Albert Moravia, Misli

Sve je pošlo naopako u kući Pegoraro. Žena je urlala da se tako dalje više ne može i mahala po zraku svežnjem neplaćenih računa: krojačica, postolar, mesar, kobasičar, slastičar, cvećar, vinar itd. itd. Mlađa je kći histerično tražila jedan auto samo za sebe (to bi bio peti u kući).
Starija je tvrdoglavo zahtevela da joj se iznajmi veća kuća za stanovanje, gde bi pošla živeti s mužem i upravo rođenim blizancima. Sin jedinac, neprestano drogiran i večiti buntovnik, stavio je oca pred gotov čin, aut-aut: ili mesečni džeparac ili ću ići krasti. Napokon, i sâm se Pegoraro našao u škripcu jer je morao obustaviti radove na izgradnji jedne svoje vile u meksičkom stilu na obali mora, u blizini Circea.
Razlog te neočekivane finacijsko-egzistencijalne krize u porodici  bio je vrlo jednostavan: Pegoraro je već tri meseca bio prisiljen živeti s golom platom predsednika javne, da ne kažemo paradržavne, Ustanove "Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta". Bez obzira koliko bila u skladu s važnošću mesta, sada mu ta plata nije više bila, u najmanju ruku, dovoljno visoka za život na visokoj nozi na koji se porodica Pegoraro već neko vreme navikla. Stoga, neka se ne misli da je visina bila posledica nekih manje čistih motiva. Prema jednom zakonu, koji je stupio na snagu istovremeno s osnivanjem Ustanove, bilo je određeno da službenicima Ustanove osim plate, recimo tako, ugovorene, ide još jedna okrugla svota iz državnih rezervi, koju im Država uplaćuje prilikom prirodnih nesreća. Neko će sada primetiti: kakve veze imaju službenici Ustanove s državnim rezervama, po svoj prilici određenim za obnovu opustošenih područja? Odgovaramo: jedan deo toga novca ide službenicima Ustanove kako bi "mislili" na stradalnike.
Stavili smo u navodnike glagol "mislili", jer tu - kako se kaže, ili bolje kako se govorilo - leži zec, budući da se zakon o prirodnim nesrećama temelji na ovoj dvosmislenoj rečenici: "Država će svaki put kada se utvrdi nesreća izazvana prirodnim uzrocima prebaciti Ustanovi 'Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta' potrebna sredstva za obnovu postradalog područja. Sa svoje strane Ustanova, će misliti na obnovu."

Nema onoga ko ne vidi kako je jedan, ne toliko mudar, zakonodavac, pribegavši jednom tako dvosmislenom glagolu kao što je "misliti", u tomu delu zakona dao povoda najrazličitijim tumačenjima. I doista, odmah nakon stupanja na snagu zakona, rasplamsala se strašna prepirka. S jedne strane, bilo je onih koji su tumačili značenje glagola "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom"; s druge strane, bilo je onih koji su tvrdili da "misliti" zapravo znači "opskrbiti". Prvi su govorili: "Misliti ne znači delovati. Reći: 'Mislio ga je ubiti' ne znači: 'Ubio ga je'." Drugi su odgovarali: "Ipak se kaže: 'A ko će misliti na udovicu? Na nju će misliti porodica'."
Nije previše jasno što se dogodilo na kraju prepirke; kako se čini, prevladalo je mišljenje prvih, i to na temelju filozofski besprekornog rasuđivanja, da je sve misao i da svet ne bi postojao bez misli koja se misli, na taj način ne bi postojali ni gradovi koje su razorili potresi ili uništile poplave. I tako na jednostavno pitanje: "ko misli na stradalnike?"; Ustanova može mirne savesti, a sve prema važećem zakonu, reći: "Na stradalnike mislimo mi." I, doista, nije bilo nikakve sumnje da nisu mislili.
To Ustanovino "misliti" sastojalo se u prvom trenutku nakon nesreće o uobičajnim brzojavima, govorima, pozivima, a također i o ne manje tradicionalnim izlascima komisija na mesto događaja, te o posetama političara; a tek u drugom trenutku "misliti" se sastojalo u smišljanju projekata, planova, programa i hipoteza za obnovu. Kako se vidi, glagol "misliti" se primenjivao s najvećom strogošću; zaposleni Ustanove "mislili su" na stradalnike od jutra do večeri, a da pritom, neumoljivo i opsesivno, nisu dopustili ni trena da ih zavede neka druga misao.

Doista, glagol "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom" iscedili su do poslednje kapi i od njega se nije odustajalo, osim u slučaju kada se misao, nakon što su temeljito proučili problem obnove u svim svojim vidovima, nije povlačila iz samog problema kao val koji se, nakon što je preplavio plažu, povlači tekući natrag u more. Uostalom, ništa ne može prikladnije dati ideju svrhovitosti Ustanove od one koju je sâm Pegoraro izrekao u jednom delu svoga govora prilikom otvorenja nove zgrade sedišta Uprave: "Mi smo ponosni da otvaramo ovo naše sedište. Zašto smo ponosni? Jer se ni jedna Zemlja ne može podičiti Ustanovom poput ove; niti Japan, gde se zemlja trese tako reći svih dvadeset četiri sata; niti Sjedinjene Države, koje imaju u Kaliforniji, jedno od zemljotresno najaktivnijeg područja u svetu. I upravo mi ponosno kažemo stradalnicima: do sada se niko nije brinuo o vama, niko se nije zanimao za vas, niko nije mislio na vas. Bili ste napušteni među ruševinama svojih kuća, prepušteni sami sebi da ih ponovno podignete bez ijedne reči utehe ili čina solidarnosti. Ali od sada pa nadalje, tu je Ustanova. U trenutku očaja staviće vam ruku na rame i reći: 'Hrabro!' Da, Ustanova će primeniti jedino sredstvo s kojim raspolaže čovek kako bi nadvisio bilo koju teškoću, sredstvo na prvi pogled nedelotvorno, ali, u svakom slučaju, temeljito i odlučno: misao. A vi, vi ćete, doista, uz poticaj te misli osokoliti duh, zavrnuti rukave i dati se bez daljnjega na posao."
Na ovom mestu neko će hteti znati na temelju kog kriterija su državna sredstva za obnovu bila deljena među dužnosnicima Ustanove. Odgovaramo da je podela bila obavljena pomoću jednog naročitog compjutera, a na temelju količine misli koju je svaki zaposleni uistinu posvetio tim redovnim prirodnim nesrećama; količinu misli su merili jednim izvanredno osetljivim elektronskim uređajem koji se nalazio ispod košulje obešen na prsa. Taj uređaj, jedno stvarno čudo minijaturne tehnologije, odabirao je i odvajao misli posvećene prirodnim nesrećama od onih posvećenih, recimo ljubavi, kuhinji ili vlastitim bolestima.
Odjednom se taj, tako savršen administrativni mehanizam, rasuo; državna sredstva, koja je parlament redovito izglasavao i stavljao Ustanovi na raspolaganje, postajala su sve ređa i skromija. Tajanstveno, kao one reke koje najednom nestanu u pustinjskom podzemlju i niko ne zna gde su se izgubile, tako su se i sredstva na jednom neodređenom mestu svoga puta, od ministarstva finacija do džepova službenika Ustanove, gubila bez traga. Napokon je Pegoraro doneo odluku. Pozvao je odmah jednog mladog i gorljivog službenika, stanovitog Vaccara, i dao mu nalog da provede najpomniju istragu o državnim sredstvima i njihovom čudnom i neobjašnjivom nestanku. "Moramo," zaključi Pegoraro, "slediti tok javnog novca od izvora pa naniže, sve do ušća. Neko je skrenuo taj tok u vlastiti kanal, za svoju upotrebu i potrošnju. Moramo pronaći toga nekoga. O tome zavisi dobro ime Ustanove."

Pegoraro je fizički nalikovao na kuglu, ili bolje rečeno na dve kugle, jednu veliku, koja beše telo, i jednu manju, koja beše glava. Pegorarovo lice, okruglo i bledo poput meseca, večno je u sebi imalo utisnut izraz u isto vreme strpljive i razdražljive dosade, nešto poput dosadne muhe koja se nije mogla niti poterati niti zanemariti i koja stalno leti tamo-amo i, kako već to čine muhe, traži povoljno mesto gde će sesti i čistiti krilca i nogice. Taj izraz tupe i ozlojeđene dosade bio je snažniji no ikada onog dana kada je Vaccaro telefonski obavijestio nadređenoga da je istraga na pozitivan način privedena kraju; i tada je on, Vaccaro, pitao može li doći do predsjednika i predočiti mu rezultate istrage?
Vaccaro, obrazovan i častoljubiv mladić, bijaše istinski tip modernog i suvremenog službenika koji je u "tijeku" i koji znade misliti na stradalnike na jednoj kulturno višoj razini, miješajući sociološka pitanja manje više marksistička, s onima psihološkima, manje više frojdističkim. Pegoraro, koji bijaše starog kova, nije bio voljan dijeliti tako napredna mišljenja; nu, ipak je osjećao stanovitu znatiželju da vidi dokle može doprijeti taj nemiran um. Hitro mu odgovori telefonom da odmah dođe.
I Vaccaro uđe i prvo upita Pegorara za zdravlje, a kada je dobio zadovoljavajući odgovor, sjedne, nakašlja se da pročisti grlo i započe: "Dogodilo se nešto nenormalno i nevjerojatno. Radi se o ovome: službenik koji je bio zadužen za computer - a ovaj je istovremeno bio zadužen za raspodjelu državnih sredstava -, točnije rečeno knjigovođa Bovaro, umjesto da prema slovu zakona prelije sredstva Ustanovi, smislio je jednu istinsku i zgodnu prijevaru, pravu pravcatu manipulaciju s proračunom; on je, kraće rečeno, državne novce skrenuo, zamislite, prema stradalnicima."
Tada se predsjednikovo lice zgrčilo kao da mu je nevidljiva muha, koja mu je čitavo vrijeme dosađivala, sjela na desnu obrvu. Potom, jedva mičući usne, Pegoraro reče: "To je nemoguće."
"Nažalost je to i te kako moguće, jer taj čitav metež traje već godinama, a Ustanova, to sada moram reći, u ovoj prašini koja se podigla protiv klijentelizama i skupina parazita, može ozbiljno biti optužena kao jedno od najvećih izvora rasipništva u ovoj Zemlji. Što vi mislite, s čime su stradalnici obnovili svoje kućerke? Upravo s tim javnim novcima, to jest novcima koje Država doznačava Ustanovi, što hoće reći sama sebi. A knjigovođa Bovaro se pobrinuo da ih usmjeri prema džepovima mnogih od onih koji su uneserećeni potresima, poplavama, odronima itd. itd., to jest najgoroj, najnekorisnijoj, najjadnijoj, najoštećenijoj klijenteli."
Pegoraru se ponovno zgrči lice: sada mu je muha sjela na vrh nosa. Samo je promrmljao: "Tko to kaže?"
"Gospodine predsjedniče, to kažu izgrađena sela s njihovim lijepim trgom, s njihovom lijepom crkvom, s njihovom lijepom vijećnicom, s njihovim lijepim kućama. Da su to barem moderna sela, montažna, koja su poslije izgradnje dostojna imena onoga što se novim sociološkim terminima naziva podproleterijat Države! Ne, gospoda stradalnici su htjeli da se ta sela obnove s materijalom najbolje kakvoće. Dakle, parazit se ne zadovoljava samo da siše krv zajednici nego pri tom, recimo tako, hoće krv prve kakvoće."
Pegoraro je kihnuo. Muha mu se očigledno zavukla u nosnicu. Nakon što je nos, kojeg je držao s dva prsta, ispuhao i nakon što je pozorno pregledao maramicu da vidi je li muha u njoj, Pegoraro je komentirao: "Nevjerojatno. Ali Bovaro je jedan od naših najboljih službenika. Čovjek ne samo pošten, nego i strog; ne samo savjestan, nego i cjepidlaka. Teško ga je zamisliti da je u jedan tren postao nepošten, lišen savjesti. Ako je to što mi kažete istina, tada mora da je postojao neki osoban i jak razlog, dapače vrlo jak... Drugačije nije bilo moguće."
Vaccaro se požurio odobriti riječi svoga predpostavljenog: "Na to sam i ja pomislio: jak razlog, vrlo jak. Sebi sam predočio i neke hipoteze. Prva je bila najočitija; dakle, kakav jači razlog može biti od osobne koristi? Ništa ne znači biti pošten, uz to i strog. Pokvarenim se čovjek ne rađa, takvim postaje; i najuzorniji čovjek može popustiti pred nenadanim iskušenjem; jednom su to iskušenje nazivali đavlom, danas ga nazivaju konzumizmom. Dakle, Bovaro je možda od stradalnika primio mito, ili tako zvanu plavu kuvertu, jer su ti ljudi očito očajni i lišeni osjećaja za moral. I zbog toga je novce, koje je država namijenila Ustanovi, skrenuo u njihovu korist. Ne, ta je hipoteza odmah pala. Bovaro je gotovo siromah. Živi sa ženom i dvije kćeri u stanu od četiri sobe i nusprostorije, nema kuću na selu ni vilu na moru, kćeri i žena mu rade, ima samo jedan auto, i to najobičniji. Prije svega, njegov se način života nije u posljednje vrijeme promijenio. Istina da je u jednoj prodavaonici u središtu grada kupio servis za jelo od engleskog porculana; ma kakva plava kuverta, ma kakvo mito s kojim se kupuje nekoliko komada pečene zemlje?"
Pegoraro nije rekao ni da ni ne. Ograničio se samo na to da krivi usta: muha se sada šetala po gornjoj usni. Vaccaro je, zbog povlađivanja, jedan trenutak oklijevao, potom je nastavio sa svojstvenom živahnošću: "Ne, ne, treba kopati dublje, treba ići dalje. Budući da je korupcija isključena, sastavio sam drugu hipotezu: sentimentalnu."
Izgleda da je ovaj put muha odletjela dalje od tog blijedog i pospanog lica. Stanovito svjetlo prigušene zlobe je za trenutak zamijenilo uobičajnu dosadu, koja je kraljevala na njegovu licu. Pegoraro reče: "A žene, ah!"
"Žena, u svakom slučaju. Stradalnici su često Južnjaci. Južnjakinja je vatrena, strastvena, očaravajuća. Tko nam može jamčiti da za vrijeme posjeta jedne od onih komisija barakaša, koji dolaze ovamo s molbama da se misli na njih (kao da to ne činimo ostalih dvanaest sati!). Tko nam može jamčiti, kažem, da nije u jednoj od tih komisija bila i kakva ljepuškasta djevojka, koja je privukla Bovarovu pozornost? Nu i taj trag, treba to odmah reći, nije vodio nikamo. Nikakve ljubavi za jednu ili više stradalnica nije bilo u Bovarovom životu!"
S posljednjim refleksom uspavane zlobe Pegoraro je prokomentirao: "Ništa od žena, hm." Na to je nabrao lijevu stranu lica: jao, muha se vratila, sjela posred obraza i gladila si krila. Vaccaro je nastavio: "Kada se isključe hipoteze o korupciji i ljubavi, ostaje samo hipoteza Edipova kompleksa."
Pegoraro pomaknu jedno uho, samo jedno, onako kako čine neke životinje: muha mu je istraživala desnu ušnu školjku. Potom će dodati osmijehom čovjeka koji se dosađuje: "Edipov kompleks? Kakve tu ima veze Edipov kompleks?"
"Ima, i te kakve. Pogledajmo malo. Za Bovara Ustanava je otac, a pravda je očito utjelovljenje ženskog spola, dakle, majka. I Bovaro bi htio cijelu majku za sebe, a kao posljedica je mržnja prema ocu. Tada je, da naškodi ocu, pokrenuo tu veličanstvenu prijevaru s državnim sredstvima."
Nasuprot jednom takvom neuobičajnom kulturnom razmetanju, Pegoraro, koji nije čuo za Freudovo ime, odlučio si je počešati čelo na mjestu gdje je u tome trenutku muha, očevidno, izazvala posebno snažan svrbež. Tada grunu žestoko: "Ustanova otac, pravda majka? Dragi Vaccaro, oprostite na nepristojnosti, ali tu pravdu je sa svojom prijevarom profućkao sâm Bovaro, a ona je jednaka velikoj nepravdi učinjenoj svima nama, njegovim kolegama i prijateljima!"
Prilagodljiv već kakav je, Vaccaro je odmah prihvatio da frojdistička hipoteza nije održiva: "Da, istina je. Ali, uzmimo da je Bovaro, kako se kaže? 'različit'."
"I onda?"
"Onda homoseksualna sastavnica može dovesti do gorih zastranjenja, do želje da... da učini 'ono' vlastitoj majci."
Pegoraro je stisnuo obje nosnice: muha se zavukla u dno nosa. Potom će odlučno: "U Ustanovi ne postoje 'različiti', tu su samo 'normalni'. To biste, dragi Vaccaro, morali znati jer ste u isto vrijeme, a prema mojoj izričitoj naredbi, vi dovršili istragu o tome, recimo tako, zastranjenju, i utvrdili da ne postoji apsolutno ništa zabrinjavajuće. A druge hipoteze?"
"Hipoteza nedruštvenosti. Bovaro je skromna podrijetla, proveo je djetinjstvo u jednoj četvrti u predgrađu, nikada se nije uspio potpuno uključiti u društvo, uvijek se smatrao isključenim, izbjeglicom. Napokon: on je već od rođenja društveni stradalnik. Dakle..."
"Dakle, što?"
"Dakle, Bovaro bi mogao imati dvostruku ličnost. Danju privržen službenik, a noću anarhist. Doktor Jekyll i Mister Hyde."
Mora da je muha do kraja naljutila Pegorara; jer se u jednom trenu podiže i reče Vaccaru: "Pođimo Bovaru. Možda dođemo do istine ako ga izravno ispitamo."
Pegoraro obiđe radni stol i uputi se prema vratima. Vaccaro ga je rastreseno slijedio. Tako obojica iziđoše iz ureda, predsjednik nizak i okrugao, a službenik vrlo visok, vitak i suh. Nisu išli daleko. Spustili su se dizalom dva kata niže i zašli u jedan vrlo dugačak hodnik. U dnu hodnika nalazila su se jedna staklena vrata; na oba krila se vidio natpis u bijelim slovima: "Misli!", Pegoraro ga je u tišini pokazao Vaccaru. Potom, ne dižući ruku, predsjednik je udarcem samog trbuha otvorio vrata i ušao.
Bovarov ured je bio u velikom neredu. Posvuda je bilo, u ladicama i na stolovima, papira i bilježnica; vidjela su se brda dokumenata. Na jednom crtaćem stolu nalazio se reljef nekog grada, bez sumnje sada već obnovljenog zahvaljujući knjigovođinim prijevarama i krivotvorinama. Pegoraro se ograničio samo na rječit pogled kojim je Vaccaru pokazao reljef; poslije se približio Bovarovom stolu. Jedan je malen čovjek, istovremeno nježna i gruba izgleda, na njegov ulazak skočio na noge; Pegoraro mu grubo reče: "Bovaro, ne gubimo vrijeme uzaludnim razgovorima; dokazi vaših pronevjera su neosporni i nalaze se ovdje. Nisu verbalni ni pisani; čvrsti su poput betona, cementa, opeka, poput svih solidnih materijala, zar ne? Ja sam ovdje ne za to da analiziram te nevjerojatne radnje, nego da prihvatim vašu ostavku. Vi ćete ići u mirovinu, a na vaše ćemo mjesto postaviti jednog službenika za kojega ćemo znati da nam je pouzdan; radi dobrog imena Ustanove, sve ćemo zataškati; a što se tiče sprčkanih milijarda, naći ćemo načina da ih malo-pomalo prikažemo u dodatcima završnog računa."
Očekivao je da se Bovaro pokori njegovoj volji, da kao veliki dobričina iziđe iz ureda i ode kući. Nu, nasuprot tomu, maleni knjigovođa skoči na noge i zaviče: "Ostavka, brus tebi. Kakvi dokazi? Kakve pronevjere? Ja nisam napravio ništa drugo, osim što sam se držao zakona!"
"Ah da, razumije se, zakon predviđa da vi državne novce prebacite na Ustanovu i potom ih doznačite stradalnicima. Da, to zakon kaže, ha!"
A drugi će povišenim glasom: "U zakonu piše: 'Ustanova mora misliti na stradalnike!' Misliti znači opskrbiti, dakle..."
"Misliti ne znači opskrbiti. Misliti znači misliti."
"Ma tko to kaže?"
"To kaže zakon."
"Nije istina."
"Jest, istina je."
"Lopove."
"Zar?"
"Lopove, lopove, lopove."
Ovaj put se činilo da Pegoraro nema samo jednu muhu, dapače, čitav roj mu je zujao oko lica. Povukao se, čitavo lice mu je bilo u grču; hodajući natrag s guzovima je otvorio vrata; i zajedno s Vaccarom izišao u hodnik, dok ga je pratio promukli glas bjesomučnika koji se nastavio derati: "Lopove, lopove, lopove." Nu, kada se našao u hodniku Pegoraro nije ni pomišljao da se vrati u svoj ured. Prema svom običaju, na posve očevidan način dao je naloge: "Radi se o jasnom slučaju paronoje. Vi ćete telefonirati u duševnu bolnicu i recite im da što je prije moguće pošalju amo ambulantna kola. A ja ću sa svoje strane obavijestiti ravnatelja duševne bolnice, on je moj dobar prijatelj. I nadasve: vodu u usta, u pitanju je dobro ime naše Ustanove. Prije svega, sada treba misliti na budućnost: ono što je bilo, bilo je; mnoge milijarde su bačene u vjetar, treba imati malo strpljenja. Napokon, što je prije moguće treba se pobrinuti da se imenuje službenik koji će zauzeti Bovarovo mjesto. Treba nam netko tko je istovremeno tvrd i krut, revolucionar i konzervativac..."
Pegoraro na tome mjestu umukne i uperi oči u Vaccara, koji je stajao nagnut nad njim, i kojem se na licu malo-pomalo ocrtavao vrlo vrlo složen izraz nečega između nade i podložnosti. Potom zaključi: "Taj netko bi mogli biti i vi, Vaccaro. Samo neka se mnogo ne priča o ljubavi između Ustanove i Pravde u svjetlu Edipova kompleksa."
U to se razgovor njih dvojice počeo gubiti u tom vrlo dugačkom hodniku, na dnu kojega su se nalazila staklena vrata s rječitom naredbom: "Misli!" A muha se, premorena letom, konačno skrasila na Pegorarovoj ćelavoj lubanji, sklopila krilca i spuštene glave zaspala.
izvor
 

Pismo Chestertonu

Nadbiskup Venecije Albino Lucini (Ivan Pavao I) 70-ih je godina pisao Chestertonu kako bi izrazio svoje slaganje s temeljnim problemima koji pogađaju moderni svet. O čemu je nadbiskup pisao kao gorućem problemu modernoga sveta saznajte u njegovom pismu upućenom Chestertonu.

 

"Dragi Chestertone,

na talijanskoj televiziji tokom proteklih nekoliko nedelja gledali smo Oca Browna, vašeg zadivljujućeg detektiva-sveštenika, lika koji je tipičan za vas. Šteta što nismo imali i Profesora Lucifera i redovnika Michaela. Jako bih ih voleo videti, onako kako ste ih vi opisali u knjizi "Kugla i Krst", kako sjede jedan kraj drugoga u letećem brodu.
„Nekad sam poznavao čoveka nalik tebi Lucifere“ reče Michael, „taj je čovek također verovao da je ovaj simbol hrišćanstva (krst) simbol divljaštva i svega nerazbora. Njegova je priča vrlo zanimljiva. Također je savršena alegorija o onome što se događa racionalistima poput tebe.
Započeo je, naravno, zabranjujući raspelo u svojoj kući, ili oko vrata svoje žene, ili čak i na slici. Rekao je, baš kao što i vi kažete, da je krst despotski i čudnovat oblik, da je monstruozan, voljen zato što je paradoksalan. Nakon toga je postajao sve besniji i nastraniji. Budući da je živeo u rimokatoličkoj zemlji čupao je krsteve pokraj ceste. Napokon, na vrhuncu svog ludila, popeo se na zvonik župne crkve i odlomio krst, mašući s njime po zraku i držeći divljački monolog pod zvezdama.
Tada se jedne mirne ljtne večeri, dok je uskim prolazom išao svome domu, nad njim nadvio demon njegovog ludila s divljačkom preobrazbom koja menja svet. Pušio je stojeći na na trenutak ispred beskrajnog niza drvenih ograda, kada mu se najednom otvoriše oči. Svetlost se nije promenila, niti se list pomakao, no on je video, poput nagle promene okoline, da su ove ograde vojska bezbrojnih krsteva povezanih međusobno preko brda i dolina. Zamahnuo je svojim teškim štapom i zaputio se prema ogradama kao prema vojsci. Milju za miljom putem prema svome domu rušio ih je i trgao  jer  je mrzeo krist a svaka ograda je zid od krsteva.

Kada se vratio kući bio je doslovno lud. Seo je na stolac i započeo s njime  jer su prečke na drvenariji ponavljale mrsku sliku. Bacio se na krevet istovremeno shvativši da je on također, kao i sve stvari koje je načinio čovek, izgrađen proklinjanom strukturom. Uništio je sav nameštaj jer je bio načinjen od krsteva. Zapalio je kuću jer je bila napravljena od krsta.

Našli su ga u reci.
Lucifer ga je promatrao grizući usnicu.
 „Je li ova priča stvarno istinita?“ zapitao je.
„O, ne“ reče Michael, „To je alegorija. To je alegorija koja govori o vama i svim vašim racionalistima. Počinjete uništavajući Krst, ali završite uništavajući nastanjivi svet.
Redovnikov zaključak, koji je Vaš dragi Chestertone, je ispravan. Uzmite Boga i što preostaje, što ljudi postaju? Na kakav nas to svet srozava? "Na svet napretka!" Čujem neke kako govore, "svet izobilja!" Da,  ali ovaj slavni napredak nije sve što se nekad hvalisavo isticalo da će svet postati. Sadrži i druge stvari u sebi: projektile, bakteriološka i atomska oružja, proces zagađenja, sve stvari koje, ako se ne pozabavimo s njima na vreme, prete padom cele ljudske vrste u katastrofu.
Drugim rečima, napredak koji uključuje ljude koji vole jedni druge, koji misle na druge kao na braću i decu jednog Oca, Boga, može biti veličanstvena stvar, ali napredak koji ne uključuje ljude koji prepoznaju jedinoga Oca u Bogu, postaje stalna opasnost. Bez usporednog moralnog napretka, koji je neprekidan i večan, napredak razvija ono što je najniže i najokrutnije u čoveku, stvarajući od njega stroj kojim vladaju drugi strojevi, broj kojim upravljaju drugi brojevi, postaje ono što Papini naziva "mahniti divljak, koji kako bi zadovoljio svoju grabežljivost, destruktivne i razuzdane instinkte, ne koristi više toljagu, nego poseduje golemu snagu prirode i mehaničkih izuma i njima se koristi."
Da, znam da postoji mnogo ljudi koji misle suprotno od ovoga, koji gledaju na religiju kao na utešan san izmišljen od strane ugnjetavanih ljudi... koji smatraju Boga mrtvim ili umirućim... ipak, dragi Chestertone, vi i ja padamo na koljena pred Bogom koji je prisutniji nego ikada pre. Samo on može dati zadovoljavajući odgovor na pitanja koja su svima najbitnija: ko sam ja? Odakle sam došao? Kuda idem?

Osećaj za pravdu koji postoji u svakom čoveku, nezavisno od njegove vere, zahteva da dobro koje činimo i zlo koje podnosimo treba biti nagrađeno. Zahteva da glad za životom, koju svi mi posedujemo, treba biti zadovoljena. Gde i kako ako nema drugoga života? I od koga ako ne od Boga? I od kojeg Boga ako ne od Boga o kojem Sveti Franjo Saleški piše: "Ne boj se Boga, koji ti ne želi nauditi, nego ga ljubi od svega srca jer ti želi toliko dobra."
Ono protiv čega se mnogi ljudi bore nije pravi Bog, nego kriva ideja o Bogu koju su oni stvorili. Ideja Boga koji štiti bogate, koji samo pita i zahteva, koji je ljubomoran na naš rastući prosperitet, koji neprestano s nebesa špijunira na naše grihe kako bi si dao užitak kažnjavanja ljudi.

Dragi Chestertone, vi znate da Bog nije takav, vi znate da je On i dobar i pravedan, otac izgubljenih sinova koji svima želi da budu, ne tužni i jadni, nego veliki i slobodni, tvorci vlastite sudbine. Naš Bog nije čovekov protivnik. On želi da mu budemo prijatelji, on nas zove da sudelujemo u Njegovoj božanskoj naravi i Njegovoj večnoj radosti. On ne traži ništa preterano od nas, zadovoljan je s jako malo jer On zna jako dobro da mi nemamo puno."

Gilbert Keith Chesterton ,Pravoverni berberin

Mislioci koji ne mogu verovati ni u jednoga boga često tvrde da je njima dovoljna sama ljubav prema čovečanstvu. Možda bi im uistinu i bila dovoljna kada bi je imali. Postoji vrlo realna stvar koju možemo nazvati ljubav prema čovečanstvu. U naše vreme postoji gotovo isključivo među onima koje nazivaju neobrazovanima, a uopšte ne postoji među onima koji o njoj govore.
Pozitivno zadovoljstvo prisutnosti bilo kog drugog ljudskog bića se šprimeti uglavnom, na primer, u gomilama okupljenim na državnim praznicima. To je razlog zbog kog su toliko bliže nebu (uprkos svom vanjskom izgledu) nego bilo koji drugi deo populacije.

Sećam se da sam jednom video gomilu devojaka, tvorničkih radnica, kako ulaze u prazan voz na prigradskoj stanici. Bilo ih je dvadesetak, i sve su ušle u jedan vagon, ostavljajući sve ostale vagone u potpunosti praznima. To je prava ljubav prema čovečanstvu. To je jasno zadovoljstvo zbog neposredne blizine svoje vlastite vrste. Samo što se čini da ova priprosta, plodna, stvarna ljubav prema ljudima u potpunosti nedostaje onima koji traže ljubav prema čovečanstvu kao zamenu za sve druge ljubavi. Časnim racionalnim idealistima.

Dobro se sećam eksplozije ljudske radosti koja je obeležila iznenadno pokretanje voza. Sve devojke koje nisu mogle naći sedeće mesto (a one su bile u većini) izrazile su svoje osećaje skačući gore dole. Nikada nisam video racionalnog idealistu kako čini nešto takvo. Nikada nisam video dvadeset modernih filozofa skupljenih u jedan trećerazredni vagon zbog čistog užitka što su skupa. Nikada nisam video dvadeset gospodina McCabes, svih u jednom vagonu, kako skaču gore dole.
Neki ljudi izražavaju bojazan da će vulgarni izletnici preplaviti sva predivna mesta poput Hampsteada ili Burnham Beechesa, ali njihov strah je nerazuman zato što izletnici uvek preferiraju putovati zajedno. Skupe se jedan do drugoga koliko god bliže mogu. Oni imaju upravu „zagušujuću“ strast za filantropijom.

No među manjim i blažim aspektima istog principa bez oklevanja ću prikazati problem preko običnog brice. Pre nego što bilo koji moderni čovek počne s autoritetom govoriti o ljubavi prema ljudima, inistiram (nasilno insistiram) da bi trebao biti jako sretan kada njegov brica pokuša razgovarati s njim. Njegov brica je čovečanstvo: neka ga voli. Ako nije zadovoljan s time neću prihvatiti nikakvu zamenu u obliku interesa za Kongo ili budućnost Japana. Ako čovek ne može voleti bricu kojeg vidi, kako će voleti Japanca kog ne vidi?

 Brici se često prigovara to što uvek prvo započne razgovorom o vremenu, ali svi knezovi i diplomati čine isto. Razlika je samo što oni govore o vremenu s hvalisavim zamorom i nezainteresiranošću, dok brica govori o njemu sa zapanjujućom, bolje rečeno neverovatnom, svežinom i interesom. Zamera mu se što govori ljudima da počinju ćelaviti. Njegova se vrlina, da tako kažemo, okrenula protiv njega. Optužen je jer je kao specijalist ozbiljan specijalist, i što kao trgovac nije u potpunosti rob. Ali jedini način da se stvari koje sam naveo dokažu je primer. Stoga ću dokazai izvrsnost razgovora s bricom jednim posbnim slučajem. Da me niko ne bi optužio za pokušaj dokazivanja lažnim sredstvima, moram naglasiti da se, iako sam zaboravio tačne reči koje su bile izgovorene, sledeći razgovor između mene i čoveka (nadam se), živučeg brice, uistinu pre nekoliko dana dogodio.

Bio sam pozvan na kućno druženje s ministrima u kolonijalnim zemljama, a za slučaj da ne bih bio zamenjen za nekog polureformisanog begunca skrivenog u središnjoj Australiji, otišao sam u brijačnicu u Standu kako bih se obrijao. Dok sam bio izložen toj torturi brica mi je rekao:

„Čini se da u novinama puno pišu o novom brijanju gospodine. Čini se da se možeš obrijati s bilo čime: štapom, ili kamenom, ili stupom, ili žaračem,“ (ovde sam počeo po prvi puta primećivati sarkastičnu intonaciju „ili s lopatom, ili...“
Tu je zastao kako bi pronašao novu reč, a ja sam mu, iako nisam znao ništa o ovoj temi, pomogao sa sugestijama u istom retoričkom raspoloženju.

„Ili sa kašikom za cipele“ rekoh mu, „ili s kuburom, ili s ovnom za razbijanje vrata, ili s...“
Tada je on nastavio osvežen mojom pomoći, „ili sa šipkom za zavese, ili s držačem za sveće, ili...“
Peglom“ predložih oštro, i tako smo nastavili u ekstatičnom duetu neko vreme. Tada sam ga zapitao o čemu se zapravu radi i on mi je objasnio. Objasnio je stvar elokventno i opširno.
Smešna stvar u vezi toga je“, reče mi, „da to nije uopšte ništa novo. Kad sam bio dečak pričalo se o tome, čak i davno pre. Uvek postoji mišljenje da se nekako može bez britvice, ali nijedan od tih planova nikada nije urodio plodom i ja lično ne verujem da ikada hoće.“

„Što se toga tiče,“ rekoh podižući se polagano sa svoje stolice pokušavajući pritom obući svoj kaput s krive strane, „ne znam kako će se stvar razvijati s vama i novim brijanjem. Brijanje je, sa svim dužnim poštovanjem prema vama, trivijalna i materijalna stvar, a u takvim stvarima se ponekad dogode zapanjujuće inovacije. Ali to što govorite podseća me, na neki mračan i sanjarski način, na nešto sasvim drugo. Podsetilo me posebno kada ste mi rekli, s takvim jasnim iskustvom i ozbiljnošću, da novo brijanje nije uopšte novo. Prijatelju moj, ljudska rasa uvek pokušava ovu smicalicu pretvaranja svega u nešto što izgleda jednostavno, ali poteškoća koju makne s jedne stvari prebaci se na drugu. Ako jedna osoba ne obavi težak rad pripreme nečije brade, pretpostavljam da će se neko drugi morati namučiti kako bi pripremio nešto vrlo neobično što bi se stavilo na čovekovu bradu. Bilo bi lepo kada bi se mogli obrijati bez da ikoga smetamo. Bilo bi još lepše kada bi mogli hodati neobrijani bez da ikoga ozlovoljimo:

„Ali, o mudri prijatelju, ti glavni strandovski brijaču, brate moj, niti ti niti ja nismo stvorili ovaj svet“
Ko god da ga je stvorio, onaj koji je mudriji i nadamo se bolji nego mi, stvorio ga je pod čudnim ograničenjima i s bolnim uslovima užitka.

U prvoj i najmračnijoj od njegovih knjiga vatreno je zapisano da čovek ne sme pojesti kolač i istovremeno ga imati. I kada bi svi ljudi mudrovali sve dok zvezde ne bi ostarile, još uvek bi bilo istinito da čovek koji je izgubio svoju britvicu ne može brijati s njom. Ali ljudi neprestano iskaču s nečim novim ili drugačijim i kažu da se sve može učiniti bez žrtve, da je, ako si prosvetljen, i zlo dobro i da ne postoji stvarna razlika između biti obrijan i biti neobrijan. Razlika, kažu oni, je samo u stupnjevitosti. Sve je evolucionarno i relativno. Obrijanost je imanentna čoveku. Svaki jeftini čavao je potencijalna Britvica. Praznoverni ljudi su u prošlosti (tako nam barem kažu istoričari) verovali da je puno crnih dlaka koje pod određenim uglom stoje na čovekovu licu pozitivna stvar. Ali ispravni i uzvišeni kriticizam nas uči bolje. Dlake su isključivo negativne, one su Sena tamo gde bi trebala biti Obrijanost.

I tako sve to ide dalje, pretpostavljam da u svemu tome ima nekog smisla. Ipak je dete Božje Kraljevstvo, a ako pokušaš poljubiti dete ono će znati jesi li obrijan ili nisi. Možda mešam pojam obrijanosti s pojmom spašenosti. [Neprevediva igra reči. U engleskom jeziku obrijan=shaved, spašen=saved, razlikuju se samu u slovu „h“ nap.prev.]. U idućem bih trenutku mogao sugerisati da jarci simboliziraju izgubljene duše jer jarci imaju dugačke brade. Ovo sve skupa postaje previše alegorično.

„Ipak,“ dodah dok sam plaćao račun „uistinu sam bio duboko zainteresovan za ono što ste mi rekli o Novom brijanju. Jeste li ikada čuli za stvar nazvanu Nova teologija?“
Samo se nasmijao i rekao da nije.

http://croatianchestertonians.blogspot.nl/2012/10/pravovjerni-brijac.html#more
 

Tri ljubavi Fjodora Dostojevskog

Ukrainski slikar Alexander Pavlenko

Mučna ljubav

Prvi put se Dostojevski zaljubio po izlasku iz zatvora. On je jedini ruski pisac 19. veka koji je bio na robiji. Teška robija je trajala četiri godine, posle čega je izmučeni Fjodor Mihailovič kao nikada ranije osećao potrebu za ženskom toplinom i saosećanjem. Na sreću ili nesreću, upravo u tom trenutku se u njegovom životu pojavila Marija Dmitrijevna Isajeva. Ta veza je bila prilično teška. Kada su se upoznali Marija Isajeva je bila udana za bolešljivog sitnog činovnika i imala je sina. Posle izvesnog vremena Marijin muž se ubio, i skromni pisac, koji gotovo nije imao nikakav izvor prihoda, zaprosio je Isajevu.

 

Međutim, voljena žena ga je kušala i namučila ga pismima s molbom da je posavetuje za kojeg starijeg i imućnog čoveka da se uda. Ipak su se venčali, iako je Marija doživljavala Dostojevskog više kao brata, nego kao muža. Tokom zajedničkog života nisu se uspeli prilagoditi jedno drugom ni duhovno, ni fizički. Ruski pisac i publicista Mark Slonim u svojoj knjizi „Tri ljubavi Dostojevskog” piše: „Dostojevski ju je volio zbog svih onih osećanja koja je Marija pobudila u njemu, zbog svega što je u nju uložio i što je bilo vezano za nju, zbog svih patnji koje mu je nanela”. Marija je umrla 1864. godine nakon duže bolesti. Supružnike su do poslednjeg dana vezivale samo patnje koje su nanosili jedno drugom.
Isajeva je kasnije poslužila kao prototip za lik Nataše u romanu „Poniženi i uvređeni”. To je žena koja je istovremeno i bezgranično volela, i nepodnošljivo mučila voljenu osobu.

Sporna ljubav

 

 

Sa mladom i komunikativnom Apolinarijom Suslovom Dostojevski se upoznao na jednoj književnoj večeri koju je organizovao. On je tada imao 42 godine, a ona 22. Apolinarija je očigledno Fjodoru Mihailoviču pružila ono što mu je nedostajalo kod Marije. Ona nije bila krotka i nežna. Bila je vrlo privlačna, ali je imala vrlo nezgodnu narav. Sam Dostojevski, međutim, nije mogao pružiti Apolinariji ono što je njoj bilo potrebno. Osim toga, bio je u braku s Marijom. Apolinirija ga je često ostavljala i vezivala se za druge muškarce. Kada je Dostojevskom umrla prva žena, Suslova ga je hladnokrvno obavestila da se neće udati za njega. Možda mu je upravo ona nanela najveći bol u životu i ostavila i neizbrisiv trag u njegovoj duši. „On bi uzdrhtao kad god bi neko u njegovom prisustvu izgovorio njeno ime. Dopisivao se s njom skrivajući to od mlade žene, i uvek se vraćao opisu njenog lika u svojim delima. Kroz sav preostali život je pronio sećanje na njenu nežnost i surovost, i uvek je u dubini duše i tela ostao veran ovoj zanosnoj, brutalnoj, nevernoj i tragičnoj ženi” – tako u svojoj mašti dovršava sliku o ovoj vezi ruski pisac Mark Slonim.

 

Suslova je ostavila traga i u romanima poznatog pisca. Gotovo u svakom njegovom delu mogu se prepoznati obrisi Apolinarijinog složenog karaktera. Nečeg njenog ima i u požrtvovanoj Dunji („Zločin i kazna”), i u strastvenoj i neuravnoteženoj Nastasji Filipovnoj („Idiot”), i u ponosnoj i nervoznoj Lizi („Zli dusi”), a najkompletniji Apolinarijin odraz je Polina, glavni lik romana „Kockar”.

 

Prava ljubav

 

 

 

Ana Grigorjevna Snitkina pomagala je Dostojevskom kao stenografkinja dok je pisao roman „Kockar”. Bio je 25 godina stariji od svoje buduće supruge. U početku Dostojevski nije joj mogao zapamtiti ime, ali rad na romanu toliko ih je zbližio da su ubrzo po završetku rukopisa, 1867. godine, stupili u brak i do kraja života su ostali verni jedno drugom. Tako je roman „Kockar” odigrao vrlo važnu ulogu u piščevom životu. U njemu je Dostojevski za glavnu junakinju izabrao prepoznatljivi lik voljene Apolinarije, stvarao ga je s još svežim sećanjem na voljenu pokojnu suprugu Mariju, a diktirao ga budućoj voljenoj supruzi Ani.

 

U braku s Anom Grigorjevnom Dostojevski je stekao stabilnost koja mu je toliko nedostajala, i osetio je čvrsto tlo pod nogama. Ana je bila najsretnija kada joj je omiljeni pisac i voljeni muž diktirao svoje besmrtne romane direktno u pero. Posle godinu dana braka Fjodor i Ana su dobili kćerku, koju je pisac voleo svim srcem. Međutim, uskoro ih je zadesila strašna tragedija – mala Sonja je umrla. Kasnije im je umro i trogodišnji sin Aleksej. Fjodora Mihailoviča je još četiri godine mučila kockarska strast, dok konačno nije čvrsto obećao svojoj supruzi da se više neće kockati, i održao je reč. Za 14 godina braka s Dostojevskim Ana je mnogo propatila i pretrpela mnoge nevolje, ali se nikada nije žalila na sudbinu i bila je svom dušom odana svome velikom mužu do njegove, a zatim i do svoje smrti.

Mihail Ljermontov:čovek iza genijalca

Portret Lermontova, autor Pjotr Zabolocki.

 

Ljermontov je potomak stare no osiromašene plemićke porodice

Baš kao i Aleksandar Puškin, koji se često znao požaliti na svoju "pohabane" pretke, Ljermontova je frustrirao slab status koji je njegovo plemićko ime imalo među ostalim plemstvom. Mladog pesnika s visoka su gledali bogatiji i elitniji pripadnici moskovskih i peterburških plemićkih krugova, pa je često tražio deliće "veličanstvenosti" u porodičnom stablu.
Njegov otac, Jurij Ljermontov nije znao mnogo o istoriji porodice,  no generacijama se prenosila legenda da su vukli poreklo od španskog Vojvode od Lerma. Legenda je inspirirala Mihaila, koji je odabrao Španiju za mesto radnje rane verzije poeme "Demon". No oko 1830., Ljermontov je saznao da je njegov predak bio pripadnik škotske porodice Learmonth koja je služila u Ruskoj vojsci u 17. veku. Ljermontov se oduševio jer je mogao zamisliti i da je bio u rodu as škotskim plemićem i pjesnikom  Thomasom Learmonthom, poznatijim kao Thomas the Rhymer. I zaista, od tada motivi severnih planina i drevnih bardova počinju dominirati u njegovoj poeziji.

 Ljermontov je bio zloglasni smutljivac

Kao jedinac kojeg je odgojila baka, Ljermontov je odrastao u vrlo razmaženog mladića - osobina koja nije bila dobra kombinacija s oštrim jezikom i visokim obrazovanjem. Morao je napustiti Moskovski Univerzitet nakon svađe s profesorom; na jednom ispitu iz filologije Ljermontov je izjavio da zna više od profesora.
Kasnije, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire u St. Peterburgu morao je odslužiti kaznu zatočen u stražarnici jer je zavinuo šipke za čišćenje pušaka i vezao iz zabave na njih čvorove. U drugoj epizodi u istoj školi, taština ga je koštala zdravlja. U želji da se pohvali jahačkim umećem, zajahao je nedresiranog mladog konja kako bi se pokazao pred kadetima ali konj ga je zbacio i Ljermonov je slomio nogu. Zbog toga je ostao šepav do kraja života. Grube šale kojima nije zaobilazio ni najbliskije prijatelje, zločeste karikature i mudrijaški epigrami doveli su ga na glas kao zlonamernu i grubu osobu.

Ljermontov nije uvek bio ozbiljan pesnik

 

Iako je studirao filologiju, napustivši Moskovsko Sveučilište ušao je u vojnu službu, u Nikolajevoj školi za konjičke oficire gde se obrazovao kako bi postao član Ruske carske garde. U ovoj školi kadetima nije bilo dozvoljeno čitati lepu književnost pa su tajno izdavali rukom pisani časpopis u kom su svi mogli izdavati svoju prozu ili pesme.
Sadržaj časopisa bio je uglavnom frivolan - mnogi kadeti pisali su erotske i skandalizirajuće pesme, zajedno s Ljermontovom, koji je upotrebljavao svoj poetski talent za pisanje izvenrednih primera necenzurisanog stiha. Časopis je postao popularan nadaleko izvan škole, u celom St. Peterburgu. Kada je kasnije izdavao ozbiljne pesme, mnogi su ga kudili prisećajući se njegove "školske poezije".

Ljermontov je bio neprivlačan

 

Mnogi Ljermontovljevi savremenici primetili su da se baš nije mogao nazvati naočitim. Bio je slabunjavo dete i patio je od limfadenitisa (scrofule), zbog čega je imao crvenkaste oči kao mladić. Ljermontov nije bio ni preterano visok; imao je veliku glavu, prćast nos, šepao je i imao čak i kifozu - pogrbljenost - koju kolege kadeti nisu propuštali često spomenuti. Prijatelji su se neretko izrugivali s njegovim izgledom, ali i mlade devojke koje je pokušavao impresionirati. Ljermontov je stvar samo pogoršavao svojim arogantnim ponašanjem i neurednošću - prijatelji su mu ponekad morali strgnuti košulju s leđa da bi je promenio. Ipak, kako je odrastao, naučio je impresionirati žene brilijantnom erudicijom, originalnim razmišljanjem i elokvencijom. Poetska slava i glasine o hrabrosti na bojnom polju pridodali su ovoj romantičnoj slici i na kraju je postao ženskaroš koji je slomio dovoljan broj srdaca.

Ljermontova je odgojila baka

 

Ljermontovljevi roditelji imali su katastrofalan porodični život, otac Jurij bio je neveran i navodno fizički napao suprugu Mariju u jednoj od brojnih svađa. To je dovelo do bolesti, a kasnije i do njene smrti. Marijina majka, Elizaveta Arseneva, vrlo bogata i uticajna žena, prerezala je sve veze s Jurijem i odlučila odgajati unuka sama. Dozvolila je samo vrlo ograničen broj kontakata oca i sina i zapretila Mihailu da će ga lišti nasledstva ako ode živeti s ocem.
Ljermontov je odlučio ostati s Arsenevom, no, iako nikada nije dobro upznao oca, pao je u duboku depresiju kad mu je otac umro u siromaštvu 1831. Uprkos  tenzijama, Ljermontov je voleo i poštovao baku koja ga je uzdržavala i štitila celog života, koristeći svoje brojne veze na carskom dvoru. Uredila je, na primer, da za svog prvog izgnanstva na Kavkaz ne bude poslan na prvu liniju fronta. Ipak, u neobičnoj igri sudbine, upravo je njegova baka indirektno odvela Ljermontova u smrt.
Za vreme poslednje posete St. Peterburgu u zimu 1841. Ljermontov je pokušao napustiti vojnu službu kako bi se posvetio književnosti, no baka Arseneva je insistirala da se vrati u regimentu na Kavkazu. Na putu do tamo, zaustavio se u Pjatigorsku, gde je umro u dvoboju. Elizaveta Arseneva nadživila je kći i sina. Umrla je četiri godine nakon Ljermontova, u 72. godini.

 

Walden, Henry David Thoreau - Ralph Waldo Emerson

UVOD

 

Henry David Thoreau bio je poslednji muški potomak francuskog pretka koji je došao u ovu zemlju s otoka Guernseyja. U njegovom značaju povremeno su se uočavale crte toga porekla, u jedinstvenom spoju s veoma snažnim saskim duhom.

Rođen je u Concordu, u Massachusettsu, dne 12. jula 1817. Diplomirao je na harvardskom koledžu, ali se u književnom smislu nije nimalo isticao. Ikonoborac u književnosti, retko je zahvaljivao školama na njihovim uslugama, slabo ih ceneći, premda je njegov dug prema njima bio znatan. Napustivši univerzitet, pridružio se bratu u podučavanju u privatnoj školi, koju je ubrzo napustio. Njegov otac bio je proizvođač olovaka, i Henry se na neko vreme posvetio tom zanatu, verujući da može načiniti bolju olovku od onih koje su tada bile u upotrebi. Okončavši eksperimente, pokazao je svoje delo hemičarima i umetnicima u Bostonu te se, dobivši od njih potvrde da je njegova kakvoća ravna najboljim londonskim proizvođačima, vratio zadovoljan kući. Prijatelji su mu čestitali što je utro put k uspehu. No on im je odvratio da više nikad neće napraviti nijednu olovku. “Zašto bih? Neću ponovno činiti ono što sam već učinio.” Nastavio je svoje beskrajne šetnje i raznovrsna proučavanja, svakoga dana se na neki nov način upoznajući s prirodom, premda dotad još nije govorio o zoologiji ili botanici, budući da ga, iako je revno izučavao prirodne činjenice, nisu zanimale tehnička i pisana nauka.

U to je doba za snažnog, zdravog mladića koji je upravo završio studije, dok su svi njegovi drugovi odabirali profesiju ili žudili za nekim unosnim zaposlenjem, bilo neizbežno da mu misli budu usmerene ka istom pitanju, i trebala mu je retka odlučnost da odbije sve uvrežene puteve i zadrži svoju samotnu slobodu po cenu da izneveri prirodna očekivanja svoje porodice i prijatelja: utoliko više što je bio savršeno čestit i pomno osiguravao vlastitu neozavisnost te je od svakoga zahtevao da se drži te dužnosti. No, Thoreau se nikad nije kolebao. Bio je rođeni prosvednik. Odbio je odustati od svoje silne težnje za spoznajom i delovanjem u korist bilo kakve uske veštine ili zvanja, stremeći mnogo obuhvatnijem pozivu, umeću dobroga življenja. Ako je omalovažavao i opirao se mnenjima drugih, bilo je to samo stoga što je bio zaokupljen usklađivanjem svoje prakse sa svojim uverenjem. Nikad len niti sklon ugađanju samome sebi, radije je, kad je želeo novac, zarađivao kakvim manualnim radom koji mu je bio po volji, kao što je gradnja čamca ili podizanje ograde, sadnja, kalemljenje, merništvo ili neki drugi kratkotrajan posao, nego dužim zaposlenjem. Čvrstih navika i malobrojnih potreba, vešt u drvodelstvu i aritmetici, bio je sasma sposoban živeti u bilo kom kraju sveta. Trebalo mu je manje vremena nego drugima da namiri svoje potrebe. Stoga je bio siguran u svoju dokolicu.

Urođena veština merenja, proizišla iz njegova matematičkog znanja, i navika da utvrđuje mjre i udaljenosti predmeta koji su ga zanimali, veličinu drveća, dubinu i širinu jezera i reka, visinu planina I vazdušnu udaljenost omiljenih vrhova, kao i blisko poznavanje teritorija oko Concorda, naveli su ga da uplovi u merničku službu. Za njega je ona imala tu prednost što ga je stalno vodila u nova, zabačena područja i pomagala mu u proučavanju prirode. Njegova su preciznost i veština u tome poslu bile na cini te je nalazio posla koliko je hteo.
Lako je rešavao merničke probleme, ali su ga svakodnevno pritiskala ozbiljnija pitanja, s kojima se odlučno suočavao. Propitivao je sve običaje i želeo postaviti celokupnu svoju praksu na idealne temelje. Nije bio izobražen ni za kakvo zvanje, nikad se nije ženio; živio je sam; nikad nije išao u crkvu; nikad nije glasao; odbijao je plaćati porez državi; nije jeo meso, nije pio vino, nikad nije trošio duvan; i, premda prirodnjak, nije se koristio ni zamkama niti puškom. Odabrao je, bez sumnje mudro po sebe, biti diplomatom mišljenja i prirode. Nije imao dara za bogaćenje i umeo je biti siromašan bez i najmanje trunke prljavštine ili neuglađenosti. Može biti da se predao svome načinu života bez naročita zacrtavanja, ali ga je potvrdio kasnijom mudrošću. “Često se podsetim”, napisao je u svom dnevniku, “kako bi, sve i da me podare Krezovim blagom, moji ciljevi bili isti, a moja sredstva bitno jednaka.” Nije upadao u iskušenja protiv kojih bi se morao boriti — pohote, strasti, sklonosti otmenim tricama. Nametali su mu pristojnu kuću, odeću, navade i govor visoko kultiviranih ljudi. Uveliko mu je draži bio dobar Indijanac i te je rafiniranosti držao preprekama razgovoru, u želji da se sa svojim drugom sretne na najjednostavnijoj ravni. Odbijao je pozive na ručkove, jer je onde svako bio svima na putu, a on nije mogao susretati pojedince radi bilo kakve svrhe. “Oni se diče”, govorio je, “time što su im ručkovi skupi; ja se pak ponosim time što je moj ručak jeftin.” Kad bi ga za stolom upitali koje mu je jelo najdraže, odgovarao je: “Najbliže.” Nije mu se sviđao okus vina i nikad nije imao poroka u životu. Kazao je: “Mutno se sećam užitka u pušenju ljiljanova korena, pre nego što sam postao muškarac. Obično sam imao zalihu. Nikad nisam pušio ništa škodljivije.”

Odabrao je biti bogat čineći svoje potrebe malobrojnima i namirujući ih sam. Na putovanjima se služio železnicom samo da bi prevaljivao područja koja su mu bila nevažna za tadašnju svrhu, pešačio je stotinama kilometara i izbegavao krčme, plaćajući konačište u seljačkim i ribarskim kućama jer su bile jeftinije i prikladnije te jer je onde lakše mogao naći ljude i podatke koje je želeo.U njegovoj je naravi bilo nečega vojničkog, nepokornog, uvek muževnog i stamenog, ali ritko nežnog, kao da se samo u otporu osjćao svojim. Želie je razotkriti varku, prokazati zabludu, trebalo mu je, rekao bih, malo pobedničkog osećaja, bubnjave doboša, da bi mu snage došle do punog izražaja. Ništa ga nije stajalo reći “ne”, naprotiv bilo mu je to mnogo lakše nego reći “da”. Čini se da mu je prvi poriv, kad bi čuo kakvu izjavu, bio taj da joj protureči, toliko je nestrpljiv bio spram ograničenja našega svakidašnjeg mišljenja. Ta navika, naravno, pomalo obeshrabruje naklonost društva; i premda bi ga sagovornik naposletku odrešio svake zlobe i neiskrenosti, to bi ipak naudilo konverzaciji. Stoga mu nije bilo ravna sadruga koji bi s nekim tako čistim i bezazlenim bio u srdačnim odnosima. “Volim Henryja”, rekao je jedan od njegovih prijatelja, “ali ne može mi biti mio; kad bih ga primio za ruku, odmah bih pomislio da za ruku primam brest.”
Pa ipak, premda pustinjak i stoik, bio je uistinu sklon saosjćanju te bi se od srca i detinje prepustio društvu mladih ljudi koje je volio i koje je s užitkom zabavljao, kao što je samo on mogao, raznovrsnim i beskrajnim anegdotama o svojim iskustvima na polju i reci; i uvek je bio spreman povesti društvo u branje borovnica ili u potragu za kestenjem ili grožđem. Govoreći jednog dana o javnom nastupanju, Henry je utvrdio da je sve što uspe kod slušateljstva loše. Ja na to rekoh: “Ko ne bi volieo napisati nešto što svi mogu čitati, poput Robinsona Crusoea? I ko bez žaljenja vidi kako njegovim stranicama nedostaje valjana materijalna potkrepa, koja svakoga raduje?” Henry je, dakako, tome prigovorio, te je pohvalio bolja predavanja što dopiru tek do nekolicine. No za večerom ga je neka mlada devojka, shvativši da će on održati predavanje u književnom društvu, oštro upitala: “Hoće li to predavanje biti lepa, zanimljiva priča kakvu bih ja volela čuti, ili neka od onih starih filozofskih priča za koje ne marim?” Henry se okrenuo prema njoj, zamislio se i, koliko videh, pokušao poverovati da ima temu koja bi mogla odgovarati njoj i njezinu bratu, koji će otići na predavanje bude li im ono na korist.

Bio je govornik i činitelj istine, rođen kao takav, i s tog je razloga uvek upadao u dramatične situacije. U svim je okolnostima sve promatrače zanimalo koju će stranu zauzeti Henry i što će reći; a on nije izneverivao očekivanja, nego bi u svakoj prilici izneo originalan sud. Godine 1845. izgradio  je malu drvenjaru na obalama jezera Waldena, gde je sâm proživeo dve godine u radu i proučavanju. Taj je korak za njega bio posve prirodan i prikladan. Niko ko ga je poznavao ne bi ga mogao okriviti za prenemaganje. Od svojih se suseda više razlikovao mišlju nego postupanjem. Čim je iscrpio prednosti toga samotništva, okanio ga se. Godine 1847., ne odobravajući neke vidove trošenja javnih rashoda, odbio je platiti gradski porez te je završio u zatvoru. Jedan je prijatelj platio porez za njega pa su ga pustili. Slična neugodnost pretila mu je i sledeće godine. No kako su prijatelji platili porez uprkos njegovom protivljenju, verujem da se prestao opirati. Nikakvo suprotstavljanje niti ismijavanje nije za njega imalo težinu. Ništa mu nije značilo ako bi svi prisutni bili oprečnog mišljenja. Jednom je prigodom otišao u univerzitetsku biblioteku  da nabavi neke knjige. Bibliotekar mu ih je odbio posuditi. G. Thoreau se obratio dekanu koji mu je izneo pravila i običaje, a prema kojima je posudba knjiga dopuštena studentima s tamošnjim prebivalištem, svećenicima koji su onde studirali i nekim drugim meštanima u krugu šesnaest kilometara od koledža. G. Thoreau je objasnio dekanu da je željznica ukinula stare mere udaljenosti — da je biblioteka beskorisna, da, kao i dekan i koledž pod njegovim pravilima — da je jedina korist što je duguje koledžu njegova biblioteka — da je u tom trenutku ne samo njegova potreba za knjigama imperativ nego i da treba velik broj knjiga, te ga je uveravao kako je on, Thoreau, a ne bibliotekar, njihov pravi skrbnik. Ukratko, dekan je uvidie da je molitelj tako nadmoćan a da se pravila doimaju tako smešnima te mu je na kraju pružio povlasticu koja se u njegovim rukama otada pokazala neograničenom.
Nije bilo istinskijeg Amerikanca od Thoreaua. Njegova privrženost domovini i vlastitom položaju bila je nepatvorena, a odbojnost spram engleskih i evropskih manira i ukusa gotovo je dosezala prezir. Nestrpljivo je slušao novosti ili bonmots napabirčene iz londonskih krugova, i premda je nastojao biti uljudan te su ga anegdote umarale. Svi ljudi samo oponašaju jedni druge, i to u sitnim pogledima. Zašto ne mogu živeti što je odvojenije moguće i biti ljudi svak za sebe? Tražio je najpoduzetniju narav i želeo je ići u Oregon, a ne u London. “U svim krajevima Velike Britanije”, zapisao je u dnevniku, “otkrivaju se tragovi Rimljana, njihove pogrebne urne, njihovi tabori, ceste, nastambe. Ali Nova Engleska barem nije osnovana na rimskim ruševinama. Ne moramo polagati temelje naših kuća na pepelu prijašnje civilizacije.”

No budući idealistom, koji je zastupao ukidanje ropstva, ukidanje naknada , gotovo i ukidanje vlasti, suvišno je reći kako je držao ne samo da ga aktualna politika ne zastupa nego i da je u gotovo jednakoj meri suprotstavljen svakovrsnim reformatorima. Ipak, plaćao je danak svome postojanom poštovanju prema Stranci protiv ropstva. Jednog je čoveka, kojega je lično upoznao, iznimno cinio. Pre no što je o kapetanu Johnu Brownu izgovorena ijedna blagonaklona reč, većini kuća u Concordu poslao je obaveštenje da će u nedjelju uveče u javnoj dvorani govoriti o položaju i značaju Johna Browna te je pozvao sve ljude da dođu. Republikanski odbor, Abolicionistički odbor, poručili su mu da je to preuranjeno i da nije preporučljivo. Odgovorio je: “Nisam vas pitao za savet, nego sam najavio da ću govoriti.” Dvoranu su već u rani sat ispunili ljudi sa svih strana, a njegovo iskreno veličanje junaka svi su s poštovanjem saslušali, mnogi sa simpatijom koja je iznenadila i njih same.
Za Plotina je rečeno da se sramio svoga tela, a po svoj prilici je za to imao dobar razlog — jer telo mu je bilo lošim slugom te nije bio vešt u bavljenju materijalnim svetom, kao što je često slučaj s ljudima apstraktnog uma. No g. Thoreau bio je obdaren nadasve prilagodljivim i upotrebljivim telom. Bio je niska stasa, čvrste građe, svetle puti, snažnih, ozbiljnih plavih očiju i dostojanstvena izgleda, a lice mu je u poznijim godinama bilo prekriveno pristalom bradom. Osetila su mu bila oštra, građa jaka i krepka, ruke snažne i vešte u korištenju oruđa. A telo i um bijahu mu u čudesnom skladu. Mogao je osamdeset pet metara tačnije odmeriti korakom nego drugi motkom. Noću je, govorio je, umeo lakše pronaći put stopalima nego očima. Odoka je izvrsno mogao proceniti mere nekog stabla; umeo je poput trgovca proceniti težinu goveda ili praseta. Iz kutije s nabacanim olovkama mogao je hitro jednim zahvatom uzeti njih tucet. Bio je dobar plivač, trkač, klizač, veslač, a u jednodnevnom pešačenju verojatno je mogao nadmašiti većinu svojih zemljaka. Odnos njegova tela prema umu bio je još bolji nego što smo natuknuli. Govorio je kako voli svaki korak koji učini. Dužina njegove šetnje u pravilu je određivala dužinu njegova pisanja. Zatvoren u kući uopšte nije pisao.

Imao je snažan zdrav razum, poput onoga što ga Rose Flammock, tkalčeva kći u Scottovoj romanci, hvali u svoga oca govoreći kako nalikuje mernom štapu koji, jednako dobro kao što meri prteno platno i damast, može meriti i goblene i zlatnu tkaninu. Snalazio se u svakoj prilici. Dok sam sadio šumska stabla, a za to sam pribavio četiri i po litre žirova, rekao je da će samo manji deo biti zdrav te ih je stao pregledavati i odabirati zdrave. No uvidevši da to oduzima vreme, kazao je: “Mislim da će, ako ih sve staviš u vodu, dobri potonuti.” Taj smo pokus uspešno proveli. Znao je načiniti nacrt vrta, kuće ili štaglja; bio bi sposoban voditi “pacifičku istraživačku ekspediciju”; umeo je dati razborit savet o najtežim privatnim ili javnim pitanjima.
Živeo je od danas do sutra, neopterećen i nesputan sećanjem. Ako vam je juče izneo nov predlog, danas bi vam izneo drugi, ne manje revolucionaran. Silno radišno i staloženo čeljade, kao i svi veoma organiziovani ljudi, visoko ceneći svoje vreme, doimao se jedinim dokonim čovekom u gradu, vazda spreman za bilo kakav obećavajući izlet ili razgovor koji bi se otegnuo do kasnih sati. Njegov britki duh nikad nisu kočila vlastita mu pravila dnevne razboritosti, nego je uvek bio pripravan za novu prigodu. Voleo je i služio se najjednostavnijom hranom, no kad bi neko zagovarao biljnu hranu, Thoreau je bio mišljenja da je svaka prehrana tričavo pitanje, govoreći da “čovjk koji ustreli bizona živi bolje od čoveka smeštenog u Graham Houseu”.

Govorio je: “Možete spavati pokraj železničke pruge a nikad ne biti ometeni: narav dobro zna koji su zvukovi vredni pozornosti te je odlučio ne čuti zvižduk lokomotive. Ali stvari poštuju predan um i nikad ne prekidaju mentalnu ekstazu.” Zabeljžio je što mu se ponavljalo : kad bi, naime, izdaleka dobio kakvu retku biljku, ubrzo bi u svojim obilascima našao istu takvu. A ti sretni slučajevi koji se događaju samo dobrim igračima događali su se njemu. Jednog je dana odvratio nekom strancu koji se u šetnji s njime raspitivao gde se mogu naći indijanske strelice: “Posvuda”, i, sagnuvši se, smesta podignuo jednu s tla. Na brdu Washingtonu, u Tuckermanovoj guduri, Thoreau je gadno pao i uganuo gležanj. U času dok se podizao, prvi put je ugledao lišće biljke Arnica mollis.

Njegovim krepkim zdravim razumom, oboružanim snažnim rukama, oštrim zapažanjima i čvrstom voljom, ipak se ne može objasniti nadmoć koja je zračila iz njegova jednostavnog i skrovitog života. Moram dodati ključnu činjenicu da je u njemu bilo izvanredne mudrosti, svojstvene retkom soju ljudi, koja mu je materijalni svet otkrivala kao sredstvo i kao simbol. To je otkriće, koje pesnicima kadšto podaruje sporadičnu i isprekidanu svetlost, služeći im kao ukras u pisanju, u njemu bilo vazda budni uvid; i kakve god ga mane ili prepreke temperamenta mogle zamračivati, nije bio slep za nebesku viziju. Jednom je u mladosti kazao: “Drugi svet je sva moja umetnost; moje olovke neće crtati  nijedan drugi; moj džepni nož neće rezbariti ništa drugo; ne rabim ga kao sredstvo.” Bila je to muza i duh koji je upravljao njegovim stavovima, razgovorom, proučavanjima, radom i tokom života. To ga je činilo pronicavim sucem ljudi. Otprve bi odmerio svoga sagovornika i, premda neosetljiv za neke istančane crte kulture, mogao je veoma dobro odrediti njegovu težinu i kalibar. A to je u razgovoru s njime katkad ostavljalo dojam genijalnosti.
Predmet o kojemu je bila reč shvatao je na prvi pogled te je uviđao ograničenja i siromaštvo onih s kojima je razgovarao, pa se činilo kanda takvim strašnim očima ništa nije skriveno. U vise navrata sam upoznao mlade ljude u kojih bi se u trenutku stvorilo uverenje da je to čovek koga su tražili, čovek nad ljudima, koji im može reći sve što trebaju činiti. On se prema njima nikad nije odnosio nežno, nego nadmoćno, poučno, prezirući njihovu tričavost — veoma sporo ili im uopšte ne obećavajući svoje društvo u njihovoj kući, pa čak ni u svojoj.
“Zar nije hteo šetati s njima?” “On to nije znao. Ništa mu nije bilo tako važno kao šetnja; nije tratio šetnje na društvo.” Ugledni pojedinci nudili su mu se da ga posete, ali on ih je odbijao. Prijatelji koji su mu se divili nudili su mu da ga o svom trošku odvezu do reke Yellowstone, u Zapadnu Indiju, u Južnu Ameriku. No premda su bila nadasve ozbiljna i promišljena, njegova odbijanja, u posve novim odnosima, podsećaju na odgovor onoga kicoša Brummela gospodinu koji mu je ponudio svoju kočiju za prevoz po pljusku: “Ali čime ćete se onda vi voziti?” — a kakvih se samo optužujućih šutnji, kakvih pronicavih i neodoljivih govora koji su slamali svaku obranu njegovi drugovi mogu setiti!

G. Thoreau se takvom bezostatnom ljubavlju posvećivao poljima, brdima i vodama svoga rodnog mesta te ih je učinio poznatima i zanimljivima svim pismenim Amerikancima, kao i ljudima preko mora. Reku na čijim se obalama rodio i umro poznavao je od izvora do mesta gde se ulivala s Merrimackom. Tokom brojnih godina na njoj je obavljao letna i zimska posmatranja, u svako doba dana i noći. Do rezultata nedavnog istraživanja Poverenstva za vodu što ga je imenovala država Massachusetts on je nekoliko godina pre bio došao privatnim eksperimentima. Sva dešavanja u njenom koritu, na obali i u vazduhu ; ribe, njihovo bacanje ikre i mrestilišta, njihove navade i hrana; lojkine mušice koje ispunjavaju vazduh određene večeri jednom u godini i koje te ribe proždiru tako grabežljivo da mnoge ugibaju od prejedenosti; stožaste hrpe kamenja u rečnim plićacima, golema jata, od kojih će poneko katkad prepuniti kolica; ptice koje posećuju reku, čaplja, patka, gnjurac, štekavac; zmija, bizamski štakor, vidra, svizac i lisica na obalama; kornjača, žaba, gatalinka i šturak koji ozvučuju obalu — bili su mu odreda poznati te su tako reći bili njegovi sameštani i bližnji, i stoga je osećao besmislenost i nasilje u bilo kakvoj priči o jednom od njih zasebno, a pogotovo o njihovim dimenzijama merenim u centimetrima, ili u izlaganju njihova kostura, ili pak primerku kakve veverice ili ptice u alkoholu. Rado je govorio o ponašanju reke, kao da je i ona sama punopravno biće, ali s tačnošću i uvik s obzirom na promatrane činjenice. Kao i reku, jednako dobro poznavao je jezera u tom kraju.

Jedno od oruđa kojima se služio, njemu važnije od mikroskopa ili spremnika s alkoholom za druge istraživače, bio je hir koji se u njemu razvijao iz užitka, no koji se uobličavao u nadasve ozbiljnim tvrdnjama, naime veličanje vlastita grada i okoline kao najpoželjnijeg središta za posmatranje prirode. Utvrdio je da flora Massachusettsa obuhvata gotovo sve važne biljke u Americi — većinu hrastova, većinu vrba, najbolje borove, jasen, javor, bukvu, orah. Vratio je Kaneovo Arktičko putovanje prijatelju od koga ga je posudio uz primedbu da bi se “većina zabeleženih fenomena mogla posmatrati u Concordu”. Činilo se kao da je pomalo zavidan na pol, zbog podudaranja svitanja i zalaska Sunca, ili zbog petominutnog dana nakon šest meseci: veličanstvene činjenice koju mu Annursnuc nikad nije priuštio. Na jednoj od svojih šetnji naišao je na okrečac i rekao mi da još očekuje naći Victoriju regiju u Concordu. Bio je branitelj autohtonih biljaka i priznavao je da mu je draži korov nego uvezene biljke, kao i Indijanac naspram civilizovanog čoveka, te je s užitkom primećivao kako je vrbov kolac za grah kod suseda narastao viši od njegova graha. “Gledaj ovaj korov”, govorio je, “što ga milion seljaka svako proleće i ljto okopava, pa ipak je prevladao i upravo se sada pobednički stere svim putovima, pašnjacima, poljima i vrtovima, takva je njegova krepkost. Vređamo ga vulgarnim imenima — loboda, pelin, mišjakinja, hruščica.” Pa veli: “Te trave imaju i gizdava imena — ambrozija, zvezdača, belolist, perjanica itd.”
Držim da njegova sklonost da sve pripisuje meridijanu Concorda nije poticala iz bilo kakva neznanja ili omalovažavanja drugih dužina i širina, nego je bila živahan izraz njegova uverenja da je svejedno koje je mesto posredi te da je najbolje mesto za svakoga ono na kojemu upravo jest. Jednom je to izrazio ovako: “Mislim da se čovek od tebe nema čemu nadati ako ti ovaj komad zemlje pod nogama nije slađi za jelo od bilo kog drugog na ovom svetu ili na bilo kojem svetu.”
Drugo oružje kojim je svladavao sve prepreke u nauci bilo je strpljenje. Znao je nepomično da sedi na kamenu dok se ptica, gmaz, riba koja se udaljila od njega ne bi vratila i nastavila s uobičajenim ponašanjem, dapače prišla mu iz znatiželje i stala ga posmatrati.

Bio je užitak i povlastica hodati s njim. Poznavao je zemlju kao lisica ili ptica i slobodno prolazio njome vlastitim putevima. Poznavao je svaku stazu u snigu ili na zemlji, znao koji je stvor išao tim putem pre njega. Takvom se vodiču čovjk mora smerno potčiniti, a nagrada je bila velika. Pod rukom je nosio staru kajdanku za prešanje biljaka, u džepu dnevnik i olovku, dvogled za ptice, mikroskop, nož na sklapanje i uzicu. Nosio je slamnati šešir, čvrste cipele i jake sive hlače radi svladavanja hrastove šikare i tetivike te penjanja po stablu do jastrebova ili veveričina gnezda. Gacao je jezerom u potrazi za vodenim biljkama, a snažne noge bile su značajan deo njegove opreme. Na dan o kojemu govorim tražio je biljku Menyanthes,otkrio je kako se prostire širokim jezerom i, pregledavši cvetiće, ustanovio da je već pet dana u cvatu. Iz džepa na prsima izvadio je dnevnik i pročitao imena svih biljaka koje bi trebale cvasti toga dana, o čemu je vodio račune kao bankar kad mu dospeju menice. Cypripedium nije na redu do sutra. Držao je da bi, kad bi se probudio iz transa u toj močvari, za dva dana mogao po biljkama tačno reći koje je doba godine. Uokolo je letjla crvenorepka, a za njom i krasne debelokljune zebe, čiji sjajni grimiz “navodi nesmotrena promatrača da otare oči” i čiji je lepi, jasni pev Thoreau usporedio s pevicom koja se rešila promuklosti. Ubrzo je začuo glasanje koje je pripisao pevu noćnog pevača, ptice koju nikad nije identifikovao, za njom je tragao dvanaest godina, a svaki put kad bi je video ponirala je u neko stablo ili grm te ju je bilo uzaludno tražiti; to je jedina ptica koja jednako peva danju i noću. Rekoh mu da se mora paziti da je ne pronađe i opiše, kako se ne bi dogodilo da mu život više nema šta pokazati. Rekao je: “Na ono za čim tragaš celoga života jednoga ćeš dana nabasati u punini, na celu porodicu za ručkom. Tražiš to kao san, a čim ga nađeš postaješ njegovim plenom.”

Njegovo zanimanje za cveće i ptice bijaše duboko usađeno u njegovu duhu i povezano s prirodom — a smisao prirode on nikada nije nastojao odrediti. Nije hteo raspravu o svojim zapažanjima ponuditi Prirodnom društvu. “Zašto bih? Kad bih opis odvojio od njegovih veza u mome duhu, on za mene više ne bi bio istinit niti valjan; a oni ne žele ono što mu pripada.” Njegova moć opažanja kanda je ukazivala na dodatna osetila. Video je kao da gleda mikroskopom, čuo kao uz pomoć roga za nagluhe, a njegovo je pamćenje bilo fotografski popis svega što je video i čuo. Znao je, međutim, bolje od ikoga da nije važna činjenica, nego utisak odnosno učinak te činjenice na um. Svaka je činjenica blistavo počivala u njegovu umu, kao znamen poretka i lepote celine.

Njegova sklonost prirodnjaštvu bila je organska. Priznao je da se katkad oseća kao pas tragač ili leopard i da bi, da je bio rođen među Indijancima, bio lovac na krzna. No, sputan kulturom Massachusettsa, odigrao je tu igru u blagom obliku botanike i ihtiologije. Njegova bliskost sa životinjama podsećala je na ono što Thomas Fuller beleži o apiologu Butleru: “Ili je on govorio pčelama, ili su pčele govorile njemu.” Zmije su mu se uvijale oko nogu, ribe mu plivale u ruke te ih je vadio iz vode; vukao je svisca za rep iz njegove jame i štitio lisice od lovaca. Naš je prirodnjak bio savršeno velikodušan, nije imao tajni: odveo bi vas do čapljina skrovišta, ili čak do svoje najhvaljenije botaničke močvare — možda znajući da je više nikad nećete moći naći, ali ste ipak voljni rizikovati.
Nijedan mu koledž nije ponudio diplomu ili profesorsku katedru; nije bio dopisni sekretar, istraživač niti čak član ijedne akademije. Možda su se ta učena tela pribojavala satire u njegovoj prisutnosti. No malo je ko imao toliko znanja o tajnama i duhu prirode, a niko u široj i pobožnijoj sintezi. Nije, naime, gajio ni trunke poštovanja spram mnenja bilo kog čoveka ili skupa ljudi, već je poštovao isključivo istinu samu; a kako je posvuda među akademskom čeljadi otkrivao težnju k snishodljivosti, u njemu se stvaralo nepoverenje. Njegovi su ga meštani s vremenom počeli poštovati i diviti mu se, dok su ga u početku znali samo kao čudaka. Farmeri koji su ga zapošljavali kao mjrnika ubrzo su otkrivali njegovu retku preciznost i veštinu, njegovo poznavanje njihova zemljišta, stabala, ptica, indijanskih ostataka i sličnog, što mu je omogućavalo da svakom farmeru kaže više nego što je pre znao o vlastitom posedu, pa bi ovaj pomalo počeo osećati kao da g. Thoreau ima veća prava na tu zemlju nego on sâm. Osjćali su i nadmoć čoveka koji se obraćao svim ljudima s urođenim autoritetom.
Concord obiluje indijanskim ostacima — vršcima strelica, kamenim dletima, tučcima i grnčarskim krhotinama, a na rečnoj obali velike gomile ljuštura školjaka i pepela obeležavaju mesta koja su urođenici pohodili. Te i sve druge okolnosti vezane za Indijanca bile su važne u njegovim očima. Maine je posećivao poglavito iz ljubavi prema Indijancima. Sa zadovoljstvom je promatrao izradu kanua od kore drveta i okušavao se u njihovu upravljanju na brzacima. Bio je radoznao u vezi s pravljenjem kamenih šiljaka za strelice, a u svojim posljdnjim danima zadužio je mladež koja se zaputila prema Stenjaku da nađe Indijanca koji mu je mogao reći: “Vredilo je otići u Kaliforniju to naučiti.” Povremeno bi mala skupina Indijanaca Penobscot posetila Concord i na nekoliko nedelja leti razapela šatore na rečnoj obali. Nije se propuštao upoznati s najboljima među njima, premda je dobro znao da je postavljanje pitanja Indijancima jednako ispitivanju dabrova i zečeva. Tokom poslednje posete Maineu imao je veliko zadovoljstvo biti s Josephom Polisom, oštroumnim Indijancem iz Oldtowna, koji mu je nekoliko nedelja bio vodič.

Podjednako su ga zanimale sve prirodne činjenice. Dubina njegova zapažanja nalazila je slične zakonitosti u čitavoj prirodi, i ne poznajem nijednog genija koji je tako hitro izvodio opšti zakon iz jedne činjenice. Nije bio stručna cepidlaka. Oko mu je bilo otvoreno za lepotu a uho za muziku. Nije ih nalazio tek u retkim prilikama, nego gde god je išao. Najboljom je držao muziku jednostavnih zvukova i nalazio poetski nagoveštaj u brujanju telegrafske žice.

Njegovo pesništvo moglo je biti dobro ili loše; bez sumnje mu je nedostajala lirska lakoća i tehnička veština, ali u svojoj duhovnoj percepciji imao je izvor poezije. Bio je dobar čitalac i kritičar, a njegova prosudba pesništva bila je temeljita. Nije se mogao prevariti u vezi s prisutnošću ili odsutnošću poetskog elementa u bilo kojoj kompoziciji, a njegova žeđ za istim činila ga je nehajnim, a možda i prezrivim spram površnih ljupkosti. Previđao je mnoge delikatne ritmove, ali bi uočio svaku živu strofu ili stih u knjizi te je dobro znao gde naći jednak poetski čar u prozi. Bio je tako zaljubljen u duhovnu lepotu da je sve stvarno zapisane pesme veoma slabo cenio. Divio se Eshilu i Pindaru, ali je, kad ih je neko hvalio, kazao da Eshil i Grci opisujući Apolona i Orfeja nisu dali pesme, barem ne dobre. “Nisu trebali ganuti stabla, nego ispevati bogovima takvu himnu koja bi im sve njihove stare nazore ispevala iz glave a nove pustila unutra.” Njegovi vlastiti stihovi često su nedoterani i manjkavi. Zlato još ne teče čisto, troskavo je i sirovo. Majčina dušica i mažuran još nisu med. No ako mu nedostaje lirske finoće i tehničkih odlika, ako i nema pesničkog temperamenta, nikad mu ne manjka uzročnih misli, što pokazuje da mu je genij bio nadmoćan talentu. Znao je vrednost imaginacije kad je reč o oplemenjivanju i utesi u ljudskom životu te je rado prevodio svaku misao u simbol. Činjenica koju kažete nema vrednost, nego samo dojam. Stoga je njegova prisutnost bila poetska, uvek je dražio znatiželju da dublje spozna tajne njegova uma. Imao je mnogo rezervi, nevoljkost da profanim očima pokaže ono tšo je u njegovima još bilo sveto, i dobro je znao kako svoje iskustvo zaodenuti poetskim velom. Svi čitatelji Waldena setiće se mitskog zapisa o njegovim razočaranjima:

“Davno sam izgubio psa tragača, konja riđana i grlicu, i još tragam za njima. Mnogim sam putnicima govorio o njima, opisujući njihove putanje i zov na koji se odazivaju. Susreo sam jednog ili dvoje koji su čuli psa i toptanje konja te su čak videli grlicu gde nestaje iza oblaka; i činilo se da ih toliko čeznu naći kao da su ih sami izgubili.”
Njegove su zagonetke bile vredne čitanja, i priznajem da je, ako koji put i ne razumem takvo izražavanje, ono dapače opravdano. Bogatstvo njegove istine bilo je takvo da nije vredelo njegova truda rabiti reči uzalud. Njegova pesma pod naslovom “Saosećanje” otkriva nežnost pod tim troslojnim čelikom stoicizma i intelektualnu istančanost koju ona može pobuditi. Njegova klasična pesma “Dim” podseća na Simonida, ali je bolja od svake Simonidove pesme. Njegova je biografija u njegovim stihovima. Njegova uobičajena misao pretvara sve njegovo pesništvo u himnu Uzroku uzrokâ, Duhu koji oživljava njegov vlastiti i njime vlada:

Imadoh tek uši, a sluh sada stičem,
Vidim sada, pre imadoh tek oči;
Življah godine, s trenom sad tečem,
Negda tek učih, sad istinu lučim.
A još i više u ovim religioznim stihovima:

Upravo sada moj rodni je čas,
Istom sada života mog cvat;
Neću o ljubavi nekazanoj zdvajat,
Koju ni vrlina moja ni želja ne kupi,
Što snubila me mladog i sad me osvaja,
I u večer me ovu dovede da stupim.

Premda je u njegovu pisanju bilo određene razdražljivosti u odnosu spram crkava i sveštenstva, bio je on osoba retke, blage i posvemašnje religioznosti, osoba nesposobna za ikakvu profanaciju, činom ili mišlju. Naravno, izdvojenost svojstvena njegovu originalnom mišljenju i življenju odvajala ga je i od društvenih religijskih formi. To nije ni za prikor ni za žaljenje. Aristotel je to odavno objasnio rekavši: “Ko nadmaši svoje sugrađane u kreposti više nije deo grada. Njihov zakon nije za njega, jer je on zakon za sebe.”

Thoreau je bio iskrenost sâma i svojim je svetim životom mogao učvrstiti veru prorokâ u etičke zakone. Bijaše to potvrdno iskustvo koje nije dopuštalo zanemarivanje. Govornik istine, bio je kadar razgovarati nadasve duboko i pomno; bio je vidar rana svake duše, prijatelj koji ne samo da je znao tajnu prijateljstva nego su ga gotovo obožavale one malobrojne osobe koje su mu ptilazile kao ispovedniku i proroku te poznavale duboku vrednost njegovog uma i velikog srca. Držao je da se bez religije ili neke vrsti predanosti nije nikad postiglo ništa veliko te da zadrtom sektašu to valja imati na umu.
Njegove su vrline, dakako, ponekad odlazile u krajnost. Lako je u neumoljivu zahtevu za tačnom istinom što ga je upućivao svima razabrati izvor one krutosti koja je toga dragovoljnog pustinjaka činila još samotnijim nego što je želeo. Sâm savršeno čestit, nije od drugih iziskivao ništa manje. Gadio se zločina, i nikakav ga svetovni uspeh u njegovim očima nije mogao pokriti. Prevaru je otkrivao u uglednih i uspešnih osoba jednako žustro kao i u prosjaka, i to s jednakim prezirom. U njegovu je ophođenju bilo takve opasne iskrenosti da su ga njegovi poštovatelji nazivali “onaj strašni Thoreau”, kao da je govorio i dok je ćutao te je bio prisutan i kad bi se udaljio. Mislim da ga je strogost njegova ideala lišila zdrave dostatnosti ljudskoga društva.
Navada realiste da u stvarima nalazi suprotnost njihovoj pojavi navodila ga je da svaku tvrdnju iznese kao paradoks. Stanovita antagonistička navika nagrđivala je njegovo ranije pisanje — retorički trik koji nije sasma nadrastao u kasnijem pisanju, a sastojao se od toga da bi očitu reč i misao mjnjao njenom potpunom oprekom. Divlje planine i zimske šume veličao je zbog njihova domaćeg vazduha, u snegu i ledu nalazio je sparinu, a divljinu hvalio jer nalikuje Rimu i Parizu. “Bio je tako suh da biste ga mogli nazvati vlažnim.”

Sklonost uveličavanju trenutka, iščitavanju svih zakona prirode u jednom predmetu ili jednom spoju koji se nalazi pred očima, dakako, komična je onima koji ne dele filozofovo shvatanje identiteta. Za njega nije bilo nečega takvog kao što je veličina. Jezero je bilo mali ocean, Atlantik veliko jezero Walden. Svaku najsitniju činjenicu pripisivao je kosmičkim zakonima. Premda je hteo biti pravedan, činilo se da ga progoni stalna pretpostavka kako današnja nauka s nepravom pretenduje na potpunost te bi utvrdio kako su učenjaci propustili izdvojiti stanovitu biljnu vrstu, opisati seme ili izbrojati listiće čaške. “To znači”, odvratismo, “da te budale nisu rođene u Concordu; ali ko je rekao da jesu? Zadesila ih je neopisiva nesreća da su se rodili u Londonu, Parizu ili Rimu; ali, jadnici, učinili su što su mogli s obzirom na to da nikad nisu videli Batemanovo jezero, Nine-Acre Corner ili jezero Becky Stow; osim toga, zašto si poslan na ovaj svet negoli da dodaš to iskustvo?”

Da je njegov genij bio samo kontemplativan, bio bi on već sposoban za život, ali sa svojom energijom i praktičnom sposobnošću činio se rođenim za veliki pothvat i zapovedanje; i toliko žalim zbog gubitka njegovih iznimnih moći delovanja te ne mogu a da mu kao manu ne pripišem nedostatak ambicije. Usled tog je manjka, umesto da upravlja celom Amerikom, bio na čelu berača borovnica. Mlevenje zrnja dobro je za svrhe današnjih mlinarskih carstava, ali na kraju godine to je ipak samo zrnje!
No te slabosti, zbiljske ili prividne, brzo su čiljile u neprestanom rastu jednoga tako krepkog i mudrog duha, koji je svoje poraze zasenio novim trijumfima. Proučavanje prirode bilo je njegov trajni ponos te je nadahnjivalo njegove prijatelje znatiželjom da vide svet njegovim očima i slušaju o njegovim pustolovinama. Zanimalo ih je sve.
Bilo je u njemu mnogo navlastite otmenosti, premda se konvencionalnoj otmenosti rugao. Tako nije mogao podneti da čuje zvuk vlastitih koraka, škripu šljunka; i stoga nikad nije od svoje volje hodao cestom, nego po travi, planinama i šumom. Osetila mu bijahu oštra te je zapažao kako noću sve stambene kuće ispuštaju loš zrak, kao klaonice. Voleo je čisti miomiris kokotca. Neke je biljke osobito cenio, nadasve lopoč, zatim gorčicu, Mikaniju scandens, smilje i jedno lipovo drvo koje je posećivao svake godine dok je bilo u cvatu, sredinom srpnja. Njuh je pri ispitivanju smatrao merodavnijim od vida — merodavnijim i verodostojnijim. Njuh, dakako, otkriva ono što je ostalim osetilima skriveno. Njime je on otkrivao zemljanost. Uživao je u jeci i govorio da je to gotovo jedina vrsta bliskih glasova koje čuje. Toliko je voleo prirodu, toliko je sretan bio u njenoj osami, da je postao silno kivan na gradove i otužnost što su je njihove rafiniranosti i veštine pridavale čoveku i njegovu prebivalištu. Sekira je uvek uništavala njegovu šumu. “Hvala Bogu”, govorio je, “da ne mogu poseći oblake!” “Svakovrsni likovi iscrtani su na plavom tlu tom vlaknastom belom bojom.”
Prilažem nekoliko rečenica preuzetih iz njegovih neobjavljenih rukopisa, ne samo kao zapise njegovih misli i osećaja nego zbog njihove snage opisa i književne vrsnoće:

“Poneki dokazi na temelju indicija veoma su snažni, kao kad nađete pastrvu u mleku.”
"Klen je mekana riba, a okus joj je nalik posoljenome kuhanom smeđem papiru.”
"Mladić sakupi svoju građu da napravi most do Meseca, ili možebit palaču ili hram na zemlji, a sredovečan na koncu odluči od nje izgraditi drvenjaru.”
“Skakavac z-ći.”
“Vilinski konjici krivudaju niz potok Nut-Meadow.”
“Šećer nije tako sladak nepcu kao zvuk zdravome uhu.”
“Nabacio sam nešto jelova granja, a bogato, jetko pucketanje njegova lišća bijaše za uho poput gorušice, krckanje bezbrojnih regimenti. Mrtva stabla vole vatru.”
“Modrovoljka nosi nebo na svojim leđima.”
“Šarena pevica leti kroz zeleno lišće kao da će ga zapaliti.”
“Ako želim konjsku strunu da od nje načinim kazaljku svoga kompasa, moram poći u staju; ali strunasti vrabac svojim oštrim okom dopire do puta.”
“Besmrtna voda, živa čak i na površini.”
“Vatra je najsnošljivija treća strana.
“Priroda je stvorila paprat samo zbog lišća, da pokaže što može učiniti na tom području.”
“Nijedno stablo nema tako lepo deblo i tako krasno podnožje kao bukva.”
“Kako su te lepe dugine boje dospjle u ljušturu slatkovodne školjke, zakopane u mulju na dnu naše tamne reke?”
“Teška su vremena u kojima su dječije cipele iz druge noge.”
“Strogo smo ograničeni na svoje ljude kojima dajemo slobodu.”
“Ničega se ne treba bojati toliko kao straha. Ateizam može utoliko biti mio i samome Bogu.”
“Kakav je značaj stvari koje možeš zaboraviti? Sitna pomisao grobar je cielog sveta.”
“Kako možemo očekivati žetvu misli od onoga ko nije imao setvu značaja?”
“Darovi mogu biti povereni samo onome ko može pokazati brončano lice očekivanjima.”
“Tražim da budem rastaljen. Od kovina možete tražiti samo da budu blage prema vatri koja ih tali. One ne mogu biti blage ni prema čemu drugom.”


Botaničarima je poznat cvet od istog roda kao naša letna biljka zvana smilje iliti srcopuc, kao što je Gnaphalium, koji raste na najnepristupačnijim liticama tirolskih planina, kamo se divokoze retko odvažuju stupiti, i zbog koje se lovac, namamljen njegovom lepotom i svojom ljubavi (jer ga švicarske devojke neizmerno cene), penje na litice da ga ubere te ga katkad nađu mrtva u podnožju s cvetom u ruci. Botaničari ga nazivaju Gnaphalium leontopodium, Švicarci pak Edelweisse, što znači “plemenita čistoća”. Činilo mi se kao da Thoreau živi u nadi da će ubrati tu biljku, koja mu je po svim pravima pripadala. Razmere njegovih izučavanja bili su tolike te iziskuju dugovečnost, i utoliko smo manje bili pripremljeni za njegov nagli nestanak. Ova zemlja još ne zna, ili tek u najmanjoj meri zna kako je velikog sina izgubila. Silna je šteta što je otišao usred prekinute zadaće koju niko drugi ne može dovršiti; u neku je ruku nedostojno za tako plemenitu dušu što je morala napustiti prirodu pre nego što se mogla pokazati svojim bližnjima u punom sjaju. No barem je on zadovoljan. Njegova duša bijaše sazdana za najplemenitije društvo; za svoga je kratkog života iscrpio mogućnosti ovoga sveta; gde god ima znanja, gde god ima vrline, gde god ima lepote, on će naći dom.

Alfred Žari,Kralj Ibi

KRALJ IBI

Drama u pet činova, u prozi, vraćena u integralni oblik, u kojem je izvedena u marionetskoj predstavi Teatra fizinansija 1888. i u Pozorištu dela (Théâtre de l’Œuvre), 10. decembra 1896, uz muziku Kloda Terasa (Claude Terrasse)

Ova knjiga je posvećena Marselu Švobu (Marcel Schwob)

I zatrese tada čiča Ibi krušku svoju, zbog čega ga Englezi Šekspirom prozvaše, i od tog imena mnoge lepe tragedije dobiše, svojeručno napisane.

Lica

Otac Ibi, Majka Ibi, Kapetan Bordir, kralj Venceslav, kraljica Rozamunda, Boleslav, Ladislav, Bugrelav, general Laši, Stanislav Leščinski, Jan Sobjeski, Nikola Renski, Car Aleksej, Žiron, Pil, Kotis, zaverenici i vojnici, narod, Mihajlo Fjodorović, plemići, sudije, savetnici, finansijeri, finansi, seljaci, cela ruska armija, cela poljska armija, garda Majke Ibi, jedan kapetan, medved, Finansijski konj, giljotina, posada, komandant.

Prvi čin

Scena I

Otac Ibi, Majka Ibi

OTAC IBI: Gomnarija.

MAJKA IBI: Lepo, bogami, čika-Ibi, dobra ste mi vi bitanga.

OTAC IBI: Uh, što li te ne zadavim, majko Ibi.

MAJKA IBI: Ne mene, tata-Ibi, nekog drugog bi valjalo ubiti.

OTAC IBI: E sveće mi za dušu, ne razumem.

MAJKA IBI: Kako, oče Ibi, i ti si mi zadovoljan svojom sudbinom?

OTAC IBI: Da mu sunašce jarko, gospođo, dabogme da sam zadovoljan. A kako i ne bih bio: dragonski kapetan, čovek od poverenja kralja Venceslava, sa ordenom poljskog Crvenog orla na prsima i bivši kralj Aragonije. Šta bi htela više?

MAJKA IBI: Kako? Bio si kralj Aragonije, a sad ti je dosta da vodiš na paradu pedesetak vojničina naoružanih secikupusima, a mogao bi da na tu svoju ćupu natakariš posle aragonske sad i poljsku krunu.

OTAC IBI: Vala, majko Ibi, baš ništa od tog tvog ne razumem.

MAJKA IBI: Uh, nije da si glup...

OTAC IBI: Ma, sunašca mi jarkog, kralj Venceslav je još živ i zdrav, a čak i da umre, zar nema celu vojsku dečurlije...

MAJKA IBI: A ko bi ti smetao da pokolješ celu familiju i sedneš na njihovo mesto?

OTAC IBI: Ehej, majko Ibi, vi mene vređate! A može da vam se desi da vas na ražanj nataknem!

MAJKA IBI: E, nesretniče moj, ako mene na ražanj natakneš, ko će gaće da ti krpi?

OTAC IBI: Jes’, istina je. Pa šta? Kao da mi guzica nije kao u drugih ljudi?

MAJKA IBI: Da sam na tvom mestu, ja bih gledala da tu guzicu na neki presto posadim. Mogao bi beskonačno da uvećaš svoje imanje, da jedeš džigernjače do mile volje i u kočijama da se voziš ulicama.

OTAC IBI: Da sam kralj, dao bih da mi naprave veliki šešir, kao onaj što sam ga imao u Aragoniji, pa mi ga one mangupčine španjolske bez zazora ukradoše.

MAJKA IBI: Mogao bi da nabaviš i kišobran, i kabanicu koja bi ti do peta dosezala.

OTAC IBI: Uh, uh, padam u iskušenje. Bokca mu božjeg, božjeg mu bokca, ako li mi samo padne šaka negde u šumi, loše će se provesti!

MAJKA IBI: Eto, tata-Ibi, sad si pravi čovek.

OTAC IBI: A ne! Zar ja, dragonski kapetan, da smrsim konce kralju Poljske? Radije u smrt!

MAJKA IBI (za sebe): Uh, bestraga mu glava! (Glasno.) Znači, da ostaneš siromah kao crkveni miš, oče Ibi?

OTAC IBI: Ma više volim, slavu mu veselu, da budem mršavi pošteni crkveni miš, nego bogat kao ugojeni lopov-mačor.

MAJKA IBI: A šešir? A kišobran? A kabanica?

OTAC IBI: Pa šta s tim, majko Ibi? (Odlazi zalupivši vratima.)

MAJKA IBI (sama): Pih, gomnar, teško je bilo slomiti ga, ali ipak, pačavra jedna, mislim da sam ga pokolebala. Zahvaljujući bogu i mojoj mudroj glavi, možda ću za osam dana biti kraljica Poljske...

 

Scena II

Scena predstavlja sobu u kući oca Ibija, gde je postavljena raskošna trpeza.

Otac Ibi, Majka Ibi

MAJKA IBI: Naši su gosti mnogo zadocnili.

OTAC IBI: Jest’, sveće mi za dušu. Crkavam od gladi. Majko Ibi, mnogo si ružna danas. To si se za goste spremila?

MAJKA IBI (sleže ramenima): Gomnaru.

OTAC IBI (zgrabi pečeno pile): E, baš sam ogladneo. Zagrišću ovu ptičicu. Nije loša.

MAJKA IBI: Šta to radiš, nesrećniče? A šta će gosti da jedu?

OTAC IBI: Biće i za njih. Ništa više neću da diram. Majko Ibi, de, pogledaj kroz prozor idu li nam gosti.

MAJKA IBI (ide): Nikog ne vidim. (Za to vreme otac Ibi ukrade parče teletine.)

MAJKA IBI: A, evo kapetana Bordira i njegovih drugara, dolaze. Šta to jedeš, oče Ibi?

OTAC IBI: Ništa, parčence teletine.

MAJKA IBI: Teletinu, teletinu, teletinu! Pojeo je teletinu, u pomoć!

OTAC IBI: Sunca mi jarkog, iskopaću ti oči. (Otvaraju se vrata.)

Scena III

Otac Ibi, Majka Ibi, kapetan Bordir i njegove pristalice

MAJKA IBI: Dobar dan, gospodo, čekamo vas nestrpljivo. Sedite.

KAPETAN BORDIR: Dobar dan, gospođo. Ali gde je otac Ibi?

OTAC IBI: Evo me, evo me! Do vraga, sveće mi, makar sam prilično krupan.

KAPETAN BORDIR: Dobar dan, oče Ibi. Sedite, ljudi. (Svi sedaju.)

OTAC IBI: Uf, zamalo da propadnem kroz stolicu.

KAPETAN BORDIR: E, pa, mama-Ibi, šta ste nam lepo spremili danas?

MAJKA IBI: Evo jelovnika.

OTAC IBI: E, to bih i ja da znam.

MAJKA IBI: Poljska čorba, pacovska rebra, teletina, piletina, kučeća pašteta, ćureće trtice, ruska torta...

OTAC IBI: A sad dosta, rekao bih. Ima li još?

MAJKA IBI (nastavlja): Sladoled, salata, voće, kolači, kaša, praziluk, govnjivi karfiol.

OTAC IBI: Šta misliš, da sam ja persijski car, pa toliko trošiš?

MAJKA IBI: Ne slušajte ga, malo je blesav.

OTAC IBI: Ma, naoštriću ja zube o vaše listove.

MAJKA IBI: Bolje jedi, tata-Ibi, evo poljske čorbe.

OTAC IBI: Uh, ala je ovo grozno.

KAPETAN BORDIR: Zaista nije najbolje.

MAJKA IBI: Nekrsti jedni, šta biste hteli?

OTAC IBI (Udari se po čelu.): Oh, setio sam se. Sad ću da se vratim. (Izlazi.)

MAJKA IBI: Gospodo, sad ćemo probati teletinu.

KAPETAN BORDIR: Odlična je, dosta mi je.

MAJKA IBI: A sad na trticu.

KAPETAN BORDIR: Izvrsno, izvrsno! Živela mama Ibi.

KAPETAN BORDIR: Živela mama Ibi-i-i-i-!

OTAC IBI (ulazi): A sad ćete svi da viknete živeo čiča Ibi. (Drži nepojmljivo ogavnu metlu u ruci i baca je na gozbu.)

MAJKA IBI: Bedniče, šta učini?

OTAC IBI: De, probajte! (Neki od njih probaju i padaju otrovani.)

OTAC IBI: Mama-Ibi, daj pacovske kotlete da poslužim.

MAJKA IBI: Evo ih.

OTAC IBI: Napolje, svi napolje! Kapetane Bordire, treba da razgovaramo.

OSTALI: Nismo večerali.

OTAC IBI: Kako niste! Napolje svi! Ostanite, Bordire. (Niko se ne miče.)

OTAC IBI: Još niste otišli? Sreće mi, pobiću vas pacovskim rebarcima. (Počinje da ih baca.)

SVI: Jao! Uh! U pomoć! Branite se! Kuku, mrtav sam!

OTAC IBI: Gomnari, gomnari i gomnari! Napolje! Sad ću da vam pokažem!

SVI: Spasavaj se ko može! Oče Ibi, gade jedan! Izdajice! Bedniče! Mangupe!

OTAC IBI: Odoše. Da odahnem. Ali slabo sam večerao... (Izlaze sa majkom Ibi.)

 

 

nastavak :       Kralj Ibi ili Poljaci