Kad je bila kući na školskim praznicima, znao sam je ponekad viđati gotovo svaki dan, jer njihova je kuća bila tačno nasuprot novom krilu gradske većnice. Ona i njezina mlađa Sestra neprestano su ulazile i izlazile, često s nekim momcima, što mi se, naravno, nije sviđalo. Kada bih našao slobodan trenutak od kartoteke i knjiga, stao bih kraj prozora i gledao preko na drugu stranu ceste iznad mutna stakla i ponekad sam je video. Navečer sam to beležio u moj dnevnik opažanja, najpre pod X, a onda, kad sam joj saznao ime, pod M. Nekoliko sam je puta video i vani. Stajao sam jednom odmah iza nje u redu u gradskoj biblioteci u Crossfield Street. Nije me ni jednom pogledala, ali posmatrao sam joj zatiljak i kosu u dugačkoj pletenici. Bila je vrlo bleda, svilenkasta, kao kukuljice od ivanjske ptičice. Sva u jednoj pletenici koja je sezala gotovo do struka, ponekad napred, ponekad na leđima. Ponekad ju je nosila podignutu. Samo jednom, pre nego je postala moja gošća ovde, imao sam privilegij da je vidim raspuštene kose, i ostao sam bez daha koliko je bila prekrasna, kao sirena.
Drugi put, jedne moje slobodne subote kad sam otišao u Prirodni muzej, vratili smo se istim vozom. Sedela je tri mesta dalje od mene sa strane i čitala knjigu, tako da sam je mogao trideset i pet minuta posmatrati. Kad god sam je video, uvek sam imao osećaj da hvatam neki redak primerak, da mu vrlo oprezno prilazim, sa srcem u ustima. Zagasiti poštar1, na primer. Uvek sam o njoj na taj način razmišljao, mislim, rečima kao što su neuhvatljiva i sporadična i vrlo rafinirana – ne kao o onim drugima, pa čak i zgodnima. Više kao o nečemu za pravog connoisseura.
One godine dok je još išla u školu nisam znao ko je, samo da joj je otac doktor Grey i priče koje sam jednom načuo na sastanku Sekcije za kukce o tome kako joj majka pije. Čuo sam tu majku jednom u dućanu, imala je onako cifrasti glas i jasno se videlo da je tip koji pije, previše šminke itd. E, onda je bio onaj članak u lokalnim novinama o stipendiji koju je dobila i kako je sposobna, i ime joj je bilo lepo kao i ona, Miranda. Tako sam znao da je sada u Londonu i da studira slikarstvo. Zbilja je mnogo značio taj članak u novinama. Činilo se kao da smo postali intimniji premda se, dakako, još nismo poznavali na uobičajen način.
Ne mogu reći šta je to tačno bilo, prvi put kad sam je video znao sam da je ona jedna i jedina. Naravno, nisam ja lud, znao sam da je to samo san i uvek bi to i ostao da nije bilo onog novca. Sanjario sam o njoj, smišljao sam priče u kojima bih je upoznao, radio stvari kojima se ona divi, oženio se njome i sve to. Ništa ružno, toga nije bilo sve do onoga što ću kasnije objasniti.
Ona je radila slike, a ja sam se brinuo za svoju zbirku (u mojim snovima). Uvek je bilo tako, da ona ljubi mene i moju zbirku, da je crta i boja; radili smo zajedno, u krasnoj modernoj kući, u velikoj sobi s jednim od onih ogromnih prozora; sastanci Sekcije za kukce gde smo, umesto da ja ne govorim gotovo ništa da ne bih pogrešio, mi bili omiljeni domaćin i domaćica. Ona tako dražesna, s onom bledom plavom kosom i sivim očima, a svi drugi muškarci naravno zeleni od zavisti.
Nisam imao lepe snove o njoj jedino kad bih je viđao sa stanovitim mladim čovekom, glasnim, bučnim tipom, pravim dečkom iz privatne škole, sa sportskim autom. Jednom sam stajao kraj njega u banci i čekao da nešto uplatim i čuo sam ga kako kaže, uzet ću sve u novčanicama po pet; vic je bio u tome što je ček glasio samo na deset funti. Svi se oni tako ponašaju. Onda, video sam je kako ponekad ulazi u njegov auto, ili sam ih video u njemu zajedno u gradu i tih sam dana bio veoma otresit s ljudima u kancelariji, i nisam belježio X u moj dnevnik entomoloških promatranja (sve je to bilo pre nego je otišla u London, onda ga je ostavila). To su bili dani kad sam sebi dopuštao one ružne snove. Ona je plakala, ili je obično klečala. Jednom sam sebi dopustio da sanjam kako sam je pljusnuo po licu, kao što sam jednom video nekog tipa u televizijskoj seriji. Možda je tada sve počelo.
Moj je otac stradao u saobraćajnoj nesreći. Bile su mi dve godine. To je bilo 1937. Bio je pijan, ali teta Annie je uvek govorila kako ga je moja majka naterala na piće. Nikad mi nisu rekli što se zapravo dogodilo, ali ona je ubrzo zatim otišla i ostavila me s tetom Annie, jednostavno je htela lagodan život. Moja sestrična Mabel jednom mi je rekla (kad smo bili deca, u svađi) da je bila uličarka i da je otišla s nekim strancem. Ja sam bio glup, otišao sam ravno teti Annie da je pitam, i ako je trebalo nešto prikriti, jasno da je to napravila. Sada mi je sasvim svejedno, ako je još živa, ne želim je upoznati, uopšte me ne zanima. Teta Annie uvek je govorila zapravo da smo je se dobro rešili, i mislim da ima pravo.I tako su me odgojili teta Annie i tetak Dick s njihovom kćerkom Mabel. Teta Annie bila je starija sestra moga oca.
Tetak Dick umro je kad mi je bilo petnaest godina. To je bilo 1950. Otišli smo na rezervoar Tring, kao obično otišao sam malo dalje sa svojom mrežom i stvarima. Kad sam ogladnio i vratio se onamo gde sam ga ostavio, našao sam hrpu ljudi. Pomislio sam da je uhvatio kapitalca. Ali on je dobio moždani udar. Odneli su ga kući, ali nikad više nije rekao ni reči, ni zapravo prepoznao bilo koga od nas.
Dani koje smo proveli zajedno, u biti ne zajedno, jer ja sam uvek odlazio u lov na leptire, a on je sedeo kraj svojih štapova, premda smo uvek ručali zajedno i hodali do tamo i kući, ti dani (posle onih o kojima se spremam govoriti) definitivno su najbolji koje sam doživeo. Teta Annie i Mabel prezirale su moje leptire kad sam bio dečak, ali tetak Dick uvek se zalagao za me. Uvek se divio dobrom postavu. Osećao je isto što I ja kad bi se pojavio novi imago, i sedeo bi i gledao kako se krila protežu i suše i kako ih nežno isprobava, i također mi je napravio mesta u svojoj šupi za tegle s gusenicama. Kad sam dobio nagradu za hobi za moj aranžman Fritillarija, dao mi je funtu uz uslov da ništa ne kažem teti Annie. Pa eto, neću duljiti, zapravo mi je bio kao otac. Kada sam držao taj ček u ruci, on je bio osoba, osim Mirande, dakako, na koju sam mislio. Bio bih mu dao najbolje štapove i mamac i sve što bi još poželeo. Ali nije bilo suđeno.
Redovito sam se kladio od one nedelje kad sam navršio dvadeset i prvu. Svaku nedelju uplaćivao sam isti iznos od pet šilinga. Stari Tom i Crutchley, koji su radili sa mnom u Opštinskom porezu, i nekoliko devojaka zajedno su uplaćivali jedan veliki i stalno su me nagovarali da se pridružim, ali ja sam ostao usamljeni vuk. Nikad mi se nije sviđao ni stari Tom ni Crutchley. Stari Tom je ljigavac, uvek nešto naklapa o gradskoj vladi i ulizuje se gospodinu Williamsu, opštinskom blagajniku. Crutchley je pokvaren i sadist, nikad neće propustiti priliku da se zafrkava na račun onoga čime se bavim, posebno ako su u blizini devojke. “Fred izgleda umoran – proveo je razbludan vikend s Belom Kupusarkom”, znao je reći, i: “Ko je ona Šarena Dama s kojom sam te sinoć video?” Stari Tom se smijuckao, a Jane, Crutchleyeva devojka iz Higijenskog, ta je večno bila u našoj kancelariji, počela bi se cerekati. Ona je bila sve što Miranda nije bila. Uvek su mi se gadile vulgarne žene, posebno devojke.
I tako sam uplaćivao sam, kao što sam rekao.
Ček je glasio na 73.091 funtu i nešto sitnih šilinga i penija. Telefonirao sam gospodinu Williamsu čim su mi ljudi iz kladionice u utorak potvrdili da je sve u redu. Bilo je očito da se ljuti što tako naglo odlazim premda je isprva rekao kako mu je drago, kako je siguran da je svima drago, premda ja naravno znam da nije. Čak je predložio da investiram u pet postotni opštinski zajam! Neki od ovih u većnici zbilja su izgubili svaki osećaj za meru.
Učinio sam ono što su mi predložili ljudi iz kladionice. Preselio sam se u London s tetom Annie i Mabel dok se strka ne smiri. Poslao sam starome Tomu ček na petsto funti i zamolio ga da to podeli s Crutchleyem i ostalima. Nisam odgovorio na njihova pisma zahvale. Bilo je jasno da misle da sam škrt.
Jedina kvaka bila je Miranda. U doba mog zgoditka bila je kod kuće, na školskim praznicima, i video sam je samo onu subotu ujutro tog velikoga dana. Celo vreme dok smo bili u Londonu i trošili i trošili mislio sam kako je nikad više neću videti; zatim, kako sam bogat, i kako sam postao dobra partija za ženidbu; a opet sam znao da je to idiotski, da se ljudi žene samo iz ljubavi, posebno devojke poput Mirande. Bilo je čak trenutaka kad sam mislio da ću je zaboraviti. Ali zaboravljanje nije nešto što činiš, to ti se događa. Samo što se meni nije dogodilo.
Ako je čovek pohlepan i nemoralan, kakva je danas većina, verujem da se može dobro zabaviti s mnogo novca kad ga dobije. Ali mogu reći da ja nikad nisam bio takav, nikad nisam ni jednom bio kažnjen u školi. Teta Annie je nekonformist, nikad me nije silila da idem u crkvu, ili slično, ali bio sam odgojen u toj atmosferi, premda je ujak Dick ponekad znao otići u krčmu na piće. Teta Annie mi je dopustila da pušim cigarete posle velikih svađa kad sam izišao iz vojske, ali nikad joj se to nije sviđalo. Čak i uza sav taj novac neprestano je tvrdila kako se trošenje novca protivi njezinim načelima. Ali Mabel ju je obrađivala iza kulisa, čuo sam je jednoga dana, i u svakom slučaju ja sam rekao da je to moj novac i moja savest, ona može dobiti što god hoće, ili ništa ako ne želi, a osim toga u nekonformizmu nema ni reči o neprihvaćanju darova.
Čemu sve to vodi jest da sam se malo napio jednom ili dvaput kad sam bio u Pay Corps, posebno u Nemačkoj, ali nikad nisam imao ništa sa ženama. Nisam mnogo ni mislio o ženama pre Mirande. Znam da nemam ono nešto što devojke traže; znam da tipovi poput Crutchleya, koji meni izgledaju jednostavno kao prostaci, s njima dobro izlaze na kraj. Neke od devojaka u Novome krilu, bilo je zbilja odvratno kako su ga znale gledati. To je nekakva sirova, životinjska stvar bez koje sam ja rođen. (I drago mi je da jesam, kad bi bilo više ljudi poput mene, po mom sudu, svet bi bio bolji.)
Kad nemaš novaca, uvek misliš da će posle sve biti posve drugačije. Nisam želeo više nego što mi pripada, ništa preterano, ali odmah smo u hotelu videli da su naravno naizgled bili vrlo pristojni, ali to je bilo sve, zapravo su nas prezirali što imamo toliko toga novca, a ne znamo što bi s njim. Iza kulisa prema meni su se odnosili kao prema onome što sam i bio činovničić. Ništa nije vredelo razbacivati se novcem. Čim bismo progovorili, ili nešto učinili, sve je bilo jasno. Kao da smo ih videli kako govore, nemojte nas zavaravati, znamo mi ko ste i šta ste, zašto se ne vratite onamo odakle ste došli.
Sećam se jedne večeri kad smo izišli na večeru u neki otmeni restoran. Bio je na popisu koji su mi dali ljudi iz kladionice. Hrana je bila dobra, jeli smo je, ali jedva sam osetio okus zbog toga kako su nas ljudi gledali i kako su se oni ljigavi strani konobari i svi prema nama ponašali, i kao da nas je sve u toj sobi gledalo s visoka zato što nismo odgojeni kao oni. Neki dan sam pročitao jedan članak u kojem je pisalo da klase nestaju – mogao bih ja o tome koješta ispričati. Ako mene pitate, London je sav uređen za ljude koji se mogu ponašati kao dečaci iz privatne škole, i nigde nećeš stići ako nemaš urođene manire i onaj pravi cifrasti glas – mislim na London bogataša, na West End, dakako.
Jedne večeri – bilo je to posle onog otmenog restorana, i bio sam potišten – rekao sam teti Annie da bih rado prošetao, što je bila istina. Šetao sam i iznenanada osetio kako bih volio imati neku ženu, mislim znati da sam imao ženu, pa sam nazvao telefonski broj koji mi je dao tip na ceremoniji uručenja čeka. Ako hoćete malo znate već čega, rekao je. Žena je rekla: “Zauzeta sam”. Pitao sam je znade li neki drugi broj, i dala mi je dva. No dobro. Odvezao sam se taksijem do te druge adrese. Neću reći što se dogodilo, osim da nisam bio nizašto. Bio sam previše nervozan, pokušao sam se praviti kao da znam sve o tome i dakako da je ona to videla, bila je stara i bila je užasna, užasna. Mislim, i po odvratnom ponašanju i po izgledu. Bila je istrošena, prosta. Poput primerka koji ne bi ni pogledao kad vani sakupljaš. Pomislio sam kako bi bilo da me Miranda vidi ovakvoga. Kao što sam rekao, pokušao sam to napraviti, ali nije išlo i nisam se zapravo trudio.
Ne spadam u one grube nametljivce, nikad nisam, uvek sam imao više ciljeve, kako kažu. Chrutchley je znao reći da se danas moraš gurati da bilo gde stigneš, i znao je reći, pogledaj staroga Toma, vidi gde ga je dovelo to što je ulizica. Crutchley je obično bio vrlo prisan, puno previše, po mišljenju vašeg sluge poniznoga, kao što rekoh. Premda je znao kad treba biti ulizica, kad se to isplati; prema gospodinu Williamsu, na primer. Malo više života, Clegg, rekao mi je gospodin Williams jednom, dok sam još radio na šalteru za informacije. Ljudi vole smešak ili malu šalu tu i tamo, rekao je, nismo svi rođeni s tim darom, kao Crutchley, ali možemo se potruditi, razumete. To me zbilja razbesnelo. Mogu reći da mi je celog tog Novog krila bila puna kapa, a ionako sam mislio otići.
Ja nisam drugačiji, mogu to dokazati, jedan od razloga zašto mi je teta Annie počela ići na živce jest što su me počele zanimati neke knjige koje možeš kupiti u Sohou, knjige sa svučenim ženskama i tako dalje. Časopise sam mogao sakriti, ali bilo je knjiga koje sam hteo da kupim, a nisam, za slučaj da ih ona otkrije. Uvek sam se hteo baviti fotografijom. Dakako, odmah sam kupio kameru, Leicu, najbolju, s teleobjektivom, sve što treba; uglavnom sam hteo snimati žive leptire, kao onaj slavni gospodin S. Beaufoy; ali sam često i pre toga nailazio na koješta dok sam sakupljao, ne biste verovali čemu se sve parovi ne dosete na mestima gde bi čovek pomislio da će barem oklevati pre nego to naprave, tako da sam imao i to.
Dakako da me je ono s onom ženskom dosta uzdrmalo, uza sve ostalo što se nakupilo. Na primer, teta Annie je zabila sebi u glavu da ide brodom u Australiju da poseti svog sina Boba i ujaka Stevea, svog drugog mlađeg brata i njegovu porodicu, i htela je da idem i ja, ali kao što rekoh, nisam više želeo biti
s tetom Annie i Mabel. Ne da sam ih mrzeo, ali čovek je na prvi pogled video što su, čak više nego kod mene. Bilo je očito što su; naime, mali ljudi koji nikad nisu otišli od kuće. Na primer, uvek su očekivali od mene da sve radim s njima i da im pričam šta sam radio, ako sam slučajno imao jedan sat slobodno za sebe. Dan posle gore spomenutog jasno i glasno sam im rekao da ja ne idem u Australiju. Nisu to previše loše primile, mislim da su imale vremena shvatiti da je to napokon moj novac.
Prvi put sam otišao potražiti Mirandu nekoliko dana nakon što sam otputovao u Southampton da ispratim tetu Annie. Već sam se vratio u London. Nisam imao nikakvog pravog plana, i rekao sam teti Annie i Mabel da ću možda otići u inostranstvo, ali da još ne znam tačno. Teta Annie je bila zapravo preplašena, veče pre nego su otišle ozbiljno je sa mnom porazgovarala o tome kako se valjda neću ženiti – naime, dok ona najpre ne upozna mladu. Puno je govorila o tome kako je to moj novac i moj život i kako sam velikodušan i sve to, ali bilo mi je jasno da zapravo umire od straha da bih se ja mogao oženiti nekom devojkom i da bi one mogle izgubiti sav taj novac, kojega su se, usput rečeno ionako sramile. Ništa je ne krivim, bilo je to prirodno, posebno s kćerkom koja je invalid. Mislim da bi ljude poput Mabel trebalo bezbolno ukloniti, ali to sad nije tema.
Šta sam zapravo nameravao (i već sam, pripremajući se, kupio najbolju opremu u Londonu) bilo je otići na neke lokalitete gde se nalaze retke vrste i devijacije i napraviti prave serije. Mislim, otići i ostati negde koliko god želim i izlaziti na teren i sakupljati i fotografisati. Išao sam u vozačku školu pre nego su one otišle i nabavio poseban kombi. Želeo sam mnoge vrste – Lastin rep, na primer, Šumskog okaša, Velikog plavca, retke Fritilarije kao što su Heath i Glanville, stvari koje većina sakupljača dobije priliku uhvatiti samo jednom u životu. Zatim još i noćni leptiri. Mislio sam da bih se i u njih mogao upustiti. Hoću naime reći da mi se to što mi je postala gost dogodilo slučajno, to nije bilo nešto što sam smišljao od trenutka kad je novac došao.
Dakako, kad su se teta Annie i Mabel maknule, kupio sam sve knjige koje sam hteo, za neke od njih nisam znao da takve stvari postoje, zapravo sam bio zgađen, mislio sam, evo mene tu u hotelskoj sobi s ovakvim stvarima i to je sasvim drugačije od onoga što sam nekad sanjario o Mirandi i meni. Iznenada sam shvatio da sam se doveo do toga da mislim kako je potpuno nestala iz moga života, kao da ne stanujemo samo nekoliko kilometara daleko jedno od drugoga (tada sam se uselio u hotel u Paddingtonu) i kao da zapravo nemam vremena koliko hoću da otkrijem gde ona stanuje. Bilo je lako, pronašao sam Slade School of Art u telefonskom imeniku i jednog jutra čekao sam pred zgra- dom u kombiju. Taj kombi je bio jedini zbilja veliki luksuz koji sam sebi priuštio. Imao je posebne dodatke u stražnjem odeljku, ležaj koji se može spustiti za spavanje; kupio sam ga da nosim u njemu svu svoju opremu kada putujem naokolo, a također sam mislio da, ako imam kombi, neću uvekmorati razvoziti tetu Annu i Mabel naokolo kad se vrate. Nisam ga kupio iz razloga za koji sam ga upotrebio. Celi je plan bio iznenadan, zapravo skoro božanska inspiracija.
Prvo je jutro nisam video, ali sutradan napokon jesam. Izašla je s mnogo drugih studenata, većinom momaka. Srce mi je strašno brzo udaralo i bilo mi je mučno. Bio sam već pripremio fotoaparat, ali nisam ga se usudio upotrebiti. Bila je potpuno ista; imala je lagan hod i uvek je nosila niske pete, tako da nije onako prebirala kao većina devojaka. Uopšte nije razmišljala o muškarcima dok se kretala. Kao ptica. Celo je vreme razgovarala s jednim mladićem crne kose, vrlo kratko ošišane s malim šiškama, vrlo umetnički. Bilo ih je šestero, ali onda su ona i taj mladić prešli na drugu stranu ulice. Izišao sam iz kombija i pošao za njima. Nisu otišli daleko, u kafanu.
Ušao sam u tu kafanu, iznenada, ne znam zašto, kao da me privuklo nešto drugo, gotovo protiv moje volje. Bila je puna ljudi, studenata, slikara i njima sličnih; uglavnom su izgledali onako kao bitnici. Sećam se da je na zidovima bilo čudnih likova i stvari. Trebalo je biti nešto kao afričko, mislim. Bilo je tako puno ljudi i buke i osećao sam takvu nervozu da ju isprva nisam ni video. Sedela je u drugoj sobi otraga. Ja sam seo na stolicu za šankom odakle sam mogao dobro videti. Nisam se usuđivao često gledati, a svetlo u drugoj sobi nije bilo baš dobro. A tada je stajala odmah do mene. Pretvarao sam se da čitam novine pa nisam video kad je ustala. Osetio sam kako sam pocrvenio, zurio sam u reči, ali nisam mogao čitati, nisam se odvažio ni na najmanji pogled – bila je tu, skoro me je dodirivala. Bila je u kariranoj haljini, tamnoplavo i belo, ruku preplanulih i golih, kose posve raspuštene niz leđa. Rekla je: “Jenny, potpuno smo švorc, budi zlato i daj nam dvije cigarete”. Devojka iza šanka rekla je: “Ne valjda opet”, ili tako nešto, a ona je rekla: “Sutra, na časnu reč”, i onda: “Baš ti hvala” kad joj je devojka dala dve. Sve je bilo gotovo za pet sekundi, opet je bila s onim mladićem, ali to što sam joj čuo glas pretvorilo ju je iz osobe iz snova u stvarno, živo biće. Ne mogu reći što je bilo posebno u njenom glasu. Naravno da je bio vrlo školovan, ali nije bio afektiran, nije bio ljigav, nije moljakala te cigarete niti ih, na primer, zahtevala, samo ih je posve jednostavno zatražila i ništa tu nije imalo veze s klasom. Govorila je kao što je hodala, može se reći.
Platio sam što sam brže mogao i vratio se u svoj kombi i u Cremorne i svoju sobu. Bio sam zaista uznemiren. Delomično zato što je morala posuđivati cigarete jer nije imala novaca, a ja sam imao šezdeset hiljada funta (teti Annie sam dao deset) da joj položim pred noge – jer baš sam se tako osećao. Osećao sam da bih učinio bilo šta da je upoznam, da joj ugodim, da joj budem prijatelj, da je mogu gledati otvoreno, ne uhoditi je. Da pokažem kakav sam, stavio sam pet novčanica od pet funta koje sam imao sa sobom u omotnicu i naslovio je na gospođicu Mirandu Grey, Slade School of Art... samo što je da- kako nisam poslao. Bio bih, da sam joj mogao videti lice kad je otvori.
To je bio dan kad sam prvi put sanjao san koji se ostvario. Počeo je time da nju napada neki muškarac i ja pritrčavam i spašavam je. Tada sam nekako ja postao čovek koji ju je napao, samo što je nisam ozledio; zarobio sam je i odvezao u kombiju u neku kuću na osami i onde je držao zarobljenom, na lep način. Postupno me upoznala i zavolela i san je postao san o tome kako živimo u lepoj modernoj kući, oženjeni, s decom i svim.
Proganjao me je. Držao me budnim noću, terao me da zaboravim što radim tokom dana. Produžio sam svoj boravak u Cremorneu. Prestao je biti san i postajao nešto što sam se pretvarao da će se zaista dogoditi (dakako, mislio sam da je to samo pretvaranje) pa sam razmišljao o praktičnim pojedinostima – o svemu onome što ću morati urediti i o čemu ću morati razmišljati i kako ću to izvesti i sve. Mislio sam, nikad je neću moći upoznati na uobičajen način, ali ako bude sa mnom, videće moje prednosti, razumeće. Uvek sam verovao da će razumeti.
Нема коментара:
Постави коментар