njima čim stadoše na zemlju; ona se nikako nije mogla naljubiti svoje snahe, koju je želela pridobiti. Ručale su u radionici, iz koje su Rivetovi izneli strugove kako bi u njoj sutradan mogli prirediti svečanu večeru.
Posle dobre kajgane i pečene kobasice, zalivene dobrom jabukovačom što rezi, razveseliše se svi. Rivet je nazdravljao, a njegova žena je dvorila gošće, kuvala, donosila i odnosila jela, šapćući svakoj na uho:
— Je li vam još po volji?
Sa dasaka poredanih pored zida i pometenih strugotina širio se miris oblanjana drveta, miris stolarske radionice, miris smole koji je prodirao do dna pluća.
Potražiše devojčicu, ali je ona bila u crkvi, a valjalo je da se vrati tek uvečer.
Onda gošće pođoše da se prošetaju po selu.
Bilo je to malo selo kroz koje je prolazila široka cesta. U desetak kuća poređanih pored tog jedinog puta stanovali su mesni trgovci, mesar, trgovac mirodijama, stolar, kafedžija, obućar i pekar. Oko crkve, koja se nalazila na kraju te ulice, bilo je malo groblje, a četiri veoma velike lipe, zasađene ispred glavnih vrata, bacale su sjenu na cijelu crkvu. Nad crkvom, sazidanom od tesana kamena i bez ikakva stila, uzdizao se zvonik od škriljevca.
Iza crkve opet se prostiralo polje, ovde-onde prošarano šumarcima koji su zaklanjali majure.
Rivet je svečano uzeo sestru pod ruku, iako je bio u radničkom odelu, pa ju je dostojanstveno vodio kroz selo. Njegova žena, ushićena Raphaëlinom haljinom sa šljokicama, išla je između nje i Fernande. Debela Rosa kaskala je za njima s Louisom Cocotom i Florom Balançoir, koja je hramala od umora.
Seljaci su izlazili na vrata, deca su prekidala igru, iza jedne podignute zavese virila je jedna glava s kapom od cica; jedna gotovo slepa starica na štakama prekrstila se kao da prolazi procesija, a svi su dugo pratili pogledima sve te lepe gospođe iz građa koje su došle iz tolike daljine na prvu pričest kćerčice Josepha Riveta. Stolarov je ugled ogromno porastao.
Prolazeći pored crkve, začuše dečije pevanje — pevanje crkvene pesme koju su deca upućivala bogu slabim piskavim glasom; Gospođa ne dade devojkama da uđu, da ne bi uznemirile te kerubine
Pošto povede gošće kroza selo i spomenu im najveća imanja, prihod sa zemlje i uzgoj stoke, Joseph Rivet vrati svoje žensko stado i smesti ga u svojoj kući.
Kako je kuća bila veoma tesna, smestiše ih po dve u svakoj odaji.
Rivet je te noći morao spavati u radionici, na iverju; njegova žena primila je zaovu u svoju postelju, a za Fernande i Raphaële spremljeno je prenoćište u pobočnoj sobi. Louise i Flora ostaše u kuhinji, gde im metnuše strunjaču na pod, a Rosa sama zauze mračnu odaju ispod stepeništa, pored ulaza u tesnu pregradu od dasaka u kojoj je morala prenoćiti pričesnica.
Kad je devojčica došla kući, zasuše je pljuskom poljubaca; sve žene želele su je pomilovati, s onim osećajem potrebe za nežnim milovanjima, s profesionalnom navikom da se umiljavaju, zbog koje su i ljubile patke u vagonu. Svaka od njih držala ju je na krilu, pipala joj meku plavu kosu, stezala je u naručju u nastupu plahovite i spontane nežnosti.Veoma mirno dete, skroz prožeto pobožnošću i kao odvojeno od sveta posle oproštenja griehova, podnosilo je sve to strpljivo i predano.
Bio je to težak dan za sve, te legoše odmah pose večere. Beskrajna tišina polja, za koju bi se reklo da je gotovo ispunjena pobožnošću, obavijala je seoce — spokojna, prodorna i duboka tišina koja je dopirala do zvezda. Kako su devojke bile navikle na bučna večernja posela u javnoj kući, njih je uzbuđivao taj nemi počinak zaspaloga polja. Iz uznemirenog i nespokojnog srca podilazila ih je jeza, ali ne od hladnoće nego od samoće.
Čim se nađoše po dve u svakoj postelji, one se pribiše jedna uz drugu, kao da se žele zakloniti od ove najezde tihog i dubokog sna zemlje. Ali Rosu la Rosse, onako samu u mračnoj odajici i nenaviknutu da spava ne zagrlivši nekoga, obuze neko neobjašnjivo i tegobno uzbuđenje. Prevrtala se po postelji, pošto nije mogla zaspati, kad odjednom iz pregrade pored svoje glave začu tihe jecaje, nalik na detinji plač. Uplaši se, te se tiho glasnu, a tanak, isprekidani glas joj odgovori. Bila je to devojčica; ona je uvek spavala u majčinoj sobi, pa ju je sada obuzeo strah u tesnoj pregradi.
Rosa ustade, izvan sebe od radosti, pa ode po devojčicu polako, da ne bi probudila koga. Ona je dovede u svoju veoma toplu postelju, pa je pritisnu na grudi ljubeći je, počne je uspavljivati i obasipati nežnošću koju je ispoljavala s nekom preteranošću, a zatim se i sama umiri i zaspa. I pričesnica je do svitanja spavala s glavom naslonjenom na gole bludničine grudi.
U pet sati, u vreme jutarnje Zdravo Marije, odjeknu malo crkveno zvono, zanjihano iz sve snage, te se probudiše gošće koje su obično spavale celo pre podne, pošto su samo tada mogle odahnuti od noćne zamorenosti. U selu su svi već bili na nogama. Zaposlene seljakinje prelazile su iz jedne kuće u drugu, živo razgovarajući, oprezno donoseći kratke haljine od muselina, naškrobljene i krute kao karton, ili preterano velike sveće sa svilenom mašnom obrubljenom zlatnom resom na sredini i udubljenjem u vosku na mestu gdje ih je valjalo uhvatiti.
Sunce je već bilo visoko odskočilo; ono je blistalo na sasvim plavome nebu, dok je na vidiku bilo još malo rumenila, kao da se tamo zadržao izbledeli trag zore. Kokoši su se šetale ispred kokošinjaca, a ovde-onde bi petao s crnom i sjajnom šijom podigao glavu s purpurnom krestom, pa bi zalupao krilima i zakukurekao zvonkim glasom, a njegovo kukurekanje prihvatili bi i drugi petlovi.
Dvokolice su stizale iz obližnjih sela, a iz njih su silazile pred kućnim vratima visoke Normanđanke u tamnim haljinama, s maramom prekrštenom preko grudi i prikopčanom nekim starinskim srebrnim ukrasom. Muškarci su bili u plavim bluzama koje su obukli preko novih dugih kaputa ili preko frakova od zelene čohe sa skutovima koji su virili ispod bluza.
Kad su uveli konje u konjušnicu, na širokome putu ostao je dvostruki red seljačkih taljiga, teretnih dvokolica, kočija s kožnatim košem, čeza, karuca s klupama i svakojakih drugih starih i novih kola, nagnutih napred ili sa stražnjim delom na zemlji, a rudama podignutim uvis.
U stolarevoj kući vrvelo je kao u košnici. Gošće, u jelecima i donjim suknjama, s rasutom kosom na leđima — s tako retkom i kratkom kosom da bi se reklo da je potamnjela i okraćala od dugog nošenja, oblačile su devojčicu.
Mala je stajala na stolu ne mičući se, a gospođa Tellier je davala upute svome letećem bataljonu. Umiše devojčicu, očešljaše je, metnuše joj kapu, obukoše je, pa joj mnoštvom čioda rasporediše nabore na haljini i pritegoše suviše širok struk, ne bi li što lepše izgledala. A kad završiše posao, posadiše pričesnicu i rekoše joj da se ne miče, pa se uzrujana gomila žena i sama počne udešavati.
Zvono na maloj crkvi opet zazvoni. To slabo zvonjenje maloga zvona uzdizalo se i gubilo pod nebom kao suviše slab glas koji brzo iščezava u plavome beskraju.
Pričesnici su izlazili iz kuća i odlazili ka opštinskoj zgradi u kojoj su bile obe škole i opštinska sudnica. Ta zgrada nalazila se na jednom kraju sela, dok je »božija kuća« bila na drugom.
Za decom su išli roditelji u svečanom ruhu, a njihova smušena lica i nevični pokreti telao davali su ljude koji su uvek pognuti nad poslom. Devojčice su se gubile u oblaku kao sneg beloga tila koji je nalikovao na tučeno vrhnje, a dečaci, slični malim kafanskim momcima, s kosom ulepljenom pomadom, išli su raskrečivši noge, da ne bi uprljali crne hlače.
Za porodicu je velika čast kad veliki broj rođaka dođe iz daljine i okruži njihovo dete; zato je stolarev trijumf bio potpun. Odred gospođe Tellier, sa samom gazdaricom na čelu, išao je za Constanceom; otac je vodio sestru pod ruku, majka je išla s Raphaëlom, Fernanda s Rosom, a Dva šmrka zajedno, te je duga povorka bila veličanstvena kao neki glavni štab u pohodnoj uniformi.
Selo je bilo ushićeno.
U školi se devojčice postaviše u red za časnom sestrom u beloj kapi, a dečaci za lepimi naočitim učiteljem u šeširu, pa zapevaše jednu crkvenu pesmu.
Muška deca bila su na čelu povorke; ona su išla u dva reda između ispregnutih kola, a devojčice su išle za njima, također u dva reda, dok su seljaci iz pažnje propustili ispred sebe gospođe iz grada, te su one išle odmah posle devojčica, nastavljajući tako dugu povorku i idući po tri s leve i desne strane u svojim haljinama sjajnih boja koje su nalikovale na raznobojni vatromet.
Kad uđoše u crkvu, narod se izbezumi. Ljudi su se tiskali, okretali i gurali da ih vide. Apobožne žene su govorile gotovo glasno, jer su sa zaprepaštenjem videle da su haljine tih gospođa bile kićenije od misnih odela pevača. Predsednik opštine ponudi svoju klupu — prvu klupu s desne strane pored hora — te gospođa Tellier sede na nju sa snahom, Fernandom i Raphaëlom. Rosa la Rosse i Dva šmrka sedoše sa stolarom u drugu klupu.
Mesto za hor bilo je puno dece; na jednoj strani klečale su devojčice, na drugoj dečaci, a sveće koje su držali u rukama nalikovale su na koplja nagnuta na sve strane.
Pred crkvenim pultom su stajala tri čoveka i pevala iz sveg glasa. Oni su u beskraj otezali slogove zvučnih latinskih reči, razvlačeći Amen beskrajnim a-a, koje je pratio svirač jednolikim i beskrajnim zvucima što su kao neka rika izbijali iz čeljusti bakrenih truba.
Pevačima je odgovarao piskavi dečji glas, a s vremena na vreme ustao bi sveštenik koji je sedeo na stolici i imao četvrtastu kapu na glavi, pa bi nešto promrmljao i opet seo, a tri pevača bi opet zapevala, ne skidajući očiju s knjige za crkveno pevanje, koja je stajala otvorena pred njima na raširenim krilima drvenoga orla na vrhu jednoga stuba.
Zatim zavlada tišina. Svi padoše na kolena kao jedan, a pojavi se sveštenik, časna starina sede kose, pognuta nad kaležem koji držaše levom rukom. Pred njim su išla dva ministranta u crvenim odelima, a iza njih se pojaviše pevači u teškim cipelama, koji se poredaše s obe strane hora.
Usred duboke tišine zazvoni malo zvono. Počela je služba božja. Sveštenik je polako išao tamo-amo ispred svetohraništa na oltaru, spuštajući se na kolena i čitajući početne molitve isprekidanim, drhtavim staračkim glasom. Čim on zaćuti, zagrme u isti mah i pevači i svirač, a zapevaju i ljudi u crkvi slabijim, smernijim glasom, kao što i treba da peva pastva.
Odjednom, se izvi put neba Kyrie eleison, koje izbi iz svih grudi i svih srdaca. Od te eksplozije uzvika uskovitla se prašina, pa čak počeše padati i sitni komadići trošnoga drveta sa staroga svoda. Sunce je zagrijavalo krov od škriljevca, te je u crkvici bilo toplo kao u peći, a od dubokog uzbuđenja, od očekivanja punog strepnje, od približavanja neizrecive tajne stezala su se dečija srca, stezala su se grla njihovih majki.
Sveštenik je sedeo neko vreme, a zatim je opet otišao pred oltar, pa gologlav, sa srebrnastobelom kosom na glavi, drhtavim rukama pristupi vršenju natprirodne tajne.
On se okrene vernicima, pa pruži ruke prema njima i izusti: »Orate, fratres«, »Molite se,braćo«. I svi se počeše moliti. Stari sveštenik je sasvim tiho mrmljao tajanstvene i božanske reči; zvonce je zvonilo neprestano; gomila prostrta ničice dozivala je boga, deca su premirala od velike strepnje.
Držeći se rukama za čelo, Rosa se onda odednom seti svoje majke, crkve u njenu selu i svoje prve pričesti. Činilo joj se da se vratio onaj dan kad je bila sasvim malena i sva utonula u belu haljinu, te briznu u plač. Najpre je tiho jecala: suze su joj polako tekle ispod očnih kapaka, pa ju je počelo obuzimati sve veće uzbuđenje ukoliko se više sećala, te najzad zajeca, vrat joj nabreknu, a grudi joj ustreptaše. Izvadi maramicu, pa obrisa oči i začepi nos i usta da ne bi zajaukala; sve je to bilo uzalud: u grlu joj se začu neko krkljanje, koje popratiše dva duboka, bolna uzdaha. To su uzdahnule njene dve susede, Louise i Flora, koje su se također s bolom sećale onoga što je bilo nekada, pa su i same zajecale i počele gorko plakati.
Ali i Gospođa ubrzo oseti da su joj vlažni očni kapci, jer su suze zarazne; ona se okrene snasi i vide da su se rasplakali svi na njenoj klupi
Sveštenik je pretvarao hleb u božije telo. Deca, popadala na kamene ploče od nekog straha punog pobožnosti, nisu ni na što mislila, a u crkvi je, ovde-onde, poneka žena, poneka majka i poneka sestra lila suze u maramicu na kocke i levom rukom čvrsto stezala srce koje je htelo iskočiti; sve je obuzelo neko čudno saučešće u tom bolnom uzbuđenju, a potreslo ih je i to što su videle te lepe gospođe kako kleče i dršću od jeze i jecaja. Kao što se od iskre može zapaliti čitava njiva zrelog useva, tako i Rosin plač i plač njenih drugarica pređe na celu tu gomilu. Ljudi, žene, starci i mladi momci u novim bluzama— svi ubrzo zajecaše, a nad njihovim glavama kao da počne lebdeti nešto nadljudsko, neka rasplinuta duša, čudesni dah nekog nevidljivog i svemoćnog bića.
Onda na horu odjeknu lak i kratak udarac; časna sestra udarila je u svoju knjigu i dala znak da počinje pričest, te deca počeše prilaziti svetome stolu, dršćući od neke božanske groznice.
Čitav jedan red padao je na kolena. Stari sveštenik držao je u ruci kalež od pozlaćena srebra i prolazio pored dece, dajući im vrhovima prstiju svetu hostiju, Kristovo telo, simbol otkupljenja sveta. Deca bi grčevito zinula, kreveljeći se od živčanog potresa, žmireći, sasvim pobledjelih lica, dok je dug stolnjak koji im je bio zategnut ispod brada podrhtavao kao voda što otiče.
Odjednom crkvom prostru ja neko ludilo, neki žagor pomahnitale gomile, neka oluja jecaja i prigušenih krikova. Sve to minu kao vihor što povija drveće, a sveštenik je stajao nemičući se, s jednom hostijom u ruci, kao uzet od uzbuđenja, i govorio u sebi: »To je bog, bog među nama koji nam pokazuje da je tu, koji je na moj poziv sišao na svoj narod što kleči«. I kao mahnit mrmljao je molitve, ne nalazeći reči molitve svoje duše u neuzdrživom poletu k nebu.
On je završio pričest s takvim verskim zanosom da su mu klecala kolena, a kad ispi i sam krv svoga gospoda, predade se žarkom zahvaljivanju.
Narod iza njega polako se stišavao. Pevači, onako dostojanstveni u belim misničkim košuljama, počeše opet pevati manje pouzdanim, još plačevnim glasom, a izgledalo je da su i svirači bili promukli, kao da im je i sama truba plakala
Onda sveštenik podiže ruke i dade im znak da ućute, pa prođe između dva reda pričesnika utonulih u blaženi zanos i priđe ogradi oko hora.
Vernici posedaše, te stolice zaškripaše; sada su se svi ušmrkivali. Svi zaćutaše čim ugledaše sveštenika, a on počne govoriti veoma tihim, nesigurnim, slabim glasom:
— Draga braćo, drage sestre i deco moja, zahvaljujem vam se od svega srca zato što ste mi pričinili najveću radost u životu. Osetio sam da je bog sišao na nas na moj poziv. On je došao i bio ovde, pa vam je ispunio duše i izmamio suze iz očiju. Ja sam najstariji sveštenik u ovoj biskupiji, a danas sam i najsretniji u njoj. Čudo se dogodilo među nama, pravo, veliko, divno čudo. Dok je Isus Hrist prvi put prožimao tela ovih mališana, sveti duh, golub s neba, božji dah, sišao je na vas i prožeo vas, tako povijene kao trska kad dune povetarac.
Zatim reče jasnijim glasom, okrenuvši se dvema klupama na kojima su sedele stolarove gošće:
— Naročito se zahvaljujem vama, drage sestre, što ste došle iz tolike daljine i što ste svojim prisustvom među nama, svojom vidljivom verom i svojom vatrenom pobožnošću pružile svima spasonosan primer. Na vas se može ugledati moja župa; vaše uzbuđenje zagrejalo je srca; da nije vas, ovaj veliki dan ne bi možda dobio ovo doista božansko obeležje. Ponekad je dosta ako se nađe samo jedna izabrana ovca, pa da se gospod odluči da siđe na čitavo stado.
Glas ga je izdavao kad dodade:
— Želim vam božju milost. Amen!
I opet ode pred oltar da završi službu božiju.
Sada su se svi žurili da odu. I sama deca su se uskomešala, pošto su bila umorna od tako duge duševne napregnutosti. Bila su i gladna, uostalom, te su roditelji polako odlazili, i ne sačekavši poslednje čitanje evanđelja.
Na izlazu je nastao pravi metež — bučni metež i zbrka drečećih glasova, u kojoj se čuo pevajući normandijski govor. Narod stade u dva reda, a kad se pojaviše deca, svaka porodica pritrča svome.
Constanceu ščepaše, okružiše je i počeše je ljubiti sve žene iz kuće. Rosa ju je naročito dugo držala u zagrljaju. Najzad je ona uze za jednu ruku a gospođa Tellier je uhvati zadrugu; Raphaële i Fernande podigoše njene duge suknje da joj se ne vuku po prašini; Louise, Flora i gospođa Rivet stadoše iza njih, na kraju povorke, pa devojčica pođe, onako pribrana i prožeta bogom koga je nosila u duši, okružena tom počasnom pratnjom.
Gozba je priređena u radionici na dugim daskama stavljenim na nogare.
Vrata prema ulici bila su otvorena, te je do njih dopirao veseli žagor sela. Svuda se pirovalo. Kroz svaki prozor videli su se ljudi za stolom, u svečanom ruhu, a iza kuća punih veselog sveta čuli su se uzvici. Seljaci su sedeli u košuljama i ispijali pune čaše čiste jabukovače, a za svakim stolom bilo je po dvoje dece — ovde dve devojčice, tamo dva dečaka koja su ručala kod jedne od dve porodice.
Po toj zaparnoj podnevnoj žezi ponekad bi selom prošlo pokoje staro kljuse vukući kola sklupama, a kočijaš u bluzi bacio bi zavidljiv pogled na to javno pirovanje.
U stolarovoj kući osećala se neka uzdržljivost u veselju, nešto od prepodnevnog uzbuđenja. Samo je Rivet bio lepo raspoložen, pa je pio preko svake mere. Gospođa Tellierje svakog časa pogledala u sat: devojke nisu smele dangubiti dva dana uzastopce, te sumorale poći vlakom u tri sata i pedeset i pet minuta, koji stiže u Fécamp uvečer.
Stolar je gledao da odvrati sestru od puta i da zadrži gošće do sutradan, ali Gospođa nije popuštala, a ona nije znala za šalu kad su u pitanju poslovi.
Čim popiše kavu, ona naredi svojim pitomicama da se što pre spreme, a zatim se okrene bratu i reče mu: »A ti odmah upregni«, pa se i sama ode pripremiti za put.
Kad siđe, naiđe na snahu koja ju je čekala da s njom porazgovara o devojčici; dugo je razgovarala s njom, ali se ni na što nije odlučila. Seljakinja joj je podilazila, tobože ganuta, a gospođa Tellier je držala devojčicu na krilu, ne obavezujući se ni na što, dajući samo maglovita obećanja: staraće se o devojčici, još ima vremena za to; uostalom, opet će se sastati.
Međutim, kola nikako da dođu, a devojke nikako da siđu. U gornjim odajama čuli su se grohotan smeh, uzvici, guranje i tapšanje. A kad stolarova žena ode videti šta je s kolima, Gospođa se najzad pope na prvi sprat.
Rivet, mrtav pijan i poluodeven, uzalud je pokušavao silovati Rosu, koja se gušila od smeha. Dva šmrka držala su ga za ruke i gledala da ga nekako umire, pošto ih je vređao taj prizor posle prepodnevne svečanosti, ali su ga Raphaële i Fernande podbadale, previjajući se od smeha i držeći se za slabine, pocikujući kad god bi pijani čovek ponovio svoj uzaludni pokušaj. Pomamni stolar bio je crven u licu i sav razdrljen; on se žestoko otimao od dve devojke koje su ga grčevito držale, a Rosu je iz sve snage vukao za suknju i mrmljao:
— Zar nećeš, droljo?
Ali ozlojeđena Gospođa pritrča, pa ščepa brata za ramena i izgura ga iz sobe s takvom žestinom da tresnu o zid.
Posle jedne minute čulo se u dvorištu kako stolar poliva glavu vodom iz šmrka, a kad je došao s dvokolicama, bio je već sasvim miran.
Pođoše na put kao uoči toga dana, pa belac opet potrča brzim i skakutavim kasom.
Pod vrelim suncem izbi veselost koja se beše pritajila za vreme ručka. Sada je devojke zabavljalo truckanje seljačkih dvokolica, pa su čak i gurale jedna drugu sa stolica, kikotale se svakoga časa, vesele i stoga, uostalom, što Rivet nije imao uspeha u svojim pokušajima.
Polja su bila obasjana neobičnom svetlošću, svetlošću koja je titrala pred očima, a kotači su podizali dve brazde prašine koja se dugo kovitlala za kolima na širokome putu.
Fernande, koja je volela muziku, odjednom zamoli Rosu da nešto otpeva, te Rosa veselo zapeva pesmu Debeli medonski sveštenik. Ali je Gospođa odmah ućutka, smatrajući da to nije baš najpristojnija pesma za taj dan. Ona dodade:
— Otpevaj nam što od Bérangera!
Rosa se zamisli za trenutak, pa izabra pesmu »Moja baka« i zapeva promuklim glasom:
Na imendan svoj, kad se spusti veče,
Moja baka, malo vinom zagrejana,
Klimnu sedom glavom, pa nam tužno reče:
Koliko sam nekad imala dragana!
Prežaliti ne mogu,
Svoju ruku jedru,
Svoju lepu nogu,
Svoju mladost vedru!
A devojke prihvatiše u horu, pod vodstvom same Gospođe:
Prežaliti ne mogu,
Svoju ruku jedru,
Svoju liepu nogu,
Svoju mladost vedru!
— To je dobro! — reče Rivet, oduševljen ritmom pesme, a Rosa odmah nastavi:
— Šta, zar nisi, bako, ti svetica bila?
—Nisam. Volela sam, iako još mlada,
—Ni petnaest nisam onda napunila,
—A u duge noći za san nisam znala.
Béranger, Pierre, francuski popularni pesnik (1780-1857
Нема коментара:
Постави коментар