O ženi - poezija

Alekdsander Sulimov

Miklos Radnoti

Pismo ženi
(preveo Danilo Kiš)

U dubini slutim pustoš nemu, gluvu,
kriknem, jer tišina urla mi u uvu,
ali odgovora na to nigde nije
iz ratom smamljene, odsutne Srbije,
a ti si daleko. Glas tvoj mi prepliće sanje,
a u srcu svom ga nađem opet, u svitanje,
pa ćutim, dok kraj mene šušte uspravljene vlati
neke gorde, vlazna dodira paprati.

Kad ću da te vidim, već ne mogu znati,
Tebe što bejaše stamena ko psalam svjati
i lepa ko svetlost i lepa ko san,
da bih te našao i nem i slep, za tren.
Sada bludiš ovim predelom bez druma,
na oči mi dolazš iznutra, snagom uma,
stvarnost si bila, sad si san i mašta
a ja, pavsi opet u bunar dečaštva,

ljubomorno te kušam: ti me voliš, je l da?
pa ćeš u doba kad sazrim, jednom, negda,
biti moja žena - tome se opet nadam,
pa iz sanjarenja u buđenje padam
i znam: žena si mi. Žena mi i uzdanica,
samo si daleko. Preko sedam divljih granica.
A jesen već stiže. Da l će da me ovde zadrži?
Sećanje na poljupce naše sad još žešće przi;

verovah u čuda al zaboravih njihovo sunce,
jata bombardera nadleću sporo vrhunce;
baš sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa,
al smrači se, a bombe u mašinama, gore, od besa
poželeše da padnu. Borim se protiv stradanja
a rob sam. I sva sam svoja nadanja
odmerio, pa ipak ću da nađem do tebe staze,
tragajuć za tobom obiđoh svoje duše bogaze -

I drumove carske; preko purpurne žeravice,
ako treba, i preko žive plamene živice
ko čarobnjak ću proći, al vratiti se moram;
ako treba, biću žilav ko na drvetu kora,
pa spokoj tvrdih muževa što na rubu propasti
žive, spokoj što vredi oružja i vlasti,
smiruje me, i ko hladan talas, iznenada,
trezvenost 2x2 odjednom na mene pada.

LOGOR HAJDEMAN, U PLANINAMA IZNAD
ZAGUBICE, AVGUST-SEPTEMBAR 1944.

________________________________________

Charles Bukowski

Volim žene koje nisu živele sa previše muškaraca.
Ne očekujem nevinost, ali jednostavno više volim
žene koje nisu do krvi nažuljane iskustvom.

Postoji nešto vredno kod žena koje škrto
biraju muškarce;
to se vidi u njihovom hodu
u njihovim očima
u njihovom smehu i njihovim
nežnim srcima.

Žene koje su imale previše muškaraca
kao da sledećeg biraju
po diktatu osvete, a ne
osećanja.

Kada sebično vodiš igru, sve
radi protiv tebe:
ne možeš zahtevati ljubav ni
tražiti emociju.
na kraju si ostavljen sa bilo čim
što si voljan da daš
a to je često
ništa.

Neke žene su delikatna bića
neke žene su dražesne i
čudesne.

Ako hoćeš da pišaš na sunce
samo izvoli
ali molim te ostavi dobru ženu
na miru.

_________________________________________

Lord Byron - Don Juan


Ljubav žene!

Avaj! kako je poznato,
divna je, al' u isto vreme i užasna stvar;
Jer sva je njihova sudbina stavljena na tu kartu,
Te ako tu izgube, život im više ništa
Ne može pružiti - osim opsena prošlosti,
Zato je njihova osveta poput skoka tigra,
Smrtonosna, i brza, i razorna; ipak, budući same trpe
Najgore muke - bol koju nanose, i same osećaju.

U pravu su; jer muškarac je prema muškarcu tako često,
A prema ženama uvek nepravedan; sve žene čeka
Ista sudbina - a jedini im je izlaz nevera;
Odgajane da prikrivaju osećaje, prepuna im srca
Beznadno sanjaju o svome idolu, dok ih neki imućniji
Požudnik ne kupi u brak - i što ih nakon toga čeka?
Nezahvalan muž - prvo, neveran ljubavnik -
Zatim haljine, deca, molitve - i svemu je kraj.

Neke nađu ljubavnike, druge se odaju piću ili molitvama,
Neke se posvete kućanstvu, druge neumerenoj zabavi.
Neke pobegnu - no, samo jednu muku zamene drugom,
Izgubivši ugled kreposne supruge,
Malo njih ikada uspe popraviti svoju sudbinu,
Njihov položaj uvek ostaje neprirodan,
Kako u dosadi palače, tako i u prljavoj kolibi:
Konačno, neke se poigravaju s vatrom - i zato pišu romane.



JEDNOJ GOSPI

upitan zbog čega napuštam Englesku u proleće

Kad Čovek, isteran iz Raja,
Za časak zasta pokraj vrata,
Svaki ga prizor bivšeg sjaja
Nagna klet' kob što mu je data.

Al' idući kroz daleke krajeve,
Nauči snositi greh svoj prek;
Tad drugo vreme ću mu vaje,
U radu svome nađe lek.

Tako će, gospo, sa mnom biti,
Ne smem videti čar vaš, jao:
Dok krzman, uz vas, neću kriti,
Uzdišem zbog sveg' što sam znao.

Mudriji bit će beg moj taj
Od napasti što vreba samo;
Ne mogu gledati u svoj raj
Bez želje da ne živim tamo.


Žena

Malo onaj poznaje ženske grudi
Ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu;
Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
Prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

_________________________________________

Mika Antić

Žena je školjka

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

_________________________________________


Tomas Man


Ostani Žena. Pretežak je taj teret na tvojim leđima. Nosi ga ponosno, jer jedina si ti za život na zemlji zaslužna. Ostani ljubavi željna, ostani izvor sreće i strasti, ostani ponos i patnja, ostani ostvarenje snova i sklonište od bola. U ovom svetu prevare i laži, budi jedina koja će ponosno stajati, za
pravdu se boriti, svoj porod golim rukama štititi, kao tigrica na neprijatelje skakati, kao žena soko svoje gnezdo braniti.
Jer ti si Žena, sestra, supruga i ljubavnica. Uteha, sklonište i oprost , sluškinja, vila i kraljica. Jer ti si Žena, Majka svojih sinova i kćeri. Prokleta da svoj život pokloniš njima. Budi žena i kad Tvoji ptići
rašire krila i odlete. Samo budi Žena.
U bolu i patnji svi te dozivaju i svi te se sete..


_________________________________________


Mihael Kayoya

Pozdravljam te, ženo!

Pozdravljam te, ženo!
Ponosno je biti majka,
Sudbina te odlikuje:
Poverava ti na čuvanje tajnu:
veliku tajnu života,
veliku tajnu siromaštva,
veliku tajnu ljubavi.
Divim se
tvojoj šutljivosti,
tvom čekanju,
tvom odricanju od hirova,
jer to je znak više stvarnosti –
blizina Božanstva.
Poštujem
tvoju strpljivost,
tvoju privrženost deci,
brigu za polje i dom.
U tebi ljubim
odlučno zauzimanje za život,
ponosnu vernost prema mužu –
koji je ipak srca podeljena.
Pozdravljam te, sestro!
Pozdravljam te, majko!
S lica si otrla bore
nestrpljenja,
Prolaznici se dive nežnosti
tvojih crta.
Oči su ti
majčinske,
držanje
otmeno – bez grča nemira.
Ti ne želiš sebe,
niti strepiš da te drugi
sažaljavaju.
Dostojanstvena,
lepa,
decom okružena, majko,
ti ne možeš ostariti,
ti si – besmrtna.


_________________________________________

M.N.Izano

Prijatelju,
ne očekuj od žene koja te voli
da u sebi pomiri srce i um, strast i pokornost .
Ne ume ona to.
Ona je sazdana nad večitim protivrečnostima
i ako joj to pokušaš promeniti, sagoreće.
Ćuti kada suze roni
dok rukama snažno grliš
njen skriveni oklop,
jer ona vodom iz sebe vatru ne gasi,
već ti pomaže da joj zdrobiš
taj nevidljivi gvozdeni štit
ispod kojeg se krije.
Ne ljubi je samo usnama,
upotrebi i uzdah svoj
da joj izmamiš šapate
i gutaj ih.
Gutaj ih prijatelju!
Zdrobi njen skriveni oklop i ćuti!
Oseti tišinu, upi u sebe svetlost i ćuti.
Dobio si tajni biser sjajni,
ceni to, prijatelju moj.

_________________________________________


Hafiz ( (Šamsoddin Mohammad Hafez)

Žena


Ruža nije lepa, ako uz cvetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proleće ne vredi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je lepota pesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.


_________________________________________

Paul Celan
MARIJANA



Bezjorgovanska tvoja je kosa, tvoje lepo lice od ogledala
Od jednog oka ka drugom oku prelazi oblak, kao Sodoma prema Babilonu:
on komada kulu kao da je od lišća i besni uokolo sumpornog grma.
Tad ti sevnu jedna munja okolo usana – taj ponor s ostacima violine.
Snežnobelih zuba neko gudalo povlači: O, najlepše pevaše trstika!
Ljubljena, ti takode, ti si trstika, a mi svi kiša ;
tvoje je telo vino bez premca i mi levamo pehare na desetine;
barka u žitu tvoje srce, mi veslaci prema noći;
vrč plavetnila, ti poskakuješ lagano iznad nas, a mi spavamo…
Pred šator primice se satnija, a mi te kucajućc’ peharima u grob nosimo.
Na pločniku sveta sad odzvanja tvrdi talir snova.

______________________________________



" Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja…To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće, šta će? Neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono…ali, šta mogu…neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako? "

Duško Radović
_________________________________________

Jovan Dučić

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostizžna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna , kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti nepostojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i ćami ,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

_________________________________________

Paul Verlaine

Moj intimni san

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
Koja nikada nije kakva je pre bila,
A nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
U moje srce - jao! - koje za nju samo
Nije zagonetno, a znojno celo tamno
Jedina ona zna mi osvećiti, plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa, ta lepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
Kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
A u glasu joj tihom, teškom i dalekom
Glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

_________________________________________

Stanoje Jovanović

Žena je  tajna

O ženi pesme najlepše pevam
pupoljku nežnom iz cvetne bašte,
o ženi sanjam prelepe snove,
najlepšem biću iz moje mašte.

Bog joj podari sve čari sveta,
što zbilja nosi kazuje bajka,
da bude dama,daruje ljubav,
a deci sveta,najdraža majka.

Njena je kosa nemirna reka,
a srce nežni zagrljaj čeka.
Iz njenog stasa pleni lepota,
njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva vremena,
slikara tema,raskošna bajna,
i ma koliko sve o njoj znali,
žena je bila i ostaće tajna!

_________________________________________

Lope de Vega

Žena

Žena je dobro najveće u ljudi,
(ludost je reći da to nije tako)
ona nam daje život, dobro svako,
ona nam često smrt i otrov nudi.

Mirno se nebo u oku joj budi,
a mnogo puta paklu je jednako;
svijet vrijednost njenu uočava lako,
a čovjek pati od podle joj ćudi.

Ona krv daje, život nam podari,
i Bog ne stvori od nje luđe stvari:
sad anđeo je, sad gora od zmije.

Voli pa mrzi, miluje pa mrvi,
i žena, to je ko puštanje krvi
što katkad spasi, a katkad ubije.
_________________________________________

_________________________________________ Edvarts Virza Žena Ko crven cvet ja otvaram se noću u kasne sate, o ponoćnom muku, i žarki plamen prožima me celu. a strasti plamte u potmulom zvuku. Tad golo telo mi na mesečini blista kano cvet lotosov beli, i pružam ruke u besvesnoj strasti, što divlje, ludo zagrliti želi. Krv tvoje krvi tad u meni struji, ti bled se rušiš poput ruševine, ja kao tamni požar dalje hrlim, dok nova žrtva na grud mi se vine. _________________________________________ Sojourner Truth (1797-1883) ZAR JA NISAM ŽENA? Ovaj čovek kaže da ženi treba pomoći kada ulazi u kočiju i preneti je preko bare, i da žena uvek treba da ima najbolje mesto. Niko mi nikad nije pomogao da uđem u kočiju, ili da pređem preko bare, niti sam igde imala najbolje mesto... Pa, zar ja nisam žena? Pogledajte me! Pogledajte moje ruke! Kopala sam i sadila i skupljala u ambare i nijedan mušakarac mi ravan nije bio... Pa, zar ja nisam žena? Mogu da radim i da jedem koliko i bilo koji muškarac - i da istrpim bičevanje - Pa, zar ja nisam žena? Rodila sam trinaestoro dece i gledala kako ih gotovo sve prodaju u ropstvo. I kad sam ispustila majčinski krik, samo me je Isus čuo... Pa, zar ja nisam žena? Ovaj mali čovek u crnom kaže da žena ne može da ima ista prava kao muškarac jer Isus nije bio žena. A kako je vaš Isus nastao? Od Boga i od žene! Muškarac nije imao ništa s tim! Ako je prva žena koju je Bog stvorio imala snagu da ceo svet okrene naglavačke, onda će sve žene zajedno imati snagu da ga vrate na pravo mesto. _________________________________________ Sor Juana Cruz U ODBRANU ŽENE O vi ljudi nerazumni, što ženu optužujete, a ne želite videti da ste uzrok njena greha. Vi što žarko nastojite da steknete njezin prezir, želite da bude dobra, a na zlo je navodite? Vi njen otpor svladavate, a onda ste sasvim strogi i lakoćom nazivate ono što ste s mukom stekli. Nijednu ne poštivate, pa ma kako da je skromna, primi li vas, tad je laka, odbije li vas, nemila je. I tako ste vazda glupi te slepo osuđujete jednu da je nečovečna, drugu da je laka roba. Pa kakva žena da bude da zasluži ljubav vašu, kad vas vređa nezahvalna a laka vas samo ljuti No u ljutnji i u patnji za koje ste sami krivi dobro čini koja neće da vas voli i poštiva. Ljubeći ih nastojite da slobodna krila steknu i kad zlu ih naučite hoćete da budu dobre Ta ko li je veći krivac u delima grešne strasti taj što klone pred molbama il' ko moli da se klone? Koga više da krivimo pa ma kakvo zlo činio, onog što za novac greši, il' onog što greh plaća? Kad je tako, zašto li ste svi toliko uplašeni zbog slabosti i zbog greha za koje ste sami krivi? Volite ih dakle takve kakve ste ih učinili, il' nastojte neka budu kakve biste sami hteli. Prestanite s opsedanjem i tad ćete s više prava napadati onu, koja prva dođe da vas moli. U borbi se gordost vaša oružjima mnogim služi, jer spajate s udvaranjem krv i svet i samog vraga. _________________________________________ Jelena Marković NIČIJA Žene se dele na ničije, nečije i svačije. Ti si naišao na ničiju. Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju. Jer nečija je nečija, navikla je da pripada, pa kako je jednom bila nečija, može postati i tvoja. A ova što je vazda ničija, ni na šta nije navikla. Nije ni morala da se navikava. A ti misliš - dobro je: ničija je slobodna. Pa, ničija je baš i ničija zato što tako voli slobodu i što nikad ne bi postala nečija. Svačija je isto nečija, Samo što je previše nečija, ali uz dobre razloge može postati umereno nečija, pa opet može postati samo tvoja. Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi? _________________________________________ Borislav Zdravković Ž E N I Uvek u begu, na krilatom atu, stara si pesma vesela i tužna, najlepša varka i istina ružna, grudva praznine, rdja na mom zlatu. Ti si taj slabić od bogova jači, bandit u srcu što plače i hara, sjaj mrkle noći i hladnoća žara, suza u smehu, osmeh na lomači. Nežna si, meka i tvrda ko dleto, najsladje čuvstvo i strah iza reze, arebrna čežnja usamljene breze, vino u jesen i izvor u leto. Sve si što hoću, što ne mogu, neću, moj pad u letu, posrtaj na rubu, prugasta mačka u belom golubu i ujed zmije skrivene u cveću. Sve si što nisi, što neće da bude, i ništa nisi od svega što jesi; tišine moje muk i lomotresi i prazne ruke koje večno žude.

_________________________________________


A. B. Šimić

ŽENE S JEDNIM SRCEM

O one žene u životu
u čije oči još se iz nijedne duše
ljubav nije zagledala!

Ja gledam:
nevidljive prođu ulicama
i ko da kradu prostor
kroz koji idu

Za njih
na rubu njine duše počinje tuđina

Te žene u se izgubljene
i teškom ćutnjom zaključane!
Te žene
s beskrajnim Unutra!
One
nasloniv uho prisluškuju
kroz dane i noći svog života
.
Ja priđem k njima neosetnim koracima
i uzmem bledu meku ruku:
Ne plašite se mene! Ja u duši nosim ljubav

One
na moju ruku stave svoje srce

i onda umru s ove zemlje
u krajeve za njih Bogom određene




_______________________________


Robert Desnos
PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.