Džojs je košmar koji pokušavamo savladati

Žan Pari, Džojs


Potkraj 19. veka u Književnom pozorištu u Dablinu pojavio se čovek neobičan, čudnovato odeven – uopšte ekscentrik. Nije imao karte, ali je jednom munjevitom rečenicom preuzeo kontrolu. „Ja sam Joyce.“ Tada mladić, Joyce se je smatrao za genija, i šepurio se, ponosan na svoje delo, – iako se ono sastojalo od tek nekoliko eseja, članaka i pesama. „Nikada nisam naišao na toliko pretencioznosti, a da ima tako malo toga da je opravda“, govorio je Yeats o njemu. Ali tokom sledećih decenija James Joyce ostvariće delo koje će ga svrstati među najznačajnije autore 20. veka.


O tom je delu napisano i pisaće se mnogo, uprkos njegovoj kompleksnosti – ili upravo zbog nje. Vrednom prikaza i preporuke čini se knjiga Džojs Jeana Parisa, koja je prikaz Joyceovog dela i života. U ovoj knjizi Paris daje Joyceovu biografiju, ali se ne zanosi time da ona bude konačna, iscrpna i celovita; nego on prosto označava najbitnije detalje iz Joyceovog života i sagledava načine na koji su se oni odrazili na njegovo literarno delo. Paris daje sopstvene kritičke sudove o Joyceovom delu, analizira ga i interpretira, pružajući nam uvod i smernice za čitanje i razumevanje njegove kompleksnosti.

Svoj portret Joycea, Paris počinje poglavljem o Irskoj. U njemu Paris Irsku prikazuje kao mističnu i herojsku zemlju, ali je već u sledećem poglavlju prepoznaje kao jedan od glavnih razloga Joyceovog skepticizma. Kao prvotni uzrok Joyceovog podozrenja prema domovini, nameće se politički skandal iz 1889., koji je optuživao C. S. Parnella za preljubništvo. To je bio ogroman udar za porodicu Joyce, koji su bili parnelisti, a osobito za mladog Jamesa. Tri njegove dominanantne teme, antinacionalizam, antifeminizam i antiklerikalizam, začete su u toj tragediji-farsi. Ali taj događaj ima i veće, univerzalnije razmere i značenja, jer je u njemu koren Joyceove ozlojeđenosti.


 „U njegovim očima, Parnelov pad postao je zločin koji je osporavao veru u čovečanstvo.“ (34)


Ništa u Joyceovom delu neće upućivati na bilo kakav idealizam; on je isuviše pronicljiv da bi se zanosio takvim obmanama. Sve će upućivati na haos osrednjosti i gluposti, na klevetu, potkazivanje, prostakluk, razmetljivost, trivijalnost, izdaju, itd, itsl.


„Ovde nećemo naći plemenite duše, niti primernu etiku, jer će ljudi otkriti upravo ono što jesu: komedijanti, ‘sumporno žuti lažljivci’“. (21)


Za njega su svet i njegova pojavnost samo tašta krinka, niz sladunjavih laži, pretvaranja i iluzija, a uloga je pisca da bude naučno objektivan, i prokaže takav svet, „da najtačnije moguće naslika čovečanstvo, ali i da se istovremeno uzdrži od osuđivanja i pohvala“. (22)


 Joyce će svet videti onakav kakav jeste, i biće potresen onim što vidi. „Džojs nas uviđavno obaveštava da je njegova umetnost potekla iz bola, ali će se, kao Svift, i on potruditi da ga prikrije irskom koketnošću. Čak i bolje, da ga savlada.“ (63) Pokadšto će osloboditi svoju setu, ali će češće biti svirepo ironičan i sarkastičan, jer on, kao pravi Irac poznaje „okrepljujuću moć sarkazma“. (11) Njegovi su likovi banalni, bez dostojanstva, i robuju gluposti, kao kakvoj boginji; on je, dakako, razočaran time, ali se istoj gluposti, i njezinim robovima, zlurado i zajedljivo podsmejava. On ismeva, banalizira banalnost, buni se i kleveće; nije selektivan u osudi, u odmazdi, ironiji; svaka stvar ili pojava, makar i najsvetija, kod njega također podrazumeva svoju parodiju. „Prosto, za Džojsa je Istorija, kao i za svakog Irca, hronika jednog pakla od koga su skeptičnost, mudrost i humor najbolja odbrana.“ (73)

Potreba za tačnošću i objektivnošću jedna je od najuočljivijih odlika Joyceovog stila. Sve što je pisao rezultat je pomnog opserviranja i analiziranja, rezultat privilegije da se svet može sagledati u njegovoj realnosti. Naučna strogost je stilska novina koju je uveo. Njegova toliko značajna tehnička revolucija u romanu predstavljena je, ukratko, u intenciji da se svet i čovečanstvo prikažu, u svojem totalitetu, onakvi kakvi zaista jesu, sa svim proturečjima, i da s, što tačnije, u celosti naslika čovekova uzaludnost, izgubljenost, utamničenost u svetu. Njegova je, zatim, namera da se oslobodi vremena, da ga poništi ili pobedi, „kako bi ustoličio svoje delo van domašaja vremena“. (63) U tim ogromnim ambicijama počiva pogubna monumentalnost njegovog dela.

Ceo grad sažeti u jednu knjigu, deset godina odisejskih putovanja prikazati u jednom danu L. Blooma – to su, između ostalih, nastojanja kojih se poduhvatio u Uliksu.

„Borio se protiv neuhvatljivog, nepobedivog neprijatelja: protiv vremena. Njegov san? Prevazići čoveka koji pripada Istoriji, tako što će istoriju nadvladati, naći neko univerzalno uređenje kojem je i ona podređena. T. S. Eliot je morao prvi primetiti to demijurško nastojanje u Uliksu. Otuda ta sličnost, koju će mnogi kritičari naglasiti, između džojsovske misli i Božanstvene komedije, srednjovekovne teologije, okultnih nauka ili elizabetanskog pozorišta, uostalom sličnost sa svim oblicima kulture koji mikrokosmos izjednačavaju sa makrokosmosom, to jest izjednačavaju ‘ono što je dole’ sa ‘onim što je gore’. Džojsa treba posmatrati kroz tu perspektivu, kroz tu eshatološku struju koja sebi u zadatak stavlja poricanje vremena, a čija deviza može biti: ‘Istorija je košmar iz kojeg pokušavam da se probudim.’“ (83) U Finneganovom bdenju bio je, međutim, još smeliji i neskromniji: hteo je kroz san, grotesknom mešavinom mnoštva svetskih jezika, alegorijski ispripovedati univerzalnu istoriju čovečanstva, napisati knjigu za budućnost i pomoću nje definitivno prevazići vreme. „Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.“ (209—210)

Međutim je Joyce, bežeći od košmara istorije i suprotstavljajući se tiraniji osrednjosti, stvorio delo monstruozno, nesvakidašnje po obimu, koje sâmo izgleda jednako haotično i košmarno. Mogli bismo reći da je Joyce košmar kojega pokušavamo savladati, prihvatiti. U njemu je doista teško snaći se, i stoga nam je neretko potrebna pomoć. Paris u svojoj knjizi nastoji dati neke od ključeva za shvatanje njegovoga dela.

Neke od osnovnih značajki Joyceova dela on otkriva već u početnim poglavljima, dok nas sa drugima upoznaje postupno, prateći razvoj i mijene Joyceovih misli i stila. Jedno će nam, tako, poglavlje prikazivati određeni period Joyceovog života, govoriti o jednoj knjizi, ali će neumitno biti nerazlučivo od te knjige Paris pronalazi i osvetljava u drugim knjigama također, čime ukazuje na koherentnost i konzistentnost Joyceovog dela.

„Džojsova genijalnost ogleda se u potpunoj hronologiji.“ (85)

Paris je vrlo dobro shvatio prirodu Joyceovog dela: ono je svojevrsna evolucija, koja traje od Dablinaca do Portreta umetnika u mladosti, manično buja od Uliksa do Finneganovog bdenja, „čudovišta koje sve nadilazi“ (189), i u toj evoluciji svaka je knjiga neizostavna etapa; sve se u njoj nastavlja, nadograđuje, nadopunjuje. Sve je u tom delu promišljeno i svrhovito, i ništa nije suvišno, nijedno poglavlje, niti jedna reč. Ta Joyceova evolucija podseća na slike koncentričnih krugova na površini vode: „svako delo stvoreno iz prethodnog, razrešava se u sledećem, još opširnijem, upotrebljava ciklus reči, tema, simbola koji se stalno šire, kao da se pružaju ka beskonačnom, kao da se sjedinjuju sa kosmosom“. (86)

Da bismo razumeli Joycea, Paris nas također upućuje na iznimno važnu „dvojnost stvarnosti i simbola“, (115) koja je u njegovom delu izražena do krajnosti. Ono obiluje simbolima, metaforama, alegorijama, aluzijama, referencama, itd, koje nas teraju na aktivno promišljanje pročitanog. Već u Portretu umetnika u mladosti počinje ta igra simbola, a u Uliksu i Finneganovom bdenju ona će prerasti u stvaralačku filosofiju, i imati ogromne, ludačke razmere. „Nijedan pisac, u našoj epohi“, smatra Paris, „nije u toj umetnosti analogije otišao dalje od Džojsa.“ (140) Na mnoge od tih analogija i višeznačja Paris precizno ukazuje, iznoseći pritom različita tumačenja, što je jedan od prvih kvaliteta njegove knjige.

Premda je stara više od pola veka, a neka od tumačenja koja nudi raširena, dobro poznata, čak uobičajena, ova knjiga ipak nije izgubila na vrednosti, na svežini, na neposrednosti koja nam približava Joyceovu osobenost i osobenost njegovog dela. Kao autor ogromne erudicije i gorkog životnog iskustva, Joyce je stvorio zapanjujuće, bizarno delo, bremenito očajem i ništavilom, ali delo u kojemu se, ipak, nazire neka tanana, setna, ironična nada. Kao zagonetka, ono neprestano poziva čitatelje u igru odgonetanja. Knjiga Jeana Parisa nije konačna odgonetka, ali je sasvim dovoljna pomoć čitatelju u toj zavodljivoj, mada teškoj igri. To je knjiga koju ne treba zanemariti pri bilo kojem ozbiljnom čitanju Joycea.

 Nacija i poststrukturalizam.

Alternativna književna tumačenja

(Sic!, Sarajevo, 2013.)

Pismo James Joyce-a Grantu Richardsu

Grantu Richardsu ,

Javili ste mi da izdavač kome ste poslali mo ju pripovetku Dva ljubavnika, pre nego što ste je i sami pročitali, odbija da je štampa i zato tražite od mene ili da je ispustim iz zbirke ili da je tako preradim da bi mogla biti objavljena. Ne vidim načina, kako da učinim i jedno od toga. Svoju knjigu sam pisao sa odgovarajućom pažnjom, uprkos stotini poteškoća i u skladu sa onim što se naziva klasična tradicija pisanja. Dopustite zato da vam reknem kako me mišljenje vašeg izdavača uopšte ne zanima. Šta više, sada nisam voljan ispustiti pasaže koji su oznaćeni plavom olovkom u noveli Duplikati, niti mogu predložiti bilo ko ju drugu rešenje na mesti “bloody” (krvavo) u noveli Milost.

Nameravao sam vam poslati četrnaestu i poslednju novelu Mali oblak koja je sada konačno dovršena. Neću to učiniti dok ne dobijem od vas odgovor, i također neću vam vratiti rukopis dve novele, koje ste mi poslali. Ako mi u sledećem pismu javite da ste našli mogućnost da štampate moju knjigu onako kako sam je napisao i da ste našli izdavača da stavi u opasnost svoju besmrtnu dušu – poslaću vam sve tri pripovetke. Odlučite li protivno, možete mi vratiti celi rukopis. Bila bi to za mene gotova propast, ali bojim se da nije u mojoj moći ono što vi tražite, kako biste umirili izdavačevu savest.

James Joyce,

 Grantu Richardsu
 

Priča o prijateljstvu i međusobnom književnom uticaju: James Joyce i Italo Svevo

Svevov dug spram Joycea je topos u historiji kritike o ovom italijanskom piscu, i odnosi se na Joyceovu intervenciju u vezi sa priznavanjem Tršćanina od strane književne kritike. Prepoznatljiv je u Svevovim delima uticaj Schopenhauera, Marxa, Darwina, Nietzschea, Freuda i mnogih drugih, ali se ime Joycea uvek samo veže za njegov doprinos Svevovoj slavi pisca, a u stvari, to baš i nije tako: tršćanski autor je bio i pod uticajem književnih dela irskog pisca, te njegovih ideja, ali je i sam Joyce pretrpeo duboki uticaj svog italijanskog kolege, pored činjenice da ih je vezivalo duboko prijateljstvo.


Prijateljstvo Sveva sa Joyceom


Svevo po prvi put poslovno putuje u Englesku 1901. godine i shvata da njegovo poznavanje engleskog jezika nije zadovoljavajuće, mada nije tako loše koliko on preteruje. Nakon toga mu se pridružuje supruga i ostaje u Londonu nekoliko meseci, vraćajući se tamo redovno sve do 1927. godine, izuzev, naravno, ratnih godina. Plod ovih brojnih putovanja su razni eseji o engleskom životu i kulturi, a njegovi napori da nauči engleski jezik su veliki, i počinje ga ozbiljno izučavati. Učio je on engleski jezik u školi u Seignitzu, zatim u Trgovačkoj školi u Trstu, i verovatno ga je hteo usavršiti i održati kontakt sa tadašnjom engleskom kulturom. Radi na knjigama gramatike, čita razne engleske novine i revije, vodi duge konverzacije sa osobama koje su mu ponekad dosadne, ide u pozorište i nedeljom u crkvu da bi slušao propovedi, a tokom jednog londonskog boravka, uzima privatne časove od jedne sedamdesetogodišnje gospođe. Uprkos svim ovim naporima ostaje nezadovoljan vlastitim napretkom. I upravo zbog toga počinje ići na privatne časove kod Joycea, koji je obzirom na poteškoće u izgovaranju vlastitog imena, samoga sebe u Trstu nazivao „Professor Zois“.

James Joyce napušta Dablin oktobra 1904. godine zbog napetih odnosa sa ocem i dugova koje je gomilao, ali prvenstveno zbog irske političke situacije. Mislio je da ide raditi u Berlitz School u Cirihu ali, kada tamo stigne, otkriva da mesto profesora više ne postoji. Provodi jedan vrlo stresan period čekanja, i nudi mu se slično mesto u tršćanskoj Berlitz School, gde stiže 20 oktobra. I u Trstu otkriva da njegove usluge nisu potrebne, ali novi šef škole, Almidano Artifoni, priprema mu zaposlenje u novom ogranku škole u Puli. Period koji provodi u Puli je prilično sretan, jer mu daje mogućnost da preživi, čita i piše, a u martu 1905. godine seli u Trst. Livija Veneziani Svevo, u svojoj knjizi Život moga muža objašnjava da je on stigao u Trst u jesen 1903. godine, sa svojom mladom suprugom, Norom Barnacle. Bio je mlad, imao je nešto malo više od dvadeset godina, siromašan, na početku svoje veličanstvene književne karijere, stigao je u Trst nakon jedne tragikomične avanture: uzevši voz Beč – Trst, greškom je sišao u Ljubljanu u četiri sata ujutro. Kada je, sutradan, pitao nekog prolaznika za ulicu S. Nicolò, gde je bilo sedište tršćanske Berlitz School, shvatio je da je pogrešio grad, te je pun straha, jer je sa sobom imao malo novca, čekao celi dan i deo noći na ljubljanskoj stanici voz za Trst. Stigavši u Trst, ostavio je suprugu u malom parku pored stanice i otišao da traži školu da bi dobio pomoć u novcu. Zadesio se greškom u jednoj starogradskoj ulici gde su se mornari tukli sa prostitutkama. Želeo je biti prevodilac i izmiritelj, ali ga je zadesila nesreća: policija ga je uhapsila zajedno sa drugima, zbog čega ostaje u zatvoru celi dan, dok ga je jadna supruga čekala sedeći na klupi u parku, bez novca, ne poznavajući jezik stranog grada.

Trst mu se nije mnogo svideo u početku, verovatno zbog svoje kulture koja nije bila evropska već srednjovropska. Ali, malo po malo, on otkriva izvesne sličnosti sa Dablinom, jer je to provincijski grad koji je po mnogim aspektima kozmopolitski i učen. Kao i njegov rodni grad, ima svoj karakteristični jezik, iredentistički i socijalistički pokret, ima mogućnost da piše članke o Irskoj za “Il Piccolo” između 1907. i 1912. godine i drži konferencije o svojoj rodnoj zemlji na Narodnom Univezitetu. Ali, kao i uvek, ima ozbiljne finansijske probleme i njegovi dugovi opet rastu i, štaviše, muči ga nemogućnost objavljivanja njegovih književnih dela. Upravo u ovom periodu Berlitz School ima ozbiljan problem kada jedan od njenih članova pobegne sa delom sredstava. Joyce onda postiže da i njegov brat Stanislaus počne tu raditi, ali škola ne može zaposliti dvojicu profesora engleskog jezika tokom letnih meseci. I zbog toga on sa svojom suprugom Norom odlazi u Rim, gde radi u sekciji za korespondenciju u banci Nast, Kolb and Schumacher, što je izvrsna priprema za kasnije čitanje Svevovog prvog romana. Vraća se iz Rima više nego ikad u dugovima, i pošto su studenti kojima je predavao, zadovoljni što ga opet vide, i pošto on ima potrebu za novcem da bi preživeo, pomažu mu da nađe privatne studente.

A jedan od tih je Italo Svevo, kojem Joyce daje časove engleskog jezika tri puta sedmično u vili Veneziani. Učenik dosta puta unapred plaća lekcije, 200 kruna u junu 1908. godine i, na primer, kvotu za celu 1909. godinu da bi pomogao svog profesora. 1915. godine mu obezbeđuje posao od dva dana sedmično za 100 kruna, u sekciji za prevode pri korespondenciji tvrtke Veneziani. Ovi podaci bi mogli navesti da mislimo da je njihov odnos bio samo odnos nadređenog i službenika. Poznato je da je Livija Veneziani Schmitz zapošljavala Noru da joj pegla rublje i da se Nora žalila da se Livija pravila da je ne poznaje kada bi se srele na ulici. Očigledno se dva para nisu družila, i ova činjenica ostaje nerazumljiva. Verovatno je porodica Svevo znala da irski par nije bio venčan iako je Italo, na svojoj konferenciji 1927. godine u grupi na Kongresu o Joyceu tvrdio da su se njih dvoje venčali pre nego što su napustili Dablin. To je barem bila oficijelna priča jer je Joyce bio opomenut od strane Berlitz School da se treba pretvarati da su se njih dvoje venčali u Dablinu i tvrdio je to kada je prijavio rođenje svoje dece iako su neki od njegovih kolega iz Berlitz School znali da njih dvoje “žive u grehu”. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da su stanovnici vile Veneziani to znali, ali je Livija zamerala Nori i njenu rastrošnost. Uostalom, dva autora se nikada nisu prestala persirati, što također čini diskutabilnim njihovu bliskost.

1929. godine Joyce odbija da napiše predgovor za engleski prevod Senilnosti, objašnjavajući da je Italo u nekim prilikama bio suviše škrt prema njemu i da ga nikad nije pozvao svojoj kući kao gosta, samo kao nastavnika. Ove optužbe mogu biti rezultat Joyceove opsesije za prevaru, problema koji je uništavao sva njegova prijateljstva kada bi mu posuđivali novac, a u slučaju prijateljstva sa Svevom, opsesija se rađa nakon smrti Tršćanina. Razlike između njih dvojice su bile vrlo velike, budući da je Svevo bio prilično stariji od njega i da su njihovi karakteri i lične navike bili sasvim različiti: Svevo je bio primer treznog čoveka, dok se Joyce redovno opijao. I njihove su kulture bile mnogo različite: Svevo je uvek pokušavao prikriti svoju književnu aktivnost, dok je Joyce za sebe uvek govorio da je pisac.
Joyce nije trebao podučavati Sveva samo pravilima engleske gramatike, nego razgovarati sa njim i o književnosti i mnogim drugim argumentima, te su njihove lekcije bile nesvakidašnje, budući da nisu spominjali gramatiku, već su pričali o književnosti i o mnogim drugim argumentima: obojica se dive Giordanu Bruni kao mučeniku slobode i dužnici su spram Vicoa, čitaju psihoanalitička dela pod čiji uticaj padaju, te obojica istražuju kompleksnost svakodnevnog života. Osim toga, obojica su obrazovani u školama religijskog karaktera, i obojica su se odrekli svoje vere, ipak ostajući pod njenim velikim uticajem, na različite načine. I mada ih je razdvajala razlika u godinama i u nacionalnosti, njihovo prijateljstvo se odmah rodilo, i Irac je svom učeniku vrlo brzo doneo svoje poezije Chamber Music i neka poglavlja Ljudi iz Dublina, mada nikada nikome nije govorio o svojim književnim radovima, a Svevo je, sa druge strane, njemu dao svoja dva zaboravljena romana. Irac ih je odmah pročitao i već je pri sledećem susretu izjavio da je Svevo bio nepravedno zanemaren, tvrdeći da neke stranice Senilnosti ne bi mogli bolje napisati ni najveći majstori francuskog romana. Nakon tih neočekivanih reči Svevo ga je gledao očarano, blažen i iznenađen.

Psihološka važnost susreta je značajna za obojicu. Svevo se više nije nadao da će čuti reči slične pohvale za svoje zaboravljene romane, i susret ponovo gradi njegovu veru u sebe kao pisca. Postaju kolege, diskutujući svoje ideje. Svevove posete Joyceovoj kući se često produžuju do kasno u noć, i obojica otkrivaju jedan drugom svoje buduće poslove i teškoće za trenutne planove. Svevo po prvi put ima poverenja u nekoga da bi mu govorio o svojim romanima, i pokazuje prijatelju svoje duboko ogorčenje. Prijateljstvo sa Verudom je rođeno nakon smrti Elia koji je ostavio veliku prazninu u Svevu. I kada nestane Veruda, počinje priča o novom prijateljstvu. Verovatno je u Joyceu pronašao razumevanje i divljenje koje je imao u Eliju i Verudi. Bez Joyceovih ohrabrenja, on bi bio apsolutno izgubljen za književnost. Sa druge strane, Joyce govori poznanicima o svom prijatelju i čak i napamet recituje poslednje stranice drugog Svevovog romana, nasrčući protiv nepravde kritike, smatrajući da je Svevo originalan pisac, i ovaj drugi je, ustvari, Joyceov jedini prijatelj pisac nakon što je napustio Dablin. Svevo je u jednom opisu svog slavog profesora načinjenom iz vežbe, video u Joyceu pre svega neku vrstu pešaka, čoveka čija je sudbina bila da bude uvek u pokretu… Joyce je mnogo hodao, izbrojao toliko koraka kao Lutajući Jevrej, da bi se našao, verujući da je obišao univerzum, uvek na istom mestu, u Dablinu, tako univerzalnom i tako provincijalnom na koncu.

Nakon objavljivanja Zenove svesti, italijanska kritika ne opaža roman, i samo tršćanski kritičari Benco, Pasini i D'Orazio govore sa naklonošću o njemu u lokalnim novinama, i Svevo čak ima i zdravstvenih problema zbog ovog neuspeha u Italiji. Piše Joyceu, i odmah dobija vrlo umirujući odgovor, jer ga Joyce, i pre nego je okončao čitanje, uverava da je ovo apsolutno njegovo najbolje delo, i savetuje mu da pošalje kopiju Valéryu Larbaudu, Benjaminu Crémieuxu i drugim poznatim evropskim italijanistima. Svevo to i čini i ujutro 15. januara 1925. godine prima pohvalno pismo od Larbauda koji mu saopštava njegovo lansiranje u Francuskoj. U međuvremenu i Bazlen otkriva Sveva i piše u “Esame” 1925. godine pohvalu tršćanskom piscu. Počinje tako slučaj Svevo, koji okupira pažnju ljudi koji su posvećeni književnosti u Francuskoj i Italiji, a u prvom periodu Svevo ne može verovati u ovu neverovatnu promenu sudbine. Tokom boravka supružnika Svevo u Londonu 1926. godine, Svevo u Francuskoj biva proglašen novom zvezdom italijanske književnosti, i nazvan “Italijanski Proust”, a nakon ovog poslovnog puta u London, supružnici se zaustavljaju u Parizu da bi upoznali strastvene francuske štovaoce. Joyce organizuje večeru kojoj prisustvuju Valéry Larbaud, Benjamin Crémieux i drugi italijanisti, koji izražavaju divljenje koje začuđuje tršćanskog pisca.
Svevo kao Joyceov lik

Tršćanin također Joycea snabdeva materijalom za Ulyssea, odgovarajući mu na mnoga pitanja koja se tiču Jevreja i hebraizma, jer je Joyce na početku samo mislio napisati kratku novelu o slučaju jednog jevrejskog razvoda u Dablinu. U svom ciriškom uredu Joyce kači na zid iznad pisaćeg stola Svevovu fotografiju, tvrdeći da je on poslužio kao model za Leopolda Blooma: njih dvojica su često šetali ulicama Trsta, i ove šetnje se ogledaju u noćnim lutanjima Stephena Dedalusa i Leopolda Blooma u Joyceovom remek delu, u kojem mlađi čovek pronalazi u starijem očinsku i zaštitničku figuru. Joyce je u neka doba stigao do tačke kada je svoj položaj u Evropi video sličnom poziciji Jevreja, jer je bio dvosmislen, a mnogi su Jevreji sa kojima se družio bili žrtve istorije, jezika i društva. On i oni su bili zatvorenici situacije u kojoj su bili marginalizovani, dok su u isto vreme težili da budu u centru evropske kulture – centru koji je za Joycea bio Pariz, dok je to za Sveva bio Beč.

Upravo u trenutku kada piše Ulyssea, Joyce se druži sa Svevom, učenim i obrazovanim Jevrejem koji je gorko svestan ironije i dvosmislenosti svog položaja prekrštenog Jevreja, i zasigurno Tršćanin ima odlučujuću ulogu u genezi romana. Verovatno je on bio taj koji je Ircu pomogao da se odvoji od mita superčoveka, budući da je Joyce, pre nego što je stigao u Trst, bio veliki ljubitelj D’Annunzijevih romana. Svevo mu daje informacije o tradicionalnim jevrejskim verovanjima i postaje model za Blooma, sina oca Mađara iz porodice koja je pola pravoslavna a pola jevrejska i majke pola Jevrejke, pola Irkinje, dok se ne može zaboraviti da je i sam Svevov ded bio Mađar, a baka Italijanka. Odrastao kao Jevrej, onda prekršten, nikada nije zaboravio svoje poreklo. Odnos između Blooma i Stephena, njihova razlika u godinama, njihove šetnje kroz grad su dokaz da je Ulysse neka vrsta izraza poštovanja prema Svevu.

Godine susreta sa Ircem su upravo one u kojima Svevo postaje svestan očiglednosti vlastitog porekla. Naime, iredentizam Svevovih nastaje iz zameranja jevrejske buržoazije Francescu Giuseppeu što nikada nije mislio da spreči rašireni antisemitizam koji je nastavljao da vijuga Carstvom. A Svevo, u svojim književnim tekstovima, nikada ne govori o iredentističkim pitanjima, ispaštajući tu svoju šutnju upravo na polju umetničkog kredibiliteta u gradu.

Svevovi likovi u Ljudima iz Dablina

U novelama Ljudi iz Dablina ponekada imamo utisak da smo naišli na Svevove junake: James Duffy, koji u Teškom slučaju čita Nietzschea i pokušava formulisati teorije o odnosima muškaraca i žena, ali koji retko piše na papirima nagomilanim na radnom stolu, podseća na Alfonsa Nittija iz Jednog života, ali i na dobrog starca iz Novele o dobrom starcu i lepoj devojci, koji pokušava teoretisati o odnosima između mladih i starih; heroj Malog oblaka, Little Chandler, sa svoje 32 godine nije mnogo mlađi od Emilija Brentanija iz Svevove Senilnosti, koji ima simboličnih 35 godina. Chandler je skromni pravni službenik, dok je Brentani zaposlenik osiguravajućeg društva. Chandler više ne čita knjige poezije koje je napustio na policama svoje kućne biblioteke, ali smatra sebe pesnikom koji sazreva, dok Brentani sebe smatra moćnim genijem u sazrevanju, koji ne uspeva započeti pisanje svoga drugog romana, i zasigurno bi pozdravio Chandlera kao svog brata. Chandler čak uspeva zamisliti i književne kritike koje će jednoga dana izazvati objavljivanje njegove knjige poezija koje još uvek nije napisao, a koje će biti cenjene u kružoku eksperata. Uverenje da mu je prijatelj novinar Gallaher inferioran po rođenju i obrazovanju, i da bi on mogao učiniti mnogo više od svoga prijatelja, da je za to imao mogućnosti, čini ga prvim rođakom Alfonsa Nittija, junakom Svevovog prvog romana Jedan život.

Ali od postojećih sličnosti između književnih likova dvojice pisaca, možda je važnija sličnost njihovih ironija: stanje duše, raspoloženje i atmosfera Joyceovih novela su često nježni i melanholični, mada je ovaj osećaj tek površan, i pod njim deluje implicitna i okrutna ironija, a isto vredi i za Sveva. Na primer, prva novela Ljudi iz Dablina, Sestre, opisuje smrt jednog starog katoličkog sveštenika, analiziranu sa dva različita gledišta, od strane mladog i naivnog studenta koji mu je bio prijatelj, te od strane pobožnih neudatih sestara preminulog. Nažalost, stari Cotter, porodični prijatelj, govori neke zabrinjavajuće stvari o preminulom svešteniku, i mladi student zamišlja da vidi, u pomrčini svoje sobe, lice paralizovanog starca na samrti kako se želi ispovediti, ali u isto vreme, želi privući mladu dušu na neko privlačno ali grešno mesto. Veza između „dobre smrti“ sveštenika i nekih grehova je otkrivena u pomenutom snu pridevom „paralizovan“, jer ako se pokušaju rekonstruisati simptomi starčeve bolesti i njenog napredovanja, shvatamo da je njegova smrt prouzrokovana totalnom paralizom mentalnih bolesnika, odnosno sifilisom, bolešću koja se prenosi seksualnim putem. Na drugim mestima Joyce koristi sifilis, paralizu i stagnaciju kao metaforu moralne korupcije koju smatra karakterističnom za Dablin. Svevo, u Senilnosti, opisuje stagnirajuću atmosferu u kojoj je Amalija nesvesno provela svoj život, a kasnije u Kratkom osećajnom putovanju i zatvoreni ambijent u kojem se nalaze hrđa i plesan, i u kojem žive njegovi likovi, a u koji se Aghios, nakon svoje avanture u vozu, mora vratiti. Zeno se u Starcu žali na svoj osećaj zahrđalosti.

Joyceov uticaj na Svevove novele

U godinama druženja sa Ircem, Svevo posmatra karakteristike lika vezanog za svet radnika, prilično drukčijeg od onog gradskog koji teži književnoj slavi. Plod godina provedenih u Muranu su tri nezavršene novele, nazvane “muranske”, i koje su apsolutno neobične za njegov uobičajeni repertoar, očigledno nastale pod jakim uticajem Joyceovih Ljudi iz Dablina. Moguće je videti Joyceov umetnički uticaj u muranskim novelama Sveva koji je pročitao novele Ljudi iz Dablina kao prvo prijateljevo delo, u kojima je predstavljena kompleksna slika iskvarenog i komičnog naroda, koji zaslužuje sažaljenje. Ton ovih novela je ironičan i sažaljiv, verovatno su one inspirisale Sveva u pisanju muranskih novela koje su nastale tokom perioda prijateljstva sa Ircem. Zasigurno je treća muranska novela, Marianno rezultat čitanja Olivera Twista, ali napisana na ironičan način, to jest Joyceov. Muranske novele su pisane od 1908. do 1912. godine, i budući da ih je samo tri, ne postoji struktura koja održava Ljude iz Dablina, koji sadrže petnaest novela organizovanih po preciznom planu: prve tri imaju za protagoniste decu, sledeće tri adoloscente, da bi prešli na grupu novela koje tretiraju aspekte društvenog života Dablina. I, najzad, Mrtvi predstavljaju zaključak dela sa strukturalne i tematske tačke gledišta. Glavne teme su korupcija i beg. Svet Dablinaca je pun moralne korupcije koja je predstavljena slikama paralizovanosti i nepokretnosti. Pokušaji bega su brojni iako nikada ne uspevaju. I upravo ove teme nalaze svoj izražaj i u muranskim novelama Tršćanina.
U novelama Ljudi iz Dablina moralna je korupcija predstavljena prvenstveno seksualnim ponašanjem likova, od sifilisa do usamljene masturbacije, od odbijanja ljubavi do ciničnog ljubakanja. U muranskim novelama, međutim, simbol korupcije je upotreba alkohola od strane ljudi koji su velike ispičuture: Cimutti, ustvari, mora piti da bi preživio, a pije čak i Andrea koji je propio celu jednu prodavnicu ribe i jednu pozlatara koje je bio nasledio. U Mariannu, Alessandro se opija svakog ponedeljka, poštujući tradiciju trgovaca. Prvi utisak je da je navika odavanja alkoholu tretirana od strane Sveva sa ljudskim razumevanjem, kao da je neka slabost ili porok, ali, ustvari, posledice alkoholizma su siromaštvo i bolest, i to je porok radničke klase, dok gazda Cimutti ne pije već sanja otvorenih očiju, što je njegov način bekstva od realnosti.

Beg, koji je druga velika tema Ljudi iz Dablina, u muranskim novelama je predstavljen pićem i snom: Marianno sanja da će se obogatiti, ali će se pre ili kasnije uništiti opijanjem i priželjkivanjem mogućeg priznavanja, dok Cimutti beži samo kada ide u krčmu.
Zatim, i opis lagune u muranskim novelama otkriva inerciju u kojoj boje variraju celo vreme.

„Ona se mirno svlačila i sedala na veliki prozor koji je gledao u veliko more lagune tako često izmenjeno u ogromnu baru koja bi odmah postajala blago zelena pri sunčevim zrakama, zlatkasta pri zalasku sunca, naseljena galebovima koji su zajedno graktali, u nepomičnosti refleksnih bića.“ 

U lagunarnom pejzažu, uprkos zelenoj i zlatnoj boji oseća se smisao očajanja, i ono što najviše impresionira je veliko lagunarno more koje se često pretvara u ogromnu močvaru.

„Iznad močvare se pojavljivao grad sa svojim skromnim izgledom koji ima sa te strane, izgledao je kao nenaseljena košnica. Močvara je u ta doba bila crvenkasta; gledana izbliza se činila prljavom, napuštenom kao što je i bila već par sati od kiše koja je padala. Kanal koji je močvaru delio od ostrva se već smešio, pretvarajući u dobro određenu boju još bledu i transparentnu i plavu svetlost koja je zatim postajala žuta i crvena tamo gde je zapljuskivala najmanje duboka močvara. Na plaži je gazdina kuća koja se izvana činila duga nadstrešnica sa raznim delovima šiljastih krovova izgledala još zatvorena i tiha. Nasuprot njoj sa druge strane obale se nalazila kuća radnika Cimuttija koja je davala poneki znak života. U prizemlju je gorila slaba lampa a na kaminu se palila slaba vatra.“ 


Jedini znak vitalnosti se ne nalazi u Serenelli, već u dalekom gradu, i laguna ne predstavlja samo lepu panoramu, već izlazak sunca otkriva močvaru i blato. Reči koje karakterišu lagunu su nepomičnost, samoća, usamljen i pust, to jest inercija, koje su karakteristike Joyceovog Dablina iz Ljudi iz Dablina.
Uostalom, i inspiracija za Novelu o dobrom starcu i lepoj devojci je očigledno Joyceova.

1907. godine Svevo saopštava prijatelju da ima nameru napisati novelu o jednom starcu i jednoj devojci, verovatno je da ju je počeo pisati 1908. godine, ali ju je završio tek 1927-28. godine. Jedna od glavnih tema je seksualna korupcija, koja je jedna od tema Ljudi iz Dablina koja nema svoje mesto u muranskim novelama. Novela postaje u posleratnom periodu najironičnija koju je Svevo ikada napisao, a sam susret dobrog starca sa lepom devojkom u tramvaju liči na onaj starog gospodina u tramvaju jedne dablinske novele, Prah. Zatim, u Ljudima iz Dablina, Joyce detaljno pokazuje ekonomske manifestacije socijalne i moralne propasti, prazno ognjište u Sestrama pokazuje da one nemaju potrebni novac za zagrijavanje dnevnog boravka, dok sestre Markham iz Mrtvih, nekoć tako gostoljubive, sada sebi ne mogu dozvoliti toliku velikodušnost. I sam Svevo brižno beleži naznake društvene i moralne krize, kako u romanima, tako i u novelama. U svakom slučaju, u Noveli o dobrom starcu i lepoj devojci, Svevo pokazuje ove ekonomske naznake sa Joyceovom preciznošću: lepa se devojka žali na neprestana poskupljenja životnih potrepština koja joj više ne omogućuju da preživi sa svojom platom vozačice tramvaja, i zbog toga moli starca da joj nađe bolje plaćen posao.

Joyce kao Svevov junak

U četvrtom poglavlju Zenove svesti, protagonista priča kako je jedne večeri sreo jednog prijatelja:

„Jedne večeri pod konac marta vratih se kući malo kasnije nego obično. Nikakvo zlo: bio sam upao u šake nekom učenom prijatelju koji mi je želeo poveriti svoje određene ideje o poreklu hrišćanstva. Bilo je to prvi put da se od mene ište da razmišljam o tom poreklu, pa ipak pristadoh na dugo predavanje da ugodim prijatelju. Bilo je kišovito i hladno. Sve je bilo neugodno i tmurno, uključujući Grke i Židove o kojima moj prijatelj govoraše, ali svejedno se pokorih toj patnji puna dva sata. Obična moja slabost!“

Zasigurno je ovaj učeni prijatelj Joyce, i očito su diskusije dvaju prijatelja o književnim problemima i o strukturi i tehnici romana imale uticaja na treći Svevov roman, koji sa Joyceovim načinom predstavlja više od jedne analogije ako ništa drugo onda po rešenju priče u potpunosti dominirane radnjom, i kao napunjene protagonistom.
Zatim, postoji jedan mali deo Dablinca i u samom Zenu koji menja fakultetske kurseve, kao što je radio Joyce, koji je neredovno studirao medicinu, nakon mature iz savremenih jezika, upisujući se u aprilu 1902. godine na Medicinski fakultet Santa Cecilia u Dablinu. Nastava je počinjala u oktobru iste godine, ali Joyce odmah odustaje, odlučujući da će studirati medicinu u Parizu. Kasnije, 1903. godine, vraća se u Dablin, odlučan da sledeće godine počne studirati na Medicinskom fakultetu Trinity Collegea.
Osim toga, Irca su zabrinjavali kalendarski datumi i godišnjice, i patio je celog života od neobičnih bolova za koje nikada nije pronađena nikakva medicinska dijagnoza, što se desilo i sa Zenovom bolešću.
I najzad, Nora je za Joycea predstavljala figuru koja mu je opraštala sve njegove grehe i poklanjala mu majčinsku ljubav koja mu je bila potrebna, kao što je Zenu potrebna majčinska ljubav Auguste.
Opšte poznato je da je James Joyce svojim uticajem pomogao otkriće dela Itala Sveva, ali pored toga je i izvršio književni uticaj na tršćanskog autora, dok je i ovaj drugi izvršio neosporivi uticaj na njega. Očiti su izborni afiniteti koji su postojali između dva čoveka koji su se, u periodu kada su se upoznali, nalazili u istoj tami i istoj izolovanosti i kojima je, krećući od iste gorke indiferentnosti Naturalizma, bilo suđeno da u romanu postanu predstavnici psihoanalize.


IZVORI:

Joyce, James Augustine Aloysius (1960) Ulisse, Mondadori, Milano.
Joyce, James Augustine Aloysius (1971) Gente di Dublino, Mondadori, Milano.
Svevo, Italo (1982): Zenova svijest, Sveučilišna naklada Liber., Zagreb.
Svevo, Italo (1985): I racconti, Garzanti Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2002): Senilità, RCS Libri S.P.A., Milano.
Svevo, Italo (2003): Una vita, Garzanti libri s.p.a., Milano.
LITERATURA:

Benussi, Cristina (2007): La forma delle forme, Edizioni EUT, Trieste.
Maier, Bruno (1968): Italo Svevo, Mursia, Milano.
Museo Sveviano (1999): “Caro signor Schmitz... My dear Mr. Joyce. Un'amicizia tra le righe“, Comune di Trieste, Museo Sveviano, Trieste.
Svevo Veneziani, Livia (1958): Vita di mio marito, Edizioni dello Zibaldone, Trieste.
Testa, Antonio (1968): Italo Svevo, A. Longo-Ravenna, Longo

Mirza Mejdanija