Kako se dinastija Ćing raspadala, Kina je doživela kreativnu eksploziju. Početkom 20. veka kineski studenti i pisci su tražili nove pravce u književnosti. Okrenuli su se od drevnih klasičnih kineskih spisa i okrenuli se narodnom jeziku. Takođe su razmišljali o novom, ranjivijem mestu svoje zemlje u svetu.
Pisac Lu Sjun je sazreo tokom ovog perioda. Pisao je u direktnom, narodnom stilu, obuhvatajući i fikciju i publicistiku. Čitaocima u našem vremenu, njegova dela mogu delovati intenzivno samorefleksivno, sumorno, pa čak i pesimistično. Ali njegov uticaj na kinesku književnost i političku misao ga je odavno nadživeo.
Lu Xunove rane godine
Lu Sjun je zapravo bio pseudonim; autor je odrastao kao Džou Šuren. Džou Šuren je rođen 25. septembra 1881. godine u uticajnoj porodici Džou. Njegov deda je zapravo položio poznato teške, prestižne konfučijanske carske ispite i otišao u Peking da radi za vladu. Na papiru, porodica Džou je delovala bezbedno - daleko od većine stanovništva Kine iz doba Ćing.
Uprkos uglednoj prošlosti njegove porodice, godine odrastanja Džou Šurena nisu bile ni srećne ni lake. Njegov čuveni deda je uhapšen zbog podmićivanja vladinih službenika i pošteđen je smrtne kazne samo zahvaljujući intervenciji svoje porodice. Iako je njegov deda možda izbegao pogubljenje, porodica Džou je bila osramoćena i izopštena od strane ostatka svoje zajednice. Mladi Džou Šuren, tada samo tinejdžer, bio je uznemiren ovom reakcijom. Haos je posejao prvo seme gađenja i ogorčenja u njegovom umu.
Studiranje medicine
Društveni položaj porodice je možda opao, ali Lu Sjun je i dalje uživao u finansijskom statusu o kome su drugi Kinezi mogli samo da sanjaju. Bio je dobro obrazovan i 1904. godine je otišao na fakultet u Sendaiju, u Japanu. Početkom 20. veka nije bilo neuobičajeno da elitne kineske porodice šalju svoje sinove u inostranstvo na studije. Lu Sjun je nameravao da studira medicinu, nadajući se da će postati lekar. Pošto je njegov otac umro bez pristupa modernoj medicini, to se činilo prikladnim.
Ni Lu Sjunovo vreme kao studenta u Sendaiju nije bilo glatko. Kineski studenti u Japanu suočili su se sa žestokim naletom etničke mržnje od strane svojih japanskih kolega. U to vreme, u Japanu je bilo uobičajeno da ljudi vide Kineze kao sujevernu, zaostalu naciju. Lu Sjun nije mogao da izbegne ksenofobne poglede svojih japanskih školskih drugova.
Kao student, Lu Sjun je posebnu pažnju posvećivao jednom od svojih profesora anatomije, Fudžinu Genkuru. U kratkom eseju, opisao je svoje interakcije sa razbarušenim profesorom. Lu Sjun je često posećivao Fudžin da bi tražio ispravke u svojim predavanjima. Profesor je imao neke od uobičajenih predrasuda tog vremena, ali je izgledalo da se iskreno trudi da podrži svoje studente.
20 godina nakon što je napustio Japan, Lu Sjun se prisetio vremena provedenog u razredu profesora Fudžina. „U mojim očima i u mojim mislima“, napisao je, „njegov karakter je sjajan, iako njegovo ime nije poznato mnogim ljudima“ (Čeng i Denton, 2017). Čuvao je Fudžinove ispravljene beleške sa predavanja, ali ih je nažalost izgubio kada se preselio u Peking. Poslednji suvenir koji je Lu Sjun sačuvao od Fudžin Genkura bila je fotografija, koja se nalazila iznad njegovog pisaćeg stola.
Okretanje književnosti
Lu Sjunov okret književnosti bio je kulminacija godina razočaranja ljudskim sukobima. Kap koja je prelila čašu, kasnije će tvrditi, bila je projekcija slajdova koju je gledao tokom predavanja u Sendaiju. Bio je fasciniran novom filmskom tehnologijom, ali se to čudo brzo pretvorilo u užas. Tema projekcije slajdova? Snimci iz Rusko-japanskog rata 1904-05.
Jedan slajd je posebno proganjao Lu Sjuna. Slika je prikazivala japanskog vojnika koji se sprema da mačem pogubi kineskog ratnog zarobljenika. Projekcija slajdova je užasnula Lu Sjuna, ali jedan aspekt ga je najviše uznemirio. Video je gomilu kineskih prolaznika na pogubljenju, koji su ravnodušno posmatrali kako se pogubljuje njihov sunarodnik. Navodno, to je bilo dovoljno da mladog studenta medicine gurne na ivicu propasti.
Lu Sjun je napustio Sendaj 1906. godine, nakon samo dve godine studija. Svoje intelektualne ciljeve usmerio je ka pisanju. Po mišljenju mladića, kineskom narodu nije bilo potrebno samo fizičko isceljenje, već i psihološko isceljenje. Da li bi pisanje i razmišljanje mogli da preokrenu tok događaja u njegovoj mučenoj zemlji?
Književne promene i tehnike
Lu Sjun se razlikovao od prethodnih kineskih pisaca po upotrebi jezika. Stotinama godina, klasični kineski je bio kineski književni standard. Pa ipak, to je bio mrtav jezik; obični ljudi nisu mogli da ga čitaju, a govorni kineski se odavno odvojio od njega. Bio je to ostatak elitističkog pogleda na svet koji je Lu Sjun toliko osuđivao.
Ono što je Lu Sjun bio pionir bio je pomak od drevnih stilova ka narodnom govoru (baihua na kineskom). Likovi u njegovim kratkim pričama govorili su jasno, umesto da se hvale na pesnički način. Uprkos tome, svojim pričama je dao istorijski obim i značaj.
Možda je bio marljivi student istorije, ali Lu Sjun je bio još veći kulturni kritičar. Otvoreno je kritikovao glavne elemente kineske kulture, poput konfučijanskog pravoverja i kineskog pisma. Neujednačena politika Kine ga je najviše razbesnela. Po njegovom mišljenju, nemogućnost kineskih lidera da stvore čvrstu vladu bez pribegavanja unutrašnjim sukobima oštetila je ugled Kine na svetskoj sceni.
Lu Xunov publicistički rad fokusirao se na političku i društvenu kritiku. Njegova beletristika, slično tome, sadržavala je veliku dozu društvenih komentara.
LuXsunovi politički stavovi
Tokom 1910-ih i 1920-ih, Kina je uspostavila novu, republikansku vladu. Ova vlada nikada nije bila zaista stabilna, ali je promena sa carske vlasti omogućila procvat različitih struja mišljenja. Jedna od glavnih političkih organizacija koje su se pojavile bila je Komunistička partija, osnovana 1921. godine.
Kao kulturni kritičar nezadovoljan trenutnim pravcem Kine, Lu Sjun je razvio simpatije prema socijalizmu. Posle 1926. godine, njegova posvećenost marksističkom pogledu na svet je ojačala. Tokom ovog perioda živeo je u Šangaju, pišući i držeći predavanja saosećajnoj kineskoj publici. Bio je glavna inspiracija za stvaranje Lige levičarskih pisaca 1930. godine. Međutim, često se svađao sa drugim levičarskim intelektualcima i napustio je Ligu ubrzo nakon njenog osnivanja.
Lu Sjunov stil marksizma je bilo teško kategorizovati. U stvari, sama ideja o etiketiranju njegovih misli verovatno bi iritirala Lu Sjuna. Duboko je verovao u socijalistički cilj, ali je takođe bio pomalo i nacionalista. Njegov odnos ljubavi i mržnje prema samoj Kini bio je obeležje njegovog razmišljanja i rada.
Poslednje godine i misli o Kini
Od 1926. godine pa nadalje, Lu Sjun je uglavnom napustio fikciju. Plašio se da fikcija ne može da izleči kineski duh i da njegov prethodni rad u službi tog cilja nije bio dovoljan. Okrenuo se pisanju eseja u odbranu svog političkog pogleda na svet. Međutim, čak i dok se sve više angažovao u socijalističkim ciljevima, pokazivao je odbojnost prema tvrdokornim ideolozima. Veruje se da ne postoje zapisi koji potvrđuju Lu Sjunovo članstvo u Komunističkoj partiji.
Lu Sjun je poslednje godine života proveo u lošem zdravlju. Njegovo kompulzivno pušenje je verovatno pogoršalo njegovo stanje. Umro je od tuberkuloze 19. oktobra 1936. godine - u samo 55. godini. Mogao je da oseti dalju tragediju za Kinu, ali nije mogao da zamisli ogroman gubitak života koji ga je čekao.
Nasleđe Lu Xuna: Večni književni velikan
Lu Sjun je umro mlad, kreativan kao i uvek, ali pesimističan u pogledu budućnosti svoje zemlje. S obzirom na kasnije događaje iz Drugog svetskog rata i Kineskog građanskog rata, njegov pesimizam nije bio sasvim neopravdan. Ipak, postao je značajno ime u kineskoj književnosti gotovo odmah nakon smrti, posebno na početku vladavine Komunističke partije.
Komunistička Kina pod Mao Cedungom imala je prilično kontradiktoran odnos sa Lu Sjunom i njegovim delom. Sam Mao je uzdizao Lu Sjuna kao velikog socijalistu i jednog od intelektualnih očeva novog kineskog poretka. Ali istovremeno, diktator se plašio i prezirao kritički stav pokojnog autora o politici i društvu. Maova vlada je neumorno radila na suzbijanju skepticizma i opozicije, bez obzira odakle su dolazili. To bi zabrinulo Lu Sjuna.
Ali čak ni komunistička represija nije mogla da uništi Lu Sjunovo nasleđe. Njegova dela se i dalje široko čitaju u kineskim školama (iako cenzurisana), kao i na univerzitetskim kampusima u inostranstvu. Veliki autor je preživeo sopstvenu smrt i inspirisao druge u svojoj domovini.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.