Maga Magazinović

Prva lasta feminizma

Pred svetom je glumila ženu potčinjenu vremenu u kom su vladali muškarci. U potaji, Maga Magazinović osvajala je svoje slobode …
__________________________

Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u Politici; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnovala Školu za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe s kojom je gostovala po Evropi. Penzionisana kao profesorka gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u Abraševiću i predavala u Baletskoj školi, majka i baka...

Ovaj impresivan spisak postignuća pripada jednoj sitnoj, neobično vitkoj ženi dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja,  s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice, sa očima lutalice, sanjara, devojčice, majke, ljubavnice, umetnice, ni crnim ni plavim, radoznalim i nemirnim. Maga Magazinović je bila istinska vizionarka, zagledana u Minhen i Berlin koji vrve od umetnosti. Pred svetom je igrala ulogu žene potčinjene vremenu u kome se muškarci isturaju napred i nagrađuju za zasluge. U potaji, da niko ne zna, osvajala je svoje slobode. Korak po korak. Svaki dan po jednu.
Sve što je naučila u svetu, koji je bio darežljiv prema njoj, donela je u otadžbinu. Pre svega radikalan, osnovni pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. U svom plesnom izrazu anticipirala je narodnu tradiciju i savremeni pokret i tako stvorila nov umetnički svet. Ono što je bila njena borba za omasovljenu telesnu kulturu i umetnost danas prepoznajemo u pokretima savremenog teatra i plesa. Srbija je, međutim, i tada imala „preče“ poslove od prihvatanja avangarde koju je ova krhka žena puna entuzijazma uvlačila u sve pore društva. Uspavanu pozorišnu publiku koja je, pokušavajući da uhvati korak sa svetom, polako izlazila iz opanaka i postajala „gospodska“ Maga je šokirala modernim baletom. A tek bosonogim plesačicama! Ni čuveni Ben Akiba (Branislav Nušić) nije odoleo a da se u svom stilu ne podsmehne toj „novoj tendenciji“. Njen pravi život, do kraja posvećen umetnosti, počinje 1896. godine, kada njen otac Risto dobija posao u Narodnom pozorištu u Beogradu. Njemu posao terzije i plata, njoj besplatne karte. Nedelju provodi u pozorištu (na trećoj galeriji), ostalih šest dana marljivo uči, igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu Obilić.
Osam godina kasnije, 1904, napravila je prvi korak u borbi za ženska prava – izborila se da i devojke mogu dobiti diplomu iz filozofije, a ne samo da je fakultativno slušaju i polažu, kao što je dotad bila praksa. U svojoj knjizi Moj život, koju je 2000. objavila izdavačka kuća Clio, a priredila Jelena Šantić, napisaće: „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! ...Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! ...To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“ U istoj knjizi piše i da je koren feminizma povukla iz ranog detinstva, kada se sa braćom igrala hajduka. „Ja nikada nisam mogla biti ’arambaša’, a svaki smolja mogao je“, piše Maga. „I ja sam usrdno, do iznemoglosti trčala da se ’provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša! Ali mi je duga uvek izmicala...“

Završila je nemački jezik i 1909. polazi za Minhen, gde je imala priliku da uči i sarađuje s najznačajnijim ljudima tog vremena. Pohađa školu čuvenog Maksa Rajnharta, paralelno uči balet i budno posmatra način rada u školi Elizabete Dankan, sestre čuvene osnivačice modernog plesa, Isidore Dankan.  Balet je učila kod Šarlote Šniter. Iz straha da je ne odbije, učiteljici nije smela da prizna koliko joj je godina. „Slagala sam da imam tek više od 20“, piše. U stvari, imala je 25 godina. „Preko 20 se ne počinje“, rekla joj je gospođica Šmit, „ali, izuzetno, da pokušamo. A i strankinja ste, u čijoj zemlji nema baleta, te ćete ga, možda, preko mene, tamo presaditi.“ Tako je i bilo. Po povratku u Beograd 1910. Maga Magazinović osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, koja će kasnije postati Škola za ritmiku i plastiku. Bila je to „samonikla“ škola, bez smeštaja i bez potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora beogradskih gospođa. Školarinu su plaćala samo  imućnija deca, za siromašnu časovi su bili besplatni. Jedan od njenih učenika kasnije biće i čuveni Luj Davičo.

Godinu dana nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu Maga Magazinović sarađuje s tek pokrenutim listom Politika. U svojim tekstovima za žene traži više slobode i prava u odlučivanju i u izboru sopstvenog puta. Rubriku Ženski svet uređivala je šest meseci. Redakcija joj je ostala u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, često bi je pecnuo zbog njenog fenimizma i proricao da će se jednoga dana srećno udati za oficira, kome će „sa zasukanim rukavima, opasana belom keceljom i zarumenjena od šporeta, kao i sve ’poštene žene’, pažljivo stavljati na sto činiju vruće supe...“ Ribnikar nje bio u pravu.

Prvu serenadu prijateljski joj je otpevao Stanislav Binički, poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Čovek njenog života, međutim, bio je Gerhard Gezeman, s kojim se upoznala na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Uz glumu, Gerhard je studirao slavistiku. Učenje srpskog jezika mu je bio izgovor da se preseli bliže Magi i da je posećuje svaki dan. Gezeman je brzo ovladao srpskim jezikom, što pokazuju i pisma ispisana na čitkoj ćirilici koja je slao Maginoj majci potpisujući se s „Vaš Švaba“. Zavoleo je i Srbe, oduševljavao se narodnom poezijom i marljivo je sakupljao. Bio je šest godina mlađi od Mage. Prvi put su se poljubili tek kada ju je zaprosio. Zbog Mage je prešao u pravoslavlje i venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. On je dobio nedelju dana odmora za medeni mesec. Ona nije. Svakog dana je pratio na posao i čekao da joj se časovi  završe pa da prošetaju do kuće. Maga je tada bila unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije, a on je radio u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor na Univerzitetu u Beogradu.

Nedugo nakon venčanja počinje Prvi svetski rat i Maga i Gezeman beže kroz Srbiju: Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Maga će u zbegu roditi svoje i Gezemanovo prvo dete – sina Harolda (Rajka). Sa sinom se sama vratila u Beograd, a muž joj je goloruk i nežan prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Neko vreme njemu se gubi svaki trag, a mali Rajko umire s nepunih godinu dana. Ubrzo posle smrti deteta Maga od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž u Švajcarskoj i da je bolestan. Odlazi da ga obiđe i tu doživljava još jedan udarac. Gezeman je u sanatorijumu u kome se lečio upoznao i zavoleo drugu ženu. To ne krije od Mage, kao ni to da je u noći kada je mali Rajko umirao bio u krevetu s ljubavnicom. Maga zna da je to kraj. Neverstvo mu nikada neće oprostiti, ali pristaje da poslednji put s njim vodi ljubav u nadi da će ponovo dobiti sina koji bi nadomestio gubitak malog Rajka. Devet meseci kasnije rodiće devojčicu. Nazvaće je Rajna. S njom se vraća u Beograd i razvodi od Gezemana, koji je deset godina kasnije sa istom ljubavnicom dobio sina Volfa (Vuka). Maga i Gezeman su se povremeno viđali, zbog Rajne, a kasnije su je upoznali s polubratom Volfom. Trideset godina nakon razvoda Volf je, slušajući Magu i Gezemana kako ne mogu da se izrazgovaraju, začuđeno upitao oca: „Zašto ste se vas dvoje razveli kada imate toliko toga jedno drugom da kažete?“. Gerhar Gezeman je krajem 1939. u Beogradu osnovao Nemački institut. Umro je 1948. godine u Gornjoj Bavarskoj. Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle njega, 1968, u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda.


Tekst: Jasmina Lazić
izvor

_________________________________________________

Gerhard Gezeman (stoji) sa porodicom Magazinović (Maga sedi)

Po očevoj liniji poreklom iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, u Beogradu je filosofiju završila kod Branislava Petronijevića. Bila je prva žena novinar u tek osnovanoj „Politici”. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila donela je u Srbiju. U Beograd i pravoslavlje dovela je i znamenitog Gerharda Gezemana (1888-1948), sa kojim je dobila sina Rajka i kćerku Rajnu. Toliko toga što je činilo njen život bilo je prerano, sve dok nije postalo prekasno. Ali njen neizbrisivi trag u srpskoj kulturi i našem sećanju je ostao.



Zamislite ženu neobično vitku, dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice. Njene oči nisu ni crne ni plave, već oči žene koja se nikada nije pomirila ni predala, oči lutalice, sanjara, oči nemirne, radoznale. Oči devojčice, majke, umetnice, ljubavnice.

To je ona, Maga Magazinović, žena koja je donela moderan ples u Srbiju, prva žena novinar početkom prošlog veka u tek osnovanom dnevnom listu Politika, nemački đak, učenica Maksa Rajnharta. Žena evropskog obrazovanja i širine, zanimljiva ličnost. Zadužila je srpsku kulturu mnogostruko, ali nije umakla sudbini onih koji idu neutabanom stazom. Na takvu stazu stupila je rano i ostala neshvaćena.

Prve godine XX veka Srbija, još okrenuta završavanju nekih prečih poslova, nije spremna da prihvati Magin avangardni duh. Uspavana pozorišna publika polako izlazi iz opanaka i pogospođuje se, pokušava da uhvati korak sa svetom. Za moderan balet i bosonoge plesačice, izgleda, još nema razumevanja. Rano je.
Maga će, tako, svet napustiti u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za moderan balet posebno.
A sada? Lako je diviti se.
Sve je u životu ove žene zarađeno pošteno i sa pokrićem.
Od prezimena. Pre nego što su poneli prezime Magazinović bili su Smiljanići, starinom iz okoline Metkovića. Tamo se, jednom, neki rođak, dečačić, potukao sa Italijančetom i dobro ga izudarao. Iz jarosti i osvete, pretučeni je povikao: „Maznu me magazin!”
Tako Smiljanići postadoše Magazinovići, a Maga, mada krštena kao Marija, dobi lep i kratak nadimak. Od dalekog pretka nasledila je prezime, nadimak i borbeni duh.
Magina majka Stana, rođena Isailović, bila je iz Dervente. Valjda je tako u Maginu krv kanula i kap poželjne bosanske usporenosti, osećaj za to kada treba „stati, ne jurišati”. Istina, u njenom životu to behu retki dani. Jer, gotovo da je sve bilo juriš i borba.
Istorija porodice Magazinović je istorija seoba na ovim prostorima. Selili se iz Metkovića u Trebinje, iz Trebinja u Mostar, iz Mostara u Užice, gde se u Cetini Maga rodila 1. oktobra 1882. i tu završila četiri razreda realke.
Poslednja stanica je Beograd. U toj varoši raspakovali prtljag i zauvek ostali.

POGLED SA TREĆE GALERIJE

Pravi život, onaj koji je Magu rođenjem odabrao, počeo je kada otac Risto dobio posao u Narodnom pozorištu. To je uvodi u svet umetnosti. Njemu posao terzije i plata, a njoj besplatna karta. Nedeljom je u pozorištu, na trećoj galeriji, ostalih šest dana marljivo uči, i igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu „Obilić”.

Po povratku sa prvog gostovanja, u Jagodini, oduševljena zapisuje svoje utiske u dnevnik (koji je vodila tokom celog života): „Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama, ukrašenu belim vezom. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila kod Isaka Demaja u radnji ,Kod dve lepe devojke’, u Vasinoj ulici, za četiri dinara. A kakvo je tek uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u ,Šarenoj kafani’! U zagrljaju partnera, igrala sam kao da letim...”

Ta čarolija igranja nikada je neće napustiti.
Mladost devojke, iako ispunjena nemaštinom, uzbudljiva je i puna očekivanja. I rezultata. U junu 1904. ona diplomira kod Brane Petronijevića na Filosofskom fakultetu. Ubrzo po osnivanju lista Politika, u vreme kada je u Srbiji najveći ženski uspeh dobra udaja, krči put ženama kroz novinarstvo: pola godine uređuje Politikinu rubriku „Ženski svet”.Primećen je njen uvodnik Obrazovanje ženskinja u Srbiji. Vlasnik lista gospodin Vlada Ribnikar prima je za stalnog saradnika, sa dva zlatnika akontacije. Maga piše rame uz rame sa kolegama. S ironijom slika domaće navike provodadžisanja, balskog pirlitanja, pokondirenosti mladih devojaka i njihove udaje za „dobre partije”. Ona traži za njih, ali i za sebe, više slobode i prava u odlučivanju i u izboru životnog puta.
Magazinovićeva je više od blistavog studenta, dobrog novinara ili igračice u „Obiliću”. Ona je vizionar. Zagledana u Minhen i Berlin, koji vrve od umetnosti, žudi za svetom.

 

Moderna, koliko joj dozvoljava vreme. Kontrolisano moderna, da je ne proglase ludom ili nastranom. Naučila da vodi dvostruki život. Pred svetom je potčinjena vremenu u kome se muškarci isturaju ispred. U potaji, da niko ne zna, korak po korak, osvaja svoje slobode. Svaki dan po jednu. Čita zabranjene knjige, postavlja pitanja koja niko neće da postavi, pomera granice zanimanja za „njih” i „njega”, žudi za većim dostojanstvom žene.

 

 

 

 

 

JEDAN STARI LJUBAVNI RAČUN

 

Profesor Brana Petronijević je hrabri da sa malom ušteđevinom produži školovanje u Nemačkoj, usavrši nemački i doktorira.
Jednog sparnog jula Maga polazi na put, ima kartu za Evropu. Na put je vodi želja da savlada ritmiku i plastiku kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. Najzad, pohađa i glumu kod velikog Maksa Rajnharta.

 

Ova nova umetnička saznanja tamo na izvoru, gde se rađaju nove scenske senzacije, svojevrsna su pobeda mlade žene na početku veka. Iako još usamljena i nesigurna u sopstvenim vizijama, Maga čini prvi korak. Vraća se iz Nemačke posle četiri godine, obogaćena saznanjima o modernom baletu, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike.

 

Od prvog dana to je samonikla škola, bez smeštaja i potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu su časovi besplatni.

 

Ali, priča o Magi Magazinović ne bi bila potpuna bez začina kao što je ljubav. Čovek njenog života je Gerhard Gezeman, sa kojim se srela na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Sa najvećom čežnjom ona je čekala da se sretnu u rano popodne, pre časova, u berlinskoj Aveniji pod lipama. Dolazio joj je u susret, vitak i mlad, visoko uzdignutog čela, sa naramkom knjiga pod rukom. Ona se pojavljivala iz svojih visina, dugim korakom gazele, nekad blistala, a nekad bila mrgodna i neraspoložena.

 

Uz glumu, Gerhard Gezeman je studirao slavistiku. Pored Mage Magazinović ovladao je srpskim jezikom, upoznao srpske pisce, posebno zavoleo Boru Stankovića. Voleo je Srbe, oduševljavao se narodom poezijom i marljivo je skupljao. Maga ga je nežno volela, a on, šest godina mlađi, uzvratio joj ljubav. Zbog te žene, po mnogo čemu fatalne, prešao je u pravoslavlje. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. Zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji, radio i kao lektor Univerziteta u Beogradu. Ona je unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije.

 

Ubrzo, i njih dvoje će preživeti golgotu Prvog svetskog rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona sa stomakom do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. Sa sinom se sama vratila u Beograd. A njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom.

 

Maga nema sreće. Muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire sa nepunih godinu dana. Ubrzo, od nemačkih vlasti u Beogradu nesrećna žena saznaje da joj je muž bolestan i odlazi u Švajcarsku da ga obiđe.

 

Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame.
U sanatorijumu gde se leči, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen.
Maga zna da je to kraj, neverstvo mu neće oprostiti. Jedino želi da još jednom budu bliski, da na svet ponovo donese njihovo dete. I kao u pravim melodramama, godinu dana kasnije u Lucernu rodiće ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd.
Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun.
Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968, u dubokoj starosti

 

 

Proricanje

 Redakcija Politike ostala je Magi Magazinović u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vlasnik lista Vlada Ribnikar često bi je pecnuo zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je: „Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve ,poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: ,Pile moje’, a potom pevušiti ,Rado ide Srbin u vojnike’.”

 

 

 

Odlasci

 Nakon razlaza sa Magom Magazinović, Gerhard Gezeman (1888–1948) oženio se svojom novom ljubavi, sa kojom je imao sina Volfa. Krajem 1939. osnovao je u Beogradu Nemački institut i naimenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Srbiju i Beograd, on se, razočaran i nervno rastrojen, povukao sa Instituta. Sa suprugom i sinom vratio se u Prag.
Ali, tek završetak rata je za njega bio koban. Morao je da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga (na svakoj od njih stajala je vinjeta sa likom Filipa Višnjića). Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj.
Umro je 1948. godine.

 

Dragana Bukumirović

izvor

____________

 

 

Gerhart Gezeman

 

Veliki doprinos slavistici dao je Gerhart Gezeman (Gerhardt Gesemann), On je živeo u Beogradu pre i neposredno posle Prvog svetskog rata. Za vreme rata povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, o čemu je napisao roman Bekstvo,u formi dnevnika.
Kasnije je postao profesor slavistike u Pragu, gde je izdavao mesečnik
Slavistische Rundschau, sa stručnim tekstovima o srpskoj književnosti. Na svojim putova-njima po Jugoslaviji proučavao je narodne pesme, a autor je dela Die serbokroatische Literatur (Srpsko-hrvatska književ-nost). Svojim radom zainteresovao je Odbor za jugoistok Nemačke akademije u Minhenu da se pozabavi otkrivanjem balkanskih književnosti, pa su tako nastala njihova izdanja: „Buechrei Suedosteuropa“ (Biblioteka Jugoistočna Evropa) i časopis Stimmen aus dem Suedosten(Glasovi sa Jugoistoka). Izuzetno značajan doprinos srpskoj nauci o književnosti dao je objavivši kritičko izdanje narodnih pesama, tzv. Erlangenski rukopis.
Nemačko govorno podru je je uopšte od 19. veka imalo ogroman značaj za razvoj naše nauke o književnosti, po-sebno narodne, pa je tako ostalo i u međuratnom periodu, kada su ogroman doprinos ovoj oblasti dali upravo Šmaus i Geze-man.

 

Ranka Gašić - Beograd u Hodu Ka Evropi

________________________

 

komentar na jedan tekst iz Politike

 

Miloš Busarac | 02/10/2014

Gerhard GEzeman je preživeo albansku golgotu,zahvaljujući dnevniku kojeg je pisao u najtežem vremenskom intervalu,pešačenja od Prizrena do Peći.od Peći preko Crne Gore do Skadra,i od Skadra do Valone,odakle je savezničkim italijanskim brodom prevezen na sigurno. U tom dnevniku je utkana ljubav prema Srbima, iako mu je namera bila da opiše detaljno stradanja. Interesantno je da se nije hteo odreći dnevnika na putovanju kroz Italiju,čak i kad mu je bio život ugrožen zbog njega(sumnjičili su ga da je austrijski špijun)!

Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku.

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.


Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.


- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila zavremeboravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...

Ksenija Atanasijević,najučenija Srpkinja

 

Prva žena doktor nauka, prvi profesor i najučenija Srpkinja – Ksenija Atanasijević u „paklu univerziteta“

 Nikola Giljen i Jelena Mandić

Ksenija Atanasijević je bila prva Srpkinja doktor nauka i prva Srpkinja univerzitetski profesor. Mnogi je smatraju jednom od najdarovitijih, najobrazovanijih i najumnijih srpskih žena još od vremena kneginje Milice i Jefimije. Imala je čudesnu životnu sudbinu: u naučnoj karijeri i privatnom životu do vrha se uvek pela preko trnja, uvek bila osporavana i napadana. Na kraju je svoju bitku izgubila i pala u zaborav, sve do pre nekoliko godina.

U svetu knjiga

Rodila se 5. februara 1894. godine, u Beogradu, kao šesto dete u porodici upravnika Opšte bolnice Dr Svetozara Atanasijevića i Jelene. Njena majka je poticala iz ugledne svešteničke porodice i bila sestričina čuvenog pravnika i političara Aćima Čumića.

Ksenijina majka preminula je odmah po porođaju, a oca je izgubila kada je imala 12 godina. Brigu o njoj preuzela je njena maćeha, očeva druga žena Sofija. Ova prosvećena nastavnica Više ženske škole u Beogradu imala je znatan uticaj na Ksenijinu ljubav prema nauci i pisanoj reči. Prema nekim zapisima, Ksenija je još u desetoj godini čitala Dostojevskog i to joj je u mnogome opredelilo životni put.

Ksenija je živela u Svetogorskoj ulici u Beogradu i u detinjstvu i ranoj mladosti se najčešće družila sa svojim komšijama Rastkom i Nadeždom Petrović. Neki autori tvrde i da je Rastko bio potajno zaljubljen u Kseniju i da je ona do kraja njegovog života ostala njegova neprežaljena mladalačka ljubav.

 

Godine muka

 

Posle svršetka gimnazije Ksenija je otpočela studije filozofije i klasičnih jezika na Beogradskom univerzitetu. Studije je morala da prekine 1914. godine zbog izbijanja Prvog svetskog rata, tako da je diplomirala tek 1920. godine. Bila je brilijantan i vanredno talentovan student. Ipak, njene uspomene na studentske dane nisu nimalo lepe.

Profesor glavnog predmeta bio joj je čuveni Branislav Petronijević, slavni filozof u Srbiji i širom Evrope. Na Beogradskom univerzitetu Petronijević je važio za „strah i trepet“ za studente. Prema svedočenju same Ksenije njegova predavanja su najčešće bila „fiziološki neizdrživa“ ‐ na njima su studenti padali u nesvest od iscrpljenosti, a Petronijević se trudio da ismeje i ponizi svaku „intelektualnu inferiornost“ i tako sa fakulteta otera svakog studenta koji nije mogao da mu parira. Ksenija je zabeležila i da je sama nekoliko puta osetila kao da će „pasti mrtva“ na njegovim predavanjima, a sećala se i koleginica koje su stalno plakale, kao i onih koje su zbog Petronijevićeve surovosti napuštale studije. Ipak, u toku studija, Petronijević je primetio Ksenijin veliki talenat. Ona je nezvanično počela da važi za njegovog naslednika na katedri. Ova „Naklonost“ profesora Petronijevića prema mladoj studentkinji već tada je počela da biva predmet čaršijskih ogovaranja.

Prva srpskinja doktor nauka

Posle diplomiranja, Ksenija se usavršavala na studijama u Parizu i Ženevi. Doktorirala je na Beogradskom univerzitetu, 16. januara 1922. godine. U svojoj dvadeset i osmoj godini odbranila je doktorsku disertaciju „Brunovo učenje o najmanjem“. Pored profesora Petronijevića u komisiji su se nalazili i još neka velika imena srpske nauke: Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. Ksenijina odbrana doktorske disertacije, u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta, ostala je da se pamti i danas, ne samo po tome što je kandidat po prvi put u istoriji bila žena. Predsedavajući ispitne komisije profesor Petronijević bio je krajnje surov prema Kseniji. Pri ispitivanju „vodio“ ju je od filozofskih tema sve do oblasti više matematike vezane za delatnost Đordana Bruna. Ksenija se, međutim uvek „dočekivala na noge“ i uspešno snalazila. U skladu sa tadašnjim uverenjima, želeći da kažu da je Ksenija „pametna kao muškarac“, profesori Petronijević i Milanković nespretno komentarišu: „Kolega da li je sve u redu sa hormonioma naše kandidatkinje?“

Ljubav i ljubavi

O „prijateljstvu“ profesora Petronijevića i njegove 19 godina mlađe studentkinje Ksenije Atanasijević u Beogradu se tih dana naširoko pričalo, a ponekad ponešto i pisalo. Nikada do kraja nije razjašnjeno da li se radilo samo o platonskoj ljubavi, zasnovanoj samo na zajedničkom interesovanju prema filozofskim temama, ili i o nečem drugom. Neki tračevi tvrdili su da je Ksenija iskoristila naklonost svog profesora, a neki da je Petronijević, veliki zavodnik i večiti neženja zloupotrebio mladost i naivnost svoje studentkinje.

Kada su odnosi između Atanasijevićeve i Petronijevića „zahladneli“, prema Ksenijinim rečima zbog njegovog previše autoritativnog filozofskog i naučničkog stava, beogradska čaršija počela je da se „hrani“ tračevima o novoj Ksenijinoj ljubavnoj aferi. I to kakvoj aferi! Jedno vreme po prestonici su kolale priče o tome kako je ona u ljubavnoj vezi sa svojom inače najboljom prijateljicom Zorom Stanković.

Taman kada su se i ovi tračevi zaboravili Ksenija sama daje povod čaršiji za nova ogovaranja. Napisi o njenoj vezi sa „oženjenim čovekom“, uglednim beogradskim lekarom Dr Milanom Markovićem, punili su stupce bulevarske štampe. Na kraju, Dr Marković se razveo od supruge i oženio Ksenijom, ali je senka priče o tome kako je Ksenija „razvela doktora od supruge“ ostala stalno na njenoj slici u javnosti.

Prva Srpkinja profesor univerziteta

 

Iako je bila izvanredan student, kako u inostranstvu, tako i u Beogradu, iako je odlično odbranila svoju doktorsku tezu, i već bila autor velikog broja naučnih radova sa odličnim kritikama, Ksenija je imala velikih problema da dobije i da zadrži profesorsko mesto na Filozofskom fakultetu.

Ksenijinu kandidaturu za docenta podržavao je profesor Petronijević a jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za to mesto bio je i prof. dr Nikola Popović. veliki deo profesora protivio se davanju docenture prvoj ženi doktoru nauka u Srbiji. Zvanično obrazloženje tog odbijanja bilo je da treba sačekati da se Ksenijina disertacija štampa na francuskom jeziku i da o njoj međunarodna javnost izrekne pozitivan sud. Nezvanično, glavna prepreka za Ksenijin docentski položaj bio je njen pol. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u to vreme, nije bilo ni jedne žene na tom položaju. Profesor dr Miloš Trivunac, čuveni srpski germanista, na sednicama univerzitetskog veća javno je opominjao da: „U nekim krajevima u Srbiji žene još uvek ljube u ruku i mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“.

U iščekivanju odluke o docenturi Ksenija je vredno radila. Ona piše i drži popularna filozofska predavanja po Beogradu. Sale su pune slušalaca, a u štampi se javljaju samo pozitivne reakcije. Jovan Cvijić komentariše kako je „šteta da jedan takav talenat propada u nekoj gimnaziji“. Ministarstvo prosvete dalo joj je nameštenje upravo u gimnaziji. Bila je profesor u Niškoj gimnaziji manje od mesec dana, a potom je premeštena u Drugu gimnaziju u Beogradu. Posle godinu dana čekanja, odlaganja, izbegavanja i raznih „smicalica“, Ksenija je konačno izabrana za docenta Filozofskog fakulteta na predmetu Istorija klasične filozofije. Tadašnji dekan dr Vlada Petković prokomentarisao je Ksenijin izbor kao potvrdu da se „Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada dao pristup i ženi nastavniku“.

 

Čestitam Vam gospođice ušli ste u pakao

 

Iako su se mnogi profesori protivili Ksenijinom izboru za docenta, bilo je i onih koji su je srdačno dočekali. Pored njenih kolega, mladih docenata, dobrodošlicu i reči podrške pružili su joj i dekan Vlada Petković, njen profesor Čajkanović, kao i veliki srpski naučnici poput Jovana Cvijića i Mihaila Petrovića ‐ Mike Alasa. Bilo je i onih koji su svojevremeno glasali protiv njenog postavljenja, pa su se ovom prilikom izvinjavali svojoj novoj koleginici. Na ono što ju je od strane nekih kolega uskoro očekivalo, krajnje prijateljski ali i veoma otvoreno ju je upozorio čuveni etnolog Tihomir Đorđević: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao“.

Ksenija se od početka našla pod pritiskom određenih profesora. Ipak, trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se u univerzitetskom delovanju ne prikloni nijednom klanu. Sa studentima nikada nije imala problema, ali su studenti koji su je voleli i cenili njen rad često imali probleme zbog toga. Četiri godine je bila docent, a onda ju je Savet Filozofskog fakulteta 1928. godine izabrao za vanrednog profesora na katedri za Istoriju filozofije. Međutim, ovu odluku je morala da potvrdi viša instanca ‐ Univerzitetsko veće.

Anastasijevićeva se zamerila profesoru Nikoli Popoviću oštro kritikujući u Srpskom književnom glasniku njegovu knjigu "Tri predavanja iz filozofije". Iako je ova knjiga imala brojne kritičare, Popović samo Anastasijevićevoj odgovara prilično grubo aludirajući na njeno navodno neznanje. Dugogodišnju polemiku Popovića i Anastasijevićeve prekida sada već penzionisani profesor Branislav Petronijević, stavivši se na Popovićevu stranu i autoritativno tvrdeći da je knjiga u inostranstrvu dobila pozitivne ocene.

 

Popović tako postaje glavni pokretač progona Ksenije Atanasijević na Univerzitetu, a protiv nje se okrenuo i profesor Petronijević, osporavajući njen izbor za vanrednog profesora. Mnogi misle da je Petronijević ovakvim stavovima pokušavao da odagna sve sumnje u njegov nekadašnji odnos prema Kseniji, a neki maštovitiji autori čak tvrde da je u pitanju bila „ljubavna osveta“.

Na kraju je Ksenijin izbor i zvanično poništen usled optužbi za plagijat. Arheolog profesor Miloje Vasić optužio ju je da je u jednom svom članku citirala izvesnog autora nenavodeći njegovo ime i naziv dela. Zapravo, ovo nenavođenje izvesnog autora i njegovog dela nije bilo objavljeno ni u jednom Ksenijinom stručnom radu, već na tri popularna filozofska predavanja koja je Ksenija održala van Univerziteta i univerzitetske nastave. Kada je izbor Atanasijevićeve 1935. godine ponovo stavljen pred Savet univerziteta, ona je ponovo odbijena. Na jednoj od sednica Univerzitetskog veća, dekan Filozofskog fakulteta kaže’’ da je manje reč o stručnim kvalifikacijama g‐ce Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijma. Zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je ponuđeno nastavničko mesto u Holandiji, da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv pojedinih kolega. Naredne 1936. godine Ksenija podnosi ostavku i napušta univerzitetsku karijeru. Ponegde u literaturi može se pronaći i podatak da je Ksenija „usled insceniranog, nepostojećeg plagijata, većinom glasova na Univerzitetskom savetu udaljena sa katedre“. Prema rečima same Ksenije „nedostajala joj je i fizička i duhovna snaga da drži svoju katedru sa po dva mača u svakoj ruci“. Živojin M. Perić, uz Slobodana Jovanovića najveći pravni stručnjak u istoriji srpskog naroda, badava je upozoravao javnost i Univerzitet da je odbijanje Ksenijinog postavljenja za vanrednog profesora i njeno udaljavanje sa Univerziteta protivzakonito. Prema rečima jednog od njenih biografa, Ljiljane Vuletić: „Svakako da su intrige kojima je obavijena javna delatnost, ali i privatni život Ksenije Atanasijević plod neprikrivene mizoginije nekih predstavnika intelektualne elite onog vremena, ali nije samo mizoginija bila uzrok kraha njene univerzitetske karijere. Jednako je to bila i profesionalna surevnjivost”. Iste godine, čuvena Enciklopedija Britanika uvrstila je Ksenijin rad Brunovo učenje o najmanjem na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna.
 

Impozantno delo
 

Do nesretnog okončanja svoje univerzitetske karijere Ksenija Atanasijević je objavila 215 naučnih radova, a do kraja njenog života njena bibliografija je brojala preko 400 bibliografskih jedinica. Pored Brunovog učenja o najmanjem (Beograd 1922), u njena najznačajnija dela se ubrajaju još i Brunova metafizička doktrina i geometrija (Pariz 1923), Car Julijan Apostata (Beograd 1926), Počeci filozofiranja kod Grka (Beograd 1928), Epikurova doktrina (Pariz 1928), Razmatranja o svetu i životu u jugoslovenskoj popularnoj literaturi (Pariz 1930), Smisao i vrednost egzistencije (Beograd 1968), Etika feminzma, Srpski mislioci i dr. Prevela je na srpski jezik Platonovog Parmenida, Aristotelov Organon, Spinozinu Etiku, Adlerovu Individualnu psihologiju, Hauzerovu Socijalnu istoriju umetnosti i književnosti, kao i Petronijevićevu knjigu Sloveni u višoj nauci. Pisala je i objavljivala radove na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila sa starogrčkog, latinskog, nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Smatra se da je svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala u delu Filozofski fragmenti I‐II. Napisala je i treći tom fragmenata, ali je taj rukopis danas izgubljen. Njena autobiografija čuva se danas u arhivi Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” u Beogradu.

U svojoj knjizi Posete, odlomci, Vladeta Jerotić, profesor pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, ostavio je i svoje sećanje na Kseniju Atanasijević i njenu filozofiju. Profesor Jerotić je još od 1941. često posećivao Kseniju i slušao njena predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, sve do 1980. godine. On je Ksenijinu filozofiju ocenio kao „čudnu, ne baš skladnu mešavinu grčko‐nemačke filosofije sa indijskim religioznim učenjima, razvodnjenu evropskom teozofijom”. Jerotić je zamerao odsustvo hrišćanskog u njenim razmišljanjima: „Ono, međutim, što mi se čini da je jedino bilo jasno u Ksenijinom filosofiranju, i kada je to činila javno i privatno  bila je skoro potpuna odsutnost hrišćanskog duha. On je zamerao i nejasnoći njenih filozofskih stavova prema ključnim životnim pitanjima: „Ostajala je zagonetka njene prave prirode, kao i njen filosofsko‐religiozni credo. Moram da priznam da mi je takav, relativno neodređen stav prema suštinskim pitanjima života, ispoljavan u javnim nastupima Ksenije Atanasijević, više smetao, nego prijao. To je bio uvek uzdržan, pitajući, sumnjajući stav antičkih filosofa”. Ipak, profesor Jerotić ne negira Ksenijin plodan filozofski rad i mnoštvo i raznolikost asocijacija koje je izazivala svojim delima i predavanjima.

Jerotić beleži da je Atanasijevićeva zaista imala teozofska ubeđenja: „ Sa Ksenijom Atanasijević došao sam u vezu prvi put u pedesetim godinama XX veka, i to preko beogradskog akademika, matematičara i antropozofa Miloša Radojčića i teozofkinje, takođe matematičarke, Olge Tatić, koja mi je govorila da je K. Atanasijević od pre Drugog svetskog rata aktivan teozof. Čudno mi je izgledao taj spoj visokog intelektualca, filosofa, koja je prevela Spinozu, doktorirala na Epikuru i napisala Filozofske fragmente koji odišu mešavinom skepticizma i stoicizma, sa mutnim teorijama indijske religiozne misli o karmi i reinkarnaciji, naknadno počađavelih kroz rusko‐englesku fantastiku Helene Blavacke i Ani Bezant”. Njemu se Ksenija činila kao „čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka jer mu suviše dobro poznaje dušu!” Danas, nažalost, prisustvo teozofije u Ksenijinoj filozofskoj misli, služi nekim senzacionalističkim spisateljima da Atanasijevićevu uključuju u neke maglovite priče na nivou nekih navodnih svetskih političko‐religijskih zavera.

Ksenija Atanasijević u beogradskim intelektualnim krugovima ipak i danas važi za „prvog i najboljeg srpskog ženskog filozofa” i za jednog od „najvećih moralista u Srba, čija je glavna tema bio problem zla u pojedincu i u društvu”.

U grobu bez traga

Posle odlaska sa Beogradskog univerziteta Ksenija je ostala bez stalnog zaposlenja i prihoda. Nastavila je da živi u svom i muževljevom stanu u Gospodar Jovanovoj ulici. Po izbijanju Drugog svetskog rata Atanasijevićevu prosvetne vlasti ponovo aktiviraju. Radi prvo u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci, odakle je otišla u penziju 1946. godine, u pedesetdrugoj godini života. Za vreme rata i dalje drži popularna filozofska predavanja.

Još pre rata Ksenija je pisala i javno istupala protiv Hitlera i nacizma, a u odbranu jevrejskog naroda. Kada je 1941. godine odbila da potpiše famozni „Apel srpskom narodu” Beogradskih intelektualaca, Gestapo je hapsi. Posle dolaska komunista na vlast hapsi je i OZNA. Jedan od njenih bivših kolega, predratni komunista i učesnik NOB‐a, profesor Dušan Nedeljković, postao je tada dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine. Pored razračunavanja sa brojnim kolegama ‐ ideološkim protivnicima, Nedeljković za Kseniju traži smrtnu kaznu. Kao da progon Ksenije Atanasijević iz 1924. godine u tim trenucima doživljava svoj klimaks. Na sreću, Kseniju puštaju iz zatvora „samo” uz kaznu gubitka građanskih časti. Sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Vladimira Ćorovića i mnogih drugih.

U penziji, Ksenija nastavlja da piše i prevodi. Sve do 1978. godine drži povremeno i predavanja na Beogradskom „Kolarcu”. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u SAD i tamo predaje, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u Beogradu.

Ksenija Atanasijević je umrla u osamdesetosmoj godini od apopleksije (moždanog udara). Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Kako nije imala potomaka, grobnicu niko nije plaćao i uprava groblja ju je ustupila novim vlasnicima krajem osamdesetih godina prošlog veka. Grobnica je prekopana i na njenom mestu sazidana je nova. Stare grobne ploče su uništene, tako da danas trag o porodičnoj grobnici Anastasijevićevih postoji samo u registru JKP Pogrebne usluge.

Tek u zborniku „Filozofske studije” 1970. godine pojavila se prva kratka Ksenijina biografija (Radmila Šajković, Životni put i filozfsko delo Ksenije Atanasijević) kao i njena dotadašnja bibliografija (autorke Zore Stanković). Filozof i sociolog Dr Ružica Petrović odbranila je 2003. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju na temu „Filozofska misao Ksenije Atanasijević“. Godinu dana kasnije objavila je i njenu prvu detaljnu biografiju Filozofija utehe Ksenije Atanasijević. Filozof Ljiljana Vuletić objavila je 2005. godine opsežnu Ksenijinu biogafiju pod naslovom Život i misao Ksenije Atanasijević, za koju je naredne godine dobila književnu nagradu "Isidorinim stazama", koju dodeljuje izdavačka kuća "Plavi jahač".

. . .
Tekst je publikovan u reviji "Istorija" i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda "Princeza Olivera" www.princezaoliverafond.org.rs
 

Pismo Hitleru

Sreski načelnik Paraćina u penziji Svetolik Dragačevac napisao je 25. marta 1941. pismo i poslao ga direktno u kancelariju vođe Rajha u Berlin. Dva meseca kasnije Dragačevac je uhapšen u Paraćinu i odveden u logor Mauthauzen gde je i umro 1942. godine. Pročitajte pismo koje je Dragačevac napisao nacističkom vođi.

Sreski načelnik Paraćina u penziji Svetolik Dragačevac napisao je 25. marta 1941. pismo i poslao ga direktno u kancelariju vođe Rajha u Berlin. Dva meseca kasnije Dragačevac je uhapšen u Paraćinu i odveden u logor Mauthauzen gde je i umro 1942. godine. Pročitajte pismo koje je Dragačevac napisao nacističkom vođi.

Kneginja Ljubica - Ljubav kneza Mihajla

       Srpski knez Mihajlo Obrenović najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice vladaše Srbijom u dva navrata: prvi put od 1839. do 1842. pod namesništvom jer bejaše maloletan i objektivno nedorastao državničkim poslovima i drugi put od 1860. do 1868. godine, ostao je upamćen u prvom redu zbog samostalnost Srbije koju je izborio od Turske. Deklarisan kao apsolutista koji je delovao pod devizom “Zakon je najviša volja u Srbiji» za vreme vladavine uneo je značajne promene u politici Srbije. U njegovo doba Srbija je bila prva vojnička sila na Balkanu.

      Mihajlo je bio poklonik ideje o ujedinjenju svih srpskih oblasti u jednu državu kako bi se onemogućilo mešanje evropskih država u unutrašnju politiku Srbije. Inicijator i tvorac brojnih sporazuma sa nehrišćanskim narodima na Balkanu u krajnjem je rezultiralo rušenjem turske vlasti u ovom delu Evrope. Sproveo je reforme u gotovo svim sferama društvenog života, dakako kao posvećeni apsolutista. Iz svojih ličnih sredstava plaćao je izdržavanje vojske. Jednom prilikom kupio je oružje u Rusiji i o svom trošku preko Rumunije prebacio ga u Srbiju.
Nošen dubokim rodoljubljem sa jednakom doslednošću kakvu je ispoljavao u stvaranju snažne i moderne vojske se posvećivao i kulturnom progresu srpskoga naroda. On je tvorac prvih koraka u uspostavljanju monetarnog sistema, naime u vreme vladavine kneza Miloša u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta od turskih do zapadnoevropskih, suočen sa problemom knez Mihajlo donosi rešenje o kovanju srpske monete. Nova novčana jedinica dinar iskovana je u srebru 1875 godine.

Balkanski Hamlet – Knez Mihajlo Obrenović


      Knez Mihajlo Obrenović je bio otmen čovek i galantan kavaljer, govorio francuski i nemački jezik uz vladarsku titulu je bio veoma omiljen u ženskom drustvu. O ljubavnom životu kneza Mihajla ostale su mnoge istinite i neistinite priče. Uprkos moći i uticaju iskazivanje emocija koje nisu društveno prihvatljive u patrijahalnoj Srbiji, pa čak i samo pisanje o njima oduvek je predstavljalo tabu temu. Titula nikada i nikoga nije oslobodila slabosti pa ni kneza Mihajla bez obzira na moć i uticaj koji je posedovao ćudljiva slabost prema ženama je bojila njegov život.
        Za vreme jednog od svojih boravaka u Rogaskoj Slatini Knez je upoznao šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg veterinara, Mariju Berghauz. Poznanstvo prerasta u intimnu vezu iz koje Marija radđ dečaka koji je kršten u katoličkoj veri svoje majke. Dete je na krštenju dobilo ime Viljem. Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i
       Knez je imao nameru bar u tom momentu, pošto u braku sa knjeginjom Julijom nije imao dece da ovog svog sina ozakoni a možda i imenuje svojim naslednikom. Ali, Katarinom Konstantinović iako je ona bila njegova bliska rođaka, sestricčna u drugom kolenu je bila fatum za kneza.
      Uprkos jasnom neodobravanju svoju ljubav knez Mihajlo pred nebom ozvaničava tajnom veridbom dan uoči atentata. Katarina je pokušala naslonivši se na kneza da ga zaštiti biva ranjena a knez sa tri hica ubijen. Poslednje reči kneza u parku na Košutnjaku su bile: "Dakle, istina je." Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Tom prilikom francuske novine objavile su tužnu vest: "Umro je balkanski Hamlet"! Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana i streljani u ponoć na Karaburmi.

Ljubavi života - Katarini Konstatinović, knez je posvetio pesmu “Što se bore misli moje” koja je postala evergrin starogradske muzike.