Priča o prijateljstvu i međusobnom književnom uticaju: James Joyce i Italo Svevo

Svevov dug spram Joycea je topos u historiji kritike o ovom italijanskom piscu, i odnosi se na Joyceovu intervenciju u vezi sa priznavanjem Tršćanina od strane književne kritike. Prepoznatljiv je u Svevovim delima uticaj Schopenhauera, Marxa, Darwina, Nietzschea, Freuda i mnogih drugih, ali se ime Joycea uvek samo veže za njegov doprinos Svevovoj slavi pisca, a u stvari, to baš i nije tako: tršćanski autor je bio i pod uticajem književnih dela irskog pisca, te njegovih ideja, ali je i sam Joyce pretrpeo duboki uticaj svog italijanskog kolege, pored činjenice da ih je vezivalo duboko prijateljstvo.


Prijateljstvo Sveva sa Joyceom


Svevo po prvi put poslovno putuje u Englesku 1901. godine i shvata da njegovo poznavanje engleskog jezika nije zadovoljavajuće, mada nije tako loše koliko on preteruje. Nakon toga mu se pridružuje supruga i ostaje u Londonu nekoliko meseci, vraćajući se tamo redovno sve do 1927. godine, izuzev, naravno, ratnih godina. Plod ovih brojnih putovanja su razni eseji o engleskom životu i kulturi, a njegovi napori da nauči engleski jezik su veliki, i počinje ga ozbiljno izučavati. Učio je on engleski jezik u školi u Seignitzu, zatim u Trgovačkoj školi u Trstu, i verovatno ga je hteo usavršiti i održati kontakt sa tadašnjom engleskom kulturom. Radi na knjigama gramatike, čita razne engleske novine i revije, vodi duge konverzacije sa osobama koje su mu ponekad dosadne, ide u pozorište i nedeljom u crkvu da bi slušao propovedi, a tokom jednog londonskog boravka, uzima privatne časove od jedne sedamdesetogodišnje gospođe. Uprkos svim ovim naporima ostaje nezadovoljan vlastitim napretkom. I upravo zbog toga počinje ići na privatne časove kod Joycea, koji je obzirom na poteškoće u izgovaranju vlastitog imena, samoga sebe u Trstu nazivao „Professor Zois“.

James Joyce napušta Dablin oktobra 1904. godine zbog napetih odnosa sa ocem i dugova koje je gomilao, ali prvenstveno zbog irske političke situacije. Mislio je da ide raditi u Berlitz School u Cirihu ali, kada tamo stigne, otkriva da mesto profesora više ne postoji. Provodi jedan vrlo stresan period čekanja, i nudi mu se slično mesto u tršćanskoj Berlitz School, gde stiže 20 oktobra. I u Trstu otkriva da njegove usluge nisu potrebne, ali novi šef škole, Almidano Artifoni, priprema mu zaposlenje u novom ogranku škole u Puli. Period koji provodi u Puli je prilično sretan, jer mu daje mogućnost da preživi, čita i piše, a u martu 1905. godine seli u Trst. Livija Veneziani Svevo, u svojoj knjizi Život moga muža objašnjava da je on stigao u Trst u jesen 1903. godine, sa svojom mladom suprugom, Norom Barnacle. Bio je mlad, imao je nešto malo više od dvadeset godina, siromašan, na početku svoje veličanstvene književne karijere, stigao je u Trst nakon jedne tragikomične avanture: uzevši voz Beč – Trst, greškom je sišao u Ljubljanu u četiri sata ujutro. Kada je, sutradan, pitao nekog prolaznika za ulicu S. Nicolò, gde je bilo sedište tršćanske Berlitz School, shvatio je da je pogrešio grad, te je pun straha, jer je sa sobom imao malo novca, čekao celi dan i deo noći na ljubljanskoj stanici voz za Trst. Stigavši u Trst, ostavio je suprugu u malom parku pored stanice i otišao da traži školu da bi dobio pomoć u novcu. Zadesio se greškom u jednoj starogradskoj ulici gde su se mornari tukli sa prostitutkama. Želeo je biti prevodilac i izmiritelj, ali ga je zadesila nesreća: policija ga je uhapsila zajedno sa drugima, zbog čega ostaje u zatvoru celi dan, dok ga je jadna supruga čekala sedeći na klupi u parku, bez novca, ne poznavajući jezik stranog grada.

Trst mu se nije mnogo svideo u početku, verovatno zbog svoje kulture koja nije bila evropska već srednjovropska. Ali, malo po malo, on otkriva izvesne sličnosti sa Dablinom, jer je to provincijski grad koji je po mnogim aspektima kozmopolitski i učen. Kao i njegov rodni grad, ima svoj karakteristični jezik, iredentistički i socijalistički pokret, ima mogućnost da piše članke o Irskoj za “Il Piccolo” između 1907. i 1912. godine i drži konferencije o svojoj rodnoj zemlji na Narodnom Univezitetu. Ali, kao i uvek, ima ozbiljne finansijske probleme i njegovi dugovi opet rastu i, štaviše, muči ga nemogućnost objavljivanja njegovih književnih dela. Upravo u ovom periodu Berlitz School ima ozbiljan problem kada jedan od njenih članova pobegne sa delom sredstava. Joyce onda postiže da i njegov brat Stanislaus počne tu raditi, ali škola ne može zaposliti dvojicu profesora engleskog jezika tokom letnih meseci. I zbog toga on sa svojom suprugom Norom odlazi u Rim, gde radi u sekciji za korespondenciju u banci Nast, Kolb and Schumacher, što je izvrsna priprema za kasnije čitanje Svevovog prvog romana. Vraća se iz Rima više nego ikad u dugovima, i pošto su studenti kojima je predavao, zadovoljni što ga opet vide, i pošto on ima potrebu za novcem da bi preživeo, pomažu mu da nađe privatne studente.

A jedan od tih je Italo Svevo, kojem Joyce daje časove engleskog jezika tri puta sedmično u vili Veneziani. Učenik dosta puta unapred plaća lekcije, 200 kruna u junu 1908. godine i, na primer, kvotu za celu 1909. godinu da bi pomogao svog profesora. 1915. godine mu obezbeđuje posao od dva dana sedmično za 100 kruna, u sekciji za prevode pri korespondenciji tvrtke Veneziani. Ovi podaci bi mogli navesti da mislimo da je njihov odnos bio samo odnos nadređenog i službenika. Poznato je da je Livija Veneziani Schmitz zapošljavala Noru da joj pegla rublje i da se Nora žalila da se Livija pravila da je ne poznaje kada bi se srele na ulici. Očigledno se dva para nisu družila, i ova činjenica ostaje nerazumljiva. Verovatno je porodica Svevo znala da irski par nije bio venčan iako je Italo, na svojoj konferenciji 1927. godine u grupi na Kongresu o Joyceu tvrdio da su se njih dvoje venčali pre nego što su napustili Dablin. To je barem bila oficijelna priča jer je Joyce bio opomenut od strane Berlitz School da se treba pretvarati da su se njih dvoje venčali u Dablinu i tvrdio je to kada je prijavio rođenje svoje dece iako su neki od njegovih kolega iz Berlitz School znali da njih dvoje “žive u grehu”. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da su stanovnici vile Veneziani to znali, ali je Livija zamerala Nori i njenu rastrošnost. Uostalom, dva autora se nikada nisu prestala persirati, što također čini diskutabilnim njihovu bliskost.

1929. godine Joyce odbija da napiše predgovor za engleski prevod Senilnosti, objašnjavajući da je Italo u nekim prilikama bio suviše škrt prema njemu i da ga nikad nije pozvao svojoj kući kao gosta, samo kao nastavnika. Ove optužbe mogu biti rezultat Joyceove opsesije za prevaru, problema koji je uništavao sva njegova prijateljstva kada bi mu posuđivali novac, a u slučaju prijateljstva sa Svevom, opsesija se rađa nakon smrti Tršćanina. Razlike između njih dvojice su bile vrlo velike, budući da je Svevo bio prilično stariji od njega i da su njihovi karakteri i lične navike bili sasvim različiti: Svevo je bio primer treznog čoveka, dok se Joyce redovno opijao. I njihove su kulture bile mnogo različite: Svevo je uvek pokušavao prikriti svoju književnu aktivnost, dok je Joyce za sebe uvek govorio da je pisac.
Joyce nije trebao podučavati Sveva samo pravilima engleske gramatike, nego razgovarati sa njim i o književnosti i mnogim drugim argumentima, te su njihove lekcije bile nesvakidašnje, budući da nisu spominjali gramatiku, već su pričali o književnosti i o mnogim drugim argumentima: obojica se dive Giordanu Bruni kao mučeniku slobode i dužnici su spram Vicoa, čitaju psihoanalitička dela pod čiji uticaj padaju, te obojica istražuju kompleksnost svakodnevnog života. Osim toga, obojica su obrazovani u školama religijskog karaktera, i obojica su se odrekli svoje vere, ipak ostajući pod njenim velikim uticajem, na različite načine. I mada ih je razdvajala razlika u godinama i u nacionalnosti, njihovo prijateljstvo se odmah rodilo, i Irac je svom učeniku vrlo brzo doneo svoje poezije Chamber Music i neka poglavlja Ljudi iz Dublina, mada nikada nikome nije govorio o svojim književnim radovima, a Svevo je, sa druge strane, njemu dao svoja dva zaboravljena romana. Irac ih je odmah pročitao i već je pri sledećem susretu izjavio da je Svevo bio nepravedno zanemaren, tvrdeći da neke stranice Senilnosti ne bi mogli bolje napisati ni najveći majstori francuskog romana. Nakon tih neočekivanih reči Svevo ga je gledao očarano, blažen i iznenađen.

Psihološka važnost susreta je značajna za obojicu. Svevo se više nije nadao da će čuti reči slične pohvale za svoje zaboravljene romane, i susret ponovo gradi njegovu veru u sebe kao pisca. Postaju kolege, diskutujući svoje ideje. Svevove posete Joyceovoj kući se često produžuju do kasno u noć, i obojica otkrivaju jedan drugom svoje buduće poslove i teškoće za trenutne planove. Svevo po prvi put ima poverenja u nekoga da bi mu govorio o svojim romanima, i pokazuje prijatelju svoje duboko ogorčenje. Prijateljstvo sa Verudom je rođeno nakon smrti Elia koji je ostavio veliku prazninu u Svevu. I kada nestane Veruda, počinje priča o novom prijateljstvu. Verovatno je u Joyceu pronašao razumevanje i divljenje koje je imao u Eliju i Verudi. Bez Joyceovih ohrabrenja, on bi bio apsolutno izgubljen za književnost. Sa druge strane, Joyce govori poznanicima o svom prijatelju i čak i napamet recituje poslednje stranice drugog Svevovog romana, nasrčući protiv nepravde kritike, smatrajući da je Svevo originalan pisac, i ovaj drugi je, ustvari, Joyceov jedini prijatelj pisac nakon što je napustio Dablin. Svevo je u jednom opisu svog slavog profesora načinjenom iz vežbe, video u Joyceu pre svega neku vrstu pešaka, čoveka čija je sudbina bila da bude uvek u pokretu… Joyce je mnogo hodao, izbrojao toliko koraka kao Lutajući Jevrej, da bi se našao, verujući da je obišao univerzum, uvek na istom mestu, u Dablinu, tako univerzalnom i tako provincijalnom na koncu.

Nakon objavljivanja Zenove svesti, italijanska kritika ne opaža roman, i samo tršćanski kritičari Benco, Pasini i D'Orazio govore sa naklonošću o njemu u lokalnim novinama, i Svevo čak ima i zdravstvenih problema zbog ovog neuspeha u Italiji. Piše Joyceu, i odmah dobija vrlo umirujući odgovor, jer ga Joyce, i pre nego je okončao čitanje, uverava da je ovo apsolutno njegovo najbolje delo, i savetuje mu da pošalje kopiju Valéryu Larbaudu, Benjaminu Crémieuxu i drugim poznatim evropskim italijanistima. Svevo to i čini i ujutro 15. januara 1925. godine prima pohvalno pismo od Larbauda koji mu saopštava njegovo lansiranje u Francuskoj. U međuvremenu i Bazlen otkriva Sveva i piše u “Esame” 1925. godine pohvalu tršćanskom piscu. Počinje tako slučaj Svevo, koji okupira pažnju ljudi koji su posvećeni književnosti u Francuskoj i Italiji, a u prvom periodu Svevo ne može verovati u ovu neverovatnu promenu sudbine. Tokom boravka supružnika Svevo u Londonu 1926. godine, Svevo u Francuskoj biva proglašen novom zvezdom italijanske književnosti, i nazvan “Italijanski Proust”, a nakon ovog poslovnog puta u London, supružnici se zaustavljaju u Parizu da bi upoznali strastvene francuske štovaoce. Joyce organizuje večeru kojoj prisustvuju Valéry Larbaud, Benjamin Crémieux i drugi italijanisti, koji izražavaju divljenje koje začuđuje tršćanskog pisca.
Svevo kao Joyceov lik

Tršćanin također Joycea snabdeva materijalom za Ulyssea, odgovarajući mu na mnoga pitanja koja se tiču Jevreja i hebraizma, jer je Joyce na početku samo mislio napisati kratku novelu o slučaju jednog jevrejskog razvoda u Dablinu. U svom ciriškom uredu Joyce kači na zid iznad pisaćeg stola Svevovu fotografiju, tvrdeći da je on poslužio kao model za Leopolda Blooma: njih dvojica su često šetali ulicama Trsta, i ove šetnje se ogledaju u noćnim lutanjima Stephena Dedalusa i Leopolda Blooma u Joyceovom remek delu, u kojem mlađi čovek pronalazi u starijem očinsku i zaštitničku figuru. Joyce je u neka doba stigao do tačke kada je svoj položaj u Evropi video sličnom poziciji Jevreja, jer je bio dvosmislen, a mnogi su Jevreji sa kojima se družio bili žrtve istorije, jezika i društva. On i oni su bili zatvorenici situacije u kojoj su bili marginalizovani, dok su u isto vreme težili da budu u centru evropske kulture – centru koji je za Joycea bio Pariz, dok je to za Sveva bio Beč.

Upravo u trenutku kada piše Ulyssea, Joyce se druži sa Svevom, učenim i obrazovanim Jevrejem koji je gorko svestan ironije i dvosmislenosti svog položaja prekrštenog Jevreja, i zasigurno Tršćanin ima odlučujuću ulogu u genezi romana. Verovatno je on bio taj koji je Ircu pomogao da se odvoji od mita superčoveka, budući da je Joyce, pre nego što je stigao u Trst, bio veliki ljubitelj D’Annunzijevih romana. Svevo mu daje informacije o tradicionalnim jevrejskim verovanjima i postaje model za Blooma, sina oca Mađara iz porodice koja je pola pravoslavna a pola jevrejska i majke pola Jevrejke, pola Irkinje, dok se ne može zaboraviti da je i sam Svevov ded bio Mađar, a baka Italijanka. Odrastao kao Jevrej, onda prekršten, nikada nije zaboravio svoje poreklo. Odnos između Blooma i Stephena, njihova razlika u godinama, njihove šetnje kroz grad su dokaz da je Ulysse neka vrsta izraza poštovanja prema Svevu.

Godine susreta sa Ircem su upravo one u kojima Svevo postaje svestan očiglednosti vlastitog porekla. Naime, iredentizam Svevovih nastaje iz zameranja jevrejske buržoazije Francescu Giuseppeu što nikada nije mislio da spreči rašireni antisemitizam koji je nastavljao da vijuga Carstvom. A Svevo, u svojim književnim tekstovima, nikada ne govori o iredentističkim pitanjima, ispaštajući tu svoju šutnju upravo na polju umetničkog kredibiliteta u gradu.

Svevovi likovi u Ljudima iz Dablina

U novelama Ljudi iz Dablina ponekada imamo utisak da smo naišli na Svevove junake: James Duffy, koji u Teškom slučaju čita Nietzschea i pokušava formulisati teorije o odnosima muškaraca i žena, ali koji retko piše na papirima nagomilanim na radnom stolu, podseća na Alfonsa Nittija iz Jednog života, ali i na dobrog starca iz Novele o dobrom starcu i lepoj devojci, koji pokušava teoretisati o odnosima između mladih i starih; heroj Malog oblaka, Little Chandler, sa svoje 32 godine nije mnogo mlađi od Emilija Brentanija iz Svevove Senilnosti, koji ima simboličnih 35 godina. Chandler je skromni pravni službenik, dok je Brentani zaposlenik osiguravajućeg društva. Chandler više ne čita knjige poezije koje je napustio na policama svoje kućne biblioteke, ali smatra sebe pesnikom koji sazreva, dok Brentani sebe smatra moćnim genijem u sazrevanju, koji ne uspeva započeti pisanje svoga drugog romana, i zasigurno bi pozdravio Chandlera kao svog brata. Chandler čak uspeva zamisliti i književne kritike koje će jednoga dana izazvati objavljivanje njegove knjige poezija koje još uvek nije napisao, a koje će biti cenjene u kružoku eksperata. Uverenje da mu je prijatelj novinar Gallaher inferioran po rođenju i obrazovanju, i da bi on mogao učiniti mnogo više od svoga prijatelja, da je za to imao mogućnosti, čini ga prvim rođakom Alfonsa Nittija, junakom Svevovog prvog romana Jedan život.

Ali od postojećih sličnosti između književnih likova dvojice pisaca, možda je važnija sličnost njihovih ironija: stanje duše, raspoloženje i atmosfera Joyceovih novela su često nježni i melanholični, mada je ovaj osećaj tek površan, i pod njim deluje implicitna i okrutna ironija, a isto vredi i za Sveva. Na primer, prva novela Ljudi iz Dablina, Sestre, opisuje smrt jednog starog katoličkog sveštenika, analiziranu sa dva različita gledišta, od strane mladog i naivnog studenta koji mu je bio prijatelj, te od strane pobožnih neudatih sestara preminulog. Nažalost, stari Cotter, porodični prijatelj, govori neke zabrinjavajuće stvari o preminulom svešteniku, i mladi student zamišlja da vidi, u pomrčini svoje sobe, lice paralizovanog starca na samrti kako se želi ispovediti, ali u isto vreme, želi privući mladu dušu na neko privlačno ali grešno mesto. Veza između „dobre smrti“ sveštenika i nekih grehova je otkrivena u pomenutom snu pridevom „paralizovan“, jer ako se pokušaju rekonstruisati simptomi starčeve bolesti i njenog napredovanja, shvatamo da je njegova smrt prouzrokovana totalnom paralizom mentalnih bolesnika, odnosno sifilisom, bolešću koja se prenosi seksualnim putem. Na drugim mestima Joyce koristi sifilis, paralizu i stagnaciju kao metaforu moralne korupcije koju smatra karakterističnom za Dablin. Svevo, u Senilnosti, opisuje stagnirajuću atmosferu u kojoj je Amalija nesvesno provela svoj život, a kasnije u Kratkom osećajnom putovanju i zatvoreni ambijent u kojem se nalaze hrđa i plesan, i u kojem žive njegovi likovi, a u koji se Aghios, nakon svoje avanture u vozu, mora vratiti. Zeno se u Starcu žali na svoj osećaj zahrđalosti.

Joyceov uticaj na Svevove novele

U godinama druženja sa Ircem, Svevo posmatra karakteristike lika vezanog za svet radnika, prilično drukčijeg od onog gradskog koji teži književnoj slavi. Plod godina provedenih u Muranu su tri nezavršene novele, nazvane “muranske”, i koje su apsolutno neobične za njegov uobičajeni repertoar, očigledno nastale pod jakim uticajem Joyceovih Ljudi iz Dablina. Moguće je videti Joyceov umetnički uticaj u muranskim novelama Sveva koji je pročitao novele Ljudi iz Dablina kao prvo prijateljevo delo, u kojima je predstavljena kompleksna slika iskvarenog i komičnog naroda, koji zaslužuje sažaljenje. Ton ovih novela je ironičan i sažaljiv, verovatno su one inspirisale Sveva u pisanju muranskih novela koje su nastale tokom perioda prijateljstva sa Ircem. Zasigurno je treća muranska novela, Marianno rezultat čitanja Olivera Twista, ali napisana na ironičan način, to jest Joyceov. Muranske novele su pisane od 1908. do 1912. godine, i budući da ih je samo tri, ne postoji struktura koja održava Ljude iz Dablina, koji sadrže petnaest novela organizovanih po preciznom planu: prve tri imaju za protagoniste decu, sledeće tri adoloscente, da bi prešli na grupu novela koje tretiraju aspekte društvenog života Dablina. I, najzad, Mrtvi predstavljaju zaključak dela sa strukturalne i tematske tačke gledišta. Glavne teme su korupcija i beg. Svet Dablinaca je pun moralne korupcije koja je predstavljena slikama paralizovanosti i nepokretnosti. Pokušaji bega su brojni iako nikada ne uspevaju. I upravo ove teme nalaze svoj izražaj i u muranskim novelama Tršćanina.
U novelama Ljudi iz Dablina moralna je korupcija predstavljena prvenstveno seksualnim ponašanjem likova, od sifilisa do usamljene masturbacije, od odbijanja ljubavi do ciničnog ljubakanja. U muranskim novelama, međutim, simbol korupcije je upotreba alkohola od strane ljudi koji su velike ispičuture: Cimutti, ustvari, mora piti da bi preživio, a pije čak i Andrea koji je propio celu jednu prodavnicu ribe i jednu pozlatara koje je bio nasledio. U Mariannu, Alessandro se opija svakog ponedeljka, poštujući tradiciju trgovaca. Prvi utisak je da je navika odavanja alkoholu tretirana od strane Sveva sa ljudskim razumevanjem, kao da je neka slabost ili porok, ali, ustvari, posledice alkoholizma su siromaštvo i bolest, i to je porok radničke klase, dok gazda Cimutti ne pije već sanja otvorenih očiju, što je njegov način bekstva od realnosti.

Beg, koji je druga velika tema Ljudi iz Dablina, u muranskim novelama je predstavljen pićem i snom: Marianno sanja da će se obogatiti, ali će se pre ili kasnije uništiti opijanjem i priželjkivanjem mogućeg priznavanja, dok Cimutti beži samo kada ide u krčmu.
Zatim, i opis lagune u muranskim novelama otkriva inerciju u kojoj boje variraju celo vreme.

„Ona se mirno svlačila i sedala na veliki prozor koji je gledao u veliko more lagune tako često izmenjeno u ogromnu baru koja bi odmah postajala blago zelena pri sunčevim zrakama, zlatkasta pri zalasku sunca, naseljena galebovima koji su zajedno graktali, u nepomičnosti refleksnih bića.“ 

U lagunarnom pejzažu, uprkos zelenoj i zlatnoj boji oseća se smisao očajanja, i ono što najviše impresionira je veliko lagunarno more koje se često pretvara u ogromnu močvaru.

„Iznad močvare se pojavljivao grad sa svojim skromnim izgledom koji ima sa te strane, izgledao je kao nenaseljena košnica. Močvara je u ta doba bila crvenkasta; gledana izbliza se činila prljavom, napuštenom kao što je i bila već par sati od kiše koja je padala. Kanal koji je močvaru delio od ostrva se već smešio, pretvarajući u dobro određenu boju još bledu i transparentnu i plavu svetlost koja je zatim postajala žuta i crvena tamo gde je zapljuskivala najmanje duboka močvara. Na plaži je gazdina kuća koja se izvana činila duga nadstrešnica sa raznim delovima šiljastih krovova izgledala još zatvorena i tiha. Nasuprot njoj sa druge strane obale se nalazila kuća radnika Cimuttija koja je davala poneki znak života. U prizemlju je gorila slaba lampa a na kaminu se palila slaba vatra.“ 


Jedini znak vitalnosti se ne nalazi u Serenelli, već u dalekom gradu, i laguna ne predstavlja samo lepu panoramu, već izlazak sunca otkriva močvaru i blato. Reči koje karakterišu lagunu su nepomičnost, samoća, usamljen i pust, to jest inercija, koje su karakteristike Joyceovog Dablina iz Ljudi iz Dablina.
Uostalom, i inspiracija za Novelu o dobrom starcu i lepoj devojci je očigledno Joyceova.

1907. godine Svevo saopštava prijatelju da ima nameru napisati novelu o jednom starcu i jednoj devojci, verovatno je da ju je počeo pisati 1908. godine, ali ju je završio tek 1927-28. godine. Jedna od glavnih tema je seksualna korupcija, koja je jedna od tema Ljudi iz Dablina koja nema svoje mesto u muranskim novelama. Novela postaje u posleratnom periodu najironičnija koju je Svevo ikada napisao, a sam susret dobrog starca sa lepom devojkom u tramvaju liči na onaj starog gospodina u tramvaju jedne dablinske novele, Prah. Zatim, u Ljudima iz Dablina, Joyce detaljno pokazuje ekonomske manifestacije socijalne i moralne propasti, prazno ognjište u Sestrama pokazuje da one nemaju potrebni novac za zagrijavanje dnevnog boravka, dok sestre Markham iz Mrtvih, nekoć tako gostoljubive, sada sebi ne mogu dozvoliti toliku velikodušnost. I sam Svevo brižno beleži naznake društvene i moralne krize, kako u romanima, tako i u novelama. U svakom slučaju, u Noveli o dobrom starcu i lepoj devojci, Svevo pokazuje ove ekonomske naznake sa Joyceovom preciznošću: lepa se devojka žali na neprestana poskupljenja životnih potrepština koja joj više ne omogućuju da preživi sa svojom platom vozačice tramvaja, i zbog toga moli starca da joj nađe bolje plaćen posao.

Joyce kao Svevov junak

U četvrtom poglavlju Zenove svesti, protagonista priča kako je jedne večeri sreo jednog prijatelja:

„Jedne večeri pod konac marta vratih se kući malo kasnije nego obično. Nikakvo zlo: bio sam upao u šake nekom učenom prijatelju koji mi je želeo poveriti svoje određene ideje o poreklu hrišćanstva. Bilo je to prvi put da se od mene ište da razmišljam o tom poreklu, pa ipak pristadoh na dugo predavanje da ugodim prijatelju. Bilo je kišovito i hladno. Sve je bilo neugodno i tmurno, uključujući Grke i Židove o kojima moj prijatelj govoraše, ali svejedno se pokorih toj patnji puna dva sata. Obična moja slabost!“

Zasigurno je ovaj učeni prijatelj Joyce, i očito su diskusije dvaju prijatelja o književnim problemima i o strukturi i tehnici romana imale uticaja na treći Svevov roman, koji sa Joyceovim načinom predstavlja više od jedne analogije ako ništa drugo onda po rešenju priče u potpunosti dominirane radnjom, i kao napunjene protagonistom.
Zatim, postoji jedan mali deo Dablinca i u samom Zenu koji menja fakultetske kurseve, kao što je radio Joyce, koji je neredovno studirao medicinu, nakon mature iz savremenih jezika, upisujući se u aprilu 1902. godine na Medicinski fakultet Santa Cecilia u Dablinu. Nastava je počinjala u oktobru iste godine, ali Joyce odmah odustaje, odlučujući da će studirati medicinu u Parizu. Kasnije, 1903. godine, vraća se u Dablin, odlučan da sledeće godine počne studirati na Medicinskom fakultetu Trinity Collegea.
Osim toga, Irca su zabrinjavali kalendarski datumi i godišnjice, i patio je celog života od neobičnih bolova za koje nikada nije pronađena nikakva medicinska dijagnoza, što se desilo i sa Zenovom bolešću.
I najzad, Nora je za Joycea predstavljala figuru koja mu je opraštala sve njegove grehe i poklanjala mu majčinsku ljubav koja mu je bila potrebna, kao što je Zenu potrebna majčinska ljubav Auguste.
Opšte poznato je da je James Joyce svojim uticajem pomogao otkriće dela Itala Sveva, ali pored toga je i izvršio književni uticaj na tršćanskog autora, dok je i ovaj drugi izvršio neosporivi uticaj na njega. Očiti su izborni afiniteti koji su postojali između dva čoveka koji su se, u periodu kada su se upoznali, nalazili u istoj tami i istoj izolovanosti i kojima je, krećući od iste gorke indiferentnosti Naturalizma, bilo suđeno da u romanu postanu predstavnici psihoanalize.


IZVORI:

Joyce, James Augustine Aloysius (1960) Ulisse, Mondadori, Milano.
Joyce, James Augustine Aloysius (1971) Gente di Dublino, Mondadori, Milano.
Svevo, Italo (1982): Zenova svijest, Sveučilišna naklada Liber., Zagreb.
Svevo, Italo (1985): I racconti, Garzanti Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2002): Senilità, RCS Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2003): Una vita, Garzanti libri s.p.a., Milano.
LITERATURA:

Benussi, Cristina (2007): La forma delle forme, Edizioni EUT, Trieste.
Maier, Bruno (1968): Italo Svevo, Mursia, Milano.
Museo Sveviano (1999): “Caro signor Schmitz... My dear Mr. Joyce. Un'amicizia tra le righe“, Comune di Trieste, Museo Sveviano, Trieste.
Svevo Veneziani, Livia (1958): Vita di mio marito, Edizioni dello Zibaldone, Trieste.
Testa, Antonio (1968): Italo Svevo, A. Longo-Ravenna, Longo

Mirza Mejdanija 

Jovan Dučić,Blago cara Radovana

                               

O LJUBAVI

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što misli,

sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.
Zaljubljeni čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a događa se čak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.

Ljubav je najšešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve
vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne,
i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne.
Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - začudo,
- uvek smešni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasšim ocčima padne cena.

Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih
poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake
ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja,
tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače
fizički nemili.

Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se
boje...
Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena
hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Čovek joj se može na oko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cčsto za
ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i
želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista
čovek njenog ukusa... Padajući pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
žena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti. Nikad žena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne sviđa kao čovek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili poželeti....

Ima ljudi na koje ni muva neće da padne.
Čovek koji je poštuje ženu, ne poštuje ni ljubav za ženu.
Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih
nego srećnih, i više bede nego radosti... Ljubav je najveće nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.
Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i izdvoji
iz sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara
i sebe i čoveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz ženine ljubavi, to
je kult svakog vašeg momenta, svake vaše navike, svakog vašeg predmeta.
Istinski zaljubljena žena postaje fetišist. Ona, kao švraka, čuva sve
što je čovek imao u rukama: njegov cvetić, sliku, olovku, dugme,
cigaretu, neupaljenu ili upola ispusenu. Ona u svemu vidi njega, i
sve pobožno prinosi k ustima.

Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da
vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, plaču od bola i
robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo
za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače
nikada nisu hteli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole.

O prijateljstvu

Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom...
Žena je najbolji spasilacod čamotinje.
Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe,
koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću,
koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža
više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen
čovek.
Zbog dosade čovek menja kuću, ulicu, varoš, zemlju. Iz dosade menja
lektiru, čak i ideje i principe. Čovek ne lovi da ubija životinju nego
da ubije svoje dragoceno vreme.

Sam sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka.
Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kada to čini i bez
dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih
nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja
zato što nose masku na licu i nož u rukavu.

"Dragi moji prijatelji, znajte da ne postoji prijatelj na svetu."
Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima
i tri vrste prijateljstva: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz
koristoljublja.

Treba neprijatelja zadužiti ma čim bilo. I ono što u ljudima postoji
zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonima, koliko se to može
ukrotiti lepom rečju. Uostalom, nikad čovek prema čoveku nije pravedan,
ni kad voli ni kad mrzi.

Najvećma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline a najvećma se mrze
oni koji imaju iste mane.

Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prija-
ljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna.

Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem.
A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju
Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim
što smo mu dali prilike da nas obaveže. Čovek prirodno voli onog kome
je učinio dobro, jer onda u tom drugom čoveku ima nešto i od njegovog
dela i od njegove lepote.

Niko ne voli nesrećne, i svako izbegava uboge. Mladi idu samo za
srećnim, a starci beže samo od nesrećnih.
Uvek se nađu dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nađu
glupa žena i glup čovek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na
glupaka, kao slepac na slepca.

Neprijatelji, to su često samo nasi prerušeni prijatelji, koje od
nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vaših neprijatelja
mrze vas samo zato što misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo
za leđima, misleći da biste to njima i vi učinili čim biste mogli.

Mi nemamo sreću da sebi biramo ni neprijatelja ni prijatelja.
Neprijatelji nas sami pronađu i prvi napadnu, a prijatelji uvek
dodju slučajno.

Nikad nas ni novac ne usreći, koliko nas usreći obična ljubaznost
drugih ljudi. Ima bezbrojno srecć koje idu ulicama i tržištima. Topao
pogled i ljubak osmeh naših poznanika, usrećava i ohrabruje više nego
materijalna pomoć.

Sloveni su najintimniji prijatelji, jer su najdruštveniji ljudi.
Ruska intimnost je produkt sredine i klime. U Rusiji su noći bezmerne
i dani kratki, stepe neprohodne, šume neprelazne, reke nepobedive.
Pred takvim fenomenima u prirodi, ljudi se skupljaju u zajednice,
u duge večerinke i posela, gde se pribiju jedno uz drugo da bi bili
veseli, i okupe se u zajednički rad da bi odoleli vetrovima i
prostorima. Nigde nema takvog druželjublja, a zato nema nigde ni te
dobrote i ljubavi čoveka za čoveka.

O sreći

Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se
naposletku osećati pomalo nesrećnim... Užasi života postanu jednim
delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili nas
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom čudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo,
kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće
ni bolesti koje drugi podnose.

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari
srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesreće i produžili da vole druge ljude... Sirotinja je najveća
nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama, a jedna velika
napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tome što hoće da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveći
motiv borbe u ljudskom društvu. Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije neće morati praviti napor, pošto
je napor najveća gorčina ljudske sudbine!

Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka
mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onoga koga
preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega.

Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se
prvi iseče noževima koje je sam izoštrio... Naše mržnje škode nama
više nego nasem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi,
čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih
reči... Ako vam je neko učinio zlo, sačuvajte se da ga ne omrznete,
jer će vas ta mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slučajnog možete napraviti zlotvora
stalnog i ubeđenog. Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje
prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi.

Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrećnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava srećač
ovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih
primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.

Najveći broj ljudi ne znaju šta hoće, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najređi je slučaj čoveka koji zna šta hoće i koliko
može.

U velikoj nesreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bi
se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu ispred belih. Treba
ovde reći: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najviše nesreće prave glupaci. Najveća je
beda što glupak ne zna da je glup, kao što ni rđav ne zna koliko
je rđav; a svet bi možda bio spašen kada bi glupaci znali kakva su
nesreća za čovečanstvo.

Više čoveku zagorčavaju život nesreće kojih se boji da ne dođu,
nego one koje su već došle i od kojih već pati. Od svih nesreća čovek
se najviše plaši sirotinje, koje je, međutim, najmanje čovekovo zlo.
Mi celog života nešto čekamo, a nadati se, to je pomalo očajavati.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti
ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka
strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuvač
oveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći
stepen sreće to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak čoveku put da
dođe do svoje slobode. Čovek bogat, to je čovek nezavisan bar od
ljudi... Čak i zdravlje i pamet kupuju se ili održavaju novcem.

Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreća i nesreća, nego
ima samo smrt ili život. Čovek je najveća štetočina na zemlji.

Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja.
Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava
starošću: jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje
starošću, a svršava mladošću... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo šta je mladost tek onda kad nas je napustila.

O ženi

-Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko
nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka
koji je dobar samo kad je srećan.

-Kod žena je urođeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno,
namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvimč
esto iz najbolje namere: u najviše slučajeva, samo da bi se većma
dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kada
najvećma voli. Ima žena koje nikad ne kazu laž, ali nikad ne kažu
celu istinu... Pronaći dobru ženu, to je teško kao pronaći u svom vrtu
izvor petroliuma.

-Žena voli čoveka dok joj veruje. I onda kada ga ne voli, ona traži
da joj ipak veruje. Ne voli se braniti ni kad je kriva; i hoće da ima
iluziju da je držite za dobru i kad to nije. Kad je ne držite za dobru,
ona veruje da je više ne držite ni za lepu. A njoj nije dovoljno ni
da izgleda lepa, nego hoće da bude i jedina lepa. Kad žena treba da se
počne braniti, ona se ne brani, nego prestane da voli i počinje da mrzi.
Zato, ne objašnjavaj se, nego ili uzmi ili ostavi.

- Duboko je uvređena kad je prave krivom, a nije kriva;
a još je više uvređena ako joj kažu da je kriva kada to odista jeste.
Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete; i ona se brani suzama,
 a ne razumevanjem. Ali i kada moli za oprostenje, to ne znači da
priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.


-Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika. Žene
kada lažu, one uvek lažu na krupno i totalno; i kad imaju da sakriju
sitnicu, žene negiraju i sve drugo što je s tom sitnicom u vezi, i to
brzo, odlučno i konačno. Nije nigde bila, nije nikoga videla, nije ništač
ula; ne poznaje uopšte osobu za koju je vezuju zli jezici; nije bilo
ničeg...

-Ako hoćete da vas žena voli, treba joj dati prilike da vas sto puta
slaže, i da uvek izgleda kao da to ne vidite.
Žena je i inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo zač
oveka kojeg voli.

-Nikad ne pitajte ženu da vam kaže nešto od svoje prošlosti. Nijedna
ne voli da ima prošlost, niti joj daje kakvu cenu; a ako vam krije
prošlost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe, nego da vas ne izgubi.
Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti
odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik. Žena ne podnosi
spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu
što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na
dan.

-I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego
zbog propalog imanja ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli višež
enu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi
dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo
se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu
održavaju samo žene i pesnici.

-Čovek voli ljubav - bol, a zena voli ljubav - radost.
Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i
bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

-Više za ženu vredi jedan dobar kalambur nego najdublja Njutnova
istina. Za nju više vredi čovek duhovit nego dubok, i a više blistav
nego duhovit.

-Svaka žena je dosadna osim one koju volimo. Međutim, ženi nije
dosadan nego samo onaj čovek koji joj se ne divi, ili koji je ne
želi, ili koji se ne divi makar njenom ukusu, ili se ne interesuje
bar njenim psetom.

-Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne
znamo zašto.

-Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših
usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive
lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i
lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom
usta... Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene.


-Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste,
i po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz
dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz
interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije,
iz osvete.

-Srpkinja se daje onom ko je prevari... (!!!!!?????)
Da vas žena voli ženski, morate s njom postupati muški.
Čovek zaljubljen odmah misli kako da svoju sreću podeli, a žena
misli kako da svoju sreću udvostruči. Ženi nije dovoljno da dobije
najviše od čovekove sreće, nego da što više otme od čovekove slobode.
Jer joj je snošljivija njena beda nego čovekova sloboda, pošto ječ
ovekova sloboda, odista, izvor svih ženinih nepravda i nesreća.


-Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu
ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

-Postoje dva moguća braka: brak za mlade i za mladost, i drugi za
stare i za starost. Prvi da se podeli sreća i obest, a drugi da se
podeli nesreća i bolest. Za jedan prođe vreme vrlo brzo, a za drugi
je uvek na vreme... Pametan se čovek oženi na vreme. U mladosti je
brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha
od samoće.

-Žene daju svoje telo onom koji je prema njima puno pažljiv i
požrtvovan, ili koji o njima ima lepše mišljenje nego drugi, često
i samo lepe reči.