Albert Kami, pismo nemačkom prijatelju

 

    

Rekli ste mi: „Veličina moje zemlje je iznad svega. Dobro je sve što doprinosi njenom ostvarenju. U svetu koji je izgubio svaki smisao, oni koji kao mi, mladi Nemci, imaju sreću da smisao nađu u sudbini svoje nacije moraju za to da žrtvuju sve.“ Tada sam vas voleo, ali smo se već tu razišli. „Ne“, odgovorio sam vam, „ne mogu da verujem da sve treba potčiniti cilju koji smo sebi postavili. Ima sredstava koja se ne mogu opravdati. Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju a da istovremeno volim i pravdu. Nije mi svejedno u čemu će biti velika, da li će to biti u krvoproliću i lažima. Želim da je učinim velikom dajući svoj doprinos pravdi.“ Na to ste mi rekli: „Pa vi onda ne volite svoju zemlju.”

Prošlo je otada pet godina, bili smo razdvojeni i mogu reći da u tom dugom periodu (za vas tako kratkom, tako munjevito proteklom!) nije prošao ni jedan dan da mi u mislima nisu bile te vaše reči. „Vi ne volite svoju zemlju!“ I sada kad pomislim na njih, nešto me steže u grlu. Ne, nisam je voleo ako ne voleti znači odbacivati ono što je nepravedno u onome što volimo, ako ne voleti znači tražiti da voljeno biće odgovara najlepšoj slici koju imamo o njemu. U toku tih pet godina mnogo ljudi u Francuskoj razmišljalo je kao ja. Neki od njih su se, međutim, već našli pred tucetom sitnih crnih očiju nemačke sudbine. Ti ljudi, koji po vama nisu voleli svoju zemlju, više su učinili za nju nego što ćete vi ikad učiniti za svoju, čak i kad biste mogli da za nju date svoj život sto puta. Jer oni su morali najpre da pobede sebe i u tome je njihovo junaštvo. Ali ja ovde govorim o dve vrste veličine i jednoj protivrečnosti koju vam moram razjasniti.

 

Ako bude bilo moguće, uskoro ćemo se ponovo videti. Ali će sa našim prijateljstvom tada biti svršeno. Bićete obuzeti sopstvenim porazom i neće vas biti stid nekadašnje pobede, već ćete za njom žaliti svom svojom smrvljenom snagom. Ja sam vam danas još uvek duhovno blizak – vaš neprijatelj, bez sumnje, ali i dalje pomalo i vaš prijatelj jer vam ovde poveravam sve svoje misli. Sutra toga više neće biti. Ono što u vama ne bude uspela da načne vaša pobeda, dovršiće vaš poraz. Ali pre nego što među nama zavlada ravnodušnost, želim bar da vam razjasnim ono što ni u miru ni u ratu niste uspeli da shvatite o sudbini moje zemlje.

 

Želim odmah da vam kažem kakvoj veličini stremimo. A to znači reći vam kakvu hrabrost cenimo i da to nije ona kojom se vi hvalite. Jer ne znači mnogo biti u stanju jurišati ka puščanoj vatri kad ste se za to oduvek pripremali i kad vam je takav juriš prirodniji od razmišljanja. Nasuprot tome, velika je stvar ići u susret mučenjima i smrti znajući pouzdano da su mržnja i nasilje sami po sebi besmisleni. Podvig je boriti se prezirući rat, prihvatiti da izgubite sve da biste sačuvali smisao za sreću, krenuti u uništenje zbog ideje o jednom boljem društvu. To je ono što naš učinak čini većim od vašeg, jer moramo preuzimati odgovornost. Vi niste morali ništa da prevladate u svom srcu, ni u svom umu. Pred nama su bila dva neprijatelja i nije bilo dovoljno izvojevati pobedu oružjem, kao što je bilo vama koji niste ništa morali da prevazilazite u sebi samima.

 

Mi smo morali da u sebi nadvladamo mnoge stvari, možda pre svega stalno iskušenje da vam budemo slični. Jer nešto u nama se uvek prepušta instinktu, zbog efikasnosti, prezirući razum. Naše velike vrline na kraju počinju da nas zamaraju. Stidimo se razuma i ponekad zamišljamo neko srećno primitivno društvo u kome bi istina prevlađivala s lakoćom. Ali za to postoji efikasan lek: vi ste tu da nam pokažete kako su to samo maštanja i mi se dozivamo k sebi. Kad bih verovao u postojanje izvesnog fatalizma u istoriji, pomislio bih da ste tu s nama, kao robovi razuma, da biste nas vraćali na pravi put. Tada se duhovno preporađamo i prijatnije se osećamo.

 

Ali trebalo je još da prevladamo i sumnju u pogledu našeg stava prema junaštvu. Znam, vi smatrate da nam je heroizam stran. Varate se. Mi ga jednostavno istovremeno i pokazujemo i čuvamo ga se. Pokazujemo ga jer nam je deset vekova istorije ulilo saznanje o svemu što je plemenito. Čuvamo ga se jer nas je deset vekova razuma naučilo veštini i koristima jednostavnosti. Da bismo se isprečili na vašem putu, morali smo se vratiti iz velike daljine. I zato kasnimo za celom Evropom koja je požurila da utone u laži čim se to pokazalo praktičnim, dok smo se mi dali u traganje za istinom. Zato smo započeli porazom, jer smo, dok ste nas napadali, bili obuzeti željom da u svojim srcima odredimo da li je pravo na našoj strani.

Morali smo prevladati svoje shvatanje čoveka, sopstvenu sliku o miroljubivoj sudbini, naše duboko ubeđenje da se nijedna pobeda ne isplati, da se nikakvo sakaćenje čoveka ne može ispraviti. Trebalo je da se istovremeno odreknemo naših saznanja i nače nade, razloga da volimo i mržnje prema svakom ratu. Jednom rečju, a to ćete pretpostavljam razumeti jer dolazi od mene čiju ste ruku voleli da stisnete, morali smo potisnuti našu želju za prijateljstvom.

 

Sada je to učinjeno. Bilo nam je potrebno da za to pređemo dug put, kasnimo puno. To je put kojim razum mora ići iz obzira prema istini, koji srce mora preći iz prijateljstva. Zahvaljujući njemu sačuvana je pravda, istina je stavljena na stranu onih koji su sebe preispitivali. A cena toga je, bez sumnje, bila veoma visoka. Platili smo poniženjima i ćutanjem, ogorčenjem, zatvorima, jutarnjim streljanjima, napuštanjima, razdvajanjima, svakodnevnom glađu, izgladnelom decom i, iznad svega, prisilnim pokajanjima. Ali to nije bilo uzalud. Bilo nam je potrebno to vreme da bismo sagledali imamo li pravo da ubijamo ljude, da li nam je dopušteno da uvećamo užasnu bedu ovog sveta. I upravo to izgubljeno i ponovo nađeno vreme, taj prihvaćeni i prevladani poraz, ti obziri plaćeni krvlju, daju sada nama Francuzima pravo da mislimo kako smo u ovaj rat ušli čistih ruku – sa čistotom žrtvi i ljudi čvrstih ubeđenja – i da ćemo iz njega izaći čistih ruku – ali ovog puta sa čistotom velike pobede nad nepravdom i nama samima.

 

Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani. Za to je bilo potrebno da gledamo kako ljudi umiru i da se izložimo riziku smrti, da vidimo francuskog radnika kako zatvorskim hodnicima ide ujutru na giljotinu i, od vrata do vrata, bodri svoje drugove da budu hrabri. Konačno, da bismo osvojili duh, bilo je potrebno da naša tela budu izložena mučenju. Čovek zaista poseduje samo ono što je platio. Cena koju smo platili visoka je i još ćemo plaćati. Ali imamo svoja ubeđenja, sopstvene razloge i vlastitu pravdu: vaš poraz je neminovan.

 

Nikad nisam verovao u moć istine same po sebi. Ali već je velika stvar znati da kad su snage iste, istina prevlađuje laž. Dospeli smo do te delikatne ravnoteže. Borimo se danas polažući nadu u tu malu razliku. I u iskušenju sam da vam kažem kako vodimo borbu upravo oko nijansi, ali onih od kojih zavisi čovek. Borimo se za onu malu razliku koja deli žrtvovanje od misticizma, snagu od nasilja, silu od surovosti, za onu još manju razliku koja deli lažno od istinitog i čoveka kome mi težimo od podlih bogova koje vi obožavate.

 

Eto šta sam vam želeo reći, ne o samom sukobu već o njegovoj suštini, šta sam vam želeo odgovoriti na reči „vi ne volite svoju zemlju“ koje me još uvek progone. Ali želim da vam to bude potpuno jasno. Mislim da je Francuska zadugo izgubila svoju moć i svoju vlast i da će joj u jednom dugom periodu biti potrebno strpljenje očajnika, jedna promišljena pobuna kako bi ponovo zadobila prestižnu ulogu koja je neophodna svakoj kulturi. Ali mislim da je to sve izgubila iz čistih pobuda. I zato ne gubim nadu. U tome je smisao mog pisma. Čovek koga ste pre pet godina žalili što je bio suzdržan prema sopstvenoj zemlji isti je onaj koji vam sada želi reći, vama i svima naših godina u Evropi i u celom svetu: „Pripadam naciji postojanoji i dostojnoj divljenja koja, i pored svojih grešaka i slabosti, nije napustila ideju koja čini svu njenu veličinu i koju njen narod uvek, a povremeno i njena elita, neprestano nastoji da sve bolje i bolje oblikuje. Pripadam naciji koja je pre četiri godine započela preispitivanje celokupne svoje istorije i koja se, u ruševinama, mirno i sigurno priprema za stvaranje jedne nove i da okuša sreću u igri u koju ulazi bez aduta. Ta zemlja zavređuje da je volim na svoj težak i zahtevan način. I verujem da se sada za nju treba boriti jer je dostojna uzvišene ljubavi. Nasuprot tome, tvrdim da je vaša nacija od svojih sinova dobijala samo ljubav kakvu je zasluživala, a koja je bila slepa. Svaka vrsta ljubavi nije opravdanje. To vas vodi u poraz. Šta će biti od vas u porazu koji vam predstoji kad ste već bili poraženi u svojim najvećim pobedama?”

Jul 1943.

 

Pisma nemačkom prijatelju,

Clio, 1998.

Preveo sa francuskog Đorđe Trajković

izvor


Albert Kami, Pismo nemačkom prijatelju

John Fowles, Kolekcionar

Kad je bila kući na školskim praznicima, znao sam je ponekad viđati gotovo svaki dan, jer njihova je kuća bila tačno nasuprot novom krilu gradske većnice. Ona i njezina mlađa Sestra neprestano su ulazile i izlazile, često s nekim momcima, što mi se, naravno, nije sviđalo. Kada bih našao slobodan trenutak od kartoteke i knjiga, stao bih kraj prozora i gledao preko na drugu stranu ceste iznad mutna stakla i ponekad sam je video. Navečer sam to beležio u moj dnevnik opažanja, najpre pod X, a onda, kad sam joj saznao ime, pod M. Nekoliko sam je puta video i vani. Stajao sam jednom odmah iza nje u redu u gradskoj biblioteci u Crossfield Street. Nije me ni jednom pogledala, ali posmatrao sam joj zatiljak i kosu u dugačkoj pletenici. Bila je vrlo bleda, svilenkasta, kao kukuljice od ivanjske ptičice. Sva u jednoj pletenici koja je sezala gotovo do struka, ponekad napred, ponekad na leđima. Ponekad ju je nosila podignutu. Samo jednom, pre nego je postala moja gošća ovde, imao sam privilegij da je vidim raspuštene kose, i ostao sam bez daha koliko je bila prekrasna, kao sirena.

Drugi put, jedne moje slobodne subote kad sam otišao u Prirodni muzej, vratili smo se istim vozom. Sedela je tri mesta dalje od mene sa strane i čitala knjigu, tako da sam je mogao trideset i pet minuta posmatrati. Kad god sam je video, uvek sam imao osećaj da hvatam neki redak primerak, da mu vrlo oprezno prilazim, sa srcem u ustima. Zagasiti poštar1, na primer. Uvek sam o njoj na taj način razmišljao, mislim, rečima kao što su neuhvatljiva i sporadična i vrlo rafinirana – ne kao o onim drugima, pa čak i zgodnima. Više kao o nečemu za pravog connoisseura.

One godine dok je još išla u školu nisam znao ko je, samo da joj je otac doktor Grey i priče koje sam jednom načuo na sastanku Sekcije za kukce o tome kako joj majka pije. Čuo sam tu majku jednom u dućanu, imala je onako cifrasti glas i jasno se videlo da je tip koji pije, previše šminke itd. E, onda je bio onaj članak u lokalnim novinama o stipendiji koju je dobila i kako je sposobna, i ime joj je bilo lepo kao i ona, Miranda. Tako sam znao da je sada u Londonu i da studira slikarstvo. Zbilja je mnogo značio taj članak u novinama. Činilo se kao da smo postali intimniji premda se, dakako, još nismo poznavali na uobičajen način.

Ne mogu reći šta je to tačno bilo, prvi put kad sam je video znao sam da je ona jedna i jedina. Naravno, nisam ja lud, znao sam da je to samo san i uvek bi to i ostao da nije bilo onog novca. Sanjario sam o njoj, smišljao sam priče u kojima bih je upoznao, radio stvari kojima se ona divi, oženio se njome i sve to. Ništa ružno, toga nije bilo sve do onoga što ću kasnije objasniti.

Ona je radila slike, a ja sam se brinuo za svoju zbirku (u mojim snovima). Uvek je bilo tako, da ona ljubi mene i moju zbirku, da je crta i boja; radili smo zajedno, u krasnoj modernoj kući, u velikoj sobi s jednim od onih ogromnih prozora; sastanci Sekcije za kukce gde smo, umesto da ja ne govorim gotovo ništa da ne bih pogrešio, mi bili omiljeni domaćin i domaćica. Ona tako dražesna, s onom bledom plavom kosom i sivim očima, a svi drugi muškarci naravno zeleni od zavisti.

Nisam imao lepe snove o njoj jedino kad bih je viđao sa stanovitim mladim čovekom, glasnim, bučnim tipom, pravim dečkom iz privatne škole, sa sportskim autom. Jednom sam stajao kraj njega u banci i čekao da nešto uplatim i čuo sam ga kako kaže, uzet ću sve u novčanicama po pet; vic je bio u tome što je ček glasio samo na deset funti. Svi se oni tako ponašaju. Onda, video sam je kako ponekad ulazi u njegov auto, ili sam ih video u njemu zajedno u gradu i tih sam dana bio veoma otresit s ljudima u kancelariji, i nisam belježio X u moj dnevnik entomoloških promatranja (sve je to bilo pre nego je otišla u London, onda ga je ostavila). To su bili dani kad sam sebi dopuštao one ružne snove. Ona je plakala, ili je obično klečala. Jednom sam sebi dopustio da sanjam kako sam je pljusnuo po licu, kao što sam jednom video nekog tipa u televizijskoj seriji. Možda je tada sve počelo.

Moj je otac stradao u saobraćajnoj nesreći. Bile su mi dve godine. To je bilo 1937. Bio je pijan, ali teta Annie je uvek govorila kako ga je moja majka naterala na piće. Nikad mi nisu rekli što se zapravo dogodilo, ali ona je ubrzo zatim otišla i ostavila me s tetom Annie, jednostavno je htela lagodan život. Moja sestrična Mabel jednom mi je rekla (kad smo bili deca, u svađi) da je bila uličarka i da je otišla s nekim strancem. Ja sam bio glup, otišao sam ravno teti Annie da je pitam, i ako je trebalo nešto prikriti, jasno da je to napravila. Sada mi je sasvim svejedno, ako je još živa, ne želim je upoznati, uopšte me ne zanima. Teta Annie uvek je govorila zapravo da smo je se dobro rešili, i mislim da ima pravo.I tako su me odgojili teta Annie i tetak Dick s njihovom kćerkom Mabel. Teta Annie bila je starija sestra moga oca.

Tetak Dick umro je kad mi je bilo petnaest godina. To je bilo 1950. Otišli smo na rezervoar Tring, kao obično otišao sam malo dalje sa svojom mrežom i stvarima. Kad sam ogladnio i vratio se onamo gde sam ga ostavio, našao sam hrpu ljudi. Pomislio sam da je uhvatio kapitalca. Ali on je dobio moždani udar. Odneli su ga kući, ali nikad više nije rekao ni reči, ni zapravo prepoznao bilo koga od nas.

Dani koje smo proveli zajedno, u biti ne zajedno, jer ja sam uvek odlazio u lov na leptire, a on je sedeo kraj svojih štapova, premda smo uvek ručali zajedno i hodali do tamo i kući, ti dani (posle onih o kojima se spremam govoriti) definitivno su najbolji koje sam doživeo. Teta Annie i Mabel prezirale su moje leptire kad sam bio dečak, ali tetak Dick uvek se zalagao za me. Uvek se divio dobrom postavu. Osećao je isto što I ja kad bi se pojavio novi imago, i sedeo bi i gledao kako se krila protežu i suše i kako ih nežno isprobava, i također mi je napravio mesta u svojoj šupi za tegle s gusenicama. Kad sam dobio nagradu za hobi za moj aranžman Fritillarija, dao mi je funtu uz uslov da ništa ne kažem teti Annie. Pa eto, neću duljiti, zapravo mi je bio kao otac. Kada sam držao taj ček u ruci, on je bio osoba, osim Mirande, dakako, na koju sam mislio. Bio bih mu dao najbolje štapove i mamac i sve što bi još poželeo. Ali nije bilo suđeno.

Redovito sam se kladio od one nedelje kad sam navršio dvadeset i prvu. Svaku nedelju uplaćivao sam isti iznos od pet šilinga. Stari Tom i Crutchley, koji su radili sa mnom u Opštinskom porezu, i nekoliko devojaka zajedno su uplaćivali jedan veliki i stalno su me nagovarali da se pridružim, ali ja sam ostao usamljeni vuk. Nikad mi se nije sviđao ni stari Tom ni Crutchley. Stari Tom je ljigavac, uvek nešto naklapa o gradskoj vladi i ulizuje se gospodinu Williamsu, opštinskom blagajniku. Crutchley je pokvaren i sadist, nikad neće propustiti priliku da se zafrkava na račun onoga čime se bavim, posebno ako su u blizini devojke. “Fred izgleda umoran – proveo je razbludan vikend s Belom Kupusarkom”, znao je reći, i: “Ko je ona Šarena Dama s kojom sam te sinoć video?” Stari Tom se smijuckao, a Jane, Crutchleyeva devojka iz Higijenskog, ta je večno bila u našoj kancelariji, počela bi se cerekati. Ona je bila sve što Miranda nije bila. Uvek su mi se gadile vulgarne žene, posebno devojke.
I tako sam uplaćivao sam, kao što sam rekao.
Ček je glasio na 73.091 funtu i nešto sitnih šilinga i penija. Telefonirao sam gospodinu Williamsu čim su mi ljudi iz kladionice u utorak potvrdili da je sve u redu. Bilo je očito da se ljuti što tako naglo odlazim premda je isprva rekao kako mu je drago, kako je siguran da je svima drago, premda ja naravno znam da nije. Čak je predložio da investiram u pet postotni opštinski zajam! Neki od ovih u većnici zbilja su izgubili svaki osećaj za meru.
Učinio sam ono što su mi predložili ljudi iz kladionice. Preselio sam se u London s tetom Annie i Mabel dok se strka ne smiri. Poslao sam starome Tomu ček na petsto funti i zamolio ga da to podeli s Crutchleyem i ostalima. Nisam odgovorio na njihova pisma zahvale. Bilo je jasno da misle da sam škrt.

Jedina kvaka bila je Miranda. U doba mog zgoditka bila je kod kuće, na školskim praznicima, i video sam je samo onu subotu ujutro tog velikoga dana. Celo vreme dok smo bili u Londonu i trošili i trošili mislio sam kako je nikad više neću videti; zatim, kako sam bogat, i kako sam postao dobra partija za ženidbu; a opet sam znao da je to idiotski, da se ljudi žene samo iz ljubavi, posebno devojke poput Mirande. Bilo je čak trenutaka kad sam mislio da ću je zaboraviti. Ali zaboravljanje nije nešto što činiš, to ti se događa. Samo što se meni nije dogodilo.

Ako je čovek pohlepan i nemoralan, kakva je danas većina, verujem da se može dobro zabaviti s mnogo novca kad ga dobije. Ali mogu reći da ja nikad nisam bio takav, nikad nisam ni jednom bio kažnjen u školi. Teta Annie je nekonformist, nikad me nije silila da idem u crkvu, ili slično, ali bio sam odgojen u toj atmosferi, premda je ujak Dick ponekad znao otići u krčmu na piće. Teta Annie mi je dopustila da pušim cigarete posle velikih svađa kad sam izišao iz vojske, ali nikad joj se to nije sviđalo. Čak i uza sav taj novac neprestano je tvrdila kako se trošenje novca protivi njezinim načelima. Ali Mabel ju je obrađivala iza kulisa, čuo sam je jednoga dana, i u svakom slučaju ja sam rekao da je to moj novac i moja savest, ona može dobiti što god hoće, ili ništa ako ne želi, a osim toga u nekonformizmu nema ni reči o neprihvaćanju darova.

Čemu sve to vodi jest da sam se malo napio jednom ili dvaput kad sam bio u Pay Corps, posebno u Nemačkoj, ali nikad nisam imao ništa sa ženama. Nisam mnogo ni mislio o ženama pre Mirande. Znam da nemam ono nešto što devojke traže; znam da tipovi poput Crutchleya, koji meni izgledaju jednostavno kao prostaci, s njima dobro izlaze na kraj. Neke od devojaka u Novome krilu, bilo je zbilja odvratno kako su ga znale gledati. To je nekakva sirova, životinjska stvar bez koje sam ja rođen. (I drago mi je da jesam, kad bi bilo više ljudi poput mene, po mom sudu, svet bi bio bolji.)

Kad nemaš novaca, uvek misliš da će posle sve biti posve drugačije. Nisam želeo više nego što mi pripada, ništa preterano, ali odmah smo u hotelu videli da su naravno naizgled bili vrlo pristojni, ali to je bilo sve, zapravo su nas prezirali što imamo toliko toga novca, a ne znamo što bi s njim. Iza kulisa prema meni su se odnosili kao prema onome što sam i bio činovničić. Ništa nije vredelo razbacivati se novcem. Čim bismo progovorili, ili nešto učinili, sve je bilo jasno. Kao da smo ih videli kako govore, nemojte nas zavaravati, znamo mi ko ste i šta ste, zašto se ne vratite onamo odakle ste došli.

Sećam se jedne večeri kad smo izišli na večeru u neki otmeni restoran. Bio je na popisu koji su mi dali ljudi iz kladionice. Hrana je bila dobra, jeli smo je, ali jedva sam osetio okus zbog toga kako su nas ljudi gledali i kako su se oni ljigavi strani konobari i svi prema nama ponašali, i kao da nas je sve u toj sobi gledalo s visoka zato što nismo odgojeni kao oni. Neki dan sam pročitao jedan članak u kojem je pisalo da klase nestaju – mogao bih ja o tome koješta ispričati. Ako mene pitate, London je sav uređen za ljude koji se mogu ponašati kao dečaci  iz privatne škole, i nigde nećeš stići ako nemaš urođene manire i onaj pravi cifrasti glas – mislim na London bogataša, na West End, dakako.

Jedne večeri – bilo je to posle onog otmenog restorana, i bio sam potišten – rekao sam teti Annie da bih rado prošetao, što je bila istina. Šetao sam i iznenanada osetio kako bih volio imati neku ženu, mislim znati da sam imao ženu, pa sam nazvao telefonski broj koji mi je dao tip na ceremoniji uručenja čeka. Ako hoćete malo znate već čega, rekao je. Žena je rekla: “Zauzeta sam”. Pitao sam je znade li neki drugi broj, i dala mi je dva. No dobro. Odvezao sam se taksijem do te druge adrese. Neću reći što se dogodilo, osim da nisam bio nizašto. Bio sam previše nervozan, pokušao sam se praviti kao da znam sve o tome i dakako da je ona to videla, bila je stara i bila je užasna, užasna. Mislim, i po odvratnom ponašanju i po izgledu. Bila je istrošena, prosta. Poput primerka koji ne bi ni pogledao kad vani sakupljaš. Pomislio sam kako bi bilo da me Miranda vidi ovakvoga. Kao što sam rekao, pokušao sam to napraviti, ali nije išlo i nisam se zapravo trudio.

Ne spadam u one grube nametljivce, nikad nisam, uvek sam imao više ciljeve, kako kažu. Chrutchley je znao reći da se danas moraš gurati da bilo gde stigneš, i znao je reći, pogledaj staroga Toma, vidi gde  ga je dovelo to što je ulizica. Crutchley je obično bio vrlo prisan, puno previše, po mišljenju vašeg sluge poniznoga, kao što rekoh. Premda je znao kad treba biti ulizica, kad se to isplati; prema gospodinu Williamsu, na primer. Malo više života, Clegg, rekao mi je gospodin Williams jednom, dok sam još radio na šalteru za informacije. Ljudi vole smešak ili malu šalu tu i tamo, rekao je, nismo svi rođeni s tim darom, kao Crutchley, ali možemo se potruditi, razumete. To me zbilja razbesnelo. Mogu reći da mi je celog tog Novog krila bila puna kapa, a ionako sam mislio otići.

Ja nisam drugačiji, mogu to dokazati, jedan od razloga zašto mi je teta Annie počela ići na živce jest što su me počele zanimati neke knjige koje možeš kupiti u Sohou, knjige sa svučenim ženskama i tako dalje. Časopise sam mogao sakriti, ali bilo je knjiga koje sam hteo da kupim, a nisam, za slučaj da ih ona otkrije. Uvek sam se hteo baviti fotografijom. Dakako, odmah sam kupio kameru, Leicu, najbolju, s teleobjektivom, sve što treba; uglavnom sam hteo snimati žive leptire, kao onaj slavni gospodin S. Beaufoy; ali sam često i pre toga nailazio na koješta dok sam sakupljao, ne biste verovali čemu se sve parovi ne dosete na mestima gde bi čovek pomislio da će barem oklevati pre nego to naprave, tako da sam imao i to.

Dakako da me je ono s onom ženskom dosta uzdrmalo, uza sve ostalo što se nakupilo. Na primer, teta Annie je zabila sebi u glavu da ide brodom u Australiju da poseti svog sina Boba i ujaka Stevea, svog drugog mlađeg brata i njegovu porodicu, i htela je da idem i ja, ali kao što rekoh, nisam više želeo biti
s tetom Annie i Mabel. Ne da sam ih mrzeo, ali čovek je na prvi pogled video što su, čak više nego kod mene. Bilo je očito što su; naime, mali ljudi koji nikad nisu otišli od kuće. Na primer, uvek su očekivali od mene da sve radim s njima i da im pričam šta sam radio, ako sam slučajno imao jedan sat slobodno za sebe. Dan posle gore spomenutog jasno i glasno sam im rekao da ja ne idem u Australiju. Nisu to previše loše primile, mislim da su imale vremena shvatiti da je to napokon moj novac.

Prvi put sam otišao potražiti Mirandu nekoliko dana nakon što sam otputovao u Southampton da ispratim tetu Annie. Već sam se vratio u London. Nisam imao nikakvog pravog plana, i rekao sam teti Annie i Mabel da ću možda otići u inostranstvo, ali da još ne znam tačno. Teta Annie je bila zapravo preplašena, veče pre nego su otišle ozbiljno je sa mnom porazgovarala o tome kako se valjda neću ženiti – naime, dok ona najpre ne upozna mladu. Puno je govorila o tome kako je to moj novac i moj život i kako sam velikodušan i sve to, ali bilo mi je jasno da zapravo umire od straha da bih se ja mogao oženiti nekom devojkom i da bi one mogle izgubiti sav taj novac, kojega su se, usput rečeno ionako sramile. Ništa je ne krivim, bilo je to prirodno, posebno s kćerkom koja je invalid. Mislim da bi ljude poput Mabel trebalo bezbolno ukloniti, ali to sad nije tema.

Šta sam zapravo nameravao (i već sam, pripremajući se, kupio najbolju opremu u Londonu) bilo je otići na neke lokalitete gde se nalaze retke vrste i devijacije i napraviti prave serije. Mislim, otići i ostati negde koliko god želim i izlaziti na teren i sakupljati i fotografisati. Išao sam u vozačku školu pre nego su one otišle i nabavio poseban kombi. Želeo sam mnoge vrste – Lastin rep, na primer, Šumskog okaša, Velikog plavca, retke Fritilarije kao što su Heath i Glanville, stvari koje većina sakupljača dobije priliku uhvatiti samo jednom u životu. Zatim još i noćni leptiri. Mislio sam da bih se i u njih mogao upustiti. Hoću naime reći da mi se to što mi je postala gost dogodilo slučajno, to nije bilo nešto što sam smišljao od trenutka kad je novac došao.

Dakako, kad su se teta Annie i Mabel maknule, kupio sam sve knjige koje sam hteo, za neke od njih nisam znao da takve stvari postoje, zapravo sam bio zgađen, mislio sam, evo mene tu u hotelskoj sobi s ovakvim stvarima i to je sasvim drugačije od onoga što sam nekad sanjario o Mirandi i meni. Iznenada sam shvatio da sam se doveo do toga da mislim kako je potpuno nestala iz moga života, kao da ne stanujemo samo nekoliko kilometara daleko jedno od drugoga (tada sam se uselio u hotel u Paddingtonu) i kao da zapravo nemam vremena koliko hoću da otkrijem gde ona stanuje. Bilo je lako, pronašao sam Slade School of Art u telefonskom imeniku i jednog jutra čekao sam pred zgra- dom u kombiju. Taj kombi je bio jedini zbilja veliki luksuz koji sam sebi priuštio. Imao je posebne dodatke u stražnjem odeljku, ležaj koji se može spustiti za spavanje; kupio sam ga da nosim u njemu svu svoju opremu kada putujem naokolo, a također sam mislio da, ako imam kombi, neću uvekmorati razvoziti tetu Annu i Mabel naokolo kad se vrate. Nisam ga kupio iz razloga za koji sam ga upotrebio. Celi je plan bio iznenadan, zapravo skoro božanska inspiracija.

Prvo je jutro nisam video, ali sutradan napokon jesam. Izašla je s mnogo drugih studenata, većinom momaka. Srce mi je strašno brzo udaralo i bilo mi je mučno. Bio sam već pripremio fotoaparat, ali nisam ga se usudio upotrebiti. Bila je potpuno ista; imala je lagan hod i uvek je nosila niske pete, tako da nije onako prebirala kao većina devojaka. Uopšte nije razmišljala o muškarcima dok se kretala. Kao ptica. Celo je vreme razgovarala s jednim mladićem crne kose, vrlo kratko ošišane s malim šiškama, vrlo umetnički. Bilo ih je šestero, ali onda su ona i taj mladić prešli na drugu stranu ulice. Izišao sam iz kombija i pošao za njima. Nisu otišli daleko, u kafanu.

Ušao sam u tu kafanu, iznenada, ne znam zašto, kao da me privuklo nešto drugo, gotovo protiv moje volje. Bila je puna ljudi, studenata, slikara i njima sličnih; uglavnom su izgledali onako kao bitnici. Sećam se da je na zidovima bilo čudnih likova i stvari. Trebalo je biti nešto kao afričko, mislim. Bilo je tako puno ljudi i buke i osećao sam takvu nervozu da ju isprva nisam ni video. Sedela je u drugoj sobi otraga. Ja sam seo na stolicu za šankom odakle sam mogao dobro videti. Nisam se usuđivao često gledati, a svetlo u drugoj sobi nije bilo baš dobro. A tada je stajala odmah do mene. Pretvarao sam se da čitam novine pa nisam video kad je ustala. Osetio sam kako sam pocrvenio, zurio sam u reči, ali nisam mogao čitati, nisam se odvažio ni na najmanji pogled – bila je tu, skoro me je dodirivala. Bila je u kariranoj haljini, tamnoplavo i belo, ruku preplanulih i golih, kose posve raspuštene niz leđa. Rekla je: “Jenny, potpuno smo švorc, budi zlato i daj nam dvije cigarete”. Devojka iza šanka rekla je: “Ne valjda opet”, ili tako nešto, a ona je rekla: “Sutra, na časnu reč”, i onda: “Baš ti hvala” kad joj je devojka dala dve. Sve je bilo gotovo za pet sekundi, opet je bila s onim mladićem, ali to što sam joj čuo glas pretvorilo ju je iz osobe iz snova u stvarno, živo biće. Ne mogu reći što je bilo posebno u njenom glasu. Naravno da je bio vrlo školovan, ali nije bio afektiran, nije bio ljigav, nije moljakala te cigarete niti ih, na primer, zahtevala, samo ih je posve jednostavno zatražila i ništa tu nije imalo veze s klasom. Govorila je kao što je hodala, može se reći.

Platio sam što sam brže mogao i vratio se u svoj kombi i u Cremorne i svoju sobu. Bio sam zaista uznemiren. Delomično zato što je morala posuđivati cigarete jer nije imala novaca, a ja sam imao šezdeset hiljada funta (teti Annie sam dao deset) da joj položim pred noge – jer baš sam se tako osećao. Osećao sam da bih učinio bilo šta da je upoznam, da joj ugodim, da joj budem prijatelj, da je mogu gledati otvoreno, ne uhoditi je. Da pokažem kakav sam, stavio sam pet novčanica od pet funta koje sam imao sa sobom u omotnicu i naslovio je na gospođicu Mirandu Grey, Slade School of Art... samo što je da- kako nisam poslao. Bio bih, da sam joj mogao videti lice kad je otvori.
To je bio dan kad sam prvi put sanjao san koji se ostvario. Počeo je time da nju napada neki muškarac i ja pritrčavam i spašavam je. Tada sam nekako ja postao čovek koji ju je napao, samo što je nisam ozledio; zarobio sam je i odvezao u kombiju u neku kuću na osami i onde je držao zarobljenom, na lep način. Postupno me upoznala i zavolela i san je postao san o tome kako živimo u lepoj modernoj kući, oženjeni, s decom i svim.

Proganjao me je. Držao me budnim noću, terao me da zaboravim što radim tokom dana. Produžio sam svoj boravak u Cremorneu. Prestao je biti san i postajao nešto što sam se pretvarao da će se zaista dogoditi (dakako, mislio sam da je to samo pretvaranje) pa sam razmišljao o praktičnim pojedinostima – o svemu onome što ću morati urediti i o čemu ću morati razmišljati i kako ću to izvesti i sve. Mislio sam, nikad je neću moći upoznati na uobičajen način, ali ako bude sa mnom, videće moje prednosti, razumeće. Uvek sam verovao da će razumeti.

S engleskoga prevela Nada Šoljan

John Fowles, Kolekcionar

Emil Zola, "Optužujem"

Pre 120 godina francuski kapetan jevrejskog porekla Alfred Drajfus zbog lažnih optužbi za špijunažu u korist Nemačke osuđen je na doživotnu robiju na Đavoljem ostrvu. Optužila ga je francuska kontraobavještajna služba, a kao glavni i jedini dokaz pokazan je tzv. "bordereau", pismo koje je navodno napisano njegovim rukopisom.

Emil Zola  stao je u njegovu odbranu.

Napisao je otvoreno pismo tadašnjem predsedniku Francuske Feliksu Foru u kojem je optužio francusku vladu i Generalštab za antisemitizam i progon nedužnog kapetana. Zolino pismo pod naslovom "Optužujem" na prvoj strani objavio je list "Oror". Samo nekoliko dana kasnije vlast je optužila Zolu za klevetu i osudila na godinu zatvora. Da bi izbegao kaznu pobegao je u Englesku.

Drajfus je amnestiran 1900, a 1906. godine došlo je do revizije procesa u kojem je utvrđeno da je nevin. Urednik novina koje su objavile Zolino pismo dočekao je taj dan kao premijer Francuske. Zola je već bio mrtav, otrovan gasom.

Pismo
Gospodine,

Da li biste mi dozvolili da, zahvalan kao što jesam na ljubaznom prijemu koji ste mi jednom pružili, iskažem svoju brigu za održavanje Vašeg zasluženog ugleda i ukažem na zvezdu koja je do sada sijala tako snažnim sjajem, a koja sada rizikuje da bude pomućena najsramnijom i najneizbrisivijom mrljom?

Neoprljani zlim klevetama, Vi ste osvojili srca svih nas…. Ali kakvu je prljavštinu ta Drajfusova afera bacila na Vaše ime - htedoh reći "vlast"… Sada je slika Francuske ukaljana prljavštinom i istorija će zabelježiti da je ovaj zločin protiv društva bio počinjen za vreme tvoje vladavine.

Kako su se oni usudili, tako ću se usuditi i ja. Usudiću se da kažem istinu, kao što sam i obećao da ću reći, u potpunosti, jer predstavnici pravde nisu uspeli to da učine. Moja dužnost je da progovorim; ja ne želim da budem saučesnik parodije. Noćima bi me, inače, proganjale senke nevinog čoveka koji pati u najstrašnijim mukama zbog zločina koji nije počinio.... I zbog Vas, gospodine, izreći ću istinu… Poznavajući Vaš integritet, uveren sam da Vi istinu ne znate…

...Kao što sam pokazao, slučaj Drajfus bila je unutrašnja stvar Ministarstva rata: jedan oficir Glavnog štaba bio je optužen od strane njegovih saradnika oficira Glavnog štaba i osuđen pod pritiskom načelnika štaba. Još jednom, čitav Glavni štab je trebalo da bude proglašen krivim da bi on bio proglašen nevinim. …Kakvo je gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije postalo to svetilište koje odlučuje o našoj naciji...

Uistinu, to je zločin koji se bazira na najprljavijim elementima štampe, a Esterhajzova (pravi krivac op.a.) odbrana poverena je gamadima Pariza, koji sada likuju nad porazom pravde i istine… Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnenje do krajnjih granica, a da bi se sve okrenulo u nečiju korist najgorim spletkarenjima.…

Ovo je prava istina, gospodine predsedniče... Shvatam da nemate moć nad ovim slučajem, da ste ograničeni Ustavom. Ali ipak imate dužnost kao čovek… Ponavljam sa najvećom žestinom i osudom: istina maršira i ništa je neće sprečiti… Kada je istina zakopana pod zemljom, ona raste i dostiže toliku snagu da jednog dana kada eksplodira nosi sve pred sobom...

...Što se tiče ljudi koje optužujem, ne poznajem ih, nikada ih nisam video i ne nosim ni mržnju ni zlovolju prema njima. Za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo…. Imam samo jedan cilj: da prosvetlim one koji su čuvani u mraku, u ime čovečanstva koje je patilo toliko mnogo i koje ima pravo na sreću. Moj vatreni protest je jednostavno plač moje duše. Pustite ih sada da me osude, da me izvedu pred sud pravde i da vrše istragu usred bela dana. Ja čekam!

 Emil Zola,
 13. januar 1898.

Emil Zola, "Optužujem"

Franc Kafka, Iznenadna šetnja

Kad čovek uveče kao da se konačno odlučio da ostane kod kuće, kad navuče domaću haljinu i kad posle večere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle čijeg dovršetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ružno vreme, usled čega ostajanje kod kuće biva razumljivo samo po sebi, i kad čovek, mada je toliko vremena već proveo pritajen za stolom da bi izlaženje moralo prouzrokovati opšte čuđenje, i mada je sad stepenište već mračno, a kapija zaključana, - kad čovek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnošću, kad promeni kaput i za tili čas se pojavi obučen za ulicu, i kad izjavi da mora izaći pa to, posle kratkog pozdrava, i učini, s utiskom da je za sobom ostavio više ili manje ljutnje, već prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nađe na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivošću odgovaraju na ovu već neočekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad čovek, zahvaljujući ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donošenje odluka, kada, pridajući tome značaj veći od uobičajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo više snage nego potrebe da lako izazove i podnese čak i najbržu promenu, i kad tako korača niz dugačke ulice-onda je taj čovek za to veće potpuno izašao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesuštasvenosti, dok se sam čovek, potpuno čvrst, crn od oštre omeđenosti, lupajući se po bokovima, uzdiže put svoga istinskog obličja.

Sve se to još pojačava kad u taj pozni večernji čas čovek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.
 Franc Kafka, Iznenadna šetnja

Antonen Arto piše Pablu Picasu

Pariz, 13. novembra 1946.

 

Dragi Pablo Pikaso,

Napisao sam 5 pesama od kako sam stigao u Pariz i one su me učinile nesrećnim : Časopis La Rue je hteo da objavi dve ali je propao. Tri ostale pesme su ODBILI da objave neki drugi časopisi i listovi.

No, našao sam izdavača: G. Pjer Bordas, koji hoće da objavi, u jednoj knjižuci, svih tih pet pesama, me je zamolio da vas upitam da li biste hteli da ih ilustrujete sa pet-šest bakroreza ili litografija. To je za vas puno posla ali ipak vam šaljem pesme. Možda ćete hteti posle čitanja pesama vi, Pablo Pikaso, da kažete nekoliko reči o njima.

Budite uvereni da sam vam iskreno odan od srca.

Antonen Arto

 

 

*

 

Pariz, 20. decembra 1946.

 

Dragi Pablo Pikaso, dragi prijatelju,

 

Poverio sam vam 5 pesama otkucanih na mašini.

Pjer Loeb vam je kazao da bi hteo da ih objavi Pjer Bordas : 300. primeraka na luksuznom papiru i 1000. primeraka, na moj zahtev, na običnom papiru, da bi mogli studenti i siromašni pesnici, mladi ljudi bez novca, da ih čitaju a ne samo ljudi koji su se obogatili na crnoj berzi. Amerikanci iz obe Amerike i lame koji nisu videli rat već sto hiljada godina sem mužjake koji su uspeli da savladaju ženku, itd. itd…

Ovim hoću da vam kažem da su te pesme za mene zov kojim još uvek zovem savest, ne nalazeći za to bolju reč, jer gde još uvek postoji savest od vremena otkako zlo gospodari; samo nekoliko retkih ekstremiteta tela ljudske savesti nije učinilo neku svinjariju?

Ovo što radim nije umetničko delo namenjeno samo poznavaocima umetnosti, i mislim da će se Pablo Pikaso potpisati dletom ili stiletom, kao i ja, ispod onoga što užasava.

Hteo bih da vas vidim u subotu u podne, sem ako ne budete nečim sprečeni.

 

Vaš,

 

Antonen Arto

 

*

Subota, 3. januara 1947.

 

Pablo Pikaso,

Nisam početnik koji traži ilustracije od jednog velikog slikara da bi lansirao svoje prve napisane pesme. Već sam se dovoljno zlopatio i preznojavao u životu da bih napisao pesme koje nisu baš mnogo vrednije od tog užasa iz kojeg su nastale, ali koje su dovoljne same sebi i nije im potrebna zaštita niti potpora bilo čija ili bilo koga, ma ko on bio, da bi živele svoj mali život.

 

Od svega što sam napisao od kako sam izašao iz duševne bolnice u Rodezu, izdvojio sam tih pet pesama koje su privukle pažnju jednog izdavača, koji je izrazio želju da te pesme budu ilustrovane sa nekoliko vaših bakroreza ili litografija, jer se ja s”m toga nikada ne bih setio. I ja sam takođe sposoban da napravim svoj portret i ilustrujem svoje tekstove vinjetama koje prestaju da bivaju crteži da bi postale živa bića. Neumorno sam fabrikovao, u Rodezu, crteže, ta živa bića koja su postala povod, službenicima policije duševne bolnice u kojoj sam se nalazio, da me bez prestanka maltretiraju.

 Pedeset mi je godina. Živim u Ivriju. Proveo sam devet godina zatvoren u duševnoj bolnici, upoznao sam u njoj splačine od hrane i glad, tri godine sam proveo u samici, protivzakonito hapšen, mučen, bio u ćeliji i ludačkoj košulji, i pet meseci sistematski trovan kalijumovom kiselinom, čemu treba dodati da sam u Rodezu dve godine lečen elektrošokovima, pet puta bio u komi, na leđima nosim ožiljke od uboda noža, i trpim nepodnošljive posledice od udaraca gvozdenom šipkom zbog kojih su mi, u Dablinu, u septembru 1937. godine, operisali kičmu, što bi trebalo da znači da se jedva vučem ovakav kakav sam, i da nije previše prijateljski da me terate da već pet puta vučem svoje telo od Ivrija do ulice Grand Ogisten, bez ikakve potrebe.

 

Moguće je da vas moje pesme ne interesuju i da smatrate da ja nisam vredan truda, ali to ste mi trebali barem reći i počastiti me vašim odgovorom, ma kakav on bio.

 

Teško je vreme, Pablo Pikaso. Knjige, rukopisi, platna ili bilo koje drugo umetničko delo nisu više ništa; ono što govori o jednom čoveku je njegov život a ne njegovo delo iako je ono, u najmanju ruku, barem krik njegovog života. Moje delo je delo čoveka koji pati ali koji je čedan; živim sam, i ubeđen sam da je razlog tome što niste odgovorili na moja pisma ponajviše taj Demon koji vas, u vašim godinama, još uvek drži potčinjenim ne znam kojem predubeđenju ili kojoj napasti, kojem robovanju seksualnosti.

 

Savest mržnje, koja svima upravlja, zna puno načina kako da poseduje ljude koji ponekad poveruju da su spremni da hoće da učine napor da preskoče bestijalnost, a među tim ljudima, zahvaljujući erotizmu koji uzima više nego što daje, rođen je bog, onda kad sam se ja vratio na tu ključnjaču seksa, i odatle je sebe prozvao duh a ne telo, i nije na nekolicini retkih ljudi koji poverovaše da su rođeni neprijatelji pakosti, da ostvare, služeći se cakama seksa, tu opaku igru večnog fašizma boga.

 

Antonen Arto

 

izvor

 

BERNHARD - Postmoderni propovednik

I

Igor Marojević

Izjava "Svi Austrijanci su maloumni" koju je Tomas Bernhard dao primajući Državnu nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da se njegovi radovi štampaju/igraju u domovini, te srodno odsečni, usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali su na neke kritičare da u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog diskursa. Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča "Ludilo" u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru "tirade mržnje" i sl. No, ko se vodi izjavama austrijskog pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno koncipirane. Prema pogovoru za američko izdanje "Gubitnika" (The University of Chicago Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji je izazivao: "Nečiji idealistički literarni rad može kod čitaoca proizvesti gadjenje." Potpisnik tog pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje da je Bernhard prema Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos ljubav-mržnja. Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati. Zacelo je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da - ako su i oni već tumačeni u ključu diskursa istine - kvazi-sudovi pripovedača/glavnih junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove proze, s kojima narator po pravilu deli mišljenje i interesovanje, mogu uputiti i na ideologiju suprotnu od mizantropske koja mu je pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom, kao najkomplesnijim žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito sprovodjenje "ideološke" subverzije.
 

Nije lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled odsečnim iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu ("Mraz"), kazivač izdašno potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh slomljen i umobolan, sa hladnom sigurnošću predvidja njegov suicid, da bi se ogradio samo jednom - i stoga manje uočljivo ("Bez srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen sam"). Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i mizantropskog diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on stvara utisak da je tama njegov konačni izbor. Štaviše, stapanje ovog i svetlijeg pola priče može biti i eksplicirano: Štrauh u "Mrazu" kaže: "nevino ima takodje i sve odlike rušilačkog"; "Isparenje od radnika uvek je u meni izazivalo gadjenje. I uvek me je privlačilo"; a narator u "Gubitniku": "Mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga krajnjom doslednošću", "ta odvratna, odurna, istovremeno privlačna žena". Odstupanje od istine dobija se i hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta "Mraza", visoki su mahom 1, 40 m; u "Gubitniku", iz naratorovih usta, čujemo da ÒKur je kraj u kome "čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za ceo život", i da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali i u Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza neprikrivena, nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti Benhardove proze. Umetanje subverzivnih kvazisudova u tirade, uz magijsko ponavljanje izvesnih motiva i fraza, ishodi neobičnom zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua manir, što je lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert: "Kraći 'Beton' i zamašnije 'Uništenje' su slični po tome što nisu podeljeni na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni konvencionalne epske strukture. Ovo ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih podteksta." 

        

S druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi iskaze naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima. Recimo, kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su grad-selo, zdravi-bolesni, mladost-starost. Reski rečenični rafali likova otežavaju da primetimo da se trenje rečenih i srodnih parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano, ali i da primetimo da narator parodira dati manihejizam nudeći i neke (gotovo) besmislene opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni učitelj). Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija se mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih orijentira (da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u vrednovanju, u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo pozitivni i negativni. Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh, ekstremno tiradan lik, priznaje: "Verovao sam još u ljude i kad sam znao da me varaju, kad sam odavno znao da smeraju da me ubiju." On će se gnušati puka, ali će reći i: "u svakom slučaju prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda... dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima iz društva". I narator u "Gubitniku" će ispoljiti antikolektivizam, ali će u jednom trenutku kazati: "Ja jesam i volim ovaj narod." U romanu "Dete", pak, svetlost se nahodi u liku dede i njegovim "tiradama mržnje" spram institucija, kolektivizma, poluinteligenata... Tmina koja izbija iz predakovih verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za koga može značiti pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac koji jedini smisao prepoznaje u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući potrebu za smrću i haosom napominje: "Ali teorija je samo teorija." Konačno, da "Dete" zapravo nudi veoma starinski ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i Bernhardovi osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha misli da je njegova proza opterećena "životno određujućim patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima iz dnevne sobe dede Johanesa Frojbinglera", tj. Bernhardovog dede. I zaista, ovde spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete povremeno dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po variranju i višestrukoj potkrepljenosti iskaza: "deda je bio autoritet koji je svako prihvatao, koji je rešavao sve što je trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon." Njegove iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po obrascu predanja. "Potpuno sam usvojio te dedine reči", čitamo u ovom romanu, ne jedanput.
 

Za razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da Bernhardova imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod Bernharda ljubav prema bližnjem može biti i konkretizovana ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili nekom delu porodice. U tom smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste prijateljstvo. I ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko. U "Gubitniku", iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih prijatelja, naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će označiti kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera, spram sestre - zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. "Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore... ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer" - kako je u medjuvremenu Verthajmer ipak počinio groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači naizgled hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje primetno (znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito i olakšava čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na drugom mestu on konstatuje da mu je prijateljstvo s dvojicom gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom i Glenom Guldom, značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini u laviranju cinizmom - od negativnog, koji po svojoj definitivnosti vuče na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste razočaranog moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje: "Pravi cinizam nije veština snalaženja ili bezobzirnog pragmatizma, pošto on, naprotiv, odbacuje društvene konvencije, pošto je asketski i usmeren prema vrlini, a neprijateljski nastrojen prema uživanju i pun prezira prema svemu što označava visok položaj u društvu." U romanu "Vitgenštajnov sinovac", pak, pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu junakinju naziva čovekom svog života a samo delo, koje govori o Paulu, nećaku čuvenog filozofa, nosi naizgled-zavaravajući podnaslov "Jedno prijateljstvo". "U paviljonu 'Herman', te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan koliko mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu najvrednija od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao dulje i koju se ni po koju cijenu ne bih želio odreći", ovakvi iskazi zacelo razlikuju Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se pod njom podrazumevalo.
  

Štaviše, po tretmanu prijateljstva, kao da romani "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik" uspostavljaju odnos sa sledećim redovima Starog zaveta: "Bolje je dvojici nego jednome, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga da ga podigne." Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za glavnog junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno lično propadanje. Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća grižnjom savesti, baš kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na jednom nivou, vrednost biblijskih reči se poriče, a na drugom - potvrdjuje. Tako i u romanu "Annihilation", nakon opsežne i ubedljive razrade pojmova "uništenja" i "ništavilo", glavni junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje života i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg propovedničkog: "Uskoro će život biti gotov, a moja egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju, i neću postići ništa, sve će ostati zauvek zatvoreno za mene... Moram da razmotrim intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome. Ali, moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim... Rečenice "Bolje smrt nego život" ("Mraz") i "Mrtvi su mi već tada bili bliži i draži, medju njima mi je bilo lepo" ("Dete"), pak, bliske su starozavetnom: "Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji još žive". A kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir Jankelevič je napisao: "Niče pravi scene moralu zato što je u najvećoj mogućnoj meri moralist", a Berdjajev: "Odlučno 'ne' je u istoj meri vera, kao i odlučno 'da'. Svako negiranje pretpostavlja afirmaciju(...), besmisao pretpostavlja smisao, tama pretpostavlja svetlost.
 

Svi ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta...), i sledeći radikalizam "odlučnog 'ne" potcrtava uticaj Ničea na Bernharda: "Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od zla. Amin."

Izvan varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži pomoć Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje priloge parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima. (pseudo)Demonsku duhovitost sličnu citiranoj čujemo i u "Gubitniku", iz usta Verthajmera: njegova sestra je preverila: "zabrazdila u katoličanstvo." Dedino "odlučno 'ne'" veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge strane, u "Detetu" čitamo ovako sročene redove: "Svaki dan ja sam silazio u pakao, to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj ulici, to jest u čistilište, a zatim trčao dedi na Svetu goru". Na kraju, Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara zaključcima starozavetnog Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti natprosečnost, prema kojoj vlada dvostruki odnos; umetničkoj nadarenosti prijatelja antipod je taština (slikar u "Mrazu", Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u "Gubitniku", sam narator, uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u "Gubitniku", žitelji Venga u "Mrazu"...); pa suicid ("Ali mi jedan glas, koji se prosto ne može prećuti, kaže da je samoubistvo greh"!), kao i idolopoklonstvo (karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno svedočenje, huljenje... Narator i važniji junaci ogrešuju se o neke Božje zapovesti (nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum za odabir "nižih" likova, apsolutna grešnost.
 

Naravno, navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, "Gubitnik" i društvo su pokazatelj kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima, ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida postmodernizma za prava manjina može da "sklizne" u priliku da ugroženi izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički, već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti njegovog lika i dela.

**************************

 

O BERNHARDU

"On je crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima moderne literature." (Džordž Stajner)
 

"Poput Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall Streer Journl")
 

"Većina glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke - više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)
 

"Odlika Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu, peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")

izvor

____________________________________________

                              

                                                       DELOVI IZ ROMANA   

Markuze prepiska sa Hajdegerom

28. august 1947, Washington,

 

 

D.C.Dragi g. Heidegger,[1]

 

Naširoko sam razmišljao o tome što ste mi rekli prilikom moje posete Todtnaubergu i želim Vam s tim u vezi otvoreno pisati.

 

Rekli ste mi da ste se od 1934. od nacističkog režima u potpunosti distancirali, da ste u svojim predavanjima dali iznimno kritične opaske te da Vas je nadzirao Gestapo. Verovaću Vašim rečima. Ali ostaje činjenica da ste se 1933. i 1934. tako snažno identifikovali s režimom da ste danas još uvek u očima mnogih jedan od njegovih najvećih duhovnih podupiratelja. Vaši vlastiti govori, spisi i dela iz ovoga perioda tome su dokaz. Vi ih se nikada niste javno odrekli – niti nakon 1945. Nikada niste javno objasnili kako ste došli do drugačijih spoznaja od onih koje ste 1933. i 1934. izrazili te sproveli u svojim delima. Nakon 1934. ostali ste u Nemačkoj uprkos tome što ste širom inostranstva mogli naći radno mesto. Niti jedan od čina ili ideologema režima niste javno denuncirali. Zbog ovih Vas se okolnosti još i danas poistovećuju s nacističkim režimom. Mnogi su među nama od Vas dugo iščekivali kakvu reč, reč kojom bi Vas jasno i konačno oslobodili  ovih identifikacija, reč koja izražava Vaš stvarni, današnji stav o tome što se dogodilo. Tako nešto nikada niste rekli – makar ne izvan privatne sfere. Ja sam Vas zajedno s mnogim drugima kao filozofa cenio te sam od Vas beskrajno mnogo naučio. Ali mi ne uspevamo razdvojiti Heideggera-filozofa i Heideggera-čoveka – to bi proturečilo Vašoj vlastitoj filozofiji. Filozof se u političkome može zavarati – tad će svoju zabludu otvoreno razložiti. Ali on se ne može zavaravati oko režima koji je ubio milione Židova – samo jer su bili Židovi, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju krvavu suprotnost. Režim koji je po svemu bio smrtna karikatura svake zapadne tradicije, koju ste Vi sami tako uverljivo razložili i branili. A ukoliko režim nije bio karikatura, nego zbiljsko ispunjenje ove tradicije – ni tada nije bilo zablude, tada ste morali optužiti čitavu ovu tradiciju i odreći je se. (…)

Trebate li stvarno tako ući u istoriju? Svaki pokušaj borbe protiv ovog kosmičkog nesporazuma nailazi na opšti otpor spram ozbiljnog bavljenja jednim nacističkim ideologom. Zdrav razum ljudi (kao i njihov duh) koji potvrđuje ovaj otpor, usteže se od toga da u Vama vidi filozofa jer filozofiju i nacizam drži nespojivima. Pri tom je uverenju on u pravu. Još jednom: s poistovećivanjem Vaše osobe i Vašeg dela s nacizmom (time i s gašenjem Vaše filozofije) možete se jedino tada boriti (i mi se možemo jedino tada boriti), kada date javno priznanje svoje promene i konačne preobrazbe.

 

Ove ću Vam nedelje poslati jedan paket. Moji su me prijatelji ustrajno odvraćali od toga da pomažem čoveku koji se identifikovao s režimom koji je milione mojih istovernika poslao u plinske komore (da se izbegnu nesporazumi, želim primetiti da ja od početka rata nisam bio antinacist samo kao Židov, već i zbog političkih, društvenih i intelektualnih razloga; to bih bio čak i da sam bio ‘čisti arijevac’). Protiv tog argumenta se ništa ne može reći. Svojoj sam se vlastitoj savesti ispričavao time što šaljem paket čoveku kod kojeg sam od 1928. do 1932. učio filozofiju. Svestan sam da je to loš izgovor. Filozof 1933. i 1934. ne može biti puno drukčiji od onog pre 1933, utoliko manje ukoliko se uzme u obzir da ste Vi filozofski utemeljili i izrazili svoju obranu nacističke države i Führera.

 

 

 

 

20. januar 1948, Freiburg

 

Dobio sam paket koji ste nagovestili u Vašem pismu od 28. augusta. Zahvaljujem Vam na njemu! Verujem da je u skladu s Vašom voljom i umirujuće za Vaše prijatelje što sam čitav sadržaj paketa raspodelio bivšim učenicima koji nisu bili članovi stranke (NSDAP-a – op. prev.) niti su imali ikakve veze s nacionalsocijalizmom. U njihovo Vam ime također zahvaljujem na pomoći!

 

Ako iz Vašeg pisma dobro razabirem da Vam je ozbiljno stalo do toga da donesete ispravan sud o mome delu i mojoj osobi, tada mi upravo Vaše pismo pokazuje koliko je težak razgovor s ljudima koji od 1933. više nisu bili u Nemačkoj i koji početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđuju s njegovog kraja. U vezi glavnih tačaka Vašeg pisma želim reći sledeće:

1. O 1933: od nacionalsocijalizma sam očekivao duhovnu obnovu čitavog života, izmirenje društvenih suprotnosti i spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma. Te su misli izrečene u mom Rektorskom govoru (jeste li ga u celosti pročitali?), u predavanju O biti znanosti i u dva govora docentima i studentima ovdašnjeg univerziteta. Tomu treba dodati još jedan poziv na izbore od otprilike 25 do 30 redaka, objavljen u ovdašnjem studentskom časopisu. Pojedine rečenice u njima danas smatram zastranjenjem. To je sve.

 

2. 1934. sam uvideo svoju zabludu te se iz protesta protiv države i partije odrekao svog rektorstva. Da se prvo (Heideggerova aktivnost u partiji – op. prev.) koristilo u propagandne svrhe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, te da se ovo drugo (ostavka – op. prev.) iz jednako propagandnih razloga prešućivalo, nije mi bilo poznato i ne može me se zbog toga kriviti.

 

3. U potpunosti ste u pravu da s moje strane nedostaje javno, svima razumljivo protupriznanje; to bi bila propast za mene i moju porodicu. O tomu je Jaspers rekao: to što smo živi, naša je krivica.

 

4. U svojim sam predavanjima i vežbama od 1933. do 1944. zauzeo toliko jednoznačno stajalište da nijedan od mojih učenika nije potpao pod nacističku ideologiju. Moji će radovi iz ovoga perioda, ako se jednom pojave, tomu posvedočiti.

 

5. Priznanje nakon 1945. meni se činilo nemoguće jer su nacistički pristaše svoju promenu uverenja izjavili na najodvratniji način; ja s njima, međutim, nemam ništa zajedničko.

 

6. Teškim, ali opravdanim prigovorima koje iznosite o “režimu koji je ubio milione Židova, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju suprotnost” mogu samo dodati, da kad bi umesto “Židova” stajalo “istočni Nemci”, tada bi isto vredilo za jedne od saveznika, s tom razlikom da je sve što se dogodilo nakon 1945. poznato svetskoj javnosti, dok je krvavi teror nacista pred nemačkim narodom uistinu bio držan u tajnosti.

 

Za kraj Vas molim da razmislite o tome da i danas postoji jedna lažna propaganda, npr. raznose se glasine koje protureče istini. Upravo sam saznao za besmislene klevete o meni i mom radu.

Srdačan pozdrav,

M. Heidegger

 

 

 

13. maj 1948, Washington, D.C.

 

Dragi g. Heidegger,

dugo nisam bio siguran bih li Vam trebao odgovoriti. Imate pravo: razgovor s ljudima koji od 1933. nisu bili u Nemačkoj očito je vrlo težak. Samo, čini mi se da razlog tomu ne treba tražiti u našem nepoznavanju nemačkih okolnosti pod nacizmom. Mi smo te okolnosti vrlo dobro upoznali – možda čak i bolje nego ljudi u Nemačkoj. Neposredan kontakt koji sam 1947. imao s mnogim ovakvim ljudima ponovno me o tome iznenadio. Također se ne radi o tome da mi “početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđujemo s njegovog kraja”. Mi smo znali, a sâm sam to i video, da početak već sadrži kraj, da već jest kraj. Čini mi se da težina razgovora leži u tome da su ljudi u Nemačkoj bili izloženi jednoj totalnoj perverziji svih pojmova i osećaja koju su mnogi odveć spremno primili. Drugačije se ne može objasniti da ste Vi, koji ste više od bilo koga drugoga hteli razumeti zapadnu filozofiju, u nacizmu videli “duhovnu obnovu čitavog života”, “spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma” (koji je ipak bitan sastavni deo tog tubitka!). To nije politički, već intelektualni problem – skoro bih rekao: problem spoznaje, istine. Vi, filozof, zamenili ste likvidaciju zapadnog tubitka s njegovom obnovom? Nije li ova likvidacija bila očita već u svakoj reči ‘Führera’, u svakoj gesti i delu SA-a[2] puno pre 1933.? Ali želim ući samo u jedan paragraf Vašega pisma jer bi moja šutnja možda mogla biti protumačena kao priznanje:

Vi pišete da se sve što sam rekao o istrebljenju Židova jednako tako tiče i saveznika ako umesto “Židovi” stoji “istočni Nemci”. Ne stojite li s ovom rečenicom izvan dimenzije u kojoj je još uopšte moguć razgovor među ljudima – izvan logosa? Jedan je zločin moguće objasniti, izjednačiti, ‘shvatiti’ tek u potpunosti izvan ove ‘logičke’ dimenzije, tvrdeći da su i drugi također tako nešto učinili.

Nadalje, kako je moguće mučenje, sakaćenje i uništavanje miliona ljudi postaviti na isti stupanj kao i prisilno preseljavanje skupina stanovnika koji ovakva nedela nisu pretrpeli (izuzev možda nekoliko iznimnih slučajeva)? Stvari danas stoje tako da u razlici između nacističkih koncentracijskih logora te deportacija i zatočeničkih logora posleratnog vremena leži već čitava razlika između neljudskosti i ljudskosti. Temeljem Vašeg argumenta, da su saveznici zadržali Auschwitz i Buchenwald sa svime što se u njima nalazilo za “istočne Nemce” i naciste – tada bi računica bila u redu! No, ako je razlika između neljudskosti i ljudskosti reducirana na taj propust, tada je to svetskoistorijska krivnja nacističkog sistema koji je svetu demonstrirao što se nakon dve hiljade godina zapadnog tubitka može s čovekom činiti. Izgleda kao da je seme palo na plodno tlo: možda još doživimo dovršenje toga što je 1933. započeto. Hoćete li Vi to ponovno smatrati “obnovom”, ne znam.

Srdačan pozdrav,

H. Marcuse

 

 

 

Prepiska je objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih.

S nemačkog preveo Alen Sućeska

 

Čemu, Vol.X No.20, Studeni 2011.

__________________________________

1.Ova je prepiska pronađena u Marcuse-arhivu u Frankfurtu i objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih. Mi je preuzimamo sa internet stranice posvećene Marcuseu:http://www.marcuse.org/herbert/pubs/40s … degger.htm Sama prepiska odvila se neposredno nakon Marcuseove posete Heideggeru u Todtnaubergu. ↑

 

2.Tzv. Sturmabteilung (nem. Jurišni odred) bila je paravojna organizacija NSDAP-a tokom Weimarske Republike koja je odigrala ključnu ulogu u usponu nacizma i dolaska Hitlera na vlast. Snažnim pritiskom na druge političke stranke i udruženja, ponekad i upotrebom nasilja, eliminirali su političke protivnike. – op. prev. ↑

izvor


Markuze prepiska sa Hajdegerom