Gertruda Stajn , odlomci

Picaso, Gertruda Stein 

Jednom je neki ljutit covek vukao svog oca kroz njegov sopstveni vocnjak.
“Stani!” uzvikuno je najzad starac jecajuci.
“Stani! Ja moga oca nisam vukao dalje od ovog drveta.”

      Tesko je savladjivati sklonosti koje su nam urodjene. Svi mi otpocinjemo dobro, jer nam u mladosti nista nije nepodnosljivije nego kad nase sopstvene grehe vidimo ispisane krupnim slovima kod drugih i mi ih kod sebe stoga zestoko suzbijamo; ali mi starimo i uvidjamo da su ti nasi gresi ustvari,
najbezazleniji od svih grehova koje covek moze da ima, sta vise da oni svakoj licnosti daju posebnu draz, i tako jenjava nasa borba protiv njih.

… Pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem. Jedino na taj nacin mogu da pisem. Svaki pojedinac je za mene stvarno bice, i u isti mah svaki pojedinac je za mene slican jos nekome. Niko od onih koje poznajem nece to da zna, te tako pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem.
Svako je uvek obuzet time, a niko nece da prizna da svako lici na nekoga drugog, iako svi to vide. Tesko je kome prijatno da to cuje. Za mene je veoma vazno da uvek znam, da uvek vidim u cemu jedan covek lici na druge i da to kazem. Pisem za sebe samu i za ljude koje ne poznajem. Cinim to radi sebe i radi onih koji znaju da ja znam da su oni kao i drugi sto su, da su nesto posebno i ipak nesto sto se stalno ponavlja. Ima ih koji vole sto ja znam da su oni kao i veliki broj drugih, i oni to cesto ponavljaju, ima mnogo onih kojima to uistinu nikad ne moze biti po volji.
       Znam mnoge takve i oni to znaju. Svi oni to ponavljaju i ja to cujem. Volim to i kazem to, a sad cu o tome i da pisem.
       Pisem za samu sebe i za ljude koje ne poznajem. Nikome od mojih poznanika to ne moze biti milo. U najmanju ruku, vecina njih ne voli sto svaki pojedinac pripada odredjenoj vrsti ljudi ili zena i sto ja to vidim. Ja to volim i o tome pisem.
      Meni su potrebni citaoci, te stoga moji citaoci moraju da budu ljudi koji me ne poznaju. Retko kome od mojih poznanika moze biti po volji sto se meni dopada sto svaki pojedinac pripada odredjenoj vrti ljudi ili zena, sto ih ja uvek posmatram i poredim i razvrstavam, sto ih uvek vidim kako se ponavljaju u drugima. Sve vise i vise volim ponavljanje, moze da deluje razdrazujuce slusati to od njih, ali ja sve vise i vise volim to kod njih. Sve vise i vise volim to kod njih, to kakvi su, tu mesavinu kod njih, to ponavljanje u njima, odlucivanje o tome kojoj vrsti ljudskih bica pripada svaki od njih. To je nesto malo o onome sto volim i kako o tome pisem. Docnije ce o tome biti mnogo vise reci.

     Postoji mnogo raznih nacina za razvrstavanje ljudi i zena. Pristupam opisivanju svakog pojedinog nacina na koji neko moze da pripadne odredjenoj vrsti ljudi ili zena.Svaki pojedinac je, dakle, posebno bice. Svaki pojedinac je, dakle, kao i toliki drugi ljudi sto su nekad ziveli, postoji mnogo raznih nacina da se misli o svakome od njih, ovo je jedan opis svih tih nacina. Mora se, dakle, dati potpuna slika svakoga od njih. Mora se, dakle, pristupiti opisivanju svih ponavljanja. I ja cu sad da izlozim sav znacaj koji ja pridajem ponavljanju, svu ljubav koju osecam prema ponavljanju.
       Svako je u svojem unutrasnjem bicu nesto posebno, svaka licnost podseca coveka na nekoga drugog koji zivi ili je ziveo ili ce ziveti. Svaki covek mora to da kaze za svakoga drugog; on je onakav kakvog ga ja vidim, svaka zena mora to da kaze za svaku drugu: ona lici na jednu zenu koju po secanju mogu da opisem. Tako to uvek biva u zivotu, svako uvek podseca na nekog ko lici na onog kokga u tom trenutku gledamo. I tako se ljudi ponavljaju, svako je za sebe nesto posebno i svako lici na druge, i to je uvek zanimljivo. Postoji mnogo raznih nacina za razvrstavanje ljudi i zena. U svakome od tih nacina razvrstavanja postoji razlicit sistem za iznalazenje slicnosti medju nijma. Ponekad ce to biti svaki nacin na koji se mogu uociti pojedine vrste ljudi i zena. Ponekad ce to biti opis svakoga od njih. U svakom se pojedincu uvek ponavljaju svi ostali i stoga ce ponekad onaj ko ih posmatra dobiti potpunu sliku o svakom pojedinom od njih. Ponekad ce neko saznati sve nacine na koje ljudi mnogu da budu slicni jedni drugima, taj ce onda dobiti potpunu sliku o svakom pojedincu.
      Ubrzo ce doci opisivanje nacina na koji se ponavljanje ispoljava kod ljudi i zena i kad su mladi, kad su deca, tada oni imaju svoj sopstveni sistem po kome su slicni jedni drugima; to ce uskoro biti opis ljudi i zena u pocetku, onoga mladog u njima, njih kao dece.
        A zatim se s vremena na vreme javlja sklonost ka ponavljanju, i to je, dakle, sad i ovde, opisivanje sklonosti ka ponavljanju, a zatim ce doci opisivanje svih nacina na koje mogu postojati razne vrste ljudi i zena. I tada ce se shvatititi potpuna slika svakog coveka, ono sto je osnovno kod svih pojedinaca, njihova osnovna priroda, mesavine u njima, snaga i slabost svega sto je u njima, njihove najintimnije odlike, njihov nacin misljenja, njihovo bice, i onda cete imati potpunu sliku o svakome od njih. Onda je sve sto oni u zivotu cine jasno do potpunog razumevanja, njihov nacin zivota, njihove naklonosti, kako jedu, njihov ukus, pusenje, misljenje, psovke, pice, rad, ples, hod, razgovor, smeh, spavanje, sve kod njih. To su onda potpuna bica, ona su ono sto su po svojoj sustini, ponavljanje koje se ispoljava kod njih predstavlja opis svakog pojedinog medju njima.

Za mene je oduvek sav zivot bio ponavljanje.
Ovo je sad jedan opis onoga sto ja osecam.

Kao sto rekoh, slusati ponavljanje coveka cesto dovodi do razdrazenosti, medjutim, ceo zivot je u neprestanom ponavljanju, sve u bicu je stalno ponavljanje, sto vise ponavljanja dovodi me do potpunog razumevanja
       Svako mi postepeno postaje celina. Svako postepeno postaje celina u meni.
Uskoro zatim pocinje da mi bruji kroz usi i oci i kroz cula ono ponavljanje koje se ispoljava kod svakog pojedinca, da su to oni, a zatim to postepeno od svakog od njih stvara celinu. Ponavljanje zatim postepeno dovodi do toga da onaj koji ga vrsi stice sklonost ka ponavljanju kao prirodnu osobinu, postaje potpuni izraz koji izrazava celokupno bice svakog pojedinca takvog kakvog smo ga upoznali. Ponekad je potrebno da nekkog poznajemo dugo godina pre no sto ponavljanje koje sacinjava tu licnost postane stalan prizvuk koji prati toga coveka kao urodjena sklonost ka ponavljanju koju postepeno ispoljava svaki pojedinac.                Ponekad je potrebno poznavati izvesno lice duzi niz godina pre no sto ponavljanje pruzi jasnu sliku takvog pojedinca. Razne prirode su ponekad tako isprepletane u nekim ljudima da je ponavljanje kod njih pomesano s menjanjem.
Onda se ubrzo dobija upotpunjena slika svakoga. Ponekad je tesko poznati ga kod nekih, jer ono sto oni kazu da je kod njih ponavljanje nije stvarno ponavljanje njih, nije potpuno ponavljanje za njih. Ponekad prodju mnoge godine kako poznajemo izvesne ljude pre no sto se ponavljanje celoga njihovog bica jasno ispolji. Kao sto rekoh, coveka cesto izvodi iz strpljenja kad slusa ponavljanja ljudi, a uvek je takvo ono ponavljanje koje se pretstavlja da dolazi iz ljubavi prema ponavljanju koje je potpuna slika svakog pojedinca, takav pojedinac uspeva zatim da ta nestrpljivost predje u strpljivo potpuno razumevanje.

Ljubav prema ponavljanju je jedan nacin postojanja.
Ovo je sad opisivanje takvog osecanja.

Poznajem mnoge ljude i oni to znaju. Svi oni ponavljaju i ja to cujem. Ja to volim i to kazem i sad hocu o tome da pisem. Ovo je sad opisivanje moje ljubavi prema ponavljanju.Ja to cujem i to volim i pisem o tome. Oni to ponavljaju. Oni se u tome izivljavaju i ja to cujem i vidim i volim i pisacu sad i uvek o tome. Ima raznih vrsta ljudi i zena i ja to znam. Oni to ponavljaju i ja to cujem i volim. Ovo je sad opisivanje nacina na koji oni to cine.
Ovo je sad opisivanje toga kako ja to volim.

        A sad cu da govorim o tome sta za mene znaci ponavljanje, o ljubavi koja u meni postoji prema ponavljanju.
Ponekad svako postaje celina za mene. Ponekad svako predstavlja upotpunjenu sliku za mene. Postepeno svako postaje celina za mene, kod nekih, opet, citav zivot prodje pre no sto postanu celina za mene.
Za mene postoji upotpunjena slika o njima onda kad raspolazem upotpunjenim razumevanjem njihove osnovne prirode ili priroda izukrstanih u njima s njihovom osnovnom prirodom ili odvojenih u njima.
         Tu je onda slika onoga sto su kazali i uradili i osetili, i onoga sto im se dogodilo. Tu je onda slika njihovog zivota. Ponavljanje je stalno prisutno u svima njima. Njihovo ponavljanje izbija iz njih, i postepeno jasno otkriva svakome ko ih izbliza posmatra prirodu i prirode koje su izukrstane u njima.
Ponavljanje, kao sto rekoh, cesto deluje veoma razdrazujuce dok se slusa od onih od kojih dolazi, a zatim se postepno stalozi u upotpunjenu sliku o njima. Ponavljanje je cudesna stvar kod zivih bica. Tako dakle svacija priroda postaje jasna onome ko slusa ponavljanje koje izbija iz svakog coveka.
A sad cu da pruzim jedan kratak opis ljubavi prema razumevanju potpune slike o svakoj licnosti do koje dolazi onaj ko stalno i istrajno slusa sve ponavljanje. To je, dakle, prikaz ljubavi za ponavljanjem u meni, ljubavi u meni za upotpunjeno razumevanje slike svakog coveka, onakve kakvu postepeno dobijamo o svakom kad ga strpljivo i postojano slusamo i gledamo ukoliko se ponavlja. Ovo je sad kratak opis te ljubavi. Ovo je sad jedan kratak prikaz o tome od pocetka.
Ja dakle, uvek slusam i uvek se iznova i iznova vracam da slusam svakog. Uvek, dakle, mislim na ponavljanje u svakome i osecam ga. Ponekad cu, dakle, dobiti upotpunjenu sliku o svakome. Svako je, dakle, odvojen i za sebe i pripada nekoj vrsti ljudi ili zena.
       Ponekad jej potrebno mnogo godina poznavati nekoga pre no sto ponavljanje u njemu pruzi jasnu sliku takvog stvorenja. Ponekad prodje mnogo godina u poznavanju nekoga pre no sto ponavljanje celokupnog bica u takvom stvorenju izidje na videlo, pruzi upotpunjeno razumevanje o njemu onome ko ga slusa, pazljivo posmatra, cuje sva ponavljanja sto poticu od njega.
Kao sto rekoh, sklonost ka slusanju, sklonost da se uvek cuje sve ponavljanje, uspevanje da se potpuno razume svako stvorenje predstavlja za izvesne licnosti prirodan nacin bitisanja. Ovo je sad dalji opis osecanja koje takva licnost nosi u sebi, ovo je sad dalji opis nacina na koji se slusanjem ponavljanja dolazi do potpunog razumevanja. Ovo je sad dalji opis nacina na koji postepeno ponavljanje stvara kod svakoga upotpunjenu sliku o coveku.
Ima mnogo ljudi koje poznajem i to sve vise i vise saznajem. Svi oni ponavljaju i ja to cujem. Sve vise i vise to razumevam. Stalno sve vise i vise to slusam, stalno sve vise i vise to sadrzava upotpunjenu sliku u sebi.
       Svako ima svoje sopstveno bice u sebi. Svako pripada; nekoj vrsti ljudi i zena. Mnogi sadrze u sebi neku vrstu mesavine raznih vrsta ljudi i zena. Postepeno to jasno izbija iz njih u ponavljanju koje se neprestano obavlja tokom citavog zivota. Postepeno izbija to iz njih do najtananije postpunosti, do najintimnijih njihovih osobenosti. Uvek to izbija iz njih kao ponavljanje. Uvek to izbija kao ponavljanje, iz njih. Sve do potpunog razumevanja oni to ponavljaju, svi oni i, onda, svako ko ih posmatra moze da ih razume. Uzivanje je to za svakog ko voli ponavljanje kad ponavljanje u svakom stvorenju neprestano obnavlja sliku o potpunom bicu u njemu. To je snazno radosno zadovoljstvo za svakoga onog ko voli ponavljanje i upotpunjeno razumevanje.
Kao sto sam cesto govorila, poneko nas godinama zavarava. Ponavljano slusanje takvih ljudi ne otkriva upotpunjeno bice koje se u njima nalazi. Ponekad mnoge godine prodju uslusanju ponavljanja jedne takve licnosti i njeno bice ne pruzi potpunu sliku ni za koga od onih koji je slusaju. A ponekad iz njih glasnije izbije neko ponavljanje koje dotle nije bilo jasno ni za cije culo sluha, i onda je to upotpunjeno bice za nekoga ko slusa ponavljanje koje izbija iz jedne takve licnosti.
Ovo je, dakle, sad jedan opis sklonosti prema ponavljanju koje postoji kod nekih. Ovo je, dakle, sad jedan opis sklonosti prema ponavljanju koja postoji u odredjenoj licnosti.
Ima mnogo ljudi koje poznajem i oni to znaju. Svi oni ponavljaju i ja to cujem.
Sve vise i vise to razumevam.

     Volim to i kazem to. Volim to i uvek cu to da kazem.
Oni se u tome izivljavaju i ja to vidim i cujem. Oni to ponavljaju i ja to cujem i vidim, ponekad to uvek i razumem, ponekad je to upotpunjena slika svakog pojedinca dobijena na taj nacin, i ja cu jednom prilikom da iznesem upotpunjenu sliku svakoga od njih, onakvu kakvu sam dobila zahvaljujuci ponavljanju.
Svako stalno ponavlja celoga sebe. Svako ponavlja celoga sebe, takvo ponavljanje je uvek u njima i tako ce jednom neko ko ih posmatra steci upotpunjeno razumevanje celine svakoga od njih, steci ce upotpunjenu sliku svakog coveka i svake zene koje je ikad upoznao u toku njihova zivota, svakog coveka i svake zene koji su ziveli ili zive ili ce ziveti i koje je takav posmatrac upoznao tokom svojeg zivota.
     Ovo je, dakle, slika mnogih ljudi i zena, jednom ce to biti slika svakog ljudskog bica.
       Kao sto rekoh, svako stalno ponavlja celoga sebe. Kao sto rekoh, ponekad ce biti potrebno da se mnogo godina slusa ponavljanje jedne licnosti dok celokupno njeno bice ne postane pristupacno razumevanju onoga ko voli ponavljanje, dok ne dodje do saznanja da svako uvek ponavlja celoga sebe.
       Ovo je, dakle, nacin da takav covek, covek koji smatra da voli ponavljanje, dodje do saznanja da svako uvek ponavlja celoga sebe i da to dovodi do potpunog razumevanja svakog pojedinca. Ovo je sad opis jednog takvog nacina slusanja ponavljanja.
      Svako uvek ponavlja celoga sebe. Mnogi ljudi neprestano slusaju svekoliko ponavljanje koje dolazi od njih tokom njihovog zivota. Neki smatraju da to znaci voleti ponavljanje koje uvek iz svakog stvorenja izbija kao sve o njemu. Ovo je sad opis takvog ponavljanja i upotpunjenog razumevanja svakoga ko se ponavlja u toku svoga zivota.
        Svako stalno ponavlja celoga sebe. Covek koji voli ponavljanje da bi dosao do upotpunjenog razumevanja mora uvek da ima u sebi otvoreno osecanje, da ima culo za najtananija odstupanja u ponavljanju, ne sme nikad tako da utone u pouzdanu postojanost svih ponavljanja da ne cuje najtananija odstupanja. Ako covek otupi pod stalnim udarcima ponavljanja, on nece dobiti upotpunjenu sliku o svakome i pored toga sto svako ponavlja celoga sebe.
        Taj nece upoznati ono bice koje stvarno zivi u ljudima koje posmatra.
Kako sto rekoh, svako stalno ponavlja celoga sebe. Kao sto rekoh, ponekad je potrebno mnogo godina slusanja, gledanja, zivljenja, osecanja, sklonosti prema ponavljanju koja postoji kod nekih ljudi pre no sto covek dodje do upotpunjenog razumevanja. Ovo je sad opis takvog jednog nacina slusanja, vidjenja, osecanja, zivljenja, voljenja, ponavljanja.
      Skoro svako voli necije ponavljanje. Skoro svako, dakle, dolazi do saznanja o necijem bicu voleci to ponavljanje kod njega, ponavljanje koje izbija iz njega. Ima ih koji vole svacije ponavljanje; ovo je sad opis takve ljubavi kod jedne vrste ljudi.
      Skoro svako voli necije ponavljanje. Svako stalno ponavlja celoga sebe. Ovo je sad opis kako se dobija upotpunjeno razumevanje ponocu sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod svih ljudi prema ponavljanju koje uvek izbija iz njih kao potpuna slika o njima. Ovo je sad opisivanje kako se uvi da se slusa svekoliko ponavljanje koje svaki covek uvek vrsi prikazujuci sebe u celini.
      Sad cu da govorim o znacaju koji ponavljanje ima na mene, o ljubavi koje u sebi nosim prema ponavljanju.
      Za mene se oduvek od samog pocetka ceo zivot predstavljao kao ponavljanje. Ovo je sad opisivanje ljubavi prema ponavljanju kao sustine bica. Ovo je sad izlaganje ucenja o tome kako treba da se slusa ponavljanje da bi se doslo do upotpunjenog razumevanja.
       Da nastavim sad dajuci potpun opis o tome kako ponavljanje dobija smisao, kako postaje, kako covek treba da razlikuje razna znacenja u ponavljanju. Ponekad je veoma tesko razumeti znacenje ponavljanja. Nekad ce se dobiti potpuna slika izvesne licnosti kod koje postoji ljubav prema ponavljanju, sve do upotpunjenog razumevanja.
       Sad cu dati kratak opis jedne takve licnosti.
       Nekad ce se dobiti potpuna slika svekolikog ponavljanja do upotpunjenog razumevanja. Nekad ce se, dakle, dobiti potpuna slika o svakome ko je nekad ziveo ili zivi ili ce ziveti.
     Nekad ce se dobiti potpuna slika nekoga kod koga postoji ljubav prema ponavljanju do upotpunjenog razumevanja njega kao bica. Nekad ce se, dakle, dobiti potpuna slika mnogih zena i mnogih ljudi.
Ovo je, dakle, neka vrsta opisivanja izvesnih licnosti koje imaju sklonosti ka ponavljanju do upotpunjenog razumevanja njih kao bica. Onda ce se dobiti potpuna slika izvesnih ljudi.
       Sve vise i vise ce se onda dobijati slika mnogih ljudi i mnogih zena od pocetka do kraja njihova zivota, iz doba kad su odojcad i deca i kad su mladici u razvojui mlade zene u razvoju i odrasli mladi ljudi i zrele mlade zene u razvoju i odrasli mladi ljudi i zrele mlade zene i sredovecni ljudi i zene i ljudi koji stare i zene koje stare i starci i starice.
       Sve vise i vise ce se onda dobijati slike svih postojecih vrsta ljudi i zena.
Ovo je sad kratak opis sklonosti ka ponavljanju kao sustine bica. Ovo je sad kratak opis sklonosti ka ponavljanju kod odredjene licnosti.
       Sklonost ka ponavljanju je jedan nacin postojanja. Ovo je sad jedan opis takvog postojanja. Sklonost ka ponavljanju je u izvesnom smislu zemaljnsko osecanje. Neka deca pokazuju sklonost ka ponavljanju za sitnice i za pricanje prica, kod druge dece se to ispoljava kao neka dublja osobina njihovog bica. Postepeno to dolazi do izraza u njima u citavom njihovom decjem bicu, u tome kako jedu, u njihovoj igri, plakanju i smehu. Sklonost ka ponavljanju je, dakle, na neki nacin zemaljsko osecanje. Ono je kod nekih veoma jako. Ono je veoma jako kod mnogih, kod dece i u starosti. Veoma je jako kod mnogih, kod dece i u starosti. Veoma je jako kod mnogih u svim oblicima cudljivosti, veoma je jako kod nekih od pocetka do kraja njihova zivota. Ovo je sad neka vrsta opisivanja takve osobine u jednoj licnosti.

    Kao sto rekoh, sklonost ka ponavljanju je, u neku ruku, zemaljska stvar. Kod nekih ponavljanje predstavlja ono sto licnosti daje cvrsto osecanje postojanja. Kod neke dece je razvijenije osecanje ponavljanja prilikom jela i igranja, kod druge prilikom pricanja prica i uzivljavanja u njih. Sve vise i vise u toku zivota kod mladih ljudi i mladih zena u razvoju i kod zrelih mladih ljudi i mladih zena u razvoju i kod zrelih mladih ljudi i mladih zena i sredovecnih ljudi i zena, sve vise i vise se javljaju razlike u sklonosti ka ponavljanju kod rraznih vrsta ljudi i zena, kod jednih sklonost ka ponavljanju dolazi do izraza vise, a kod drugih manje. Sklonost ka ponavljanju kod nekih predstavlja stalno razvijanje zemaljskog bica u njima, kod nekih je to put kojim se dolazi do upotpunjenog razumevanja. Sklonost ka ponavljanju je, dakle, kod nekih prirodan put kojim se dolazi do potpunog postojanja. Ovo je sad neka vrsta opisivanja takve osobine u jednoj licnosti.
        Ponavljanje se, dakle, vrsi stalno u toku celog zivota. Svako, dakle, neprestano ponavlja celo svoje bice, celokupnu svoju prirodu. U jednom stvorenju treba da postoji mnogo ljubavi prema ponavljanju da bi ono bilo u stanju da slusa svekoliko ponavljanje kod svakoga. Gotovo svako voli svekoliko ponavljanje kod ponekog. Ovo je sad jedna vrst opisivanja ljubavi prema ponavljanju, prema celokupnom ponavljanju kod svakog.
        Da pocnemo opet s decom. Da pocnem opet s ponavljanjem koje se javlja kod njih. Da pocnem opet sa sklonoscu za ponavljanjem koja postoji kod njih. Kao sto rekoh, kod neke dece se sklonost ka ponavljanju javlja u pogledu jedla, u pogledu osecanja srdzbe, kod velikog broja dece postoji sklonost ka ponavljanju u pogledu pricanja prica, kod mnoge dece postoji skklonost ka ponavljanju svega sto je smesno, za pravljenje sala ili za zadirkivanje, kod mnoge se nailazi na sklonost ka ponavljanju u vezi sa igrama svake vrste. Skoro svako dok se nalazi u dobu detinjstva, skoro svako u tome dobu zivota pokazuje, dakle, snaznu sklonost ka ponavljanju, ona je kod nekih vise kod nekih manje izrazena i ona u njima sve vise i vise dolazi do izraza ukoliko se preobrazavaju u mladice i devojke, a zatim postaju zreli mladi ljudi i mlade zene.
       Da pocnem, dakle, opet s decom i njihovom sklonoscu za ponavljanjem. Gotovo sva deca nose u sebi sklonost ka ponavljanju, ali je neka imaju u mnogo vecoj, a neka u mnogo manjoj meri.
      Sustina sklonosti ka ponavljanju vise se sastoji u pruzanju otpora kao prirodnom nacinu borbe nego u napadanju kao prirodnom nacinu pobedjivanja.
Ali to je jedno veoma zamrseno pitanje.
      Ja znam veoma mnogo o tim nacinima postupanja kod ljudi i zena. Ja to znam i mogu to da kazem, to je jedno veoma zamrseno pitanje i ja ga jos ne poznajem potpuno, te ne mogu jos da kazem sve sto znam o njemu.
Kao sto rekoh, kod sve male dece se u veoma velikom broju nailazi na veoma snaznu sklonost ka ponavljanju. U toku rascenja neka deca zadrzavaju tu osobinu u vecoj, a neka u manjoj meri. Kod neke dece ona sve vise i vise postaje svesno osecanje. Kod mnoge dece ona ne postaje sve vise i vise svesno osecanje. Najveci broj njih kad odrastu i postanu mladi ljudi i mlade zene ne osecaju da u sebi nose sklonost ka ponavljanju kao jedno svesno osecanje.
       Retko ko da ima to u sebi kao svesno osecanje kad je zreo mlad covek ili zrela mlada zena. Poneko ga ima u sebi, to osecanje sklonosti ka ponavljanju koje se stalno razvija; ovo je sad opis toga kod jednog stvorenja.
       Veliki broj ljudi i veliki broj zena nikad nemaju u sebi to svesno osecanje sklonosti ka ponavljanju. Veliki broj ljudi i veliki broj zena nemaju svesti o ponavljanju sve dok kod njih ne nastupi staracko slabljenje. Mnogi ga imaju tokom citavog svog zivota kao svesno osecanje kao cudljiv nacin postupanja. Kod izvesnog broja ljudi svest da stalno ponavljaju sebe u celini postoji kao ozbiljna duznost. Ima, dakle, mnogo i mnogo nacina da ponavljanje bude svesno osecanje, da sklonost ka ponavljanju postane najbitnija osobina licnosti, da sklonost ka ponavljanju postane svesno osecanje.
       Kao sto rekoh, najveci broj dece nosi u sebi sklonost ka ponavljanju, koja je toliko vazna i za njih same i za svu njihovu okolinu. Najveci broj mladih ljudi u razvoju i mladih zena u razvoju imaju u medjusobnom odnosu veoma malo sklonosti ka ponavljanju, najvecim delom, dakle, nemaju tu sklonost jedni prema drugima, ali je imaju prema starijima, kao sto i stariji prema njima imaju sklonost ka ponavljanju, ne sklonost ka ponavljanju po sebi, nego ponavljanje kao nacin na koji oni postoje, ponavljanje celoga sebe, koje svakog trenutka izbija iz njih.
       Kod sredovecnih ljudi i zena postoje veoma razliciti nacini osecanja za ponavljanje, kod nekih je sklonost ka ponavljanju u sve vecoj i vecoj meri svesno osecanje, kod nekih je sve manje i manje naklonosti ka ponavljanju, za njih, skoro kod svih. Skoro svako ima osecanje sklonosti ka ponavljanju prema nekome. Poneko uopste nema takve sklonosti cak ni za ponavljanje koje se obavlja u njemu samome, cak ni za koga od onih koje voli.
       A kod izvesnih licnosti stalno se sve vise i vise razija osecanje naklonosti za ponavljanje prema svima. Veliki broj ljudi nema nikakve naklonosti za ponavljanje prema mnogima iz njihove okoline.
       Ima, dakle, vise nacina na koje covek oseca ponavljanje. Ima vise nacina na koje se dolazi do saznanja o ponavljanju kad g neko vidi i cuje i oseca kod drugoga.
       Sklonost ka ponavljanju je, dakle, znacajna osobina kod ljudi. Ovo je sad opisivanje znacaja sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod nekog.
      Neki nalaze da je zanimljivo ako nadju u sebi da ponavljaju u sebi nekoga svog poznanika ili srodnika i da se to ispoljava u njima, neki nikad nemaju nikakvo osecanje te vrste u sebi, neki nimalo ne mare da imaju tako nesto u sebi. Neki vole da vide tu osobinu u drugima iz svoje okoline, ali ne i kod samih sebe i u sebi. Ima mnogo nacina na koje covek moze da oseca sve te vrste ponavljanja. Jednom ce se dati opis svih tih nacina.

       Da pocnem, dakle, opet sa izvesnim opisom znacaja koji ima sklonost ka ponavljanju kad je snazno izrazena kod nekog coveka ili zene, kad je ona kod njih nacin na koji razumevaju sve u zivotu, a ima ih vrlo mnogo koji stalno zive s tom osobinom. Ovo je opet pocetak jednog kratkog opisa kod jedne licnosti.
Ponavljanje celoga sebe javlja se, dakle, uvek kod svakoga. Ima raznih stupnjeva u postojanju, postoje odojcad i deca, pa onda mladi ljudi i mlade zene u razvoju i zreli mladi ljudi i mlade zene i sredovecni ljudi i zene i ljudi i zene koji stare i koji se nalaze na kraju zivota. Ima mnogo vrsta ljudi i zena i u skoro cemo poceti jedan opis svih onih koji su nekad ziveli ili zive ili ce ziveti. I ovde ce biti dat opis nekih od njih. Da pocnem, dakle, opet sa sklonoscu ka ponavljanju koje postoji kao osnovna priroda u nekima. Da pocnem opet sa razvijanjem te sklonosti kod jedne licnosti.
        Kao sto rekoh, deca nose u sebi jako izrazenu sklonost ka ponavljanju kao svesno osecanje ukoliko se za njih uopste moze reci da tako nesto imaju u sebi.
To im pruza cvrsto osecanje saznanja da su u zivotu sigurni. Ukoliko rastu, ta svest kod njih biva sve jaca, kod drugih sve vise slabi. Kod mladih ljudi i zena u razvoju najcesce ima veoma malo svesnog osecanja sklonosti ka ponavljanju.
U pocetku, dakle, u secanju, ponavljanje je snazno izrazeno u osecanju jedne licnosti, u osecanju mnogih licnosti, u osecanju najveceg broja onih kod kojih je snazno razvijeno zemaljsko osecanje da su deo stvrdnutoga blata koje ih okruzuje.
     To je jedna vrsta postojanja. To predstavlja najznacajniji deo jedne vrste postojanja, postojanja koje se sastoji u borbi putem tromog davanja otpora. Ovo je sad kratak opis jedne licnosti.
     Neki, dakle, zive sporim zivotom, oni mogu da budu veoma brzi u ucenju, neki od njih izgledaju veoma brzi i zustri u ucenju i u delanju, ali to ucenje ima za poneke od njih veoma malo znacaja, ono sto ima znacaja za njih to je polagano ponavljanje otpora u njima. Sad ce doci kratak opis sklonosti ka ponavljanju kod jedne licnosti te vrste.
      O vrstama i nacinima ponavljanja, napadanja i pruzanja otpora kod raznih vrsta ljudi i zena, prakticnih, osecajnih, osetljivih, o svim nacinima postojanja svake licnosti koja je nekad zivela ili zivi ili ce ziveti, ja znam toliko mnogo o svima njima, mnoge od nih su veoma jasne kao vrste ljudi i zena, kao pojedini ljudi i zene, ja tako dobro poznajem njihovo unutrasnje bice, ponavljanje u njima ima tako mnogo znacaja za poznavanje, sto vise upoznajem celokupno njihovo bice, sve ga vise i vise upoznajem u svim oblicima u kojima se ono javlja i ispoljava kod njih; nekad ce se dobiti slika svakog pojedinca, nekad ce se potpuna slika svih ljudi i zena naci u jednoj od takvih licnosti.
      Sad dolazi kratak opis kako dolazi do toga da se u jednoj licnosti dobije slika svih ljudi i zena. Ovo ce, dakle, sad biti kratak opis jedne takve licnosti. Ovo ce, dakle, sad biti kratak opis sklonosti ka ponavljanju koja postoji kod jedne licnosti.
       Ono sto skoro svakog odlikuje na pocetku zivota jeste veoma snazna sklonost ka ponavljanju u njemu. Kod izvesnih ljudi osnovnu prirodu sacinjava njihovo pruzanje otpora. Neke osobe koje pripadaju obema ovim vrstama pokazuju u vecoj ili manjoj meri da kod njih u toku celog njihovog zivota postoji sklonost ka ponavljanju, ona se kod njih razlicito ispoljava, prema tome da li pripadaju jednoj ili drugoj vrsti. Docnije ce biti podrobno opisan nacin na koji se kod njih ta sklonost ispoljava i na koji nacin ona postoji kod raznih vrsta licnosti. Sad ce se dati kratak opis te sklonosti kod jedne licnosti kod koje pruzanje otpora predstavlja nacin borbe kojim se dolazi do pobede. Ovo je sad opisivanje takve jedne licnosti kod koje se sklonost ka ponavljanju razvija u upotpunjeno razumevanje. A sad polako da pocnem.
       Odnos ucenja prema postojanju, misljenja prema osecanju, ostvarenja prema uzbudjenja, sva ta i mnoga druga pitanja veoma su zamrsena. Ponekad ce ona biti predmet opsirnog opisivanja putem raznih vrsta ljudi i zena kod kojih postoje, i kod kojih se ukrstaju, sto ih cini jos zamrsenijim. Nekad ce to biti slika svakog pojedinca. To je izvesno.

izvor 

Pisma iz rata,Jacques Vaché, Lorijn

pismo I

/11.10.1916/ ∗

Gospodinu Andreu Bretonu.

11. oktobar '16.

Dragi prijatelju,

Pišem vam iz kreveta gde su me nesnosna temperatura i fantazija oborile usred dana.

Juče sam primio vaše pismo — Očigledno je da nisam zaboravio ništa od našeg
prijateljstva, koje će, nadam se, trajati — mimovi i sarovi su tako retki — iako vi tek
približno shvatate 'Umor. 1.

Dakle, ja sam tumač Englezima — i unoseći u to totalnu ravnodušnost uz blagu
neozbiljnost kojom volim da začinim službene stvari, šetam od ruševina do sela svoj
kristalni monokl i jednu teoriju o uznemirujućim slikama.

Ja sam redom bio ovenčani spisatelj, poznati crtač pornograf i skandalozni slikar
kubista — Sada, ostajem kod kuće i prepuštam drugima da objasne i prouče moju ličnost
na osnovu ovih gore navedenih.

Ishod nije važan.

Osim toga, zamišljam da sam u nemačkoj Vojsci i to mi polazi za rukom — To je
nešto novo, i uspeo sam da ubedim sebe kako služim protiv saveznika — Šta ćete?...

Idem na odsustvo otprilike krajem meseca, i provešću neko vreme u Parizu — Tamo
treba da se vidim sa svojim zaista najboljim prijateljem kojeg sam potpuno izgubio iz vida.

U nekom narednom pismu će biti — u to ne sumnjajte — portret iz rata — prema
nekom brižljivo precrtanom post-scriptumu.

Gde je T. F.? – Pisao sam poljskom narodu, jednom čini mi se, kao odgovor na dva
zabavna pisma.

Da li bih mogao i vas da zamolim za prepisku? — Pretpostavljam — budući da sam se
latio pera — da ću ubuduće moći da ga koristim lakše; uostalom, već sam vam jednom
pisao ako se dobro sećam.

Osim ovoga — što je malo — Ništa. Britanska Vojska koliko god poželjnija od Francuske, nema mnogo 'Umora.Više puta sam upozorio jednog pukovnika dodeljenog meni da ću mu zabiti parče
drveta u ušeta 2 ) — Sumnjam da me je baš najbolje shvatio — inače ne razume Francuski.

Moj trenutni san je da nosim kratku crvenu košulju, crvenu maramu i duboke čizme – i
da budem član tajnog kineskog društva bez cilja u Australiji — Uostalom, ne poričem da bi
tu moglo biti i nekog vampira.

Da li vaši iluminati imaju pravo da pišu? – Rado bih se dopisivao sa nekim progonjenim, ili nekim „katatoničarem“, bilo kojim.

Čekajući, ponovo čitam Sv-Avgustina (da bih zamislio osmeh poljskog naroda), I pokušao da tu pronađem još nešto osim monaha koji ne zna za 'Umor.

Napisavši ovo, počinjem da čekam odgovor, dragi prijatelju, na ovu neusklađenost na
koju odgovora i nema, i molim vas da verujete u moje sećanje.

Ž. T. H.

Napomena prevodica – Prevod je rađen prema izdanju Les lettres de guerre de Jacques Vaché, K editeur,Paris, 1949. Sva odstupanja od pravopisa, u oblicima reči i interpunkciji, posledica su odluke da se originalni tekst u tom pogledu što vernije prenese čitaocu i time očuva dokumentarno svojstvo Pisama kao i eventualni (anti)estetski efekti koje takva odstupanja mogu imati. Kad god bi objašnjenje nekog od ovih odstupanja moglo biti od koristi čitaocu, uz tekst su stavljene fusnote prevodioca.

1) Autor reč humour piše kao umour, što stvara razliku samo na nivou grafije, jer se inicijalno h u francuskom ne izgovara.
2) U tekstu je onneiles, umesto standardnog oreilles (uši).

MIMOVI I SAROVI –– Titule koje su sebi pripisivali članovi protodadaističke, tzv. „nantske grupe“, koju su 1913. godine osnovali gimnazijalci Žak Vaše, Ežen Ible (Eugène Hublet ), Pjer Biserije (Pierre Bissérié) i Žan Sarman (Jean Sarment). Od tri publikacije koje su ostale iza ove anarho-dendističke grupe, Vaše je pouzdano učestvovao u dve (En route, mauvaise troupe, 1913; četiri broja Le Canard sauvage, 1913/14) gde je objavio svoje prve pesme, jednu priču i devet kraćih recenzija knjiga. U okviru grupe je uspostavljena i poštovana jedna hijerarhija bića na čijem su se vrhu nalazili superiorni I suptilni mimovi i sarovi. Reč „mim“ (od mim, antički dramski oblik), prema rečima koje Sarmen pripisuje Vašem, odabrali su jer je svojom zvučnošću evocirala ,,mističnu veličanstvenost tišine koja sebe izražava“; to je takođe i naslov knjige nantskog autora Marsela Švoba (Marcel Schwob) koja se pojavila krajem 19. veka. Reč „sar“ označava titulu asirskih kraljeva i preuzeta je najverovatnije od okultističkog pisca Žozefena Peladana (Josephin Péladan), poznatog kao Sar Peladan. Smeštanje generala na dno ove hijerarhije bića potcrtava antimilitarsitički duh ove grupe, čiji su se članovi, između ostalog, pobunili i protiv zakona kojim je vojni rok bio produžen na tri godine. (Sve napomene ove vrste ispod teksta pisama su napomene priređivača.)

'UMOR –– Prvo pominjanje Vašeove koncepcije 'umora (videti uvodni tekst u temat). Vaše će o
'umoru pisati u pet pisama upućenih Bretonu, i svih pet pisama je prevedeno u ovom izboru.

TUMAČ ENGLEZIMA –– Pošto je poticao iz bilingvalne porodice i od detinjstva govorio i engleski,
Vaše je tokom rata uglavnom bio angažovan kao tumač britanskim i američkim trupama u Francuskoj. Šest meseci pre mobilizacije (od leta do decembra 1915. godine) Vaše je proveo u Engleskoj, ali se o ovom njegovom periodu života ne zna gotovo ništa.

T.F. –– Inicijali Teodora Frankela koga Vaše u pismima Bretonu redovno naziva poljski narod. (Videti napomenu uz pismo br. 6)

NE PORIČEM DA BI TU MOGLO BITI I NEKOG VAMPIRA –– Pogledati fusnotu br. 3 uz Bretonov predgovor iz 1919. godine.

ILUMINATI –– Misli se na pacijente sa kojima je Breton radio u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dijezu u jesen 1916; Breton se tu prvi put sreće sa psihijatrisjkom praksom i upoznaje sa
Frojdovim učenjem, što će, kao što je poznato, biti od presudnog značaja za evoluciju njegovih ideja i
kasnije teorijsko uobličenje nadrealizma.

___________________________________

pismo II

 /29.04.1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

29. 4. '17.

Dragi prijatelju,

Odmah vaše pismo.

Suvišno je — zar ne? uveravati vas da ste i dalje na ekranu — Pišete mi „laskavo“
pismo — Najverovatnije da biste me uljudno primorali na odgovor koji je velika
komatozna malodušnost stalno odlagala — Zapravo, koliko dugo već, prema mišljenju
ostalih?...

Pišem vam iz jednog bivšeg-sela, iz jednog veoma tesnog svinjca obloženog pokrivačima — Sa engleskim vojnicima sam — Ovde su dosta uznapredovali ka protivničkoj strani — Veoma je bučno — Eto.

Drago mi je što čujem da ste bolesni, dragi moj prijatelju, malo — Dobio sam pismo od T. F. skoro ne-zabrinjavajuće — taj dečko me rastužuje — premoren sam od osrednjosti, i odlučio sam da zaspim na neodređeno vreme — sam napor buđenja zbog ovih nekoliko strana teško mi pada; možda će biti bolje sledeći put — Izvinite — zar ne? zar ne? Ništa tako ne ubije čoveka kao obaveza da predstavlja zemlju — Takođe.

S vremena na vreme — da ne bih ipak bio osumnjičen za slatku smrt, poneka prevara ili priateljsko 3) tapšanje po nekoj bliskoj lobanji uveri me da sam ja jedan podli gospodin — Danas, predstavljen generalu Divizije i Eštabu 4 ) kao čuveni slikar — (Mislim da pomenuti ima 50 ili 70 godina — možda je i mrtav — ali ime je tu) — Oni (General i Eštab) se otimaju oko mene — zanimljivo je to i zabavljam se pogađajući kako će se sve to izjaloviti — U svakom slučaju... Inače... A i po tom pitanju sam dosta ravnodušan, mada u suštini — to nije smešno — nije smešno uopšte. Ne.

Da li ste sigurni da je Apoliner još uvek živ, i da je Rembo ikada postojao? Što se mene tiče, ja ne verujem — Ja vidim samo Žarija (ipak, šta ćete, ipak... IBI) — Čini mi se izvesnim da je Marija Loransen još uvek živa: i dalje određeni simptomi to potkrepljuju
— Da li je to sasvim sigurno? — a opet, mislim da je prezirem — da — to je to, večeras je prezirem, šta ćete?

A onda mi tražite definiciju 'umora — tek tako! —

U BITI JE SIMBOLA DA BUDU SIMBOLIČNI

dugo mi se činilo dostojnim da bude to, budući da je sposobno da u sebi sadrži mnoštvo živih stvari: PRIMER: poznat vam je užasni život budilnika — to je jedno čudovište koje me je uvek užasavalo zbog količine stvari koje njegove oči oslikavaju i načina na koji taj poštenjačina zuri u mene kada ulazim u sobu — zašto on ima toliko 'umora, zašto dakle? Ali eto: to je tako i nikako drugačije — I u 'umoru takođe ima toliko toga zadivljujuće IBIJEVSKOG — kao što ćete videti — Ali to svakako nije — konačno, i 'umor isuviše proističe iz utiska da ga ne bi bilo veoma teško izraziti — Mislim da je to jedno osećanje — Zamalo da kažem osećaj 5) — takođe — teatralne (i nevesele) uzaludnosti svega.

KADA NEKO ZNA.

I zato su zanosi — (to je pre svega bučno) — drugih mrski — Jer — zar ne — Mi imamo Genij — budući da poznajemo 'UMOR — I dakle sve — vi u to uostalom nikada niste ni sumnjali? — nam je dozvoljeno — Sve je to, uostalom, prilično dosadno.

Priključujem jednog dobričinu — i to bi se moglo zvati OBSEDNUTOST 6 )— ili bolje — da — BORBA ZA SOMU I OSTALO 7 )— da.

Dugo me je pratio, i posmatrao me nebrojeno puta u neopisivo gadnim rupama —Mislim da pomalo pokušava da me obmane — osećam prema njemu veliku privrženost, između svega ostalog.

Ž. T. H.
Svakako recite poljskom narodu da hoću da mu pišem — a naročito da ne ode tek tako ne ostavivši adresu.
Pisati olovkom sa obe strane papira tako je dosadno.

3) U tekstu je hamical, umesto standardnog amical (prijateljski), što je još jedan primer Vašeove igre sa fonemom/grafemom h.
4) U tekstu je Tat-major, umesto standardnog Etat-major (glavni ratni štab).
5) Ovo je jedan od najčešće prevođenih i citiranih odlomaka iz Pisama, jer predstavlja jednu od najpreciznijih formulacija onoga što Vaše podrazumeva pod ’umorom. Odlomak je, međutim, nemoguće prevesti tako da se očuvaju sva značenja francuskih reči sensation (prevdeno sa osećanje, ali može začiti i utisak, osećaj, senzaciju) i sens (prevedeno sa osećaj, a može značiti i čulo, oset, osećanje), kao i da se očuva prisutna igra zvučnom podudarnošću reči. Za ove oblike opredelili smo i kako bi odlomak ostao prepoznatljiv u okviru njegovih dosadašnjih prevoda na srpski.
6)U tekstu je obcession, umesto standardnog obsession.
7) Ili „borba ukupnog i preostalog, borba sume i ostatka“. Pošto je sintagma ispisana verzalom, nije moguće pouzdano se opredeliti u pogledu značenja reči somme koja označava sumu, zbir, ukupnost, ali može biti i naziv reke Some (Somme) u severnoj Francuskoj, na kojoj se leta 1916. godine odigrala čuvena bitka u Prvom svetskom ratu.


MARIJA LORANSEN (Marie Laurencin) –– Francuska slikarka, grafičarka i ilustratorka knjiga,
Apolinerova prijateljica i muza, pripadala je kubističkom krugu oko Pikasa; Breton joj je 1917. posvetio sonet L’an suave. Rat je provela u egzilu u Španiji.

PRIKLJUČUJEM JEDNOG DOBRIČINU –– Ovaj odlomak se najverovatnije odnosi na Vašeov crtež,autoportret, koji se u Galeriji nalazi pod brojem 10. U pismu od 16.6.1917, koje u ovom izboru nije prevedeno, na isti ovaj crtež se najverovatnije odnosi i odlomak: „Jeste li pre nekih mesec dana, čini mi se –– primili jednu nasmejanu osobu, vrlo iritantnu, sa figurama svuda oko nje, koja me je često ––iz besa? –– do suza nasmejala –– ona je, mislim, predsedavala neko vreme mojim ratničkim
skakutanjima i bio bih, priznajem, razočaran ukoliko bi se zagubila.

 

pismo III

/04. 06. 1917/

Gospodinu Andreu Bretonu.

4. 6. '17.

Dragi prijatelju,

Nadam se da ću vas pri narednom prolasku — (oko 15. ili 20) kroz Pariz — tamo videti — Isto sam napisao i poljskom narodu za slučaj da prevarantska pošta zagubi pismo— hoćete li mi odgovoriti da li će vas Pariz zadržati još malo u tom periodu?

Veoma je vrelo, prašnjavo i znojavo — ali šta ćete, to mora da je namerno —
Povorke velikih motornih kamiona rastresaju jaru i posipaju sunce kiselinom — Kako je to smešno! — Apoliner — koga briga! — ulašteni magazini sa plavokosim girls i obrijanim nozdrvama konja-detektiva stvarno su lepi... „the girl I love is on a magazine cover“ — Tim gore! tim gore! — A onda, šta to i znači kad je već tako — Ipak, sa kraja topovske granate, beli jorgovani koji se znoje i padaju od starih samotnjačkih naslada, mnogo me nerviraju — letnji prodavci cveća na asfaltu gde creva za zalivanje prskaju po uparađenima — Veoma je toplo i osobe sa lornjonima raspravljaju o berzi čini mi se, sa izgledom domaćica — Ipak, i dalje me ti mirisi starih izrendanih dinja i kanalizacije zaista
teško mogu zavarati!... — A onda i ta mlada kurva sa njenim rubljem koje visi i njenim vlažnim mirisom — ! — Jedna zaobljena i zelena muva pliva u čaju, slepljenih krila — E
pa koga briga — eto, to je sve — Well.

— Well — Očekujem od vas pismo, ako biste bili ljubazni, dok se banalno zujanje aviona ponosi čupercima belim od praha, i dok ta grozna ptica proleće pravo u blistavilo, ispuštajući tanak mlaz sirćeta.
Vaš prijatelj.

Ž. T. H.

P.S. — U prilogu šaljem pismo poljskom narodu čiju adresu stvarno ne mogu da pronađem.
_______________

U NAREDNOM PROLASKU KROZ PARIZ –– Vaše će zaista boraviti u Parizu krajem juna 1917, I tada izazvati čuveni skandal na premijeri Apolinerove „nadrealističke drame“ Tiresijine dojke. Obučen u uniformu engleskog vojnika, Vaše je ,,ušao u salu držeći revolver u ruci i govoreći da će ispaliti nekoliko hitaca u publiku“, anticipitajući ovime ne samo buduće dada „skandale radi skandala“ već I ono što će Breton u drugom manifestu nazvati „najjednostavnijim nadrealističkim činom“. Povodom ove Apolinerove drame prvi put je skovana reč „nadrealizam“, koja uskoro postaje popularna među budućim dadaistima i nadrealistima, i koju oni najpre koriste za eksperimentalne tehnike automatskog i oniričkog pisanja, da bi od 1924. ona bila odabrana za naziv čitavog pokreta. Zato istraživači mogu da lapidarno zaključe kako je Apoliner dao reč, Breton napisao prvi manifest, a Žak Vaše prvi oličavao nadrealistički život i duh (Rozmont).

THE GIRL I LOVE IS ON A MAGAZINE COVER –– Deo refrena popularne pesme The Girl on the Magazine Cover. Autor ove melodije, američki kompozitor Irving Berlin, napisao je, između ostalog I God Bless America i Alexaner’s Ragtime Band.

 

 

 

 

pismo IV

/18. 08. 1917/
Gospodinu Andreu Bretonu.

18. 8. '17.

Često sam mislio da vam pišem posle vašeg pisma od 23. jula — ali nikako nisam uspevao da postignem konačan oblik izraza — i nisam ga još uvek postigao — Nakon svega smatram da je bolje da vam pišem rizikujući da u momentu improvizujem — o jednom tekstu skoro poznatom, pa čak i pomalo promišljenom. Razmišljaćemo o stvaranju kada nas zamke našeg razgovora budu odvele do niza aksioma uglavnom poznatih kao „'umor“ (izgovorite: 'umoran, jer je svejedno „humorističan“!) tema vaše predstave mi se dopada sve u svemu — Ne mislite li da bi možda bilo dobro uvesti (trenutno mi to nije naročito značajno) — prelazni tip između carinika i vašeg „modernog“ br. 1 — neku vrstu predratnog tapira 8) , neopterećenog prošlošću, ne sasvim oslobođenog od mnoštva
raznovrsnih sujeverja, a u stvari već tako oporog od egoizma — neku vrstu gramzivog i
pomalo zanesenog varvarina — Uza sve to... A opet, o čitavom TONU našeg podviga tek
treba da odlučimo — Ja bih želeo da on bude suv, bez književnosti, a naročito ne u smislu „UMETNOSTI“.

Uostalom,

UMETNOST ne postoji, bez sumnje — Dakle, izlišno je pevati o njoj — pa ipak! stvaramo umetnost — jer je to prosto tako — Well — šta se tu može?


Dakle, mi ne volimo ni UMETNOST, ni umetnike (dole Apoliner) I koliko je samo
TOGRAT U PRAVU ŠTO UBIJA PESNIKA! — Pritom, budući da je neophodno isprati
grlo sa malo kiseline ili starog lirizma, neka to bude brzim trzajem — jer lokomotive idu
brzo.

Modernost isto tako dakle postojana i ubijana iz večeri u veče — Ne znamo za
Malarmea, bez mržnje — ali on je mrtav — Ali više ne poznajemo ni Apolinera, ni Koktoa
– Jer — Sumnjičimo ih da se isuviše svesno bave umetnošću, da olako prepravljaju
romantizam uz pomoć telefonske žice, a da ne poznaju dinamo mašine. TE Zvezde se i
dalje skidaju! — to je dosadno — a onda, ne govore li ponekad preozbiljno! Čovek koji
veruje, radoznao je.

ALI POŠTO SU NEKI ROĐENI KAO GALAMDŽIJE..................................................


Eh da — vidim dva načina da se sve ovo pokrene — Formiranjem ličnog utiska uz
pomoć plamenog sudara retkih reči — ne često, recite — ili pak crtanjem uglova, ili
kvadrata očišćenih od osećanja — trenutnih, naravno — Ostavićemo Časnost logičnom —
uz obavezu da nam protivureči — kao i svi drugi.

O APSURDNI BOŽE! — jer sve je protivurečnost — zar ne? — i biće 'umoran onaj
koji se još uvek ne bude prepustio skrivenom i podmuklom životu svega. — O Moj
budilniče — oči — i licemeru — koji me toliko prezireš!... i biće 'umoran onaj koji bude
osetio žalosnu varku univerzalnih nazovi-simbola.
— U njihovoj je prirodi da budu simbolični.
— 'Umor ne bi trebalo da stvara — Ali šta se tu može? — Priznajem malo 'UMORA
LAFKADIJU — jer on ne čita i stvara samo kroz zabavna iskustva — kao što je ubistvo
— i to bez satanskog lirizma — moj stari truli Bodleru!!! Naša umetnost treba da bude
pomalo suva; mašinerija — štamparske prese na smrdljiva ulja — zuji — zuji — zuji...
zviždi! — Reverdi — kao pojeta 9) zanimljiv, a dosadan u prozi, Maks Žakob, stari moj
šaljivdžijo — MARIONETE — MARIONETE — MARIONETE — želite li lepe
marionete od bojenog drveta? — dva oka — ugašen plamen i kristalni kolut monokla —
sa pisaćom-mašinom-hobotnicom — Više volim.

        Sve ovo vas ponekad previše razdražuje — ali odgovorite mi — Ponovo prolazim
kroz Pariz prvih dana oktobra, možda bismo mogli dogovoriti neki sastanak-uvodnik —
Kakva lepa buka! — Nadam se da ću vas videti u svakom slučaju.

Budite sigurni da ste mi u najboljem sećanju.

Ž. T. H.

—
8) U francuskom reč tapir u žargonu označava studenta Ecole normale superieure, posebno onog koga privatno podučava drugi student iz iste škole.
9) U tekstu je pohète, umesto standardnog poète; još jedan primer Vašeovog poigravanja sa morfologijom reči , i posebno grafemom/fonemom h. Pojeta (pohete) ima pogrdno značenje, označava pesnika koji ne zna za 'umor I ,,nije naučio lekciju svog doba”.

TOGRAT [...] ŠTO UBIJA PESNIKA –– Horacije Tograt (Horace Tograth), junak Apolinerove
satirično-burleskne priče Ubijeni pesnik (Le poète assassiné, 1916) koji pokreće planetarni progon
„parazitske rase“ pesnika; priča se završava ubistvom visokoparnog pesnika Kroniamantala.

PRIZNAJEM MALO UMORA LAFKADIJU –– Radi se svakako o junaku Židovog kratkog romana
Podrumi Vatikana (Les Caves du Vatican), dendiju koji živi rukovodeći se konceptom tzv.
bezinteresnog, nemotivisanog, proizvoljnog čina (acte gratuit), na osnovu kojeg će u romanu počiniti I ubistvo. Vašeova pisma na mnogim mestima o ubistvu govore, gorko i crnohumorno, kao o
„zabavnom iskustvu“. Ristić primećuje kako je Vaše bio „čudna ličnost koja je ’simbolizovala sav
nemir, očajanje, kontradikciju, hrabrost inteligencije’ koji su na dnu onog tajanstvenog ’novog duha’ štoće Breton strasno i uzaludno hteti da upozna da odgonetne...“ i „svakako jedinstven primer u životu potvrđene nesvodljive slobode čoveka i na delu ostvarene poezije podsvesti. Lafcadio je bio na hartiji manje smela zamisao onoga što Gide zove acte gratuit no Vaché u stvarnosti.“ Vaše je uradio
nekoliko studija za planirani portret Lafkadija

izvor

Jacques Vaché, Lorijn

 

Poezija Mileninih boja

Sa otvaranje izložbe u New Yorku,1943

"Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo", zapisao je u studiji o Mileni Pavlović Barili Miodrag B. Protić, koji je Milenu otkrio i predstavio našoj javnosti.
"Otkrivanje Milene" inicirano je pismom njene majke Danice Pavlović, kojim je srpskom Savetu za prosvetu i kulturu 1954. godine ponudila na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, plus njene crteže i slike. Devet godina pre toga Milena je umrla u Njujorku, o čemu su pisale američka i italijanska štampa, a da to ovde niko sve to vreme nije objavio. Danica je u pismu opisala i ćerkin život, kako bi objasnila šta nudi. "Zahvaljujući tom pismu (vodio sam u to vreme Odsek za kulturu u republičkom Savetu), našao sam se jednog vetrovitog oktobarskog dana, zajedno sa Momčilom Stevanovićem, Mileninim drugom iz mladosti, u Požarevcu, u njenoj staroj, prizemnoj kući, prepunoj ulja, akvarela, crteža, kartona, knjiga i stvari. Jedan čudan svet se pred nama otvarao, jedan ugašen život tajanstveno nazirao. U sumornim sobama, bezglasnim i zatamnjenim, akvarijumu bez zlatne ribice, osećalo se prisustvo neke sudbinski neodređene veličine i samoće", zapisao je Miodrag B. Protić. Memorijalna galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu otvorena je 1962. godine.
Milenini savremenici su ostavili malo tragova na osnovu kojih je bilo moguće rekonstruisati njen život, pa je glavni izvor postalo Daničino pismo. Olivera Janković u monografiji o Mileni ocenjuje da je upravo Danica doprinela formiranju njenog pomalo bajkovitog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Bila je to "slika kakvu je imala ili želela za Milenu".

Milena s majkom,1914

ŽIVOTNI PUT:

 Rođena u Požarevcu 5. novembra 1909. godine, Milena je nakon šest nedelja videla Rim. Veruje se da se njen otac Bruno Barili ubrzo nakon venčanja sa Danicom u požarevačkoj pravoslavnoj crkvi, vratio u Rim, pa je Danica zato otputovala tamo sa njihovom bebom. Brak Bruna i Danice je bio kratak, ali je nakon četiri decenije odvojenog života opet nastavljen. Čini se da ih je spojila Milenina smrt. Danica Pavlović je bila potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, tamo je i upoznala Barilija i "bila očarana njegovom duhovitošću i talentom", kako mu je mnogo godina kasnije priznala u pismu. Milenin otac bio je kompozitor, napisao je dve opere, pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga. Biografi ga opisuju kao čoveka velikog duhovnog bogatstva, koji je izgledao kao da je pao iz oblaka, a Rastko Petrović ga smatra poslednjim izdankom velikog boemstva. "Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju, dakle, u njenom formiranju presudan značaj: njen život teče u rasponu između oca i majke, Požarevca i Rima", piše Miodrag B. Protić. "Geografski i sadržajno velik, njihovim odvojenim životom je taj raspon i povećan: dva sveta su se na mahove spajala i dopunjavala, na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je nostalgiju za drugim. Ali tragedija za dete postala je preimućstvo za umetnika. Počela je rano da shvata razlike između zavičaja i Evrope, domaće – malovaroške, i strane – kosmopolitske, urbane kulture. A time i samu sebe."

                                                                   Milena s ocem

Iz Rima se vratila u Požarevac kad joj je bilo osam meseci i, sudeći po sećanjima njene majke, postala čudo od deteta: u trećoj godini crtala je kokoši i piliće a u petoj čitala novine i učila italijanski, u šestoj sa majkom ponovo odlazi u Italiju pa u Nicu gde uči francuski, u Bergamu završava prvi razred osnovne škole, u sedmoj godini piše stihove o smrti ("Kad sunce svanjava/Ovaj svet sanak je samo sanak lep/al ja neću da ga dočekam/neću da dočekam na ovom svetu/Ovaj svet sanak je samo sanak lep."). Drugi razred završava u Rimu na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu u jednoj godini i potom upisuje gimnaziju. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u Mayer Schule gde je njen talenat potvrđen, a zatim u manastiru u Gracu uči nemački. Danica tvrdi da je Milena tada bila poliglota, a zatim i da je "sa dvanaest godina kao vunderkind primljena u Umetničku školu u Beogradu koju posle četiri godine, 1926, izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem". Tada se o njoj i prvi put piše: "Politikin" izvestilac sa izložbe Umetničke škole naglašava da radovi gospođice Milene Pavlović Barili "padaju u oči". Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu 1926. godine i iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju. Iduće godine na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk njene radove, kao zrele, obeležava kružićima.

Tada, u osamnaestoj, počela je druga polovina Mileninog života.

autoportret ,1939, ulje

PATNJA SLIKARSTVA:

Pohvale i naklonost minhenskih profesora Mileni će uskoro izgledati bez ikakve stvarne veze sa umetnošću – piše Miodrag B. Protić. Shvatila je da se "ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju." U intervjuu jednom rimskom časopisu, 1937. godine, izjavila je: "Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisivo je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu." U Minhenskoj akademiji je provela samo godinu dana, da bi u Beogradu, 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvorila samostalnu izložbu sa preko sto radova, a zatim u januaru i u Požarevcu. Kritika je odmah zapaža. Dragan Aleksić u "Vremenu" hvali njenu živahnu fantaziju sa smislom za grotesku i čistu liniju, ističući da "svakodnevnim ili romantičnim scenama i ličnostima pušta da te ličnosti provru u njenoj čistoj, pa ipak bizarnoj fantaziji: prolaze Džozefina Beker, Arabljani, Meksikanci, Španci, Persijanci, Kinezi, Japanci, groteskne figure iz 1001 noći, rokokoa, pariskih žigola, profesora, fatalnih žena, igrača, senjorita, Indijanaca i ceo jedan niz pokreta, skupljanja, zanosa, očiju, pogleda, dodira, osmeha", i zaključuje da je ona "dekorativni talenat, svež, snažan, inventivan".

Iris, 1929

Pokušala je da dobije mesto profesora crtanja u Požarevcu, pa u Štipu, Velesu i Tetovu, a odbijena je zato što "nema budžetskih mogućnosti" i – otišla u Evropu. Prvo u Španiju, svoju davnu želju, a zatim kratko u Pariz pa u London. Tamo je u februaru 1931. godine, u galeriji Bloomsbery, otvorila samostalnu izložbu sa 80 slika. "Vreme" je prenelo kritike tamošnjih novina po kojima je galerija tri dana bila puna sveta; bila je to jedna od najboljih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu.

Od te jeseni je u Parizu. Počinje, po rečima Olivere Janković, "naglo osamostaljenje njene umetnosti"; osim nove sredine i umetničkih pojava koje je nudila, verovatno i zbog novog bliskog odnosa sa ocem. "Njegovo interesovanje za jezik, žar za modernim izrazom i pripadništvo najaktuelnijim tendencijama u poeziji, kao i krug umetnika boema u kojem se sam kretao a u kojem se našla i Milena." Bez njegove pomoći, smatra Olivera Janković, ne bi bila moguća ni tako velika izlagačka aktivnost tokom tih prvih godina u Evropi: u aprilu 1932. godine samostalno izlaže u galeriji "Jeune Europe" u Parizu, pa i u julu i novembru u istoj galeriji sa De Pizisom, De Kirikom, Zadkinom, Kubinom, Tereškovičem, a između te dve, u oktobru, i u Rimu. Prikazi sa ove poslednje objavljeni su u mnogim novinama, a na otvaranju je bio umetnički i mondenski svet.

Žena u velu sa psom i detetom, 1935

"Mamo, srce moje milo", pisala je u Požarevac iz Rima, "ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi... Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar... Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja." Istog meseca, u drugom pismu, kaže: "A jednako sam gladan. Zasad još uvek se smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu."

Kaluđerica,1944

ČISTA POEZIJA:

 Negde u to vreme Milena počinje da piše pesme. "Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize", piše Olivera Janković. U tekstu objavljenom 1943. godine u "Njusviku" pod naslovom "Milenini nervi" pominje se da je 1932. godine, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom već je pisala poeziju, kao i da je trpela od "užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja". Verovatno se ovo odnosi na period 1934/35, kada je nastao sasvim neznatan broj radova. Milena je napisala 60 pesama na četiri jezika: italijanskom, španskom, francuskom i srpskom. Pisala je da bi izrazila trenutna osećanja, gotovo uvek melanholična.

U februaru 1935. godine izlaže na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju prisustvuje nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. "Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Signorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni."

Godinu i po dana u Požarevcu, a zatim samostalna izložba u Rimu, pa u Parizu. Majci piše: "Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda ipak na isti cilj stignu." O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač "Vremena" tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.

Zatim učestvuje na prvoj i na drugoj izložbi nadrealističke grupe "Nove snage" u Parizu, i u izložbi sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza koja je zatim preneta u Hag, i – odlazi za Njujork. "Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu", napisao je Miodrag B. Protić, a Danica se sećala da je Milena "prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu, sa kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag." Reč je o Anđelima, slici koja je izlagana u Hagu. Pakujući se za Ameriku, Milena je zamolila Sibu Miličića koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu da joj pošalje tu sliku, njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi.

Majci piše već sa broda: "Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi... Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu."

AMERIČKI DANI:

 Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. "Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama, u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara." Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima. "Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Žrancuskinja. Dolaze raznorazni gosti." Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije "Kordije-Ekstrom" u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove "Henri IV". Družili su se gotovo svakodnevno.

Uz nostalgiju, Milenu muče i oskudica i zdravlje. Sudeći po pismima majci, u januaru 1940. godine imala je srčani udar. Smatra se da je od ranog detinjstva imala bolesno srce. Na primer, razbolela se u Minhenu, čim je napustila Akademiju, pa se i zadržala tamo u jednoj klinici. Zatim je, u Španiji morala na operaciju apscesa, kao posledice trbušnog tifusa i gnojnog zapaljenja na kičmi od čega je pre toga bolovala. U Parizu nova operacija zbog iste bolesti. Iako je morala da miruje, tamo živi boemski neuredno, izlažući se oskudicama svake vrste uz velike fizičke i duhovne napore. Najnovije tegobe majci predstavlja kao posledicu prevelikog pijenja kafe.

Komercijalna ilustracija za žensku odeću, Vogue, 1940. godine

Loše raspoloženje prekinula je ponuda da ilustruje korice za martovski broj časopisa "Vogue". Majci piše da su joj "oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje." Da bi opstala, Milena prihvata porudžbine za slikanje portreta, komercijalni dizajn, i slikanje naslovnih strana modnih časopisa. Osim za "Vogue", radi naslovne strane za "Town and country", reklamne ilustracije proizvoda tekstilnih firmi Textron Inc, Hanes Hosiery. Radila je i neku vrstu inscenacije za modne artikle najvećih robnih kuća u Njujorku: "Bonwit Teller", "Lord and Teylor", "Saks Fifth Avenue", dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme "Mary Dunhil" i za kozmetičke preparate kuće "Revlon", kao i ilustracije ženske odeće – večernje haljine, kreacije Germaine Monteil, ili obuće – modeli Palter de Liso...

Već marta 1940. godine, uprkos bolesti, nemaštini i neprilagođenosti, imala je prvu izložbu i to u galeriji "Julijan Levi" u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Rozamund Frost, istoričarka umetnosti i Milenina prijateljica, ocenjuje da bi "ovo slikarstvo, daleko više dekorativno nego Dalijevo, trebalo da svojom ženstvenom, melanholičnom privlačnošću postigne uspeh ravan njegovom". Milena javlja majci: "Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni de Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara." Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine, u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, imala utisak da je uspela. Smatra se da je najveći Milenin uspeh u dizajnu bio kostim za balet Sebastijan Đan Karla Menotija, premijerno prikazan 1944. godine, italijanskog kompozitora s kojim se sprijateljila radeći njegov portret. "Izuzetno efektni Milenini kostimi nisu suptilno elegantni, ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju efektno, puni su maštovitosti i smelosti", napisao je kritičar "Herald tribjuna". Posle ovog velikog uspeha ponuđeno joj je da uradi kostime za balet po Šekspirovom Snu letnje noći, pa je vrlo moguće da bi se njena karijera razvijala u tom pravcu, da nije umrla.

O Robertu Tomasu Astoru Goslenu, oficiru avijacije za vreme rata, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek sledeće godine javila da se udala "za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik... Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje." Šta ju je privuklo njemu, zašto se baš za njega udala, da li zato što je Danica želela da njena ćerka ne ostane baba-devojka, ne zna se. Kako bilo, izgleda da je sa Grosmanom bila srećna.

KRAJ: Milena Pavlović Barili umrla je 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: "Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945, mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila." Đan Karlu Menotiju, koji ju je video dva dana pre njene smrti, "izgledala je dobrog zdravlja i savršeno srećna. Ona i njen muž gospodin Goslen su upravo iznajmili nov stan i bili su veoma zadovoljni i veoma zauzeti sređujući ga. Imao sam s njom jedan dugačak razgovor i video jednu sliku koju je trebalo da dovrši: jedna monahinja sa ožiljkom na otvorenim rukama i srcem koje gori na grudima. Dva dana kasnije ona je dobila zaduženje da napravi kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild. Uveče je izašla u jedan restoran sa svojim mužem da proslavi ugovor i legla veoma kasno. San će je blago odneti. Pogrebni ceremonijal koji su obavili njeni mnogobrojni odani prijatelji vršen je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. I sav taj svet umetnika, među kojima je bila poštovana i obožavana, oplakivao je njenu smrt."

Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je "Njujork tajms" napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Goslen Brunu Bariliju u Rim. "Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje", javio je Bruno svojoj supruzi u Požarevac. Početkom sedamdesetih godina, pri prolasku kroz Beograd na putu za Rumuniju, Goslen je posetio Muzej savremene umetnosti. "Pošto je u postavci video Milenine slike, potresen, zatražio je razgovor sa upravnikom", zapisao je Miodrag B. Protić. "Tako smo se upoznali. Lep, visok, još mlad – pedesetih godina (bio je dosta mlađi od Milene), u društvu svoje nove žene, Meksikanke. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima svoje pokojne žene, obećao mi je da će Melanholiju (Brodolom) i druge slike za koje sam se interesovao pokloniti Muzeju. Pisao sam o tome i njemu i našoj Ambasadi u Meksiku, ali odgovora nije bilo. Uskoro sam doznao da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Za retrospektivu u Beogradu krajem 1979. godine njegova ćerka Milena (Milenin kult očuvan je i u novoj Goslenovoj porodici) pozajmila je Portret T.A. Goslena (svog oca), Melanholiju i Autoportret ".

Sonja Ćirić
izvor
 

Delovi pisama Olje Ivanjicki i Leonida Šejke

"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe”, piše Šejka 1956, u prvom pismu, a strasna prepiska puna ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajala je sve do 1961. godine.

Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svesaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju... Sve im je nedostajalo - nije bilo boja, nije bilo platna... Imali su samo ljubav i ljubomoru.


"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva „apstrakcija“. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita;

"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena...Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kada će sve ovo proći.

Iako je uveravao da samo sa njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti:

“Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava - ako sada plačeš ili se ljutiš.”

“Mislim da si opet počeo da sumnjaš“, predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. “Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna...”

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

“Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa - potvrđuje i poslednja izložba otvorena u galeriji sa njenim imenom.

________________________________


Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki

"Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)"

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

Ana Ahmatova o Amadeo Modiljaniju ( iz dnevnika )

"Crtao je moju glavu s ukrasima egipatskih carica i plesačica i činilo se da je posve zanesen velikom umetnošću Egipta."

"U svakom slučaju, to što u Parizu zovu modom, ukrašavajući tu reč raskošnim epitetima, Modigliani uopšte nije primećivao.
On me nije crtao u prirodi, nego kod sebe kući– darovao mi je te crteže.
Bilo ih je šesnaest. Molio me je da ih uramim i postavim u svojoj carskoselskoj sobi. Oni su stradali u carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.
Preživio je onaj u kojem se manje nego u ostalima predosjeća njegovo buduće „nu“…
Najčešće smo pričali o stihovima. Oba smo znali puno francuskih stihova: Verlainea, Laforguea, Mallarmea, Baudelairea."

 

„U Parizu sam ga viđala veoma retko, možda samo nekoliko puta, ali pisao mi je tokom čitave zime. Pamtim neke delove njegovih pisama: Ti si opsesivno deo mene. Nikada mi nije rekao da je pisao pesme. Sada znam šta ga je najviše fasciniralo kod mene, a to je bila moja sposobnost da čitam misli drugi ljudi, da sanjam snove drugih ljudi i još nekoliko drugih stvari, kojih su odavno bili svesni oni koji su me poznavali. Govorio mi je:  Mi se razumemo i Samo ti možeš učiniti da se stvari dese. Međutim, oboje smo propustili da shvatimo jednu veoma važnu stvar, a to je da sve što nam se događalo, bila je praistorija naših života, njegovog veoma kratkog i mog veoma dugog. Umetnost nam tada još uvek nije zapalila strasti, taj oganj koji se nije gasio nas još uvek nije bio promenio, to mora da je bilo onaj laki i prozračni čas pred zoru. Ali budućnost je, koja svoj dolazak najavljuje mnogo pre nego što stigne, kucala na prozor. Ona je vrebala iza fenjera, ona je napala naše snove koji su uzeli oblik tog zastrašujućeg Bodlerovskog Pariza, ležeći i uvek vrebajući  negde u blizini, iz zasede.  Modiljanijevi božanski atributi su i dalje ostali skriveni. Imao je glavu Antinoja i zlatni sjaj u očima – niko nije bio kao on. Nikada neću zaboraviti njegov glas.“

„Jednom, kad sam trebala da se nađem sa Modiljanijem, dozivala sam ga, ali je on već bio izašao: očigledno smo se pogrešno razumeli, pa sam odlučila da sačekam par minuta. U rukama sam stezala buket crvenih ruža. Modiljanijev prozor, iznad zaključanih kapija njegovog ateljea, bio je otvoren. Kako nisam imala pametnija posla, počela sam da ubacujem ruže kroz prozor u njegov atelje. Više nisam čekala ni minut i otišla sam. Kada smo se sreli nakon toga, on je bio zbunjen i pitao me kako sam uspela da uđem u njegov atelje, kada je ključ imao samo on. Objasnila sam mu šta se dogodilo, a on je rekao da to nije moguće, jer su ruže bile divno složene na podu.“


Godine 1910. viđala sam ga vrlo retko, samo nekoliko puta. Pa ipak mi je cele zime pisao. To da je pisao stihove, nije mi rekao.

1911

„Ja veoma verujem onima koji ga opisuju drukčijim nego što sam ga ja znala, i evo zašto. Kao prvo, ja sam mogla znati samo jednu stranu njegova bića (sjajnu) – ta ja sam naprosto bila tuđa, verovatno, na svoj način ne vrlo jasna dvadesetogodišnja žena, strankinja; i drugo, sama sam primetila u njemu veliku promenu kada smo se sreli 1911. godine. On je sav nekako potamnio i smršavio.

Živio je tada (1911. godine) u Impasse Falguiere. Bio je tako siromašan da smo u Luxembourškom parku uvek sedili na klupici a ne na plaćenim stolcima kakav je bio običaj.

On se uopšte nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na također očito nepriznavanje. Samo jedanput u 1911. godini je rekao da mu je prošle zime bilo tako loše da čak nije mogao ni misliti o sebi najdražem.

"Po kiši (u Parizu često pada kiša) Modigliani je išao s golemim vrlo starim crnim kišobranom. Nekad smo sedeli pod tim kišobranom na klupici u Luxembourškom parku, padala je topla, letna kiša, okolo je dremao le vieux palais a l’italienne, a mi smo uglas čitali Verlainea, kojeg smo dobro znali napamet, i radovali se što pamtimo iste stvari."


„Dobro je znao grad, a onda smo, ipak, nekako zalutali.“

"Meni se dugo činilo da o njemu nikada više neću ništa čuti…
A naslušala sam se o njemu vrlo mnogo…
U početku NEP-a, kada sam bila članom Uprave tadašnjeg Saveza književnika, obično smo zasjedali u Kabinetu Aleksandra Nikolajeviča Tihonova (Lenjingrad, Mohovaja 36, izdavač: „Svetska književnost“). Tada su ponovno uspostavljeni poštanski odnosi s inozemstvom i Tihonov je dobivao puno stranih knjiga i časopisa. Neko mi je (za vreme sednice) predao broj francuskog umetničkog časopisa.
Otvorila sam ga – Modiglianijeva fotografija… – veliki članak tipa nekrologa; iz njega sam doznala da je on veliki umetnik 20. veka (sećam se da su ga uspoređivali s Botticellijem) da o njemu postoji monografija i na engleskom i na talijanskom. Zatim mi je o njemu, u tridesetim godinama, pripovedao Erenburg koji mu je posvetio stihove u knjizi Stihovi o kanonima i poznavao ga u Parizu nakon mene. Čitala sam o Modiglianiju i kod Karkoa u knjizi Od Montmartrea do Latinske četvrti i u Bulevarskom romanu gde ga je autor dovodio u vezu s Utrillom."