Walden, Henry David Thoreau - Ralph Waldo Emerson

UVOD

 

Henry David Thoreau bio je poslednji muški potomak francuskog pretka koji je došao u ovu zemlju s otoka Guernseyja. U njegovom značaju povremeno su se uočavale crte toga porekla, u jedinstvenom spoju s veoma snažnim saskim duhom.

Rođen je u Concordu, u Massachusettsu, dne 12. jula 1817. Diplomirao je na harvardskom koledžu, ali se u književnom smislu nije nimalo isticao. Ikonoborac u književnosti, retko je zahvaljivao školama na njihovim uslugama, slabo ih ceneći, premda je njegov dug prema njima bio znatan. Napustivši univerzitet, pridružio se bratu u podučavanju u privatnoj školi, koju je ubrzo napustio. Njegov otac bio je proizvođač olovaka, i Henry se na neko vreme posvetio tom zanatu, verujući da može načiniti bolju olovku od onih koje su tada bile u upotrebi. Okončavši eksperimente, pokazao je svoje delo hemičarima i umetnicima u Bostonu te se, dobivši od njih potvrde da je njegova kakvoća ravna najboljim londonskim proizvođačima, vratio zadovoljan kući. Prijatelji su mu čestitali što je utro put k uspehu. No on im je odvratio da više nikad neće napraviti nijednu olovku. “Zašto bih? Neću ponovno činiti ono što sam već učinio.” Nastavio je svoje beskrajne šetnje i raznovrsna proučavanja, svakoga dana se na neki nov način upoznajući s prirodom, premda dotad još nije govorio o zoologiji ili botanici, budući da ga, iako je revno izučavao prirodne činjenice, nisu zanimale tehnička i pisana nauka.

U to je doba za snažnog, zdravog mladića koji je upravo završio studije, dok su svi njegovi drugovi odabirali profesiju ili žudili za nekim unosnim zaposlenjem, bilo neizbežno da mu misli budu usmerene ka istom pitanju, i trebala mu je retka odlučnost da odbije sve uvrežene puteve i zadrži svoju samotnu slobodu po cenu da izneveri prirodna očekivanja svoje porodice i prijatelja: utoliko više što je bio savršeno čestit i pomno osiguravao vlastitu neozavisnost te je od svakoga zahtevao da se drži te dužnosti. No, Thoreau se nikad nije kolebao. Bio je rođeni prosvednik. Odbio je odustati od svoje silne težnje za spoznajom i delovanjem u korist bilo kakve uske veštine ili zvanja, stremeći mnogo obuhvatnijem pozivu, umeću dobroga življenja. Ako je omalovažavao i opirao se mnenjima drugih, bilo je to samo stoga što je bio zaokupljen usklađivanjem svoje prakse sa svojim uverenjem. Nikad len niti sklon ugađanju samome sebi, radije je, kad je želeo novac, zarađivao kakvim manualnim radom koji mu je bio po volji, kao što je gradnja čamca ili podizanje ograde, sadnja, kalemljenje, merništvo ili neki drugi kratkotrajan posao, nego dužim zaposlenjem. Čvrstih navika i malobrojnih potreba, vešt u drvodelstvu i aritmetici, bio je sasma sposoban živeti u bilo kom kraju sveta. Trebalo mu je manje vremena nego drugima da namiri svoje potrebe. Stoga je bio siguran u svoju dokolicu.

Urođena veština merenja, proizišla iz njegova matematičkog znanja, i navika da utvrđuje mjre i udaljenosti predmeta koji su ga zanimali, veličinu drveća, dubinu i širinu jezera i reka, visinu planina I vazdušnu udaljenost omiljenih vrhova, kao i blisko poznavanje teritorija oko Concorda, naveli su ga da uplovi u merničku službu. Za njega je ona imala tu prednost što ga je stalno vodila u nova, zabačena područja i pomagala mu u proučavanju prirode. Njegova su preciznost i veština u tome poslu bile na cini te je nalazio posla koliko je hteo.
Lako je rešavao merničke probleme, ali su ga svakodnevno pritiskala ozbiljnija pitanja, s kojima se odlučno suočavao. Propitivao je sve običaje i želeo postaviti celokupnu svoju praksu na idealne temelje. Nije bio izobražen ni za kakvo zvanje, nikad se nije ženio; živio je sam; nikad nije išao u crkvu; nikad nije glasao; odbijao je plaćati porez državi; nije jeo meso, nije pio vino, nikad nije trošio duvan; i, premda prirodnjak, nije se koristio ni zamkama niti puškom. Odabrao je, bez sumnje mudro po sebe, biti diplomatom mišljenja i prirode. Nije imao dara za bogaćenje i umeo je biti siromašan bez i najmanje trunke prljavštine ili neuglađenosti. Može biti da se predao svome načinu života bez naročita zacrtavanja, ali ga je potvrdio kasnijom mudrošću. “Često se podsetim”, napisao je u svom dnevniku, “kako bi, sve i da me podare Krezovim blagom, moji ciljevi bili isti, a moja sredstva bitno jednaka.” Nije upadao u iskušenja protiv kojih bi se morao boriti — pohote, strasti, sklonosti otmenim tricama. Nametali su mu pristojnu kuću, odeću, navade i govor visoko kultiviranih ljudi. Uveliko mu je draži bio dobar Indijanac i te je rafiniranosti držao preprekama razgovoru, u želji da se sa svojim drugom sretne na najjednostavnijoj ravni. Odbijao je pozive na ručkove, jer je onde svako bio svima na putu, a on nije mogao susretati pojedince radi bilo kakve svrhe. “Oni se diče”, govorio je, “time što su im ručkovi skupi; ja se pak ponosim time što je moj ručak jeftin.” Kad bi ga za stolom upitali koje mu je jelo najdraže, odgovarao je: “Najbliže.” Nije mu se sviđao okus vina i nikad nije imao poroka u životu. Kazao je: “Mutno se sećam užitka u pušenju ljiljanova korena, pre nego što sam postao muškarac. Obično sam imao zalihu. Nikad nisam pušio ništa škodljivije.”

Odabrao je biti bogat čineći svoje potrebe malobrojnima i namirujući ih sam. Na putovanjima se služio železnicom samo da bi prevaljivao područja koja su mu bila nevažna za tadašnju svrhu, pešačio je stotinama kilometara i izbegavao krčme, plaćajući konačište u seljačkim i ribarskim kućama jer su bile jeftinije i prikladnije te jer je onde lakše mogao naći ljude i podatke koje je želeo.U njegovoj je naravi bilo nečega vojničkog, nepokornog, uvek muževnog i stamenog, ali ritko nežnog, kao da se samo u otporu osjćao svojim. Želie je razotkriti varku, prokazati zabludu, trebalo mu je, rekao bih, malo pobedničkog osećaja, bubnjave doboša, da bi mu snage došle do punog izražaja. Ništa ga nije stajalo reći “ne”, naprotiv bilo mu je to mnogo lakše nego reći “da”. Čini se da mu je prvi poriv, kad bi čuo kakvu izjavu, bio taj da joj protureči, toliko je nestrpljiv bio spram ograničenja našega svakidašnjeg mišljenja. Ta navika, naravno, pomalo obeshrabruje naklonost društva; i premda bi ga sagovornik naposletku odrešio svake zlobe i neiskrenosti, to bi ipak naudilo konverzaciji. Stoga mu nije bilo ravna sadruga koji bi s nekim tako čistim i bezazlenim bio u srdačnim odnosima. “Volim Henryja”, rekao je jedan od njegovih prijatelja, “ali ne može mi biti mio; kad bih ga primio za ruku, odmah bih pomislio da za ruku primam brest.”
Pa ipak, premda pustinjak i stoik, bio je uistinu sklon saosjćanju te bi se od srca i detinje prepustio društvu mladih ljudi koje je volio i koje je s užitkom zabavljao, kao što je samo on mogao, raznovrsnim i beskrajnim anegdotama o svojim iskustvima na polju i reci; i uvek je bio spreman povesti društvo u branje borovnica ili u potragu za kestenjem ili grožđem. Govoreći jednog dana o javnom nastupanju, Henry je utvrdio da je sve što uspe kod slušateljstva loše. Ja na to rekoh: “Ko ne bi volieo napisati nešto što svi mogu čitati, poput Robinsona Crusoea? I ko bez žaljenja vidi kako njegovim stranicama nedostaje valjana materijalna potkrepa, koja svakoga raduje?” Henry je, dakako, tome prigovorio, te je pohvalio bolja predavanja što dopiru tek do nekolicine. No za večerom ga je neka mlada devojka, shvativši da će on održati predavanje u književnom društvu, oštro upitala: “Hoće li to predavanje biti lepa, zanimljiva priča kakvu bih ja volela čuti, ili neka od onih starih filozofskih priča za koje ne marim?” Henry se okrenuo prema njoj, zamislio se i, koliko videh, pokušao poverovati da ima temu koja bi mogla odgovarati njoj i njezinu bratu, koji će otići na predavanje bude li im ono na korist.

Bio je govornik i činitelj istine, rođen kao takav, i s tog je razloga uvek upadao u dramatične situacije. U svim je okolnostima sve promatrače zanimalo koju će stranu zauzeti Henry i što će reći; a on nije izneverivao očekivanja, nego bi u svakoj prilici izneo originalan sud. Godine 1845. izgradio  je malu drvenjaru na obalama jezera Waldena, gde je sâm proživeo dve godine u radu i proučavanju. Taj je korak za njega bio posve prirodan i prikladan. Niko ko ga je poznavao ne bi ga mogao okriviti za prenemaganje. Od svojih se suseda više razlikovao mišlju nego postupanjem. Čim je iscrpio prednosti toga samotništva, okanio ga se. Godine 1847., ne odobravajući neke vidove trošenja javnih rashoda, odbio je platiti gradski porez te je završio u zatvoru. Jedan je prijatelj platio porez za njega pa su ga pustili. Slična neugodnost pretila mu je i sledeće godine. No kako su prijatelji platili porez uprkos njegovom protivljenju, verujem da se prestao opirati. Nikakvo suprotstavljanje niti ismijavanje nije za njega imalo težinu. Ništa mu nije značilo ako bi svi prisutni bili oprečnog mišljenja. Jednom je prigodom otišao u univerzitetsku biblioteku  da nabavi neke knjige. Bibliotekar mu ih je odbio posuditi. G. Thoreau se obratio dekanu koji mu je izneo pravila i običaje, a prema kojima je posudba knjiga dopuštena studentima s tamošnjim prebivalištem, svećenicima koji su onde studirali i nekim drugim meštanima u krugu šesnaest kilometara od koledža. G. Thoreau je objasnio dekanu da je željznica ukinula stare mere udaljenosti — da je biblioteka beskorisna, da, kao i dekan i koledž pod njegovim pravilima — da je jedina korist što je duguje koledžu njegova biblioteka — da je u tom trenutku ne samo njegova potreba za knjigama imperativ nego i da treba velik broj knjiga, te ga je uveravao kako je on, Thoreau, a ne bibliotekar, njihov pravi skrbnik. Ukratko, dekan je uvidie da je molitelj tako nadmoćan a da se pravila doimaju tako smešnima te mu je na kraju pružio povlasticu koja se u njegovim rukama otada pokazala neograničenom.
Nije bilo istinskijeg Amerikanca od Thoreaua. Njegova privrženost domovini i vlastitom položaju bila je nepatvorena, a odbojnost spram engleskih i evropskih manira i ukusa gotovo je dosezala prezir. Nestrpljivo je slušao novosti ili bonmots napabirčene iz londonskih krugova, i premda je nastojao biti uljudan te su ga anegdote umarale. Svi ljudi samo oponašaju jedni druge, i to u sitnim pogledima. Zašto ne mogu živeti što je odvojenije moguće i biti ljudi svak za sebe? Tražio je najpoduzetniju narav i želeo je ići u Oregon, a ne u London. “U svim krajevima Velike Britanije”, zapisao je u dnevniku, “otkrivaju se tragovi Rimljana, njihove pogrebne urne, njihovi tabori, ceste, nastambe. Ali Nova Engleska barem nije osnovana na rimskim ruševinama. Ne moramo polagati temelje naših kuća na pepelu prijašnje civilizacije.”

No budući idealistom, koji je zastupao ukidanje ropstva, ukidanje naknada , gotovo i ukidanje vlasti, suvišno je reći kako je držao ne samo da ga aktualna politika ne zastupa nego i da je u gotovo jednakoj meri suprotstavljen svakovrsnim reformatorima. Ipak, plaćao je danak svome postojanom poštovanju prema Stranci protiv ropstva. Jednog je čoveka, kojega je lično upoznao, iznimno cinio. Pre no što je o kapetanu Johnu Brownu izgovorena ijedna blagonaklona reč, većini kuća u Concordu poslao je obaveštenje da će u nedjelju uveče u javnoj dvorani govoriti o položaju i značaju Johna Browna te je pozvao sve ljude da dođu. Republikanski odbor, Abolicionistički odbor, poručili su mu da je to preuranjeno i da nije preporučljivo. Odgovorio je: “Nisam vas pitao za savet, nego sam najavio da ću govoriti.” Dvoranu su već u rani sat ispunili ljudi sa svih strana, a njegovo iskreno veličanje junaka svi su s poštovanjem saslušali, mnogi sa simpatijom koja je iznenadila i njih same.
Za Plotina je rečeno da se sramio svoga tela, a po svoj prilici je za to imao dobar razlog — jer telo mu je bilo lošim slugom te nije bio vešt u bavljenju materijalnim svetom, kao što je često slučaj s ljudima apstraktnog uma. No g. Thoreau bio je obdaren nadasve prilagodljivim i upotrebljivim telom. Bio je niska stasa, čvrste građe, svetle puti, snažnih, ozbiljnih plavih očiju i dostojanstvena izgleda, a lice mu je u poznijim godinama bilo prekriveno pristalom bradom. Osetila su mu bila oštra, građa jaka i krepka, ruke snažne i vešte u korištenju oruđa. A telo i um bijahu mu u čudesnom skladu. Mogao je osamdeset pet metara tačnije odmeriti korakom nego drugi motkom. Noću je, govorio je, umeo lakše pronaći put stopalima nego očima. Odoka je izvrsno mogao proceniti mere nekog stabla; umeo je poput trgovca proceniti težinu goveda ili praseta. Iz kutije s nabacanim olovkama mogao je hitro jednim zahvatom uzeti njih tucet. Bio je dobar plivač, trkač, klizač, veslač, a u jednodnevnom pešačenju verojatno je mogao nadmašiti većinu svojih zemljaka. Odnos njegova tela prema umu bio je još bolji nego što smo natuknuli. Govorio je kako voli svaki korak koji učini. Dužina njegove šetnje u pravilu je određivala dužinu njegova pisanja. Zatvoren u kući uopšte nije pisao.

Imao je snažan zdrav razum, poput onoga što ga Rose Flammock, tkalčeva kći u Scottovoj romanci, hvali u svoga oca govoreći kako nalikuje mernom štapu koji, jednako dobro kao što meri prteno platno i damast, može meriti i goblene i zlatnu tkaninu. Snalazio se u svakoj prilici. Dok sam sadio šumska stabla, a za to sam pribavio četiri i po litre žirova, rekao je da će samo manji deo biti zdrav te ih je stao pregledavati i odabirati zdrave. No uvidevši da to oduzima vreme, kazao je: “Mislim da će, ako ih sve staviš u vodu, dobri potonuti.” Taj smo pokus uspešno proveli. Znao je načiniti nacrt vrta, kuće ili štaglja; bio bi sposoban voditi “pacifičku istraživačku ekspediciju”; umeo je dati razborit savet o najtežim privatnim ili javnim pitanjima.
Živeo je od danas do sutra, neopterećen i nesputan sećanjem. Ako vam je juče izneo nov predlog, danas bi vam izneo drugi, ne manje revolucionaran. Silno radišno i staloženo čeljade, kao i svi veoma organiziovani ljudi, visoko ceneći svoje vreme, doimao se jedinim dokonim čovekom u gradu, vazda spreman za bilo kakav obećavajući izlet ili razgovor koji bi se otegnuo do kasnih sati. Njegov britki duh nikad nisu kočila vlastita mu pravila dnevne razboritosti, nego je uvek bio pripravan za novu prigodu. Voleo je i služio se najjednostavnijom hranom, no kad bi neko zagovarao biljnu hranu, Thoreau je bio mišljenja da je svaka prehrana tričavo pitanje, govoreći da “čovjk koji ustreli bizona živi bolje od čoveka smeštenog u Graham Houseu”.

Govorio je: “Možete spavati pokraj železničke pruge a nikad ne biti ometeni: narav dobro zna koji su zvukovi vredni pozornosti te je odlučio ne čuti zvižduk lokomotive. Ali stvari poštuju predan um i nikad ne prekidaju mentalnu ekstazu.” Zabeljžio je što mu se ponavljalo : kad bi, naime, izdaleka dobio kakvu retku biljku, ubrzo bi u svojim obilascima našao istu takvu. A ti sretni slučajevi koji se događaju samo dobrim igračima događali su se njemu. Jednog je dana odvratio nekom strancu koji se u šetnji s njime raspitivao gde se mogu naći indijanske strelice: “Posvuda”, i, sagnuvši se, smesta podignuo jednu s tla. Na brdu Washingtonu, u Tuckermanovoj guduri, Thoreau je gadno pao i uganuo gležanj. U času dok se podizao, prvi put je ugledao lišće biljke Arnica mollis.

Njegovim krepkim zdravim razumom, oboružanim snažnim rukama, oštrim zapažanjima i čvrstom voljom, ipak se ne može objasniti nadmoć koja je zračila iz njegova jednostavnog i skrovitog života. Moram dodati ključnu činjenicu da je u njemu bilo izvanredne mudrosti, svojstvene retkom soju ljudi, koja mu je materijalni svet otkrivala kao sredstvo i kao simbol. To je otkriće, koje pesnicima kadšto podaruje sporadičnu i isprekidanu svetlost, služeći im kao ukras u pisanju, u njemu bilo vazda budni uvid; i kakve god ga mane ili prepreke temperamenta mogle zamračivati, nije bio slep za nebesku viziju. Jednom je u mladosti kazao: “Drugi svet je sva moja umetnost; moje olovke neće crtati  nijedan drugi; moj džepni nož neće rezbariti ništa drugo; ne rabim ga kao sredstvo.” Bila je to muza i duh koji je upravljao njegovim stavovima, razgovorom, proučavanjima, radom i tokom života. To ga je činilo pronicavim sucem ljudi. Otprve bi odmerio svoga sagovornika i, premda neosetljiv za neke istančane crte kulture, mogao je veoma dobro odrediti njegovu težinu i kalibar. A to je u razgovoru s njime katkad ostavljalo dojam genijalnosti.
Predmet o kojemu je bila reč shvatao je na prvi pogled te je uviđao ograničenja i siromaštvo onih s kojima je razgovarao, pa se činilo kanda takvim strašnim očima ništa nije skriveno. U vise navrata sam upoznao mlade ljude u kojih bi se u trenutku stvorilo uverenje da je to čovek koga su tražili, čovek nad ljudima, koji im može reći sve što trebaju činiti. On se prema njima nikad nije odnosio nežno, nego nadmoćno, poučno, prezirući njihovu tričavost — veoma sporo ili im uopšte ne obećavajući svoje društvo u njihovoj kući, pa čak ni u svojoj.
“Zar nije hteo šetati s njima?” “On to nije znao. Ništa mu nije bilo tako važno kao šetnja; nije tratio šetnje na društvo.” Ugledni pojedinci nudili su mu se da ga posete, ali on ih je odbijao. Prijatelji koji su mu se divili nudili su mu da ga o svom trošku odvezu do reke Yellowstone, u Zapadnu Indiju, u Južnu Ameriku. No premda su bila nadasve ozbiljna i promišljena, njegova odbijanja, u posve novim odnosima, podsećaju na odgovor onoga kicoša Brummela gospodinu koji mu je ponudio svoju kočiju za prevoz po pljusku: “Ali čime ćete se onda vi voziti?” — a kakvih se samo optužujućih šutnji, kakvih pronicavih i neodoljivih govora koji su slamali svaku obranu njegovi drugovi mogu setiti!

G. Thoreau se takvom bezostatnom ljubavlju posvećivao poljima, brdima i vodama svoga rodnog mesta te ih je učinio poznatima i zanimljivima svim pismenim Amerikancima, kao i ljudima preko mora. Reku na čijim se obalama rodio i umro poznavao je od izvora do mesta gde se ulivala s Merrimackom. Tokom brojnih godina na njoj je obavljao letna i zimska posmatranja, u svako doba dana i noći. Do rezultata nedavnog istraživanja Poverenstva za vodu što ga je imenovala država Massachusetts on je nekoliko godina pre bio došao privatnim eksperimentima. Sva dešavanja u njenom koritu, na obali i u vazduhu ; ribe, njihovo bacanje ikre i mrestilišta, njihove navade i hrana; lojkine mušice koje ispunjavaju vazduh određene večeri jednom u godini i koje te ribe proždiru tako grabežljivo da mnoge ugibaju od prejedenosti; stožaste hrpe kamenja u rečnim plićacima, golema jata, od kojih će poneko katkad prepuniti kolica; ptice koje posećuju reku, čaplja, patka, gnjurac, štekavac; zmija, bizamski štakor, vidra, svizac i lisica na obalama; kornjača, žaba, gatalinka i šturak koji ozvučuju obalu — bili su mu odreda poznati te su tako reći bili njegovi sameštani i bližnji, i stoga je osećao besmislenost i nasilje u bilo kakvoj priči o jednom od njih zasebno, a pogotovo o njihovim dimenzijama merenim u centimetrima, ili u izlaganju njihova kostura, ili pak primerku kakve veverice ili ptice u alkoholu. Rado je govorio o ponašanju reke, kao da je i ona sama punopravno biće, ali s tačnošću i uvik s obzirom na promatrane činjenice. Kao i reku, jednako dobro poznavao je jezera u tom kraju.

Jedno od oruđa kojima se služio, njemu važnije od mikroskopa ili spremnika s alkoholom za druge istraživače, bio je hir koji se u njemu razvijao iz užitka, no koji se uobličavao u nadasve ozbiljnim tvrdnjama, naime veličanje vlastita grada i okoline kao najpoželjnijeg središta za posmatranje prirode. Utvrdio je da flora Massachusettsa obuhvata gotovo sve važne biljke u Americi — većinu hrastova, većinu vrba, najbolje borove, jasen, javor, bukvu, orah. Vratio je Kaneovo Arktičko putovanje prijatelju od koga ga je posudio uz primedbu da bi se “većina zabeleženih fenomena mogla posmatrati u Concordu”. Činilo se kao da je pomalo zavidan na pol, zbog podudaranja svitanja i zalaska Sunca, ili zbog petominutnog dana nakon šest meseci: veličanstvene činjenice koju mu Annursnuc nikad nije priuštio. Na jednoj od svojih šetnji naišao je na okrečac i rekao mi da još očekuje naći Victoriju regiju u Concordu. Bio je branitelj autohtonih biljaka i priznavao je da mu je draži korov nego uvezene biljke, kao i Indijanac naspram civilizovanog čoveka, te je s užitkom primećivao kako je vrbov kolac za grah kod suseda narastao viši od njegova graha. “Gledaj ovaj korov”, govorio je, “što ga milion seljaka svako proleće i ljto okopava, pa ipak je prevladao i upravo se sada pobednički stere svim putovima, pašnjacima, poljima i vrtovima, takva je njegova krepkost. Vređamo ga vulgarnim imenima — loboda, pelin, mišjakinja, hruščica.” Pa veli: “Te trave imaju i gizdava imena — ambrozija, zvezdača, belolist, perjanica itd.”
Držim da njegova sklonost da sve pripisuje meridijanu Concorda nije poticala iz bilo kakva neznanja ili omalovažavanja drugih dužina i širina, nego je bila živahan izraz njegova uverenja da je svejedno koje je mesto posredi te da je najbolje mesto za svakoga ono na kojemu upravo jest. Jednom je to izrazio ovako: “Mislim da se čovek od tebe nema čemu nadati ako ti ovaj komad zemlje pod nogama nije slađi za jelo od bilo kog drugog na ovom svetu ili na bilo kojem svetu.”
Drugo oružje kojim je svladavao sve prepreke u nauci bilo je strpljenje. Znao je nepomično da sedi na kamenu dok se ptica, gmaz, riba koja se udaljila od njega ne bi vratila i nastavila s uobičajenim ponašanjem, dapače prišla mu iz znatiželje i stala ga posmatrati.

Bio je užitak i povlastica hodati s njim. Poznavao je zemlju kao lisica ili ptica i slobodno prolazio njome vlastitim putevima. Poznavao je svaku stazu u snigu ili na zemlji, znao koji je stvor išao tim putem pre njega. Takvom se vodiču čovjk mora smerno potčiniti, a nagrada je bila velika. Pod rukom je nosio staru kajdanku za prešanje biljaka, u džepu dnevnik i olovku, dvogled za ptice, mikroskop, nož na sklapanje i uzicu. Nosio je slamnati šešir, čvrste cipele i jake sive hlače radi svladavanja hrastove šikare i tetivike te penjanja po stablu do jastrebova ili veveričina gnezda. Gacao je jezerom u potrazi za vodenim biljkama, a snažne noge bile su značajan deo njegove opreme. Na dan o kojemu govorim tražio je biljku Menyanthes,otkrio je kako se prostire širokim jezerom i, pregledavši cvetiće, ustanovio da je već pet dana u cvatu. Iz džepa na prsima izvadio je dnevnik i pročitao imena svih biljaka koje bi trebale cvasti toga dana, o čemu je vodio račune kao bankar kad mu dospeju menice. Cypripedium nije na redu do sutra. Držao je da bi, kad bi se probudio iz transa u toj močvari, za dva dana mogao po biljkama tačno reći koje je doba godine. Uokolo je letjla crvenorepka, a za njom i krasne debelokljune zebe, čiji sjajni grimiz “navodi nesmotrena promatrača da otare oči” i čiji je lepi, jasni pev Thoreau usporedio s pevicom koja se rešila promuklosti. Ubrzo je začuo glasanje koje je pripisao pevu noćnog pevača, ptice koju nikad nije identifikovao, za njom je tragao dvanaest godina, a svaki put kad bi je video ponirala je u neko stablo ili grm te ju je bilo uzaludno tražiti; to je jedina ptica koja jednako peva danju i noću. Rekoh mu da se mora paziti da je ne pronađe i opiše, kako se ne bi dogodilo da mu život više nema šta pokazati. Rekao je: “Na ono za čim tragaš celoga života jednoga ćeš dana nabasati u punini, na celu porodicu za ručkom. Tražiš to kao san, a čim ga nađeš postaješ njegovim plenom.”

Njegovo zanimanje za cveće i ptice bijaše duboko usađeno u njegovu duhu i povezano s prirodom — a smisao prirode on nikada nije nastojao odrediti. Nije hteo raspravu o svojim zapažanjima ponuditi Prirodnom društvu. “Zašto bih? Kad bih opis odvojio od njegovih veza u mome duhu, on za mene više ne bi bio istinit niti valjan; a oni ne žele ono što mu pripada.” Njegova moć opažanja kanda je ukazivala na dodatna osetila. Video je kao da gleda mikroskopom, čuo kao uz pomoć roga za nagluhe, a njegovo je pamćenje bilo fotografski popis svega što je video i čuo. Znao je, međutim, bolje od ikoga da nije važna činjenica, nego utisak odnosno učinak te činjenice na um. Svaka je činjenica blistavo počivala u njegovu umu, kao znamen poretka i lepote celine.

Njegova sklonost prirodnjaštvu bila je organska. Priznao je da se katkad oseća kao pas tragač ili leopard i da bi, da je bio rođen među Indijancima, bio lovac na krzna. No, sputan kulturom Massachusettsa, odigrao je tu igru u blagom obliku botanike i ihtiologije. Njegova bliskost sa životinjama podsećala je na ono što Thomas Fuller beleži o apiologu Butleru: “Ili je on govorio pčelama, ili su pčele govorile njemu.” Zmije su mu se uvijale oko nogu, ribe mu plivale u ruke te ih je vadio iz vode; vukao je svisca za rep iz njegove jame i štitio lisice od lovaca. Naš je prirodnjak bio savršeno velikodušan, nije imao tajni: odveo bi vas do čapljina skrovišta, ili čak do svoje najhvaljenije botaničke močvare — možda znajući da je više nikad nećete moći naći, ali ste ipak voljni rizikovati.
Nijedan mu koledž nije ponudio diplomu ili profesorsku katedru; nije bio dopisni sekretar, istraživač niti čak član ijedne akademije. Možda su se ta učena tela pribojavala satire u njegovoj prisutnosti. No malo je ko imao toliko znanja o tajnama i duhu prirode, a niko u široj i pobožnijoj sintezi. Nije, naime, gajio ni trunke poštovanja spram mnenja bilo kog čoveka ili skupa ljudi, već je poštovao isključivo istinu samu; a kako je posvuda među akademskom čeljadi otkrivao težnju k snishodljivosti, u njemu se stvaralo nepoverenje. Njegovi su ga meštani s vremenom počeli poštovati i diviti mu se, dok su ga u početku znali samo kao čudaka. Farmeri koji su ga zapošljavali kao mjrnika ubrzo su otkrivali njegovu retku preciznost i veštinu, njegovo poznavanje njihova zemljišta, stabala, ptica, indijanskih ostataka i sličnog, što mu je omogućavalo da svakom farmeru kaže više nego što je pre znao o vlastitom posedu, pa bi ovaj pomalo počeo osećati kao da g. Thoreau ima veća prava na tu zemlju nego on sâm. Osjćali su i nadmoć čoveka koji se obraćao svim ljudima s urođenim autoritetom.
Concord obiluje indijanskim ostacima — vršcima strelica, kamenim dletima, tučcima i grnčarskim krhotinama, a na rečnoj obali velike gomile ljuštura školjaka i pepela obeležavaju mesta koja su urođenici pohodili. Te i sve druge okolnosti vezane za Indijanca bile su važne u njegovim očima. Maine je posećivao poglavito iz ljubavi prema Indijancima. Sa zadovoljstvom je promatrao izradu kanua od kore drveta i okušavao se u njihovu upravljanju na brzacima. Bio je radoznao u vezi s pravljenjem kamenih šiljaka za strelice, a u svojim posljdnjim danima zadužio je mladež koja se zaputila prema Stenjaku da nađe Indijanca koji mu je mogao reći: “Vredilo je otići u Kaliforniju to naučiti.” Povremeno bi mala skupina Indijanaca Penobscot posetila Concord i na nekoliko nedelja leti razapela šatore na rečnoj obali. Nije se propuštao upoznati s najboljima među njima, premda je dobro znao da je postavljanje pitanja Indijancima jednako ispitivanju dabrova i zečeva. Tokom poslednje posete Maineu imao je veliko zadovoljstvo biti s Josephom Polisom, oštroumnim Indijancem iz Oldtowna, koji mu je nekoliko nedelja bio vodič.

Podjednako su ga zanimale sve prirodne činjenice. Dubina njegova zapažanja nalazila je slične zakonitosti u čitavoj prirodi, i ne poznajem nijednog genija koji je tako hitro izvodio opšti zakon iz jedne činjenice. Nije bio stručna cepidlaka. Oko mu je bilo otvoreno za lepotu a uho za muziku. Nije ih nalazio tek u retkim prilikama, nego gde god je išao. Najboljom je držao muziku jednostavnih zvukova i nalazio poetski nagoveštaj u brujanju telegrafske žice.

Njegovo pesništvo moglo je biti dobro ili loše; bez sumnje mu je nedostajala lirska lakoća i tehnička veština, ali u svojoj duhovnoj percepciji imao je izvor poezije. Bio je dobar čitalac i kritičar, a njegova prosudba pesništva bila je temeljita. Nije se mogao prevariti u vezi s prisutnošću ili odsutnošću poetskog elementa u bilo kojoj kompoziciji, a njegova žeđ za istim činila ga je nehajnim, a možda i prezrivim spram površnih ljupkosti. Previđao je mnoge delikatne ritmove, ali bi uočio svaku živu strofu ili stih u knjizi te je dobro znao gde naći jednak poetski čar u prozi. Bio je tako zaljubljen u duhovnu lepotu da je sve stvarno zapisane pesme veoma slabo cenio. Divio se Eshilu i Pindaru, ali je, kad ih je neko hvalio, kazao da Eshil i Grci opisujući Apolona i Orfeja nisu dali pesme, barem ne dobre. “Nisu trebali ganuti stabla, nego ispevati bogovima takvu himnu koja bi im sve njihove stare nazore ispevala iz glave a nove pustila unutra.” Njegovi vlastiti stihovi često su nedoterani i manjkavi. Zlato još ne teče čisto, troskavo je i sirovo. Majčina dušica i mažuran još nisu med. No ako mu nedostaje lirske finoće i tehničkih odlika, ako i nema pesničkog temperamenta, nikad mu ne manjka uzročnih misli, što pokazuje da mu je genij bio nadmoćan talentu. Znao je vrednost imaginacije kad je reč o oplemenjivanju i utesi u ljudskom životu te je rado prevodio svaku misao u simbol. Činjenica koju kažete nema vrednost, nego samo dojam. Stoga je njegova prisutnost bila poetska, uvek je dražio znatiželju da dublje spozna tajne njegova uma. Imao je mnogo rezervi, nevoljkost da profanim očima pokaže ono tšo je u njegovima još bilo sveto, i dobro je znao kako svoje iskustvo zaodenuti poetskim velom. Svi čitatelji Waldena setiće se mitskog zapisa o njegovim razočaranjima:

“Davno sam izgubio psa tragača, konja riđana i grlicu, i još tragam za njima. Mnogim sam putnicima govorio o njima, opisujući njihove putanje i zov na koji se odazivaju. Susreo sam jednog ili dvoje koji su čuli psa i toptanje konja te su čak videli grlicu gde nestaje iza oblaka; i činilo se da ih toliko čeznu naći kao da su ih sami izgubili.”
Njegove su zagonetke bile vredne čitanja, i priznajem da je, ako koji put i ne razumem takvo izražavanje, ono dapače opravdano. Bogatstvo njegove istine bilo je takvo da nije vredelo njegova truda rabiti reči uzalud. Njegova pesma pod naslovom “Saosećanje” otkriva nežnost pod tim troslojnim čelikom stoicizma i intelektualnu istančanost koju ona može pobuditi. Njegova klasična pesma “Dim” podseća na Simonida, ali je bolja od svake Simonidove pesme. Njegova je biografija u njegovim stihovima. Njegova uobičajena misao pretvara sve njegovo pesništvo u himnu Uzroku uzrokâ, Duhu koji oživljava njegov vlastiti i njime vlada:

Imadoh tek uši, a sluh sada stičem,
Vidim sada, pre imadoh tek oči;
Življah godine, s trenom sad tečem,
Negda tek učih, sad istinu lučim.
A još i više u ovim religioznim stihovima:

Upravo sada moj rodni je čas,
Istom sada života mog cvat;
Neću o ljubavi nekazanoj zdvajat,
Koju ni vrlina moja ni želja ne kupi,
Što snubila me mladog i sad me osvaja,
I u večer me ovu dovede da stupim.

Premda je u njegovu pisanju bilo određene razdražljivosti u odnosu spram crkava i sveštenstva, bio je on osoba retke, blage i posvemašnje religioznosti, osoba nesposobna za ikakvu profanaciju, činom ili mišlju. Naravno, izdvojenost svojstvena njegovu originalnom mišljenju i življenju odvajala ga je i od društvenih religijskih formi. To nije ni za prikor ni za žaljenje. Aristotel je to odavno objasnio rekavši: “Ko nadmaši svoje sugrađane u kreposti više nije deo grada. Njihov zakon nije za njega, jer je on zakon za sebe.”

Thoreau je bio iskrenost sâma i svojim je svetim životom mogao učvrstiti veru prorokâ u etičke zakone. Bijaše to potvrdno iskustvo koje nije dopuštalo zanemarivanje. Govornik istine, bio je kadar razgovarati nadasve duboko i pomno; bio je vidar rana svake duše, prijatelj koji ne samo da je znao tajnu prijateljstva nego su ga gotovo obožavale one malobrojne osobe koje su mu ptilazile kao ispovedniku i proroku te poznavale duboku vrednost njegovog uma i velikog srca. Držao je da se bez religije ili neke vrsti predanosti nije nikad postiglo ništa veliko te da zadrtom sektašu to valja imati na umu.
Njegove su vrline, dakako, ponekad odlazile u krajnost. Lako je u neumoljivu zahtevu za tačnom istinom što ga je upućivao svima razabrati izvor one krutosti koja je toga dragovoljnog pustinjaka činila još samotnijim nego što je želeo. Sâm savršeno čestit, nije od drugih iziskivao ništa manje. Gadio se zločina, i nikakav ga svetovni uspeh u njegovim očima nije mogao pokriti. Prevaru je otkrivao u uglednih i uspešnih osoba jednako žustro kao i u prosjaka, i to s jednakim prezirom. U njegovu je ophođenju bilo takve opasne iskrenosti da su ga njegovi poštovatelji nazivali “onaj strašni Thoreau”, kao da je govorio i dok je ćutao te je bio prisutan i kad bi se udaljio. Mislim da ga je strogost njegova ideala lišila zdrave dostatnosti ljudskoga društva.
Navada realiste da u stvarima nalazi suprotnost njihovoj pojavi navodila ga je da svaku tvrdnju iznese kao paradoks. Stanovita antagonistička navika nagrđivala je njegovo ranije pisanje — retorički trik koji nije sasma nadrastao u kasnijem pisanju, a sastojao se od toga da bi očitu reč i misao mjnjao njenom potpunom oprekom. Divlje planine i zimske šume veličao je zbog njihova domaćeg vazduha, u snegu i ledu nalazio je sparinu, a divljinu hvalio jer nalikuje Rimu i Parizu. “Bio je tako suh da biste ga mogli nazvati vlažnim.”

Sklonost uveličavanju trenutka, iščitavanju svih zakona prirode u jednom predmetu ili jednom spoju koji se nalazi pred očima, dakako, komična je onima koji ne dele filozofovo shvatanje identiteta. Za njega nije bilo nečega takvog kao što je veličina. Jezero je bilo mali ocean, Atlantik veliko jezero Walden. Svaku najsitniju činjenicu pripisivao je kosmičkim zakonima. Premda je hteo biti pravedan, činilo se da ga progoni stalna pretpostavka kako današnja nauka s nepravom pretenduje na potpunost te bi utvrdio kako su učenjaci propustili izdvojiti stanovitu biljnu vrstu, opisati seme ili izbrojati listiće čaške. “To znači”, odvratismo, “da te budale nisu rođene u Concordu; ali ko je rekao da jesu? Zadesila ih je neopisiva nesreća da su se rodili u Londonu, Parizu ili Rimu; ali, jadnici, učinili su što su mogli s obzirom na to da nikad nisu videli Batemanovo jezero, Nine-Acre Corner ili jezero Becky Stow; osim toga, zašto si poslan na ovaj svet negoli da dodaš to iskustvo?”

Da je njegov genij bio samo kontemplativan, bio bi on već sposoban za život, ali sa svojom energijom i praktičnom sposobnošću činio se rođenim za veliki pothvat i zapovedanje; i toliko žalim zbog gubitka njegovih iznimnih moći delovanja te ne mogu a da mu kao manu ne pripišem nedostatak ambicije. Usled tog je manjka, umesto da upravlja celom Amerikom, bio na čelu berača borovnica. Mlevenje zrnja dobro je za svrhe današnjih mlinarskih carstava, ali na kraju godine to je ipak samo zrnje!
No te slabosti, zbiljske ili prividne, brzo su čiljile u neprestanom rastu jednoga tako krepkog i mudrog duha, koji je svoje poraze zasenio novim trijumfima. Proučavanje prirode bilo je njegov trajni ponos te je nadahnjivalo njegove prijatelje znatiželjom da vide svet njegovim očima i slušaju o njegovim pustolovinama. Zanimalo ih je sve.
Bilo je u njemu mnogo navlastite otmenosti, premda se konvencionalnoj otmenosti rugao. Tako nije mogao podneti da čuje zvuk vlastitih koraka, škripu šljunka; i stoga nikad nije od svoje volje hodao cestom, nego po travi, planinama i šumom. Osetila mu bijahu oštra te je zapažao kako noću sve stambene kuće ispuštaju loš zrak, kao klaonice. Voleo je čisti miomiris kokotca. Neke je biljke osobito cenio, nadasve lopoč, zatim gorčicu, Mikaniju scandens, smilje i jedno lipovo drvo koje je posećivao svake godine dok je bilo u cvatu, sredinom srpnja. Njuh je pri ispitivanju smatrao merodavnijim od vida — merodavnijim i verodostojnijim. Njuh, dakako, otkriva ono što je ostalim osetilima skriveno. Njime je on otkrivao zemljanost. Uživao je u jeci i govorio da je to gotovo jedina vrsta bliskih glasova koje čuje. Toliko je voleo prirodu, toliko je sretan bio u njenoj osami, da je postao silno kivan na gradove i otužnost što su je njihove rafiniranosti i veštine pridavale čoveku i njegovu prebivalištu. Sekira je uvek uništavala njegovu šumu. “Hvala Bogu”, govorio je, “da ne mogu poseći oblake!” “Svakovrsni likovi iscrtani su na plavom tlu tom vlaknastom belom bojom.”
Prilažem nekoliko rečenica preuzetih iz njegovih neobjavljenih rukopisa, ne samo kao zapise njegovih misli i osećaja nego zbog njihove snage opisa i književne vrsnoće:

“Poneki dokazi na temelju indicija veoma su snažni, kao kad nađete pastrvu u mleku.”
"Klen je mekana riba, a okus joj je nalik posoljenome kuhanom smeđem papiru.”
"Mladić sakupi svoju građu da napravi most do Meseca, ili možebit palaču ili hram na zemlji, a sredovečan na koncu odluči od nje izgraditi drvenjaru.”
“Skakavac z-ći.”
“Vilinski konjici krivudaju niz potok Nut-Meadow.”
“Šećer nije tako sladak nepcu kao zvuk zdravome uhu.”
“Nabacio sam nešto jelova granja, a bogato, jetko pucketanje njegova lišća bijaše za uho poput gorušice, krckanje bezbrojnih regimenti. Mrtva stabla vole vatru.”
“Modrovoljka nosi nebo na svojim leđima.”
“Šarena pevica leti kroz zeleno lišće kao da će ga zapaliti.”
“Ako želim konjsku strunu da od nje načinim kazaljku svoga kompasa, moram poći u staju; ali strunasti vrabac svojim oštrim okom dopire do puta.”
“Besmrtna voda, živa čak i na površini.”
“Vatra je najsnošljivija treća strana.
“Priroda je stvorila paprat samo zbog lišća, da pokaže što može učiniti na tom području.”
“Nijedno stablo nema tako lepo deblo i tako krasno podnožje kao bukva.”
“Kako su te lepe dugine boje dospjle u ljušturu slatkovodne školjke, zakopane u mulju na dnu naše tamne reke?”
“Teška su vremena u kojima su dječije cipele iz druge noge.”
“Strogo smo ograničeni na svoje ljude kojima dajemo slobodu.”
“Ničega se ne treba bojati toliko kao straha. Ateizam može utoliko biti mio i samome Bogu.”
“Kakav je značaj stvari koje možeš zaboraviti? Sitna pomisao grobar je cielog sveta.”
“Kako možemo očekivati žetvu misli od onoga ko nije imao setvu značaja?”
“Darovi mogu biti povereni samo onome ko može pokazati brončano lice očekivanjima.”
“Tražim da budem rastaljen. Od kovina možete tražiti samo da budu blage prema vatri koja ih tali. One ne mogu biti blage ni prema čemu drugom.”


Botaničarima je poznat cvet od istog roda kao naša letna biljka zvana smilje iliti srcopuc, kao što je Gnaphalium, koji raste na najnepristupačnijim liticama tirolskih planina, kamo se divokoze retko odvažuju stupiti, i zbog koje se lovac, namamljen njegovom lepotom i svojom ljubavi (jer ga švicarske devojke neizmerno cene), penje na litice da ga ubere te ga katkad nađu mrtva u podnožju s cvetom u ruci. Botaničari ga nazivaju Gnaphalium leontopodium, Švicarci pak Edelweisse, što znači “plemenita čistoća”. Činilo mi se kao da Thoreau živi u nadi da će ubrati tu biljku, koja mu je po svim pravima pripadala. Razmere njegovih izučavanja bili su tolike te iziskuju dugovečnost, i utoliko smo manje bili pripremljeni za njegov nagli nestanak. Ova zemlja još ne zna, ili tek u najmanjoj meri zna kako je velikog sina izgubila. Silna je šteta što je otišao usred prekinute zadaće koju niko drugi ne može dovršiti; u neku je ruku nedostojno za tako plemenitu dušu što je morala napustiti prirodu pre nego što se mogla pokazati svojim bližnjima u punom sjaju. No barem je on zadovoljan. Njegova duša bijaše sazdana za najplemenitije društvo; za svoga je kratkog života iscrpio mogućnosti ovoga sveta; gde god ima znanja, gde god ima vrline, gde god ima lepote, on će naći dom.

O dužnosti građanina da bude neposlušan ,Henry David Thoreau

Od sveg srca prihvatam moto: „Najbolja je vlada koja najmanje vlada”, i voleo bih da vidim da
se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: „Da je najbolja vlada koja ne vlada.” A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina ih je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Stalna vojska je samo produžena ruka stalne vlade. Vlada – ustvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju – podložna je zloupotrebi i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju. Pogledajte sadašnji rat sa Meksikom, delo relativno malog broja pojedinaca koji se koriste vladom kao oruđem, jer, pre svega, narod ne bi pristao na takvu meru.
Šta je današnja američka vlada – samo tradicija, mada skorašnjeg datuma, koja nastoji da se
prenese na potomstvo nedirnuta, a svakog trenutka gubi svoj integritet. Ona nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka, jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoje predstave o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za spostveno dobro. Moramo priznati da je to izvrsno. Ova vlada nije nikada ničim pomogla neki poduhvat, samo ga je revnosno zaobilazila. Ne čuva slobodu zemlje. Ne sređuje stvari na Zapadu. Ne obrazuje. Sve što je postignuto učinjeno je zahvaljujući osobinama svojstvenim američkom narodu, a postiglo bi se i više da mu vlada nije ponekad smetala. Vlada je sredstvo pomoću kojeg ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i, kao što je rečeno, kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada. Da trgovina i promet nisu elastični kao guma, nikad ne bi uspeli da savladaju prepreke koje im zakonodavci stalno stvaraju, i kad bi čovek sudio o tim ljudima samo po posledicama njihove delatnosti, a ne delimično i po njihovim namerama, zaslužili bi da budu svrstani u istu grupu sa štetočinama koje kvare železničke pruge, i da budu kažnjeni istom kaznom.
Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake
vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek
izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak bliže da se takvo što postigne.
Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period
nije u tome što je ona, najverovatnije, u pravu, niti što se to manjini čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina još odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta ne odlučuje većina, već savest? – u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima na koja se može primeniti pravilo efikasnosti?
Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi, pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim. Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja ima savesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti? Posetite mornaricu i posmatrajte jednog mornara, čoveka kakvog može da napravi američka vlada, ili šta ona može da napravi od čoveka pomoću svojih mračnih veština – samo senku koja podseća na ljudsko biće, čoveka živog i u stojećem stavu opremljenog za pogreb, i već, moglo bi se reći, sahranjenog pod oružjem uz pogrebnu pratnju, iako se, možda:
„Ni doboš ne ču, ni pogrebna pesma,
Dok telo mu spuštamo u raku
Nijedan vojnik ne ispali metak u znak pozdrava
Nad grobom našem junaku”.

Veliki broj ljudi služi državu, uglavnom ne kao ljudi, već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani i kompanija. U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja, ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja, a možda se mogu od drveta praviti ljudi koji će isto tako poslužiti cilju. Takvi ne izazivaju veće poštovanje no ljudi od slame ili šaka đubreta. Njihova je vrednost kolika i konja i pasa. A ipak, takve obično smatraju dobrim građanima. Ostali, većina zakonodavaca, političara, pravnika, ljudi na položajima, služi državu, uglavnom, glavom, a kako retko prave moralne distinkcije, služiće đavolu, nenamerno, kao bogu. Veoma mali broj, a to su heroji, rodoljubi, mučenici, reformatori u pravom smislu i ljudi služe državu i savešću, i zato joj se, uglavnom, i opiru, a ona postupa s njima kao sa neprijateljima. Mudar čovek će biti koristan samo kao čovek i neće pristati da bude „glina” da „zapuši rupu da ne uđe vetar”, nego će to ostaviti svom prahu:
„Suviše sam visokog roda nečija svojina
da budem,
Drugi po važnosti
Ili koristan sluga i oruđe
Bilo kojoj suverenoj državi na svetu”.

Ko se potpuno stavi u službu svojih bližnjih, čini im se nekoristan i sebičan, a ko se delimično posveti bližnjima, proglašavaju ga dobrotvorom i čovekoljupcem.

Kako dolikuje čoveku da se ponaša prema današnjoj američkoj vladi? Odgovaram da on ne može imati veze s njom a da se ne osramoti. Ni za trenutak ne mogu priznati tu političku organizaciju kao svoju vladu, jer je istovremeno i vlada robova.
Svi ljudi priznaju pravo na revoluciju, to jest pravo da se otkaže poslušnost vladi i da joj se pruži
otpor kad njena tiranija ili efikasnost postanu neizdrživi. No gotovo svi kažu da današnja vlada nije takva. Smatra se da je takva bila vlada u vreme revolucije 1775. Ako neko hoće da mi kaže da je to bila loša vlada zato što je oporezivala neke strane proizvode u svojim lukama, najverovatnije je da neću dizati veliku galamu zbog toga, jer mogu bez te strane robe: sve mašine imaju neku falinku i možda je to protivteža zlu koje čine. U svakom slučaju, veliko je zlo dizati prašinu zbog toga. Ali kad falinka stvori svoju mašinu i kad su ugnjetavanje i pljačka organizovani, onda, kažem, nemojmo više podnositi takvu mašinu. Drugim rečima, kada šestinu stanovništva naroda koji je preuzeo na sebe da bude pribežište slobode sačinjavaju robovi, a celu jednu zemlju neopravdano osvaja i pokorava strana vojska, i nameće joj vojni zakon, mislim da za poštene ljude nije rano da se pobune i dignu revoluciju. Tu dužnost čini neodložnijom činjenica što ta opustošena zemlja nije naša, nego je naša osvajačka vojska.

Pejli (Paley), autoritet za mnoge u pitanjima morala, u svom poglavlju o „Dužnosti pokoravanja
građanskoj vladi”, svodi sve građanske dužnosti na probitačnost i kaže:„sve dok je to u interesu celog
društva, to jest, sve dok se postojećoj vladi ne može pružiti otpor ili se ona ne može promeniti a da se pri tom javnost ne dovede u nepriliku, volja je božja da se postojeća vlada poštuje, i nikako više”. „Ako se prihvati ovaj princip, opravdanost svakog pojedinačnog otpora svodi se na izračunavanje opasnosti i nezadovoljstva, na jednoj strani, i mogućnosti i cene da se to ispravi, na drugoj.” To će, kaže on, svaki čovek za sebe da proceni. No čini se da Pejli nije nikad razmišljao o slučajevima na koje se ne može primeniti zakon probitačnosti, kad jedan narod ili pojedinac moraju po svaku cenu učiniti ono što je pravo. Ako sam neopravdano istrgao dasku iz ruku davljenika, moram mu je doturiti pa makar se sam udavio. Po Pejliju, to bi bilo nezgodno. A u tom slučaju izgubiće život neko ko se mogao spasti. Ovaj narod mora prestati da drži robove i ratuje s Meksikom, pa makar ga to stajalo opstanka.

Narodi se u svojoj praksi slažu sa Pejlijem. No misli li iko da država Masačusets u sadašnjoj
krizi čini ono što je pravo?

Država je bludnica, u srebrno ruho
obučena drolja
Čiji šlep nose, a duša joj se po blatu vuče”.

Istinu govoreći, protivnici reforme u državi Masačusets nisu stotinu hiljada političara s juga,
nego stotinu hiljada ovdašnjih trgovaca i farmera, koje više interesuju trgovina i agrikultura no humanost, i koji nisu spremni da se po svaku cenu pošteno odnose prema robovima u Meksiku. Ne sporim se ja sa dalekim neprijateljima, nego s ovima ovde, kod kuće, koji sarađuju s njima i pomažu te iz daleka koji bi bez njih bili bezopasni. Mi imamo običaj da kažemo kako je masa ljudi nespremna. No, napredak je spor zato što manjina nije, uglavnom, ni mudrija ni bolja od većine. Nije važno da mnogi budu dobri kao vi, ali je važno da negde postoji apsolutna dobrota, jer će to podstaći celinu. Postoje hiljade ljudi koji se ne slažu s ropstvom i ratom, a u stvari ne čine ništa da ih okončaju, koji sebe smatraju decom Vašingtona (Washington) i Franklina, a sede skrštenih ruku, govore da ne znaju šta da čine, i ne čine ništa, koji čak daju prednost slobodnoj trgovini nad sobom i posle večere mirno čitaju spisak tekućih cena zajedno sa vestima iz Meksika i, možebiti, uspavaju se čitajući. Kakva je današnja cena poštena čoveka i rodoljuba? Oni oklevaju, kaju se, a ponekad pišu peticije, ali ne čine ništa ozbiljno i efikasno. Oni će blagonaklono čekati da drugi izleče zlo kako oni ne bi morali da osećaju žaljenje. U najboljem slučaju glasaju. Pruže malokrvnu podršku i požele uspeh pravednoj stvari. Ima devet stotina devedeset devet čuvara vrline jednog vrlog čoveka. No lakše je izaći na kraj sa pravim vlasnikom nego s privremenim čuvarem.
Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje
istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog.
Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što
smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu.
Čujem da će se održati konferencija u Baltimoru ili u nekom drugom mestu, da se izabere
kandidat za Predsedništvo, a da će joj prisustvovati, uglavnom, urednici listova i profesionalni političari. No kakvog značaja ima odluka koju će oni doneti, za nezavisnog, inteligentnog i uglednog čoveka? Zar se bez toga ne bismo mogli koristiti njegovom mudrošću i poštovanjem? Zar ne možemo računati na neke nezavisne glasove? Zar nema mnogo pojedinaca koji ne posećuju konferencije? Ali ne. Takozvani ugledan čovek odmah napušta svoje mišljenje i očajava zbog svoje zemlje, dok ta njegova zemlja ima više razloga da očajava zbog njega. On prihvata jednog od kandidata izabranih na taj način, kao jedinog koji je na raspolaganju dokazujući time da je on sam na potpunom raspolaganju demagogu. Njegov glas ne vredi više no što bi vredeo glas nekog neprincipijelnog stranca ili domaćeg plaćenika, koji se mogu kupiti. Dajte mi čoveka koji je čovek i koji, kao što moj sused kaže, ima kičmu koju niko ne može saviti. Naše statistike su pogrešne: kažu da je stanovništvo suviše brojno. Koliko ima ljudi na hiljadu kvadratnih milja u ovoj zemlji? Teško da ima jedan čovek. Zar Amerika ne podstiče ljude da je naseljavaju? Amerikanac se sveo na čudnog svata – koji može biti poznat po tome što je razvio potrebu da živi u grupi, i kome očigledno nedostaju intelekt i veselo samopouzdanje i čija je prva i glavna briga, kad dođe na ovaj svet, da se pobrine da se sirotinjski domovi dobro oprave i, pre no što obuče odelo odraslog, skuplja pare za pomoć udovicama
i siročadi i ubrzo počinje da živi samo od pomoći zajedničkog osiguravajućeg društva koje obećava da će ga pristojno sahraniti.
Nije čovekova dužnost da se posveti iskorenjivanju nekog, makar i najvećeg zla; mogu ga
zaokupljati druge brige. No dužnost mu je da bar pere ruke od zla, a ako više o njemu ne misli, da ga i ne pomaže. Ako se posvećujem drugim poslovima i razmišljanjima, moram se najpre pobrinuti da bar to ne činim jašući na tuđoj grbači. Najpre moram da sjašem s tuđih leđa, da bi onaj na čijim sam leđima bio mogao da se bavi svojim razmišljanjima. Pogledajte kakva se golema nedoslednost dopušta. Čuo sam kako neki moji sugrađani kažu: „Neka samo pokušaju da mi narede da idem i gušim pobunu robova ili da odmarširam u Meksiko – pa da vidite hoću li”, a ipak ti isti ljudi, svaki ponaosob, neposredno, svojom odanošću ili, posredno, novcem, čine to na drugi način. Čoveku koji neće da ide u nepravedan rat pljeskaju oni što ne odbijaju da pomažu nepravednu vladu koja vodi rat, pljeskaju mu oni čije postupke i autoritet on ne poštuje i ne obazire se ni na šta. Kao da se država kaje tek toliko da iznajmljuje nekog ko će je bičevati dok greši, ali se ne kaje dovoljno da bi prestala da greši ma i za trenutak. I tako, pod imenom reda i građanske vlade, najzad svi ukazujemo počast sopstvenoj niskosti i podržavamo je. Nakon što je prvi put pocrveneo, greh postaje ravnodušan i od amoralnog pretvara se takoreći u nemoralan, i ne baš nužan za život kakav smo stvorili.
Najraširenijoj i čestoj grešci treba potpora najnesebičnije vrline. Površan prekor koji se obično
upućuje vrlini patriotizma najverovatnije će navući na sebe plemeniti ljudi. Oni koji ne odobravaju karakter i mere vlade, a verni su joj i podržavaju je, svakako su njene najsavesnije pristalice i stoga često najozbiljnija prepreka reformi. Neki šalju peticije državi da raspusti Uniju, da se ne osvrće na zahteve Predsednika. Zašto sami ne raspuste Uniju – uniju između sebe i države – i ne odbiju da plaćaju kvotu njenoj blagajni? I zar nisu oni prema državi u istom odnosu kao i država prema Uniji? I zar isti razlozi koji su sprečili državu da se odupre Uniji ne sprečavaju i njih da se odupru državi?
Kako može čovek biti zadovoljan time što ima neko mišljenje, i zar mu je to dosta? Ima li
ikakvog zadovoljstva u tome što misli da mu je učinjeno nažao? Ako vas vaš sused prevari samo za jedan dolar, vi se ne zadovoljavate saznanjem da ste prevareni, ili izjavom da vas varaju, čak ni zahtevom da vam on vrati dug, nego smesta preduzimate efikasne korake da vam se odmah isplati ceo iznos i da vas više niko nikad i ne pokuša prevariti. Delati na osnovu principa, naime, uočavati ono što je pravo i postupati na osnovu toga, menja stvari i odnose. To je u suštini revolucionarno, i ne podudara se potpuno ni sa čim što je bilo. Ne samo da razjedinjuje države i crkve nego deli porodice, deli ličnost, odvaja đavolsko od božanskog u njoj.
Nepravedni zakoni postoje. Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo
nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima?
Čovek bi pomislio da je namerno i praktično osporavanje njene vlasti prekršaj o kome vlada nije
nikada razmišljala, jer zašto inače nije za to odredila jasnu, odgovarajuću i srazmernu kaznu? Ako čovek bez imanja odbije samo jednom da zaradi za državu devet šilinga, njega hapse, a meni nije poznat zakon koji određuje koliko će vremena provesti u zatvoru, već je prepušten na milost i nemilost onih koji su ga zatvorili. No ako od društva ukrade dvadest puta devet šilinga, brzo ga puštaju na slobodu.
Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. Škripanje će možda
prestati – mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.
Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a
ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova. Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenja, sam njen ustav je zlo. Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena na bolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.
Ne ustežem se da kažem da svi koji se nazivaju abolicionistima treba odmah da prestanu, lično i
materijalno, da pomažu vladu države Masačusets, umesto što čekaju na većinu od jednog glasa da bi stekli pravo na akciju. Mislim da je dovoljno ako je bog na njihovoj strani, i da ne čekaju onog drugog. Štaviše, svaki čovek koji je više u pravu od svog suseda već je većina od jednog glasa.
Sa ovom američkom vladom ili sa njenim predstavnikom, vladom države Masačusets, dolazim u
dodir, licem u lice, samo jednom godišnje, preko poreznika. Jedino se na taj način sreće s vladom čovek u mom položaju, i ona mu tad jasno kaže – priznaj me; a pri sadašnjem stanju stvari jedini, najefikasniji i najjednostavniji način da pokažete koliko ste malo zadovoljni njom i koliko je volite, jeste da je osporite. Moj učtivi sused, skupljač poreza, čovek s kojim se srećem – jer ja se svađam s ljudima, a ne s papirom – dobrovoljno je pristao da bude vladin posrednik. Kako će on, kao vladin službenik, ili kao čovek, ipak saznati šta je i šta čini ako ne bude morao da razmisli da li će se prema meni, svom susedu koga poštuje, ponašati kao prema susedu i dobrom čoveku ili kao prema manijaku i narušitelju mira, i da vidi može li da savlada smetnju koja se isprečila njegovom dobrosusedskom osećanju, bez grube i nagle misli ili reči? Dobro znam, ako bi hiljadu, ako bi stotinu, ako bi deset ljudi koje bih mogao imenovati – ako bi samo deset poštenih ljudi – avaj, ako bi se jedan POŠTEN čovek u državi Masačusets, prestavši da drži robove, stvarno povukao iz tog ortakluka, i zbog toga bio stavljen u opštinski zatvor, to bi bilo ukidanje ropstva u Americi. Nije važno koliko se početak može činiti skromnim – dobro učinjeno jednom, učinjeno je zauvek. No mi više volimo da pričamo o tome – da govorimo kako je to naša misija. Reforma ima mnoge listove u svojoj službi, a nijednog čoveka. Kad bi meni cenjeni sused, ambasador države, koji će posvetiti svoje dane rešavanju pitanja ljudskih prava u Savetu, umesto što se grozi zatvora Karoline postao zatvorenik države Masačusets, koja žudi da greh ropstva prebaci na svoju sestru – mada sad može otkriti da je osnova za svađu s njom samo čin negostoljublja – zakonodavna vlast ne bi potpuno prenebregla to pitanje iduće zime.
Pod vladom koja nepravedno uhapsi makar jednog čoveka, za pravednog čoveka je jedino mesto
– takođe zatvor. Dolično mesto danas, jedino mesto koje je država Masačusets obezbedila svojim
slobodnijim i manje utučenim duhovima, jeste – u njenim zatvorima, da ih svojim činom protera, izdvoji iz države, kao što su se već i sami izdvojili svojim principima. Tu, na tom mestu treba da ih nađu odbegli rob, meksički zarobljenik ili Indijanac, kad dođe da se žali na nepravde učinjene njegovom narodu, treba da ih nađu na tom izdvojenom, ali slobodnijem i časnijem mestu, gde država stavlja one koji nisu s njom, nego protiv nje – u jedinoj kući u robovlasničkoj državi u kojoj slobodan čovek može živeti časno. Ako neki misle da bi im u tom slučaju uticaj bio sveden na nulu, a glasovi im ne bi više dopirali do uha države, da neće biti ništa drugo do neprijatelji u njenim zidovima – oni ne znaju koliko je istina jača od zablude, niti koliko se rečitije i efikasnije može boriti protiv nepravde onaj ko je tu nepravdu lično iskusio. Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate. Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate porez i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio,
„A šta ja da činim?” – moj odgovor je: „Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku.” Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik dâ ostavku, revolucija je izvršena. Pretpostavimo čak i da se prolije krv. Zar krv ne teče kad je savest ranjena? Kroz tu ranu otiču čovekova srčanost i besmrtnost, i on iskrvari do trajne smrti. Vidim da takva krv teče sada.
Više sam razmišljao o zatvaranju prestupnika no o zapleni njegove imovine – mada će i jedno i
drugo poslužiti istom cilju – zato što oni koji brane najčistiju pravdu, i zbog toga su najopasniji za
korumpiranu državu, obično ne troše mnogo vremena na gomilanje imovine. Takvima je država od
srazmerno male koristi i zato im se i niski porez može činiti preteran, naročito ako ga moraju zarađivati posebnim radom svojih ruku. Kad bi postojao čovek koji živi bez ikakvog novca, i sama država bi se ustezala da mu ga traži. Ali bogat čovek – da ne pravimo nikakva uvredljiva poređenja – uvek je prodan instituciji koja ga čini bogatim. Iskreno govoreći – što više novca, to manje vrline; jer novac se postavlja između čoveka i njegovih predmeta i nabavlja ih za njega, a svakako nije bila velika vrlina steći novac. On ostavlja na miru mnoga pitanja na koja bi čovek inače morao da odgovori. A jedino novo pitanje koje novac postavlja teško je, ali suvišno: kako ga potrošiti? Tako se čoveku izmiče ispod nogu moralno tlo. Životne šanse smanjuju se s povećanjem onoga što se naziva „sredstvima”. Najbolje što bogat čovek može da učini za svoju kulturu jeste da ostvari planove koje je imao dok je bio siromašan. Isusov odgovor Irodovim podanicima je u skladu s prilikama pod kojima su živeli. „Pokažite mi novac harački”, i jedan izvadi novčić iz svog džepa. – Ako se služite novcem na kome je ćesarov lik, novac koji je on uveo u promet i dao mu vrednost, to jest ako ste državni ljudi i rado se koristite preimućstvima ćesarove vlade, onda mu vratite deo onog što je njegovo, kad on to zahteva. „Dajte caru carevo, a Bogu Božje”, i tako ih ostavi u nedoumici čije je čije, jer oni to nisu želeli da znaju.
Kad razgovaram sa svojim najslobodnijim susedima, primećujem da, bez obzira na to šta oni
kažu o veličini i ozbijnosti ovog pitanja, o svojoj zabrinutosti za javni mir, sve u svemu ispada da ne mogu bez zaštite postojeće vlade, i da se boje posledica po svoju imovinu i porodice ako joj otkažu poslušnost. Što se mene tiče, ne volim ni da pomislim da ću se ikad oslanjati na zaštitu države. Ako osporim vlast kad mi podnese svoj poreski račun, ubrzo će mi oduzeti i potrošiti svu imovinu i na taj način mučiti mene i moju decu u nedogled. To je teško, i onemogućava čoveka da živi pošteno i u isto vreme udobno. Ne vredi gomilati imovinu, jer isto bi se sigurno ponovilo. Morate unajmiti zemlju ili se šćućuriti negde, sejati malo i odmah sve pojesti. Morate živeti u okviru svojih mogućnosti i oslanjati se na sebe, uvek spakovani i spremni za nov početak, i ne upuštati se u mnogo poslova. Čovek se može obogatiti čak i u Turskoj ako je dobar podanik turske vlade u svakom pogledu. Konfučije je rekao – „Ako se država rukovodi principima razuma, siromaštvo i nesreća su sramota; ako se država ne rukovodi principima razuma, bogatstvo i počast su sramota”. Ne – dokle god mi ne treba zaštita države Masačusets u nekom dalekom pristaništu na jugu, gde mi sloboda može biti ugrožena, ili dok se bavim samo podizanjem imanja kod kuće mirnim pregalaštvom, mogu sebi dopustiti otkazivanje poslušnosti državi Masačusets i osporavati joj pravo na moje imanje i moj život. U svakom pogledu košta me manje da navučem kaznu zbog otkazivanja poslušnosti državi, no da je slušam. Kad bih je slušao, osećao bih se manje vrednim.

Pre nekoliko godina država mi se obratila u ime crkve, i naredila mi da platim određenu sumu
svešteniku čijim je propovedima prisustvovao moj otac, a ja nikad. „Plati”, rekla je država, „ili ćeš biti uhapšen.” Nisam hteo da platim. No, na nesreću, neki drugi čovek je smatrao da on treba da plati. Nisam uviđao zašto oporezivati učitelja da pomaže sveštenika, a ne sveštenika da pomaže učitelja; jer ja nisam bio državni učitelj, nego sam se izdržavao dobrovoljnim prilozima. Ne vidim zašto licej ne bi raspisao svoj porez, pa da država i crkva podrže njegove zahteve. Međutim, na zahtev zvaničnika udostojio sam se da napišem ovakvu izjavu: „Neka je svima znano da ja, Henri Toro, ne želim da budem smatran članom ijedne korporacije u koju se nisam upisao.” Tu izjavu sam dao gradskom činovniku, i ona je kod njega. Kako je država na taj način obaveštena da ne želim da me smatraju pripadnikom te crkve, od tada mi nije više postavljala takve zahteve, mada je rekla da se ovaj put mora držati svoje ranije pretpostavke. Da sam im znao imena, tad bih se ispisao iz svih društava u koja se nisam nikad ni upisao; ali nisam znao gde da nađem potpuni spisak.

Šest godina sam plaćao glavarinu. Zbog toga sam proveo jednu noć u zatvoru. I dok sam stajao i posmatrao čvrste kamene zidove debele gotovo jedan metar, vrata od drveta i gvožđa, debela trideset santimetara, i gvozdene šipke koje su propuštale svetlost, nisam se mogao oteti misli da je glupa ta institucija koja se ponaša prema meni kao da sam sastavljen samo od mesa, kostiju i krvi i kao da me mogu zatvoriti. Pitao sam se da nisu najzad došli do zaključka da je to najbolje što mogu učiniti sa mnom, da im ne mogu biti koristan ni na koji drugi način. Uvideo sam da, ako između mene i mojih sugrađana postoji kameni zid, postoji još jedan na koji će se još teže uspeti ili probiti ga da bi bili slobodni kao što sam ja. Ni za trenutak se nisam osećao zatvoren, a zidovi su mi se činili kao veliko traćenje kamena i maltera. Osećao sam se kao da sam ja jedini od svih građana platio porez. Oni prosto nisu znali kako da postupaju sa mnom, pa su se ponašali kao nevaspitani ljudi. U svakoj pretnji i u svakoj pohvali bila je jedna velika greška. Mislili su da je moja najveća želja da budem s druge strane zida. Nisam mogao a da se ne smešim kad sam video kako savesno zaključavaju vrata za mojim razmišljanjima, koja su izašla za njima bez prepreka, a u stvari su samo ona bila opasna. Kako nisu mogli da uhvate mene, odlučili su da kazne moje telo, baš kao dečaci koji, kad ne mogu da se dočepaju osobe na koju su kivni, muče njenog psa. Video sam da je država glupa, da je plašljiva kao usamljena žena koja se boji za svoje srebrne kašike, i da ne razlikuje prijatelje od neprijatelja, i izgubio sam i ono malo poštovanja prema njoj i sažaljevao je.
Država se nikad namerno ne suprotstavlja čovekovom intelektualnom i moralnom osećanju, nego samo njegovom telu, njegovim čulima. Ona nije naoružana snažnijim duhom ili većim poštenjem,
nego većom fizičkom snagom. Nisam rođen da me na silu nateraju na to. Disaću na svoj način. Da vidim ko je jači. Kakvu snagu ima mnoštvo? Samo ljudi koji poštuju zakon viši od onoga koji poštujem ja mogu me prisiliti na to. Teraju me da postanem ono što su oni. Nisam čuo da mase nateruju ljude da žive na ovaj ili onaj način. Kakav je to način života? Kad se suočavam sa vladom koja mi kaže, „Pare ili život”, zašto bih se žurio da dam svoj novac? Ona može biti u velikom škripcu i ne znati šta da čini – ja tu ništa ne mogu. Mora se sama pomoći – činiti što ja činim. Ne vredi sliniti zbog toga. Nisam odgovoran za uspešno funkcionisanje mašinerije društva. Vidim da žir i kesten, kad padnu jedan pored drugog, ne ustupaju mesto jedan drugom, nego se oba pokoravaju svojim zakonima, rastu i napreduju što bolje mogu dok jedan, slučajno, ne naraste i uništi suseda. Ako se biljci uskrati da živi u skladu sa svojom prirodom, ona umire, a tako je i sa čovekom.
Noć u zatvoru je bila nešto novo i zanimljivo. Kad sam ušao, zatvorenici su na ulazu, u košuljama, ćaskali i uživali u večernjem vazduhu. No tamničar viknu: „Hajde, momci, vreme je da se zaključa”, i oni se raziđoše, a ja sam slušao odjek njihovih koraka dok su se vraćali u pusta staništa. Tamničar mi je predstavio mog sobnog druga kao „prvoklasnog momka i pametnog čoveka”. Pošto su zaključali vrata, on mi pokaza gde da obesim šešir, i kako se on snalazi. Sobe kreče jednom mesečno, a naša je bila najbelja, sasvim skromno nameštena i verovatno najuredniji stan u gradu. On je, prirodno, hteo
da zna odakle sam i zašto sam u zatvoru. A kad sam mu rekao, zapitao sam ga kako je on ovamo dospeo, pretpostavljajući, naravno, da je pošten čovek, što je, izgleda, i bio. „Pa, optužuju me da sam zapalio ambar, a nisam”. Koliko sam razumeo, verovatno je pijan otišao u ambar da spava, a pušio je lulu, i tako se ambar zapalio. Uživao je glas pametnog čoveka, čekao suđenje već tri meseca, i moraće da čeka još toliko. Potpuno se odomaćio i bio zadovoljan što dobija stan i hranu besplatno, i smatrao je da s njim dobro postupaju.
Zauzeli smo svaki po jedan prozor, i ja sam shvatio da je čoveku, ako ostane tamo duže, glavni
posao da gleda kroz prozor. Ubrzo sam pročitao sve što je bilo ispisano po zidovima, video gde su
zatvorenici prestrugali rešetke i pobegli, i čuo istorije raznih stanovnika te sobe. Otkrio sam da i ovde
postoje priče i ogovaranja koja nikad ne dopiru izvan zatvorskih zidova. Verovatno je to jedina kuća u gradu u kojoj se sastavljaju stihovi koji se posle štampaju u obliku cirkulara, ali se nikad ne objavljuju kao knjiga. Pokazali su mi veliki broj stihova koje su napisali neki mladići, a kad su ih otkrili u pokušaju bekstva, pevali su svoje stihove u znak osvete.
Iscedio sam iz svog sobnog druga sve što sam mogao, jer sam se bojao da ga više nikad neću
videti. Na kraju mi je pokazao moju postelju i ostavio da ja ugasim lampu.
Noć u zatvoru činila mi se kao putovanje u neku daleku zemlju, koju nisam nikad očekivao da
vidim. Činilo mi se da nikad ranije nisam čuo otkucavanje gradskog časovnika, niti večernje zvuke sela. Spavali smo pored otvorenih prozora zaštićenih rešetkama. Video sam svoje rodno mesto u svetlosti srednjeg veka. Naša reka Konkord pretvorila se u Rajnu, a priviđenja vitezova i zamkova ređala su mi se pred očima. S ulice sam čuo glasove starih burgera. Protiv svoje volje video sam i čuo sve što se događa u susednoj seoskoj krčmi – za mene sasvim novo i retko iskustvo. Posmatrao sam svoj rodni grad sasvim izbliza. Bio sam gotovo usred grada. Nikad ranije nisam video njegove institucije. Ovo je jedna od njegovih specifičnih institucija, jer grad je središte oblasti. Počeo sam da shvatam njegove stanovnike.
Ujutru su nam kroz rupe u vratima doturili doručak u malim četvrtastim limenim posudama,
zaobljenih ivica da bi mogle proći kroz otvor. U njima je bila čokolada, crni hleb i gvozdena kašika. Kad su ponovo došli da pokupe prazno posuđe, budući neiskusan, hteo sam da vratim hleb koji nisam pojeo. No moj drug ga je ščepao i rekao mi da ga ostavim za ručak i večeru. Odmah posle doručka pustili su ga napolje, da ide i skuplja seno na susednom polju, kuda je odlazio svakog dana i nije se vraćao do podneva. Zato se pozdravio sa mnom rekavši kako sumnja da ćemo se opet videti.
Kad sam izašao iz zatvora – neko je intervenisao i platio moj porez – nisam primetio velike
promene na javnim mestima i sastajalištima kakve primećuje onaj koga zatvore u mladosti, i puste kao sedokosog čoveka nesigurna hoda. No ipak sam video promenu u gradu, državi, zemlji – veću od svake koju sâmo vreme izaziva. Video sam još jasnije državu u kojoj živim, video sam koliko se može verovati ljudima među kojima živim, kao dobrim susedima i prijateljima. Video sam da njihovo prijateljstvo vredi samo u letnje vreme, da se baš ne trude da čine dobro, da su mi zbog svojih predrasuda u sujeverica daleki kao Kinezi ili Malajci, da u žrtvovanju za čovečanstvo ne izlažu nikakvim rizicima sebe, čak ni svoju imovinu. Da nisu baš plemeniti, nego se ponašaju prema lopovu kao što se on ponaša prema njima, a nadaju se da će nekolikim spoljnim gestovima i molitvama i povremenim sleđenjem nekog naročito ispravnog, mada nekorisnog, puta spasti svoje duše. Možda je ova ocena o mojim susedima suviše oštra, ali verujem da većina njih nije svesna da u njihovom selu postoji institucuja koja se zove zatvor.

U našem selu je nekad postojao običaj da nekog jadnog dužnika, tek puštenog iz zatvora,
poznanici pozdravljaju gledajući kroz ukrštene prste, koji su predstavljali zatvorske rešetke. Moji susedi nisu mene tako pozdravljali, nego bi me prvo pogledali, a onda bi se zagledali kao da sam se vratio s nekog dugog putovanja. Uhapšen sam dok sam išao obućaru da uzmem svoje opravljene cipele. Kad sam pušten, sutradan ujutru, otišao sam tamo kuda sam se bio uputio prethodnog dana i, pošto sam obuo opravljene cipele, pridružio sam se grupi koja je išla u berbu borovnica i jedva čekala da je povedem. Kroz pola sata – jer su ubrzo upregli konje – bio sam usred borovnica, na jednom od naših najviših brda, udaljenom dve milje, a odatle se država nije nikako videla.
To je cela priča o „Mojim zatvorima”.
Nisam nikad odbio da platim porez na puteve, jer želim da budem dobar sused kao što želim da
budem loš podanik. A što se tiče pomaganja škola, odužujem svoj deo obrazujući sugrađane. Svoje
odbijanje da platim porez ne zasnivam na nekom određenom paragrafu poreskog zakona. Želim jedino da ne budem lojalan državi, da se povučem i budem zaista daleko od nje. Neću, i kad bih mogao, da pratim svoj dolar na putu do kupovine čoveka ili puške kojom se ubija čovek – dolar je nevin – ali hoću da pratim posledice svoje lojalnosti. U stvari, objavljujem tihi rat državi, na svoj način, mada ću uvek gledati da se koristim njom koliko mogu, kao što je uobičajeno u takvim slučajevima.
Ako, iz saosećanja s državom, drugi plate porez koji je trebalo da platim ja, čine ono što su već
učinili sa sobom ili, bolje reći, zalažu se za nepravdu više nego što to država zahteva. Ako plate porez zbog pogrešnog interesovanja za oporezovanu osobu, da bi je spasli zatvora, to je zato što nisu dobro razmislili do koje mere dopuštaju svojim privatnim osećanjima da se upliću u opšte dobro.
To je moj sadašnji stav. No čovek ne može nikad biti suviše oprezan u takvom slučaju, inače će
na njegove postupke uticati tvrdoglavost, ili obaziranje na mišljenje drugih. Neka uvidi da čini samo ono što pripada njemu i određenom trenutku.
Ponekad mislim – pa ovi ljudi imaju dobre namere, samo su neznalice. Činili bi bolje kad bi
znali kako. Zašto zadavati bol svojim susedima time što im dopuštate da se ponašaju prema vama onako kako ne žele. Ali, opet, pomislim da to nije razlog da se ponašam kao oni, ili da pustim da drugi podnose jači i drugačiji bol. Ponekad kažem sebi, kad milioni ljudi bez ljutnje, zle volje i ličnog osećanja traže od tebe samo nekoliko šilinga, bez mogućnosti (jer takav im je ustav) da povuku ili promene svoj zahtev, i kad ti sa svoje strane nemaš mogućnosti da apeluješ na druge milione ljudi, zašto se izlažeš toj slepoj sili? Tako tvrdoglavo se ne opireš zimi i gladi, vetrovima i talasima, ćutke se prepuštaš hiljadama sličnih nevolja. Ne stavljaš glavu u vatru. Ali baš zato što na to ne gledam kao na potpuno slepu, već delimično ljudsku silu, i što smatram da sam povezan s tim milionima kao i sa tolikim drugim milionima ljudi, a ne samo sa slepim i mrtvim stvarima, vidim da je priziv moguć, najpre i odmah Tvorcu koji ih je stvorio, a zatim sebi samima. Ali ako svoju glavu stavim namerno u vatru, ne može se apelovati na vatru ili na Tvorca vatre. U tom slučaju moram sam sebe da okrivim. Kad bih mogao sebe da ubedim kako imam pravo da budem zadovoljan ljudima onakvim kakvi jesu i da se shodno tome ophodim, a ne, u izvesnom smislu, na osnovu svojih zahteva i očekivanja kakvi oni i ja treba da budemo, onda, kao dobar musliman i fatalist, nastojao bih da budem zadovoljan stvarima kakve jesu, i rekao bih da je to božja volja. A, iznad svega, postoji razlika između opiranja ljudskoj sili i slepoj ili prirodnoj sili, a ona je u tome što se ljudskoj sili mogu odupreti s nekim uspehom, ali ne mogu očekivati, kao Orfej, da izmenim prirodu stenja, drveća i zveri.
Ne želim da se svađam ni sa kim, ni s pojedincem ni s narodom. Ne želim da cepidlačim, da
pravim tanane razlike, da se postavljam kao da sam bolji od svojih suseda. Pre će biti da tražim izgovor da se povinujem zakonima zemlje. Suviše sam spreman da im se povinujem. Ima zaista razloga što sumnjičim sebe u tom pogledu, i svake godine kad se pojavi skupljač poreza raspoložen sam da razmotrim položaj i dela savezne vlade i vlada pojedinih država, kao i duh naroda, ne bih li otkrio izgovor za povinovanje.
„Moramo voleti svoju zemlju kao roditelje,
A ako ikad naša ljubav i rad ne služe njoj
na čast,
Moramo prihvatiti posledice i učiti dušu
Savesti i religiji, a ne želji za vlašćui korišću.”

Uveren sam da će država ubrzo naći načina da mi oduzme ovakav rad, i onda neću biti ništa bolji
rodoljub od svojih sugrađana. Posmatran s niže tačke gledišta, ustav je, i pored svih nedostataka, vrlo
dobar, zakoni i sudovi su vredni poštovanja. Čak i ova država i ova američka vlada su retkosti dostojne poštovanja, kao što su ih mnogi opisali, i zbog čega treba da smo zahvalni. No, posmatrani s malo više tačke gledišta, oni su onakvi kakve sam ih ja opisao. Viđeni s još više i najviše tačke – ko bi znao šta su i da li su iole vredni da se u njih gleda ili da se o njima razmišlja.
Međutim, vlada me se mnogo ne tiče i na nju ću misliti što je moguće manje. Retki su trenuci
kad živim pod vladom, čak i u ovakvom svetu. Ako su čovekove misli i mašta slobodni, ono što ne postoji ne može mi se zadugo činiti da postoji. Nemudri vlastodršci ili reformatori ne mogu mi sudbonosno smetati.
Znam da većina misli drugačije, no oni koji su po profesiji posvetili svoje živote proučavanju
ovih ili sličnih predmeta ne zadovoljavaju me više od ostalih. Državnici i zakonodavci, budući potpuno u instituciji, ne vide nikad jasno kakva ona jeste. Oni govore o menjanju društva, a jedino se u njemu osećaju spokojno. Oni su, možebiti, ljudi s izvesnim iskustvom i ugledom, i bez sumnje su izmislili ingeniozne i čak korisne sisteme, za šta iskreno zahvaljujemo; no sva njihova mudrost i korisnost su u određenim, ne baš širokim okvirima. Skloni su da zaborave da svetom ne vladaju metod i efikasnost. Vebster ne zalazi nikad u suštinu vladanja i zato ne može o tome govoriti s autoritetom. Njegove reči su mudrost za zakonodavce koji ne nameravaju suštinski da reformišu postojeći način vladanja. Ali za mislioce i za one koji donose zakone za sva vremena, on se čak i ne dotiče predmeta. Znam da postoje ljudi čija će pribrana i mudra razmišljanja na tu temu uskoro otkriti ograničenost njegovog duha i uma. Ipak, u poređenju s jeftinim izjavama većine reformatora i još jeftinijom mudrošću i rečitošću političara, njegove reči su gotovo jedino razborite i vredne, te hvala nebesima što ga imamo. On je, relativno, uvek jak, originalan i iznad svega praktičan.
Advokatova istina nije istina, nego doslednost ili dosledna ekspeditivnost. Istina je uvek u skladu sa samom sobom i nije joj glavni cilj da otkrije pravdu, koja može biti na strani zla. On zaslužuje da ga zovu kako ga zovu – branilac ustava. U stvari, on zadaje samo odbrambene udarce. On nije vođa, nego pristalica. Njegovi vođi su ljudi iz 1787. On kaže: „Nisam se nikad naprezao, niti nameravam da to činim, nisam nikad podsticao niti nameravam da podstičem pokušaj da se poremeti prvobitni sporazum po kome su se razne države priključile Uniji.” Misleći na to što ustav sankcioniše ropstvo, on kaže: „Zato što je to deo prvobitnog sporazuma neka tako ostane.” I pored posebne oštroumnosti i sposobnosti, on nije u stanju da izdvoji činjenicu iz njenog čisto političkog aspekta i da je posmatra samo intelektom – šta je, na primer, dužnost čoveka da čini ovde danas u Americi kad je reč o ropstvu – već se upušta, ili ga guraju, u takve očajničke odgovore kao što je sledeći, izjavljujući da govori nezavisno i kao privatno lice – a kakav se nov i jedinsten pravilnik o društvenim dužnostima može iz toga izvesti? On kaže: „Način na koji će vlade država u kojima postoji ropstvo rešavati to pitanje jeste njihova stvar i spada u njihovu odgovornost pred biračima, pred opštim zakonima o svojini, humanosti i pravdi, kao i pred bogom. Asocijacije nastale iz osećanja humanosti ili iz nekog drugog uzroka, nemaju s tim nikakve veze. Nikad ih nisam podržavao niti ću ih podržavati.”1
Oni koji ne znaju za čistije izvore istine, koji ne prate njene tokove dalje od Biblije i Ustava, drže
se, i mudro je što se drže, Biblije i Ustava i piju odatle s poštovanjem i poniznošću. A oni koji vide odakle ona kaplje u ovo jezero ili u onaj potok pritežu kaiš i nastavljaju hodočašće ka izvoru.
U Americi se nije pojavio čovek s genijem za zakonodavstvo. Takvi su retki u istoriji sveta. Ima
govornika, političara i rečitih ljudi na hiljade. No još nije otvorio usta onaj ko je sposoban da reši
najmučnije probleme današnjice. Mi volimo rečitost radi nje same, a ne radi bilo koje istine koju od nje možemo čuti, ili radi heroizma koji može izazvati. Naši zakonodavci nisu još shvatili relativnu vrednost slobodne trgovine i slobode, jedinstva i ispravnosti, za jednu zemlju. Nemaju ni genija ni talenta za relativno neznatne probleme kao što su oporezivanje i finansije, trgovina i manufaktura, i zemljoradnja. Kad bismo bili ostavljeni da nas vodi samo blagoglagoljivost zakonodavaca u Kongresu, neispravljena blagovremenim iskustvom i uspešnim žalbama naroda, Amerika ne bi zadugo zadržala svoje mesto među narodima. Osamnaest stoleća – mada, možda, nemam pravo da to kažem – pisan je Novi zavet, a gde je zakonodavac sa dovoljno mudrosti i praktičnog talenta da vidi svetlost koju on baca na nauku zakonodavstva?
_________________________________
1 Ovi navodi su ušli u tekst pošto je predavanje pročitano (Toroova napomena)
_________________________________

Vlast državne uprave je još neopravdana, čak i one kojoj bih se i ja pokorio, jer hoću rado da
slušam one koji znaju više i mogu bolje no ja, a u mnogim stvarima čak i one koji niti znaju niti mogu koliko ja. Da bi bila strogo opravdana, mora da ima odobrenje i pristanak onih kojima vlada. Ona ne može polagati pravo na moju ličnost i moje imanje, osim ako ja ne pristanem na to. Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji moguć oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizlazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala prema njemu u skladu s tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekoliki žive daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju sve dužnosti prema svojim
susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.