Rajner Marija Rilke

 

 

 

Pismo mladom pesniku

Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve!

V i pitate da li su vam dobre pesme. Mene pitate. Prethodno ste pitali i druge. Dakle (pošto ste mi dozvolili da vam dam savet), ja vas molim: prekinite sve. Vi gledate prema spolja, a sada pre svega to ne smete da činite. Niko vam ne može dati savet i pomoć, niko. Pomaže samo jedno jedino sredstvo: zadubite se u sebe. Istražite razlog koji vas nagoni na pisanje, ispitajte da li vam korenje seže do najveće dubine srca, priznajte da biste umrli ako ne biste mogli pisati. Najvažnije je ovo: u najtišem času noći upitajte se - moram li da pišem? Iskopajte odgovor koji dolazi iz dubine srca. I ako bude potvrdan, ako je odgovor prosto 'moram da pišem', onda preuredite svoj život prema ovoj nužnosti; čak i najravnodušniji, najbeznačajniji čas vašeg života neka bude znak i svedočanstvo ove prinude...

I ako se iz ovog preusmerenja, iz ovog utapanja u sopstveni svet rode pesme, nećete misliti o tome da bilo koga upitate da li su ove pesme dobre. Nećete ni pokušati da probudite interesovanje časopisa prema ovim radovima: jer ćete u njima osećati dragi, prirodni posed, jedno parče i glas svoga života... Zbog toga, poštovani gospodine, mogu vam dati samo ovaj savet: uronite u sebe, ispitajte dubine iz kojih vam izvire život, i na tom izvoru ćete naći odgovor na pitanje da li treba da stvarate. Primite to ovako kako glasi i ne razbijajte glavu. Možda će se potvrditi da imate umetničko poslanje. Onda prihvatite svoju sudbinu i nosite je zajedno sa svim teretom i veličinom, a da se nikada ne interesujete za nagradu koja se očekuje spolja. Jer stvaralac neka bude i u sebi samom potpun svet, nađite sve u sebi samom i u Prirodi kojoj ste se priključili. Međutim, posle ovog spuštanja u sebe i zaranjanja u sebe možda treba da se odreknete da budete pesnik (dovoljno je, kao što rekoh, da osećate da biste mogli da živite bez pisanja i onda uopšte ne smete da pišete). Ali ovo okretanje prema unutra, što vas molim, ni tada nije uzaludno. Počev od tada, u svakom slučaju vratićete se na svoje puteve, a da bi oni bili dobri, bogati i dalekosežni, ne mogu ni da vam kažem koliko vam to želim.

 

S voj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "priviđenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo.

Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost.

Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...

 

 

_________________________________

 

 

Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.

Artur Rembo

Sve pesme Rembo  je napisao između svoje šesnaeste i dvadesetprve godine.

Noć u paklu

Progutao sam ogroman gutljaj otrova. – Triput hvaljen budi savete koji si mi sinuo! – Utroba mi gori. Žestina otrova uvrće mi udove, izobličuje me, satire me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večne muke! Vidite oganj kako se razbuktava! Gorim baš valjano. Šta čekaš đavole!

Bio sam naslutio preobraćenje u dobro i u sreću, spasenje. Mogu li opisati tu viziju kad vazduh pakla ne trpi himne! Bili su to milioni dražesnih stvorenja, jedan umilni duhovni koncert, snaga i mir, plemenita častoljublja, i ko zna šta još?


Plemenita častoljublja!

I to je još uvek život! – Ako je prokletstvo večno! Čovek koji želi da se osakati i te kako je proklet, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle u njemu i jesam. To je ostvarivanje veronauke. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste prouzrokovali moju nesreću a prouzrokovali ste i svoju. Jadno nevinašce! – Pakao ne može napasti bezbožnike. – To je još uvek život. Kasnije će slasti prokletstva biti još dublje. Dajte mi zločina, brzo, nek padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, no ćuti!... Sramotno je to prigovaranje ovde: Sotona koji veli da je vatra gadna, da je moj gnev strahovit i glup. – Dosta!... Dosta je bilo zabluda koje su mi prišapnute, čarolija, lažnih mirisa, detinjih svirki. – S obzirom da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odlučno, spreman sam za savršenstvo... Oholost. – Na glavi mi se koža isušuje. Milost! Gospode, plašim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero sa stenama, mesečina kad je na zvoniku izbijalo dvanaest... đavo je na zvoniku u to doba. Marijo! Sveta Device!... – Užas moje gluposti.


A nisu li to, tamo dole, časne duše koje mi žele dobro... Dođite... Imam neko jastuče na ustima, one me ne čuju, to su utvare. A onda, niko nikada ne misli na drugog. Nek ne prilaze. Ja mirišem na lomaču, to je sigurno.

Halucinacije su bezbrojne. To je upravo ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. O tome ću da ćutim: pesnici i vidovnjaci mogli bi biti ljubomorni. Ja sam hiljadu puta najbogatiji, budimo škrti kao more.


Ah, gle, časovnik života malopre se zaustavio. Nisam više na ovom svetu. – Teologija je ozbiljna, pakao je zacelo dole – a nebo gore. – Ushićenje, košmar, san u ognjenom gnezdu.

Koliko zluradosti u pažnji na poljima... Sotona, Ferdinand, trči sa divljim semenjem... Isus hoda po purpurnim kupinama, ne savijajući ih... Isus je hodao po uzburkanim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i sa smeđim pletenicama, na boku jednog smaragdnog vala...


Ja ću skinuti veo sa svih tajni: sa verskih ili prirodnih tajni, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.


Slušajte!

________________________________________________

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

Boravak u paklu

_____________________________________

 

 

 

Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.
- I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam.O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo zakovrnuo, dokonah da opet nađem ključ nekadašnje svečanosti koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao !
I dalje ćeš biti hijena ... uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama.
Umri sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah ! dogustilo mi je:  

- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu ! Očekujući neke male zadocnele podlosti, vama, koji kod pisca volite odsutnost svake sklonosti za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.

 Boravak u paklu

__________________________________

 

Pismo Zorana Radmilovića

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović




                                     

SOR HUANA INES DE LA KRUZ

Kolja Mićević


SOR HUANA INES DE LA KRUZ
ili La Poesía la poseía
                      
Njen glas očarava, njena umnost ubija.
Oktavio Paz.
Nisam li ja možda jeretik.
Sor Huana de la Kruz.

KRATKA BIOGRAFIJA SOR HUANE DE LA KRUZ

U kratkim – ili glavnim – crtama, i život i pesničko delo Sor Huane su sasvim sagledljivi. Rođena je u meksičkom gradiću Nepantli, šezdesetak kilometara južno od glavnog grada, na padinama Popokatepetla, 12. novembra 1651., kako tvrdi njen prvi biograf Dijego Kaljeha – po nekima i ranije, čak 2. decembra 1648. – kao druga od tri kćerke Isabele Ramirez i Pedra Manuela de Asbahe. Već u najranijoj mladosti, pokazala je izuzetnu intelektualnu nadarenost i radoznalost, naučila je – kako je sama zapisala u svojim uspomenama – da piše i čita već u trećoj godini, a biblioteka Pedra Ramireza, njenog dede po majci, bila je za nju ono što Bodler opisuje u jednoj od svojih najintimnijih pesama, La Voix (Glas), u prvom stihu, jasnom, onoliko koliko stih može biti jasan, ali ne lako prevodivom:
Mon berceau s’adossait à la bibliothèque.
Odlučna da upotpuni svoje znanje, Huana je želela da studira u prestonici i čak je pomišljala da posećuje predavanja prerušena u muškarca, pošto je ženama u to vreme bilo zabranjeno da se školuju! Majka Izabela je uspela da je pošalje u Meksiko, kod svoje sestre, gde je Huana provela nekoliko godina, da bi – nakon što je predstavljena vice-kraljevskom paru – postala dvorska pratilja grofice Leonor Kareto de Mansera. Iz tih godina datiraju i njeni prvi sačuvani pesnički pokušaji, po kojima je vrlo brzo postala veoma omiljena, a sve više je iznenađivala okolinu svojim znanjima iz najraznovrsnijih oblasti. Toliko, da je vice-kralj odlučio da je suoči s četrdesetak najeminentnijih znalaca koji su živeli u Meksiku, čiji je zadatak bio da ispitaju mladu Huanu o svim temama iz umetnosti, poezije, teologije, raznih nauka; njeni odgovori su bili tako jasni i uverljivi, da su je nakon toga proglasili Meksičkim Feniksom i Desetom muzom, nadimak koji joj je ostao sve do danas!
Međutim, posle četiri godine provedene na dvoru, Huana je odlučila da se povuče u manastir i, nakon prvog neuspelog pokušaja – provela je tri meseca u karmelitskom manastiru čiji strogi način života nije mogla da prihvati – 24. februara 1669. postala je monahinja bratstva Svetog Jeronima; sve do kraja života, 1695., živela je u tom manastiru, okružena knjigama – kako je predstavljaju dva slavna portreta – i neumorno razvijajući svoja najraznovrsnija saznanja. Umrla je u epidemiji kuge, nesebično pomažući svojim obolelim sestrama u Hristu.
Ne računajući neka prigodna izdanja koja je štampala u Meksiku, Sor Huana je za života objavila u Sevilji dve knjige svojih dela, 1690. i 1692. – koje su doživela čak po pet izdanja, zahvaljujući kojima je postala poznata i u evropskim književnim krugovima – a treća je štampana 1700., posthumno.
Ovaj relativno jednostavan životni put Sor Huane, značajno se komplikuje ako hoćemo da izbliže i dublje uđemo u njegove meandre i tajne. Može se reći da već celo jedno stoleće brojni tumači njenog dela – koji će biti pomenuti u nastavku ovog teksta – pokušavaju da razreše neke trenutke njenog života koji su imali nepobitni uticaj i ostavili traga na njeno delo. Prvi podatak odnosi se na to da je Sor Huana u stvari bila „kćerka Crkve“, hija de la Iglesia, kako se na metaforičan način moglo reći da je u stvari bila vanbračno dete! Njena majka – ništa manje zagonetna – Izabel Ramirez, imala je tri vranbračne kćerke s baskijskim plemićem i kapetanom Pedrom Manuelom de Asbahe, a, u drugoj vezi – kad je Pedro Manuel nestao idući za svojom pustolovnom zvezdom – s jednim drugim španskim kapetanom, Dijegom Ruizom Lozanom, još troje dece, dve kćerke i sina! To nasleđe, ako se tako može reći, bio je teret s kojim se Sor Huana nosila celog života i, po mnogima, uticalo na njenu odluku da se nikada ne udaje, odnosno da se, bežeći od tog neizbrisivog ožiljka, povuče u manastir. Međutim, problem očinstva, u slučaju Huane de la Kruz, nije ostavio na miru njene uporne tumače. Doroti Šons je – zahvaljujući potpisima na krštenicama iz 1666. u parohiji Čimalhuacan – ušla u trag izvesnom svešteniku, F (ili H) de Asvahe, koji bi u stvari mogao biti pravi otac Sor Huane de la Kruz i njene dve sestre! Priznajem da je pretpostavka neproveriva – piše Oktavio Paz – i da može izgledati proizvoljna, ali nije sasvim besmislena. U to vreme – kako svedoče procesi koje je vodila Inkvizicija – nisu bile retke veze između sveštenika i neudatih ili udatih žena.
Povodom Sor Huanine odluke da se ne uda – a nema sumnje da je za vreme četvorogodišnjeg boravka na dvoru imala priliku da to učini, jer je bila i lepa i pametna – pominje se upravo njeno vanbračno poreklo, potpuno odsustvo oca. Ali, izgleda da je Huana, uporedo s tim žigom, doživela i neku – ili čak više – strasnu ljubav, možda i nemogućnu ukoliko se radilo o nekom oženjenom čoveku. Njeni stihovi iz tog dvorskog perioda – naročito romanse i decime – daju da se veoma jasno nasluti da se ispod te pomalo preciozne poezije koju je Huana, navodno, pisala po narudžbi, u stvari kriju žestoko preživljene drame, sentimentalne tragedije, koje su više nego vanbračno poreklo učinile da tako iznenadno, kao u bekstvu, nađe utočište u manastiru!
Najzad, taj manastirski život, ako je i predstavljao prekid – ali ne u potpunosti – sa svetom i njegovim izazovima, pretvorio se neočekivano u istinsku moru; vremenom, i sve više, Sor Huana, čija književna i pesnička delatnost nije prestajala, bila je izložena strogim pogledima crkvenih otaca, koji su je napadali upravo zbog pomanjkanja religioznosti i predanosti. Oni su morali da je tolerišu dok je blistala na dvoru svojim znanjem i vrlo slobodnim stihovima, pošto je imala moćne zaštitnike; ušavši u manastir ona se približila, više nego što je očekivala, svojim istinskim progoniteljima. Huanin život se završio u žestokim napadima i polemikama – od kojih je njen čuveni Odgovor sestri Filotei jedinstveni duhovni testament – u toku kojih je prodala veći deo svoje biblioteke, prestala da piše i, najzad, prepustila se da je, zajedno s njenim sestrama iz manastira, odnese kuga.
Vanbračno poreklo – neograničena želja za saznanjem – nemogućna ljubav i sentimentalno razočarenje – unutrašnje progonstvo – prikriveno samoubistvo; to su, ako se tako može reći, zavijuci te školjke , spiralne kuće – kako je naziva Oktavio Paz – njenog dela, koje je ona izgradila samom supstancijom svoga života.

BELA I USNULA ŽENA ILI
LEGENDA O DVE PLANINE


Huana je odrasla u jedinstvenom pejzažu u kome su njene oči, od prvih pogleda, mogle da posmatraju vrhunce dvaju moćnih vulkanskih planina, Popokatepetla i Istaksihuatla. Kako je mogla da ne poznaje legendu o tragičnoj ljubavi vezanoj za ta dva čudesna vrha? Deda Pedro, majčin otac, mora da ju je pričao u svim varijantama! Jedna princeza – Istaksihuatla, ili od milja Ista, što na astečkom znači Bela žena – rođena je nakon što su njeni roditelji izgubili nadu da će imati naslednika ili naslednicu! Lepa kao što je bila i njena majka, kad je odrasla, zaljubila se u jednog carskog ratnika – Popok, kraći oblik od Popokatepetl, ime koje na astečkom znači Zadimljeno brdo – iz čega, kao što se može i pretpostaviti, nije moglo biti srećnog ishoda. Car je obećao svoju kćerku ratniku Popokatepetlu ukoliko se kao pobednik vrati iz ratnog pohoda; ali – po prvoj varijanti legende – obavestio je svoju kćerku da je Popok njen izabranik poginuo, zbog čega se ona razbolela i umrla; po drugoj, tu vest su poslali na dvor ratni Popokovi drugovi koji su bili ljubomorni na njega i ljubav koju mu je poklonila princeza! Ova druga verzija je verovatno nastala kako bi bila sačuvana careva čast u toj legendi. Ali, ishod je isti: princeza je umrla kad su joj saopštili vest da je Popok poginuo; a Popok je umro – mačem je probio grudi – kad je čuo za sudbinu svoje izabranice. Bogovi su ga pretvorili u planinski venac i prekrili snegom, a princezu u drugi venac čija četiri vrha, takođe pokrivena snegom, liče na ženu koja spava, i zbog čega je nazivaju Bela žena, ili Usnula žena, mujer dormida.
Ova legenda mi se čini veoma značajnom, čak presudnom u razumevanju Huanine ličnosti (I) i njenog poetskog dela (II), posebno poeme Prvi san.
I. Na portretu koji je pedeset godina posle njene smrti, ali verovatno na osnovu nekog prethodnog i sada izgubljenog portreta, načinio Migel Kabrera, Huana je obučena u veoma dugu belu haljinu koja nas – kad zanemarimo, ili čak i ne zanemarimo, neke ukrase kao krst izvezen na levom ramenu njene haljine i čudesno velike brojanice koje je obavijaju na nadrealan način i na čijem se kraju takođe nalazi jedan krst – neodoljivo navodi da pomislimo, uz uzdah: Bela žena, Istaksihuatl!
II. Mujer dormida, Usnula žena. Šta je Prvi san nego, slažu se svi njeni tumači, jedna onirična meditacija, koja se vremenski može svesti na nekoliko sekundi, koliko i inače traju naši najduži snovi. U tom slučaju slika mujer dormida, preuzeta u značenju koje joj je dala legenda, postaje temelj na kome dejstuje pesnikinjina svest i podsvest; odnosno, ona uvodi u tu svest i podsvest, ali i nadsvest, najdublje slike i sećanja iz detinjstva, u ovom slučaju na usnulu ženu koja na leži na leđima u blizini svoga izgubljenog dragana! Nećemo pogrešiti ako pretpostavimo da je ta neverovatna slika usnule žene bila i prva koja je ostala urezana u pogledu i sećanju mlade Huane. A ta slika nikada nije prestala da je prati; jer, ako se možda više nikada, kad je jednom otišla, nije vratila u svoj zavičaj u podnožju dva vulkana, mogla je u vreme bolje vidljivosti – kao što je to mogućno i danas – iz Siudad Meksika posmatrati s nešto malo više od šezdeset kilometara udaljenu Usnulu ženu!
Neću da prebrojavam – da ne ličim na običnog pedanta – koliko puta Huana u svome Prvom snu koristi – i to kao rimu – glagol dormir, spavati, ili pridev dormido, usnuli, u ženskom i muškom obliku, ili u množini! Najmanje desetak puta; pridev dormido ili dormidos joj se posebno nameće, ali kao pravi virtuoz ona je svesna da bi njegovo ponavljanje moglo štetiti, ali iz tog kontrapunkta izlazi tako što uvodi druge prideve koji se rimuju s dormido – vencido, detendido, sentido... – i time sugeriše onaj glavni, kao odjek. To je veliko majstorstvo. Tumači Huanine poezije, pa čak ni Oktavio Paz, uopšte ne govore o ovim tehničkim potezima u kojima počiva upravo to veliko majstorstvo kome se bez ustezanja divimo kod većine trubadurā, Dantea, Vijona ili Malarmea...
Ako, dakle, pridev dormido prihvatimo kao jednu od konstanti cele poeme, utoliko će nam se zaključni pridev, kojim se završava Prvi san, učiniti još promišljenijim, sudbinskijim: despierta, probuđena! 
     
OKTAVIO PAZ I SOR HUANA DE LA KRUZ

Za Huanu se može reći da je i veoma nepoznata i veoma poznata pesnikinja! Za znalce hispanoameričke poezije ona predstavlja Desetu Muzu , i španskog Feniksa – nadimci koje su joj dali njeni savremenici – dok je zanimanje za njenu poeziju, i posebno život – za njen slučaj, moglo bi se reći – u Evropi, i naročito u Americi, primetno tek u prvim decenijama dvadesetog stoleća.
Poznat je njen prvi biograf, jezuita Dijego Kaljeha, koji je 1700. godine priredio, pet godina posle Huanine smrti, 17. aprila 1695., treći tom njenih dela, objavljenih, kao i dva prva toma, u Španiji. Podatak da je nakon toga pala u zaborav objašnjava se činjenicom da se to dogodilo s celokupnom baroknom poezijom, ne samo španskom nego evropskom uopšte. I njen veliki uzor, Luis de Gongora, imao je istu sudbinu, ako ne i goru. U oživljavanju zanimanja za Huaninu poeziju značajnu ulogu odigrao je Alfonso Plankarte, 1909 – 1954., meksički teolog i intelektualac, koji je svojim ogledom posvećenim Huaninoj poemi San, jasno dao na znanje da je reč o jednom od najznačajnijih pesničkih dela španskog jezika svih vremena. I, svestan da je reč o vrlo složenom, teškom više nego hermetičkom delu, preveo je prozno sve stihove poeme i dao prve moderne komentare, postupak kome su ponekad pribegavali sledbenici Stefana Malarmea – na primer Teodor de Vizeva – na koga nas povremeno Huana de la Kruz neodoljivo podseća! Vrhunski trenutak dogodio se neposredno nakon 1990., kad je Huanin zemljak Oktavio Paz dobio Nobelovu nagradu za književnost. Tada je poraslo zanimanje ljubitelja poezije za njegovu knjigu posvećenu Sor Huani, objavljenu 1982., i 1987. u prevodu na francuski. U tom obimnom ogledu – od preko 600 stranica većeg formata i gustih redova – Paz je svojoj prethodnici odao jednu od retkih počasti, analizirajući ne samo njeno delo, i složenu sudbinu, nego komentarišući glavna tumačenja prethodnih kritičara. To je knjiga o pesnikinji i poeziji koju svakako treba prevesti; za ovu priliku odlučio sam da navođenjem pojedinih odlomaka koji se uglavnom odnose na Huaninu poemu Prvi San obavestim čitaoca o glavnim činjenicama koje će mu omogućiti da, koliko-toliko, ipak uđe u sasvim lavirintalan – i piramidalan i oniričan – svet Sor Huane.

INTELEKTUALNA POEZIJA ILI POEZIJA INTELEKTA?

„Uprkos svoje krajnje intelektualnosti, Primero sueño je Sor Huanina najličnija pesma; ona sama to kaže u Odgovoru: 'Sećam se da sam za svoje zadovoljstvo napisala jednu stvarčicu koju zovu El Sueño (San).' Ova skromnost ne bi trebalo da nas zavara: to je njena najduža i najambicioznija pesma.“
Povodom intelektualnosti s početka ovog pasusa, Oktavio Paz dodaje malo kasnije: Intelektualna poezija? Pre poezija intelekta pred kosmosom.
Nije poznat tačan datum njenog nastanka. Prvi put je objavljena 1692., u drugom tomu njenih Dela, ali, prema onome što ona kaže, pesma je pre toga bila poznata i tumačena. Izgleda da je bila napisana oko 1685., kad se pesnikinja približavala četrdesetim: to je pesma zrelosti, jedna istinska ispovest u kojoj ona saopštava svoj doživljaj i pokušava da ga objasni.
Odgovor, Respuesta, koji Paz pominje i na koji se više puta puta poziva u knjizi o Huani, je tekst jedne teološke rasprave koji je Huana napisala pred kraj života, kao oblik odbrane od napada koje su joj uputili meksički teolozi, posebno biskup iz Pueble; u njoj je Sor Huana branila svoje pravo da se kao žena bavi i poezijom; na osnovu tih teza američka kritičarka Doroti Šons je u tekstu iz 1927. proglasila Sor Huanu za prvi feministkinju u Novom Svetu! Taj tekst je objavljen prvi put 1700., u trećem, posmrtnom tomu, koji je priredio već pomenuti otac Dijego Kaljeha.
O NASLOVU PESME, SAN ILI PRVI SAN

U Odgovoru (1690) pesma je nazvana kratko, El Sueño; u izdanju iz 1692., naslov se produžuje: Primero Sueño, koji je tako naslovila i napisala majka Huana, oponašajući Gongoru. Teško je zamisliti da je izdavač dozvolio sebi da doda pridev primero (prvi) bez autorove naznake. Možda je mislila da će napisati i Drugi San, što možemo pomisliti na osnovu aluzije na Gongoru, autora dvaju Soledades (Samoće), prve i druge? Neki kritičari ipak misle – dodaje Oktavio Paz – da je pesma jedna celina za sebe, da ne zahteva jedan drugi deo i da sestra Huana nije ni imala nameru da je napiše: po njima, pridev primero nije ništa drugo do neopravdana intervencija izdavača. Ja ne mislim tako, zaključuje Paz.
Paz je svakako u pravu, pošto je Sor Huana lično priredila rukopis svoje druge zbirke stihova, tri godine pre smrti, i verovatno je imala priliku da vidi neke od primeraka tog izdanja. Ali, izvesno oklevanje između naslova San i Prvi san postoji; Alfonso Mendes Plankarte je svoj značajni ogled o toj poemi ipak nazvao San, El Sueño!
Shvatajući značaj naslova, Oktavio Paz naglašava različita značenja koja ta reč ima na španskom: „Tačno je da mi upotrebljavamo reč sueño kako bismo označili različita stanja: spavanje, fantastične i iracionalne slike koje vidimo za vreme spavanja, fizičku ili fiziološku sposobnost koja proizvodi te slike, želje, težnje, sanjarije i najzad neobično iskustvo koje iznosi Sor Huana... Njena poema je priča o lutanjima duše kroz supralunarne sfere, dok za to vreme njeno telo spava.“
Nema sumnje, od prvog do poslednjeg od 975 stihova Huanine poeme mi smo u carstvu Sna, kupamo se u oniričnim vodama čijim smo strujama nošeni, što su dosad primetili i, svaki na svoj način, pokušali da naglase gotovo svi tumači. Jedan od njih, Ezekijel A. Čavez, govori o haotičnoj poeziji, Mandez Plankarte vidi u poemi jedan svet „konfuzan, kao svet snova“, dok Alfonso Rejes govori o „krevetima podsvesti“ i postavlja opravdano pitanje: „Da li su se nadrealisti ikada nadneli nad snove sestre Huane?“  
SOR HUANA I GONGORA

„Veoma je naglašen Gongorin uticaj, već od izdanja koje je priredio otac Kaljeha. Po svojim latinizmima, mitološkim aluzijama i svome rečniku, Prvi san je gongorijanska pesma. Ona je to i po primeni inverzije u prirodnom redu rečenice i po pokušaju da je podesi sa latinskom. Ima i nekoliko retkih odlomaka, reminiscencija na Gongoru. Ali, nakon ovoga, treba dodati da su razlike veće i dublje od sličnosti... Gongora, osećajni pesnik, sjajan je opisima stvari, likova, bića i predela. Dok su Huanine metafore načinjene pre da bi bile zamišljane nego viđene. Gongorin jezik je estetički, Sor Huanin intelektualni. Gongorin svet je prostor pun posebnih boja, oblika, ličnosti i predmeta; dve Samoće su deskriptivne silve. Prvi san je takođe jedna silva, ali nije deskriptivna: to je jedna rasprava i njena tema je apstraktna... Kod Gongore trijumfuje svetlost: sve, do potpunog mraka, blista; kod sestre Huane, to je polusenka: dominira belo i crno. Umesto obilja predmeta i oblika Samoća, nenastanjeni svet nebeskih prostora. Priroda – more, planina, reka, drvo, zveri – iščezava, preobražena u geometrijske figure: piramide, kule, obeliske. Gongorina pesnička težnja sastoji se u tome da stvarnost koju vidimo izmeni u jednu drugu, idealnu; andaluski pesnik ne dovodi u sumnju stvarnost. Meksička pesnikinja odlučuje da opiše jednu stvarnost koja, sama po sebi, nije vidljiva. Njena tema je istraživanje jednog sveta koji postoji iznad čula; sestra Huana: rasprava o jednoj stvarnosti viđenoj, ne čulima, nego dušom...
Pre svega treba naglasiti apsolutnu originalnost sestre Huane, povodom teme i forme njene poeme: ne postoji ništa, u celokupnoj španskoj književnosti i poeziji XVI i XVII stoleća što liči na Prvi san. Ne vidim čak ni prethodnike u prethodnim stolećima. Jasno je da njena pesma nije u bilo kakvom odnosu sa satiričnim delima kao Kevedovi Snovi, niti sa moralizatorskim i filosofskim alegorijama na način Kalderonovog Život je san…“
Iako Oktavio Paz podvlači sličnost po formi za koju su se i Gongora i Sor Huana opredelili – Gongora u dve Samoće, Huana u Prvom snu – ipak pada u oči značajna razlika u njihovoj upotrebi. Ukoliko silva odgovara vrsti strofe čiji je ritam uglavnom sačinjen od sedmerca do jedanaesterca i s veoma slobodnom igrom rima – a to je slučaj i kod Gongore i kod Huane – onda upravo, poredeći izbliže njihove postupke s tom formom, možemo ustanoviti, bez velike teškoće, ono po čemu se ova dva pesnika izvanredno razlikuju. Dok su Gongorine Samoće sastavljene od strofa nejednakih dužina od četiri do četrnaest stihova – iako nije reč o sonetu! – koje su redovito među sobom odeljene belinama, Huanina poema je – to naglašava Hose Karlos Gonzalez Boišo u predgovoru za svoje izdanje njene lirike – bila zamišljena i štampana u prvim izdanjima bez ikakvih podela na strofe – u jednom dahu, moglo bi se reći – što nije sprečilo tumače da ipak razlikuju odeljke koji, samostalno, iznose različite teme koje je Huana obrađivala u svome noćnom usponu kroz prostor i biće.
Gongorine strofe nejednakih dužina imaju ipak jednu zajedničku osobinu: gotovo sve se završavaju dvostihom, koji na vrlo jasan način, pomalo teatralno, odvaja strofe jednu od druge i zahteva gotovo neki predah kod čitaoca; te beline između strofa imaju ulogu pauze u muzičkom delu. I kod Sor Huane se susreću takvi dvostisi, ali neravnomerno i nepredvidljivo, koji međutim ne zaustavljaju čitaoca, jer nisu obavezno smešteni na kraj nekog odeljka; zato, čak i kad čitamo tekst koji su kritičari naknadno podelili na veće ili manje celine – sve u nameri da čitaocu olakšaju čitanje – te beline ne zaustavljaju čitaoca, bar ne onog pravog i ponesenog upravo tom nepredvidljivošću i neravnomernošću njenog teksta. Taj efekat je postignut upotrebom versifikacije koja je, za razliku od Gongorine – i verovatno svih njenih neposrednih prethodnika ili savremenika, koje pominje, malo više, Oktavio Paz – izgrađena na jednoj „nesvesnoj matematici duše“ – kako to kaže francuski muzikolog Žil Kantagrel povodom poslednjih kompozicija Johana Sebastijana Baha – koja ponekad čini da su odgovarajuće rime međusobno toliko udaljene da se Prvi san čita kao pesma u slobodnom stihu! Tako je radoznaliji i iznenađeni čitalac više nego jednom doveden u priliku da očima traži tu rimu ponekad i desetak redova udaljenu od svoje zvučne bliznakinje! A ima trenutaka kad je zaista neće naći, jer ju je Huana ili namerno, ili previdno, ostavila bez odjeka! Pošto forma silve to dozvoljava! Međutim, kod Gongore nisam primetio taj efekat, kao ni značajnije razmake između stihova koji se rimuju... Kad ne bi zvučalo površno, rekao bih da Sor Huana de la Kruz primenjuje jednu nadrealističku versifikaciju, ali – da se zna – onu o kojoj Breton i njegova bratija nisu nikada ni sanjali kao o jednoj mogućnosti moderne poezije.
Neki kritičari, kao Ramon Xirau u svome ogledu o Sor Huani iz 1967., naprotiv, u potpunosti suprotstavljaju Gongoru i Huanu: „Ali ova gongorijanska pesma nema ništa od Gongorinog stiha. Ono što je kod Gongore bila slika kod Huane je slika-koncept; ono što je kod Gongore fantastina struktura, kod Huane je misao; ono što je kod Gongore metafora, kod Huane se pretvara u paradoks mišljenja.“

SOR HUANA I ATANASIJUS KIRHER

Jedan od retkih prevodilaca Huaninog Prvog sna na neki jezik je Karl Fosler, koji je svoj prevod na nemački objavio 1941.; taj podatak takođe dugujem Oktaviju Pazu, koji veoma hvali kratki uvodni Foslerov ogled, Die Welt im Traum, ali i ističe činjenicu da je upravo Fosler skrenuo pažnju na vezu koja postoji između Sor Huane i nemačkog jezuite Atanasijusa Kirhera, koji je najveći deo života proveo u Rimu. Paz smatra da je to jedan od bitnih doprinosa za pravo razumevanje Prvog sna.
Zna se da je Huana u svojim manastirskim prostorijama imala i jednu biblioteku od oko četiri hiljade knjiga, koju je upravo ona vremenom obogatila, naručujući poslednja izdanja iz Španije i možda iz Evrope, pošto su neka koja je posedovala – a koja su zanimljiva za ovo o čemu govorim – štampana u Amsterdamu i Veneciji. Među tim knjigama – koje je ona uglavnom, pred smrt, rasprodala, kako bi taj novac zaveštala manastiru – nalazilo se i nekoliko dela Atanasijusa Kirhera, 1601 - 1680,. nešto starijeg Huaninog savremenika. Tumači posebno pominju Oedipus Aegyptiacus, 1652 – 1654., Turris Babel, 1679., Sphinx Mystagoga, 1676., Ars Magna Lucis et Umbrae, 1667., i, svakako, kapitalno Kirherovo delo Musurgia universalis, iz 1650. Nije ovde trenutak da se dublje bavimo tim delima, koja su uglavnom – kako Oktavio Paz kaže za jedno od njih – bila hibridna, ili kompilacijska, ali – u nekoliko reči – može se doneti zaključak da je Sor Huana, listajući te knjige, bogato ilustrovane, u stvari sledila Kirhera na njegovim najneobičnijim putevima, od fantastičnih razrešenja kineskog, koptskog i hijeroglifskog pisma do visina i ozvučenih prostora našeg Sunčevog sistema. Meni se čini da je upravo taj pikturalni svet kojim je prožeto Kirherovo delo veoma delovao na intuiciju i imaginaciju mlade Huane Ramirez, jer ne verujem da je i pokušavala da ga sledi – bar ne javno i deklarativno – na njegovim hermetičnim putovanjima, da ne bi – kao i Kirher i njegovi učenici u više navrata – bila napadnuta od crkve zbog jeresi, i čak kao veštica. Sor Huana je do kraja ostala sledbenik ptolomejske tradicije – ona je po tom pitanju sasvim konzervativna – što uopšte nije u kontradikciji s njenim najslobodnijim uzletima prema zvezdama i neispitanim prostorima.
Samim tim što se Prvi san – jednim delom – završava neuspehom, tj. saznanjem i priznanjem da ljudski um nije u stanju da dođe do konačnog otkrića o postojanju i arhitekturi kosmosa, pokazuje da je pesnikinja itekako bila svesna da izvan te ptolomejske koncepcije postoji „nešto drugo“, „nešto s onu stranu“, a taj nagoveštaj je dovoljan od jedne žene koja je u drugoj polovini XVII stoleća morala da se pred svojim pretpostavljenima brani od daleko manjih zabluda i grehova!
Ne treba sumnjati da je Sor Huana videla neke od astečkih piramida, makar u ruševnom stanju, putujući povremeno, ili u svojoj mladosti provedenoj u dubokoj meksičkoj provinciji, ali još manje sumnjam da su Kirherovi crteži egipatskih piramida – naročito onih u Memfisu, koji Huana poimenice pominje u svojoj poemi – imali neposredan uticaj na oslobađanje njene pesničke imaginacije sve do neponovljive vizije. Slika piramida i obeliska pojavljuje se već u prvim stihovima poeme, a kasnije se – od stiha 340 – razvija sve do poređenja s Vavilonskom kulom!
I pred kraj poeme, u stihu 873., pojavljuje se jedna reminiscencija na Kirhera i njegove invencije, kao što je magična svetiljka – linterna mágica – koja je Huani poslužila da razvije simboličku igru senki i imaginarnih predmeta, sažimajući donekle svoje celokupno iskustvo koliko je trajao njen san. Kirherova dela – ali ne samo njegova, nego i slična kao ona, puna zanimljivih gravira, Vinčenca Kartarija, 1531 – 1569., celo jedno stoleće pre Kirhera – imala su za Sor Huanu vrednost atlasa, koji je listala i činila imaginarna putovanja, tako da je s puno neposrednosti mogla da se šeta zemaljskom kuglom, do mesta koja nikada nije drukčije ni posetila nego u mašti, sve do Dunava koji teče u stihu 186 njenog Prvog sna.
Ali, kao što je to slučaj s ličnostima iz mitologije, ili nekim odlomcima posvećenim nauci o ljudskom telu i funkcijama pojedinih organa, srca, pluća, stomaka – prisustvujemo času anatomije u više navrata – Huana ni u uvođenu ove kirherovske pseudonaučne ikonografije nije izgubila pravu meru, ne pretrpavajući svoje stihove, iako je – zauzvrat – dozvoljavala sebi da, ne ponavljajući se ipak, potroši preko 200 stihova na opis noći, ili da čini digresije – koristeći crte i zagrade: – –, () – koje su je dovodile na sam rub razumevanja teksta, do pucanja gramatičkog smisla.
SOR HUANA I DANTE

Pitam se da li je Sor Huana posedovala u svojoj bogatoj biblioteci i jedan primerak Danteove Komedije, koju je ona poznavala pod naslovom Božanstvena komedija? Pretpostavljam da jeste, ali na osnovu onoga što Oktavio Paz povremeno zapisuje na stranicama svoje knjige, ne bi se reklo da je veliki Firentinac posebno uticao na Meksičkog Feniksa! Ili je to varka? Svi komentatori su se toliko usredsredili da ukažu, dokažu – uvećaju ili smanje – uticaj španskih pesnika na Sor Huanu, posebno Gongore, Kevedea, Kalderona i drugih, da su ostavili po strani Dantea Aligijerija! Ipak, kao čitalac i prevodilac Dantea, primetio sam – napredujući kroz Huanin Prvi san, prevodeći ga – da je mogućno uspostaviti zanimljive veze između njih dvoje! Naravno, Paz je u pravu kad kaže da Dante ne bi delio Sor Huanino osećanje da je mašina sveta istovremeno „ogromna i strašna“, isto kao što između njenog i Danteovog putovanja ima vrlo malo sličnosti – a i zašto bi ih bilo? – i po formi i po sadržaju.
Ali, ne treba zanemariti činjenicu da je Dante takođe praktikovao formu silve u svojim kanconama, tj. naizmenični ritam od sedam i jedanaest slogova, i da je po tome preteča svih španskih pesnika pomenutih na ovim stranicama; i da se Huanin izbor mitoloških i legendarnih ličnosti – Faeton, Ikar, Odisej – kao i Homera kao vrhunskog pesnika, koga Dante u Komediji naziva poeta sovrano, toliko podudara s Danteovom vizijom, da mi se ne čini preteranom tvrdnja da je Sor Huana čitala Danteova pesnička dela i Komediju. Huanina opsesija ljudskim telom, tajanstvenom anatomijom, ne pojavljuje se ni kod jednog španskog pesnika tako izraženo kao na nekim mestima Komedije! Ovo je tema za razvijanje... Nisam zasad naišao na tumačenje već pomenutog stiha 187 u kome Sor Huana pominje, iznenadno, reku Dunav:
Desde la que el Danubio undoso dora,
koji bih, bar ja – još pre nego što pokušamo da uđemo u dublji smisao Huanine asocijacije – proglasio, ako ne doslovnim prevodom – a još manje plagijatom Danteovog stiha iz VIII pevanja Raja:
Di quella terra que ’l Danubio riga –
nego nečim još izuzetnijim, onim retkim susretom između pesnika, koji se možda događa – s takvom upečatljivošću – ne više od jednom u stoleću! Zato ću se, u napomenama uz prevod, zadržati se i na tom stihu i, svaki put kad mi se to bude učinilo zanimljivim, naglasiću tu vezu između Sor Huane i Dantea.
Zna se da je Huana bila čudo od deteta, i da je prve sačuvane stihove napisala već u sedmoj godini. Zna se da je latinski jezik naučila u dvadeset lekcija, a svome učitelju Martinu de Olivasu kasnije se zahvalila jednim sonetom s akrostihom! Pisala je stihove i na portugalskom, za koji tumači misle da je bliži žargonskom i narodnom nego književnom, ali činjenica je da je Huana taj jezik koristila u pozorišnim delima i viljansikima čiji su učesnici bili pripadnici običnog, siromašnog, koloniziranog sveta. Prema tome, nema sumnje da je mogla tečno da čita Dantea, i da se u potaji – jer pretpostavljam da je to delo bilo na spisku zabranjenih knjiga – svoje kelije divi mnogim epizodama iz Komedije, ne samo onoj o rodoskrvnoj ljubavi Frančeske i Paola! Kao što se, opravdano, Oktavio Paz pita da li je Sor Huana imala u svojoj biblioteci prevod dela Hermesa Trismegista Marsilija Fičina, može se postaviti isto pitanje i za Dantea, čak opravdanije.       

HUANINI PORTRETI

Postoje, zasad, tri poznata portreta Sor Huane de la Kruz; prvi, iz vremena dok je bila pratilja vice-kraljice Meksika, i kad se još uvek zvala samo Huana Ramirez; na tom portretu ona nema više od petnaest godina i, na osnovu svega, može se prihvatiti tvrdnja nekih da je bila lepa, veoma privlačna devojka. Jedna legenda ispod tog portreta kaže da je načinjen neposredno posle Huaninog razgovora s četrdeset najumnijih meksičkih naučnika i umetnika. Huana na tom portretu pozira, s levom rukom ispruženom i otvorenim dlanom okrenutim prema gore, dok u desnoj ruci, na desnoj butini, drži u ruci jednu deblju knjigu u kožnom povezu. Ta dva zaustavljena pokreta – ispružena ruka i otvoreni dlan i desna ruka s knjigom – kažu mnogo. Haljina u koju je obučena onakva je kakvu je kao pratilja vice-kraljice morala da nosi; veoma elegantna, barokno zavodljiva s prilično velikim prorezom oko vrata, koji će u potpunosti nestati na dva sledeća portreta! Naglašavam ovaj portret, pošto je Huana, u vreme dok je boravila na dvoru i bila zvanična pesnikinja, napisala priličan broj pesama u kojima opisuje razne portrete, uglavnom žena, na način kako to nije činio nijedan pesnik ni pre ni posle nje. Mogla bi se načiniti cela antologija tih pesama, koje imaju nešto od Malarmeove poetike prigodnih stihova, ali razvijene do jedne neočekivane intelektualne pronicljivosti. Posebno su uspele pesme, romanse i decime, upućene markizi de Mansera, obrazovanoj ženi, osetljivoj na njene prve stihove, čija je pratilja – najmilija, muy querida – postala kad je 1664. primljena na dvor.
Drugi poznati Huanin portret je onaj iz 1713., načinjen po sećanju, posle njene smrti; po nekima to je rad nepoznatog slikara, po nekima Huana de Mirande, Huana je, u svojoj manastirskoj odeći, u stojećem položaju pored svoga radnog stola, s bibliotekom punom knjiga iza sebe. Taj portret – načinjen po svežem sećanju nekoga ko ju je verovatno poznavao – poslužio je kao osnova najpoznatijeg portreta Sor Huane de la Kruz, koji je 1750. načinio Migel Kabrera. Oktavio Paz je na nekoliko stranica svoje knjige o Huani detaljno opisao ova dva portreta. Najzad, zanimljiva su i dva kasnija portreta, jedan izvesnog Migela Herere iz 1792., i Andresa Islasa iz 1772., na kome, opisuje Paz, postoji poduži tekst u donjem levom uglu u kome slikar naglašava da se naša pesnikinja zvala pre svega dona Huana Ramirez...
Ali, izgleda da je povodni crtež za sve ove portrete, izuzimajući onaj iz petnaeste godine, bilo Huanino poprsje ugravirano na naslovnoj stranici njene treće, posthumno objavljene knjige, u Madridu 1700. Ime tog gravera nije poznato, ali je lice sa kasnijih portreta sasvim prepoznatljivo, naročito oči i monaški crni veo iznad čela i oko glave preko ramena, i pored toga što na ovom posthumnom portretu Huana izgleda prilično mlađa – i čak bi se moglo reći bucmastija – nego na drugima!
KAKO SAM OTKRIO SOR HUANU DE LA KRUZ

Nema nikakvih konkretnih dokaza da je Sor Huana bila i muzičarka, ali se pretpostavlja da je svirala neki ili više instrumenata, jer je u manastiru podučavala muzici mlađe monahinje, a u njenoj biblioteci nalazilo se i nekoliko dela iz muzičke teorije. U nekim njenim viljansikima i drugih delima namenjenim pozorištu nalaze se strofe koje su očigledno bile namenjene pevanju, i mogućno je da je sama Huana ili koristila već poznate melodije za svoje stihove, ili ponekad komponovala vlastite.
Dogodilo se, u vreme kad sam najintenzivnije radio na Lirskoj istoriji muzike, da sam u prodavnici kupio CD na čijoj naslovnoj strani su se nalazile, uvećane, samo oči jednog ženskog lika! Bio je to odlomak jednog od gore pomenutih portreta, i te oči su me privukle, ali sam mislio da CD sadrži muziku Sor Huane de la Kruz čije je ime bilo istaknuto na naslovnoj strani! Međutim, radilo se o muzici koju su južnoamerički barokni majstori – od kojih su neki bili i njeni savremenici, i možda čak imali priliku da je upoznaju – komponovali upravo na Huanine stihove, i to na vrlo raznovrsne teme. Tako se dogodilo da sam jedan veći članak u pomenutoj Lirskoj istoriji muzike posvetio Huani i njenim kompozitorima, a, posle toga, nabavio sam njena dela na španskom i, pre svega, došao u posed velikog ogleda koji joj je posvetio Oktavio Paz! Od tog trenutka, sve do danas, nisam prestao da se zanimam za Sor Huanu i, što više ulazim u njenu školjku, osećam kako se njeno delo širi i sve jače me privlači. U tom osećanju, započeo sam prevod Prvog sna.
Uporedo sam slušao i muziku, snimljenu 1999., koju su južno-američki barokni kompozitori napisali na njene stihove: Andres Flores, 1690 – 1754.; Blas Tardio Guzman, oko 1750.; Manuel de Mesa, 1725 – 1773.; Roke Čeruti, 1685 – 1760.; i Huan de Arauho, 1649 – 1712., jedan od onih koji je mogao da je lično upozna!
I to nije bilo sve; nedavno je, sredinom 2011. godine, ansambl za staru muziku, Konstantinopolj, snimio čitav CD s muzikom baroknih majstora – Santjaga de Murcije, 1685 – 1732.; Gaspara Sanca, 1640 – 1710.; i, posebno, Lukasa Ruiza de Ribajaza, rođenog 1626. – i stihovima Sor Huane, među kojima i pedesetak s početka Prvog sna koje nadahnuto govori Fransoaz Atlan, uz pratnju dvojice braće Tabasijan, koji sviraju iranski setar i druge srednjevekovne oblike lauta i žičanih instrumenata. Ali, vrhunac tog odavanja počasti Sor Huani su Tres sonetos za koje je muziku komponovao Mihael Osterle, rođen u Nemačkoj 1968., ali sada kanadski kompozitor. Njegova obrada tih Huaninih pesama – za koje se može reći da im nikakva muzika nije neophodna – pokazuje da još nije stavljena poslednja tačka na večito pitanje odnosa poezije i muzike.
EKSPERIMENTALNI PREVOD PRVOG SNA

Dosad sam naišao na podatke da su čak četiri tumača – iako ne znači da nema još poneki – u želji da koliko toliko spreče sve mogućne nesporazume prilikom prvog susreta čitaoca s Huaninom poeme, odlučili da pribegnu prozaizaciji Prvog sna, to jeste da strogu klasičnu formu Huanine poeme prevedu u prozi! Taj postupak je redak, ali ne i nepoznat; na primer, Teodor de Vizeva je to činio s hermetičnim pesmama Stefana Malarmea, pretvarajući ih u pesme u prozi, bez ritma i versifikacije! Ali, načiniti – istina u različitim vremenima – četiri prozna prevoda, ili adaptacije jedne lirske pesme, je, čini mi se, zaista jedinstven slučaj u istoriji (prevođenja) poezije!
Prethodni podatak, bolje od bilo kakvih uobičajenih prevodilačkih objašnjenja – i ubeđivanja! – ukazuje na to o kakvom se pesničkom tekstu radi u Prvom snu. Nisam imao priliku da čitam i poredim prozne prevode – koji bi mi verovatno pomogli da lakše prodrem u smisao pojedinih stihova – ali sam odlučio da sačuvam veoma vidljivu i zahtevnu formu Huanine poeme, njene naizmenične ritmove, krajnje složenu versifikaciju, i, onoliko je to bilo mogućno, prateće efekte, opkoračenja, sazvučja, ukratko – sveukupni utisak i smisao:
Sor Huana nije predvidela nikakvu podelu svoje poeme na kraće ili duže celine, koje se susreću u pojedinim izdanjima; najčešće je podela na tri moglo bi se reći pevanja nejednakih dužina, označena rimskim brojkama I, II i III, s kojom se slaže i Oktavio Paz. Pojedini tumači i izdavači Prvog sna ipak predlažu podelu na tematske prepoznatljive celine, kao na primer Plankarte koji prepoznaje dvanaest odeljaka: od Spuštanja Noći (1-79), preko Sna Kosmosa (80-150), Ljudskog sna (151-265), Epizode s Piramidama (340-411), do Stupnjeva bića (617-703), Neutažive žeđi za saznanjem (781-826), Buđenja (827-886) i Trijumfa dana (887-975). Možda upornijem čitaocu – uz povremene komentare kojima ću pratiti svoj prevod, ali vodeći računa da ga ne opteretim – to ipak može pomoći da se neposrednije prepusti slušanju Huanine noćne simfonije. Za ovo izdanje opredelio sam se za kontinuirani tekst – u jednom dahu – a interpunkciju sam prilagodio tako da se čitalac lakše spušta – ili penje – kroz Huanin tekst. Ona svakako ne odgovara njenoj interpunkciji koja je bila u upotrebi oko 1700.!
I pored sveg truda koji sam uložio da što potpunije shvatim i prenesem Huanin tekst, ovaj prevod ne mogu potpisati drukčije nego kao eksperimentalni prevod. Jer, smatrao sam da je bolje to, nego bilo kakav prevod u prozi! Kad je reč o eksperimentalnim prevodima poezije uglavnom smo u prisustvu dela koja nas podjednako zadivljuju – ili zastrašuju – ali i magično privlače svojom konstrukcijom i najslobodnijim, neprobojnim – zatvorenim, hermetičkim – izrazima. Suština eksperimentalnog prevoda je u tome da prevodilac ponekad – zbog razloga koje bi ovde bilo nemogućno ukratko opisati – uspešnije prevede neke celine koje manje, ili uopšte ne razume, nego one koje su svakome veoma jasne! Ovo zvuči sibilski, ali da bih pokazao kako taj postupak funkcioniše morao bih da svaki stih Prvoga sna Sor Huane de la Kruz popratim jednom prevodilačkom beleškom! Ali, ovde to nije potrebno, niti ima prostora.
Prevod Džojsovog Uliksa ili Rableovog Gargantue, ne može biti nego eksperimentalan, na primer.
975
Prvi san sadrži 975 stihova. Nema sumnje da je Sor Huana – sledbenica pitagorejca Kirhera, ali i drugih – brojala stihove, želeći da dođe i do svoje numerološke formule. Zašto 975? Postavljam pitanje koje – nisam primetio – ne postavljaju drugi tumači, ni Oktavio Paz, iako povodom nekih drugih njenih kompozicija itetako govore o značenju i značaju brojeva! Prvo, čini mi se da je Sor Huana – povodom osetljivog pitanja dužine svoje pesme, o čemu će još određenije razmišljati Edgar Po pripremajući svoga Gavrana – odlučila da ne pređe granicu od 1.000 stihova, tim pre jer je Gongora u Prvoj samoći već prekoračio taj zlatni prag: 1091! Оna je očigledno želela da dođe do konačne brojke koja zbiranjem svoja tri broja, 9, 7 i 5, daje svetu brojku tri, 3! 3, ili Sveto Trojstvo, ali u onom smislu u kome ga je Atanasijus Kirher predstavio već na naslovnoj strani svoje Musurgia universalis, i kao štit od mogućnih cenzora koji bi mogli da ga optuže za jeres, ali i kao osnovni broj sadržan u formuli koncerta sfera od tridesetšest delova – veličanstveni Kirherov kanon za tridesetšest glasova – to jeste 4 pomnoženo s 9 (3+3+3). Zato i nije neobično što većina tumača deli njenu poemu na tri celine, ili etape: Uspavljivanje, Sanjanje, Buđenje. Itd.

POSLEDNJA REČ PRVOG SNA

Oktavio Paz – bez čije knjige o Sor Huani, Las trampas de la fe, Zamke vere, ne bih mogao pisati ove redove, isto kao što je on to rekao povodom knjige Alfonsa Mendeza Plankartea! – kaže: „Protagonista Prvog sna nije ženska duša, nego ljudska duša koja za autora, treba da ponovimo, nema pola.“ I zaista, dok čitamo te stihove – kroz vrtoglavu smenu ritmova i najnepredvidljivijih slika – ne pada nam na pamet da pomislimo ko ih piše: muškarac ili žena? I verovatno to pitanje ne bismo uopšte ni postavili, da sama Huana u poslednjem stihu, poslednjoj reči, pridevom despierta, probuđena, ne demaskira autora, samu sebe, i naglašava da je tih 975 napisala upravo žena! Mislim da je to veliki trenutak poezije uopšte, ne zbog toga što jedna žena naglašava da je autor dela koje smo upravo pročitali, nego zbog toga što su uslovi u kojima je napisala to svoje delo – bez sumnje u potaji i ne bez strepnje o tome šta će o njemu misliti njeni dušebrižnici, znaju se njihova imena – bili takvi da je bilo za očekivanje da se autocenzuriše, i prećuti činjenicu, da je žena! I, ako je u toku svoga sna i izgubila svoju polnost, i bila samo ljudska duša, ni muška ni ženska, ona je u buđenju, i u poslednjoj reči svoga mikro-speva, odlučno naglasila tu činjenicu, da je žena! A nije bila, gramatički, prinuđena; bilo je dovoljno da upotrebi glagol despertar u aoristu, probudih se, umesto prideva, probuđena, i da izbegne zamkama progonitelja, koji će se upravo nakon Prvog sna – koji je u rukopisu kružio, svakako, i možda bio objavljen u plaketi za krug prijatelja – još ogorčenije ustremiti na Huanu.
Oktavio Paz nije prevideo pojavu prideva probuđena, despierta, na kraju poeme, ali mu nije dao onu vrednost koju mu, mislim, treba dati: taj pridev, u poslednjem trenutku – koji je samim tim i najznačajniji – personalizuje celu poemu i stvara jednu od najneočekivanijih poetskih poenti uopšte, ali ne kao uobičajenu konvenciju nego smišljeni koncept.
Ako Prvi san vrvi od zamki za prevodioca – ništa manje nego i za onoga ko ga tumači ili prevodi u prozi – prevodilac ovog prevoda teši se bar da je izbegao onoj koja ga je čekala u poslednjem stihu; jer – ko zna! – moglo se dogoditi da, zbog kakvog ritmičkog ili versifikacijskog uslova, propusti priliku da i svojim prevodom potpiše ženu na način kako je ona potpisala samu sebe!
  MAGIČNI ANAGRAM UGRAĐEN U PRVI SAN
Anagrami – oni koji nisu kalamburi i igrarije, nego neodvojivi i gotovo neophodni deo stiha ili pesme – retki su i mogu biti izbrojani na prste. Jedan od takvih je i onaj koji je u Prvi san ugradila Sor Huana, kao rimu u stihu 147:
El sueño todo en fin lo poseía.
Poslednja reč, poseía – od glagola poseer, posedovati – čini taj savršeno uspeli i višeznačni anagram s imenicom poesía, koju ne treba prevoditi. U ovom slučaju, to je još jedan mikro-portret pesnikinje Huane Ramirez, alias Sor Huana de la Kruz, od koga sam ja, u naslovu ovoga teksta o njoj, načinio jedan verbalni kolaž – ako se tako može reći – razumljiv i onima koji čak manje nego ja znaju španski jezik:
la poesía la poseía,
poezija ju je posedovala.
Svakako, Sor Huana se odbranila od izazova da reč poesía pomene u samoj poemi ili, što bi bilo još gore, da je približi obliku glagola poseía, kojim se završava stih 147; na taj način ostavila je mogućnost čitaocu, tumaču – ili prevodiocu, iako taj anagram nije prevodiv – da sam izvede zaključak. Nešto manje od dvesto godina pre Stefana Malarmea ona je primenila načelo neimenovanja predmeta i poetski nagoveštaj kao najbolji način da se poezija sačuva u svome čistom stanju.

 

______________________________________ 

 

                                                 ARHIVA BLOGA AT OR WITH ME

KNJIŽEVNOST

 

Salvador Dali i Gala

Taj istorijski susret bio je popraćen navalom slepog zanosa. Dali je neprestano bio u stanju pojačanog oduševljenja, tako da bi ga u razgovoru s Galom, uvek obuzimao luđački smeh. Kad bi odlazila, tek što je okrenula leđa, još bi se grčio rušeći se na pod.

* * * * * *

Gala je odlučila stati na kraj nagađanjima o njegovim sklonostima te je predložila sastanak. Dok su hodali stenovitom obalom, Dali je obuzdavao svoj luđački smeh. Na njezino pitanje odgovarao je neodlučno mucajući: 'Ako priznam... da sam sklon koprofagiji... , u očima javnosti postat ću još zanimljiviji i neobičniji.' Zatim joj je odlučio reći istinu: 'Kunem se da nisam koprofag. Potpuno svesno prezirem tu vrstu poremećaja, kao što ga se, verojatno, i ti gnušaš. Uza sve to, skatologiju smatram zastrašujućim elementom, baš kao i krv ili moj panični strah od skakavaca.' Ipak, Daliju je najteže bilo, između dva napada nervoznog smeha, reći Gali da je voli. To uistinu nije bio lak zadatak, jer je Helena Devulina Diakonoff, kčer moskovskog činovnika koju su svi zvali Gala, bila žena koja se obvezala svojim neodoljivim šarmom i držanjem očarati Dalija te je on, sada kada je njeno telo bilo tako blizu njegovog i tako stvarno, ostao bez reči.

Upravo sam je hteo dotaknuti, obgrliti je oko struka, kada je Gala uhvatila moju ruku, pokušavajući tom slabašnom kretnjom podariti svu snagu svoje duše. U tom je trenutku trebao nastupiti smeh - i smejao sam se ispunjen nervozom pojačanom grižnjom savesti, za koju sam unapred znao da će me pogoditi zbog neugodnog i neprikladnog trenutka u kojem je iskrsla moja reakcija. No umesto da se oseća povređenom, Galu je moj smeh oduševio. Zbog toga je, naporom koji je morao biti nadljudski, još jednom uspela stisnuti moju ruku, čak i jače nego prvi put, umesto da je s prezirom ispusti kao što bi svatko drugi učinio. Intuicijom jednog medija ona je spoznala pravo značenje mog smeha, tako neobjašnjivog drugim ljudima. Znala je da se on potpuno razlikuje od uobičajenog 'raskalašenog' smeha. Ne, nisam se smejao poput skeptika - bio je to smeh jednog fanatika, lišen ispraznosti i ispunjen osećajem katastrofe, poniranja u bezdan i užasom. Štoviše, od svih zastrašujućih provala smeha koje je od mene doživela, ova, koja se dogodila njoj u čast, bila je najkatastrofalnija, pri čemu sam se bacio na tlo pred njene noge i to s najviših visina! Tada mi je rekla: 'Mali moj dečače! Nikada se više nećemo razdvajati.'

Dali je sam dao istorijsko i frojdovsko tumačenje neuništive ljubavi, koja je upravo rođena, koja će se isticati u svim njegovim delima i koju samo smrt može prekinuti: 'Bilo joj je suđeno da postane moja Gradiva, 'ona koja ide napred', moja pobeda, moja žena. No da bi se to dogodilo, morala me je izlečiti, što je uistinu učinila... isključivo kroz raznovrsnu, neukrotivu i nedokučivu snagu ljubavi jedne žene, prožetu biološkom vidovitošću tako profinjenom, čudesnom i nadasve oštroumnom, što je dovelo do konkretnih rezultata, kakvima bi se mogle pohvaliti i najambicioznije psihoanalitičke metode.'


 

Dali je upravo bio pročitao Jensenov roman Gradiva, koji je Freud protumačio kroz svoje djelo Halucinacije i snovi (Der Wahn und die Traume). Junakinja po kojoj je nazvan roman, psihološkim metodama uspijeva izliječiti oboljeli glavni lik. Dali dalje objašnjava da je "bio svjestan da se približava 'velikom iskušenju' svog života - ljubavnom iskušenju". Dali je drhteći upitao Galu: 'Što želiš da učinim za tebe?' Ona mu je, pretvarajući zadnji tračak svjetlosti, koji je obasjavao njezino zadovoljstvo, u mrkli mrak vlastite neumoljivosti, odgovorila: 'Želim da me ubiješ!' Dali je zabilježio: 'Jedna od blistavih ideja koja mi je pala na pamet bila je da Galu bacim s vrha tornja katedrale u Toledu.' No Gala se, što se jedino i moglo očekivati, pokazala jačom: 'I tako je Gala, odvrativši me od zločina, izliječila i moje ludilo. Hvala ti! Želim te voljeti! Morao sam je oženiti. Simptomi moje histerije nestali su jedan za drugim, kao čarolijom odneseni. Opet sam zagospodario svojim smijehom, svojim osmijehom i svojim pokretima. Obnovljeno zdravlje, svježe poput ruže, počelo je nicati u središtu moje duše."

Ksenija Atanasijević,najučenija Srpkinja

 

Prva žena doktor nauka, prvi profesor i najučenija Srpkinja – Ksenija Atanasijević u „paklu univerziteta“

 Nikola Giljen i Jelena Mandić

Ksenija Atanasijević je bila prva Srpkinja doktor nauka i prva Srpkinja univerzitetski profesor. Mnogi je smatraju jednom od najdarovitijih, najobrazovanijih i najumnijih srpskih žena još od vremena kneginje Milice i Jefimije. Imala je čudesnu životnu sudbinu: u naučnoj karijeri i privatnom životu do vrha se uvek pela preko trnja, uvek bila osporavana i napadana. Na kraju je svoju bitku izgubila i pala u zaborav, sve do pre nekoliko godina.

U svetu knjiga

Rodila se 5. februara 1894. godine, u Beogradu, kao šesto dete u porodici upravnika Opšte bolnice Dr Svetozara Atanasijevića i Jelene. Njena majka je poticala iz ugledne svešteničke porodice i bila sestričina čuvenog pravnika i političara Aćima Čumića.

Ksenijina majka preminula je odmah po porođaju, a oca je izgubila kada je imala 12 godina. Brigu o njoj preuzela je njena maćeha, očeva druga žena Sofija. Ova prosvećena nastavnica Više ženske škole u Beogradu imala je znatan uticaj na Ksenijinu ljubav prema nauci i pisanoj reči. Prema nekim zapisima, Ksenija je još u desetoj godini čitala Dostojevskog i to joj je u mnogome opredelilo životni put.

Ksenija je živela u Svetogorskoj ulici u Beogradu i u detinjstvu i ranoj mladosti se najčešće družila sa svojim komšijama Rastkom i Nadeždom Petrović. Neki autori tvrde i da je Rastko bio potajno zaljubljen u Kseniju i da je ona do kraja njegovog života ostala njegova neprežaljena mladalačka ljubav.

 

Godine muka

 

Posle svršetka gimnazije Ksenija je otpočela studije filozofije i klasičnih jezika na Beogradskom univerzitetu. Studije je morala da prekine 1914. godine zbog izbijanja Prvog svetskog rata, tako da je diplomirala tek 1920. godine. Bila je brilijantan i vanredno talentovan student. Ipak, njene uspomene na studentske dane nisu nimalo lepe.

Profesor glavnog predmeta bio joj je čuveni Branislav Petronijević, slavni filozof u Srbiji i širom Evrope. Na Beogradskom univerzitetu Petronijević je važio za „strah i trepet“ za studente. Prema svedočenju same Ksenije njegova predavanja su najčešće bila „fiziološki neizdrživa“ ‐ na njima su studenti padali u nesvest od iscrpljenosti, a Petronijević se trudio da ismeje i ponizi svaku „intelektualnu inferiornost“ i tako sa fakulteta otera svakog studenta koji nije mogao da mu parira. Ksenija je zabeležila i da je sama nekoliko puta osetila kao da će „pasti mrtva“ na njegovim predavanjima, a sećala se i koleginica koje su stalno plakale, kao i onih koje su zbog Petronijevićeve surovosti napuštale studije. Ipak, u toku studija, Petronijević je primetio Ksenijin veliki talenat. Ona je nezvanično počela da važi za njegovog naslednika na katedri. Ova „Naklonost“ profesora Petronijevića prema mladoj studentkinji već tada je počela da biva predmet čaršijskih ogovaranja.

Prva srpskinja doktor nauka

Posle diplomiranja, Ksenija se usavršavala na studijama u Parizu i Ženevi. Doktorirala je na Beogradskom univerzitetu, 16. januara 1922. godine. U svojoj dvadeset i osmoj godini odbranila je doktorsku disertaciju „Brunovo učenje o najmanjem“. Pored profesora Petronijevića u komisiji su se nalazili i još neka velika imena srpske nauke: Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. Ksenijina odbrana doktorske disertacije, u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta, ostala je da se pamti i danas, ne samo po tome što je kandidat po prvi put u istoriji bila žena. Predsedavajući ispitne komisije profesor Petronijević bio je krajnje surov prema Kseniji. Pri ispitivanju „vodio“ ju je od filozofskih tema sve do oblasti više matematike vezane za delatnost Đordana Bruna. Ksenija se, međutim uvek „dočekivala na noge“ i uspešno snalazila. U skladu sa tadašnjim uverenjima, želeći da kažu da je Ksenija „pametna kao muškarac“, profesori Petronijević i Milanković nespretno komentarišu: „Kolega da li je sve u redu sa hormonioma naše kandidatkinje?“

Ljubav i ljubavi

O „prijateljstvu“ profesora Petronijevića i njegove 19 godina mlađe studentkinje Ksenije Atanasijević u Beogradu se tih dana naširoko pričalo, a ponekad ponešto i pisalo. Nikada do kraja nije razjašnjeno da li se radilo samo o platonskoj ljubavi, zasnovanoj samo na zajedničkom interesovanju prema filozofskim temama, ili i o nečem drugom. Neki tračevi tvrdili su da je Ksenija iskoristila naklonost svog profesora, a neki da je Petronijević, veliki zavodnik i večiti neženja zloupotrebio mladost i naivnost svoje studentkinje.

Kada su odnosi između Atanasijevićeve i Petronijevića „zahladneli“, prema Ksenijinim rečima zbog njegovog previše autoritativnog filozofskog i naučničkog stava, beogradska čaršija počela je da se „hrani“ tračevima o novoj Ksenijinoj ljubavnoj aferi. I to kakvoj aferi! Jedno vreme po prestonici su kolale priče o tome kako je ona u ljubavnoj vezi sa svojom inače najboljom prijateljicom Zorom Stanković.

Taman kada su se i ovi tračevi zaboravili Ksenija sama daje povod čaršiji za nova ogovaranja. Napisi o njenoj vezi sa „oženjenim čovekom“, uglednim beogradskim lekarom Dr Milanom Markovićem, punili su stupce bulevarske štampe. Na kraju, Dr Marković se razveo od supruge i oženio Ksenijom, ali je senka priče o tome kako je Ksenija „razvela doktora od supruge“ ostala stalno na njenoj slici u javnosti.

Prva Srpkinja profesor univerziteta

 

Iako je bila izvanredan student, kako u inostranstvu, tako i u Beogradu, iako je odlično odbranila svoju doktorsku tezu, i već bila autor velikog broja naučnih radova sa odličnim kritikama, Ksenija je imala velikih problema da dobije i da zadrži profesorsko mesto na Filozofskom fakultetu.

Ksenijinu kandidaturu za docenta podržavao je profesor Petronijević a jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za to mesto bio je i prof. dr Nikola Popović. veliki deo profesora protivio se davanju docenture prvoj ženi doktoru nauka u Srbiji. Zvanično obrazloženje tog odbijanja bilo je da treba sačekati da se Ksenijina disertacija štampa na francuskom jeziku i da o njoj međunarodna javnost izrekne pozitivan sud. Nezvanično, glavna prepreka za Ksenijin docentski položaj bio je njen pol. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u to vreme, nije bilo ni jedne žene na tom položaju. Profesor dr Miloš Trivunac, čuveni srpski germanista, na sednicama univerzitetskog veća javno je opominjao da: „U nekim krajevima u Srbiji žene još uvek ljube u ruku i mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“.

U iščekivanju odluke o docenturi Ksenija je vredno radila. Ona piše i drži popularna filozofska predavanja po Beogradu. Sale su pune slušalaca, a u štampi se javljaju samo pozitivne reakcije. Jovan Cvijić komentariše kako je „šteta da jedan takav talenat propada u nekoj gimnaziji“. Ministarstvo prosvete dalo joj je nameštenje upravo u gimnaziji. Bila je profesor u Niškoj gimnaziji manje od mesec dana, a potom je premeštena u Drugu gimnaziju u Beogradu. Posle godinu dana čekanja, odlaganja, izbegavanja i raznih „smicalica“, Ksenija je konačno izabrana za docenta Filozofskog fakulteta na predmetu Istorija klasične filozofije. Tadašnji dekan dr Vlada Petković prokomentarisao je Ksenijin izbor kao potvrdu da se „Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada dao pristup i ženi nastavniku“.

 

Čestitam Vam gospođice ušli ste u pakao

 

Iako su se mnogi profesori protivili Ksenijinom izboru za docenta, bilo je i onih koji su je srdačno dočekali. Pored njenih kolega, mladih docenata, dobrodošlicu i reči podrške pružili su joj i dekan Vlada Petković, njen profesor Čajkanović, kao i veliki srpski naučnici poput Jovana Cvijića i Mihaila Petrovića ‐ Mike Alasa. Bilo je i onih koji su svojevremeno glasali protiv njenog postavljenja, pa su se ovom prilikom izvinjavali svojoj novoj koleginici. Na ono što ju je od strane nekih kolega uskoro očekivalo, krajnje prijateljski ali i veoma otvoreno ju je upozorio čuveni etnolog Tihomir Đorđević: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao“.

Ksenija se od početka našla pod pritiskom određenih profesora. Ipak, trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se u univerzitetskom delovanju ne prikloni nijednom klanu. Sa studentima nikada nije imala problema, ali su studenti koji su je voleli i cenili njen rad često imali probleme zbog toga. Četiri godine je bila docent, a onda ju je Savet Filozofskog fakulteta 1928. godine izabrao za vanrednog profesora na katedri za Istoriju filozofije. Međutim, ovu odluku je morala da potvrdi viša instanca ‐ Univerzitetsko veće.

Anastasijevićeva se zamerila profesoru Nikoli Popoviću oštro kritikujući u Srpskom književnom glasniku njegovu knjigu "Tri predavanja iz filozofije". Iako je ova knjiga imala brojne kritičare, Popović samo Anastasijevićevoj odgovara prilično grubo aludirajući na njeno navodno neznanje. Dugogodišnju polemiku Popovića i Anastasijevićeve prekida sada već penzionisani profesor Branislav Petronijević, stavivši se na Popovićevu stranu i autoritativno tvrdeći da je knjiga u inostranstrvu dobila pozitivne ocene.

 

Popović tako postaje glavni pokretač progona Ksenije Atanasijević na Univerzitetu, a protiv nje se okrenuo i profesor Petronijević, osporavajući njen izbor za vanrednog profesora. Mnogi misle da je Petronijević ovakvim stavovima pokušavao da odagna sve sumnje u njegov nekadašnji odnos prema Kseniji, a neki maštovitiji autori čak tvrde da je u pitanju bila „ljubavna osveta“.

Na kraju je Ksenijin izbor i zvanično poništen usled optužbi za plagijat. Arheolog profesor Miloje Vasić optužio ju je da je u jednom svom članku citirala izvesnog autora nenavodeći njegovo ime i naziv dela. Zapravo, ovo nenavođenje izvesnog autora i njegovog dela nije bilo objavljeno ni u jednom Ksenijinom stručnom radu, već na tri popularna filozofska predavanja koja je Ksenija održala van Univerziteta i univerzitetske nastave. Kada je izbor Atanasijevićeve 1935. godine ponovo stavljen pred Savet univerziteta, ona je ponovo odbijena. Na jednoj od sednica Univerzitetskog veća, dekan Filozofskog fakulteta kaže’’ da je manje reč o stručnim kvalifikacijama g‐ce Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijma. Zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je ponuđeno nastavničko mesto u Holandiji, da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv pojedinih kolega. Naredne 1936. godine Ksenija podnosi ostavku i napušta univerzitetsku karijeru. Ponegde u literaturi može se pronaći i podatak da je Ksenija „usled insceniranog, nepostojećeg plagijata, većinom glasova na Univerzitetskom savetu udaljena sa katedre“. Prema rečima same Ksenije „nedostajala joj je i fizička i duhovna snaga da drži svoju katedru sa po dva mača u svakoj ruci“. Živojin M. Perić, uz Slobodana Jovanovića najveći pravni stručnjak u istoriji srpskog naroda, badava je upozoravao javnost i Univerzitet da je odbijanje Ksenijinog postavljenja za vanrednog profesora i njeno udaljavanje sa Univerziteta protivzakonito. Prema rečima jednog od njenih biografa, Ljiljane Vuletić: „Svakako da su intrige kojima je obavijena javna delatnost, ali i privatni život Ksenije Atanasijević plod neprikrivene mizoginije nekih predstavnika intelektualne elite onog vremena, ali nije samo mizoginija bila uzrok kraha njene univerzitetske karijere. Jednako je to bila i profesionalna surevnjivost”. Iste godine, čuvena Enciklopedija Britanika uvrstila je Ksenijin rad Brunovo učenje o najmanjem na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna.
 

Impozantno delo
 

Do nesretnog okončanja svoje univerzitetske karijere Ksenija Atanasijević je objavila 215 naučnih radova, a do kraja njenog života njena bibliografija je brojala preko 400 bibliografskih jedinica. Pored Brunovog učenja o najmanjem (Beograd 1922), u njena najznačajnija dela se ubrajaju još i Brunova metafizička doktrina i geometrija (Pariz 1923), Car Julijan Apostata (Beograd 1926), Počeci filozofiranja kod Grka (Beograd 1928), Epikurova doktrina (Pariz 1928), Razmatranja o svetu i životu u jugoslovenskoj popularnoj literaturi (Pariz 1930), Smisao i vrednost egzistencije (Beograd 1968), Etika feminzma, Srpski mislioci i dr. Prevela je na srpski jezik Platonovog Parmenida, Aristotelov Organon, Spinozinu Etiku, Adlerovu Individualnu psihologiju, Hauzerovu Socijalnu istoriju umetnosti i književnosti, kao i Petronijevićevu knjigu Sloveni u višoj nauci. Pisala je i objavljivala radove na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila sa starogrčkog, latinskog, nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Smatra se da je svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala u delu Filozofski fragmenti I‐II. Napisala je i treći tom fragmenata, ali je taj rukopis danas izgubljen. Njena autobiografija čuva se danas u arhivi Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” u Beogradu.

U svojoj knjizi Posete, odlomci, Vladeta Jerotić, profesor pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, ostavio je i svoje sećanje na Kseniju Atanasijević i njenu filozofiju. Profesor Jerotić je još od 1941. često posećivao Kseniju i slušao njena predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, sve do 1980. godine. On je Ksenijinu filozofiju ocenio kao „čudnu, ne baš skladnu mešavinu grčko‐nemačke filosofije sa indijskim religioznim učenjima, razvodnjenu evropskom teozofijom”. Jerotić je zamerao odsustvo hrišćanskog u njenim razmišljanjima: „Ono, međutim, što mi se čini da je jedino bilo jasno u Ksenijinom filosofiranju, i kada je to činila javno i privatno  bila je skoro potpuna odsutnost hrišćanskog duha. On je zamerao i nejasnoći njenih filozofskih stavova prema ključnim životnim pitanjima: „Ostajala je zagonetka njene prave prirode, kao i njen filosofsko‐religiozni credo. Moram da priznam da mi je takav, relativno neodređen stav prema suštinskim pitanjima života, ispoljavan u javnim nastupima Ksenije Atanasijević, više smetao, nego prijao. To je bio uvek uzdržan, pitajući, sumnjajući stav antičkih filosofa”. Ipak, profesor Jerotić ne negira Ksenijin plodan filozofski rad i mnoštvo i raznolikost asocijacija koje je izazivala svojim delima i predavanjima.

Jerotić beleži da je Atanasijevićeva zaista imala teozofska ubeđenja: „ Sa Ksenijom Atanasijević došao sam u vezu prvi put u pedesetim godinama XX veka, i to preko beogradskog akademika, matematičara i antropozofa Miloša Radojčića i teozofkinje, takođe matematičarke, Olge Tatić, koja mi je govorila da je K. Atanasijević od pre Drugog svetskog rata aktivan teozof. Čudno mi je izgledao taj spoj visokog intelektualca, filosofa, koja je prevela Spinozu, doktorirala na Epikuru i napisala Filozofske fragmente koji odišu mešavinom skepticizma i stoicizma, sa mutnim teorijama indijske religiozne misli o karmi i reinkarnaciji, naknadno počađavelih kroz rusko‐englesku fantastiku Helene Blavacke i Ani Bezant”. Njemu se Ksenija činila kao „čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka jer mu suviše dobro poznaje dušu!” Danas, nažalost, prisustvo teozofije u Ksenijinoj filozofskoj misli, služi nekim senzacionalističkim spisateljima da Atanasijevićevu uključuju u neke maglovite priče na nivou nekih navodnih svetskih političko‐religijskih zavera.

Ksenija Atanasijević u beogradskim intelektualnim krugovima ipak i danas važi za „prvog i najboljeg srpskog ženskog filozofa” i za jednog od „najvećih moralista u Srba, čija je glavna tema bio problem zla u pojedincu i u društvu”.

U grobu bez traga

Posle odlaska sa Beogradskog univerziteta Ksenija je ostala bez stalnog zaposlenja i prihoda. Nastavila je da živi u svom i muževljevom stanu u Gospodar Jovanovoj ulici. Po izbijanju Drugog svetskog rata Atanasijevićevu prosvetne vlasti ponovo aktiviraju. Radi prvo u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci, odakle je otišla u penziju 1946. godine, u pedesetdrugoj godini života. Za vreme rata i dalje drži popularna filozofska predavanja.

Još pre rata Ksenija je pisala i javno istupala protiv Hitlera i nacizma, a u odbranu jevrejskog naroda. Kada je 1941. godine odbila da potpiše famozni „Apel srpskom narodu” Beogradskih intelektualaca, Gestapo je hapsi. Posle dolaska komunista na vlast hapsi je i OZNA. Jedan od njenih bivših kolega, predratni komunista i učesnik NOB‐a, profesor Dušan Nedeljković, postao je tada dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine. Pored razračunavanja sa brojnim kolegama ‐ ideološkim protivnicima, Nedeljković za Kseniju traži smrtnu kaznu. Kao da progon Ksenije Atanasijević iz 1924. godine u tim trenucima doživljava svoj klimaks. Na sreću, Kseniju puštaju iz zatvora „samo” uz kaznu gubitka građanskih časti. Sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Vladimira Ćorovića i mnogih drugih.

U penziji, Ksenija nastavlja da piše i prevodi. Sve do 1978. godine drži povremeno i predavanja na Beogradskom „Kolarcu”. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u SAD i tamo predaje, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u Beogradu.

Ksenija Atanasijević je umrla u osamdesetosmoj godini od apopleksije (moždanog udara). Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Kako nije imala potomaka, grobnicu niko nije plaćao i uprava groblja ju je ustupila novim vlasnicima krajem osamdesetih godina prošlog veka. Grobnica je prekopana i na njenom mestu sazidana je nova. Stare grobne ploče su uništene, tako da danas trag o porodičnoj grobnici Anastasijevićevih postoji samo u registru JKP Pogrebne usluge.

Tek u zborniku „Filozofske studije” 1970. godine pojavila se prva kratka Ksenijina biografija (Radmila Šajković, Životni put i filozfsko delo Ksenije Atanasijević) kao i njena dotadašnja bibliografija (autorke Zore Stanković). Filozof i sociolog Dr Ružica Petrović odbranila je 2003. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju na temu „Filozofska misao Ksenije Atanasijević“. Godinu dana kasnije objavila je i njenu prvu detaljnu biografiju Filozofija utehe Ksenije Atanasijević. Filozof Ljiljana Vuletić objavila je 2005. godine opsežnu Ksenijinu biogafiju pod naslovom Život i misao Ksenije Atanasijević, za koju je naredne godine dobila književnu nagradu "Isidorinim stazama", koju dodeljuje izdavačka kuća "Plavi jahač".

. . .
Tekst je publikovan u reviji "Istorija" i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda "Princeza Olivera" www.princezaoliverafond.org.rs