Pismo James Joyce-a Grantu Richardsu

Grantu Richardsu ,

Javili ste mi da izdavač kome ste poslali mo ju pripovetku Dva ljubavnika, pre nego što ste je i sami pročitali, odbija da je štampa i zato tražite od mene ili da je ispustim iz zbirke ili da je tako preradim da bi mogla biti objavljena. Ne vidim načina, kako da učinim i jedno od toga. Svoju knjigu sam pisao sa odgovarajućom pažnjom, uprkos stotini poteškoća i u skladu sa onim što se naziva klasična tradicija pisanja. Dopustite zato da vam reknem kako me mišljenje vašeg izdavača uopšte ne zanima. Šta više, sada nisam voljan ispustiti pasaže koji su oznaćeni plavom olovkom u noveli Duplikati, niti mogu predložiti bilo ko ju drugu rešenje na mesti “bloody” (krvavo) u noveli Milost.

Nameravao sam vam poslati četrnaestu i poslednju novelu Mali oblak koja je sada konačno dovršena. Neću to učiniti dok ne dobijem od vas odgovor, i također neću vam vratiti rukopis dve novele, koje ste mi poslali. Ako mi u sledećem pismu javite da ste našli mogućnost da štampate moju knjigu onako kako sam je napisao i da ste našli izdavača da stavi u opasnost svoju besmrtnu dušu – poslaću vam sve tri pripovetke. Odlučite li protivno, možete mi vratiti celi rukopis. Bila bi to za mene gotova propast, ali bojim se da nije u mojoj moći ono što vi tražite, kako biste umirili izdavačevu savest.

James Joyce,

 Grantu Richardsu
 

Priča o prijateljstvu i međusobnom književnom uticaju: James Joyce i Italo Svevo

Svevov dug spram Joycea je topos u historiji kritike o ovom italijanskom piscu, i odnosi se na Joyceovu intervenciju u vezi sa priznavanjem Tršćanina od strane književne kritike. Prepoznatljiv je u Svevovim delima uticaj Schopenhauera, Marxa, Darwina, Nietzschea, Freuda i mnogih drugih, ali se ime Joycea uvek samo veže za njegov doprinos Svevovoj slavi pisca, a u stvari, to baš i nije tako: tršćanski autor je bio i pod uticajem književnih dela irskog pisca, te njegovih ideja, ali je i sam Joyce pretrpeo duboki uticaj svog italijanskog kolege, pored činjenice da ih je vezivalo duboko prijateljstvo.


Prijateljstvo Sveva sa Joyceom


Svevo po prvi put poslovno putuje u Englesku 1901. godine i shvata da njegovo poznavanje engleskog jezika nije zadovoljavajuće, mada nije tako loše koliko on preteruje. Nakon toga mu se pridružuje supruga i ostaje u Londonu nekoliko meseci, vraćajući se tamo redovno sve do 1927. godine, izuzev, naravno, ratnih godina. Plod ovih brojnih putovanja su razni eseji o engleskom životu i kulturi, a njegovi napori da nauči engleski jezik su veliki, i počinje ga ozbiljno izučavati. Učio je on engleski jezik u školi u Seignitzu, zatim u Trgovačkoj školi u Trstu, i verovatno ga je hteo usavršiti i održati kontakt sa tadašnjom engleskom kulturom. Radi na knjigama gramatike, čita razne engleske novine i revije, vodi duge konverzacije sa osobama koje su mu ponekad dosadne, ide u pozorište i nedeljom u crkvu da bi slušao propovedi, a tokom jednog londonskog boravka, uzima privatne časove od jedne sedamdesetogodišnje gospođe. Uprkos svim ovim naporima ostaje nezadovoljan vlastitim napretkom. I upravo zbog toga počinje ići na privatne časove kod Joycea, koji je obzirom na poteškoće u izgovaranju vlastitog imena, samoga sebe u Trstu nazivao „Professor Zois“.

James Joyce napušta Dablin oktobra 1904. godine zbog napetih odnosa sa ocem i dugova koje je gomilao, ali prvenstveno zbog irske političke situacije. Mislio je da ide raditi u Berlitz School u Cirihu ali, kada tamo stigne, otkriva da mesto profesora više ne postoji. Provodi jedan vrlo stresan period čekanja, i nudi mu se slično mesto u tršćanskoj Berlitz School, gde stiže 20 oktobra. I u Trstu otkriva da njegove usluge nisu potrebne, ali novi šef škole, Almidano Artifoni, priprema mu zaposlenje u novom ogranku škole u Puli. Period koji provodi u Puli je prilično sretan, jer mu daje mogućnost da preživi, čita i piše, a u martu 1905. godine seli u Trst. Livija Veneziani Svevo, u svojoj knjizi Život moga muža objašnjava da je on stigao u Trst u jesen 1903. godine, sa svojom mladom suprugom, Norom Barnacle. Bio je mlad, imao je nešto malo više od dvadeset godina, siromašan, na početku svoje veličanstvene književne karijere, stigao je u Trst nakon jedne tragikomične avanture: uzevši voz Beč – Trst, greškom je sišao u Ljubljanu u četiri sata ujutro. Kada je, sutradan, pitao nekog prolaznika za ulicu S. Nicolò, gde je bilo sedište tršćanske Berlitz School, shvatio je da je pogrešio grad, te je pun straha, jer je sa sobom imao malo novca, čekao celi dan i deo noći na ljubljanskoj stanici voz za Trst. Stigavši u Trst, ostavio je suprugu u malom parku pored stanice i otišao da traži školu da bi dobio pomoć u novcu. Zadesio se greškom u jednoj starogradskoj ulici gde su se mornari tukli sa prostitutkama. Želeo je biti prevodilac i izmiritelj, ali ga je zadesila nesreća: policija ga je uhapsila zajedno sa drugima, zbog čega ostaje u zatvoru celi dan, dok ga je jadna supruga čekala sedeći na klupi u parku, bez novca, ne poznavajući jezik stranog grada.

Trst mu se nije mnogo svideo u početku, verovatno zbog svoje kulture koja nije bila evropska već srednjovropska. Ali, malo po malo, on otkriva izvesne sličnosti sa Dablinom, jer je to provincijski grad koji je po mnogim aspektima kozmopolitski i učen. Kao i njegov rodni grad, ima svoj karakteristični jezik, iredentistički i socijalistički pokret, ima mogućnost da piše članke o Irskoj za “Il Piccolo” između 1907. i 1912. godine i drži konferencije o svojoj rodnoj zemlji na Narodnom Univezitetu. Ali, kao i uvek, ima ozbiljne finansijske probleme i njegovi dugovi opet rastu i, štaviše, muči ga nemogućnost objavljivanja njegovih književnih dela. Upravo u ovom periodu Berlitz School ima ozbiljan problem kada jedan od njenih članova pobegne sa delom sredstava. Joyce onda postiže da i njegov brat Stanislaus počne tu raditi, ali škola ne može zaposliti dvojicu profesora engleskog jezika tokom letnih meseci. I zbog toga on sa svojom suprugom Norom odlazi u Rim, gde radi u sekciji za korespondenciju u banci Nast, Kolb and Schumacher, što je izvrsna priprema za kasnije čitanje Svevovog prvog romana. Vraća se iz Rima više nego ikad u dugovima, i pošto su studenti kojima je predavao, zadovoljni što ga opet vide, i pošto on ima potrebu za novcem da bi preživeo, pomažu mu da nađe privatne studente.

A jedan od tih je Italo Svevo, kojem Joyce daje časove engleskog jezika tri puta sedmično u vili Veneziani. Učenik dosta puta unapred plaća lekcije, 200 kruna u junu 1908. godine i, na primer, kvotu za celu 1909. godinu da bi pomogao svog profesora. 1915. godine mu obezbeđuje posao od dva dana sedmično za 100 kruna, u sekciji za prevode pri korespondenciji tvrtke Veneziani. Ovi podaci bi mogli navesti da mislimo da je njihov odnos bio samo odnos nadređenog i službenika. Poznato je da je Livija Veneziani Schmitz zapošljavala Noru da joj pegla rublje i da se Nora žalila da se Livija pravila da je ne poznaje kada bi se srele na ulici. Očigledno se dva para nisu družila, i ova činjenica ostaje nerazumljiva. Verovatno je porodica Svevo znala da irski par nije bio venčan iako je Italo, na svojoj konferenciji 1927. godine u grupi na Kongresu o Joyceu tvrdio da su se njih dvoje venčali pre nego što su napustili Dablin. To je barem bila oficijelna priča jer je Joyce bio opomenut od strane Berlitz School da se treba pretvarati da su se njih dvoje venčali u Dablinu i tvrdio je to kada je prijavio rođenje svoje dece iako su neki od njegovih kolega iz Berlitz School znali da njih dvoje “žive u grehu”. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da su stanovnici vile Veneziani to znali, ali je Livija zamerala Nori i njenu rastrošnost. Uostalom, dva autora se nikada nisu prestala persirati, što također čini diskutabilnim njihovu bliskost.

1929. godine Joyce odbija da napiše predgovor za engleski prevod Senilnosti, objašnjavajući da je Italo u nekim prilikama bio suviše škrt prema njemu i da ga nikad nije pozvao svojoj kući kao gosta, samo kao nastavnika. Ove optužbe mogu biti rezultat Joyceove opsesije za prevaru, problema koji je uništavao sva njegova prijateljstva kada bi mu posuđivali novac, a u slučaju prijateljstva sa Svevom, opsesija se rađa nakon smrti Tršćanina. Razlike između njih dvojice su bile vrlo velike, budući da je Svevo bio prilično stariji od njega i da su njihovi karakteri i lične navike bili sasvim različiti: Svevo je bio primer treznog čoveka, dok se Joyce redovno opijao. I njihove su kulture bile mnogo različite: Svevo je uvek pokušavao prikriti svoju književnu aktivnost, dok je Joyce za sebe uvek govorio da je pisac.
Joyce nije trebao podučavati Sveva samo pravilima engleske gramatike, nego razgovarati sa njim i o književnosti i mnogim drugim argumentima, te su njihove lekcije bile nesvakidašnje, budući da nisu spominjali gramatiku, već su pričali o književnosti i o mnogim drugim argumentima: obojica se dive Giordanu Bruni kao mučeniku slobode i dužnici su spram Vicoa, čitaju psihoanalitička dela pod čiji uticaj padaju, te obojica istražuju kompleksnost svakodnevnog života. Osim toga, obojica su obrazovani u školama religijskog karaktera, i obojica su se odrekli svoje vere, ipak ostajući pod njenim velikim uticajem, na različite načine. I mada ih je razdvajala razlika u godinama i u nacionalnosti, njihovo prijateljstvo se odmah rodilo, i Irac je svom učeniku vrlo brzo doneo svoje poezije Chamber Music i neka poglavlja Ljudi iz Dublina, mada nikada nikome nije govorio o svojim književnim radovima, a Svevo je, sa druge strane, njemu dao svoja dva zaboravljena romana. Irac ih je odmah pročitao i već je pri sledećem susretu izjavio da je Svevo bio nepravedno zanemaren, tvrdeći da neke stranice Senilnosti ne bi mogli bolje napisati ni najveći majstori francuskog romana. Nakon tih neočekivanih reči Svevo ga je gledao očarano, blažen i iznenađen.

Psihološka važnost susreta je značajna za obojicu. Svevo se više nije nadao da će čuti reči slične pohvale za svoje zaboravljene romane, i susret ponovo gradi njegovu veru u sebe kao pisca. Postaju kolege, diskutujući svoje ideje. Svevove posete Joyceovoj kući se često produžuju do kasno u noć, i obojica otkrivaju jedan drugom svoje buduće poslove i teškoće za trenutne planove. Svevo po prvi put ima poverenja u nekoga da bi mu govorio o svojim romanima, i pokazuje prijatelju svoje duboko ogorčenje. Prijateljstvo sa Verudom je rođeno nakon smrti Elia koji je ostavio veliku prazninu u Svevu. I kada nestane Veruda, počinje priča o novom prijateljstvu. Verovatno je u Joyceu pronašao razumevanje i divljenje koje je imao u Eliju i Verudi. Bez Joyceovih ohrabrenja, on bi bio apsolutno izgubljen za književnost. Sa druge strane, Joyce govori poznanicima o svom prijatelju i čak i napamet recituje poslednje stranice drugog Svevovog romana, nasrčući protiv nepravde kritike, smatrajući da je Svevo originalan pisac, i ovaj drugi je, ustvari, Joyceov jedini prijatelj pisac nakon što je napustio Dablin. Svevo je u jednom opisu svog slavog profesora načinjenom iz vežbe, video u Joyceu pre svega neku vrstu pešaka, čoveka čija je sudbina bila da bude uvek u pokretu… Joyce je mnogo hodao, izbrojao toliko koraka kao Lutajući Jevrej, da bi se našao, verujući da je obišao univerzum, uvek na istom mestu, u Dablinu, tako univerzalnom i tako provincijalnom na koncu.

Nakon objavljivanja Zenove svesti, italijanska kritika ne opaža roman, i samo tršćanski kritičari Benco, Pasini i D'Orazio govore sa naklonošću o njemu u lokalnim novinama, i Svevo čak ima i zdravstvenih problema zbog ovog neuspeha u Italiji. Piše Joyceu, i odmah dobija vrlo umirujući odgovor, jer ga Joyce, i pre nego je okončao čitanje, uverava da je ovo apsolutno njegovo najbolje delo, i savetuje mu da pošalje kopiju Valéryu Larbaudu, Benjaminu Crémieuxu i drugim poznatim evropskim italijanistima. Svevo to i čini i ujutro 15. januara 1925. godine prima pohvalno pismo od Larbauda koji mu saopštava njegovo lansiranje u Francuskoj. U međuvremenu i Bazlen otkriva Sveva i piše u “Esame” 1925. godine pohvalu tršćanskom piscu. Počinje tako slučaj Svevo, koji okupira pažnju ljudi koji su posvećeni književnosti u Francuskoj i Italiji, a u prvom periodu Svevo ne može verovati u ovu neverovatnu promenu sudbine. Tokom boravka supružnika Svevo u Londonu 1926. godine, Svevo u Francuskoj biva proglašen novom zvezdom italijanske književnosti, i nazvan “Italijanski Proust”, a nakon ovog poslovnog puta u London, supružnici se zaustavljaju u Parizu da bi upoznali strastvene francuske štovaoce. Joyce organizuje večeru kojoj prisustvuju Valéry Larbaud, Benjamin Crémieux i drugi italijanisti, koji izražavaju divljenje koje začuđuje tršćanskog pisca.
Svevo kao Joyceov lik

Tršćanin također Joycea snabdeva materijalom za Ulyssea, odgovarajući mu na mnoga pitanja koja se tiču Jevreja i hebraizma, jer je Joyce na početku samo mislio napisati kratku novelu o slučaju jednog jevrejskog razvoda u Dablinu. U svom ciriškom uredu Joyce kači na zid iznad pisaćeg stola Svevovu fotografiju, tvrdeći da je on poslužio kao model za Leopolda Blooma: njih dvojica su često šetali ulicama Trsta, i ove šetnje se ogledaju u noćnim lutanjima Stephena Dedalusa i Leopolda Blooma u Joyceovom remek delu, u kojem mlađi čovek pronalazi u starijem očinsku i zaštitničku figuru. Joyce je u neka doba stigao do tačke kada je svoj položaj u Evropi video sličnom poziciji Jevreja, jer je bio dvosmislen, a mnogi su Jevreji sa kojima se družio bili žrtve istorije, jezika i društva. On i oni su bili zatvorenici situacije u kojoj su bili marginalizovani, dok su u isto vreme težili da budu u centru evropske kulture – centru koji je za Joycea bio Pariz, dok je to za Sveva bio Beč.

Upravo u trenutku kada piše Ulyssea, Joyce se druži sa Svevom, učenim i obrazovanim Jevrejem koji je gorko svestan ironije i dvosmislenosti svog položaja prekrštenog Jevreja, i zasigurno Tršćanin ima odlučujuću ulogu u genezi romana. Verovatno je on bio taj koji je Ircu pomogao da se odvoji od mita superčoveka, budući da je Joyce, pre nego što je stigao u Trst, bio veliki ljubitelj D’Annunzijevih romana. Svevo mu daje informacije o tradicionalnim jevrejskim verovanjima i postaje model za Blooma, sina oca Mađara iz porodice koja je pola pravoslavna a pola jevrejska i majke pola Jevrejke, pola Irkinje, dok se ne može zaboraviti da je i sam Svevov ded bio Mađar, a baka Italijanka. Odrastao kao Jevrej, onda prekršten, nikada nije zaboravio svoje poreklo. Odnos između Blooma i Stephena, njihova razlika u godinama, njihove šetnje kroz grad su dokaz da je Ulysse neka vrsta izraza poštovanja prema Svevu.

Godine susreta sa Ircem su upravo one u kojima Svevo postaje svestan očiglednosti vlastitog porekla. Naime, iredentizam Svevovih nastaje iz zameranja jevrejske buržoazije Francescu Giuseppeu što nikada nije mislio da spreči rašireni antisemitizam koji je nastavljao da vijuga Carstvom. A Svevo, u svojim književnim tekstovima, nikada ne govori o iredentističkim pitanjima, ispaštajući tu svoju šutnju upravo na polju umetničkog kredibiliteta u gradu.

Svevovi likovi u Ljudima iz Dablina

U novelama Ljudi iz Dablina ponekada imamo utisak da smo naišli na Svevove junake: James Duffy, koji u Teškom slučaju čita Nietzschea i pokušava formulisati teorije o odnosima muškaraca i žena, ali koji retko piše na papirima nagomilanim na radnom stolu, podseća na Alfonsa Nittija iz Jednog života, ali i na dobrog starca iz Novele o dobrom starcu i lepoj devojci, koji pokušava teoretisati o odnosima između mladih i starih; heroj Malog oblaka, Little Chandler, sa svoje 32 godine nije mnogo mlađi od Emilija Brentanija iz Svevove Senilnosti, koji ima simboličnih 35 godina. Chandler je skromni pravni službenik, dok je Brentani zaposlenik osiguravajućeg društva. Chandler više ne čita knjige poezije koje je napustio na policama svoje kućne biblioteke, ali smatra sebe pesnikom koji sazreva, dok Brentani sebe smatra moćnim genijem u sazrevanju, koji ne uspeva započeti pisanje svoga drugog romana, i zasigurno bi pozdravio Chandlera kao svog brata. Chandler čak uspeva zamisliti i književne kritike koje će jednoga dana izazvati objavljivanje njegove knjige poezija koje još uvek nije napisao, a koje će biti cenjene u kružoku eksperata. Uverenje da mu je prijatelj novinar Gallaher inferioran po rođenju i obrazovanju, i da bi on mogao učiniti mnogo više od svoga prijatelja, da je za to imao mogućnosti, čini ga prvim rođakom Alfonsa Nittija, junakom Svevovog prvog romana Jedan život.

Ali od postojećih sličnosti između književnih likova dvojice pisaca, možda je važnija sličnost njihovih ironija: stanje duše, raspoloženje i atmosfera Joyceovih novela su često nježni i melanholični, mada je ovaj osećaj tek površan, i pod njim deluje implicitna i okrutna ironija, a isto vredi i za Sveva. Na primer, prva novela Ljudi iz Dablina, Sestre, opisuje smrt jednog starog katoličkog sveštenika, analiziranu sa dva različita gledišta, od strane mladog i naivnog studenta koji mu je bio prijatelj, te od strane pobožnih neudatih sestara preminulog. Nažalost, stari Cotter, porodični prijatelj, govori neke zabrinjavajuće stvari o preminulom svešteniku, i mladi student zamišlja da vidi, u pomrčini svoje sobe, lice paralizovanog starca na samrti kako se želi ispovediti, ali u isto vreme, želi privući mladu dušu na neko privlačno ali grešno mesto. Veza između „dobre smrti“ sveštenika i nekih grehova je otkrivena u pomenutom snu pridevom „paralizovan“, jer ako se pokušaju rekonstruisati simptomi starčeve bolesti i njenog napredovanja, shvatamo da je njegova smrt prouzrokovana totalnom paralizom mentalnih bolesnika, odnosno sifilisom, bolešću koja se prenosi seksualnim putem. Na drugim mestima Joyce koristi sifilis, paralizu i stagnaciju kao metaforu moralne korupcije koju smatra karakterističnom za Dablin. Svevo, u Senilnosti, opisuje stagnirajuću atmosferu u kojoj je Amalija nesvesno provela svoj život, a kasnije u Kratkom osećajnom putovanju i zatvoreni ambijent u kojem se nalaze hrđa i plesan, i u kojem žive njegovi likovi, a u koji se Aghios, nakon svoje avanture u vozu, mora vratiti. Zeno se u Starcu žali na svoj osećaj zahrđalosti.

Joyceov uticaj na Svevove novele

U godinama druženja sa Ircem, Svevo posmatra karakteristike lika vezanog za svet radnika, prilično drukčijeg od onog gradskog koji teži književnoj slavi. Plod godina provedenih u Muranu su tri nezavršene novele, nazvane “muranske”, i koje su apsolutno neobične za njegov uobičajeni repertoar, očigledno nastale pod jakim uticajem Joyceovih Ljudi iz Dablina. Moguće je videti Joyceov umetnički uticaj u muranskim novelama Sveva koji je pročitao novele Ljudi iz Dablina kao prvo prijateljevo delo, u kojima je predstavljena kompleksna slika iskvarenog i komičnog naroda, koji zaslužuje sažaljenje. Ton ovih novela je ironičan i sažaljiv, verovatno su one inspirisale Sveva u pisanju muranskih novela koje su nastale tokom perioda prijateljstva sa Ircem. Zasigurno je treća muranska novela, Marianno rezultat čitanja Olivera Twista, ali napisana na ironičan način, to jest Joyceov. Muranske novele su pisane od 1908. do 1912. godine, i budući da ih je samo tri, ne postoji struktura koja održava Ljude iz Dablina, koji sadrže petnaest novela organizovanih po preciznom planu: prve tri imaju za protagoniste decu, sledeće tri adoloscente, da bi prešli na grupu novela koje tretiraju aspekte društvenog života Dablina. I, najzad, Mrtvi predstavljaju zaključak dela sa strukturalne i tematske tačke gledišta. Glavne teme su korupcija i beg. Svet Dablinaca je pun moralne korupcije koja je predstavljena slikama paralizovanosti i nepokretnosti. Pokušaji bega su brojni iako nikada ne uspevaju. I upravo ove teme nalaze svoj izražaj i u muranskim novelama Tršćanina.
U novelama Ljudi iz Dablina moralna je korupcija predstavljena prvenstveno seksualnim ponašanjem likova, od sifilisa do usamljene masturbacije, od odbijanja ljubavi do ciničnog ljubakanja. U muranskim novelama, međutim, simbol korupcije je upotreba alkohola od strane ljudi koji su velike ispičuture: Cimutti, ustvari, mora piti da bi preživio, a pije čak i Andrea koji je propio celu jednu prodavnicu ribe i jednu pozlatara koje je bio nasledio. U Mariannu, Alessandro se opija svakog ponedeljka, poštujući tradiciju trgovaca. Prvi utisak je da je navika odavanja alkoholu tretirana od strane Sveva sa ljudskim razumevanjem, kao da je neka slabost ili porok, ali, ustvari, posledice alkoholizma su siromaštvo i bolest, i to je porok radničke klase, dok gazda Cimutti ne pije već sanja otvorenih očiju, što je njegov način bekstva od realnosti.

Beg, koji je druga velika tema Ljudi iz Dablina, u muranskim novelama je predstavljen pićem i snom: Marianno sanja da će se obogatiti, ali će se pre ili kasnije uništiti opijanjem i priželjkivanjem mogućeg priznavanja, dok Cimutti beži samo kada ide u krčmu.
Zatim, i opis lagune u muranskim novelama otkriva inerciju u kojoj boje variraju celo vreme.

„Ona se mirno svlačila i sedala na veliki prozor koji je gledao u veliko more lagune tako često izmenjeno u ogromnu baru koja bi odmah postajala blago zelena pri sunčevim zrakama, zlatkasta pri zalasku sunca, naseljena galebovima koji su zajedno graktali, u nepomičnosti refleksnih bića.“ 

U lagunarnom pejzažu, uprkos zelenoj i zlatnoj boji oseća se smisao očajanja, i ono što najviše impresionira je veliko lagunarno more koje se često pretvara u ogromnu močvaru.

„Iznad močvare se pojavljivao grad sa svojim skromnim izgledom koji ima sa te strane, izgledao je kao nenaseljena košnica. Močvara je u ta doba bila crvenkasta; gledana izbliza se činila prljavom, napuštenom kao što je i bila već par sati od kiše koja je padala. Kanal koji je močvaru delio od ostrva se već smešio, pretvarajući u dobro određenu boju još bledu i transparentnu i plavu svetlost koja je zatim postajala žuta i crvena tamo gde je zapljuskivala najmanje duboka močvara. Na plaži je gazdina kuća koja se izvana činila duga nadstrešnica sa raznim delovima šiljastih krovova izgledala još zatvorena i tiha. Nasuprot njoj sa druge strane obale se nalazila kuća radnika Cimuttija koja je davala poneki znak života. U prizemlju je gorila slaba lampa a na kaminu se palila slaba vatra.“ 


Jedini znak vitalnosti se ne nalazi u Serenelli, već u dalekom gradu, i laguna ne predstavlja samo lepu panoramu, već izlazak sunca otkriva močvaru i blato. Reči koje karakterišu lagunu su nepomičnost, samoća, usamljen i pust, to jest inercija, koje su karakteristike Joyceovog Dablina iz Ljudi iz Dablina.
Uostalom, i inspiracija za Novelu o dobrom starcu i lepoj devojci je očigledno Joyceova.

1907. godine Svevo saopštava prijatelju da ima nameru napisati novelu o jednom starcu i jednoj devojci, verovatno je da ju je počeo pisati 1908. godine, ali ju je završio tek 1927-28. godine. Jedna od glavnih tema je seksualna korupcija, koja je jedna od tema Ljudi iz Dablina koja nema svoje mesto u muranskim novelama. Novela postaje u posleratnom periodu najironičnija koju je Svevo ikada napisao, a sam susret dobrog starca sa lepom devojkom u tramvaju liči na onaj starog gospodina u tramvaju jedne dablinske novele, Prah. Zatim, u Ljudima iz Dablina, Joyce detaljno pokazuje ekonomske manifestacije socijalne i moralne propasti, prazno ognjište u Sestrama pokazuje da one nemaju potrebni novac za zagrijavanje dnevnog boravka, dok sestre Markham iz Mrtvih, nekoć tako gostoljubive, sada sebi ne mogu dozvoliti toliku velikodušnost. I sam Svevo brižno beleži naznake društvene i moralne krize, kako u romanima, tako i u novelama. U svakom slučaju, u Noveli o dobrom starcu i lepoj devojci, Svevo pokazuje ove ekonomske naznake sa Joyceovom preciznošću: lepa se devojka žali na neprestana poskupljenja životnih potrepština koja joj više ne omogućuju da preživi sa svojom platom vozačice tramvaja, i zbog toga moli starca da joj nađe bolje plaćen posao.

Joyce kao Svevov junak

U četvrtom poglavlju Zenove svesti, protagonista priča kako je jedne večeri sreo jednog prijatelja:

„Jedne večeri pod konac marta vratih se kući malo kasnije nego obično. Nikakvo zlo: bio sam upao u šake nekom učenom prijatelju koji mi je želeo poveriti svoje određene ideje o poreklu hrišćanstva. Bilo je to prvi put da se od mene ište da razmišljam o tom poreklu, pa ipak pristadoh na dugo predavanje da ugodim prijatelju. Bilo je kišovito i hladno. Sve je bilo neugodno i tmurno, uključujući Grke i Židove o kojima moj prijatelj govoraše, ali svejedno se pokorih toj patnji puna dva sata. Obična moja slabost!“

Zasigurno je ovaj učeni prijatelj Joyce, i očito su diskusije dvaju prijatelja o književnim problemima i o strukturi i tehnici romana imale uticaja na treći Svevov roman, koji sa Joyceovim načinom predstavlja više od jedne analogije ako ništa drugo onda po rešenju priče u potpunosti dominirane radnjom, i kao napunjene protagonistom.
Zatim, postoji jedan mali deo Dablinca i u samom Zenu koji menja fakultetske kurseve, kao što je radio Joyce, koji je neredovno studirao medicinu, nakon mature iz savremenih jezika, upisujući se u aprilu 1902. godine na Medicinski fakultet Santa Cecilia u Dablinu. Nastava je počinjala u oktobru iste godine, ali Joyce odmah odustaje, odlučujući da će studirati medicinu u Parizu. Kasnije, 1903. godine, vraća se u Dablin, odlučan da sledeće godine počne studirati na Medicinskom fakultetu Trinity Collegea.
Osim toga, Irca su zabrinjavali kalendarski datumi i godišnjice, i patio je celog života od neobičnih bolova za koje nikada nije pronađena nikakva medicinska dijagnoza, što se desilo i sa Zenovom bolešću.
I najzad, Nora je za Joycea predstavljala figuru koja mu je opraštala sve njegove grehe i poklanjala mu majčinsku ljubav koja mu je bila potrebna, kao što je Zenu potrebna majčinska ljubav Auguste.
Opšte poznato je da je James Joyce svojim uticajem pomogao otkriće dela Itala Sveva, ali pored toga je i izvršio književni uticaj na tršćanskog autora, dok je i ovaj drugi izvršio neosporivi uticaj na njega. Očiti su izborni afiniteti koji su postojali između dva čoveka koji su se, u periodu kada su se upoznali, nalazili u istoj tami i istoj izolovanosti i kojima je, krećući od iste gorke indiferentnosti Naturalizma, bilo suđeno da u romanu postanu predstavnici psihoanalize.


IZVORI:

Joyce, James Augustine Aloysius (1960) Ulisse, Mondadori, Milano.
Joyce, James Augustine Aloysius (1971) Gente di Dublino, Mondadori, Milano.
Svevo, Italo (1982): Zenova svijest, Sveučilišna naklada Liber., Zagreb.
Svevo, Italo (1985): I racconti, Garzanti Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2002): Senilità, RCS Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2003): Una vita, Garzanti libri s.p.a., Milano.
LITERATURA:

Benussi, Cristina (2007): La forma delle forme, Edizioni EUT, Trieste.
Maier, Bruno (1968): Italo Svevo, Mursia, Milano.
Museo Sveviano (1999): “Caro signor Schmitz... My dear Mr. Joyce. Un'amicizia tra le righe“, Comune di Trieste, Museo Sveviano, Trieste.
Svevo Veneziani, Livia (1958): Vita di mio marito, Edizioni dello Zibaldone, Trieste.
Testa, Antonio (1968): Italo Svevo, A. Longo-Ravenna, Longo

Mirza Mejdanija 

Philip Kindred Dick

 

Nije jednostavno našoj publici svikloj na imena s top-lista najčitanijih knjiga, pogleda prikovanog na izjave lokalnih tumača “pravih” vrednosti predstaviti novog/starog velikog autora.
Uspoređivan je s Beckettom, Schopenhauerom, Dos Pasosom, Huxleyem, Borgesom...;oštro napadan zbog eksperimenata sa sintetičkim halucinogenima; jedini je autor kojemu suScience Fiction Studies – prvi i još uvek najznačajniji časopis za teoriju SF-a – posvetile dvatematska broja; danas se njegovo propitivanje autentičnosti (paralelnih) stvarnosti smatrapretečom postmoderne; magistarske i doktorske disertacije s područja knji evnosti, psihologije, filmologije, kulturologije... temeljene na njegovim delima brane se od Australije doIslanda (uključujući i višestruko nagrađivan doktorat danas najpoznatijeg autora tzv.docufictiona Kim Stanley Robinsona), a opet, kad se spomene njegovo ime, oni koji uopšte išta znaju gotovo u pravilu spomenuće  adaptaciju njegovog romana Do Androids Dream of Electric Sheep?, odnosno film Blade Runner.

Ko je taj Pokemon? To je Philip Kindred Dick.
Blizanci Philip i Jane (koja je živela tek 41 dan i čiju smrt nikad nije preboleo) rođeni su u Chicagu, 1928. Nepunu godinu nakon toga porodica se seli u Berkeley, a četiri godine kasnije njegovi se roditelji razvode. Godine 1934. s majkom seli u Washington gde je godinu dana kasnije smešten u “specijalnu školu” delom zbog bulimije. Dijagnosticirana mu je potencijalna shizofrenija, dijagnoza koja ga je pratila čitava života. Godine 1939. vraćaju se u Kaliforniju, gde kratko vreme Dick pohađa University of California u Berkeleyu koji napušta ne završivši ni jedan semestar. Radio je u marketingu i kao DJ na lokalnoj radio stanici klasične muzike (KSMO) koju je posebno voleo i poznavao – posebno je to vidljivo u romanu Flow My Tears, the Policeman Said u kom osim asocijacije u naslovu jedan sloj radnje počiva na apstrakciji u muzici, od Dowlanda do Stockhausena.

Prvu priču prodao je 1951. u 22 godini, 1953. objavljeno je simultano sedam njegovih kratkih priča, a 1954. objavljuje prvi roman, The Solar Lottery. Od tada do kraja života grozničavo piše kako bi prehranio porodicu (pet neuspelih brakova, dve kćeri i sin,  jedna mačka koje je obožavao). Kasnih šezdesetih i sedamdesetih intenzivno  koristi metamfetamine, kratko eksperimentišući i s LSD-om (iskustva s drogama vrlo su izražena, kao i mnogi drugi elementi iz njegova života, u brojnim romanima, A Scanner Darkly, Three Stigmata of Palmer Eldritch...). Apokrifna anegdota kaže da je patio od “kokainske psihoze”, kao i da tri godine nije spavao. Godine 1974., 22. marta, doživeo je mistično iskustvo koje je opisao kao “invaziju uma transcendentalnim racionalnim umom” koje je opisano u njegovim poslednjim romanima,VALIS trilogiji (VALIS, The Divine Invasion, The Transmigration of Timothy Archer), kao i posthumno objavljenom romanu Radio Free Albemuth. Do kraja života objavio je više od 50 romana, nekoliko stotina kratkih priča i niz filozofsko-teorijskih eseja. Umro je od srčanog udara 2. omarta 1982. u Santa Ani u Kaliforniji, nedugo nakon što je pogledao grubu verziju filma koji će postati legendaran.

I njegovo “nasleđe” je iznimno veliko i raznoliko. Osim poznatih (i manje poznatih) filmskih adaptacija, Mabou Mines Theater izvodio je komad temeljen na Flow My Tears, the PolicemanSaid u Bostonu i New Yorku 1985., a Theatre of N.O.T.E. Radio Free Albemuth (adaptacija Lise Morton) u Los Angelesu 1991. The Truman Show, iako se to eksplicitno ne ističe, presličan je njegovom romanu Time Out of Joint da bi to bilo slučajno. Tod Machover, profesor na MIT Media Labu komponovao  je operu Valis za desetogodišnjicu Pompidou Centra u Parizu prvi put koristeći tzv. hiperinstrumente. Dizajner Philippe Starck u mnogo je prigoda izjavio da je Philip K. Dick imao golem uticaj na njegov rad i često je nazivao svoje proizvode prema Dickovim likovima. Na primer, poznata Francesca Spanish stolica dobila je ime prema liku iz romana Ubik. Njegovi romani obavezna su literatura na desetinama univerziteta širom  anglofonog sveta. Ne bez razloga. Njegov jezik je eksperimentalan, njegova egzistencijalna propitivanja su jedinstvena, vrlo često ironična i mračna, ali uvek i u svakoj prigodi s puno topline za likove. Koji su uglavnom “obični ljudi”. Koji se iznenada – kao da doživljavaju neželjeni satori – nađu u “neobičnoj situaciji” i ogledaju oko
sebe u novopronaženoj stvarnosti koja i jest i nije “njihova” u podjednakoj meri. I u kojoj moraju preživeti.
Upravo sposobnost Dickovih likova da prežive takve situacije, zadržavajući pritom ljudskost (ili “ljudskost”), ono je što mnogi smatraju ključnim elementom njegovih dela. U situacijama kada uspeju povratiti “stvarnost”, to čine isključivo osećajima i njihovim iskazivanjem. Jer za Dicka su upravo emocije odličje ljudskosti. Bez obzira bila reč o bliskoj budućnosti ili paralelnoj nedatiranoj stvarnosti, gradi li se ili razara, empatija je ta koja je glavni pokretač. Tamo gde mnogi autori koriste kategorije poput policijske države, odnosno društva nadziranja – u Orwellovskoj maniri – kao socijalne, za Dicka to postaju ontološka pitanja. Prostor i vreme njegove su sprave za mučenje, kako to kaže Stanislaw Lem. Njegovi likovi kroz svoje u pravilu egzistencijalne borbe, zapravo se bore za spas osnovnih kategorija postojanja. “Nema junaštva u Dickovim delima, ali ima junaka”, rekla je Ursula LeGuin

Ovaj skromni homage.... pokušaj je to tek deljenja ljubavi i naklonosti prema velikom autoru, prema iznimnom ljudskom biću. Čoveku koji je iskreno i bez ostatka “živeo svoj život kao da je stvaran”.
Možda je i bio. Stvarnost je ionako tek iluzija.

 Igor Marković

                                                            Atorwithme  blog

                                          Philip Kindred Dick  : Šta je realnost ?

Intervju sa Isidorom Sekulić

Pre pola veka pojavila se studija Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti". Ta je knjiga pisana u zanosu Njegoševom fizičkom i duhovnom pojavom, ali je izostalo njegovo dublje istorijsko situiranje. Zato su njeni bitni zaključci, kao što je onaj da je Njegošu kosovska ideja bila životni smisao, — izazivali suprotna mišljenja kritike. Isidora je posebno visoko cenila Prolog, kako ona kaze, "Luče mikrokozma" i monologe iz "Gorskog vijenca", po kojima je to delo "ne samo crnogorska, nego i opstečovečanska tema". Razmisljajući o pedesetogodišnjem životu ove nezaobilazne knjige o Njegošu, o otporima koje je izazvala, pomislio sam da bi najzad mogao biti publikovan jedan moj razgovor sa Isidorom, od 18. marta 1957. godine, koji nosi ton zadnje ispovesti. Dan je sunčan, prolećni. Dok idem ulicom Vase Pelagića, u kojoj stanuje Isidora Sekulić, razmišljam o njenim esejima, o njenom životu posvećenom radu, sličnom životu benediktinke. Pri kraju ulice, desno, nalazi se njena kuća, prizemna, sa malim tremom. Ispred kuće nalazi se mala bašta, tek prekopana i očišćena. Ograda je napravljena od štica i bodljikave žice. U baštu se ulazi kroz uska i niska vrata od natrule jelovine.

Sa desne strane od ulaza nalazi se dvorišno zvono na potez, uvijeno krpom. Posle drugog zvonjenja, pojavi se Isidora, povijenih ramena i vrata, tako da joj je naporno gledati pravo. Ramena su joj uska i kosa, kao da je htela da bude riba, kako ona sama opisa jedan svoj lik, Kostu Zemljotresa. Oči su joj krupne, plave, malo iskočile iz debelih kapaka. Na čelu iznad leve obrve ima malu bradavicu. Sedu kosu je savila u punđu. Dve velike bore su joj usečene ispod istaknutih jagodica, a druge dve polaze od kraja usana i odvajaju bradu od ostalog lica. Na njoj je kućna haljina neodređene boje, iskrpljena na laktovima.

— Uđite, izvolite napred pa ćemo razgovarati, — napravi lak pokret rukom i lice joj se razvedri.

U radnoj sobi bili su rafovi sa uredno složenim knjigama, ispred je pisaći sto, tri kožne fotelje i dve stolice bez naslona, obložene kožom. Preko parketa je prostrt stari ćilim. — Sedite na fotelju, odmah ću se vratiti, samo da umijem ruke, ofarbala sam ih crvenim papirom, uvijala sam vaze za cveće. — Pokaza umrljane dlanove i za trenutak ode u susednu prostoriju. Brzo se vrati, sede na stolicu bez naslona, ispred pisaćeg stola i metnu ruke na krilo.

— O čemu ćemo sad da razgovaramo — upita.

— O "Pismima iz Norveške" i o "Hronici palanačkog groblja", ako ste raspoloženi.

— O "Pismima iz Norveške" ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i može da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego što je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo (vidite imao je ime kao i vi) bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.

Na pitanje šta misli o kritici na njena dela, uzbuđeno reče: — Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na "Pisma", i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički. I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir.

Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža, više naučila nego ujutru.

— Što sad ne objavljujete?

— Imala bih da skupim, kad bi se skupilo, dve knjige eseja. Ali to stoji razbacano. Neću da ih skupljam.

— Vredeo bi taj napor, — rekoh.

— Ne. Ja napišem nešto i sa time se zadovoljim, više me ne interesuje. Napisala sam bila drugu knjigu o Njegošu, ali sam je posle Đilasovog napada bacila u peć.

— Pogrešili ste, jer je sve efemerno, pa i Đilasova uloga.

— Da, ali sam se ja bila prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje.

— Mislim da niko nije pomišljao o vašem hapšenju, a što se tiče kritike vaših stavova, to je samo drugo mišljenje.

— Ja sam to tako doživela i osetila. Poveo se razgovor o Kronici palanačkog groblja.

— Smatram da pogrešno kritika tretira Vašu Kroniku kao zbirku priča, primetih.

— Tačno. Ja sam im uvek govorila da to nisu ni priče ni novele, ali kažu da jesu, pa posle dokazuju da nisu. Ja nisam pripovedač. Oni moji zapisi isto nisu priče, zato sam ih i nazvala — Zapisi. Čitava knjiga Hronika palanačkog groblja je problem ambicije. Ima dve vrste ambicije: unutrašnja i ona koja je okrenuta spolja.

Ambicija spoljašnja nije dobra. Ja se ne slažem s takvom ambicijom. Ambicija se mora unutra okrenuti. Gospa Nola (jedan od glavnih likova iz Kronike — D. R.) ima okrenutu ambiciju unutra. Kao sto kaže Šeli: "Crnac je učinio svoje i može da ide". Ja sam izvršila svoju dužnost i sad mogu da idem na groblje.

Razgovor se povede o njenoj godišnjici.

— Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

— Od čega živite, — upitah.

— Imam penziju, neki dodatak kao član akademije i nešto što zaradim.

— Zašto ne primate veće honorare?

— Odbila sam da primim 215 hiljada za knjigu o Njegošu i 105 hiljada za Zapise. Ova moja poštena ruka nikad nije primila 100 hiljada, niti će. Volim siromaštvo. Već tri godine nemam zimskog kaputa. Klavir sam prodala za vreme rata. Volim muziku, ali nemam novca da kupim drugi klavir. I radio sam prodala za vreme rata, a ovaj sam kupila za 6000. Ne zadužujem se nikad jer posle moje smrti nema ko vratiti moje dugove.


PORODIČNA HRONIKA

— Recite mi nešto o hronici Vlaovici.

— Koja je to, ne sećam se. Pošto sam je podsetio, ona produži: — Da. To su naši rođaci, u stvari to je život naše porodice. Ja sam sa majčine strane nasledila potpunu tuberkulozu, jer su tamo svi tuberkulozni. S očeve strane nasledili smo ludilo i razne oblike nervne poremećenosti. Moj pradeda se doselio iz Crne Gore u Bačku. Njegova kćerka je bila luda. Onda se to dalje proteže na ženske osobe. Moja tetka je bila neko vreme u duševnoj bolnici, pa su je doveli kući i ja je pamtim, sedela je stalno u jednom uglu i nesto mumlala. Moj je otac strašno patio od glavobolje. Ženio se tri puta. Od prve žene je imao mene i sina, koji je umro u 22. godini od tuberkuloze. Bio je talentovan za muziku, svirao je violinu, nastupao je. Ja sam već od četiri godina patila od nesanice. Sve sam plakala u krevetu što ja ne mogu da spavam kao sva druga deca. I danas me strašno boli glava. Ne spavam. Nekad plačem u krevetu i tako sedim i razmišljam. Na virusnoj bazi me boli glava, pa ti virusi mogu da pređu na moždanu koru, od čega mogu da umrem i u gorem slučaju poludim. Od majke, koju nisam zapamtila, kao što rekoh nasledila sam tuberkulozu. Bila sam tuberkulozna, zato su mi grudi ovako uske. Zatim sam skrofulozna. Evo, vidite, — i pokaza vrat. — U našoj kući se redovno postilo, mada nismo bili mnogo pobožni. Otac nije dao ni jednoj ženi da zapali kandilo ako ima menstruaciju. U našoj porodici postoji manija čistoće, sve mora da bude čisto. Ako vam nije teško da se dignete, da vidite kako je u šifonjeru sve čisto i složeno. — Otvori šifonjer i pokaza rublje složeno po veličini. — Sve mora, — nastavi Isidora, — da bude na svome mestu. Da se vratim našem predmetu razgovora. Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije — izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica. Zapravo, sada sam dobila pismo, kada se ovo bila digla buka oko mene (proslava 80-togodišnjice — D. R.) — od nekoga monaha-paroha Nikodima. Piše nekim slovima kao bubašvabe. Pita me da li sam ja njegova rođaka, jer je moj otac imao iz drugoga braka jednoga sina. Taj sin moga oca je imao dvoje muške dece. Jedan je mladić dolazio pre nekoliko godina. Ispostavilo se da smo rođaci, nisam sa njim pričala ni o čemu, jer nismo imali zajednički jezik. Posle sam čula da je umro od tuberkuloze. Ovaj monah-paroh Nikodim što se sada pojavljuje je njegov brat. Pošto je monah, ne može se ženiti. Tako će se sa nama završiti život naše porodice. Znanje

 

Pismo Oskara Daviča Miroslavu Krleži

 

PISMO MIROSLAVU KRLEŽI

 

 

Dragi Fric,

Počinjući da ti pišem posle jedne još izmorene noći, setio sam se Koljinog pitanja iz 1948. Njegovo „Šta mu bi?“ odnosilo se na Staljina, koji nas je sve tada bio napao. Ako mi to pada u ovom trenutku na um, to nije zato što ne znam šta tebi bi da me iz čista mira ove godine mrcvariš preko Dometa, gde me je već preklane bio tako žestoko sasekao Vlatko Pavletić da mi je njegov tadašnji i sadašnji glavnokomandujući urednički barba Žvane, b. Ovraš, b. kominformovac i ne tako davno b. eskalirani Hrvat (ove sam „informacije“ dobio od jednog italijanskog partizana, pa ti ih i nudim pošto sam ih dobio, neuveren da je sve tako bilo i ne preterano siguran da tako baš i nije moglo biti) poslao jedno uplašeno pismo u kome se izvinjavao na najbedniji mogućni način za urednika: „Nisam pročitao njegov rukopis, promakle su mi neopravdane invektive protiv vas, ja vas cijenim“ i tandara-mandara, „izvinite i, molim vas lijepo, pošaljite nesto vaše“ itd.

 Znam kako ti je moglo biti 1967. i 1968. I kasnije. I sam sam, setićeš se, propatio neopravdane uvrede i sumnjičenja i prošao kroz razne kazne i šibe, onda kad su to bile istinske kazne i bolne šibe od kojih su glave letele s ramena a ne ove današnje, urukavičene blage opomene i otmeni ukori s nežnim priklonom tako reći.

 Zafrkavaš me, sprdaš se sa mnom van oben, s vrha Anapurne svoje otežale genijalnosti, gaziš me buldožerski i kaplarski džebraš s izrazom čoveka koji miluje onog kog ubija. Nije mi jasno – ne zašto to činiš, nego zašto to tako nedostojno radiš i zašto si našao da to činiš baš meni – kojeg rasno srpstvujušči beogradski pisci preziru, kleveću, bojkotuju, prećutkuju, evo već peta ili šesta godina – i svi odreda smatraju da im je nacionalno ispravna dužnost da mi preko poštara tresnu o glavu pakete njegovih knjiga koje su mi svojevremeno iskamčili moleći za „posvetu“ ili jedan potpis samo, a sad mi ih, eto, vraćaju bez reči objašnjenja, ali svi zajedno, da bi uštedeli, valjda, na poštarini. Ne razumem što nisi zakačio nekog od proeminenata velikosrpstva, nekog od protivnika Njegoševog spomenika na Lovćenu, ne zato što bi bili protiv dizanja tog spomenika na vrhu one sure, kamenite, armstrong-mesečevske ne pristupačne planine s vrhom tišine (osim kad duvaju danonoćni vjetri i kimpije) pa nek izvini i Vidmarov Goethe s njegovim uber Kupfeln ist Ruh, nego zato što je srpskom (!) vladaru i proslavljenom vladici spomenik načinio katolik inoverac, prevrtljivi Kroat, nekad pristalica karađorđevski-zlopogledjosanog mauzoleja, kasnije Mačka i Pavelića Ante, pa najzad Roosevelta i demokratije! Ko je u toj zavrzlami odgovarao na jektenija – da li crkva( svetosavska) na argumente Laze Trifunovića i sličnih, ili ovi slični L. Trifunoviću i „srpskoj“ crkvi na utrajanja koja su izlazila kroz dimnjake patrijaršije, nedaleko od Osterreichische Gesandschafta, nije važno, ali važno je da kad su se crnogorski političari opravdano, mislim, zainatili da dovuku Ivan-Hitlerovog Meštrovića na vrh Lovćena i potražili po Beogradu nekog kulturnjaka ili ti uglednog književnog radnika koji izdaje knjige, pa su, ne našavši takvog, spustili durbin i do neuglednika nekog, došli na mračnu pomisao da mene, „dorćolskog Tina“, kako me Zogović i neantisemitski prezrivo nazvao, pre 1948. Istina, kad je Tin bio propisno indeksiran, ja sam, iako svestan nemotivisane ali tajne mržnje kojom me od pre zato do danas sva misleća, osećajna, marksistička i paoartinska Crna Gora ne podnosi, pristao da im uđem u nekakav odbor za podizanje Meštrovićevog spomenika Njegošu, ne zato što sam, za razliku od tebe, imao nekih ličnih političkih tehtelemehtele s Meštrovicćem, pa ni zato što gajim preterano duboko poštovanje za njegovo kiparstvo, ne zato što sam pristalica trošenja novaca na mauzoleje koje će zajapureni turistički Švabi, dovedeni Atlasovim (ili bilo čijim komfornim autobusima, kad se bude jednom od uigranih republikanskih ucena u stilu mice-trakalice, izgradio nepostojećim saveznim sredstvima dvosmerni put s motelom AL kategorije i finiculerom sve do Miločera i Budve) iškljocati svojim kontaksima, dok će ga spomenik, pri vanglavnosezonskim cenama pansiona, u nedostatku Švaba, iskljucati i ispokakivati orlušine i ostali vrapci.
Oprosti, ali to je ono što ne razumem. Kud baš mene svog jedinog preostalog prijatelja među beogradskim grafomanima, da tako pavletićevski izgaziš? Jer mi je on u Dometima prebacio nedostatak hrabrosti kao i ti. On, tobože, što nisam „levoradikalni“ nacionalist nego komunist, a ti – što se ne zalažem za nepostojeću jednu i jedinstvenu, dakle unitarističku sad koncepciju jugoslovenske literature kod datog stanja šest republika, dve autonomne oblasti i još dvanaestak, a možda i više nacionalnosti, od kojih bar pet pretenduju da imaju koherentniju, bolju, i po svetsku kulturu značajniju literaturu no što su hrvatska i srpska.

Da se razumemo: ja sam oduvek bio ubeđen da će Hrvate i Srbe sledeći vek zajedničke konvivencije u uslovima ovog i ne samo ovog nego i evropskog socijalizma navići da bez međusobnog prezira i nepoverenja pristupaju ispitivanju svojih prošlosti i eventualnih literarnih i umetničkih vrednosti koje su stvorili ne samo za to vreme nego i u ranijim vremenima. Ukratko, da će „nestati“ onog provincijalnog evropeiziranog „latiniteta“, kojim jedni kulturno prekonosiraju druge, kao i da će jednom zauzeti i među emocijama ali i argumentima pravo mesto mit o autokefaliji slobodarstva, pijemontstva i ostalog zla – koje opet ne daje nikom prava da neinteligentno vređa ceo jedan narod svodeći ga na smrdljiv opanak. Siguran sam da je u istinskom interesu i Srba i Hrvata da se oslobode sopstvenih buržoasko-pseudofeudalnih mitova, pogotovu kad budu trezveno i mirno ispitivali ono što može biti zajedničko u kulturnoj baštini na osnovu onog što tvori njihovu ekonomsku i političku koheziju.

 Isto tako uveren sam da će i literature ostalih naroda i narodnosti Jugoslavije biti u mnogo čemu inspirisane istim realnim impulsima i da će se veze između njih, i bez naročitih napora, uočavati. No to nam neće davati ni tad za pravo da govorimo o jugoslovenskoj literaturi, nego o literaturi Jugoslavije, koju će u dogledno vreme činiti etnički različite nacionalne skupine i narodnosti, čije će priključenje zemljama-maticama u jednoj Socijalističkoj Evropi biti stvar razumna i prirodna.
O toj, od nas dalekoj i daljoj još budućnosti u kojoj ne mora da nestane nacionalnih posebnosti da bi predstavljala s ostalim kontinentima neku supernacionalnu Internacionalu, neću da govorim, ali hoću o nečem nedavnom, o antiripidijaškoj Deklaraciji i ripidijaškom Predlogu za razmišljanje.
Ja nisam potpisao predlog. Gotovo svi moji beogradski prijatelji jesu. Jasno je da je on, taj idiotski Predlog, za razliku od Deklaracije, značio svakom istinski levom čoveku ovde izraz velikosrpskih hegemonističkih pretenzija, uz desperadosku igru „što gore, to bolje“, pogotovu ako se stvari teraju ad absurdum. Dok je Deklaracija, opet za razliku od Predloga, pored zlosretnog dovođenja na scenu onih u kojima su Mika i Savka videli moguće saveznike u borbi za „svoje“ ideale, mogla da znači i isticanje prava svakog naroda da jezik kojim govori nazove imenom kojim ga zove. Konkretno – hrvatski.

 I ako se priča da nisi davao otpora svemu što je Deklaracija potegla i donela, Leksikografski zavod, čiji si ti direktor, spada u one nacionalne kulturne institucije koje su bile među organizatorima tog plebiscitarnog izjašnjavanja Hrvata od kulture.

 Pitao bih te sad i u vezi sa tim, a uz napomenu da se potpuno slažem s Titom da su se srpski i hrvatski jezik tako zvali, a da se odsad zvanično ima da zovu hrvatskosrpski i srpskohrvatski –kako možeš pretpostavljati da se sme govoriti o jugoslovenskoj literaturi kad, na stranu ostali Slovenci, Makedonci i narodnosti, ti ostaješ pri tezi o daljoj dvoimenosti jednog jezika, tezi koja, uprkos svom pomalo šestojanuarskom prizvuku („jedinstveni troimeni jugoslovenski narod ) čime, bez obzira na sve, onemogućuješ a priori svako zajedničko ispitivanje nasleđa.

 Postoje literature pisane na jednom istom jeziku, na engleskom, nemačkom pa i francuskom (Belgija, Kanada) koje ne spadaju u nacionalnu i državnu englesku, nemačku ili francusku, nego u američku, australijsku, austrijsku itd... Znači da je, sledstveno, istorija nacionalnih kultura neka vrsta aneksa državnosti, ali i odgovora na kompleksno uslovljene impulse svake sredine. Pitanje šta spada pod kapu jedne državno-nacionalne literature, stvar je više no jasna kad je reč o konglomeratu nacija kakva je bila KuK monarhija ili kad je u pitanju SSSR. To je uvek literatura brojno, politički a najčešće i kulturno hegemonističke, u slučaju ova dva primera austrijskog i ruskog. Da je mađarska literatura u Austriji bila, bez obzira na etničke, jezičke i ostale razlike izmešu Osterreichera i Magyar evidentno pod uticajem bečkih literarnih moda, nezavisno od svoje idejne antibečke političke usmerenosti i bez obzira na borbeni i slobodarski prizvuk, kao i na Adyevo antibečko bodlerijanstvo, ipak poteklo i iz Viene i nastalo pod uticajima koji su preko Beča stizali u Peštu – to si i sam tvrdio ne jednom. Ali da austrijsku literaturu nikada nisu predstavljali ni poljski ni čehoslovački ni hrvatski pisci, iako su se i oni ubrajali u nju, stvar je po sebi očigledna, kao što je to i činjenica da čuvaški i tadžiksi pisci nisu van SSSR-a (a ni u njemu) predstavnici sovjetske literature. Znači, u višenacionalnim državnim zajednicama ili zajednicama u kojima su republike nosioci nacionalnih državnosti (kao u SFRJ) jedino mudro što se može učiniti,p ogotovo ako je neki pisac pripadnik naroda kome se još uvek lepi hegemonistički šlep to je da ne govori o jedinstvu ni na planu literature. Ali isto je tako preporučljivo, u ime zdrave pameti, čak i kad bi to bio i literarni Friedrich Veliki, da, ako oseća još uvek da je nacionalno ugnjeten, da o literarnom jugoslovenstvu ne govori. (Pogotovo kad se zna kako bi njegova sredina reagovala na neki neoilirizam pod jugo-imenom i kad je poznato kako je i sam izmaltretiran nacionalni nihilizam Iliraca.

 Na kraju još nešto: danas ne kotiraš visoko kod najvećeg dela zagrebačkih artista i artistoida. Ja sam odavno na nuli „popularnosti“ i „ugleda“ u beogradskoj litčaršiji, koju, nema iluzija, čine najvećim delom kominformovci i građanski nacionalisti. Meni nikad nije bilo stalo do ugleda i popularnosti. Ne zato što sam skroman nego zato što nisam tašt. Ali bio bih zaista nesrećan, kao što sam u jednom trenutku i bio pre 20 godina kad sam „dobro“ stajao i među tim minus-svetom. I sad misliš li zaista da ti koji si se posvađao s Markom Ristićem, a sad i sa mnom, zaista misliš da je moguće da se ti, on i ja zalažemo za nekakav jugo-literarni unitaristički ali jedinstveni lit. recept, ili taj tvoj zaista nedometni napad na mene u Žvanj-Žvanj Dometima treba da bude neka odskočna daska („opet je zbrisal nosek nekom Szerbinu“) za prikupljanje poena u prilog restauraciji Slave Federicijane ne samo u latinluku nego i u svesaveznoj politici? Ne verujem da se takav junak kakav si bio može džilitati tako mimo svakog razumnog cilja i neslavno i sramotno promašiti cilj koji je nedostojan tvoje literature, prema kojoj zadržavam pravo na divljenje, ljubav i poštovanje, ako ga sebi uskraćujem u odnosu na ličnost u godinama kad se treba baviti – pametnije je – plevljenjem svog vrtleka jer za turnire više nisi. Isuviše se butera i kajmaka nakupilo tokom osam decenija, isuviše protivrečja nedoslednosti, mrzovolje i nekog bespredmetnog neprincipijelnog džangrizanja. U svakom slučaju, na kraju, zahvaljujem ti se najlepše.
Pomogao si mi da shvatim čime pisac ne sme da se bavi kad dospe u poodmakle godine. Pod uslovom da u njih dospe.

Oskar Davičo

Lu Andreas Salome – otelotvorenje muze

 

 

Salome, kći jevrejske princeze Herodijan, u hrišćanskoj tradiciji zabeležena kao zavodnica, “odgovorna” za smrt Jovana Krstitelja. Salome, po hrišćanskom predanju, u dogovoru sa majkom izvodi zavodnički ples pred svojim očuhom Irodom Antipom kako bi izvojevala glavu Jovana Krstitelja. Njena igra očarava Heroda Antipa i on se zavetuje da će ispuniti bilo koju želju Salome. Vodjena pakosnom zamisli svoje majke Herodijan, Salome traži glavu Jovana Krstitelja. Smatra se da je Herodijan želela glavu Jovana Krstitelja zbog njegove optužbe za incestuoznu prevaru, upućene na njen i račun Heroda Antipa . Ovaj će erotski ples biti opisan u Novom Zavetu, a u nekim kasnijim mitološko-hrišćanskim spisima dobiće ime “ples sedam velova”. Oskar Vajld u svom komadu portretiše Salome kao famme fatal, a Štraus komponuje svoju najbolju operu “Salome” u kojoj je akcenat na “plesu sedam velova”. Salome postaje arhetip senzualne i opasne zavodnice, i kao takva inspiriše umetnike do danas. Moderna princeza Salome – Lujza (Lu) Salome – Ruskinja jevrejske krvi, muška žudnja i prezir.  Paralela izmedju njih dve ne postoji samo u imenu – Salome, nego i u karakterizaciji obe.  Mitski duh ženskog zavodništva kao da je prenešen, integrisan u Lu Salome, čime ona nehatno uzrokuje i samoubistva. To ukazuje na zavodničko-fatalni karakter obe. Alegorija prestaje kod pobuda: jedna zavodi ciljano i  sa namerom, druga hladno i bez želje za tim. No, to  je jedna od mnogih strana ove žene “ispred svoga vremena.”

Empirijska principijelnost u demistifikaciji inferiornog statusa žena u društvu, ne može proći neopaženo čak i danas, nakon mnogo godina od njene smrti. Za većinu žena tog doba, socijalni položaj i uloga u porodici nisu bili stvar izbora već načela, moranja. Ali ne i za Lu.  Ona je volela slobodu i eksperiment i kao takva povinovala se svojim potrebama i živela spostvenu volju. Iznad svega, živeći takav život, živela je suštinu feminističke doktirne. Iako je o tome pisala (“Šta je eros”), ipak je u tom smislu njen život najvrednija zaostavština. Kao izrazito nadareno dete, rano su prestale da je zabavljaju čajanke i prijemi, upriličeni da bi je ukrotili i naučili je lepom ponašanju. Nametljivi moral elite doživljavala je kao stegu i narušavanje integriteta, naročito ženskog. Obzirom da je bila jedina kćer i najmlađe od šestoro dece, bila je mezimica. Neukrotiva i radoznala uspevala je da intelektom i čvrstim karakterom vešto manipuliše svima, a naročito ocem. Već tada postaje jasno da Lu neće živeti miran život prosečne, pokorne žene.

Prva saznanja iz oblasti filozofije, religije i književnosti, Lu je dobila sedeći u krilu holandskom pastoru Henrihu Gilou! Opsednut njome, možda je tada poverovao da Lilit zaista postoji. Imala je sedamnaest godina kada je klica duhovnosti u njoj počela da klija i razvija se čitanjem Hegela, Voletra, Kanta, po preporuci pastora Giloa. Gilo je bio njen duhovni vođa, koji je prepoznao čime da hrani njenu glad za znanjem. Bio je potpuno opčinjen njome, toliko da joj u jednom trenutku, na vrhuncu zaljubljenosti, nudi brak iako već oženjen, otac dvoje dece. Lujza, „prekrštena“ od strane Giloa u Lu, biva užasnuta nepristojnom ponudom. Ironično, sveštenik „ubija“ veru u Boga. Lu je otprilike u to vreme bila suočena sa još jednim užasom života – smrću njenog oca. Korelacija ova dva dogadjaja suštinski menja njen odnos prema veri: „Nezamislivo mi je da nema Boga ali crv sumnje me izjeda.“ Nakon toga Lu odlučuje da krene „put znanja“.

 

 

Nesputana, istraživačka priroda, misteriozne Lu razbija sve tabue tog vremena. Inovativnost u pokušaju da se živi sopstvena suština otvara, još tada, neka od esencijalnih pitanja današnjice. Upoznavši, dok je bila na studijama filozofije u Švajcarskoj, Fridriha Ničea i Paula Rea, znatno starije i već „utemeljene“ kolege filozofe, možda je pomislila da je našla srodne duše za ispunjenje njenog ideala života. Njen ideal nije bio brak, (u brak nikada nije verovala), već „bratska komuna“ – idiličan život u troje. Paul Re odmah popušta pred ovakvim predlogom Lu i predlaže Ničeu da on bude treći. Fridrih Niče – “Natčovek” – spoznaje crvenu stranu života, odbacujući prvi put svoju ljušturu tvrdog, principijelnog Nemca i odbija predlog. Iz njega progovara posesivna ljubav. Obojica su je volela, ali Niče nije pristao da je “deli”. Osujećeni ideal života, neostvaren u filozofsko-bratskoj zajednici nije naterao Lu da dovede u pitanje svoja uverenja. Odbija SVE ponude za brak, i Ničeove i Reove. Po Ničeovom nalogu nastaje čuvena fotografija: Paul Re i Niče upregnuti u kočije kojima upravlja Lu Salome, držeći bič u rukama. Ničeova zamisao je bila da na jedan metaforičan način ovekoveči mazohističko-ponizni odnos, koji je osećao da postoji kod njega i Rea prema sadistički raspoloženoj Lu. Verovatno nikada nije na pravi način razumeo samu bit Lu Salome – svoju i nepripadajuću. Pa ipak, ona je odlično razumela njegovu filzofiju i uživala je u razgovoru sa njim. Svakako, bilo je i obrnuto. Proglasio je Boga “mrtvim” i bio iskreno oduševljen njenom podrškom. Njena rekacija, bar u tom period ne čudi, obzirom da je i njena vera u Boga bila poljuljana. Idiličan odnos, pun ljubavi od strane Ničea traje sve dok nije doživeo veći broj odbijanja od strane Lu, nego što je njegov egoistični karakter mogao da podnese. “Tako je govorio Zaratustra”- Ničeov filozofski ep je delo nastalo inspirisano muzom u telu Lu Salome. Ogorčeni, osujećeni dečak progovara iz Fridriha Ničea u jednom delu “Zaratustre” i podvlači: “Ako ideš kod žene, ponesi bič”. Fridrih Niče – prorok i pesnik, kako je sebe zvao, nakon rastanka sa Lu uzdiže se u Zaratustri do Natčoveka i zauvek ostaje zaljubljen  jedino u svoju filozofiju.

Patetični performans (iscenirani pokušaj samoubistva) Karla Fridriha Andreasa zauvek dodaje prezimenu Salome i prezime Andreas. Pogazivši sopstvene principe, Lu se zavetuje na brak (da ih smrt ne rastavi) ali je mitski duh Salome kao kompenzaciju za život Karlu Andreasu oduzeo život Paulu Reu. Paul Re, na večno zavetovanje Karlu Andreasu, odgovara večnim zavetovanjem Lu. Možda je ambis u koji je skočio imao lik Lu Salome. Hladno i nezainteresovano, Lu svojim potpisom potvrđuje pristanak na brak, ali ne i na vernost. Ovaj se brak “bez duše“ zaista sveo na ono što je Lu zahtevala bračnom klauzulom: na kostur, na puku formu aseksualnog i hladnog odnosa.

 

 

“Vatra i led” je najbolji opis suštinski ambivalentne (a)seksualnosti Lu Andreas Salome. Možda  je Lu incest (kako se o tome spekulisalo) naterao da ostane “čedna” do tridesete godine, a možda je sebe jednostavno podredila duhovnom. Interesantno, nijedan od velikih filozofa, pisaca, psihijatara sa kojima je bila u prijateljskim odnosima nije naterao Lu da preispita svoju autoerotičnost. Izvesni Zemek – mag, čovek iz senke uspeva da “porazi” njenu filozofiju platonske ljubavi. Lu otkriva promiskuitet ali i pravu ljubav, koja znači istinsko i potpuno predavanje. Rajnaru Mariji Rilkeu, pesniku “ljubičastih” očiju, sam Apolon šalje Lu Andreas Salome – inspiraciju, nadahnuće, muzu. Prepoznavanje je bilo trenutno, razlika u godinama velika, a emocija, doživotna. Lu potvrđuje opravdanost postojanja bračne klauzule i vodi svog ljubavnika na putovanja u troje. Mladi boem Rilke pristaje na sve kako bi sačuvao ljubav i inspiraciju. Večito mlada pesnička duša, obojena “weltschmerzom” nalazi u Lu prekopotrebni optimizam koji balansira njegovo biće. Lu je ljubav, ali i životna energija, inherentna shvatanju ljubavi. Nekoliko godina njene božanske inspiracije učinili su Rajnara Mariju Rilkea jednim od najvećih pesnika, ikada.

“Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ja nisam uspeo da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše, je: Šta žena zapravo želi?” Nikada podvrgnuta psihoanalizi (a sama psihoanalitičar), Lu Andreas Slome je i Sigmundu Frojdu ostala velika zagonetka. Pod snažnim uticajem njene ličnosti, intelekta, strasti, Frojd piše o ženskom narcizmu kao nečem iskonskom, transformisanom u objektnu ljubav od strane muškarca. Zbog toga su žene samoljubive a muškarci samo potvrda ženskog samoljublja. Lu je prepoznala psihoanalizu kao svoj profesionalni poziv, delom zahvaljujući Frojdovoj pronicljivosti i želji da sa njom sarađuje. Dvadeset godina je učila od najboljeg, oca psihoanalize. Frojd se uzdigao iznad profesionalne sujete, doživljavajući je kao ravnopravnu, uvažavajući njena mišljenja i stavove. Kao ni mnogi pre njega, ni on nije ostao imun na njenu harizmu i talenat.

„Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca svom silinom, svakog na poseban način, drugačijom stranom srca i biti svoja, ne biti ničija? Biti obožavana i voljena, a biti sama?“ Lu nije znala za osećaj pripadnosti, samo za ljubav. Ni pred kim nije uzmicala, ni pred sobom. Sebe je živela.

izvor

Albert Moravia, Misli

Sve je pošlo naopako u kući Pegoraro. Žena je urlala da se tako dalje više ne može i mahala po zraku svežnjem neplaćenih računa: krojačica, postolar, mesar, kobasičar, slastičar, cvećar, vinar itd. itd. Mlađa je kći histerično tražila jedan auto samo za sebe (to bi bio peti u kući).
Starija je tvrdoglavo zahtevela da joj se iznajmi veća kuća za stanovanje, gde bi pošla živeti s mužem i upravo rođenim blizancima. Sin jedinac, neprestano drogiran i večiti buntovnik, stavio je oca pred gotov čin, aut-aut: ili mesečni džeparac ili ću ići krasti. Napokon, i sâm se Pegoraro našao u škripcu jer je morao obustaviti radove na izgradnji jedne svoje vile u meksičkom stilu na obali mora, u blizini Circea.
Razlog te neočekivane finacijsko-egzistencijalne krize u porodici  bio je vrlo jednostavan: Pegoraro je već tri meseca bio prisiljen živeti s golom platom predsednika javne, da ne kažemo paradržavne, Ustanove "Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta". Bez obzira koliko bila u skladu s važnošću mesta, sada mu ta plata nije više bila, u najmanju ruku, dovoljno visoka za život na visokoj nozi na koji se porodica Pegoraro već neko vreme navikla. Stoga, neka se ne misli da je visina bila posledica nekih manje čistih motiva. Prema jednom zakonu, koji je stupio na snagu istovremeno s osnivanjem Ustanove, bilo je određeno da službenicima Ustanove osim plate, recimo tako, ugovorene, ide još jedna okrugla svota iz državnih rezervi, koju im Država uplaćuje prilikom prirodnih nesreća. Neko će sada primetiti: kakve veze imaju službenici Ustanove s državnim rezervama, po svoj prilici određenim za obnovu opustošenih područja? Odgovaramo: jedan deo toga novca ide službenicima Ustanove kako bi "mislili" na stradalnike.
Stavili smo u navodnike glagol "mislili", jer tu - kako se kaže, ili bolje kako se govorilo - leži zec, budući da se zakon o prirodnim nesrećama temelji na ovoj dvosmislenoj rečenici: "Država će svaki put kada se utvrdi nesreća izazvana prirodnim uzrocima prebaciti Ustanovi 'Zemljotresi, moretresi, poplave, lavine i klizišta' potrebna sredstva za obnovu postradalog područja. Sa svoje strane Ustanova, će misliti na obnovu."

Nema onoga ko ne vidi kako je jedan, ne toliko mudar, zakonodavac, pribegavši jednom tako dvosmislenom glagolu kao što je "misliti", u tomu delu zakona dao povoda najrazličitijim tumačenjima. I doista, odmah nakon stupanja na snagu zakona, rasplamsala se strašna prepirka. S jedne strane, bilo je onih koji su tumačili značenje glagola "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom"; s druge strane, bilo je onih koji su tvrdili da "misliti" zapravo znači "opskrbiti". Prvi su govorili: "Misliti ne znači delovati. Reći: 'Mislio ga je ubiti' ne znači: 'Ubio ga je'." Drugi su odgovarali: "Ipak se kaže: 'A ko će misliti na udovicu? Na nju će misliti porodica'."
Nije previše jasno što se dogodilo na kraju prepirke; kako se čini, prevladalo je mišljenje prvih, i to na temelju filozofski besprekornog rasuđivanja, da je sve misao i da svet ne bi postojao bez misli koja se misli, na taj način ne bi postojali ni gradovi koje su razorili potresi ili uništile poplave. I tako na jednostavno pitanje: "ko misli na stradalnike?"; Ustanova može mirne savesti, a sve prema važećem zakonu, reći: "Na stradalnike mislimo mi." I, doista, nije bilo nikakve sumnje da nisu mislili.
To Ustanovino "misliti" sastojalo se u prvom trenutku nakon nesreće o uobičajnim brzojavima, govorima, pozivima, a također i o ne manje tradicionalnim izlascima komisija na mesto događaja, te o posetama političara; a tek u drugom trenutku "misliti" se sastojalo u smišljanju projekata, planova, programa i hipoteza za obnovu. Kako se vidi, glagol "misliti" se primenjivao s najvećom strogošću; zaposleni Ustanove "mislili su" na stradalnike od jutra do večeri, a da pritom, neumoljivo i opsesivno, nisu dopustili ni trena da ih zavede neka druga misao.

Doista, glagol "misliti" u smislu "mozgati", "razmišljati", "mućnuti glavom" iscedili su do poslednje kapi i od njega se nije odustajalo, osim u slučaju kada se misao, nakon što su temeljito proučili problem obnove u svim svojim vidovima, nije povlačila iz samog problema kao val koji se, nakon što je preplavio plažu, povlači tekući natrag u more. Uostalom, ništa ne može prikladnije dati ideju svrhovitosti Ustanove od one koju je sâm Pegoraro izrekao u jednom delu svoga govora prilikom otvorenja nove zgrade sedišta Uprave: "Mi smo ponosni da otvaramo ovo naše sedište. Zašto smo ponosni? Jer se ni jedna Zemlja ne može podičiti Ustanovom poput ove; niti Japan, gde se zemlja trese tako reći svih dvadeset četiri sata; niti Sjedinjene Države, koje imaju u Kaliforniji, jedno od zemljotresno najaktivnijeg područja u svetu. I upravo mi ponosno kažemo stradalnicima: do sada se niko nije brinuo o vama, niko se nije zanimao za vas, niko nije mislio na vas. Bili ste napušteni među ruševinama svojih kuća, prepušteni sami sebi da ih ponovno podignete bez ijedne reči utehe ili čina solidarnosti. Ali od sada pa nadalje, tu je Ustanova. U trenutku očaja staviće vam ruku na rame i reći: 'Hrabro!' Da, Ustanova će primeniti jedino sredstvo s kojim raspolaže čovek kako bi nadvisio bilo koju teškoću, sredstvo na prvi pogled nedelotvorno, ali, u svakom slučaju, temeljito i odlučno: misao. A vi, vi ćete, doista, uz poticaj te misli osokoliti duh, zavrnuti rukave i dati se bez daljnjega na posao."
Na ovom mestu neko će hteti znati na temelju kog kriterija su državna sredstva za obnovu bila deljena među dužnosnicima Ustanove. Odgovaramo da je podela bila obavljena pomoću jednog naročitog compjutera, a na temelju količine misli koju je svaki zaposleni uistinu posvetio tim redovnim prirodnim nesrećama; količinu misli su merili jednim izvanredno osetljivim elektronskim uređajem koji se nalazio ispod košulje obešen na prsa. Taj uređaj, jedno stvarno čudo minijaturne tehnologije, odabirao je i odvajao misli posvećene prirodnim nesrećama od onih posvećenih, recimo ljubavi, kuhinji ili vlastitim bolestima.
Odjednom se taj, tako savršen administrativni mehanizam, rasuo; državna sredstva, koja je parlament redovito izglasavao i stavljao Ustanovi na raspolaganje, postajala su sve ređa i skromija. Tajanstveno, kao one reke koje najednom nestanu u pustinjskom podzemlju i niko ne zna gde su se izgubile, tako su se i sredstva na jednom neodređenom mestu svoga puta, od ministarstva finacija do džepova službenika Ustanove, gubila bez traga. Napokon je Pegoraro doneo odluku. Pozvao je odmah jednog mladog i gorljivog službenika, stanovitog Vaccara, i dao mu nalog da provede najpomniju istragu o državnim sredstvima i njihovom čudnom i neobjašnjivom nestanku. "Moramo," zaključi Pegoraro, "slediti tok javnog novca od izvora pa naniže, sve do ušća. Neko je skrenuo taj tok u vlastiti kanal, za svoju upotrebu i potrošnju. Moramo pronaći toga nekoga. O tome zavisi dobro ime Ustanove."

Pegoraro je fizički nalikovao na kuglu, ili bolje rečeno na dve kugle, jednu veliku, koja beše telo, i jednu manju, koja beše glava. Pegorarovo lice, okruglo i bledo poput meseca, večno je u sebi imalo utisnut izraz u isto vreme strpljive i razdražljive dosade, nešto poput dosadne muhe koja se nije mogla niti poterati niti zanemariti i koja stalno leti tamo-amo i, kako već to čine muhe, traži povoljno mesto gde će sesti i čistiti krilca i nogice. Taj izraz tupe i ozlojeđene dosade bio je snažniji no ikada onog dana kada je Vaccaro telefonski obavijestio nadređenoga da je istraga na pozitivan način privedena kraju; i tada je on, Vaccaro, pitao može li doći do predsjednika i predočiti mu rezultate istrage?
Vaccaro, obrazovan i častoljubiv mladić, bijaše istinski tip modernog i suvremenog službenika koji je u "tijeku" i koji znade misliti na stradalnike na jednoj kulturno višoj razini, miješajući sociološka pitanja manje više marksistička, s onima psihološkima, manje više frojdističkim. Pegoraro, koji bijaše starog kova, nije bio voljan dijeliti tako napredna mišljenja; nu, ipak je osjećao stanovitu znatiželju da vidi dokle može doprijeti taj nemiran um. Hitro mu odgovori telefonom da odmah dođe.
I Vaccaro uđe i prvo upita Pegorara za zdravlje, a kada je dobio zadovoljavajući odgovor, sjedne, nakašlja se da pročisti grlo i započe: "Dogodilo se nešto nenormalno i nevjerojatno. Radi se o ovome: službenik koji je bio zadužen za computer - a ovaj je istovremeno bio zadužen za raspodjelu državnih sredstava -, točnije rečeno knjigovođa Bovaro, umjesto da prema slovu zakona prelije sredstva Ustanovi, smislio je jednu istinsku i zgodnu prijevaru, pravu pravcatu manipulaciju s proračunom; on je, kraće rečeno, državne novce skrenuo, zamislite, prema stradalnicima."
Tada se predsjednikovo lice zgrčilo kao da mu je nevidljiva muha, koja mu je čitavo vrijeme dosađivala, sjela na desnu obrvu. Potom, jedva mičući usne, Pegoraro reče: "To je nemoguće."
"Nažalost je to i te kako moguće, jer taj čitav metež traje već godinama, a Ustanova, to sada moram reći, u ovoj prašini koja se podigla protiv klijentelizama i skupina parazita, može ozbiljno biti optužena kao jedno od najvećih izvora rasipništva u ovoj Zemlji. Što vi mislite, s čime su stradalnici obnovili svoje kućerke? Upravo s tim javnim novcima, to jest novcima koje Država doznačava Ustanovi, što hoće reći sama sebi. A knjigovođa Bovaro se pobrinuo da ih usmjeri prema džepovima mnogih od onih koji su uneserećeni potresima, poplavama, odronima itd. itd., to jest najgoroj, najnekorisnijoj, najjadnijoj, najoštećenijoj klijenteli."
Pegoraru se ponovno zgrči lice: sada mu je muha sjela na vrh nosa. Samo je promrmljao: "Tko to kaže?"
"Gospodine predsjedniče, to kažu izgrađena sela s njihovim lijepim trgom, s njihovom lijepom crkvom, s njihovom lijepom vijećnicom, s njihovim lijepim kućama. Da su to barem moderna sela, montažna, koja su poslije izgradnje dostojna imena onoga što se novim sociološkim terminima naziva podproleterijat Države! Ne, gospoda stradalnici su htjeli da se ta sela obnove s materijalom najbolje kakvoće. Dakle, parazit se ne zadovoljava samo da siše krv zajednici nego pri tom, recimo tako, hoće krv prve kakvoće."
Pegoraro je kihnuo. Muha mu se očigledno zavukla u nosnicu. Nakon što je nos, kojeg je držao s dva prsta, ispuhao i nakon što je pozorno pregledao maramicu da vidi je li muha u njoj, Pegoraro je komentirao: "Nevjerojatno. Ali Bovaro je jedan od naših najboljih službenika. Čovjek ne samo pošten, nego i strog; ne samo savjestan, nego i cjepidlaka. Teško ga je zamisliti da je u jedan tren postao nepošten, lišen savjesti. Ako je to što mi kažete istina, tada mora da je postojao neki osoban i jak razlog, dapače vrlo jak... Drugačije nije bilo moguće."
Vaccaro se požurio odobriti riječi svoga predpostavljenog: "Na to sam i ja pomislio: jak razlog, vrlo jak. Sebi sam predočio i neke hipoteze. Prva je bila najočitija; dakle, kakav jači razlog može biti od osobne koristi? Ništa ne znači biti pošten, uz to i strog. Pokvarenim se čovjek ne rađa, takvim postaje; i najuzorniji čovjek može popustiti pred nenadanim iskušenjem; jednom su to iskušenje nazivali đavlom, danas ga nazivaju konzumizmom. Dakle, Bovaro je možda od stradalnika primio mito, ili tako zvanu plavu kuvertu, jer su ti ljudi očito očajni i lišeni osjećaja za moral. I zbog toga je novce, koje je država namijenila Ustanovi, skrenuo u njihovu korist. Ne, ta je hipoteza odmah pala. Bovaro je gotovo siromah. Živi sa ženom i dvije kćeri u stanu od četiri sobe i nusprostorije, nema kuću na selu ni vilu na moru, kćeri i žena mu rade, ima samo jedan auto, i to najobičniji. Prije svega, njegov se način života nije u posljednje vrijeme promijenio. Istina da je u jednoj prodavaonici u središtu grada kupio servis za jelo od engleskog porculana; ma kakva plava kuverta, ma kakvo mito s kojim se kupuje nekoliko komada pečene zemlje?"
Pegoraro nije rekao ni da ni ne. Ograničio se samo na to da krivi usta: muha se sada šetala po gornjoj usni. Vaccaro je, zbog povlađivanja, jedan trenutak oklijevao, potom je nastavio sa svojstvenom živahnošću: "Ne, ne, treba kopati dublje, treba ići dalje. Budući da je korupcija isključena, sastavio sam drugu hipotezu: sentimentalnu."
Izgleda da je ovaj put muha odletjela dalje od tog blijedog i pospanog lica. Stanovito svjetlo prigušene zlobe je za trenutak zamijenilo uobičajnu dosadu, koja je kraljevala na njegovu licu. Pegoraro reče: "A žene, ah!"
"Žena, u svakom slučaju. Stradalnici su često Južnjaci. Južnjakinja je vatrena, strastvena, očaravajuća. Tko nam može jamčiti da za vrijeme posjeta jedne od onih komisija barakaša, koji dolaze ovamo s molbama da se misli na njih (kao da to ne činimo ostalih dvanaest sati!). Tko nam može jamčiti, kažem, da nije u jednoj od tih komisija bila i kakva ljepuškasta djevojka, koja je privukla Bovarovu pozornost? Nu i taj trag, treba to odmah reći, nije vodio nikamo. Nikakve ljubavi za jednu ili više stradalnica nije bilo u Bovarovom životu!"
S posljednjim refleksom uspavane zlobe Pegoraro je prokomentirao: "Ništa od žena, hm." Na to je nabrao lijevu stranu lica: jao, muha se vratila, sjela posred obraza i gladila si krila. Vaccaro je nastavio: "Kada se isključe hipoteze o korupciji i ljubavi, ostaje samo hipoteza Edipova kompleksa."
Pegoraro pomaknu jedno uho, samo jedno, onako kako čine neke životinje: muha mu je istraživala desnu ušnu školjku. Potom će dodati osmijehom čovjeka koji se dosađuje: "Edipov kompleks? Kakve tu ima veze Edipov kompleks?"
"Ima, i te kakve. Pogledajmo malo. Za Bovara Ustanava je otac, a pravda je očito utjelovljenje ženskog spola, dakle, majka. I Bovaro bi htio cijelu majku za sebe, a kao posljedica je mržnja prema ocu. Tada je, da naškodi ocu, pokrenuo tu veličanstvenu prijevaru s državnim sredstvima."
Nasuprot jednom takvom neuobičajnom kulturnom razmetanju, Pegoraro, koji nije čuo za Freudovo ime, odlučio si je počešati čelo na mjestu gdje je u tome trenutku muha, očevidno, izazvala posebno snažan svrbež. Tada grunu žestoko: "Ustanova otac, pravda majka? Dragi Vaccaro, oprostite na nepristojnosti, ali tu pravdu je sa svojom prijevarom profućkao sâm Bovaro, a ona je jednaka velikoj nepravdi učinjenoj svima nama, njegovim kolegama i prijateljima!"
Prilagodljiv već kakav je, Vaccaro je odmah prihvatio da frojdistička hipoteza nije održiva: "Da, istina je. Ali, uzmimo da je Bovaro, kako se kaže? 'različit'."
"I onda?"
"Onda homoseksualna sastavnica može dovesti do gorih zastranjenja, do želje da... da učini 'ono' vlastitoj majci."
Pegoraro je stisnuo obje nosnice: muha se zavukla u dno nosa. Potom će odlučno: "U Ustanovi ne postoje 'različiti', tu su samo 'normalni'. To biste, dragi Vaccaro, morali znati jer ste u isto vrijeme, a prema mojoj izričitoj naredbi, vi dovršili istragu o tome, recimo tako, zastranjenju, i utvrdili da ne postoji apsolutno ništa zabrinjavajuće. A druge hipoteze?"
"Hipoteza nedruštvenosti. Bovaro je skromna podrijetla, proveo je djetinjstvo u jednoj četvrti u predgrađu, nikada se nije uspio potpuno uključiti u društvo, uvijek se smatrao isključenim, izbjeglicom. Napokon: on je već od rođenja društveni stradalnik. Dakle..."
"Dakle, što?"
"Dakle, Bovaro bi mogao imati dvostruku ličnost. Danju privržen službenik, a noću anarhist. Doktor Jekyll i Mister Hyde."
Mora da je muha do kraja naljutila Pegorara; jer se u jednom trenu podiže i reče Vaccaru: "Pođimo Bovaru. Možda dođemo do istine ako ga izravno ispitamo."
Pegoraro obiđe radni stol i uputi se prema vratima. Vaccaro ga je rastreseno slijedio. Tako obojica iziđoše iz ureda, predsjednik nizak i okrugao, a službenik vrlo visok, vitak i suh. Nisu išli daleko. Spustili su se dizalom dva kata niže i zašli u jedan vrlo dugačak hodnik. U dnu hodnika nalazila su se jedna staklena vrata; na oba krila se vidio natpis u bijelim slovima: "Misli!", Pegoraro ga je u tišini pokazao Vaccaru. Potom, ne dižući ruku, predsjednik je udarcem samog trbuha otvorio vrata i ušao.
Bovarov ured je bio u velikom neredu. Posvuda je bilo, u ladicama i na stolovima, papira i bilježnica; vidjela su se brda dokumenata. Na jednom crtaćem stolu nalazio se reljef nekog grada, bez sumnje sada već obnovljenog zahvaljujući knjigovođinim prijevarama i krivotvorinama. Pegoraro se ograničio samo na rječit pogled kojim je Vaccaru pokazao reljef; poslije se približio Bovarovom stolu. Jedan je malen čovjek, istovremeno nježna i gruba izgleda, na njegov ulazak skočio na noge; Pegoraro mu grubo reče: "Bovaro, ne gubimo vrijeme uzaludnim razgovorima; dokazi vaših pronevjera su neosporni i nalaze se ovdje. Nisu verbalni ni pisani; čvrsti su poput betona, cementa, opeka, poput svih solidnih materijala, zar ne? Ja sam ovdje ne za to da analiziram te nevjerojatne radnje, nego da prihvatim vašu ostavku. Vi ćete ići u mirovinu, a na vaše ćemo mjesto postaviti jednog službenika za kojega ćemo znati da nam je pouzdan; radi dobrog imena Ustanove, sve ćemo zataškati; a što se tiče sprčkanih milijarda, naći ćemo načina da ih malo-pomalo prikažemo u dodatcima završnog računa."
Očekivao je da se Bovaro pokori njegovoj volji, da kao veliki dobričina iziđe iz ureda i ode kući. Nu, nasuprot tomu, maleni knjigovođa skoči na noge i zaviče: "Ostavka, brus tebi. Kakvi dokazi? Kakve pronevjere? Ja nisam napravio ništa drugo, osim što sam se držao zakona!"
"Ah da, razumije se, zakon predviđa da vi državne novce prebacite na Ustanovu i potom ih doznačite stradalnicima. Da, to zakon kaže, ha!"
A drugi će povišenim glasom: "U zakonu piše: 'Ustanova mora misliti na stradalnike!' Misliti znači opskrbiti, dakle..."
"Misliti ne znači opskrbiti. Misliti znači misliti."
"Ma tko to kaže?"
"To kaže zakon."
"Nije istina."
"Jest, istina je."
"Lopove."
"Zar?"
"Lopove, lopove, lopove."
Ovaj put se činilo da Pegoraro nema samo jednu muhu, dapače, čitav roj mu je zujao oko lica. Povukao se, čitavo lice mu je bilo u grču; hodajući natrag s guzovima je otvorio vrata; i zajedno s Vaccarom izišao u hodnik, dok ga je pratio promukli glas bjesomučnika koji se nastavio derati: "Lopove, lopove, lopove." Nu, kada se našao u hodniku Pegoraro nije ni pomišljao da se vrati u svoj ured. Prema svom običaju, na posve očevidan način dao je naloge: "Radi se o jasnom slučaju paronoje. Vi ćete telefonirati u duševnu bolnicu i recite im da što je prije moguće pošalju amo ambulantna kola. A ja ću sa svoje strane obavijestiti ravnatelja duševne bolnice, on je moj dobar prijatelj. I nadasve: vodu u usta, u pitanju je dobro ime naše Ustanove. Prije svega, sada treba misliti na budućnost: ono što je bilo, bilo je; mnoge milijarde su bačene u vjetar, treba imati malo strpljenja. Napokon, što je prije moguće treba se pobrinuti da se imenuje službenik koji će zauzeti Bovarovo mjesto. Treba nam netko tko je istovremeno tvrd i krut, revolucionar i konzervativac..."
Pegoraro na tome mjestu umukne i uperi oči u Vaccara, koji je stajao nagnut nad njim, i kojem se na licu malo-pomalo ocrtavao vrlo vrlo složen izraz nečega između nade i podložnosti. Potom zaključi: "Taj netko bi mogli biti i vi, Vaccaro. Samo neka se mnogo ne priča o ljubavi između Ustanove i Pravde u svjetlu Edipova kompleksa."
U to se razgovor njih dvojice počeo gubiti u tom vrlo dugačkom hodniku, na dnu kojega su se nalazila staklena vrata s rječitom naredbom: "Misli!" A muha se, premorena letom, konačno skrasila na Pegorarovoj ćelavoj lubanji, sklopila krilca i spuštene glave zaspala.
izvor