Markuze prepiska sa Hajdegerom

28. august 1947, Washington,

 

 

D.C.Dragi g. Heidegger,[1]

 

Naširoko sam razmišljao o tome što ste mi rekli prilikom moje posete Todtnaubergu i želim Vam s tim u vezi otvoreno pisati.

 

Rekli ste mi da ste se od 1934. od nacističkog režima u potpunosti distancirali, da ste u svojim predavanjima dali iznimno kritične opaske te da Vas je nadzirao Gestapo. Verovaću Vašim rečima. Ali ostaje činjenica da ste se 1933. i 1934. tako snažno identifikovali s režimom da ste danas još uvek u očima mnogih jedan od njegovih najvećih duhovnih podupiratelja. Vaši vlastiti govori, spisi i dela iz ovoga perioda tome su dokaz. Vi ih se nikada niste javno odrekli – niti nakon 1945. Nikada niste javno objasnili kako ste došli do drugačijih spoznaja od onih koje ste 1933. i 1934. izrazili te sproveli u svojim delima. Nakon 1934. ostali ste u Nemačkoj uprkos tome što ste širom inostranstva mogli naći radno mesto. Niti jedan od čina ili ideologema režima niste javno denuncirali. Zbog ovih Vas se okolnosti još i danas poistovećuju s nacističkim režimom. Mnogi su među nama od Vas dugo iščekivali kakvu reč, reč kojom bi Vas jasno i konačno oslobodili  ovih identifikacija, reč koja izražava Vaš stvarni, današnji stav o tome što se dogodilo. Tako nešto nikada niste rekli – makar ne izvan privatne sfere. Ja sam Vas zajedno s mnogim drugima kao filozofa cenio te sam od Vas beskrajno mnogo naučio. Ali mi ne uspevamo razdvojiti Heideggera-filozofa i Heideggera-čoveka – to bi proturečilo Vašoj vlastitoj filozofiji. Filozof se u političkome može zavarati – tad će svoju zabludu otvoreno razložiti. Ali on se ne može zavaravati oko režima koji je ubio milione Židova – samo jer su bili Židovi, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju krvavu suprotnost. Režim koji je po svemu bio smrtna karikatura svake zapadne tradicije, koju ste Vi sami tako uverljivo razložili i branili. A ukoliko režim nije bio karikatura, nego zbiljsko ispunjenje ove tradicije – ni tada nije bilo zablude, tada ste morali optužiti čitavu ovu tradiciju i odreći je se. (…)

Trebate li stvarno tako ući u istoriju? Svaki pokušaj borbe protiv ovog kosmičkog nesporazuma nailazi na opšti otpor spram ozbiljnog bavljenja jednim nacističkim ideologom. Zdrav razum ljudi (kao i njihov duh) koji potvrđuje ovaj otpor, usteže se od toga da u Vama vidi filozofa jer filozofiju i nacizam drži nespojivima. Pri tom je uverenju on u pravu. Još jednom: s poistovećivanjem Vaše osobe i Vašeg dela s nacizmom (time i s gašenjem Vaše filozofije) možete se jedino tada boriti (i mi se možemo jedino tada boriti), kada date javno priznanje svoje promene i konačne preobrazbe.

 

Ove ću Vam nedelje poslati jedan paket. Moji su me prijatelji ustrajno odvraćali od toga da pomažem čoveku koji se identifikovao s režimom koji je milione mojih istovernika poslao u plinske komore (da se izbegnu nesporazumi, želim primetiti da ja od početka rata nisam bio antinacist samo kao Židov, već i zbog političkih, društvenih i intelektualnih razloga; to bih bio čak i da sam bio ‘čisti arijevac’). Protiv tog argumenta se ništa ne može reći. Svojoj sam se vlastitoj savesti ispričavao time što šaljem paket čoveku kod kojeg sam od 1928. do 1932. učio filozofiju. Svestan sam da je to loš izgovor. Filozof 1933. i 1934. ne može biti puno drukčiji od onog pre 1933, utoliko manje ukoliko se uzme u obzir da ste Vi filozofski utemeljili i izrazili svoju obranu nacističke države i Führera.

 

 

 

 

20. januar 1948, Freiburg

 

Dobio sam paket koji ste nagovestili u Vašem pismu od 28. augusta. Zahvaljujem Vam na njemu! Verujem da je u skladu s Vašom voljom i umirujuće za Vaše prijatelje što sam čitav sadržaj paketa raspodelio bivšim učenicima koji nisu bili članovi stranke (NSDAP-a – op. prev.) niti su imali ikakve veze s nacionalsocijalizmom. U njihovo Vam ime također zahvaljujem na pomoći!

 

Ako iz Vašeg pisma dobro razabirem da Vam je ozbiljno stalo do toga da donesete ispravan sud o mome delu i mojoj osobi, tada mi upravo Vaše pismo pokazuje koliko je težak razgovor s ljudima koji od 1933. više nisu bili u Nemačkoj i koji početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđuju s njegovog kraja. U vezi glavnih tačaka Vašeg pisma želim reći sledeće:

1. O 1933: od nacionalsocijalizma sam očekivao duhovnu obnovu čitavog života, izmirenje društvenih suprotnosti i spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma. Te su misli izrečene u mom Rektorskom govoru (jeste li ga u celosti pročitali?), u predavanju O biti znanosti i u dva govora docentima i studentima ovdašnjeg univerziteta. Tomu treba dodati još jedan poziv na izbore od otprilike 25 do 30 redaka, objavljen u ovdašnjem studentskom časopisu. Pojedine rečenice u njima danas smatram zastranjenjem. To je sve.

 

2. 1934. sam uvideo svoju zabludu te se iz protesta protiv države i partije odrekao svog rektorstva. Da se prvo (Heideggerova aktivnost u partiji – op. prev.) koristilo u propagandne svrhe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, te da se ovo drugo (ostavka – op. prev.) iz jednako propagandnih razloga prešućivalo, nije mi bilo poznato i ne može me se zbog toga kriviti.

 

3. U potpunosti ste u pravu da s moje strane nedostaje javno, svima razumljivo protupriznanje; to bi bila propast za mene i moju porodicu. O tomu je Jaspers rekao: to što smo živi, naša je krivica.

 

4. U svojim sam predavanjima i vežbama od 1933. do 1944. zauzeo toliko jednoznačno stajalište da nijedan od mojih učenika nije potpao pod nacističku ideologiju. Moji će radovi iz ovoga perioda, ako se jednom pojave, tomu posvedočiti.

 

5. Priznanje nakon 1945. meni se činilo nemoguće jer su nacistički pristaše svoju promenu uverenja izjavili na najodvratniji način; ja s njima, međutim, nemam ništa zajedničko.

 

6. Teškim, ali opravdanim prigovorima koje iznosite o “režimu koji je ubio milione Židova, koji je teror učinio normalnim stanjem, koji je sve što je uistinu bilo povezano s pojmovima duha, slobode i istine obrnuo u svoju suprotnost” mogu samo dodati, da kad bi umesto “Židova” stajalo “istočni Nemci”, tada bi isto vredilo za jedne od saveznika, s tom razlikom da je sve što se dogodilo nakon 1945. poznato svetskoj javnosti, dok je krvavi teror nacista pred nemačkim narodom uistinu bio držan u tajnosti.

 

Za kraj Vas molim da razmislite o tome da i danas postoji jedna lažna propaganda, npr. raznose se glasine koje protureče istini. Upravo sam saznao za besmislene klevete o meni i mom radu.

Srdačan pozdrav,

M. Heidegger

 

 

 

13. maj 1948, Washington, D.C.

 

Dragi g. Heidegger,

dugo nisam bio siguran bih li Vam trebao odgovoriti. Imate pravo: razgovor s ljudima koji od 1933. nisu bili u Nemačkoj očito je vrlo težak. Samo, čini mi se da razlog tomu ne treba tražiti u našem nepoznavanju nemačkih okolnosti pod nacizmom. Mi smo te okolnosti vrlo dobro upoznali – možda čak i bolje nego ljudi u Nemačkoj. Neposredan kontakt koji sam 1947. imao s mnogim ovakvim ljudima ponovno me o tome iznenadio. Također se ne radi o tome da mi “početak nacionalsocijalističkog pokreta prosuđujemo s njegovog kraja”. Mi smo znali, a sâm sam to i video, da početak već sadrži kraj, da već jest kraj. Čini mi se da težina razgovora leži u tome da su ljudi u Nemačkoj bili izloženi jednoj totalnoj perverziji svih pojmova i osećaja koju su mnogi odveć spremno primili. Drugačije se ne može objasniti da ste Vi, koji ste više od bilo koga drugoga hteli razumeti zapadnu filozofiju, u nacizmu videli “duhovnu obnovu čitavog života”, “spas zapadnog tubitka od opasnosti komunizma” (koji je ipak bitan sastavni deo tog tubitka!). To nije politički, već intelektualni problem – skoro bih rekao: problem spoznaje, istine. Vi, filozof, zamenili ste likvidaciju zapadnog tubitka s njegovom obnovom? Nije li ova likvidacija bila očita već u svakoj reči ‘Führera’, u svakoj gesti i delu SA-a[2] puno pre 1933.? Ali želim ući samo u jedan paragraf Vašega pisma jer bi moja šutnja možda mogla biti protumačena kao priznanje:

Vi pišete da se sve što sam rekao o istrebljenju Židova jednako tako tiče i saveznika ako umesto “Židovi” stoji “istočni Nemci”. Ne stojite li s ovom rečenicom izvan dimenzije u kojoj je još uopšte moguć razgovor među ljudima – izvan logosa? Jedan je zločin moguće objasniti, izjednačiti, ‘shvatiti’ tek u potpunosti izvan ove ‘logičke’ dimenzije, tvrdeći da su i drugi također tako nešto učinili.

Nadalje, kako je moguće mučenje, sakaćenje i uništavanje miliona ljudi postaviti na isti stupanj kao i prisilno preseljavanje skupina stanovnika koji ovakva nedela nisu pretrpeli (izuzev možda nekoliko iznimnih slučajeva)? Stvari danas stoje tako da u razlici između nacističkih koncentracijskih logora te deportacija i zatočeničkih logora posleratnog vremena leži već čitava razlika između neljudskosti i ljudskosti. Temeljem Vašeg argumenta, da su saveznici zadržali Auschwitz i Buchenwald sa svime što se u njima nalazilo za “istočne Nemce” i naciste – tada bi računica bila u redu! No, ako je razlika između neljudskosti i ljudskosti reducirana na taj propust, tada je to svetskoistorijska krivnja nacističkog sistema koji je svetu demonstrirao što se nakon dve hiljade godina zapadnog tubitka može s čovekom činiti. Izgleda kao da je seme palo na plodno tlo: možda još doživimo dovršenje toga što je 1933. započeto. Hoćete li Vi to ponovno smatrati “obnovom”, ne znam.

Srdačan pozdrav,

H. Marcuse

 

 

 

Prepiska je objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih.

S nemačkog preveo Alen Sućeska

 

Čemu, Vol.X No.20, Studeni 2011.

__________________________________

1.Ova je prepiska pronađena u Marcuse-arhivu u Frankfurtu i objavljena u frankfurtskom časopisu Pflasterstrand sredinom 1980-ih. Mi je preuzimamo sa internet stranice posvećene Marcuseu:http://www.marcuse.org/herbert/pubs/40s … degger.htm Sama prepiska odvila se neposredno nakon Marcuseove posete Heideggeru u Todtnaubergu. ↑

 

2.Tzv. Sturmabteilung (nem. Jurišni odred) bila je paravojna organizacija NSDAP-a tokom Weimarske Republike koja je odigrala ključnu ulogu u usponu nacizma i dolaska Hitlera na vlast. Snažnim pritiskom na druge političke stranke i udruženja, ponekad i upotrebom nasilja, eliminirali su političke protivnike. – op. prev. ↑

izvor


Markuze prepiska sa Hajdegerom

Hana Arent i Martin Hajdeger

„Hajdeger ima izuzetno veliki značaj za svetsku istoriju i filozofiju. Zato će njegova dela i u budućnosti biti nezaobilazna“, kaže Ulrih fon Bilov, direktor odseka za arhiviranje u Nemačkom literarnom arhivu. U toj instituciji u gradiću Marbahu kod Štutgarta, čuva se Hajdegerova intelektualna zaostavština, između ostalog i njegovo kapitalno delo „Biće i vreme“ objavljeno 1927. godine. Na predlog njegove učenice Hane Arent (1906-1975) Hajdeger je 1969, dakle još za života, svoje zapise predao Literarnom arhivu. I tamo su oni izazvali veliko interesovanje. Hajdeger je izazvao revoluciju u filozofiji, smatra arhivar Fon Bilov: „On je smatrao da filozofija nije hermetički zatvorena sfera rezervisana za naučnike i akademike, već je pokušao da je poveže sa konkretnim životom pojedinca.“

Ljubav do poslednjeg daha

____________________________________________________



Budući da je njihov emotivni odnos počeo kad je Hana imala 18 godina pa do njenog poslednjeg dana, mislite li da se za oboje odigralo nešto značajno?

Za Hajdegera baš i ne, pored nje imao je još ljubavnih veza. Za Hanu bilo je odlučujuće. Kad je 1933. napustila Nemačku, posle čega ju je čekalo teško iskustvo po francuskim logorima i izbeglištvu, raskinula je sa svime što je bio njen život: s rodnom zemljom, maternjim jezikom, velikom ljubavlju. Ljubav prema njemu i to što ju je voleo za nju je veoma važno. Da je Hajdeger nije napustio, bilo bi joj mnogo teže da ode, ali to ju je spaslo i učinilo filozofom.


iz razgovora sa Katrin Kleman,
autorkom romana „Martin i Hana“,
o najvećem filozofu XX veka, i Hani Arent,
jevrejskoj intelektualki velike duhovne dubine.
On je njen profesor, ona njegov student.
Uprkos njegovoj nacističkoj epizodi,
njihova ljubav traje 50 godina.
Ali sve vreme on je i oženjen sa Elfride...

___________________________________________________________

NAD bolesničkom posteljom penzionisanog profesora filozofije susreću se dve starice. Supruga i ljubavnica. U jednom dugom kišnom danu, odani čuvar njegovog porodičnog mira i njegova najveća životna strast, pokušavaju da svedu decenijske račune... Zaplet u ovom ljubavnom trouglu dobija neočekivani obrt sa saznanjem da su ljubavnici Martin Hajdeger i Hana Arent.

Francuska književnica Katrin Kleman ispisala je ovu priču inspirisana poslednjim susretom jednog od najvećih nemačkih filozofa 20. veka, osuđenog zbog podrške nacistima i njegove nekadašnje učenice, koja je svetsku slavu slobodnog mislioca stekla zalažući se za prava svojih sunarodnika Jevreja. ”.

“Hana je bila more, Orijent zore, a Martin - Zapad sutona, spoj između sunca i bivstva. Na tom mestu iz snova, Martin nije imao drugih reči. Njegove oči nestajale su u Haninim, do kože,” piše Katrin Kleman.

Radnja romana započinje 15. avgusta 1975. godine, kada na proputovanju kroz Evropu, Hana Arent koja tada već 30 godina živi u Americi, dolazi u Frajburg i zatiče nemoćnog i posrnulog Martina, muškarca koji je snagom svoje misli pola veka bio vladar njenoga srca i uma, uprkos muževima, ljubavnicima, ratu, holokaustu.

 Nad njim bdi Elfride Hajdger “Nemica, zakonita.”
Držeći se okvira činjenica iz života Hajdegerovih i Arentove, Katrin Kleman i sama filozof po obrazovanju, kroz tri paralelne ispovesti, osvetljava etičke, političke, životne stavove svojih junaka, ali i njihove erotske porive:

“Zajedno, kada su se voleli, Martin i Hana slušali su Betovena, ne paleći lampu. Na njihove isprepletane ruke padala je senka, na njihove neme usne; i kada je klečeći između Martinovih nogu Hana poželela da se pomeri, stezao ju je jače, da nekako zauzda njeno nestrpljivo telo. Muzika nije volela uzbuđenje, muzika nije podnosila stvarnost... Potom bi igla na ploči počela da grebe. Martin bi popustio stisak kolena i nagao se da svoje usne spusti na Hanine, jezik ubaci do njenog nepca i tako upije melodiju, koja se završila.”

Romansa je započela 1924. na univerzitetu u Marburgu, a tajno su se sastajali četiri godine (Martin je već sa Elfride imao dva sina). Već slavni profesor Hajdeger, koji je poklekloj nemačkoj i umornoj evropskoj misli vratio veru u moć filozofije, nadahnuće nalazi u 17 godina mlađoj Jevrejki, koja mu se divi studentskim zanosom. U romanu Klemanove, zove je “moja Grčka”:

“Zemlja korena, govorio je. Domovina filozofije. U pepeljastoj senci maslina, duh Grčke iskrsavao je između dorskih stubova, a duh Grčke bila je ona, govorio joj je Martin.”
Kada pedeset godina kasnije, Hana Arent ulazi u konačan obračun sa svojom suparnicom, jedna od najvatrenijih rasprava vodi se oko toga koja je od dve žene imala presudniji uticaj na nastajanje čuvenih Hajdegerovih dela. Elfride ističe svoju požrtvovanost, odanost, praktičnost, dok je Hana imala svoje, materijalne dokaze:
“Pismo joj je poslao u vreme kada je iznajmio seosku sobu da bi radio u miru, bez porodice. ’Bivstvo i vreme’ nastalo je u vrsti filozofske groznice, koju bez nje ne bi ni spoznao, bez njegove tajne devojke. To joj je i napisao”.

Ljubavna oluja smiruje se Haninim bekstvom u Berlin, da bi na scenu stupila istorijska pošast, marš nacista ka vlasti, zbog koje će svoje bekstvo, kao Jevrejka, nastaviti ka Francuskoj, a potom i Americi.

______________________________________________________________

-Kad je Hana Arent 1933. pobegla iz Nemačke, prijatelji su je izvestili da se Hajdeger ružno ponaša prema filozofu Edmondu Huserlu, koji je Jevrejin. Ona mu šalje ljutito pismo i od njega dobija odgovor: „Kako se usuđujete da pomislite da sam antisemita kada sam voleo Vas?“

- Tačno, nije on bio antisemita, bio je kukavica. Antisemita je bila Elfride. Nacistkinja do kostiju i vrlo angažovana.
_____________________________________________________________

U onom što je za Hanine sunarodnike bila smrtna presuda, veliki profesor Hajdeger vidi istorijsku šansu za svoju otadžbinu.
Učlanjuje se u Hitlerovu stranku, postaje rektor frajburškog univerziteta, ali vrlo brzo, kada od njega zatraže da ukloni nepodobne ljude i knjige, posle samo deset meseci - daje ostavku.
Taj kratak politički zanos i zabluda, koštaće ga posle rata: otpušten je sa fakulteta, oduzete su mu počasti, osuđen na tri godine gubitka građanske časti. Veliki Hajdeger povlači se u sebe, u depresiju... Sve dok se 1950. godine u njegov život ne vrati Hana. Još jedan strastan susret, posle koga Elfridi prvi put priznaje svoju tajnu ljubav. Martin i Hana viđaće se i dopisivati još četvrt veka, ali nikad više sami uz Betovena. Nad njihovim susretima stražariće verna supruga.

Samo četiri meseca posle poslednje posete Frajburgu, Hana Arent umire u Njujorku, u šezedset devetoj godini. Pokosiće je srčani udar pred prijateljima. Šest meseci kasnije umire u svom krevetu već ozbiljno oboleli Martin. Elfride Hajdeger nadživeće ih skoro dve decenije. Umrla je u 98. godini i sahranjena je pored svog muža.


___________________________________________________
- U središtu vaše knjige ljubavni je trougao između Hajdegera, Hane i Elfride. Da li je na taj trougao imalo uticaja to što su oboje slavni?

- Ne, oni zapravo nikada nisu bili slavni i ljubavnici istovremeno. Kad je on bio slavan, ona nije bila ništa, kad je ona bila slavna, on nije bio ništa. Ne treba zaboraviti i treću jezivu Elfride.


______________________________________________

Hana Arent Martinu Hajdegeru

1.
Heidelberg, 22. IV. 1928

Da Te sada neće biti – mislim da razumem. No svejedno strepim. U svim tim danima svagda me je iznenada hvatala neka gotovo zagonetno prodorna strepnja.
Ono što ti sada želim reći, nije ništa drugo do au fond (u biti, prim. prev.) vrlo trezan opis situacije. Volim Te kao prvog dana. Ti to znaš, i ja sam to neprestano znala, znala i pre tog ponovnog susreta. Put koji si mi pokazao duži je i teži nego što sam mislila. Zahteva čak dug život. Samotnost tog puta biram sama. On je jedina životna mogućnost koja mi pripada. No napuštenost, koju će ukinuti sudbina, ne bi mi uzela samo snagu za život u svetu, neću izolaciju, nego bi mi zatvorila i sam put, koji je dug, ide kroz svet, nije nikakav skok. Samo Ti imaš pravo to znati, jer si Ti to oduvek znao. Ali verujem da i tamo gde ću konačno da zaćutim za nikada neću biti neistinita. Vazda dajem samo onoliko koliko od mene zahtevaju. A sam put nije ništa drugo nego zadatak što mi ga zadaje naša ljubav. Izgubila bih svoje pravo na život da sam izgubila ljubav za Tebe. No, tu bi ljubav i njezin realitet izgubila samo ako bih izbegla zadatak na koji me ona prisiljava.

”I ako Bog da, bolje ću Te ljubiti nakon smrti”.

H.
--------------------------------------------
2.
Dragi Martine,

verovatno ćeš iz drugih i slučajnih vrela doznati o meni. To mi oduzima naivnost poruke, ali ne i poverenja što ga je naše poslednje ponovno viđenje u Heidelbergu iznovice i usrećujuće učvrstilo. Tako dolazim danas k Tebi sa starom sigurnošću i sa starom molbom: ne zaboravi me, ne zaboravi kako jako i duboko znam da je naša ljubav postala blagoslovom mojega života. To znanje nije moguće uzdrmati, niti danas, budući da sam našla dom i utočište pred svojim nemirom pokraj čoveka (Günter Stern, alias Günter Anders, prim. prev.) za koga ćeš Ti to ponajmanje razumeti.
Često slušam o Tebi, sve u nekoj svojevrsnoj stranosti i indirektnosti, koja je već u izgovaranju slavnog imena – teško se identificiram s njim. Svejedno bih tako rado znala, gotovo žarko rado, kako Ti ide, što radiš, kako Ti prija Freiburg.

Ljubim Tvoje čelo i oči,
Tvoja Hannah
------------------------------------------

3.
Septembar 1930.

Martine, kad sam te danas videla – oprosti što sam odmah sve zakomplicirala. No u isti čas protrnuh pri slici kako ćete Ti i Günter stajati zajedno uz prozor, a ja sama na peronu, da dijaboličku jasnoću toga tako viđenog neću moći izbeći. Oprosti.

Puno se skupilo onoga što me je do krajnosti zbunilo. Ne samo da Tvoj pogled svagda iznova raspaljuje moje znanje o najjasnijem i najprisilnijem kontinuitetu mojega života, o kontinuitetu naše – molim te, dopusti mi to reći – ljubavi.
Nego: sekundu sam već dugo stajala pred Tobom, Ti si me zapravo video – letimično si podigao oči. I nisi me prepoznao. Kad sam bila dete, moja me je majka, ludo razigrana, jednom tako prestrašila. Pročitala sam bajku o patuljku Nosu. Njegov je nos postao tako dug da ga više niko nije prepoznavao. Moja se majka pravila da se to dogodilo i meni. Dobro još znam za slepi strah s kojim sam svagda iznova vikala: Ali ja sam ipak tvoje dete, ja sam ipak Hannah. – Slično je bilo danas.
I potom kad je vlak gotovo krenuo. Bilo je tako kao što sam odmah pomislila, a verovatno i htela: vas dvojica tamo gore, a ja sama i posve lišena moći u odnosu na to. Kod mene nije ostalo ništa drugo nego dopuštanje događanja, nego čekanje, čekati, čekati.

----------------------------------------
4.
februara 1950.
Wiesbaden, Alexanderstraße 6-8

Pišem ovo pismo otkad sam iz kuće ušla u auto. Sada ga, kasno u noć, ipak ne mogu napisati. (Tipkam, jer je moje nalivpero pokvareno i jer je moj rukopis s godinama postao nečitljiv.)
Ta večer i to jutro potvrda su jednoga celog života. U osnovi nikad očekivana potvrda. Kad je konobar izgovorio Tvoje ime (uopšte te nisam očekivala, jer pismo nisam dobila), činilo mi se kao da se vreme odjednom nenadano zaustavilo. Tada mi je munjevito došlo u svest, što pre ne bih priznala ni sebi ni Tebi ni uopšte nikome, da me je prisila impulsa, nakon što mi je Hugo Friedrich dao Tvoju adresu, milostivo sprečila da, iako sam oklevala s dolaskom, ne počinim jedinu zbilja neoprostivu neveru i protratim svoj život. Ali jedno bi Ti trebao znati (jer nismo mnogo i nismo preterano iskreno uzajamno komunicirali) da sam to i počinila, tad bi počinila samo iz ponosa, to jest iz posve čiste lude gluposti. Ne iz razlogâ.
Došla sam ne znajući šta tvoja žena Elfriede od mene očekuje. Pismo sam pročitala u autu, napola pospana. Ako bih znala, ni za trenutak ne bih oklevala. Moje se početno oklevanje temeljilo samo na onome što se razume pod ”nemačka gospođa”, i što su mi rekli upravo to popodne uz čaj. Molim Te, nemoj me krivo razumeti; lično mi je sasvim svejedno. Nikada se nisam osećala nemačkom gospođom i već dugo se ne osećam židovskom gospođom. Osećam se kao ono što zapravo jesam – devojka iz tuđine (das Mädchen aus der Fremde).
Bila sam i jesam potresena zbog iskrenosti i prodornosti prekora. No ono ”možda” sam izrekla iz nenadana osećaja solidarnosti s njom, iz duboke simpatije, koja je nenadano nastala. Što se toga tiče, samo bih još posve trezno dodala da nisam ćutala samo iz diskretnosti, nego i iz ponosa. No i zbog ljubavi prema Tebi – ne otežavaj stvari više nego što treba. Otišla sam iz Marburga isključivo Tebe radi.
Drvarske staze (Holzwege) leže na mojem noćnom ormariću, vrlo uspešno počela sam čitati Heraklita. Sretna sam s polla ta deinai (mnogostruko je ono strašno, prim. prev.) – to je savršeno uspelo. Do neke sam mere imala sreću: kad sam došla ovamo, morala sam auto s vozačem poslati natrag, zato ću imati dva dana mira. Sve mogu pomaknuti i posve sigurno potvrđujem 4./5. marta. U subotu letim za Berlin, gde ostajem do petka (adresa: Berlin-Dahlem, Parkhotel). Subotu i nedelju biću opet tu, potom moram u britansku zonu. Ako bi sledeću subotu/nedelju mogao doći ovamo – veoma severno – i biti mojim gostom…
Budući da ne čitaš časopise, a knjige čitaš samo odostraga, šaljem ti nekoliko istrgnutih stranica, zapravo ne samo Tebi, nego i Tvojoj ženi.
Hannah.

---------------------------------------------
5.
8. maja 1954.
Martine –

Tvoje prijazno pismo koje me je tako začudilo. Sada barem znam što želiš, i samo Ti znaš da bi mi teško napravio veće veselje (time će, ako uspe, doći na red nešto što nikada nije bilo posve u redu i potom se dakako još zamašno zaplelo). Često sam mislila da bih Ti nešto slično ponudila za englesko govorno područje; bilo je ipak tako blizu; no, ne bih Te želela dovesti u nevolju da bi hteo reći ne (”u filozofiji još nisam dovoljno kući”) i da bi morao tražiti izgovore (”Kako je dug / svaki put kroz blizinu”??)
Edward Robinson (prevodilac Heideggerova Bivstvovanja i vremena na engleski, prim. prev.) još nije odgovorio. Nadam se da nije uvređen. Ali tako doista nije išlo. Tako precizna sam bila zato jer iz iskustva s prevodiocima znam da temeljito proveravanje na početku ušteđuje puno posla kasnije. Sve može izvesti na drugi kolosek. – Druge prevodioce nisam kontaktirala. Jesu li mladi ljudi iz Toronta radili za nekog određenog izdavača ili za neki časopis? Partisan Review, jedan od najboljih neakademskih časopisa (kao na primer Nouvelle revue française u Parizu) hteo je već nekoliko puta nešto objaviti, no uvek su se bojali problema prevođenja. Najbolje bi možda bilo ako pri propitivanju jednostavno uputiš na mene. Ako bude išlo, onda dobo; ako ne bude, teško je nešto napraviti.
– Pismo o humanizmu su ovde već jednom preveli. Prevod nisam videla, ali mi je izdavač časopisa Partisan Review, kom su prevod ponudili i zna dobro nemački, rekao da je bio potpuno nemoguć.

Pitaš me šta radim. Već približno tri godine pokušavam se približiti trima stvarima koje su međusobno višestruko povezane:
1. Analiza državnih oblika, polazi od Montesquieua, s namerom da prispijem tamo gdj je pojam vladavine prodro u ono što je političko (”u svakoj zajednici postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada”) i kako se, svaki put različito, konstituiše politički prostor.

2. Ako bih možda pošla, s jedne strane, od Marxa i, s druge strane, od Hobbesa, te analizirala temeljno različite delatnosti što su ih, promatrane iz vita contemplativa, obično bacali u isti koš s onim što je vita activa: dakle rad-proizvođenje-delovanje (Arbeiten-Herstellen-Handeln), pri čemu su rad i delovanje bili shvaćeni prema modelu proizvodnje: rad je postao ”produktivan”, a delovanje je bilo interpretirano s obzirom na povezanost sredstava i cilja. (To ne bih mogla bez onoga što sam u mladosti naučila od Tebe, ako sam to uopšte u stanju.) – i

3. Polazeći od prispodobe o špilji (i Tvoje interpretacije), prikaz tradicionalnog odnosa filozofije i politike, zapravo stav Platona i Aristotela prema polisu kao osnova svekolike političke teorije. (Presudnim mi se čini što je Platon agathon (dobro) učinio najvišom idejom, a ne kalon (lijepo); verujem iz ”političkih” razloga.)
Na papiru zvuči zahtjvnije nego što je mišljeno. Tim više, jer to ne mogu konkretizirati a pritom ne pasti u beskonačnost. U to sam upala kad sam još imala vremena, pratila sam stvari koje su me stalno uznemiravale još tokom rada na knjizi o totalitarnoj vladavini; i iz toga zapravo ne mogu više. Tokom ove zime prvi sam put pokušala stvari predavati eksperimentalno – u serijama predavanja na Princetonu i na univerzitetu Notre Dame te u pojedinačnim predavanjima. Na Princetonu samo pred članovima fakulteta i instituta Advenced Studies (Jacques Maritain je bio i tamo, a inače je sve skupa bilo zadovoljavajuće.) – Hrabrost za sve to crpim iz loših iskustava u ovoj zemlji i iz komično-beznadnog položaja političkih znanosti.
Nama lično  dobro ide. Heinrich ima već dve godine pokraj predavanja na Collegeu jednom nedeljno seminar na New School. Tokom semestra ga od ponedjljka do četvrtka nema u New Yorku. To nije baš ugodno, ali imam puno vremena i mira. Tu i tamo sam morala sve skupa ostaviti po strani, jer sam morala pripremiti nemački prevod svoje knjige (o poreklu totalitarizma, prim. prev.) – što me užasno dosađuje.
Jaspersov napad na Bultmanna potpuno mi je nerazumljiv. Veoma mi je žao da je Bultmann tako ožalošćen. Jaspers je očekivao odgovor, barem tako mislim. Bultmanna sam videla 1952. godine u Marburgu, bio je već vrlo star.
Hoćeš li objaviti predavanje Znanost i osmišljavanje? Molim te da mi to javiš. Jako čekam na Logiku. Često sam sanjala o našim razgovorima o jeziku. Posebno mi je pričinilo radost Tvoje zimsko pismo, što si napisao o ”razgovorima” što ih, tako ili drukčije, pogrešno razumeju kao ”interpretacije”. I zato jer sam nešto slično nastojala o Tvojim interpretacijama – u polemičnom korespondiranju – objasniti dobrom Hugu Friedrichu, koji je na žalost malo luckast. Verovatno bez uspeha. Kako stvar stoji s Heraklitom i Parmenidom? Jako me veseli što ćeš mi poslati predavanje o tehnici. Mislim da ću ga trebati u septembru za referat na kongresu američke Political Science Association.
Srdačno pozdravi Elfride. A tebi svako dobro za leto.

----------------------------------------

6.
New York, 28. oktobra 1960.


Dragi Martine,
Iydavaču sam naručila da Ti pošalje moju knjigu (Vita activa ili o djelatnom životu). O tome bih ti rado rekla:
Primetićeš  da knjiga nema posvetu. Ako među nama ikada dođe do pravih stvari – mislim među nama, dakle ne mislim ni na Tebe ni na mene – pitala bih Te da li Ti knjigu smem posvetiti; nastala je neposredno iz prvih freiburških dana. Duguje Ti u svakom pogledu gotovo sve. A kako pak stvari stoje, to mi se čini nemoguće: no, na neki način, nije važno kako sam Ti to golo činjenično stanje htela saopštiti.
Svako dobro!
*
Prim. prev. U ostavštini Hannah Arendt nađen je listić na kojoj je bila posveta namenjena Martinu Heideggeru: Re Vita Activa: knjiga nema posvetu. Kako da Ti je posvetim, tebi, intimnom prijatelju, kojem sam bila i nisam bila verna, oboje u ljubavi.

--------------------------------------
7.

New York, 19. oktobra 1966.

Dragi Martine,

Tvoje je jesensko pismo bila najveća radost, najveća moguća radost. Prati me – s pesmom i pogledom iz švarcvaldske radne sobe na lep, živ izvor– još će me dugo pratiti. (Onima kojima je proleće slomilo i lomi srce, jesen će ga opet ozdraviti).
Tu i tamo čujem nešto o tebi. Navodno pišeš drugi deo Bivstvovanja i vremena, imenovan Vreme i bivstvovanje. Potom zalaze moje želje u trokut Freiburg-Meßkirch kao hipotenuza i nad njom Todtnauberg. I još Egina, gde sam s Heinrichom više puta bila. I moje su misli često bile na predavanju o Sofistu. Ono što ostaje, čini mi se, nahodi se tamo gde se može reći – ”Kraj i početak – večno isto tkaju” (Goethe, ”Beskonačnost”, prim. prev).

Pozdravi Elfride. Heinrich te srdačno pozdravlja.
Kao i svagda –
Hannah.

[Hannah Arendt/Martin Heidegger, Briefe 1925 bis 1975 und andere Zeugnisse. Aus den Nachlässen hrsg. von Ursula Ludz, Frankfurt am Main: Vittorio Klostermann 1999.]

S nemačkog preveo Mario Kopić