16.
Kad je Ljevin otišao gore, žena njegova sedela je kraj novog srebrnog samovara, pred novim priborom za čaj; za maleni stolić je posadila staru Agafju Mihailovnu, nasula joj šolju čaja, i onda uzela da čita pismo od sestre Doli s kojom je bila u stalnoj i čestoj prepisci.
- Eto, posadila me vaša gospođa, naredila mi da sedim s njom - reče Agafja Mihailovna smešeći se prijateljski na Kiti. Ljevin je video da je Kiti, bez obzira na ogorčenje koje je kao nova domaćica pričinila Agafji Mihailovnoj oduzešni joj upravu iz ruku, ipak pobedila, i prinudila staricu da je voli.
- Eto, pročitala sam i tvoje pismo - reče Kiti pružajući mu jedno nepismeno napisano pismo. - To je od one žene, čini mi se, one tvoga brata... - reče. - Nisam ga pročitala. A ovo je od mojih, i od Doli. Zamisli! Doli vodila Grišu i Tanju kod Sarmatskih na dečji bal; Tanja je bila markiza.
Ljevin nije slušao: pocrvenevši, uze pismo Marije Nikolajevne, bivše ljubaznice svoga brata Nikolaja, i poče da ga čita. To je bilo već drugo pismo od Marije Nikolajevne. U prvom pismu Marija Nikolajevna je pisala da ju je njegov brat oterao od sebe; bez krivice, i sa dirljivom naivnošću dodala da ona, iako je opet u sirotinji, ništa ne traži i ne želi, samo je tišti misao da će Nikolaj Dmitrijevič propasti bez nje usled svoga slaboga zdravlja, i molila je njegovog brata da pazi na njega. Sad je pisala drugo. Našla je Nikolaja Dmitrijeviča, opet se izmirila s njim u Moskvi, i prešla s njim u gubernijski grad gde je on dobio službu. Ali tamo se on posvađao s načelnikom i vratio se natrag u Moskvu; no na putu se tako razboleo da će mučno ustati - pisala je ona. »Neprestano vas spominje, a i novaca više nema.«
- Pročitaj, Doli piše o tebi - reče Kiti smešeći se; ali odjednom zastade kad spazi promenu izraza na licu svoga muža.
- Šta ti je? Šta je?
- Piše mi da je brat Nikolaj na samrti. Hoću da idem.
Kitino lice odjednom se promeni. Misli o Tanji kao markizi, o Doli, sve to iščeze.
Kad ćeš poći? - reče ona.
- Sutra.
- I ja ću s tobom, mogu li? - reče ona.
- Kiti! Šta govoriš to? - reče on prekorno.
- Kako šta? - nađe se ona uvređena što on kao mrzovoljno i jetko primi njezin predlog. - Zašto da ne idem? Ja ti neću smetati. Ja...
- Ja idem zato što moj brat umire - reče Ljevin. - A zašto bi ti...
- Zašto? Zato zašto i ti.
»I u ovako ozbiljnom za mene trenutku ona misli samo o tome da joj ne bude dosadno samoj«, pomisli Ljevin. I taj izgovor u tako važnom poslu naljuti ga.
- To je nemogućno - reče on strogo.
Videći da će stvar doći do svađe, Agafja Mihailovna lagano spusti šolju i iziđe. Kiti je čak i ne primeti. Ton kojim je muž izgovorio poslednje reči uvredio ju je, i osobito time što on, kako se čini, ne veruje onome što je ona rekla.
- A ja ti kažem: ako ti pođeš, i ja ću s tobom, neizostavno - brzo i gnevno izgovori ona. - Zašto da je nemogućno? Zašto govoriš da je nemogućno?
- Zato što treba ići bogzna kuda i po kakvim gostionicama i putevima. Tu bi mi samo bila na smetnji - govorio je Ljevin starajući se da bude hladnokrvan.
- Ni najmanje. Meni ništa ne treba. Gde možeš ti, mogu i ja...
- Već i zato što je tamo ta žena, s kojom se ti ne možeš zbližavati.
- Ja ne znam ništa, i neću da znam ko je i šta je tamo. Znam samo da brat moga muža umire, muž ide k njemu, i ja idem s mužem da...
- Kiti! Nemoj da se ljutiš. Pomisli: stvar je ta tako ozbiljna da mene boli kad mislim da ti tu mešaš osećanje slabosti, ne želiš da ostaneš sama. Lepo, ako ti je dosadno samoj, idi u Moskvu.
- Eto, uvek mi pripisuješ rđave, podle misli - progovori ona kroz suze uvrede i gneva. - Nema tu ništa, nema slabosti, ništa... Osećam da mi je dužnost da budem s mužem kad je on u žalosti, a ti hoćeš naročito da mi naneseš bol, naročito nećeš da me razumeš...
- Ah, ovo je strašno. Biti prosto rob! - uzviknu Ljevin ustajući i nemajući više snage da uzdrži svoju srdžbu. Ali u istom trenutku oseti da tuče samoga sebe.
Pa zašto si se onda oženio? Bio bi slobodan bez toga. Zašto, kad se kaješ? - reče ona, skoči i otrča u salon.
Kad je Ljevin ušao za njom, ona je jecala sva u suzama.
Ljevin poče govoriti želeći da nađe ne reči koje bi mogle da je razuvere, nego samo da je umire. Ali ga ona nije ni slušala i ni na šta nije pristajala. On se naže k njoj i dohvati njenu ruku koja se otimala. Poljubi joj ruku, poljubi je u kosu, opet joj poljubi ruku - ona je neprestano ćutala. Ali kad je on uze obema rukama za lice i reče: »Kiti« - ona se odjednom pribra, isplaka, i umiri.
Bilo je rešeno da sutra putuju zajedno. Ljevin reče ženi da veruje da hoće da ide s njim samo zato da bi mogla biti od koristi; složi se i s tim da prisustvo Marije Nakolajevne kod brata nema ničega nepristojnog; ali u dubini duše, on je putovao nezadovoljan i njom i sobom. Bio je nezadovoljan njom zato što nije mogla da otrpi toliko da ga pusti, kad je to potrebno (i kako mu je čudno bilo da pomisli da se on, koji doskora još nije smeo da veruje u sreću što ga ona može zavoleti, on se sad oseća nesrećan što ga ona suviše voli!); a sobom nezadovoljan zato što je popustio karakterom. Još više se, u dubini duše, nije slagao s tim da se nje prosto ne tiče žena koja živi s bratom, i sa strahom je pomišljao na sukobe na koje bi se moglo naići. Samo to što će njegova žena, njegova Kiti biti u jednoj sobi s prostitutkom, dovodilo ga je dotle da se stresao od užasa i odvratnosti.
17.
Gostionica gubernijske varoši u kojoj je ležao Nikolaj Ljevin bila je jedna od onih guberenijskih gostionica koje se uređuju po novim, usavršenim obrascima, sa najboljim namerama za čistoću, udobnost, pa čak i eleganciju, ali koje se sa publikom koja ih posećuje izvanredno brzo pretvaraju u prljave mehane sa pretenzijom na savremenu savršenost, i koje samom tom pretenzijom postaju gore od starinskih, prosto prljavih gostionica. Ova je gostionica već došla bila u to stanje. Vojnik u prljavom mundiru koji puši cigaru pred vratima, i koji treba da predstavlja vratara; gvozdene, prolazne, mračne i neprijatne stepenice; otresiti kelner u prljavom fraku; opšta dvorana sa prašnjavim buketom cveća od voska koji ukrašava sto: nečistoća, prašina i zapuštenost svuda, a u isto vreme nekakva nova, savremeno železnička i sama zadovoljna užurbanost gostionice - izazvaše kod Ljevina i njegove supruge, posle njihovog mladenačkog života, najteži utisak, osobito tim što se lažan utisak koji je gostionica isticala nikako nije slagao s onim što ih je očekivalo.
Kao i uvek, posle pitanja od koje cene sobu žele, pokazalo se da nijedne valjane sobe nije bilo: jednu dobru sobu zauzeo je železnički revizor, drugu - advokat iz Moskve, treću - kneginja Astafijeva sa sela. Ostala je samo jedna prljava soba, a uveče, obećali su, oslobodiće još jednu do nje. Ljuteći se na ženu što je eto sve onako kako je on očekivao, što on, stigav, i kad mu srce obamire od uzbuđenja pri pomisli šta je s bratom, mora da se brine o njoj - Ljevin, umesto da odmah otrči bratu, povede ženu u određenu im sobu.
- Idi, idi! - reče ona gledajući u njega bojažljivim pogledom krivca.
On ćutke pođe, i na vratima se srete s Marijom Nikolajevnom koja je doznala da je došao, ali nije smela da uđe u sobu. Ona je bila tačno onakva kakvu ju je video u Moskvi; ista vunena haljina, gole ruke i vrat, i isto dobrodušno tupo, unekoliko punije boginjavo lice.
- Kako mu je? Kako?
- Vrlo rđavo. Ne ustaje. Neprestano vas očekuje. Oni... Vi ste... sa suprugom.
Ljevin u prvi mah nije razumeo šta je zbunjuje, ali ona odmah objasni.
- Ja ću se ukloniti, otići ću u kuhinju - reče ona. - Njima će to biti po volji. Oni su čuli, poznaju ih, i sećaju ih se iz inostranstva.
Ljevin sad shvati da je ona imala na umu njegovu ženu i nije znao šta da joj odgovori.
- Hajdemo, hajdemo! - reče on. Ali tek što pođe, otvoriše se vrata od njegove sobe i Kiti proviri. Ljevin pocrvene od stida i ljutine na ženu koja je i sebe i njega postavljala u težak položaj; ali Marija Nikolajevna pocrvene još više. Ona se sva zgrči, i pocrvene gotova da zaplače; dohvati obema rukama krajeve marame i poče ih crvenim svojim prstima uvijati ne znajući šta da kaže i da radi.
U prvom trenutku Ljevin spazi izraz žudne radoznalosti u pogledu kojim je Kiti gledala ovu nerazumljivu, za nju strašnu ženu; ali to je trajalo samo jedan trenutak.
- Šta je s njim? Kako mu je? - obrati se ona mužu, a zatim njoj.
- Ta ne može se u hodniku razgovarati! - reče Ljevin, i jetko se obazre na gospodina koji je klecavim nogama i tobož svojim poslom išao po hodniku u to vreme.
- Hodite, uđite unutra - reče Kiti obraćajući se već pribranoj Mariji Nikolajevnoj; ali kad spazi uplašeno lice svoga muža, ona reče: - idite, idite, i pošaljite po mene – i vrati se u sobu. Ljevin pođe bratu.
On nikako nije očekivao ono što je video i osetio kod brata. Nadao se da će naći ono stanje samoobmane koje je, kako je čuo, tako često kod jektičavih, i koje ga je tako jako porazilo bilo u vreme jesenašnjeg bratovljevog dolaska. Očekivao je da će naći još određenije fizičke znake smrti koja se približuje, veću slabost, veću mršavost - ali ipak manje-više isti položaj. Očekivao je da će ga obuzeti ista slabost zbog gubitka dragog brata, i isto osećanje straha od smrti koji ga behu obuzeli i onda, a sad samo u većoj meri. I spremao se za to, a našao je sasvim drugo.
U maloj, prljavoj sobi, upljuvanoj od muva po izmalanim zidovima iza čije se tanke pregrade čuo govor; u atmosferi punoj zagušljiva i nečista vazduha, na odmaknutom od zida krevetu ležalo je telo pokriveno jorganom. Jedna ruka toga tela videla se povrh jorgana; kao grabulje ogromna šaka te ruke beše nepojmljivo utvrđena za tanku i od početka do sredine ravnu i dugačku cevku. Glava je ležala postrance na uzglavlju. Ljevin spazi oznojenu retku kosu po slepim očima, i zategnuto, gotovo prozračno čelo.
Ne može biti da je ovo strašno telo brat Nikolaj«, pomisli Ljevin. Ali kad priđe bliže i sagleda lice, više nije bilo sumnje. A i mimo strašne promene lica, Ljevin je imao samo da pogleda u žive oči čiji se pogled podiže prema bratu koji je ulazio, da opazi sporo kretanje usta ispod slepljenih brkova, pa da shvati strašnu istinu: da je to mrtvo telo njegov živi brat.
Sjajne oči pogledaše strogo i prekorno brata koji je ulazio. I tim se pogledom odmah ostvari živ odnos između živih. Ljevin oseti prekor u tom u njega uperenom pogledu, i oseti kajanje za svoju sreću.
Kad ga Konstantin uze za ruku, Nikolaj se osmehnu. Osmejak beše slab, jedva primetan, ali strog izraz očiju, bez obzira na osmejak, ne promeni se nimalo.
- Nisi se nadao da ćeš me zateći ovakvog - s mukom progovori on.
- Da... ne... - govorio je Ljevin, zaplićući se u rečima. - Kako mi se nisi ranije javio, još u vreme moje svadbe. Ja sam svuda raspitivao za tebe.
Trebalo je govoriti da se ne bi ćutalo; a Ljevin nije znao šta da govori, tim pre što brat ništa nije odgovarao, samo je gledao ne spuštajući očiju, i očevidno se udubljivao u značaj svake reči. Ljevin saopšti bratu da je i njegova žena došla s njim. Nikolaj izrazi zadovoljstvo, ali reče da se boji da je ne uplaši svojim stanjem. Nastade ćutanje. Odjednom se Nikolaj pokrenu i poče nešto govoriti. Ljevin je po izrazu njegova lica očekivao nešto osobito značajno i važno, ali Nikolaj započe govoriti o svome zdravlju. Okrivljavao je lekara, žalio što nije tu moskovski čuveni doktor, i Ljevin razumede da se on još uvek nada.
Sačekav prvi trenutak ćutanja, Ljevin ustade, želeći da se bar za trenutak izbavi od teškog osećanja, i reče da ide da zovne ženu.
- Lepo, a ja ću narediti da se ovde počisti. Ovde je i prljavo i zadiše, mislim. Maša! spremi ovde - s mukom reče bolesnik. - Pa kad spremiš, iziđi - dodade, upitno gledajući u brata.
Ljevin ništa ne odgovori. Kad iziđe u hodnik, zastade. Rekao je da đe dovesti ženu, ali sada, razabravši se u osećanju koje ga beše obuzelo, on, naprotiv, reši da pokuša nagovoriti ženu da ne ide bolesniku. »Zašto da se muči i ona?« pomisli.
- Šta je? Kako je? - uplašeno upita Kiti.
- Ah, to je užasno, strašno! Zašto si dolazila? - reče Ljevin.
Kiti poćuta nekoliko sekunada, bojažljivo i žalosno gledaše u muža, a zatim priđe i uze ga obema rukama za lakat.
- Kostja! Odvedi me k njemu, lakše će nam biti udvoje. Samo me odvedi, odvedi me, molim te, pa posle iziđi - reče ona. - Razumej da mi je mnogo teže gledati tebe a ne videti njega. Tamo bih mogla možda biti od koristi i tebi i njemu. Molim te, dopusti! - molila je muža tako kao da sreća njenog života zavisi od toga.
Ljevin je morao pristati; pribravši se i zaboravivši sasvim na Mariju Nikolajevnu, pođe s Kiti opet bratu.
Lako koračajući i neprestano gledajući u muža, pokazujući mu hrabro i sažaljivo lice, uđe u bolesnikovu sobu, i okrenuvši se polako tiho zatvori vrata. Nečujnim koracima priđe bolesnikovoj postelji, zaobiđe tako da on nije morao okretati glavu, uze svojom svežom mladom rukom kostur njegove ogromne ruke, steže je, i sa onom samo ženskinju svojstvenom neuvredljivom i bolećivom, tihom živahnošću poče govoriti s njim.
- Mi smo se viđali u Sodenu, ali se nismo poznavali - reče ona. - Niste mislili da ću biti vaša snaha.
- Vi me ne biste poznali? - reče on sa svetlim osmejkom.
- Ne, poznala bih vas. Kako ste dobro uradili što ste nas izvestili! Nije bilo dana da vas se Kostja ne seti i da se uznemiri.
Ali bolesnikova živahnost ne potraja dugo. Još ona i ne završi odgovor, a na licu njegovu izbi strog prekoran izraz zavisti samrtnika prema živima.
- Ja se bojim da vam ovde neće biti sasvim dobro - reče ona okrećući se od njegovog upornog pogleda i razgledajući sobu. - Treba potražiti od gostioničara drugu sobu - reče mužu - a i da bismo bili bliže.
18.
Ljevin nije mogao mirno da gleda u brata, nije mogao biti prirodan i spokojan u njegovom prisustvu. Kad je prvi put ulazio u bolesnikovu sobu, njegove oči i pažnja nesvesno su se crevukle zastorom, i on nije video, niti je razlikovao pojedinosti bratova položaja. Osećao je užasan zadah, video prljavštinu, nered i težak položaj, slušao ječanje i osećao da se tome ne može pomoći. Nije mu padalo na pamet da raspita za sve pojedinosti bolesnikova stanja, da pomisli o tome: kako leži tamo pod pokrivačem to telo, kako su nameštene mršave cevanice, krsta, leđa, i da li se ne mogu nekako bolje namestiti, činiti nešto da bude, ako ne dobro, a ono bar manje rđavo. Jeza ga je prolazila po leđima kad je počinjao da misli o svima tim Pojedinostima. Bio je nesumnjivo uveren da se ništa ne može učiniti ni za produženje života, ni za olakšanje muka. Tu njegovu svest: da je svaka pomoć nemogućna, bolesnik je osećao, i to ga je dražilo. A zbog toga je opet Ljevinu bilo još teže. Biti u bolesničkoj sobi, bilo mu je teško; ne biti - još gore. I on je neprestano, pod raznim izgovorima, izlazio i opet ulazio, nemajući snage da ostane sam.
Kiti je mislila, osećala i radila sasvim drukčije. Njoj beše žao bolesnika. I ta žalost izazva u njenoj ženskoj duši ne osećanje užasa i gadljivosti, kao u duši njenoga muža, nego potrebu da nešto preduzme, da sazna sve pojedinosti njenoga položaja, i da pomogne. I pošto u njoj ne beše ni najmanje sumnje o tome da mu ona mora pomoći, nije sumnjala ni u to da li je to mogućno, i odmah se lati posla. Odmah obrati pažnju baš na one pojedinosti o kojima njen muž nije mogao bez užasa ni misliti. Posla po doktora, posla u apoteku, naredi devojci koja je s njom došla, i Mariji Nikolajevnoj, da počiste, skinu prašinu, operu, nešto i sama umi i opra, nešto podmetnu pod pokrivač. Po njenoj naredbi ovo uneše a ono izneše iz bolesnikove sobe. Sama ona išla je nekoliko puta u svoju sobu, ne obraćajući pažnju na gospodu koja su prolazila pored nje, nalazila i donosila čaršave, navlake, ubruse, košulje.
Lakej, koji je u opštoj dvorani služio ručak inženjerima, dolazio je nekoliko puta na njen poziv, sa srditim licem, ali nije mogao da ne ispuni njene naredbe, jer ih je ona izdavala sa tako ljubaznim nastojavanjem, da nije bilo mogućno udaljiti se od nje. Ljevin sve to nije odobravao; nije verovao da od toga može biti kakve koristi za bolesnika. Najviše se bojao da se bolesnik ne naljuti. Ali bolesnik, iako je izgledao ravnodušan prema tome, nije se ljutio, već se samo stideo, a kao da ga je zanimalo ono što je Kiti oko njega radila. Vrativši se od doktora kome ga je poslala Kiti, Ljevin, otvorivši vrata, naiđe baš u trenutku kad su bolesnika, po Kitinom naređenju, presvlačili. Dugačak beo kostur leđa, sa ogromnim isturenim lopaticama, rebrima i pršljenovima, beše otkriven; Marija Nikolajevna i lakej zbuniše se oko rukava košulje kroz koji nisu mogli da provuku dugačku, mlitavu ruku. Kiti žurno zatvori vrata za Ljevinom, i ne gledaše na tu stranu; ali bolesnik jeknu, i ona se brzo uputi k njemu.
- Brže - reče ona.
- Nemojte doći - progovori bolesnik srdito - ja ću sam...
- Šta kažete? - upita Marija Nikolajevna. Ali Kiti je razabrala i shvatila da je njemu zazorno i neprijatno da bude go u njenom prisustvu.
- Ja ne gledam, ne gledam! - reče ona nameštajući njegovu ruku. - Marija Nikolajevna, prođite s one strane i namestite - dodade ona.
- Idi, molim te, u mojoj maloj torbici je staklence - obrati se ona mužu - znaš, u pobočnoj pregradi, donesi, molim te, a dotle će se ovde sve spremiti.
Kad se vratio sa staklencetom, Ljevin nađe bolesnikaj nameštenog i oko njega sve promenjeno. Težak zadah bio je zamenjen mirisom sirćeta sa parfemom koji je Kiti prskala kroz cevčicu isturivši usne i naduvši svoje rumene obraze Prašina se nigde nije videla, a ispred kreveta bio je ćilim. Na stolu su stajale lepo nameštene bočice i bokal, i beše složeno potrebno rublje, i Kitin rad, broderie anglaise. Na drugom stolu, kraj kreveta bolesnikova, bili su praškovi, napitak, i sveća. Sam bolesnik, umiven i očešljan, na čistom čaršavu, na visoko uzdignutim uzglavljima, u čistoj košulji sa belom jakom oko neprirodno tankog vrata, sa novim osećanjem nade - nije spuštao oči gledajući u Kiti.
Lekar koga Ljevin nađe u klubu, i dovede, nije bio onaj što je lečio Nikolaja Ljevina, i kojim je Nikolaj bio nezadovoljan. Novi doktor izvadi slušalicu i posluša bolesnika, zavrte glavom, prepisa lek, i sa osobitom podrobnošću objasni najpre kako da se uzima lek, a zatim kakva dijeta da se održava. On je savetovao živa ili sasvim rovita jaja, i seltersku vodu sa toplim mlekom izvesne toplote. Kad doktor ode, bolesnik nešto reče bratu; ali Ljevin razabra samo poslednje reči; »tvoja Kaća«, a po pogledu koji baci na nju, Ljevin razumede da ju je hvalio. Pa pozva bliže i Kaću, kako ju je on zvao.
Već mi je mnogo bolje - reče on. - Eto, pored vas bih davno ozdravio. Kako je dobro! - Uze njenu ruku i povuče je svojim usnama, ali, kao bojeći se da joj to ne bude neprijatno, predomisli se, pusti ruku i samo je pogladi. Kiti uze njegovu ruku obema rukama i steže je.
- Sad me okrenite na levu stranu i idite da spavate - progovori on.
Niko ne ču šta je rekao, samo Kiti razumede. Ona je razumela zato što je neprestano u mislima pratila sve što mu je bilo potrebno.
- Na drugu stranu - reče mužu - on uvek tako spava. Okreni ga, neprijatno je zvati poslugu. Ja ne mogu. A možete li vi? - obrati se ona Mariji Nikolajevnoj.
- Bojim se - odgovori Marija Nikolajevna.
Ma koliko strašno bilo Ljevinu da obuhvati rukama to užasno telo, da uhvati za ona mesta pod pokrivačem o kojima je hteo da ne zna, ipak, potčinjavajući se uticaju ženinom, on dade svom licu onaj odlučni izraz koji je već poznavala njegova žena, i podvukavši ruke stade dizati brata; ali, pored sve svoje snage, porazi ga čudnovata težina tih iznurenih udova. Dok je on bolesnika okretao, osećajući da mu je vrat zagrljen ogromnom mršavom rukom, Kiti brzo i nečujno prevrnu jastuk, protrese ga, i namesti glavu bolesnikovu i njegovu retku kosu koja se beše prilepila uz slepo oko.
Bolesnik zadrža u svojoj ruci bratovu ruku. Ljevin je osećao da hoće nešto da uradi s njegovom rukom, i da je nekud vuče. Ljevin mu popusti, čisto obamirući. Da, Nikolaj je privuče svojim usnama i poljubi je. Ljevin se zatrese od jecanja, i ne mogavši da progovori iziđe iz sobe.
19.
Sakrio od premudrih, a otkrio deci i nerazumnima«, tako je mislio Ljevin o svojoj ženi razgovarajući s njom toga večera.
Ljevin je mislio o jevanđelskoj izreci ne po tome što bi sebe smatrao za premudrog. Nije smatrao sebe premudrim, ali nije mogao ne znati da je bio pametniji od žene i Agafje Mihailovne; i nije mogao ne znati da, kad misli o smrti, misli svom silom duše. Znao je takođe da su mnogi veliki muški umovi, čije je misli o tome čitao, razmišljali o tome, ali nisu znali nijedan stoti deo od onoga što je o tome znala njegova žena i Agafja Mihailovna. Ma kako da su se razlikovale te dve žene, Agafja Mihailovna i Kaća, kako je nazivaše brat Nikolaj, i kako Ljevinu sad beše osobito prijatno da je zove, one su u ovome bile potpuno sličie. Obe su nesumnjivo znale šta je život i šta je smrt; i premda ne bi mogle odgovoriti, čak ne bi ni razumele pitanja koja je zamišljao Ljevin, nijedna od dveju ne bi dvoumila o značenju pojave, i potpuno bi jednako, ne samo između sebe, nego deleći taj pogled sa milionima ljudi, pogledale na pojavu. Dokaz da znaju šta je smrt, u tome je što, ne dvoumeći ni trenutka, znaju kako treba da se ponašaju sa samrtnikom, i ne boje ga se. Ljevin pak, i drugi, mada mnogo šta mogu reći o smrti, to očevidno ne znaju, zato što se boje smrti, i nikako ne znaju šta da rade kad ljudi umiru. Da se Ljevin sad našao sam s bratom Nikolajem, on bi sa strahom gledao u njega, sa još većim užasom čekao, i ništa drugo ne bi umeo uraditi.
Ali nije to sve: on nije znao šta da govori, kako da gleda, kako da hoda. Govoriti o nečemu stranom, činilo mu se uvredljivo i nemogućno; govoriti o smrti, o nečem sumornom, takođe nemogućno. Ćutati, takođe se ne može. »Da ga gledam - pomisliće da ga ispitujem, da se bojim; da ga ne gledam - pomisliće da mislim o nečem drugom. Da idem na prstima - smetaće mu; da gazim celom nogom - ne dopušta mi savest.« Kiti pak, očevidio, niti je mislila, niti imala vremena da misli o sebi; ona je mislila o njemu, jer je nešto znala, i sve je izlazilo dobro. Ona je pričala i o sebi, i o svojoj svadbi, i smejala se, i žalostila se, i milovala ga, i govorila o slučajevima ozdravljenja, i sve je izlazilo dobro; znači, ona nešto zna. Dokaz da delatnost njena i Agafje Mihailovne nije instinktivna, životinjska, nerazumna, u tome je što su, osim fizičkog negovanja, olakšanja muka, i Agafja Mihailovna i Kiti zahtevale za samrtnika još nešto, važnije od fizičkog negovanja, nešto takvo što nije imalo ničega opšteg sa fizičkim uslovima. Govoreći o starcu koji je umro, Agafja Mihailovna reče: »Što, hvala bogu, pričestili su ga, očitali molitvu, daj bože da svako tako umre.« Kaća, isto tako, pored svih briga o rublju, o ranama od ležanja, o napitcima, uspela je još prvog dana da bolesnika uveri o potrebi pričešća i sveštanja masla.
Došavši od bolesnika na prenoćnšte u svoje dve sobe, Ljevin je sedeo oborene glave ne znajući šta da radi. Da ostavimo misli o večeri, spremanju za spavanje, dogovore o tome šta da se radi, Ljevin nije mogao sa ženom ni da razgovara: zazorno mu je bilo. Kiti, naprotiv, bila je aktivnija nego obično. Bila je čak življa nego pre. Ona naredi da se donese večera, sama razmesti stvari, pomagaše da se nameste postelje, i ne zaboravi da ih pospe persijskim praškom. Bila je uzbuđena, i imala brzinu kombinacija koja se kod muškaraca javlja pred bitkom, borbom, u opasnim i odlučnim trenucima života, u onim trenucima kada muškarac jednom zasvagda pokazuje svoju vrednost, dokazuje da sva njegova prošlost nije bila uzalud, da je bila priprema za taj trenutak.
Sve joj je išlo od ruke; i još ne beše dvanaest sati, a sve stvari behu raspoređene čiste i uredne, nekako tako osobito da gostionička soba poče ličiti na kuću, na njene sobe: postelje nameštene, četke, češljevi i ogledala izvađeni, ubrusi rašireni.
Ljevin je nalazio da bi bilo neoprostivo sada jesti, spavati, čak i govoriti; osećao je da je svaki pokret nepristojan. Ona pak, razmešta četkice, ali radi to tako da u tome nema ničega uvredljivog.
Međutim, nisu mogli ništa da jedu, dugo nisu mogli zaspati, čak zadugo i ne legoše da spavaju.
- Veoma mi je milo što sam ga privolela da mu sutra sveštaju maslo - govorila je ona sedeći u spavaćem rublju pred svojim ogledalom za sklapanje i češljajući čistim češljem meku, mirisavu kosu. - Ja to nikad nisam videla, ali znam, mama mi je govorila, da su to molitve za ozdravljenje.
- Zar ti misliš da on može ozdraviti? - reče Ljevin gledajući u uzak razdeljak na potiljku njene okrugle glavice, koji se stalno zatvarao čim bi ona povukla češalj napred.
- Pitala sam doktora: on kaže da bolesnik ne može živeti duže od tri dana. Ali zar oni mogu znati?... Ipak mi je vrlo milo što sam ga nagovorila - reče gledajući u muža iskosa, zbog kose. - Sve može biti - dodade ona s onim osobitim, malo lukavim izrazom koji se uvek viđao na njenom licu kad je govorila o religiji.
Posle njihovog razgovora o religiji, dok su još bili verenici, ni on ni ona nisu nikad započinjali razgovor o tome; ali ona je i dalje ispunjavala obred posećivanja crkve i molitava, uvek sa podjednako mirnom svešću da to tako treba. Bez obzira na njegova uveravanja o protivnom, ona je bila tvrdo uverena da je on isto takav, i još i bolji hrišćanin od nje, i da sve što on o tome govori nije drugo do jedan od njegovih smešnih muških ispada, kao kad o broderie anglaise kaže: dobri ljudi krpe rupe, a ona ih naročito iseca, itd.
- Da, eto, ta žena, Marija Nikolajevna, nije umela ništa od svega toga da udesi - reče Ljevin. - I... moram priznati da mi je sad veoma, veoma milo što si došla. Ti si takva čistota, da... On uze njenu ruku, i ne poljubi je (da joj ljubi ruku u blizini smrti, činilo mu se nepristojno), već je samo steže gledajući u njene prosijavajuće oči sa izrazom krivca.
- Tebi bi bilo mučno da si sam - reče ona, i podignuvši uvis ruke koje su zaklanjale njene od zadovoljstva pocrvenele obraze, zavi kosu na potiljku i pridenu je. - Da - nastavi - Marija ne zna... Ja sam, srećom, mnogo naučila u Sodenu.
- Zar je tamo bilo ovakvih bolesnika?
- Još gorih.
- Za mene je strašno to što ne mogu da ga ne zamišljam kakav je bio kao mlad... Nećeš ni verovati kad ti kažem da je to bio divan mladić; ali ja ga tada nisam razumevao.
- Verujem ti, od duše verujem. Kako ja osećam, mi bismo se slagali s njim - reče ona i uplašivši se od toga što reče, obazre se na muža, i suze joj se pojaviše u očima.
- Da, slagali bismo se - reče on tužno. - Eto, to je jedan od onih ljudi za koje se kaže da nisu za ovaj svet.
- Ali nama predstoje još mnogi dani, treba spavati - reče Kiti pošto pogleda u svoj maleni časovnik.
20.
SMRT
Sutradan bolesnika pričestiše i osveštaše mu maslo. Za vreme obreda Nikolaj Ljevin se vatreno molio. U njegovim krupnim očima, uperenim na ikonu koja beše nameštena na sto pokriven šarenim zastiračem, izražavala se tako strasna molba i nada, da je Ljevinu bilo strah gledati. On je znao da će ova strasna Nikolajeva molba i nada učiniti da mu rastanak sa životom, koji je on tako voleo, bude još teži. Ljevin je poznavao brata i tok njegovih misli; znao je da njegovo neverovanje nije proizišlo otuda što bi mu bez vere bilo lakše živeti; već otuda što su savremeno - naučna objašnjenja pojava u svetu korak po korak potiskivala verovanje - znao je dakle Ljevin da Nikolajev sadašnji povratak veri nije bio zakonit, nije došao putem jedne osnovne misli, nego je bio privremen, sebičan, sa bezumnom nadom na ozdravljenje. Ljevin je takođe znao da je Kiti još pojačala tu njegovu nadu pričama o neobičnim ozdravljenjima. Sve je to Ljevin znao, i bilo mu je teško i bolno da gleda taj pogled pun nade i molbe, tu mršavu ruku koja se jedva podizala i na čvrsto zategnuto čelo stavljala znak krsta, ta isturena ramena i prazne grudi koje ne mogu više smestiti u sebe onaj život za koji se bolesnik molio. Za vreme molitve Ljevin je činio ono što je pre toga hiljadu puta radio. Govorio je obraćajući se Bogu: »Učini, ako postojiš, da ovaj čovek ozdravi (to isto sam ponavljao mnogo puta), i spasti ćeš i njega i mene«.
Posle mirosanja, bolesniku bi odjednom mnogo bolje. Nije kašljao nijedanput u toku jednog sata, smešio se, ljubio Kitinu ruku, zahvaljivao joj kroz plač, govorio da mu je dobro, da ga nigde ne boli, i da oseća snagu i apetit. Čak se sam podigao kad mu doneše supu, i još zatraži i kotlet. Ma koliko beznadno bilo stanje, ma kako očevidno, pri pogledu na bolnoga, da on ne može ozdraviti, Ljevin i Kiti nalažahu se toga časa u istom uzbuđenju, srećnom i ustrašenom: da se slučajno ne prevare.
- Bolje? - Da, mnogo. - Čudnovato. - Nema ničega čudnovatog. - Ipak je bolje - govorili su šapatom smešeći se jedno na drugo.
Zavaravanje nije dugo trajalo. Bolesnik mirno zaspa, ali ga kroz pola sata razbudi kašalj. I odjednom iščezoše sve nade, i njegove i onih koji su ga okružavali. Stvarnost muka van ikakve sumnje, čak i bez sećanja na pređašnje nade, uništi nade kod Ljevina i Kiti, i kod samog bolesnika.
Ne pominjući više ono čemu je verovao pre pola sata, kao da se stideo i da se seća toga, on zatraži da mu dadu jod za udisanje koji je bio u staklencetu pokrivenom izbockanom hartijom. Ljevin mu dodade teglicu, i onaj isti Nikolajev pogled pun strasne nade sa kojom je primio sveštanje masla, beše sad uperen u brata tražeći od njega potvrdu doktorovih reči da udisanje joda stvara čuda.
- Kiti nije ovde? - izgovori on promuklo, i obaziraše se, dok je Ljevin bez volje potvrđivao doktorove reči. - Nije tu, e onda se može reći. Radi Kiti sam ja vršio tu komednju. Ona je tako mila; ali ja i ti se nećemo obmanjivati. U ovo, eto, verujem - reče, i stežući staklence suvom rukom poče disati nad njim.
U osam časova uveče Ljevin je sa ženom pio čaj u svojoj sobi, kad odjednom dotrča zadihana Marija Nikolajevna. Bila je bleda, a usne joj drhtahu.
- Umire! - prošaputa. - Bojim se, sad će umreti.
Oboje potrčaše tamo. Podigavši se, bolesnik je sedeo na krevetu nalakćen, sagnuo dugačka leđa i oborio nisko glavu.
- Šta osećaš? - upita Ljevin šapatom posle ćutanja.
- Osećam da polazim - izgovori teško, ali sa izvanrednom određenošću, lagano izvlačeći iz sebe reči. Nije dizao glavu, samo upravljao oči gore, ali ne dopirući pogledom do lica bratova. - Kaća, izađi napolje! - reče.
Ljevin skoči i zapovedničkim šapatom prinudi ženu da iziđe.
- Polazim - reče bolesnik opet.
- Po čemu znaš? - reče Ljevin tek da nešto kaže.
- Po tome što polazim - kao da mu se dopada taj izraz, ponovi ga on. - Kraj.
Marija Nikolajevna mu priđe.
- Bolje lezite, lakše vam je - reče ona.
- Skoro ću ležati - tiho progovori - mrtav - reče to podrugljivo i ljutito; - hajde, namestite me, kad baš hoćete.
Ljevin namesti brata na leđa, sede pored njega, i ne dišući gledaše u njegovo lice. Samrtnik je ležao zatvorenih očiju, ali na čelu njegovu pokatkad igrahu mišići, kao u čoveka koji duboko i napregnuto misli. Ljevin je i nehotice mislio zajedno s njim o onome što se sad u njemu događa, ali uza sva naprezanja misli, da bi išao zajedno s njim, on je video, po izrazu mirnog, strogog lica i igranju mišića iznad obrva, da samrtniku sve više i više postaje jasno ono što još uvek ostaje tamno Ljevinu.
- Da, da, tako, tako, - s prekidima izgovaraše samrtnik. - Stanite, stanite. - Opet poćuta. - Tako! - odjednom mirno oteže, kao da se za njega sve razrešilo. - O, Gospode! - progovori i teško uzdahnu.
Marija Nikolajevna opipa mu noge. - Sve su hladnije – prošaputa.
*******
Dugo, vrlo dugo, kako se činilo Ljevinu, bolesnik je ležao nepomično. Ali još neprestano bio živ, i katkad uzdisao. Ljevin već posusta od naprezanja misli. Osećao je: uza sve napore misli ne može da shvati ono što je bilo tako. Osećao je da se već odavno odmakao od samrtnika. Nije više mogao da misli o samom pitanju smrti, ali su mu nehotice dolazile u glavu misli o tom šta će sad, ovoga časa, imati da radi: da mu zatvori oči, da ga oblači, da poručuje sanduk. I čudnovato, osećao se potpuno hladan; nije osećao ni žalost, ni gubitak, a još manje tugu za bratom. Ako je još nešto osećao prema bratu, onda je to pre bila zavist zbog onog znanja koje samrtnik sad ima, a koje on ne može da ima.
Dugo je još tako sedeo kraj brata, očekujući neprestano kraj. Ali kraj nije dolazio. Vrata se otvoriše i pojavi se Kiti. Ljevin ustade da je zadrži. A u koji mah ustade, ču kretanje samrtnika.
- Ne idi - reče Nikolaj i pruži ruku. Ljevin mu pruži svoju, i srdito mahnu na ženu da ide.
Držeći samrtnikovu ruku u svojoj ruci Ljevin presede pola sata, sat, dva sata. Sad više nije mislio o smrti.
Mislio je: šta li radi Kiti? Ko stanuje u susednoj sobi? Ima li doktor svoju vlastitu kuću? Prohte mu se da jede i da spava. Pažljivo izvuče ruku i opipa bratu noge. Noge behu hladne, ali bolesnik je disao. Ljevin htede opet da iziđe, na prstima, ali se bolesnik pokrenu i reče: »ne idi«.
*******
Svanulo je; bolesnikovo stanje bilo je isto. Ljevin oslobodi ruku, i ne gledajući samrtnika ode u svoju sobu i zaspa. Kad se probudio, umesto izveštaja da je brat umro, što je očekivao, on saznade da se bolesnik vratio u jedno ranije stanje. Opet je počeo da sedi, da kašlje, počeo je opet da jede, da govori, prestao govoriti o smrti, opet počeo izražavati nadu na ozdravljenje, i postao još razdražljiviji i sumorniji nego pre. Niko, ni brat, ni Kiti, nije mogao da ga umiri. Na sve se ljutio, svima je govorio neprijatnosti, sve je koreo za svoje muke, i tražio da mu se dovede čuveni doktor iz Moskve. Na sva pitanja o tome kako se oseća, odgovarao je podjednako sa izrazom mržnje i ukora: »mučim se užasno, neizdržljivo!«
Bolesnik se mučio više i više, a osobito zbog rana od ležanja, koje se već više nisu dale zalečivati; i sve se više i više ljutio na one što ga okružavahu, koreo ih za sve, osobito zato što mu ne dovode doktora iz Moskve. Kiti se na razne načine staraše da mu pomogne i da ga umiri; ali sve beše uzalud, i Ljevin je video da je i ona već izmučena i fizički i moralno, mada to nije priznavala. Ono osećanje smrti koje je kod sviju njih izazvao bio njegov oproštaj sa životom one noći kad je pozvao brata, beše razrušeno. Svi su znali da će on neminovno i skoro umreti, da je već upola mrtav. Svi su samo jedno želeli - da umre što pre. Ali svi su, nekako krišom, davali mu iz bočica lekove, tražili nove lekove i doktora, i varali i njega i sebe, i jedni druge. Sve je to bilo laž, gadna, uvredljiva i podrugljiva laž. I tu laž Ljevin je, kako po osobinama svoga karaktera, tako i stoga što je najviše voleo umirućeg brata, tu je laž Ljevin neobično bolno osećao.
Ljevina je odavno zanimala misao o izmirenju braće, makar pred samu smrt, i pisao je bratu Sergiju Ivanoviču; a kad dobi od njega odgovor, pročita to pismo bolesniku. Sergije Ivanovič je pisao da ne može lično doći; ali je u dirljivim izrazima molio brata za oproštenje.
Bolesnik ne reče ništa.
- Šta da mu pišem? - upita Ljevin. Nadam se da se ne ljutiš na njega.
- Ne, ni najmanje! - ljutito odgovori Nikolaj na to pitanje. - Piši mu da mi pošalje doktora.
Prođoše još tri mučna dana; bolesnik je neprestano bio u istom stanju. Svi koji bi ga videli, želeli su njegovu smrt: i gostionički lakeji, i gostioničar, i svi putnici, i doktor, i Marija Nikolajevna, i Ljevin, i Kiti. Samo bolesnik nije izražavao to osećanje, naprotiv, ljutio se što mu ne dovode doktora, uzimao i dalje lekove i govorio o životu. Vrlo retko, kad bi ga opijum prinudio da za trenutak zaboravi neprekidne muke, on bi kroz polusan govorio ono što je u njegovoj duši bilo jače nego u duši sviju drugih: »Ah, kad bi se jed svršilo!« Ili: »Kad će se ovo svršiti?« Povećavajući se postepeno, muke su vršile svoj posao i pripremale ga za smrt. Nije bilo položaja u kojem se ne bi mučio; nije bilo jednog minuta zanosa; nije bilo mesta, ni uda na telu koji ga ne bi boleo i mučio. Same uspomene, utisci i misli toga tela izazivali su u njemu istu odvratnost koju i samo telo. Izgled drugih ljudi, njihove reči, svoje lične uspomene, sve je to bilo za njega samo mučno i nesnosno. Svi koji ga okružavahu osećahu to, i sasvim nesvesno ne dopuštahu sebi ni slobodne pokrete, ni razgovore, ni izražavanje svojih želja. Sav se život bolesnika slivao u jedno osećanje patnje, i u želju da se nje izbavi.
U njemu se očevidno vršio onaj prelom koji će ga prinuditi da pogleda na smrt kao na zadovoljenje njegovih želja, kao na sreću. Pređe, svaka zasebna želja, izazvana patnjom ili lišavanjem, kao glad, umor, žeđ, zadovoljavana je funkcijom tela koja je pružala nasladu; ali sad lišavanje i patnja nisu više dobijali zadovoljenja, a sam pokušaj zadovoljenja izazivao je nove patnje. I zato su se sve želje slivale u jednu želju - izbaviti se od svih muka i njihovog izvora, od tela. Ali bolesnik nije imao reči da izrazi ovu želju za oslobođenjem, i zato nije ni govorio o tome, nego je po navici tražio zadovoljenje želja koje sad već više nisu mogle biti ispunjene.
»Okrenite me na drugu stranu«, govorio je, i odmah zatim tražio da ga nameste kao što je i pre ležao. - »Dajte mi supe. Nosite je. - Pričajte štogod, što ćutite.« A čim bi počeli govoriti, on zatvara oči i izražava umor, ravnodušnost i odvratnost.
Desetog dana posle dolaska u gubernijski grad Kiti se pobole. Dobi glavobolju, dođe povraćanje, i celo jutro nije mogla ustati sa postelje.
Doktor objasni da bolest dolazi od umora i uzbuđenja, i preporuči duševni mir.
Posle ručka Kiti ipak ustade, i pođe, kao uvek, s radom ka bolesniku. On je strogo pogleda kad je ušla, i prezrivo se osmehnu, kad mu reče da je bila bolesna. Toga dana bolesnik se neprestano išmrkavao i žalosno ječao.
- Kako se osećate? - upita ga Kiti.
- Gore - s mukom izgovori on. - Bolovi! - Gde vas boli?
- Svugde.
- Pazite, danas će umreti - reče Marija Nikolajevna šapatom, ali tako da ju je bolesnik, vrlo osetljiv, kako je Ljevin uočio, morao čuti. Ljevin izusti pst i obazre se na bolesnika. Nikolaj je sve čuo; ali Marijine reči ne proizvedoše na njega nikakav utisak. Pogled mu ostajaše sve isti, prekoran i napregnut.
Po čemu mislite? - upita je Ljevin kad ona za njim iziđe u hodnik. - Počeo je da se čupa - reče Marija Nikolajevna.
- Kako da se čupa?
- Evo ovako - reče ona trzajući oko sebe bore svoje vunene haljine. Zaista, i Ljevin je uočio da bolesnik celoga dana nešto hvata i kao hoće da svuče sa sebe.
Predskazanje Marije Nikolajevne bilo je tačno. Pred veče, bolesnik već nije mogao da diže ruke, i samo je gledao preda se ne menjajuđi pažljivo usredsređeni izraz pogleda. Čak i onda kad bi se brat i Kiti naginjali nad njim tako da ih je mogao videti, on je isto tako gledao. Kiti posla po sveštenika da mu čita predsmrtnu molitvu.
Dok je sveštenik čitao predsmrtnu molitvu, samrtnik nije pokazivao nikakvog znaka života; oči mu behu zatvorene. Ljevin, Kiti i Marija Nikolajevna stajahu kraj postelje. Još sveštenik nije svršio molitvu, a bolesnik se proteže, uzdahnu i otvori oči. Sveštenik, pošto svrši molitvu, taknu krstom njegovo hladno čelo, zahim lagano zavi krst u epitrahilj, i postojavši đutke oko dva minuta, dodirnu hladnu i beskrvnu ogromnu ruku.
- Svršio je - reče sveštenik i htede da se odmakne, ali se odjednom pokrenuše slepljeni brkovi samrtnikovi, i u tššši se jasno začuše iz dubine grudi određeni, oštri zvuci;
- Ne sasvim... Skoro će.
Kroz jedan minut, lice zasija, ispod brkova izbi osmejak. Okupljene žene počeše brižljivo opremati pokojnika.
Izgled bratov i blizina smrti obnoviše u Ljevinovoj duši osećanje užasa pred neobjašnjivošću, i u isto vreme pred blizinom i neizbežnošću smrti, koje ga beše obuzelo onog jesenjeg večera kad mu je brat dolazio. To osećanje beše sad još jače nego pre; još manje nego pre je Ljevin bio sposoban da shvati smisao smrti, i još strašnija mu se činjaše njena neizbežnost; ali sada, zahvaljujući ženinoj blizini, to ga osećanje nije dovodilo do očajanja: bez obzira na smrt, osećao je potrebu da živi i da voli. Osećao je da ga ljubav spasava od očajanja, i da ta ljubav, zbog očajanja koje mu je grozilo, postaje tim jača i čistija.
Još pred njegovim očima nije uspela da se dovrši jedna tajna, tajna smrti, ostavši nerazrešiva, kad poniče druga, takođe nerazrešiva tajna, ali ko ja je pozivala u ljubav i u život.
Doktor potvrdi svoje pretpostavke odnosno Kiti. Njena slabost bila je trudnoća.
21.
Od trenutka kad je Aleksije Aleksandrovič iz objašnjenja sa knjeginjom Betsi i sa Stepanom Arkadijevičem saznao da se od njega traži samo to da ostavi na miru svoju ženu, ne dosađujući joj svojim prisustvom, i da Ana sama to želi, on se oseti tako izgubljenim, da sam nije mogao ništa više da rešava, nije znao šta sad hoće, i predavši se u ruke onih koji su se sa zadovoljstvom bavili njegovim stvarima, na sve je samo odgovarao pristankom. Tek kad Ana već beše otišla iz njegove kuće, i kad Engleskinja posla da ga pita treba li ona da ruča s njim, ili odelito, on prvi put jasno pojmi svoj položaj i užasnu se.
Najteže je u ovom položaju bilo to što on nikako nije mogao da spoji i pomiri svoju prošlost sa ovim što je sad nastalo. Ona prošlost, kad je srećno živeo sa ženom, nije ga bunila. Prelaz od te prošlosti ka saznanju i nevernosti ženinoj, on je već mučenički preživeo; to stanje mu je bilo teško, ali i pojmljivo. Da je Ana otišla od njega onda kad mu je izjavila da mu je neverna, on bi bio uvređen i nesrećan, ali ne bi bio u ovom bezizlaznom i nerazumljivom položaju u kakvom se sad osećao. Sad, nikako nije mogao da pomiri svoj skorašnji oproštaj, svoju nežnost, svoju ljubav prema bolesnoj ženi i tuđem detetu, sa onim što je nastalo, to jest s tim da se sada, kao u nagradu za sve ono, našao usamljen, osramoćen, ismejan, nikome potreban i od sviju prezren.
Prva dva dana posle Anina odlaska Aleksije Aleksandrovič je primao molioce, šefa kabineta, išao u kancelariju, dolazio u trpezariju na ručak - kao i obično. Ne dajući sebi računa zašto to radi, on je za ta dva dana sve sile svoje duše naprezao samo zato da bi mogao imati miran, čak i ravnodušan izgled. Odgovarajući na pitanja šta da rade sa stvarima i sobama Ane Arkadijevne, usiljavao se što je više mogao da ima izgled čoveka za koga taj događaj nije nešto nepredviđeno, i nema u sebi ništa što bi se izdvajalo iz niza običnih događaja; i postizavao je svoju svrhu: niko nije mogao opaziti na njemu znake očajanja. Ali drugoga dana po njenom odlasku, kad mu Kornej predade račun od modiskinje koji je Ana zaboravila da plati, i kad javi da je tu i sam pomoćnik, Aleksije Aleksandrovič naredi da ga puste unutra.
- Oprostite, ekselencijo, što se usuđujem da vas uznemirim. Ako zapovedate da se obratim njenoj ekselenciji, da li biste mi izvoleli saopštiti njenu adresu?
Aleksije Apeksandrovič se zamisli, kako se učini pomoćniku, i odjednom, okrenuvši se, sede za sto. Naslonio je glavu na ruke, dugo sedeo u tom položaju; nekoliko puta je pokušavao da govori, i zaustavljao se.
Pojmivši gospodinova osećanja Kornej zamoli pomoćnika da dođe drugi put. Ostavši opet sam, Aleksije Aleksandrovič razumede da više ne može izdržati ulogu čvrstine i mirnoće. Naredi da se vrate karuce koje su ga čekale, zapovedi da nikoga ne primaju, i ne iziđe da ruča.
Osećao je da neće moći izdržati opšti pritisak prezira i jarosti, što je jasno video na licu i ovog pomoćnika, i Korneja, i svakog bez izuzetka koga je sretao za ova dva dana. Osećao je da ne može otkloniti od sebe mržnju ljudi, zato što ta mržnja nije dolazila otuda što bi on bio rđav tada bi se mogao postarati da bude bolji, nego otuda što je sramno i odvratno nesrećan.
Znao je da će ljudi, baš zato što je srce njegovo iskidano, biti prema njemu nemilosrdni. Osećao je da će ga ljudi uništiti, kao što psi dave izmučenoga psa koji skiči od bolova. Znao je da je jedini spas od ljudi - sakriti od njih svoje rane; i on je to dva dana nesvesno i pokušavao da radi, ali sad se evo osetio nemoćan da nastavi tu neravnu borbu.
Njegovo očajanje pojačavalo se još i svešću da je potpuno usamljen u svome jadu. Ne samo u Petrogradu, nego nigde nije bilo čoveka kome bi mogao iskazati sve što oseća, koji bi ga požalio, ne kao višeg činovnika, ne kao člana društva, već kao čoveka-paćenika; nigde nije imao takvog čoveka.
Aleksije Aleksandrovič je odrastao kao siroče. Bilo ih je dva brata. Oca nisu ni zapamtili, a mati im je umrla kad je Aleksiju Aleksandroviču bilo deset godina. Imanje im beše maleno. Stric Karenjin, znatan činovnik i nekada ljubimac pokojnog cara, pobrinuo se o njihovom vaspitanju.
Svršivši gimnaziju i univerzitet sa medaljama, Aleksije Aleksandrovič, uz stričevu pripomoć, stupi odmah na put ugledne službene karijere, i od toga se doba odade isključivo službenom častoljublju. Ni u gimnaziji, ni na univerzitetu, ni posle toga u službi, Aleksije Aleksandrovič ni s kim nije stupao u prijateljske odnose. Brat mu je bio po duši najbliži čovek, ali on je služio u ministarstvu spoljnih poslova; živeo uvek u inostranstvu, gde je i umro ubrzo posle ženidbe Aleksija Aleksandroviča.
Za vreme njegovog guvernerstva, Anina tetka, bogata gubernijska gospođa, upozna ne mladog po godinama čoveka, ali mladog guvernera, sa svojom bratanicom, i postavi ga u takav položaj da je morao ili da devojku isprosi, ili da ide iz grada. Aleksije Aleksandrovič se dugo kolebao. Bilo je tačno toliko razloga za korak ženidbe koliko i protiv njega, a nije bilo nekog odlučnog povoda koji bi ga prinudio da izneveri svoje pravilo: uzdržati se dok ima sumnji; ali tetka Anina dade mu na znanje, preko poznanika, da je on već kompromitovao devojku, i da ga čast obavezuje da je zaprosi. On je isprosi; i zatim pokloni i verenici i ženi ono osećanje za koje je bio sposoban.
Odanost koju on osećaše prema Ani isključila je iz njegove duše i poslednje potrebe srdačnih odnosa prema ljudima. Otada, od sviju njegovih poznanika više mu nijedan ne beše blizak. Ostalo je mnogo od onoga što se zove veza, ali ne prijateljskih odnosa. Aleksije Aleksandrovič imao je mnogo poznanika koje je mogao pozvati na ručak, zamoliti za učešće u poslu koji ga je zanimao, zamoliti za protekciju kakvom moliocu; poznanika s kojima je mogao iskreno i otvoreno pretresati rad drugih lica i najviše uprave; ali odnosi prema tim poznanicima bili su svedeni u jednu običajem i navikom čvrsto određenu oblast, iz koje se nije moglo izići. Imao je jednoga druga sa univerziteta s kojim se docnije zbližio, i s kojim bi mogao govoriti o ličnom svom jadu, ali taj je drug bio nadzornik u udaljenom školskom okrugu. Od lica koja su bila u Petrogradu, najbliži i najmogućniji za njega bili su šef kabineta i doktor.
Mihailo Vasiljevič Sljuđin, šef kabineta, bio je jednostavan, pametan, dobar i moralan čovek, i Aleksije Aleksandrovič osećao je da je šef lično dobro raspoložen prema njemu; ali njihov petogodišnji rad postavio je između njih pregradu i onemogućio srdačne odnose.
Potpisavši sve hartije, Aleksije Aleksandrovič je dugo ćutao, pogledao u Mihaila Vasiljeviča, i nekoliko puta pokušavao da govori, ali ne mogaše da otpočne razgovor. Bio je već pripremio rečenicu: »jeste li čuli za moju nesreću?« Ali ispade tako da reče, kao i obično: »Dakle, vi ćete mi to spremiti«, i s tim ga otpusti.
Drugi čovek bio je doktor, koji je takođe bio dobro raspoložen prema njemu; ali, odavno već oni su ćutljivim pristankom priznali uzajamno da su obojica pretrpani poslovima, i da se obojici uvek žuri.
O svojim prijateljicama, i prvoj od njih, grofici Lidiji Ivanovnoj, Aleksije Aleksandrovič nije ni mislio. Sve žene, prosto kao žene, bile su za njega strašne, odbijale ga.
22.
Aleksije Aleksandrovič je zaboravio groficu Lidiju Ivanovnu, ali ona nije njega zaboravila. U najtežem trenutku usamljenog njegovog očajanja ona dođe, i bez prijave uđe u njegov kabinet. Zateče ga u položaju u kojem je sedeo, sa glavom naslonjenom na obe ruke.
- J’ai forcé la consigne[152] - reče ona ulazeći brzim koracima i teško dišući od uzbuđenja i brzog hoda. - Sve sam čula! Aleksije Aleksandroviču! Prijatelju moj! - nastavi ona stežući obema rukama njegovu ruku i gledajući mu u oči svojim lepim zamišljenim očima.
Aleksije Aleksandrovič ustade iamršteno, oslobodi svoju ruku i primače joj stolicu.
- Je li po volji da sedite, grofice? Ne primam zato što sam bolestan, grofice - reče on i usne mu zadrhtaše.
- Prijatelju! - ponovi grofica Lidija Ivanovna ne spuštajući s njega očiju, i odjednom se unutrašnji krajevi njenih obrva podigoše i obrazovaše trougao na čelu, a njeno ružno žuto lice postade još ružnije; ali Aleksije Aleksandrovač oseti da ga ona žali i da je gotova da zaplače. I obuze ga nežnost, dohvati njenu punačku meku ruku i poče je ljubiti.
- Prijatelju! - reče ona od uzbuđenja isprekidanim glasom. - Ne treba se predavati tuzi. Vaša je nesreća velika, ali vi morate naći utehe.
- Ja sam razbijen, ubijen, ja više nisam čovek! - reče Aleksije Aleksandrovič puštajućv njenu ruku ali gledajući i dalje u njene oči, pune suza. - Moj položaj je strašan zato što ne nalazim nigde oslonca, čak ni u samom sebi.
- Vi ćete naći oslonca; tražite ga, ali ne u meni, mada vas molim da verujete u moje prijateljstvo - reče ona sa uzdahom. - Naš je oslonac ljubav, ona ljubav koju nam je On zaveštao. Njegovo je breme lako - reče ona s onim oduševljenim pogledom koji je Aleksije Aleksandrovič tako dobro poznavao. - On će vas podržati i pomoći će vam.
Iako se u ovim rečima krila nežnost prema svojim vlastitim visokim osećanjima, i ono novo, oduševljeno, odskora u Petrogradu rasprostranjeno mističko raspoloženje koje se Aleksiju Aleksandroviču činilo izlišnim - ipak mu je bilo prijatno da to sada sluša.
- Ja sam slab. Uništen. Ništa nisam predvideo, i sad ništa ne razumem.
- Prijatelju! - ponovi Lidija Ivanovna.
- Ne, ne žalim ja za onim čega sada nema, ne! - nastavi Aleksije Aleksandrovič. - Ali ne mogu da se ne stidim pred ljudima zbog ovog položaja u kojem se nalazim. To je rđavo, ali ne mogu, ne mogu drukčije.
- Onaj visoki akt praštanja kojim se svi oduševljavaju, niste ga izvršili vi, nego On, koji stanuje u vašem srcu - reče grofica Lidija Ivanovna oduševljeno podižući oči – i zato se ne možete stideti svoga postupka.
Aleksije Aleksandrovič se natmuri i ukrstivši ruke poče pucati prstima.
- Treba znati sve pojedinosti - reče on tankim glasom. - Čovečja moć ima svoje granice, i ja sam došao do svojih. Ceo dan sam danas morao da pravim raspored, raspored u kući, što proističe (on udari glasom na reč proističe) iz mojeg novog, usamljenog položaja. Posluga, guvernanta, računi... Ta mala vatra me je spalila, nisam bio u stanju da izdržim. Za ručkom... juče, umalo nisam otišao od stola. Nisam mogao da podnesem poglede moga sina. On me nije pitao šta sve ovo znači, ali je hteo da pita, i ja nisam mogao da izdržim te poglede. Sin moj se bojao da gleda u mene; ali, nije samo to... - Aleksije Aleksandrovič htede da pomene račun koji su mu podneli, no glas mu zadrhta i on zastade. Toga računa na plavoj hartiji, za šešir i trake, nije mogao da se seti bez sažaljenja prema samom sebi.
- Ja razumem, prijatelju, - reče grofica Lidija Ivanovna. - Ja sve razumem. Pomoć i utehu u meni nećete naći, ali ja sam ipak došla zato da vam pomognem, ako mogu. Kad bih mogla da skinem s vas sve te sitne brige koje vas ponižavaju... Ja razumem da je tu potrebna ženska reč, ženska naredba. Poveravate li sve to meni?
Aleksije Aleksandrovič ćutke i zahvalno steže njenu ruku.
- Mi ćemo se zajedno starati o Serjoži. Ja nisam jaka u praktičnim poslovima. Ali ću se latiti toga, biću vaša ekonomka. Ne zahvaljujte mi. Ja to ne činim sama...
- Ne mogu da vam ne zahvaljujem.
- Ali, prijatelju moj, ne podajte se osećanju o kojem ste govorili - da se stidite onoga što je najuzvišenije za jednoga hrišćanina: ko se unizi, taj će se uzvisiti. I meni nemate za šta da zahvaljujete. Treba zahvaliti Njemu i Njega moliti za pomoć. Samo ćemo u Njemu naći mir, utehu, spasenje i ljubav - reče ona, i podignuvši oči gore poče, kako se, po njenom ćutanju, učini Aleksiju Aleksandroviču, poče se moliti bogu.
Aleksije Aleksandrovič je slušaše sada; oni njeni izrazi koji mu pre behu neprijatni, ili mu se činjahu izlišni, sad izgledahu prirodni i ugešni. Aleksije Aleksandrovič nije voleo taj novi oduševljeni pravac. On je bio čovek koji veruje, ali religijom se interesovao poglavito u političkom smislu; i ovo novo učenje, koje je dopuštalo nova tumačenja, baš zato što je otvaralo vrata prepirci i analizi, beše mu u principu neprijatno. Ranije se prema tom novom učenju držao hladno i čak neprijateljski, i nikad se nije prepirao s groficom Lidijom Ivanovnom, koja se zanosila njime, već je brižljivo, ćutanjem, obilazio njena izazivanja. Sad prvi put, sa zadovoljstvom je slušao njene reči i nije ih u duši poricao.
- Veoma, veoma sam vam zahvalan i za dela i za vaše reči - reče, kad ona svrši molitvu.
Grofica Lidija Ivanovna još jedanput steže obe ruke svoga prijatelja.
- Sad pristupam poslu - reče ona s osmejkom, poćuta i brisaše s lica ostatke suza. - Idem Serjoži. Samo ću se u krajnjem slučaju obraćati vama. - I ona ustade i iziđe.
Grofica Lidija Ivanovna ode u odeljenje Serjožino, i tamo, polivajući suzama obraze uplašenog dečka, reče mu da je njegov otac svetac, a mati da mu je umrla.
Grofica Lidija Ivanovna ispuni svoje obećanje. Uze na sebe zaista sve brige oko uređenja i vođenja poslova u kući Aleksija Aleksandroviča. Ali, nije se prebacila kad je kazala da nije jaka u praktičnim poslovima. Sve njene rasporede i naredbe trebalo je menjati, jer su bili neizvodljivi; a menjao ih je Kornej, sobar Aleksija Aleksandroviča, koji je sad, neprimetno za sve, vodio celu kuću Karenjinovu, i mirno i obazrivo, za vreme gospodinova oblačenja, izveštavao ga o svemu što je bilo potrebno. Ali pomoć Lidije Ivanovne bila je ipak vrlo stvarna: ona pruži Aleksiju Aleksandroviču moralni oslonac, kad on jasno vide ljubav i poštovanje njeno prema njemu; a osobito time što ga je, kako je ona utešno za sebe mislila, gotovo obratila u hrišćanstvo, to jest, od ravnodušnog i lenjo verujućeg čoveka napravila vatrenog i čvrstog pristalicu novog objašnjenja hrišćanskog učenja koje se u poslednje vreme rasprostrlo u Petrogradu. Aleksiju Aleksandroviču nije bilo teško da poveruje u to objašnjenje. Aleksije Aleksandrovič, isto tako kao i Lidija Ivanovna, i drugi ljudi njihovih pogleda, bio je potpuno lišen duboke uobrazilje, one duševne osobine pomoću koje predstave, izazvane uobraziljom, postaju tako stvarne da zahtevaju saglasnost s drugim predstavama i sa stvarnošću. On nije video ništa nemogućno i neskladno u predstavi o tome da smrt, koja postoji za one što ne veruju, za njega ne postoji; i da, pošto on ima punu veru - a meru te punoće sam presuđuje - onda nema ni greha u duši, i već ovde na zemlji uživa potpuno spasenje.
Doduše, lakoću i pogrešnost ove predstave o svojoj veri Aleksije Aleksandrovič je mutno osećao; i znao da je osećao veću sreću kada se, ne misleći nimalo o tome da je njegovo praštanje Ani bilo dejstvo više sile, predavao tome neposrednom osećanju, nego kada, kao sad, svakog minuta misli da u njegovoj duši živi Hristos, i da, potpisujući akta, vrši volju Njegovu. Ali Aleksiju Aleksandroviču je trebalo da tako misli; njemu je bilo potrebno da u svome uniženju ima makar i izmišljenu visinu sa koje će moći, prezren od sviju, prezirati druge; i zato se pridržavao kao pravog spasenja - svoga lažnog spasenja.
23.
Grofica Lidija Ivanovna, kao vrlo mlada i oduševljena devojka, udala se za bogatog, dobrodušnog i vrlo razvratnog veseljaka. Mesec dana docnije muž ju je ostavio; na njena oduševljena uveravanja o nežnosti, odgovarao je samo podsmehom, i čak neprijateljstvom; ljudi, koji su poznavali i dobro srce grofovo, a ne utvrđujući nikakve nedostatke u oduševljenoj Lidiji, nikako nisu mogli to sebi da objasne. Otada, njih dvoje, mada nisu bili u razvodu, živeli su zasebno; i kada god bi se muž sreo sa ženom, isticao je prema njoj stalno zajedljiv podsmeh, čiji se uzrok nije dao shvatiti.
Grofica Lidija Ivanovna odavno je prestala da voli svog muža, ali nikada nije prestajala biti u ponekog zaljubljena. Bivala je zaljubljena u nekoliko njih odjedanput, i u muškarce i u žene; bivala je zaljubljena gotovo u sve ljude koji su se čim bilo osobito isticali. Bila je zaljubljena u sve nove princeze i prinčeve koji su stupali u srodstvo sa carskom porodicom; bila je zaljubljena u jednog mitropolita, jednog vikarnog episkopa, i jednog sveštenika. Bila je zaljubljena u jednog novinara, u tri Slovena, u Komisarova[153], u jednog ministra, jednog doktora, jednog engleskog misionara i u Karenjina.
Sve ove ljubavi, čas slabije čas jače, nisu joj smetale da održava vrlo rasprostranjene i složene dvorske i svetske veze. Ali od onoga časa kad je, posle nesreće koja zadesi Karenjina, njega uzela pod svoju osobitu zaštitu; od onog časa kad se počela brinuti o blagostanju Karenjinove kuće, ona oseti da sve ostale ljubavi nisu prave, i da je istinski zaljubljena samo u Karenjina. Osećanje koje je sad gajila prema njemu činilo joj se jače od svih pređašnjih osećanja. Analizirajući svoje osećanje i poredeći ga sa pređašnjima, ona je jasno videla da u Komisarova ne bi bila zaljubljena da nije spasao život caru; ne bi bila zaljubljena u Ristić-Kudžickog[154] da nije bilo slovenskog pitanja; ali Karenjina da je volela zbog njega samog, volela njegovu uzvišenu neshvatljivu dušu, njegov tanak i njoj simpatični glas sa otegnutim intonacijama, njegov zamoren pogled, njegov karakter, i meke bele ruke sa nabreklim žilama. Ne samo da se radovala susretu s njim, nego je na njegovom licu tražila znake utiska koji je proizvodila na nj. Želela je da mu se dopada ne samo rečima, nego i celom svojom pojavom. Sada, zbog njega, zanimala se toaletom više nego ikada dotle. Sanjarila je: šta bi bilo kad ona ne bi bila udata, i kad bi on bio slobodan. I crvenela je od uzbuđenja kad bi on ulazio u sobu, i nije mogla uzdržati osmejak ushićenja kad bi joj on govorio nešto prijatno.
Već nekoliko dana grofica Lidija Ivanovna je u velikom uzbuđenju. Doznala je da je Ana s Vronskim u Petrogradu. Trebalo je spasti Aleksija Aleksandroviča od sastanka sa njom, trebalo ga je spasti čak i od toga da dozna da se ta užasna žena nalazi u istom gradu s njim, i da se on svakog trenutka može sresti s njom.
Lidija Ivanovna razbirala je, preko svojih poznanika, o svemu što su namerili da čine ovi odvratni ljudi, kako je ona nazivala Anu i Vronskog, i starala se da tih dana upravlja svima kretanjima svoga prijatelja tako da se on ne bi našao s njima. Mladi ađutant, prijatelj Vronskog, preko koga je dobijala sve izveštaje, a koji se nadao da preko grofice Lidije Ivanovne dobije koncesiju, reče joj da su Vronski i Ana posvršavali svoje poslove i da sutra putuju. Lidija Ivanovna poče da se smiruje, kad joj idućeg jutra doneše pisamce, i ona poznade rukopis s užasom. Rukopis je bio Ane Karenjine. Omot beše od čvrste kao kora debele hartije; na duguljastoj žutoj hartiji stojao je ogroman monogram, a od pisma se osećaše divan miris.
- Ko je doneo?
- Kurir iz hotela.
Grofica Lidija Ivanovna nije mogla da sedne i da pročita pismo. Usled uzbuđenja dobi nastup sipnje od koje je patila. Kad se umiri, pročita sledeće na francuskom.
»Madame la Comtesse,[155] hrišćanska osećanja koja ispunjavaju vaše srce daju mi, ja osećam, neoprostivu smelost da vam pišem. Ja sam nesrećna zbog rastanka sa sinom. Molim za dopuštenje da ga vidim jedanput pred moj odlazak. Oprostite mi što vas podsećam na sebe. Obraćam se vama, a ne Aleksiju Aleksandroviču, samo zato što neću da mučim toga velikodušnog čoveka uspomenom na sebe. Znajući za vaše prijateljstvo prema njemu, mislim, vi ćete me razumeti. Hoćete li poslati Serjožu k meni, ili da ja dođem tamo u određeni čas, ili ćete me izvestiti kad u gde ga mogu videti van kuće? Ja ne pretpostavljam otkaz, jer znam velikodušnost onoga od koga to zavisi. Vi ne možete zamisliti žudnju koju osećam da ga vidim, te prema tome ne možete zamisliti ni zahvalnost koju će meni izazvati vaša pomoć.
Ana.«
Sve je u ovom pismu naljutilo groficu Lidiju Ivanovnu: sadržaj, i nagoveštaj o velikodušnosti, a osobito, kako joj učini, odrešiti ton.
- Reci da odgovora neće biti - reče grofica Lidija Ivanovna, i odmah, otvorivši bivar[156] napisa pismo Aleksiju Aleksandroviču: da se nada da će ga videti posle dvanaest časova u dvoru na čestitanju.
»Potrebno je da govorim s vama o važnoj i žalosnoj stvari. Tamo ćemo se dogovoriti gde. Najbolje će biti kod mene, gde ću narediti da se spremi vaš čaj. Neophodno je. On daje krst, ali On daje u snagu«, dodade ona, da bi ga malo pripremila.
Grofica Lidija Ivanovna pisala je običio po dva-tri pisamceta dnevno Aleksiju Aleksandroviču. Ona je volela ovaj način opštenja s njim - bilo je u tom elegancije i tajanstvenosti, čega nije bilo u njenim ličnim odnosima.
24.
Čestitanje se svršilo. Sretajući se pri odlasku, ljudi su razgovarali o poslednjim dnevnim novostima, odlikovanjima i premeštajima znatnih činovnika.
- Da je nekako groficu Mariju Borisovnu - u vojno ministarstvo, a za načelnika štaba kneginju Vatkovsku - govorio je sedi starčić u mundiru zlatom izvezenom obraćajući se visokoj lepotici, dvorskoj dami, koja se raspitivala o premeštajima.
- A mene za ađutanta - odgovori dvorska dama smešeći se.
- Za vas već ima postavljenje. Vi ćete u duhovno nadleštvo. A za pomoćnika dobijate Karenjina.
- Dobar dan, kneže! - reče starčić stežući ruku poznaniku koji mu priđe. - Šta ste o Karenjinu govorili? - reče knez.
- On i Putjatov dobili su Aleksandra Nevskog.
- Ja sam mislio da ga on već ima.
- Ne. Pogledajte ga samo - reče starčić pokazajući izvezenim šeširom na Karenjina u dvorskom mundiru, sa novom crvenom lentom preko ramena, gde stoji na vratima dvorane sa jednim uplivnim članom državnog saveta. - Srećan i zadovoljan kao nov groš! - dodade on zaustavljajući se da bi se rukovao sa lepim i atletski razvijenim komornikom.
- Ne, ostareo je - reče komornik.
- Od briga. Neprestano sastavlja projekte. I neće ostaviti onog tamo jadnika dok mu ne izloži sve tačku po tačku.
- Kako ostareo? Il fait des passions.[157] Ja mislim da je grofica Lidija Ivanovna ljubomorna na njegovu ženu.
- Šta! Molim da o grofici Lidiji Ivanovnoj ne govorite ništa rđavo. - Pa zar je to rđavo, što je zaljubljena u Karenjina?
- Da li je istina da je Karenjina ovde.
To jest, ne ovde, u dvoru, nego u Petrogradu. Ja sam je juče video sa Vronskim, bras dessus, bras dessous[158] na Morskoj ulici.
- C’est un homme qui n’a pas[159]... - poče komornik, ali zastade, klanjajući se i propuštajući osobu na carske porodice, koja u taj mah prolazaše.
Tako su bez prestanka govorili o Aleksiju Aleksandroviču osuđujući ga i ismevajući ga, dok je on, presekavši put uhvaćenom savetniku, izlagao mu tačku po tačku svoj finansijski projekat.
Gotovo u isto vreme sa ženinim odlaskom desio se Aleksiju Aleksandroviču i najteži po jednog činovnika događaj - prekid njegovog postepenog napredovanja u službi. Taj prekid se izvršio, i svi su to jasno videli, ali Aleksije Aleksandrovič još nije bio svestan da je njegova karijera završena. Da li je to došlo usled sukoba sa Stremovom, ili zbog nesreće sa ženom, ili je Aleksije Aleksandrovič prosto došao do granice koja mu je bila predodređena, tek, za svakoga beše jasno da je te godine njegova službena karijera imala da bude završena. On je još zauzimao važan položaj, bio član mnogih komisija i komiteta; ali je bio čovek koji se već sav ispoljio, i od koga se više ništa ne očekuje. Ma šta govorio, ma šta predlagao, slušali su ga kao da je ono što predlaže već odavno poznato, i baš to da nije potrebpo. Ali Aleksije Aleksandrovič nije to osećao, i premda udaljen od neposrednog učešća u državnim poslovima, sad je još jasnije video nedostatke i pogreške u radu drugih, i smatrao za dužnost da ukazuje na sredstva za njihovo popravljanje. Ubrzo posle rastanka sa ženom on poče pisati svoj prvi nacrt o novom sudu, pored bezbrojnih i nikome ispotrebnih nacrta za sve grane državne uprave, koje mu je bilo suđeno da napiše.
Aleksije Aleksandrovič ne samo da nije primećivao svoj beznadežni položaj u činovničkom svetu, i ne samo da se nije jedio zbog toga, već je više nego ikad dotle bio zadovoljan svojim radom.
»Oženjeni brinu za svetsko: kako će ugoditi ženi; neženjeni brinu za gospodnje: kako će ugoditi Gospodu«, govori apostol Pavle; Aleksije Aleksandrovič, koji se sad u svima poslovima rukovodio Svetim pismom, često se sećao ovoga teksta. Činilo mu se, otkad je ostao bez žene, da i samim tim projektima bolje služi Gospodu nego pre.
Očigledno nestrpljenje člana državnog saveta koji je želeo da ode od njega, nije nimalo bunilo Aleksija Aleksandroviča; on presta sa izlaganjem tek onda kad savetnik umače od njega koristivši se prolazom jednog člana carske porodice.
Kad ostade sam, Aleksije Aleksandrovič, obori glavu i pribiraše misli, a zatim se rasejano obazre i uputi vratima gde se nadao da će sresti groficu Lidiju Ivanovnu.
»Kako su svi snažni i zdravi fizički«, pomisli Aleksije Aleksandrovič gledajući u snažnog komornika, sa raščešljanim mirisavim zaliscima, i u crveni vrat, u mundir utegnutoga kneza, pored kojih je morao proći. »Pravo je rečeno da je sve na svetu zlo«, pomisli on još jednom pogledavši popreko u komornikove listove.
Jedva pomičući noge, Aleksije Aleksandrovič, sa običnim izgledom umora i dostojanstva pozdravi gospodu koja su razgovarala o njemu, i gledajući u vrata tražaše očima groficu Lidiju Ivanovnu.
- A! Aleksije Aleksandroviču! - reče starčić, pakosno sijajući očima, onog trenutka kad se Karenjin poravna s njim i s hladnim pokretom pognu glavu. - Ja vam još nisam čestitao - reče starčić pokazujući na njegovu novodobivenu lentu.
- Zahvaljujem - odgovori Aleksije Aleksandrovič. - Kako je danas divan dan - dodade on, i po svom običaju osobito udari glasom na reč »divan«.
Da su ga tu ismevali, to je dobro znao, ali on od njih nije ni očekivao ništa drugo osim neprijateljstva; već je bio navikao na to.
Ugledavši žuta, iz korseta izdignuta ramena grofice Lidije Ivanovne, i njene lepe zamišljene oči koje su mamile sebi, Aleksije Aleksandrovič se osmehnu, otkri svoje neuvelo bele zube, i priđe joj.
Toaleta Lidije Ivanovne stajala je velikog truda, kao i sve njene toalete u poslednje vreme. Namera njene toalete bila je sad sasvim suprotna onoj koju je imala pre trideset godina. Tada, želela je da se ukrasi čim bilo, i što više to bolje. Sada, naprotiv, zato što se obavezno kitila neprirodno i nesrazmerno godinama svojim i figuri, starala se da suprotnost tih ukrasa prema njenoj spoljašnjosti ne bude odveć užasna. U odnosu prema Aleksiju Aleksandroviču ona je to i postizala, i njemu se činila primamljivom. Ona je bila za njega jedino ostrvo, ne samo dobrog raspoloženja prema njemu, nego i ljubavi, usred mora neprijateljstva i podsmeha koje ga je okružavalo.
Prolazeći kroz redove podrugljivih pogleda on je prirodno težio njenom zaljubljenom pogledu, kao biljka svetlosti.
- Čestitam! - reče mu ona pokazajući očima na lentu.
Uzdržavajući osmeh zadovoljstva on sleže ramenima i zatvori oči, kao da htede reći da ga to ne može veseliti. Grofica Lidija Ivanovna znala je dobro da je to jedna od njegovih glavnih radosti, mada on to nikad neće priznati.
- Kako je naš anđeo? - reče grofica Lidija Ivanovna podrazumevajući Serjožu.
Ne mogu reći da sam potpuno zadovoljan njime - podižući obrve i otvarajući oči reče Aleksije Aleksandrovič. - Ni Sitnjikov nije zadovoljan. (Sitnjikov je bio pedagog kome je bilo povereno svetsko vaspitanje Serjožino.) Kao što sam vam govorio, postoji u njemu nekakva hladnoća prema onim najglaviijim pitanjima koja treba da ganu dušu svakog čoveka i svakog deteta - poče Aleksije Aleksandrovič izlagati svoje misli o jedinom pitanju, osim službe, koje ga je zanimalo, o vaspitanju sina.
Kad se Aleksije Aleksandrovič, uz pomoć Lidije Ivanovne, ponovo vratio životu i radu, oseti da mu je dužnost da poradi na vaspitanju sina koji ostade na njegovim rukama. Pošto se nikad ranije nije bavio pitanjima o vaspitanju, Aleksije Aleksandrovič posveti sad neko vreme teorijskom izučavanju toga predmeta. Pročitavši nekoliko knjiga antropologije, pedagogije i didaktike, Aleksije Aleksandrovič sastavi plan vaspitanja, pozva najboljeg petrogradskog pedagoga radi rukovodstva, i pristupi poslu. I taj ga je posao sad neprestano zanimao.
- Jeste, ali srce? Ja vidim u njemu očevo srce, a sa takvim srcem dete ne može biti rđavo - reče oduševljeno Lidija Ivanovna.
- Da, možebiti... Što se mene tiče, ja činim svoju dužnost. To je sve što ja mogu uraditi.
- Vi ćete doći do mene - reče grofica Lidija Ivanovna posle male počivke - treba da razgovaramo o žalosnoj po vas stvari. Ja bih sve dala da vas izbavim od izvesnih uspomena, ali drugi ne misle tako. Dobila sam pismo od nje. Ona je ovde, u Petrogradu.
Aleksije Aleksandrovič zadrhta pri pomenu žene, ali se na njegovom licu odmah učvrsti ona mrtva nepomičnost koja je izražavala potpunu nemoć u toj stvari.
- Ja sam to očekivao - reče on.
Grofica Lidija Ivanovna pogleda u njega oduševljeno, i suze ushićenja pred veličinom njegove duše pojaviše se u njenim očima.
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар