Bruno Šulc, Prodavnica cimetove boje- 6 deo)

Krokodilska ulica

Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaćeg stola čuvao stari i lepi plan našeg grada.Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folia koji su, prvobitno spojeni komadidima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičije perspektive.

       Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošdu prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i ćorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju senke. Komade i prizme te senke usecali su se kao komade saća meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kućama, dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju.

Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.

Da bi se shvatila ta rezerva, moramo već sada obratiti pažnju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.

Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su korenje na komadiću njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.

Dok je u starom gradu još vladala noćna, skrivena trgovina, puna svečane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jeftine, loše pretencioznosti. Tamo su se videle jeftine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kućice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih uređaja. Oštećena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti, pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su se rušili, udarali su tu na dućanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se redale jedna za drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozladenih plastičnih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.

Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jeftinom varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom –na nečiste nade, sve je oslobađalo od okova nisku prirodu.

Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primećivao čudnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jeftinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo moguće dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajući tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe.

Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo –odelo jeftine elegancije, tako karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo –rđavo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutrašnjost radnje već ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladić, iznenađujuće uslužan, gibak i neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jeftinom i lakom govorljivošću trgovačkog pomoćnika. Ali dok, pričajući, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu traku materijala što protiče kroz njegove ruke, praveći od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično nabačena zavesa na pravi smisao stvari.

Trgovačke pomoćnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujući očima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomoćnika) dozreva do odgovarajuće tačke. Pomoćnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim polupogledom skreće pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom.

Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladić, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni pomoćnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslućivali.

Prodavačice u radnji se sve češdće vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuđujućim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve kočnice spoljašnje forme. Pomoćnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge ved počinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomoćnice, zauzete razgovorom, ne obraćaju više pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajući koketno sa obućom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajući njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve dublje, ostavljajući slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu.

Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kuće, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadiću pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju osećamo se uvučeni u jeftinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kudica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuća teče reka naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobraćaj ovog rejona služi za poređenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednoće u pokazivanju velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižući do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek.

Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne datu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošću kojom se sve ovde odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja.

U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih vednika slavi tu najveći trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobraćaj na Krokodilskoj ulici.

Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li de doći i gde će stati, i često se događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogući da usklade svoje poglede o stanici. Dugo čekaju i stoje u crnoj ćutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stiže, već je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i
dah čudne ozbiljnosti, pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spušta.

Nesreća našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.


U poslednjem trenutku, kad voz već stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz polazi praćen razočaranom gomilom koja se lagano kreće. Ova ga ispraća daleko da bi se najzad rasturila.

Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva –ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih, sivih kvadrata, punih jeftine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka.

Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa.

Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da išta sebi uskraćujemo –misle ponosno –možemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pažnju na neku –i odmah se susreće taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnošću. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži preformirana bududa pokvarenost.

Pa ipak –ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice?

Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac neće biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajućem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen karakter njegove stvarnosti.

Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava, ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo već primetiti veliku bujnost i rasipništvo –u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikljala i zato nemoćna i prazna. U atmosferi preterane lakoće ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže se lenji i raskalašni fluid greha i kude, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde se ne osećamo toliko ugroženi mogućnostima, potreseni bliskošću ispunjenja, pobledeli i nemoćni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava.

Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i precvetava, mogućnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.


Večito ćemo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Više nikada se nećemo vratiti u nju. Lutaćemo od firme do firme i grešiti stotinama puta. Obići ćemo desetine radnji, naići ćemo na sasvim slične, putovaćemo kroz špalire knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomoćnicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji neće biti u stanju da shvate naše želje.

Zaplitaćemo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.

Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge –maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomodćnik nije imao nikakvih skrivenih namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošću, prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevftinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkti, nedostaju neobične i mračne strasti.

Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.

Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 1 deo

Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 2 deo 

Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 3 deo 

Šulc Bruno,Prodavnica cimetove boje 4 deo 

Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje, 5 deo 

Šulc Bruno, Jesen,Domovina, Republika snova

Šulc Bruno, Proleće

Šulc Bruno, Ptice 

Šulc Bruno, Eđo 

Šulc Bruno, Dodo 

Kako se kalio Samjuel Beket

1.

Godine 1923, sedamnaestogodišnji Samjuel Barkli Beket primljen je na Triniti koledž u Dablinu, na studije romanistike. Pokazao se vrhunskim studentom, a uzeo ga je pod svoje okrilje Tomas Radmouz-Braun, profesor francuskog, koji se svojski trudio da mu pomogne u karijeri, obezbedivši mu posle diplomiranja, prvo, mesto gostujućeg lektora na prestižnoj École Normale Supérieure u Parizu, a onda i zaposlenje na Triniti koledžu.
           Posle godinu i po dana na Trinitiju, gde je, kako sam kaže, izvodio „grotesknu komediju podučavanja“, Beket je dao ostavku i utekao nazad u Pariz. Ali čak ni posle ovog razočaranja Radmouz-Braun nije digao ruke od svog štićenika. On je čak i 1937. pokušavao da vrati Beketa akademskom životu, ubeđujući ga da se prijavi za mesto predavača italijanskog na Univerzitetu u Kejptaunu. „Mogu bez preterivanja da kažem“, napisao je u svojoj
preporuci, „da pored toga što poseduje temeljno akademsko znanje italijanskog, francuskog i nemačkog jezika, [g. Beket] je i veoma kreativna ličnost.“ U postskriptumu je dodao: „Gospodin Beket poseduje i solidno znanje provansalskog jezika, starog i savremenog.“
           Beket je osećao iskrenu naklonost i poštovanje prema Radmouz-Braunu, stručnjaku za Rasina, koji se zanimao i za savremenu francusku književnu scenu. Beketova prva knjiga, studija o Prustu (1931), mada ju je napisao po narudžbini u sklopu opšteg uvoda u dela ovog izazovnog novog pisca, čita se više kao pokušaj nadobudnog postdiplomca da ostavi utisak na svog profesora. I sam Beket imao je ozbiljnih sumnji u vezi sa ovom knjigom. Prilikom ponovnog čitanja, „pitao sam se o čemu se tu uopšte radi“, kao što se poverio svom prijatelju Tomasu Makgriviju. Činilo mu se to kao „iskrivljen, nategnut ekvivalent nekog aspekta ili zbrke aspekata mene samoga... nekako prikačenih Prustu... A i nije me briga. Ne želim da budem profesor.“
          Kada je reč o profesorskom pozivu, Beketa su najviše zastrašivala predavanja. Iz dana u dan, ovaj povučeni, ćutljivi mlad čovek morao je da se suočava u učionici sa sinovima i kćerima irskih protestanata iz srednje klase i da ih ubeđuje da su Ronsar i Stendal vredni njihove pažnje. „On je bio krajnje bezličan predavač“, prisetio se jedan od njegovih boljih studenata. „Rekao bi ono što je imao da kaže i napustio salu za predavanje... Mislim da je sebe smatrao lošim predavačem i žao mi je zbog toga jer je zaista bio sjajan... Ali mnogi od njegovih studenata bi se, nažalost, složili s njim.“ „Pomisao na ponovno podučavanje me parališe“, napisao je Beket Makgriviju iz Trinitija 1931. godine, kada se novi semestar približio. „Mislim da ću otići u Hamburg čim dobijem uskršnji ček... i nadam se da ću imati hrabrosti da sve to napustim.“ Trebalo mu je još godinu dana da prikupi hrabrost. „Naravno, verovatno ću dopuzati nazad repa podvijenog oko svog skrhanog poenisa [sic]“, napisao je Makgriviju. „A možda i neću.“
          Profesura na Trinitiju bila je poslednji Beketov redovan posao. Do izbijanja rata, a u izvesnoj meri i tokom samog rata, oslanjao se na godišnji prihod iz ostavštine svoga oca, koji je umro 1933, kao i na povremenu „milostinju“ koju su mu slali majka i stariji brat. Zarađivao je, kada bi uspeo da nađe posao, od pisanja književnih prikaza i prevođenja. Dve knjižice proze koje je objavio tridesetih godina – zbirka priča Više žalosti nego radosti (1934) i roman Marfi (1938) – nisu mu donele skoro nikakve tantijeme. Gotovo uvek je bio bez novca. Strategija njegove majke, kako je napomenuo Makgriviju, bila je „da me drži u oskudici i time privoli da se zaposlim i primam platu. Mada to zvuči mnogo gore nego što je u stvari bilo.“
            Umetnici slobodnjaci poput Beketa bili su skloni da vode računa o kursnim listama. Jeftin franak posle Prvog svetskog rata načinio je Francusku privlačnom destinacijom. Priliv stranih umetnika, uključujući i Amerikance koji su živeli od dolarskih doznaka, pretvorio je Pariz dvadesetih godina 20. veka u glavni štab međunarodnog Modernizma. Kada je početkom tridesetih franak ojačao, privremeni gosti su digli sidro i ostali su samo okoreli egzilanti poput Džejmsa Džojsa.
           Veza između kolebanja valuta i migracije umetnika samo je grubo uopštavanje. Ipak, nije slučajnost što se 1937, posle još jedne devalvacije franka, Beket našao u prilici da napusti Irsku i vrati se u Pariz. Novac je stalna tema u njegovim pismima, naročito kada bi se približio kraj meseca. Njegova pisma iz Pariza puna su zabrinutih beleški o tome šta može, a šta ne može sebi da priušti (hotelske sobe, obroke). Mada nikada nije gladovao, ipak je jedva sastavljao kraj s krajem. Udovoljavao je sebi jedino u pogledu knjiga i slika. U Dablinu pozajmljuje 30 funti da bi kupio sliku Džeka Batlera Jejtsa, brata Vilijama Batlera Jejtsa, kojoj nije mogao da odoli. U Minhenu kupuje Kantova sabrana dela u jedanaest tomova.
          Nije lako proceniti koliko bi danas vredelo 30 funti iz 1936, ili 19,75 franaka, koliko je jedan anksiozni mlad čovek morao da plati za obrok u restoranu St. Sesil 27. oktobra 1937, ali ovakvi izdaci za Beketa su imali stvaran značaj, čak i emotivni. U knjizi s tako temeljnim uredničkim napomenama, poput novog izdanja njegovih pisama, bilo bi dobro obratiti više pažnje na novčane relacije. Ne bi škodilo ni manje diskrecije u pogledu toga koliko je novca Beket mesečno primao iz očeve ostavštine.
             Među poslovima koje je Beket razmatrao bili su: kancelarijski posao (u očevoj firmi za nadzor građevinskih projekata); podučavanje jezika (u Berlicovoj školi u Švajcarskoj); predavanje u školi (u Bulavaju, Južna Rodezija); posao reklamnog kopirajtera (u Londonu); pilotiranje komercijalnim avionom (na nebu); prevođenje (sa francuskog na engleski i obratno); i upravljanje imanjem u provinciji. Ima nekih naznaka da bi prihvatio posao u Kejptaunu da mu je bio ponuđen (nije); preko svojih kontakata na tadašnjem Univerzitetu u Bafalu takođe je nagovestio da bi se rado odazvao njihovoj ponudi (nije stigla).
          Najviše ga je privlačilo bavljenje fi lmom. „Koliko bih samo voleo da odem u Moskvu i godinu dana radim kod Ejzenštajna“, piše Makgriviju. „Kod nekoga poput Pudovkina mogao bih da naučim“, nastavlja nedelju dana kasnije, „kako se rukuje kamerom, fi nese montaže i tome slično, o čemu znam isto toliko malo kao o građevini.“ Zapravo je 1936. i napisao pismo Ejzenštajnu:

     Pišem Vam... sa željom da razmotrite moju molbu za prijem u moskovski Državni institut za film... Nemam iskustva s radom u studiju pa me zbog toga najviše zanimaju scenario i montaža... Mo lim Vas da me smatrate ozbiljnim sinaestom dostojnim prijema u Vašu školu. Mogao bih da ostanem bar go dinu dana.
        Iako nije primio nikakav odgovor, Beket obaveštava Makgrivija da će „verovatno uskoro otići [u Moskvu]“.
       Šta čovek da misli o ovoj Beketovoj nameri da se uči pisanju scenarija u SSSR-u u jeku staljinističkog mraka: je li to zapanjujuća naivnost ili krajnja indiferentnost prema politici? U dobu Staljina, Musolinija i Hitlera, u dobu Velike depresije i Španskog građanskog rata, primedbe o svetskim dešavanjima u Beketovim pismima mogu se izbrojati prstima jedne ruke.
         Nema sumnje da je, u političkom smislu, Beketovo srce bilo na pravom mestu. Njegov prezir prema antisemitima svih vrsta i boja jasno se vidi iz njegovih pisama iz Nemačke. „Ako dođe do rata“, izveštava Makgrivija 1939, „staviću se na raspolaganje ovoj zemlji“ – „ova zemlja“ je Francuska, dok je Beket građanin neutralne Irske. (I zaista je rizikovao život učestvujući
u francuskom pokretu otpora.) Ali problematika upravljanja svetom izgleda da ga nije mnogo zanimala. Uzalud ćemo u njegovim pismima tražiti razmišljanja o ulozi pisca u društvu. Beketovo pozivanje na načelo svog omiljenog fi lozofa, Arnolda Gelinksa (1624–1669), kartezijanca iz druge generacije, sugeriše njegov opšti stav prema politici: ubi nihil vales, ibi nihil velis, i može se parafrazirati ovako: Ne nadaj se ničemu i ne žudi ni za čim tamo gde nemaš moć.
          Samo kada se povede reč o Irskoj, Beket ovde-onde dozvoljava sebi da iskaže politički stav. Iako je Makgrivi bio irski nacionalista i revnosni katolik, a Beket agnostik i kosmopolita, retko su dopuštali da se između njih ispreče politika ili religija. Ali jedan Makgrivijev esej o Džeku Batleru Jejtsu isprovocirao je Beketa. „Za jedan tako kratak esej, političke i socijalne analize su ti pomalo preduge“, piše.
         Gotovo da sam stekao utisak... da je tvoje interesovanje prešlo sa samog čoveka na sile koje su ga oformile... Ali možda je... to posledica... moje hronične nesposobnosti da razumem, kako god da me okrenu, frazu tipa „irski narod“, ili da zamislim da mu je ikada pucao prsluk za bilo kakvu vrstu umetnosti... i da je ikad bio sposoban za bilo kakvu misao ili postupak osim onih zakržljalih
misli ili elementarnih postupaka koje su mu utuvili sveštenici i demagozi u službi sveštenika, ili da će ga ikada biti briga... što je jednom postojao slikar u Irskoj po imenu Džek Batler Jejts.


2.


Beketova pisma krcata su komentarima o umetničkim delima koje je video, muzici koju je čuo, knjigama koje je pročitao. Od tih najranijih komentara, neki su jednostavno smešni, izjave drskog početnika – „Betovenovi kvarteti su gubljenje vremena“, na primer. Među piscima koji su imali da izdrže žestoke napade njegovog mladalačkog prezira su Balzak („Toliko je patosa u stilu i mislima [u Rođaki Beti] da se pitam piše li on to ozbiljno ili parodira“) i Gete
(od čije drame Taso „teško da je i moguće smisliti nešto odvratnije“). Premda je pratio dablinsku literarnu scenu, uglavnom je birao da čita slavne pokojnike. Od engleskih romanopisaca, imao je naklonost prema Henriju Fildingu i Džejn Ostin, prema Fildingu zbog slobode s kojom je u pripovedanje ubacivao svoje spisateljsko ja (postupak koji je i sam Beket preuzeo u Marfi ju). Ariosto, Sent-Bev i Helderlin takođe su kod njega položili ispit.

         Prema Samjuelu Džonsonu pokazao je još neočekivaniji literarni entuzijazam. Pod utiskom „onog sluđenog očajničkog lica“ s portreta Džemsa Berija, godine 1936. dobio je ideju da od priče o Džonsonovoj vezi sa Hester Trejl napravi dramski komad. Nije ga tu očarao pompezni pisac Bozvelovog Života, što se jasno vidi iz pisama, nego čovek koji se čitavog života borio protiv indolentnosti i mračnih, depresivnih stanja. Po Beketovoj verziji događaja, Džonson se useljava kod mnogo mlađe Hester i njenog muža u vreme kada
je već impotentan i tako osuđen da bude „platonski žigolo“ u tom ménage à trois. Prvo pati od očajanja „ljubavnika koji nema s čim da voli“, a onda mu srce slama Hester, koja posle muževljeve smrti odlazi sa drugim čovekom.
          „Samo postojanje mnogo je bolje od ničega, pa čovek radije živi čak i po cenu da pati“, rekao je dr Džonson. Hester Trejl iz Beketove zamišljene drame neće uspeti da shvati da muškarac radije beznadežno voli nego da uopšte ništa ne oseća, i tako neće uspeti da prepozna tragičnu dimenziju Džonsonove ljubavi prema njoj.
           U toj samouverenoj javnoj ličnosti koja se u privatnom životu bori protiv ravnodušnosti i depresije, koja ne vidi smisla u životu a opet ne može da se suoči sa samouništenjem, Beket očigledno pronalazi srodnu dušu. Ipak, posle početnog zanosa povodom projekta o Džonsonu, njegova lična malodušnost preovladava. Prolaze tri godine pre nego što se ponovo prihvati pera; negde na pola prvog čina napušta rad na komadu.1
             Pre nego što je otkrio Džonsona, pisac s kojim se Beket najradije poistovećivao bio je poslovično aktivni i produktivni Džejms Džojs, „Shem the Penman“. Beketovi prvi radovi, kao što i sam vedro priznaje, „smrde na Džojsa“. Ali Beket i Džojs razmenili su samo nekoliko pisama. Razlog je jednostavan: u godinama kada su bili najbliskiji (1928–1930, 1937–1940) – kada je Beket radio kao Džojsov povremeni sekretar i potrčko – živeli su u istom gradu, Parizu. Između ova dva perioda, odnosi su im bili zategnuti i nisu komunicirali. Uzrok te zategnutosti bilo je Beketovo držanje prema Džojsovoj ćerki Luciji, koja je u njega bila slepo zaljubljena. Iako mu je ukazano na Lucijinu očevidnu duševnu nestabilnost, Beket je, što mu ne služi na čast, dopustio da se veza razvije. Kada ju je na kraju raskinuo, Nora Džojs se užasno naljutila, optužujući ga – s izvesnim pravom – da iskorišćava ćerku da bi se približio njenom ocu.
            Verovatno da za Beketa nije bilo toliko loše što su ga proterali sa ove opasne edipovske teritorije. U vreme kada je ponovo primljen, 1937, da bi pomogao u korekturi Džojsovog Dela u nastajanju (kasnije Fineganovo bdenje), njegov stav prema učitelju postao je manje napet, a više saosećajan. Poverio se Makgriviju:
        Džojs mi je platio 250 franaka za otprilike 15 sati rada na njegovim tekstovima... Onda je to dopunio s jednim starim kaputom i pet kravata! Nisam odbio. Mnogo je jednostavnije biti povređen nego povrediti.
         I ponovo, dve nedelje kasnije:
Sinoć je bio nenadmašan [Džojs], žalio se s krajnjom uverljivošću na sopstveni nedostatak talenta. Ne osećam više opasnost od ovog druženja. On je samo jedno veoma simpatično ljudsko biće.
     U noći nakon što je napisao ove reči, Beket je u jednoj pariskoj ulici upao u gužvu s nekim neznancem koji ga je izbo nožem. Oštrica mu je prošla tik pored pluća; morao je da provede dve nedelje u bolnici. Džojsovi su preduzeli sve što su mogli da pomognu svom mladom sunarodniku, omogućivši mu da bude premešten u privatnu sobu i donoseći mu domaće kolače. Izveštaji o napadu dospeli su i u irske novine; Beketova majka i brat doputovali su u Pariz da mu se nađu. Među ostalim neočekivanim posetiocima bila je i žena koju je Beket upoznao godinama ranije, Suzan Dešvo-Dimenil, koja će kasnije postati njegova družbenica, a na kraju i supruga.
          Posledice napada, kao što je izvestio Makgrivija s izvesnom zbunjenošću, izgleda da su Beketu otkrile da nije tako sam na svetu kao što je mislio; što je još čudnije, taj događaj je, po svemu sudeći, uticao na odluku da mu Pariz postane dom.
        Mada je Beketova literarna produkcija tokom tih dvanaest godina koliko pisma pokrivaju nevelika – esej o Prustu; početnički roman San o osrednjim ženama, koga se odrekao i koji nije objavljen za njegovog života; pripovetke Više žalosti nego radosti; Marfi; zbirka pesama; nekoliko prikaza knjiga – on je daleko od neaktivnog. Temeljno proučava filozofiju, od predsokratovaca do Šopenhauera. O Šopenhaueru kaže: „Zadovoljstvo je... otkriti fi lozofa koji se čita kao pesnik, koji je potpuno indiferentan prema apriornim modelima dokazivanja.“ Intenzivno se bavi Gelinksom, čita njegovu Etiku u originalu, na latinskom: Beketove beleške o tome nedavno su otkrivene i objavljene uz novi engleski prevod Etike.2

         Ponovno iščitavanje Tome Kempijskog izmamljuje stranice i stranice samoispitivanja. Opasnost Tominog kvijetizma po nekoga kome, poput njega, nedostaje religiozna vera („Ja... izgleda da nikad nisam imao ni najmanju sposobnost ili sklonost ka natprirodnom“) bila je u tome što je mogao da ga učvrsti u „izolacionizmu“ koji, paradoksalno, nije hrišćanski nego luciferovski. Ipak, nije li nepravedno posmatrati Tomu samo kao moralističkog vodiča, lišenog
svake transcendente dimenzije? Što se samog Beketa tiče, kako bi jedan etički kodeks mogao njega da spase od „tegoba i strepnji i panike i srdžbe i mrtvila i lupanja srca“ od kojih je patio?
          „Godinama sam bio nesrećan, svesno i namerno“, nastavlja Makgriviju jezikom upadljivim po direktnosti (nema više onih zagonetnih šala i nategnutih galicizama iz ranijih pisama).
           Sve više i više sam se izolovao, sve manje i manje radio, izlažući se krešendu tuđih i svojih sopstvenih potcenjivanja ... U svemu tome nije bilo ničega što bi mi se činilo kao nezdravo. Jad i samoća i beznađe i prezir bili su elementi jednog indeksa superiornosti... I tek kada je takav način života, ili pre negacija života, proizveo tako užasavajuće fi zičke simptome da više nije
mogao da se sledi, postao sam svestan nečega nezdravog u sebi.
           Kriza na koju Beket aludira, sve učestalije tegobe i strepnje, nastupila je 1933, kada mu se posle očeve smrti, zdravlje, fi zičko i mentalno, toliko pogoršalo da mu se i porodica zabrinula. Patio je od srčane aritmije i imao noćne napade panike tako jake da je njegov stariji brat morao da spava s njim u krevetu da bi ga smirio. Dane je provodio u svojoj
sobi, ležeći okrenut licem prema zidu, odbijajući da govori, odbijajući da jede.
          Doktor, porodični prijatelj, predložio je psihoterapiju, a majka se ponudila da snosi troškove. Beket je pristao. S obzirom da psihoanalitička praksa još nije bila legalna u Irskoj, otišao je u London, gde je postao pacijent Vilfrida Biona, desetak godina starijeg od
sebe, koji se tada obučavao za terapeuta na klinici Tavistok. Tokom 1934–1935. odlazio je
na terapije kod Biona nekoliko stotina puta. Iako njegova pisma ne otkrivaju mnogo o sadržajima njihovih seansi, jasno je da mu se Bion sviđao i da ga je cenio.
           Bion se usredsredio na odnos svog pacijenta prema majci, Mej Beket, zbog koje je ovoga izjedala prikrivena srdžba, a od koje je u isto vreme bio nemoćan da se otrgne. Beketov način da to objasni bio je da nije rođen „kako treba“. Pod Bionovim vođstvom postigao je regresiju, koju je u jednom intervjuu pred kraj života nazvao „sećanjima iz materice“ o „utisku ulovljenosti u zamku, o utamničenosti i nemogućnosti da pobegne, o plaču da ga puste napolje, koji niko ne može da čuje, i niko ne sluša.“
           Dvogodišnja analiza bila je utoliko uspešna što je Beketa oslobodila simptoma, mada je postojala opasnost da se oni ponovo pojave prilikom posete porodici. Jedno pismo Makgriviju iz 1937. nagoveštava da s majkom još nije uspostavio dobar odnos. „Ne želim joj ama baš ništa, ni dobro ni loše“, piše.
          Onakav sam kakvim me je načinila njena surova ljubav, i dobro je da jedno od nas to na kraju prihvati... Jednostavno, ne želim ni da je vidim, ni da joj pišem, niti da čujem išta o njoj... I kad bi mi sad stigao telegram o njenoj smrti, ne bih dopustio Furijama zadovoljstvo da me smatraju ma i posredno odgovornim.
         A to se, pretpostavljam, sve svodi na optužbu da sam loš sin. E pa, amin.
         Beketov roman Marfi , završen 1936, prvo delo koje je ovog hronično nesamopouzdanog pisca izgleda ispunilo autentičnim mada kratkotrajnim stvaralačkim ponosom (ubrzo će ga, međutim, otpisati kao „nezanimljiv rad – marljivo urađen, vredan svake hvale, ali nezanimljiv“), temelji se na njegovom iskustvu iz londonskog terapeutskog okruženja i na iščitavanju psihoanalitičke literature tog vremena. Junak romana je mladi Irac koji, istražujući duhovne tehnike povlačenja od sveta, postiže svoj cilj nehotice ubivši samog sebe. Lake
atmosfere, roman je Beketov odgovor na terapeutsku ortodoksiju po kojoj pacijent treba da nauči da se uhvati u koštac sa spoljnim svetom po pravilima tog sveta. U Marfi ju, a još više u Beketovoj zrelijoj prozi, lupanja srca i napadi panike, strahovi i strepnje ili svesni zabo rav, posve su prikladni odgovori na našu egzistencijalnu situaciju.
           Vilfrid Bion će kasnije znatno uticati na razvoj psihoanalize. Tokom Drugog svetskog rata pionirski je vodio grupnu terapiju s vojnicima koji su se vraćali sa prve linije fronta (i on sam iskusio je traumu bitke u Prvom svetskom ratu: „Ja sam umro – 8. avgusta 1918“, napisao je u svojim memoarima). Posle tog rata podvrgao se psihoanalizi kod Melani Klajn. Iako će se njegovi najznačajniji spisi baviti epistemologijom kompromisa između analitičara i pacijenta, za šta je on razvio jedan osoben sistem znakova nalik algebarskim,
koji je nazvao „Mrežom“, nastavio je da radi i sa psihotičnim pacijentima koji su iskusili iracionalni strah, psihičku smrt.
          Poslednjih godina, i književni kritičari i psihoanalitičari počeli su da obraćaju pažnju na odnos Beketa i Biona i na to kakav su uticaj oni mogli imati jedan na drugoga. O tome šta se između njih zapravo događalo nemamo nikakvih podataka. Ipak, čovek se može usuditi da kaže da je psihoanaliza one vrste kojoj se Beket podvrgao kod Biona – koja bi se mogla nazvati protoklajnijanskom analizom – bila važan događaj u njegovom životu, ne toliko zbog toga što je ublažila (ili naizgled ublažila) njegove tegobne simptome ili što mu je pomogla (ili naizgled pomogla) da se otrgne od majke, nego zato što ga je suočila, kroz
osobu sagovornika ili ispitivača ili suparnika koji mu je u mnogo čemu bio intelektualni parnjak, s jednim novim načinom razmišljanja i neuobičajenom vrstom dijaloga.
         Bion je naročito podstakao Beketa – čija privrženost kartezijancima pokazuje koliko mnogo je pridavao važnosti ideji o privatnom, nenarušivom, nematerijalnom mentalnom carstvu – da iznova proceni primarno mesto koje je dao čistoj misli. Bionova Mreža, koja procesima fantazije daje bitnu ulogu u okviru mentalne aktivnosti, zapravo je jedna analitička dekonstrukcija kartezijanskog načina razmišljanja. U tom psihičkom zverinjaku Biona i
Klajnove, Beket je takođe mogao da pronađe nagoveštaje za one protoljudske organizme, crve i obestelovljene glave u ćupovima, koji naseljavaju njegove razne podzemne svetove.
         Bion je izgleda razumeo potrebu kreativnih ličnosti Beketovog tipa da regresiraju do preracionalne tame i haosa, u okviru pripreme za stvaralački čin. Bionov glavni teoretski spis, Pažnja i tumačenje (Attention and Interpretation ) iz 1970, opisuje način pristupa analitičara pacijentu lišen svakog autoriteta i usmeravanja, koji je umnogome isti (ako se izuzmu šale) kao onaj koji je usvojio zreli Beket prema svim onim utvarnim bićima koja govore kroz njega. Bion piše:
           Da bih dospeo u stanje uma neophodno za psihoanalitičarsku praksu, izbegavam svako korišćenje memorije; ne pravim nikakve beleške... Ako ustanovim da uopšte ne znam šta pacijent radi i ako sam u iskušenju da pomislim da je ta nepoznanica skrivena u nečemu što sam zaboravio, opirem se svakom porivu da se prisetim...
          Sličan postupak sledim i kada je reč o željama: izbegavam da gajim želje i pokušavam da ih uklonim iz svog uma...
          Učinivši se „veštački slepim“ [fraza koju Bion preuzima od Frojda] pomoću odbacivanja sećanja i želja, čovek uspeva da... jedan prodoran zrak tame upravi na mračne pojedinosti analitičkog problema.

3.


        Mada se period od 1930. do 1940. Beketu možda činio kao decenija blokade i neplodnosti, iz današnje perspektive uočavamo da su dublje sile u njemu upravo tih godina dobile priliku da postave umetničke i fi lozofske – pa čak i empirijske – temelje za onaj veliki kreativni izliv koji je usledio krajem četrdesetih i početkom pedesetih. Uprkos dokolici zbog koje sebi neprekidno prebacuje, Beket je zaista mnogo čitao. Ali njegovo samo obrazovanje nije bilo samo literarno. Tridesetih godina izrastao je u impresivnog poznavaoca slikar stva,
usredsredivši se na srednjovekovnu Nemačku i Holandiju sedamnaestog veka. Pisma s njegovog šestomesečnog putovanja po Nemačkoj pretežno govore o umetnosti – o slikama koje je video u muzejima i galerijama ili, kad je reč o umetnicima kojima nije bilo dozvoljeno da javno izlažu, u njihovim ateljeima. Ova pisma su krajnje zanimljiva jer pružaju jedan lični pogled na umetnički svet Nemačke u jeku nacističkog nasrtaja na „degenerisanu umetnost“ i „boljševičku umetnost“.
         Trenutak važnog otkrića u Beketovom estetskom bildungu odigrava se tokom ove posete Nemačkoj, kada shvata da je sposoban da se upusti u dijalog sa slikama na njihovom jeziku, bez posredstva reči. „Ranije nisam umeo da uživam u slici bez literarne potke“, napisao je Makgriviju 1936, „ali sada je ta potreba nestala.“
      Vodič mu je, u tom smislu, Sezan, koji je došao do spoznaje da je prirodni pejzaž „nepristupačno stran“, jedan „nerazumljiv raspored atoma“, i koji je pri tom bio dovoljno mudar da ne zadire u njegovu otuđenost. Kod Sezana „više nema pristupa šumi niti opštenja sa šumom, njen opseg je njena tajna i ona nema šta da saopšti“, piše Beket. Nedelju dana kasnije, dalje razvija ovo zapažanje: Sezan jasno oseća sopstvenu nesamerljivost ne samo sa pejzažem nego i – sudeći po njegovim autoportretima – sa „životom... koji se odvija u njemu samom“. Ovo je prvi autentični nagoveštaj Beketove zrele, posthumanističke faze.

4.


           Donekle je bila stvar slučaja to što će Irac Samjuel Beket završiti život kao jedan od najvećih pisaca savremene francuske književnosti. Kao dete poslat je u dvojezičnu, francusko-englesku školu ne zato što su roditelji želeli da ga pripreme za književnu karijeru nego zbog socijalnog prestiža francuskog jezika. Odlično je naučio francuski zato što je imao talenat za jezike i zato što je u toku studija bio vrlo marljiv. Nije postojao nikakav drugi razlog zašto je u svojim dvadesetim naučio i nemački, izuzev činjenice da se zaljubio u rođaku koja je živela u Nemačkoj; ipak, nemački je naučio do te mere da ne samo da
je mogao da čita nemačke klasike nego i da ispravno, mada nezgrapno, i sam piše na nemačkom. Isto tako, i španski je naučio dovoljno dobro da objavi zbirku meksičke poezije u
engleskom prevodu.
         Često se postavlja i pitanje zašto je Beket napustio engleski i izabrao francuski za svoj glavni literarni jezik. O ovoj temi mnogo otkriva jedan dokument, tj. pismo koje je Beket na nemačkom napisao mladiću po imenu Aksel Kaun, koga je upoznao tokom obilaska Nemačke 1936–1937. godine. Po iskrenosti s kojom govori o sopstvenim literarnim ambicijama, ovo Beketovo pismo jednom bezmalo strancu je iznenađujuće: čak ni Makgriviju Beket nije spreman toliko da objašnjava sebe.
         On Kaunu opisuje jezik kao koprenu koju savremeni pisac treba da strgne ako želi da dopre do onoga što leži iza, pa makar to što je iza bilo samo tišina i ništavilo. U tom pogledu, pisci zaostaju za slikarima i muzičarima (on ukazuje na Betovena i tišinu u njegovim partiturama). Gertruda Stajn, sa svojim minimalističkim verbalnim stilom, na pravom je putu, dok Džojs ide u sasvim pogrešnom pravcu, ka „apoteozi reči“.
          Mada Beket ne objašnjava Kaunu zašto bi francuski bio bolje sredstvo od engleskog za tu „literaturu ne-reči“ kojoj teži, ipak označava „offi zielles Englisch“, formalni ili kultivisani engleski, kao najveću prepreku svojim ambicijama. Godinu dana kasnije počeo je da napušta engleski, i da svoje nove pesme sastavlja na francuskom.

5.

       Beketov najprisniji i najodaniji korespondent van kruga njegove porodice je Tomas Makgrivi, koga je upoznao u Parizu 1928. godine. Džejms Nolson, Beketov biograf, opisuje Makgrivija kao elegantnog onižeg čoveka s vrcavim smislom za humor [koji je]... odavao utisak otmenosti čak i kad je, što je obično bio slučaj, bio bukvalno bez prebijene pare... On je bio onoliko samouveren, pričljiv i društven koliko je Beket bio bojažljiv, tih i osamljen.
     Mada je Makgrivi bio trinaest godina stariji, njih dvojica su odmah postali odličan tandem. Ali njihov lutalački način života značio je da su, veliki deo vremena – na sreću budućih naraštaja – mogli da održavaju kontakt samo putem pisama. Čitavu deceniju oni su redovno, ponekad jednom nedeljno, pisali jedan drugome. Onda, iz neobjašnjivih razloga (jedno relevantno Makgrivijevo pismo je izgubljeno), njihova prepiska je zamrla.
           Makgrivi je bio pesnik i kritičar, autor jedne od prvih studija o T. S. Eliotu. Posle objavljivanja Pesama 1934. godine, manje-više je napustio poeziju i posvetio se umetničkoj kritici, a kasnije i poslu direktora Nacionalne galerije u Dablinu. U Irskoj je nedavno došlo do obnove interesovanja za njega, mada manje za njegovo pesničko delo, koje nije od prevelikog značaja, a više za njegove pokušaje da uvede praksu internacionalnog Modernizma u introvertovani svet irske poezije. Beket je imao protivurečna osećanja prema Makgrivijevim pesmama. Odobravao je avangardnu poetiku svog prijatelja, ali je bio diskretno neodređen u pogledu njegovog katoličkog i nacionalističkog zanosa.
         Prvi tom Beketovih pisama uključuje i preko stotinu upućenih Makgriviju, uz odlomke iz još pedesetak. Nijedan drugi Beketov korespondent nije predstavljen u sličnom obimu. Od pisama ženama s kojima je Beket bio u sentimentalnim vezama reprodukovana je samo šačica, nijedno posebno intimno, poneko obezličeno usiljenim šaljivim stilom. Razlog neuključivanja u Pisma ove uslovno rečeno privatne prepiske je jasan: kada je dao odobrenje za objavljivanje pisama, Beket je postavio uslov – koji su prihvatili njegovi pravni naslednici, a poštovali su ga i urednici Pisama – da njegova pisma budu „[svedena] samo na one delove koji imaju značaja za [njegovo] delo“.
         Problem je, svakako, što u slučaju velikog pisca, ili pisca izloženog tako pomnom kritičkom ispitivanju poput Beketa, svaka reč koju je napisao može da se tumači kao značajna za njegovo delo. Nema sumnje da će doći i taj dan kada će – sa istekom zakonskih zabrana – nestati i razlike između literarnog i privatnog, a čitav arhiv biti potpuno dostupan. U međuvremenu, u
ovom tomu i u naredna tri koja su u pripremi, moraćemo da se zadovoljimo izborom koji će – tako obećavaju urednici – sadržavati oko 2.500 pisama, sa odlomcima iz još oko 5.000.
         Uređivački posao u pozadini ovog projekta bio je nemerljiv. Ušlo se u trag svakoj knjizi koju Beket pominje, svakoj slici, svakom muzičkom komadu, i sve je potanko objašnjeno. Njegovo kretanje prati se iz nedelje u nedelju. Svako koga je pomenuo je identifi kovan; oni s kojima je najčešće dolazio u kontakt dobili su mini biografi je. Kada piše na stranom jeziku, dat nam je i original i engleski prevod (izuzev nekoliko stihova na francuskom koji su ostavljeni neprevedeni – začuđujuća urednička odluka). Po broju stranica, otprilike dve trećine ovog toma zauzimaju fusnote i stručni komentari. Nivo komentara je vrhunski. Naišao sam samo na jednu omašku: Beketova odbojnost prema Franku, španskom generalisimusu, predstavljena je kao odbojnost prema Francuskoj.3 Ako se uzmu u obzir ograničenja koja je propisao sam Beket, Pisma Samjuela Beketa su izdavački poduhvat za uzor.



Izvornik: The New York Review of Books (Volume 56, Number 7, April 30, 2009)

(S engleskog preveo Borivoj Gerzić)


________________________

1.
Beležnice s nedovršenim komadom o Džonsonu čuvaju se na Univerzitetu u Redingu. Sačuvani dramski fragment objavljen je u Samjuel Beket, Disjecta:Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragment, urednik Ruby Cohn (Grove, 1984).
2. 
Arnold Gelinks, Ethics, with Samuel Beckett’s notes, prevod Martin Wilson, urednici Han von Ruler, Anthony Uhlmann i Martin Wilson (Leiden: Brill, 2006)
3
I tvrdnja da je grad Graf Rajnet u Južnoj Africi „u blizini Kejptauna“, može da se ubroji u omašku. Zapravo je udaljen nekih 650 kilometara.

ANDRE Pol Gijom Žid,

Olja Ivanjicki, portret 

                       detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki




Jedina drama koja me zanima i koju bih želeo iznova da opisujem jeste rasprava celog bića s onim što ga sprečava da bude autentično, s onim što se suprotstavlja njegovom integritetu. Prepreka je najčešće u njemu samom.
Andre Žid, Dnevnik, 3. jul 1930.

ANDRE Pol Gijom Žid



ANDRE Pol Gijom Žid, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra 1869. Njegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo 11 godina. U autobiografiji "Ako zrno ne umre", Žid je napisao da je njegov otac "dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on pozvao".

      U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz "Odiseje", a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.
- Sedela bi u stolici sklopljenih očiju, bojažljivo upijajući očeve reči, otvarajući oči samo da bi me upitno pogledala. Pogled joj je bio pun ljubavi i nade - napisao je Žid u autobiografiji.

      Andrea su odgajile tri žene - tetka Kler, engleska usedelica Ana Šekelton i njegova majka Žilijet Rondo, protestantkinja koja se čitavog života brinula o njemu. U detinjstvu se školovao uglavnom kod kuće, jer je bio bolešljiv. Sa 13 godina zaljubio se u rođaku Madlen Rondo. Venčali su se posle 12 godina, ali je Žid 1923, posle 27 godina braka, dobio ćerku Katarinu sa drugom ženom.
Žid je pohađao nekoliko škola u kojima je počeo da se zanima za pisanje. Prvu pripovetku "Sveske Andrea Voltera" napisao je 1891, kada mu je bilo 18 godina. Bila je to priča o nesrećnom mladiću i njegovoj iskrenoj ljubavi prema rođaki Emanueli. Knjigu nije potpisao. Iduće godine objavljuje prvu zbirku pesama "Poezija", ali 1900. prestaje da ih piše.

       Tokom 1893. i 1894. putuje po severnoj Africi, gde se upoznaje sa drugačijim moralnim i seksualnim standardima. U Tunisu se razboleo i jedva izbegao smrt. U Susu je otkrio senzualna zadovoljstva sa mladim Tunižaninom Alijem. Ova iskustva dala su mu osnovu za priče "Imoralist" (o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim iskustvima) i "Tesna kapija". Afrika je Židu omogućila da prihvati svoje seksualne sklonosti. Postao je blizak prijatelj sa Oskarom Vajldom, kojeg je upoznao u Alžiru. "Voćke Zemlje" objavljuje 1897, a 1920. ova knjiga postaje njegovo najpopularnije delo i inspiracija za generacije mladih pisaca, poput Alberta Kamija i Žan-Pol Sartra. Žid je 1909. bio suosnivač magazina "Nova francuska revija" za koji je napisao veliki broj eseja i prikaza. U knjizi "Koridon" Žid je branio homoseksualnost, ali su ga zbog toga oštro napali. Drugu novinu Žid je pokrenuo 1916. i u njoj pisao o svojoj potrazi za Bogom. Knjigu o Fjodoru Dostojevskom, koji je svoje ideje izražavao kroz junake svojih knjiga, objavljuje 1922. Sredinom dvadesetih, Žid postaje heroj socijalnih žrtava, zahtevajući humaniji odnos prema kriminalcima. Žid je 1925. i 1926. bio specijalni izaslanik ministarstva za kolonije. U to vreme kreće na put u Kongo, sa prijateljem Markom Alegreom, i tamo piše svoju autobiografiju "Ako umre", koju poredi sa "Priznanjima" Žaka Rusoa. Po povratku sa dvogodišnjeg puta, u svojim izveštajima kritikovao je ponašanje francuskih interesa u Kongu, podstičući reforme. Šokirao je svoje čitaoce kada je 1930. obznanio da se okrenuo komunizmu, ali se brzo otreznio posle posete Sovjetskom Savezu. Njegovo kritikovanje komunizma doprinelo je da izgubi mnogo prijatelja socijalista, pogotovu kada je 1936. objavio "Povratak u Sovjetski Savez".

     Andre Žid 1942. napušta Francusku i odlazi u Severnu Afriku da živi, gde ostaje do kraja Drugog svetskog rata. Zbog svog iscrpnog i značajnog pisanja, u kom su ljudski problemi predstavljeni na istinit i duboko psihološki način, 1947. dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je, pak, o svom radu rekao:
- Najvažnije stvari koje govorite obično su one za koje često mislimo da nisu ni vredne spominjanja jer su suviše očigledne.
        Prepiska sa prijateljima Francisom Džemsom i Polom Klodelom, otkrila je njihov bezuspešni pokušaj, da preobrate Žida u katolicizam. Andre Žid umro je 19. februara 1951. godine. Katolička crkva ga je anatemisala i njegov celokupan opus unela u Indeks zabranjenih knjiga 1952.
Jednom prilikom, na pitanje da li je Hristova religija, u stvari religija sreće, Žid je rekao:
- Prva reč koju čujete kada se pomene Hrist je - sreća. Već dugo je očigledno da je sreća retka. Ipak, meni je ona mnogo teža i mnogo lepša od tuge. Sreća je za mene postala ne samo prirodna potreba, već više moralna obaveza. Onog dana kada sam uspeo da ubedim sebe da ne treba da budem srećan, osećaj sreće je počeo da živi u meni.

POGUBNO UPOZNAVANJE SEBE

Na pitanje šta bi rekao nekoj mladoj osobi koja pokušava da pronađe sebe. Andre Žid je u jednom od retkih intervjua ("pisci ne vole intervjue jer nemaju potrebe da objašnjavaju narodu o čemu pišu"), odgovorio:
- Bilo kome da kažete bilo šta, ta osoba će prestati da se razvija. Gusenica koja želi da pronađe sebe nikada neće postati leptir. Maksima "upoznati sebe" je pogubna, isto koliko i ružna.
izvor 

____________________________

Kovači lažnog novca

   


Žid je .... "za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na papir jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:
                                             

                                                    ***

- Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da..

                                                          ***

- Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

     Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

                                                        ***

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

                                                       ***

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.

I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:

-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
-Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio

                                              ***

- Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…
izvor

                                          ***

- Kad putnik stigne na vrh brežuljka, on sedne i pogleda pre no što produži
putem kojim se sada spušta; nastoji da razabere kuda ga na kraju vodi taj
vijugavi put kojim je pošao, koji se, čini mu se, gubi u pomrčini i, pošto se
spušta veče, u noći. Tako se i pisac koji nije unapred sve predvideo zaustavlja za
trenutak, predahne i pita se s nespokojstvom kuda će ga odvesti njegova priča.

                                            ***
- Ja sam zreliji nego što vi mislite. Od pre nekoliko dana pišem beleške, kao
Eduar. Na desnoj strani napišem jedno mišljenje, čim, naspram njega, s leve
strane, mogu da napišem suprotno mišljenje. (…) Rekao sam sebi da ništa
nije dobro za sve, nego samo u odnosu na pojedince; da ništa nije istinito za
sve, nego samo u odnosu na one koji veruju da je istinito, da nema metoda ni
teorije koji bi se mogli primeniti na svakoga bez razlike (…) (II, 4)

                                           ***
– Ali, zašto da pođem od ideje? – prekide ga Bernar izgubivši strpljenje.
– Ako pođete od dobro izloženih činjenica, ideja će se sama od sebe nastaviti
u nju. Kad bih ja pisao Kovače lažnog novca, počeo bih time što bih prikazao
lažan novac, taj novčić o kome ste maločas govorili… evo ovaj.
Rekavši to, on izvadi iz džepa na prsluku novčić od deset franaka i baci ga na sto


                                             ***

- Neka vrsta čudne budale, s licem posutim brašnom, s očima kao ugljen,
s kosom zalizanom kao kapa od moleskina, pristupi i, žvaćući s vidljivim
naporom svaki slog:
– Nećete uspeti. Dajte mi bocu da je razbijem.
On je dohvati, jednim pokretom je razbi o ivicu prozora, i, pružajući Sari
dno:
– Tim malim oštrim polijedrima ljupka će gospođica bez napora uspeti da se
raseče.
– Ko je taj pajac? – upita ona Pasavana, koji je seo kraj nje.
– To je Alfred Žari, pisac Kralja Ibija. Argonauti mu pripisuju genijalnost
zato što mu je publika izviždala komad. A to je ipak najzanimljivije od svega
što se odavna prikazivalo u pozorištu.
– Ja mnogo volim Kralja Ibija – reče Sara – i veoma se radujem što sam se
srela sa Žarijem. Rekli su mi da je on uvek pijan. (III, 8)
izvor 

                                                           ***

        Tako upravo htedoh napisati: sklon sam požudi, ali treba zbilja da priznam da mi je ljubav dosadna. I pomišljam odmah da mi u ljubavi dosađuje romansa, dugo odlaganje uživanja, nežna pažnja, prenemaganja, ljubavne izjave, zakletve…Jer, ja sam neprestano zaljubljen, u sve i svakoga. Ne bi mi se svidelo kad bih bio zaljubljen samo u jednu osobu. Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu…“

                                                            ***

„ … Moja misao ide po tankoj oštrici. Nastojim da svugde povučem tu graničnu liniju između postojanja i nepostojanja. Granica otpora… eto, na primer, prema onome što bi moj otac nazvao iskušenjem. Čovek se još drži. Konopac koji đavo vuče zategnut je, tek što se ne prekine… samo još malčice, konopac puca: čovek je osuđen na večne muke. Razumeš li? Samo malo manje: nepostojanje. Bog ne bi stvorio svet. Ničega ne bi bilo. Što se mene tiče ja sam kao Arapin u pustinji, kada umire od žeđi. Dostižem upravo onaj trenutak, kada bi jedna kap vode još mogla da ga spase… ili jedna suza… uvek će mi nedostajati još jedan stepen…“


„ … Znate li šta me pre svega sprečava da se vratim svom ocu? Što neću njegov novac. Vi bez sumnje smatrate nerazložnim što prezirem tu srećnu okolnost; ali ja sam se zarekao pred samim saobom da se odreknem toga. Važno mi je da dokažem samom sebi da sam čovek od reči, neko u koga se mogu pouzdati. Nazovite to imenom kakvim hoćete: oholost, uobraženost, naduvenost… nećete u mojim očima uništiti osećanja koja me prožime. Ali ono šta bih sada hteo da znam: da li je, radi, upravljanja u životu potrebno da čovek uperi oči u jedan cilj?…”
izvor

John Green, Gradovi na papiru ( 7 deo )

7.


       Dok smo sedeli u autu a ključ je već bio u bravi, ali nisam pokrenuo motor, rekla je: “Da te pitam, kada ustaju tvoji roditelji?”
      “Ne znam, ono, u šest i petnaest.” Bilo je 3:51. “Mislim, imamo još više od dva sata, a obavili smo devet zadataka.”
     “Znam, ali najteži sam ostavila za kraj. U svakom slučaju, sve ćemo uspeti obaviti. Zadatak deseti – Q je na redu da odabere žrtvu.”
    “Šta?”
    “Ja sam već odabrala kaznu. Ti samo odaberi na kome će se obrušiti naš moćni gnev.”
      “Na koga će se obrušiti naš moćni gnev”, ispravio sam je, a ona je nezadovoljno odmahnula glavom. “Nemam ja nikoga na koga bih poželeo obrušiti svoj gnev”, rekao sam, jer to je bila istina. Oduvek mi se činilo da moraš biti neko i nešto da bi imao neprijatelje. Ako gledamo istoriju, Nemačka je imala više neprijatelja nego Luksemburg. Gledajući tako, Margo Roth Spiegelman bila je Nemačka. I Velika Britanija. I Sjedinjene Države. I carska Rusija. A ja sam Luksemburg. Kradem Bogu dane, čuvam ovce i jodlam.       
      “A šta je s Chuckom?”
      “Hm”, rekao sam. Chuck Parson zaista jest bio poprilično naporan svih ovih godina, sve dok ga ona nije zauzdala. Na stranu onaj debakl s tekućom vrpcom u restoranu marketua , ali jednom me zaskočio izvan škole, dok sam čekao autobus, zavrnuo mi je ruku i uporno zahtevao: “Reci da si peder.” To je bila njegova univerzalna uvreda koja je značila: imam-rečnik-od-dvanaest-reči-pa-ne-očekuj-raznolikost. I premda je sve to bilo neverovatno detinjasto, ipak sam na kraju rekao da sam peder, što me prilično uzrujalo, jer 1. mislim da niko ne bi trebao rabiti tu reč, a svakako ne ja, i 2. slučajno nisam peder, i 3. za Chucka Parsona nazvati sebe pederom bilo je najveće moguće poniženje, iako nema ničega sramotnoga u tome što je neko gej, što sam mu i pokušao objasniti dok mi je zavrtao ruku iza lopatice, ali on je samo ponavljao: “Ako si tako ponosan što si peder, zašto jednostavno ne priznaš da si peder, pederu?”
   Kad je bila reč o pitanjima logike, Chuck Parson očito nije bio Aristotel. Ali bilo ga je metar i devedeset i sto kila žive vage, a to se ipak računa.
     “Možeš dodati Chucka”, potvrdio sam. A onda sam okrenuo auto i krenuo u pravcu državne ceste. Nisam još znao kamo idemo, ali bogami u centru ne ostajemo.
      “Sećaš li se plesne škole Kruna?” upitala je. “Večeras sam razmišljala o njoj.”
       “Oh. Da.”
       “Oprosti mi zbog onoga. Pojma nemam kako sam se našla na njegovoj strani.”
         “Ma, sve u redu”, rekao sam, ali i samo spominjanje plesne škole Kruna tako me raspizdilo da sam nastavio: “Super. Chuck Parson. Znaš li gde živi?”               “Znala sam da ću uspeti probuditi u tebi želju za osvetom. On živi u College Parku. Sidi s ceste kod Princetona.”
          Skrenuo sam prema ulazu na autocestu i nagazio na gas. “Opa”, rekla je Margo. “Nemoj uništiti Chrysler.”

U šestom razredu roditelji su svoju decu, uključujući Margo, Chucka i mene, hrpimice slali na satove plesa u Krunu, školu plesa, poniženja i sramote. Bilo je to otprilike ovako: dečaci su stajali s jedne, a devojčice s druge strane, i onda bi na znak učitelja dečaci pristupili devojčicama i pitali: “Mogu li zamoliti za ples?”, a devojčice bi odgovorile: “Možeš.” Devojčicama nije bilo dopušteno da odbiju. No jednoga dana – učili smo fokstrot – Chuck Parson nagovorio je sve devojčice da me otkantaju. Nikog drugog, nego samo mene. I tako sam prišao Mary Beth Shortz i pitao: “Mogu li zamoliti za ovaj ples?” a ona je rekla ne. Onda sam zamolio drugu devojčicu, pa treću, pa Margo, koja je također rekla ne, pa još jednu, a onda sam se na koncu rasplakao.

      Jedina stvar gora od toga da te otkantaju u plesnoj školi je plakati zbog toga što su te otkantali, a jedina pak stvar gora od toga je da odeš do učiteljice plesa i kažeš kroz suze: “Sve su mi devojčice rekle ne, a to je pjotifpjavila.” Naravno, isplakao sam se kod učiteljice kao kišna godina, a posle sam najveći deo vremena u višim razredima proveo trudeći se da zaboravim taj neugodni događaj. Da skratim priču, Chuck Parson mi je uništio sve izglede da plešem fokstrot, što za jednoga šestaša na kraju krajeva i nije bilo tako loša stvar. Zbog toga više stvarno nisam bio kivan na njega, a ni zbog svih drugih psina koje mi je priređivao tokom ovih godina. Ali to sigurno ne znači da bih se rasplakao nad njegovom sudbinom.

    “Čekaj, on neće znati da sam to bio ja?”
     “Ma kakvi. Zašto?”
       “Ne želim da misli kako mi ga je toliko puna kapa da ga želim povrediti.” Naslonio sam ruku na središnju konzolu i Margo ju je potapšala. “Ne trebaš se brinuti”, rekla je. “Nikad neće saznati šta ga je depiliralo.”
       “Mislim da si upravo pogrešno upotrebila reč, premda ne znam ni šta znači.”
        “Znam reč koju ti ne znaš”, poveselila se Margo. “JA SAM NOVA KRALJICA REČNIKA. UZURPIRALA SAM TE!”
       “ Izgovaraj slovo po slovo  ”, kazao sam joj.
       “Ne”, odgovorila je smejući se. “Neću ti predati krunu zbog uzurpacije. Moraćeš se više potruditi.”
      “Dobro”, rekao sam smešeći se.

Vozili smo se kroz College Park, deo koji je važio kao istorijska  jezgra Orlanda, jer je većina kuća u njemu bila izgrađena pre čitavih trideset godina. Margo se nije mogla setiti Chuckove adrese, ni kako izgleda njegova kuća, pa čak ni u kojoj je ulici (“Skoro sam, ono, devedeset pet posto sigurna da je u ulici Vassar”) Napokon, nakon što smo pronjuškali gotovo cielu ulicu Vassar, Margo je pokazala na levo i rekla: “Eno je.”
     “Sigurna si?” upitao sam.
   
 “Sigurna sam, ono, devedeset-sedam-celih-dva posto. Mislim, prilično sam sigurna da mu je ono spavaća soba”, rekla je pokazavši prstom. “Jednom je imao tulum, a kad je došla policija, iskrala sam se kroz prozor. Gotovo sam sigurna da je to taj isti prozor.”

      “Izgleda mi da bismo ovde mogli upasti u nevolje.”

        “Ali ako je prozor otvoren, onda nema provale. Samo upad. A malopre smo upali u SunTrast i bilo je to luk i voda.”
      Nasmejao sam se. “Još ćeš me pretvoriti u opasnog frajera.”
      “To mi je i namera. Dobro, a sad potrepštine: uzmi tubu Veeta, boju u spreju i vazelin.”
      “Okej, uzeo sam sve.”
      “Nemoj sada pošiziti na mene, Q. Dobra je viest da Chuck spava kao hibernirani medved – znam to jer sam prošle godine s njime bila na satima engleskog i nije se budio ni kad bi ga gospođica Johnston klepnula onim romanom Jane Eyre. Zato ćemo se sada lepo popeti do prozora njegove spavaće sobe, otvorićemo ga, izućemo se, onda ćemo veoma tiho ući unutra i ja ću se pozabaviti Chuckom. A onda ćemo se razdvojiti, svako u suprotni deo kuće, i premazaćemo sve kvake vazelinom, tako da čak i ako se ko probudi, teško da će izaći iz kuće dovoljno brzo da nas uhvati. A onda ćemo se još malo pozabaviti Chuckom, malo ćemo mu ofarbati kuću, i crta. I sve to u tišini, bez reči.”     
       Opipao sam si puls na vratnoj žili kucavici, ali ovaj put sa smeškom.
   


       Kad smo izašli iz auta, Margo me uhvatila za ruku, ispreplela prste s mojima i stisnula ih. I ja sam stisnuo njezinu ruku i pogledao je. Kimnula je svečano, ja sam isto tako svečano uzvratio, a onda je pustila moju ruku. Uspentrali smo se do Chuckova prozora. Pažljivo sam podigao drveni okvir. Jedva čujno je zaškripio, ali se otvorio u jednom potezu. Pogledao sam unutra. Bilo je mračno, no ipak sam mogao razaznati neko telo u krevetu. Prozor je bio malo previsoko za Margo, pa sam joj napravio lopovske lestve. Stavila je svoju bosu nogu na moje spojene dlanove i ja sam je podigao. Mislim da bi joj na tihom upadu pozavideo svaki nindža. Onda sam i ja doskočio na prozorski prag, glava i ramena bili su mi u sobi, a ja sam, izvodeći pokrete nalik na pokret gusenice, pokušavao unutra ubaciti ostatak tela. Verovatno bih i uspeo da nisam u jednom trenutku dušmanski pritisnuo jaja o prozorski prag, što je tako zabolelo da sam glasno zastenjao, a to se pokazalo ozbiljnom pogreškom.
      Svetiljka na noćnom ormariću se upalila, a u krevetu je ležao neki postariji lik – svakako ne Chuck Parson. Oči su mu bile širom otvorene od strave i nije mogao izustiti ni reči.
      “Ups”, rekla je Margo. Na trenutak sam pomislio kako bi bilo najbolje da nestanem s prozora i dam petama vetra, barem do auta, ali ostao sam zbog Margo, onako s pola tela u sobi, a drugom polovinom vani, klateći se na prozoru kao ljuljačka. “Ups, mislim da smo u pogrešnoj kući.” Okrenula se prema meni i pogledala me usrdno i tek tada sam skopčao da sam joj zaprečio izlaz. Bacio sam se nazad, pokupio svoje cipele i kidnuo.
       Odvezli smo se na drugi kraj College Parka da se priberemo.
      “Mislim da smo oboje zasrali”, rekla je Margo.
      “Čekaj malo, ti si odabrala pogrešnu kuću”, prosvedovao sam.
     “Tačno, ali ti si podigao buku.” Neko smo vreme oboje ćutali i vozili se tako ukrug, a onda sam konačno rekao: “Verovatno bismo mogli naći njegovu adresu na internetu. Radar se može ulogovati u školski adresar.”
     “Sjajno”, rekla je Margo.
       I tako sam nazvao Radara, ali mobitel mu je bio podešen na govornu poštu. Pomislio sam da ga nazovem na kućni broj, ali njegovi su starci bili prijatelji s mojima, pa to baš ne bi išlo. Onda mi je palo na pamet da zovem Bena. Ben doduše nije bio Radar, ali znao je sve Radarove lozinke. Nazvao sam ga. Oglasila se govorna pošta, ali tek nakon zvona. Pa sam nazvao ponovo. Govorna pošta. Nazvao sam ponovo. Govorna pošta. Margo je rekla: “Očito se neće javiti”, a ja sam ga nazvao ponovo i rekao: “Dakako da će se javiti.” I javio se, nakon još četiri poziva.
       “Bilo bi ti bolje da me zoveš da mi kažeš kako ti je u kući jedanaest golih komada koji traže onaj specijalni tretman koji samo Veliki Tatica Ben može pružiti.”
      “Zovem te radi toga da s Radarovom lozinkom uđeš u školski adresar i izvučeš mi jednu adresu. Adresu Chucka Parsona.”
      “Ne.”
       “Molim te”, rekao sam.
       “Ne.”
     “Biće ti drago što si to učinio, Bene. Veruj mi.”
     “Moš misliti, ali evo ga, gotovo. Radio sam to dok sam govorio ne – ne mogu pomoći kad trebam nekome pomoći. Četiri-dva-dva, ulica Amherst. Hej, ali šta će ti adresa Chucka Parsona u četiri i dvanaest ujutro?”
      “Vrati se u krpe Benkić.”
       “Praviću se da je ovo bio samo sam”, odgovorio je Ben i prekinuo vezu.

       Ulica Amherst bila je samo nekoliko blokova dalje. Zaustavili smo se ispred broja 418, pokupili potrepštine i potrčali preko Chuckovog travnjaka, a jutarnja rosa otresena s trave prskala nam je po listovima.
      Na njegov prozor, koji je srećom bio niže nego prozor onog Slučajnog Starca, popeo sam se tiho, pa povukao gore Margo i pomogao joj da uđe. Chuck Parson je spavao na leđima. Margo mu je prišla na prstima, ja sam se zaklanjao iza nje, a srce mi je divlje lupalo. Da se probudi, oboje bi nas ubio. Margo je izvadila tubu Veeta, istisnula iz nje na dlan smesu koja je sličila peni za brijanje, a onda je nežno i oprezno nanela na Chuckovu desnu obrvu. Chuck se nije ni pomaknuo.
       Onda je otvorila pakovanje vazelina – poklopac se oglasio zaglušujuće glasnim klap, ali Chuck nije pokazao ni znaka buđenja. Stavila mi je debeo sloj vazelina na dlan i onda smo krenuli na suprotne strane kuće. Prvo sam dobrano natrackao vazelinom okruglu kvaku na ulaznim vratima, zatim sam pošao do otvorenih vrata spavaće sobe i namazao unutrašnju  kvaku, a onda sam, uz jedva čujno škripanje, zatvorio vrata sobe.
      Na kraju sam se vratio u Chuckovu sobu – Margo je već bila onde – pa smo zajedno zatvorili vrata i pošteno namazali  Chuckovu okruglu kvaku. Ostatak vazelina razmazali smo po čitavoj površini njegovog prozora, nadajući se da će ga teško otvoriti nakon što ga mi na odlasku zatvorimo.
       Margo je pogledala na sat i podigla dva prsta. Čekali smo. Te dve minute zurili smo jedno u drugo, i ja sam tonuo u plavetnilo njezinih očiju. Bilo je lepo – u toj tami i tišini, bez mogućnosti da nešto blebnem i sjebem stvar, dok me ona s druge strane gledala kao da u meni ima nečega vrednog gledanja.
        Onda je Margo kimnula glavom i ja sam otišao do Chucka. Zamotao sam ruku u svoju majicu, kao što mi je bila rekla, nagnuo se napred i – što sam nežnije mogao – prislonio prst na Chuckovo čelo, a onda brzim pokretom obrisao Veet s njegove obrve. S penom je nestala i zadnja dlačica koja je nekad činila desnu obrvu Chucka Parsona. Stajao sam tako iznad Chucka, s ostatcima njegove desne obrve na svojoj majici, kad su se odjednom njegove oči otvorile. Margo je munjevito zgrabila njegov pokrivač i prebacila mu ga preko glave i, dok sam trepnuo okom, mala nindža je već iskočila kroz prozor. Sledio sam je najbrže što sam mogao dok se Chuck derao: “MAMA! TATA! PLJAČKA! PLJAČKA!”
        Hteo sam mu dobaciti: “Ukradena je jedino tvoja obrva”, ali sam ipakćutke izbacio noge kroz prozor i skočio. Dlaka je falila da sletim na Margo, koja je sprejem ispisivala veliko M na plastičnoj fasadi Chuckove kuće, a onda smo pograbili svoje cipele i zaprašili put auta. Kad sam bacio pogled na kuću, video sam da su svetla upaljena, ali još uvek niko nije uspeo izaći van, što je bila potvrda briljantne jednostavnosti plana o dobrom mazanju  kvaka. Dok je gospodin Parson (ili možda gospođa, nisam mogao dobro videti) razgrnuo zavese u dnevnoj sobi da pogleda napolje, mi smo već vozili unatrag prema ulici Princeton i autocesti.
        “To!” povikao sam. “Bože, ovo je bilo genijalno.”
      “Jesi li vidio kako je izgledao bez obrve? Izgleda kao da se stalno čudi, znaš? Ono, kao da želi reći: ‘Stvarno? Kažeš da imam samo jednu obrvu? Ma idi molim te!’ Drago mi je što će sad taj seronja morati birati: obrijati ljevicu ili nacrtati si desnicu? I kako je samo vrištao za mamicom, ljigavo malo govno.”
        “Čekaj malo, a što ti imaš protiv njega.”
        “Nisam rekla da imam išta protiv njega. Rekla sam da je ljigavo malo govno.”
       “Ali uvek si bila kao neki frend s njime”, rekao sam, ili sam barem mislio da je tako.
       “Pa dobro, ja se kao družim s mnogim ljudima”, rekla je. Nagnula se i naslonila glavu na moje koščato rame, a kosa joj se rasula po mome vratu. “Umorna sam”, rekla je.
       “Kofein”, rekao sam. Pružila je ruku u prtljažni prostor i izvukla nam svakome po jedan Mountain Dew i ja sam ga ispraznio u dva velika gutljaja.
      “E pa, sad lepo idemo u SeaWorld”, najavila mi je. Zadatak jedanaesti.
      “Šta? Idemo osloboditi prijatelja Willyja, ili tako nešto?”
      “Ne”, rekla je. “Samo ćemo posetiti SeaWorld, to je sve. To je jedini tematski park u koji dosad nisam provalila.”
       “Ne možemo provaliti u SeaWorld”, rekao sam, zaustavio auto na praznom parkiralištu salona naeštaja i ugasio motor.
       “Upali smo u cajtnot”, odvratila je i krenula rukom upaliti motor.
        Odmaknuo sam joj ruku. “Ne možemo provaliti u SeaWorld”, ponovio sam.           “Ko o čemu, ti opet o provaljivanju.” Ćutala je neko vreme i otvorila još jednu limenku Mountain Dewa. Odraz svetla s limenke proleteo joj je licem i na trenutak sam mogao videti kako se osmehuje pri pomisli na ono što će reći. “Nećemo nikamo provaliti. Nemoj to shvaćtati kao provaljivanje. Gledaj na to više kao na besplatnu noćnu posetu SeaWorldu.”

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )

Dostojevski kao rasijalista

OD JEVREJINA JANKELJA DO „NEZNANJA” ALJOŠE KARAMAZOVA


     Savremena književna teorija pokušava da nametne verovanje da je značenje tekstova neodređeno, da je jezik dvosmislen i nestabilan, da je ljudska subjektivnost puka metafora, da je istorija najčešće neodlučivi tekst, a da je pravi pristup autentičnosti bezrezervni cinizam. Ako je ovo jedna od krajnosti u tumačenju književnosti, onda je knjiga Davida I. Goldsteina Dostojevski i Jevreji – objavljena na francuskom 1976. godine, pet godina kasnije na engleskom, sada dostupna i na srpskom jeziku u prevodu Miodraga Radovića – posve suprotna i bliža je savremenim kulturološkim pristupima: reč je o pokušaju da se, uz pomoć biografske i hronološke metode, odredi odnos velikog ruskog klasika prema jevrejskom etnicitetu – to je, razume se, težak zadatak kako u pogledu utvrđivanju obima činjenica koje bi bile predmet analize, tako i u nalaženju adekvatnog metodološkog okvira koji bi odabrane činjenice doveo u vezu i smestio u pripadajuće ideološke kontekste. Utisak je da je knjiga postigla veći uspeh u rešavanju prvog problema, odnosno u traganju za činjenicama, nego u nalaženju okvira za njihovu interpretaciju, okvira u koji bi se uspešno smestile složene nijanse istorijskog trenutka u kojem su nastajali antisemitski iskazi velikog ruskog klasika. Goldsteinova analiza se bavi različitim delima Dostojevskog, kako fikcionalnim tako i nefikcionalnim (pisma, dnevnici, publicistički spisi, lična svedočenja savremenika), a faktografsko bogatstvo knjige zadovoljiće i poznavaoce i radoznale čitaoce, jer poseduje draž zanimljive potrage i pustolovine u svetu tekstova i dokumenata.

      Književni antisemitizam je star koliko i sama književnost, a dug je spisak pisaca koji su izražavali negativne stavove o Jevrejima ili judaizmu – od Šekspira do T. S. Eliota, od Puški na do Pasternaka. Činjenica je, ukazuje odmah na početku autor, da je antisemitski diskurs u ruskoj književnosti devetnaestog veka (i ne samo u ruskoj) bio veoma prisutan: taj stereotip se nalazi kod Puškina, Ljermontova, Gogolja, Turgenjeva, Njekrasova, Saltikova-Ščedrina, Ljeskova, Čehova (preobražajima stereotipa se na drugačiji način nedavno pozabavio funkcionalistički usmeren G. Rozenšild u knjizi Smešni Jevrejin: upotreba i preobražaji stereotipa kod Gogolja, Turgenjeva i Dostojevskog [G. Rosenshield, The Ridiculous Jew: The Exploatation and Trasformation of a Stereotype in Gogol, Turgenev and Dostoevsky, Stanford University Press, 2008]). Dakle, stereotip je prisutan bez obzira na različite, pa i suprotne političke po zicije samih autora: Jevrejin je predmet podsmeha, prezira, odvratnosti; on je uhoda, izdajnik, doušnik, lupež, lihvar, varalica; on je pohlepan, škrt, prljav, snishodljiv, gadan i tako dalje. Kao što pokazuje Goldstein, Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881) na početku svoje karijere je deo pomenute tradicije književne stereotipije: četrdesetih godina XIX veka napisao je dramu Jevrejin Jankelj koja nikada nije pronađena, a kao uzor za glavnog junaka poslužio je istoimeni lik iz Gogoljevog Tarasa Buljbe. Pisac je prestao da piše drame, ali stereotip nije nestao; pre bi se reklo da je postao još izrazitiji kad je literarni susret zamenjen neposrednim upoznavanjem sa arhetipskim Drugim.

       U kontekstu Goldsteinovih proučavanja ključnu ulogu igraju Zapisi iz mrtvog doma (1862), jer tu se otvoreno izvodi na scenu jevrejska fi gura Isaja Fomiča Bumštajna, oblikovana delom na osnovu Gogoljevog Jankelja, a delom na osnovu istorijskog Isaja Fomiča Bumštelja, koji je, kao što znamo iz Sibirskih svezaka, bio zatočen zajedno sa Dostojevskim. Važno je podvući da se već ovde uočava da Goldstein, u analizi fi kcionalnog dela, izjednačava autora i naratora, zaobilazeći važan postulat moderne književne teorije. Shodno tome, Dostojevski a ne fi kcionalni lik, pripovedač Aleksandar Petrovič Gorjančikov, govori o „naivnosti”, „gluposti”, „lukavstvu”, „drskosti”, „plašljivosti”, „hvalisavosti”, „bezočnoj nasrtljivosti” Isaja Fomiča. Ukratko, Fomič Petroviču i ostalim zatvorenicima, iako od njega pozajmljuju novac, služi za porugu i podsmeh, a scena praznovanja sabata dostiže visoke tonove u registru komike. Naratorov opis praznovanja sabata prožet je netačnostima, koje se odnose pre svega na izmišljene rekvizite. Goldsteina to dovodi, s jedne strane, do zaključka da su izneveravanja jevrejskih običaja i poruga hotimični; s druge strane, on podvlači bitnu poetičku činjenicu da se jedini proplamsaji spasonosnog smeha u Zapisima odnose na Isaja Fomiča.

           Posle ove knjige jevrejsko pitanje igra sve značajniju ulogu kod Dostojevskog, kako u fikciji, tako i u publicističkim radovima. Prvo putovanje u Zapadnu Evropu 1862. godine igraće važnu ulogu u daljem razvoju stavova prema Jevrejima. Ti stavovi postaće zavisni od mesijanske ideje koju Dostojevski, u susretu sa stranim, sve otvorenije (i isključivije) pripisuje Rusiji, a verovatno najupečatljivije literarno izražava u razgovoru iz Zlih duhova u kojem Šatov govori Stavroginu da su upravo Jevreji, izgubivši veru, predali ulogu „bogonosca” Rusiji. Naravno, Dostojevski sve vreme čuva i glavni element stereotipa, koji dočarava kao nepobitnu istinu: „Žid” i „lihvar” idu ruku pod ruku (to je svakako pospešilo i lično iskustvo koje je Dostojevski imao sa dvojicom zalogodavaca Jevreja u Badenu, nakon   što je na kocki izgubio ogromne svote novca). Ovaj stav povezan je sa važnom ideologemom – sa „idejom Rotšild”, koja je izraz dobila u Mladiću (1875): Arkadije Dolgoruki je najpre obuzet idejom da se, poput pripadnika bogate jevrejske bankarske porodice obogati, da bi se na kraju priklonio hrišćanskom socijalizmu. Goldstein, inače dobro upućen u rusku nauku o književnosti (posebno u tekstove V. G. Bjelinskog, L. Grosmana, A. Gornfeljda, D. Mereškovskog, A. Štejnberga, P. Berlina, D. Zaslavskog, V. Desnjicki), ključni argument preuzima od A. S. Dolinjina, prema kome je tema Rotšilda nerazlučivo povezana sa temom Hrista. Tu se, međutim, krije i kratak spoj u ideologiji Dostojevskog. Naime, vladavinu buržoazije oličenu u Džejmsu Rotšildu pisac olako izjednačava sa idejom o svetu prepuštenom   na milost i nemilost jevrejske buržoazije.

      Sa Ljamšinom, sporednim likom u Zlim dusima (1871) jevrejska tema zadobija nove psihološke nijanse, jer je reč o liku koji „nastaje”, odnosno o liku čija maska spada kako bi se na kraju pokazalo da je i ovaj pokršteni Jevrejin zapravo čovek bez ikakvih obzira prema drugima. Godine 1872. Dostojevski je preuzeo dužnost glavnog urednika Građanina, i u ovom razdoblju će, u publicističkim spisima, ranije ostvarene slike Jevrejina prerasti u apokaliptičnu viziju: Jevrejin na vlasti, gazda na ruskoj zemlji, sa ruskim narodom na kolenima pred njim. „Ako se ne osvesti, sav ruski narod pašće u klopku svih mogućih Židova”, beleži populistički nastrojen Dostojevski, uveren da će narodna mudrost, zasnovana na veri, preokrenuti ovaj zamišljeni tok istorije. Vladavina Jevreja prepliće se s vladavinom materijalizma, vampira koji je isisao životnu srž zapada i čija se sablast nadvija nad Rusijom

      Goldstein upečatljivo dočarava polemiku Dostojevskog i Arkadija Kovnera, njegovog književnog poštovaoca i Jevrejina sa izuzetno zanimljivom biografi jom. Potonji je piscu postavio ključno pitanje: „Ja bih želeo da znam zbog čega se vi bunite protiv ’Žida’, a ne protiv eksploatatora uopšte (...)”; potom je dodao primedbu koja se odnosi na preterano uopštavanje i izneveravanje činjenica: od tri miliona ruskih Jevreja, barem dva miliona i devetsto hiljada vodi „očajničku borbu za opstanak”, sličnu onoj koju vode pripadnici bilo kog drugog naroda na svetu; povrh svega, ukazuje Dostojevskom da je i njegova predstava o ruskom narodu utopijska, jer koliko Rusa deli piščev sistem vrednosti utemeljen na „mudrosti” i „veri”? Naposletku, Kovner podvlači glavni problem: politička opštost u borbi protiv pravih neprijatelja teško da se može izgraditi na nacionalnoj osnovi – teško je dokazati da su buržoazija, kapitalizam, bogatstvo, eksploatacija, isto što i jevrejstvo, biće da je problem dominacije znatno složeniji, a njeno najveće lukavstvo da stvarajući sukobljene mikrogrupe sprečava artikulaciju opšteg političkog interesa. Dostojevski ne uspeva na pravi način da odgovori Kovneru, i što više pokušava da se opravda većma tone u antisemitizam. Goldstein je u pravu kada kaže da epistolarni dijalog sa „otpadnikom” iz geta, Avramom (Arkadijem) Kovnerom, pomaže da se bolje postavi i razume jedno protivrečno i mračno poglavlje iz intelektualne biografi je Dostojevskog. Slično važi i za prepisku Dostojevskog i jevrejske devojke Sofi je Lurije iz 1877. godine – iako prema njoj gaji lične simpatije, njegov stav prema zajednici iz koje je ona potekla nije ublažen. Premda se ne bave nijednim od velikih literarnih radova, stranice povezane sa ova dva imena su najzanimljivije u Goldsteinovoj knjizi i čitalac se oseća kao saučesnik autora u otkrivanju manje poznatih detalja iz Dostojevskovog života.

Slučaj Braće Karamazovih, romana poznatog po snažnoj etičkoj dimenziji, dočaran je na kraju, kao neka vrsta poente u odnosu na prethodno izložene uvide. Naime, na Lizino pitanje: „...je li istina da Židovi o Uskrsu kradu decu i kolju ih?”, Aljoša, tako čist i Bogu blizak, odgovara: „Ne znam.” Goldstein smatra da je ovim iskazom Dostojevski narušio glavne principe svog književnog rada, koji se temelje na ljudskoj i psihološkoj istinitosti likova, pogotovo na njihovoj umetničkoj celovitosti, i pita se, u neverici: „Kakva ga je sila đavolja
navela da tako izneveri Aljošu, tako čistog i tako Bogu bliskog, u drugim prilikama sposobnog da odgovori gromkim ne na pitanje: da li si spreman da buduću sreću čovečanstva zasnuješ na suzama samo jednog deteta?” Možda je ovo duboka pukotina u idealu, a možda je neminovna posledica one linije hrišćanskog mišljenja koja seže od sv. Pavla i temelji se na složenoj dijalektici mudrosti i ludosti – ni Aljoša, budući čovek, nije nadljudski mudar, kao što nije, kao hrišćanin, ni sasvim lud za ovaj svet. Goldstein smatra da se odgovor ne može opravdati ni na ljudskom ni na umetničkom planu. Koren Dostojevskovog
antisemitizma, kako je istaknuto u „Zaključku”, leži u činjenici da on ne želi jevrejskom narodu da prizna karakter izabranog naroda, kako bi sebe, budući nesiguran, dublje uverio u ideju da je ruski narod upravo narod bogonosac. Tako Jevreji, kao što često biva, imaju apofatičku funkciju: oni su negativni, „strašni” drugi koji treba da uzvisi pozitivitet etničke grupe kojoj pripada autor.

     Goldstein na jednom mestu saopštava poznatu istinu: „Do kraja svog života Dostojevski će neumorno ocrnjivati Francuze”; ništa bolje nisu prošli ni Poljaci, dok su simpatije rezervisane za Engleze, za Nemce najpre podsmeh, a od sedamdesetih godina posmatraju se kao pouzdani ideološki saveznici. Povrh toga, kao što u predgovoru ističe Miodrag Radović, paklena povorka velikih grešnika, mračni i problematični likovi, zločinci i prestupnici, naslikani najtamnijim bojama, gotovo svi su Rusi. Strogo literarno govoreći, jevrejski
likovi su u delu Dostojevskog prilično retki, a značajniju ulogu igraju samo Isaj Fomič Bumštajn u Zapisima iz mrtvog doma i Ljamšin u Zlim dusima. No, kada je u pitanju intelektualni, društveni i politički profi l Dostojevskog, iskazi o Jevrejima su veoma česti i rasuti su u romanima i člancima. Goldstein je uradio veliki posao samim tim što je takve iskaze okupio na jednom mestu; knjiga je pisana sedamdesetih godina, i još uvek je pod snažnim uti cajem pozitivističke i humanističke kritike svojstvene francuskoj komparatistici i fascinira njena bezmalo pravnička doslednost u analizi obuhvaćene građe.

      Etički elementi rada F. M. Dostojevskog ne mogu se zanemariti i jasno je da njegovi mnogobrojni iskazi o Jevrejima i drugim narodima uistinu deluju antisemitski i rasistički. Vredi, međutim, istaći činjenicu da poznatost „rasizma” dugujemo nacističkom istrebljenju Jevreja, što doprinosi osetljivosti teme čak i kada je reč o autorima koji su živeli daleko pre Drugog svetskog rata. Reč antisemitizam pojavila se prvi put u Nemačkoj 1880. godine, a vanrednu popularnost stiče širom Evrope krajem XIX i početkom XX veka. Formulisali su
ga intelektualci konzervativno-nostalgičnih pogleda, a „Jevrejin” je postao simbol svega što je najgore u Evropi nastaloj posle Francuske revolucije: premoći razuma nad verom, grada nad selom, novca nad fi zičkim radom, konkurencije nad hijerarhijom, apstraktnog radikalizma nad jednostavnim istinama, internacionalizma nad odanošću jednoj državi. Iako je reč rasa (race) poznata još od 1648. godine, rasizam je neologizam nastao u Francuskoj 1932. godine, dok je tek u drugoj polovini XX veka počeo nedvosmisleno da označava
teoriju o hijerarhiji rasa i verovanje da društveni status zavisi od rasnih osobina. U pitanju je, prema istraživanju Cvetana Todorova iz dragocene knjige Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikost (1989, srpski prevod 1994), idejni pokret koji je nastao u Zapadnoj Evropi sredinom XVIII i okončao se sredinom XX veka – on bi se spretnije mogao označiti kao rasijalizam, kako bi se razlikovalo učenje od oblika ponašanja. U takvoj upotrebi posebno je značajna uzajamna povezanost fi zičkih, intelektualnih i moralnih karakteristika, jer se
rasna podela istovremeno javlja kao oblik kulturne podele, a pojedinčevo ponašanje u velikoj meri zavisi od rasno-kulturne grupe kojoj pripada, što se sve zajedno pokazuje kao navodno valjana osnova za raznovrsne oblike nacionalnih razlikovanja, karakterizacija i hijerarhizacija, jer upravo rasijalizam, kako pokazuje Todorov, paradoksalno počiva na verovanju u donošenje univerzalnih sudova, u jedinstvenu hijerarhiju vrednosti, odnosno u jedan okvir za procenjivanje na osnovu kojeg se mogu donositi univerzalni sudovi. Shodno
tome, utisak je, posle studije Mi i drugi, napisane desetak godina nakon Goldsteinove knjige, da bi Dostojevskog, bez obzira na oštrinu i neopravdanost njegovih stavova, trebalo svrstati u diskurzivni poredak „rasijalista”, a ne među rasiste u smislu koji ova reč zadobija nakon nacističkih zlodela u Drugom svetskom ratu i novijeg obelodanjivanja genocidnih aspekata evropskih kolonijalnih projekata koji su odneli milione života širom sveta.

      Na kraju se mora istaći da ova akribična, informativna i disciplinovana knjiga neće ukinuti važnu iluziju prve čitalačke noći koju nam, uprkos bibliotekama ispunjenim radovima o njima, dodeljuju veliki majstori. Ako, međutim, zastanemo kod pojedinih začuđujućih iskaza, poput Aljošinog „ne znam”, ona će nam biti valjan putokaz u njihovoj kontekstualizaciji. Putokaz, ne i put, jer polifoni fi kcionalni lavirint Dostojevskog ne poznaje lake ishode čitalačkih traganja.
izvor 

Gijom Apoliner, Pisma za Lu

Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.

Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, izraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom